Објављено од стране: ИстиноЉубље | 13. маја 2019.

Пребивање у себи- Свети Теофан Затворник… ВИДЕО: Литија Ваљевом (52-га по реду, од 07.05.2019.г.)… Вести са Православне страже и сутрашња Житија Светих (аудио)…

Вести са Православне страже: Понедељак, 13.05.2019.г…

IMG_0252

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1151. дан по реду…И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову
IMG_0254
Православно исповедну 166. заредом Литију Београдом, субота, 18. мај 2019.г. у 15:30 испред зграде „Владе“… Што ће рећи ТРИ ПУНЕ ГОДИНЕ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ИСПРЕД тзв. „Владе Србије“

 

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога…

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

                            +++

За спас Грачанице и изворских вода од масонске бране „Ровни“

Литија Православне опомене бр. 52. по реду Ваљевом (07.05.2019.г.)

Педесет и друга (52.) по реду Православно-исповедна Литија Ваљевом за васкрс древног манастира Грачанице из проклете масонске бране „Ровни“ и Православну слободу окупиране Србије, одржана 07.05.2019.г.

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):

Св. пророк Јеремија, Св. муч. Вата, и други Свети (14./1. мај)

+++

Св.-Феофан    Свети Теофан Затворник:

    Пребивање у себи

Када квочка, нашавши зрно, позове своје пилиће, сви они, ма где се налазили, похрле ка њој исвоје кљуниће прибијају уз њен. Исто тако, када Божанска благодат делује на срце човеково, дух његов свом својом свешћу хрли онамо, а за њим и све снаге душевне и телесне. Из овога проистиче и основни закон везан за пребивање у себи: држи свест своју у срцу и онде окупљај, улажући потребан напор, све своје душевне и телесне снаге. Пребивати у себи уствари значи затворити свест у срце; сабирање душевних и телесних снага у срцу, које се са напором постиже, представља суштинско средство за постизање тога циља, односно подвижничко делање, подвиг. Уосталом, пребивање у себи и сабирање свих својих снага произилазе једно из другога и међусобно се подразумевају, што значи да без једног нема оног другог. Ко се затворио у клет срца, сабран је; а ко је сабран, пребива у срцу.
Око свести се у срцу ваља сабирати свим силама – и умом, и вољом, и чувством. Сабраност ума у срцу јесте пажња, сабраност воље – бодрост, а сабраност чувстава – трезвење. Пажња, бодрост и трезвљење су три унутарња делања којима се постиже самосабрање и кроз које пребивамо у себи. Ко све њих поседује, пребива у себи; ко их нема, или коме недостаје само једно, још је извана. За побројаним душевним делањима треба да следи и сабирање одговарајућих телесних органа: пажњи следи усмеравање очију у унутрашњост, бодрости – напрезање мишића читавог тела у правцу груди, трезвљењу – одбацивање љигавих, како их назива Никифор, раслабљујућих покрета који доспевају до срца из нижих делова тела, гушење насладе и спокојства плоти. Оваква телесна делања, неодвојива од душевних, веома су снажна, и она помажу оним душевним средствима без којих ни сама не би постојала.

Дакле, читаво пребивање у себи посредством самосабрања састоји се у следећем. Чим се пробудиш из сна, истога трена, чим постанеш свестан себе, спусти се у срце, у унутрашњост телесних груди; непосредно након тога сабирај, привлачи, са напором усмеравај онамо и све душевне и телесне снаге – свом умном пажњом, са управљањем очију онамо, са бодрошћу воље, напрезањем мишића и трезвљењем осећања, гушећи телесну насладу и спокојство, и тако чини све док се свест не успокоји тамо као на свом месту, у свом обиталишту, док се, дакле, она не веже и не залепи за то место као што се нека лепљива материја прилепи за зид. А затим непрестано пребивај тамо, све док управљаш својом свешћу често понављајући овај поступак самосабирања, како би то изнова постизао и како би се крепио, пошто сабраност у срцу свакога трена или слаби или се губи.

