Објављено од стране: ИстиноЉубље | 16. априла 2019.

О молитви за време Богослужења и ноћној молитви- Старац Сампсон Сиверс… Вести са Православне страже и сутрашња Житија Светих (звучни запис)…

Вести са Православне страже: Уторак, 16. 4. 2019.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1125. дан по реду…И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 162. заредом Литију Београдом, субота, 20. април 2019.г. у 15:30 испред зграде „Владе“… Што ће рећи ВИШЕ ОД ТРИ ПУНЕ ГОДИНЕ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ ВЕЛЕИЗДАЈЕ ИСПРЕД тзв. „Владе Србије“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога…

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):

Св. Јосиф Песмописац, Св. муч. Фервута, и други Свети (17./4. апр.)

+++

Старац Сампсон Сиверс:

О МОЛИТВИ ЗА ВРЕМЕ БОГОСЛУЖЕЊА И НОЋНОЈ МОЛИТВИ

img08Питање учешћа на Богослужењу је за сваког човека интересантно, тешко и болно. Како ви обично учествујете? Не пратите сваку реч онога што се поје или чита, него сопствена осећања. Ето због чега веома ретко добијате утеху и ретко се духовно опорављате на Богослужењу. Пре свега, треба се постарати о спокојству, зар не? Доћи у цркву у стању немира и добити некакву радост – то је немогуће. Као друго, потребно је да свако учествује тако, што ће непрекидно да прати сваку реч онога што се поје или чита, не препуштајући се сопственим осећањима. Треба се трудити да се избегава чулност и умишљена напетост, како би била схваћена свака реч која се поје или чита. И да се не изгуби нит стајања пред Богом. Нит стајања пред Богом може да буде само умна, молитвена, без учешћа чула. Чулно стајање пред Богом – то већ није православно! Ето зашто и наше појање веома често представља сметњу за молитву и квари је. Оно уводи елемент чулности у нас.

Дакле, треба се пре свега постарати око тога да молитва буде у нама и да нас укључи у богослужбено читање и појање. Ако ње у нама нема, никако не можемо да се укључимо. Због тога се често препоручује: при уласку у храм и када се прелази његов праг неизоставно треба обављати Исусову молитву. И у стању упорног истрајавања у Исусовој молитви треба се укључити у богослужбено читање и појање. Строго се треба држати правила: свако чулно учешће искључи из себе, јер оно није православно…

Због тога сте често слушали да се препоручује појање читавог народа у цркви, је ли тако? Ту онда нема чулности изазване утицајем музике. Зато се прост народ који не схвата класичну музику заиста моли, док се тзв. интелигенција која воли класичну музику или учено појање моли чулно, па стога не добија никакву духовну утеху и задовољство. То се може видети и у животу. У хришћанском духовном животу напредује прост народ, који не схвата класичну музику и музику уопште. Дакле, сва суштина нашег учешћа у Богослужењу састоји се само у томе, да то учешће обавезно мора у себи да садржи разумевање сваке речи молитвеног читања и појања. Уз мољење умом. А ако будемо учествовали само чулима, онда никада нећемо доживети никакву радост. То подразумева огроман рад на себи. Ви и по себи знате како се ретко са Богослужења враћате испуњени миром. Често се осећамо празно, је ли тако? Као да смо изгубили драгоцено време. Физички се веома уморимо, јер у Богослужењу нисмо учествовали умом, него само чулима. А чулност нам не пружа никакво духовно задовољство и утеху – то није молитва.

Дакле, ко долази у цркву, треба благовремено да се постара о томе, да буде спокојан и да доведе у ред своје молитвено стајање пред Богом. И већ када пође у цркву да буде молитвено сабран, како би се потом, када у њу уђе, само пребацио на читање и појање. Тако ћемо добити огромну силу и благодатну енергију, кући ћемо се вратити са великом залихом духовних сила, па ћемо моћи да се супротставимо сваком греху и да се боримо против било које страсти. Служба се обавља по одређеном поретку: све иде по реду. Зато треба знати шта се пева и чита – разумети, на пример, шестопсалмије. И Антифоне, је ли тако? Да ни једну реч не испустимо. Због тога чести поклони и често осењивање крсним знамењем могу да нам засметају у стајању пред Богом, зар не? Ми треба врло умерено да се клањамо и осењујемо крсним знамењем, како нас ништа не би одвајало од онога што слушамо да се пева и чита. Но, људи се углавном препуштају чулима, и значење речи не схватају умом, те им се само чини да се моле. Зато се молитвом треба бавити и код куће, како бисмо потом бављење молитвом само пренели у храм. 

Ви ћете и невољно упитати – А када нас обузме немир, шта да радимо? 

Немиран човек никада ништа не добија од Богослужења, све док не пронађе свој молитвени мир, тј. свој однос према Богу. Ако мисли да ће му утеху пружити молитва и појање на Богослужењу – то неће бити права утеха, јер нема учешћа срца. Срце је повезано са умом, а чула нису. Чула и срце су две различите ствари. И не може се једно мешати са другим. Ми се молимо срцем, кроз ум, је ли тако? А ако се неко моли чулима, без учешћа срца, тај само чулно узбуђује себе и умишља да се моли. Ето због чега Свети Оци стално говоре скрушеном и смерном срцу, је ли тако? А не о чулима. Ми, православни, стојимо пред Богом и молимо се. Онај ко нема дух скрушен и смеран, уз присуство ума, тај се не моли, него се обмањује. 

Баћушка, ако човек нема мира, шта да ради – да не иде у цркву? 

Треба тражити разлог немира, тј. осудити себе, а оправдати онога кроз кога је немир дошао и измирити се са њим. Дакле, себе треба пред Богом молитвено осудити и тада ће настати мир. А са друге стране, мучење самога себе нема ничег заједничког са духовном скрушеношћу, смиреношћу и са молитвеним животом; оно не доноси никакву радост и корист, не поправља молитву нити доноси мир. Самомучење је – демонско покајање. Од свог гордог „ја“ он грди и прекорева себе, мислећи да је крив за нешто, јер је могао лако да прихвати или одбије. Често бива да Бог то допусти: да дође искушење, или пад, или да се изгуби мир, је ли тако? Никога не треба кривити – ни демона, ни човека. И не треба прекоревати себе: зашто сам пошао. Човек нема власт да не пође и да не сусретне искушење, зар не? Нама је дато право само кроз способност да се побунимо против греха и да се чувамо од њега, да уз помоћ Божију не подлежемо искушењу, чувајући се молитвеним поретком, кроз смирење.

А када нас мучи питање: зашто ли сам пошао и слично – то је демонско покајање, које долази од гордости. Као да сам тобоже могао и да не пођем. То што сам пошао, то је по допуштењу Божијем, зар не? Да сам пак знао да ћу поћи на зло и да се нисам зауставио, него да сам ипак натерао себе да пођем, онда то свакако не би потпадало под демонско самоосуђивање, него би изискивало плач. Јер ми себе терамо да по ђемо због самоуверености да нећемо подлећи, зар не? Бићу јачи од зла… И онда падамо и грешимо. Све нам смета – и одећа, и дугмад, и околина, и наше очи, и наше уши, и наша лењост, наш немар, наша несабраност, наша неопрезност. А реч је о неправилном стајању пред Богом, је ли тако? Ако стојимо умом, са духом скрушеним и смиреним, онда је то правилно расположење. Са таквим молитвеним расположењем треба да улазимо у храм. А ако стојимо чулно или уз маштања – никада ништа од Богослужења нећемо добити. Изгубићемо Литургију или свеноћно бденије, и само ћемо рећи – био сам тамо, слушао сам, служили су, служио је тај и тај, али мене то није дотакло. Онда и против своје воље осетимо тугу и чежњу због пропуштеног свеноћног бденија или Литургије. Да, пропустио сам, јер нисам био расположен како треба, нисам се старао ни око чега, нисам се потрудио.

А све док ниси ушао у храм, био си заузет споредним стварима, је ли тако? Та велике бриге које се појављују у дане када одлазимо у храм Божији, представљају, између осталог, демонску замку. То је наш лењи однос према себи. Тако сами себе лишавамо сладости молитвеног стајања пред Богом на Богослужењу, па и кривицу сносимо сами. Јер не водимо рачуна о себи, нити пазимо на себе. Узмимо да срцем и умом учествујеш у певању песме „Хвалите име Господње“. Како ће да је отпевају, то те не интересује – ако буду грешили, нећеш приметити, јер ћеш молитвено стајати пред Богом. Нећеш правити разлику. Но, када ниси сабран и када не стојиш пред Господом, онда лако приметиш сваку грешку: и појање, и ђаконе, и свештенике, итд.

Рад на молитви представља велики напор и мирјани су тога обично лишени: њима прилике то не допуштају, или немају времена, или им се појављују бескрајне сметње итд. Ето због чега је тако важно да се као закон усвоји следеће: најбоље време за молитву је – ноћ. Ожењен, удата, итд. – ноћ! Кухиња, ходник – то на крају крајева није ни важно, зар не? Један већи део (ноћи) преспавати, други (провести) на молитви. Ово треба извести тако да нико не примети, да нико не зна. Пред Богом треба стајати због потребе срца, је ли тако? Због потребе. Ко у себи буде развијао то, никада неће моћи да живи без молитве, и ако буде принуђен да је пропусти или да је скрати, учиниће то са сузама и ридањем. Зашто је ономе који лежи болестан тако тешко да буде болестан? Не зато што треба да лежи у кревету, него зато што је лишен оног најслађег, молитвеног стајања пред Богом. Ето зашто је болеснику тако тешко да дуго болује и да буде лишен молитвеног делања, ако није научио да се моли лежећи! А за то су најбољи ноћни часови.

Потребан је рад, сталан рад на себи. И одбацити самосажаљење. Ми, између осталог, не умемо да распоредимо време тако да бисмо успели ноћу да се помолимо – да бисмо устали ноћу, али устали тако, да то нико не види и не зна… Ни у ком случају се не треба обувати, само назути чарапе, вунене, да не шушкају и не шкрипе. Треба да буде потпуна тишина. Зато је нама православнима тако драгоцено кандило. Ето чега су се лишили католици и сви други хришћани. Лишили су се те једноставне радости да икону осветле кандилима, и да се онда баве не молитвом према књизи, него да говоре Исусову молитву, или „Достојно“, или „Свемилостива