Ваља знати да описано пребивање у себи и сабраност нису истоветни погружавању у размишљање или дубоким мислима, премда у многоме подсећају на њих. Ово потоње, наиме, исходи само из ума, задржава се у глави, а све друге снаге оставља по страни, док оно прво пребива у срцу, изворишту свих наших кретњи, ниже и дубље од свега што имамо. Из овога је само по себи очигледно да је пребивање у себи, у свом правом облику, услов истинског владања собом, дакле, истинске слободе и разумности, а стога и истинског духовног живота. То се може упоредити са чињеницом да је у спољашњем свету град у рукама онога ко је заузео тврђаву. Због тога свако духовно делање и сваки подвиг треба да буде покретан са овог места, у противном, он није духован, није достојан подвижништва и мора да буде означен као такав. „Царство Божије унутра је, у вама“, говори Господ; а на духовно делање односе се речи Његове: „Уђи у клијет своју, и затвори врата за собом“. Ово је клет срца, по тумачењу свихСветих Отаца. Из овог разлога, духовни човек, онај који се спасава и подвизава, назива се унутарњим човеком.

Да је сабраност у себи најбоље средство за очување ревности види се из следећег: 1) Подвижник сабран у клети срца вазда пламти, јер све снаге своје сабира у једно, исто као што сунчеви зраци, када их саберемо у једну тачку, добијају велику снагу и у стању су да изазову пожар. И заиста, са сабрањем је увек повезана топлина: дух се овде, по речима Никифоровим, сам среће са собом, играјући од радости. 2) Ко је у себи сабран, снажан је попут војника позваних у пук или попут грана повезаних у свежањ. Такав човек опасао је бедра своја, има готовост и снагу делања, док је онај ко нема сабраности у себи увек слаб, тако да или пада, или не дела. 3) Сабраност значи да се може видети све у себи. Ко стоји у центру круга, видисве у кругу, по свим радијусима, равномерно и истовремено, док онај ко је изван центра може да гледа само у правцу једног радијуса. Исто тако и онај ко је сабран у клети срца може да види и управи све покрете својих снага. Горљивост духа даје снагу и вид, чинећи истински дух ревности, који се из овога и састоји. Због овога ћемо казати: само пребивај у себи, и нећеш престати да ревнујеш.

Ето колико је значајно пребивање у клети срца! Ваља се, дакле, потрудити да се ово умеће стекне, јер се оно не даје одмах, већ тек након дугог времена и мукотрпног трагања, На прво место постављамо га стога што оно представља услов за целокупно духовно живљење. Његово усавршавање зависи од савршенства трију душевних и трију телесних делања која га сачињавају, а то су умна пажња са усмеравањем очију ка унутрашњости, бодрост воље са телесним напрезањем и трезвљење срца са одбацивањем плотске насладе и спокојства. У пуној светлости пребивање у себи пројављује се када се стекне чистота ума, односно његова слобода од помисли, чистота воље – њена слобода од жеља, чистота срца слобода од пристрашћа и страсти. Али и ире но што се ово постигне може се говорити о унутарњем пребивању, премда несавршеном, незрелом и са прекидима.

Из овога је само по себи очигледно која средства доводе до непрестаног пребивања у себи; боље рећи, постоји једно средство: одгони од себе све што би могло да поремети она три делања о којима смо говорили, у њиховом двојству, односно све што би могло да одвлачи према спољашњости душевне снаге са одговарајућим телесним функцијама: ум и чувства, вољу и мишиће, срце и плот. Чувства бивају одвраћана спољашњим утисцима, ум помислима, мишићи постају раслабљени због млитавости удова, плот због покоја, воља се одвлачи жељама, а срце трни због поробљености, односно привезаности за нешто. Стога нека ти ум пребива без помисли, чувства без одвраћања, воља без жеља, мишићи без разлабљивања, срце без заробљености, плот без угађања и покоја. Према томе, услов и ,истовремено, средство за пребивање у себи је: у души – борба са помислима, жељама и поробљеношћу срца, у телу – његово спутавање, а затим следи измена спољашњег поретка. Судећи по овоме, и сви каснији подвизи који ће бити усмерени на умртвљавање егоизма, представљају уједно и средства за пребивање у себи.

Ето због чега се у поукама Светих Отаца, у њиховом учењу о трезвљењу, односно чувању ума, унутарњи живот увек посматра у нераскидивој вези са подвижничком борбом. Па ипак, самосабрање није истоветно борби. То је посебно, исходишно духовно делање; у њему се сједињују сва духовна делања – и борба, и читање, и Богомислије, и молитва. Ма шта чинио подвижник, дужан је да пре свега уђе у клет срца и да одатле делује.

                                                                     ИстиноЉубље свима Вама!


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: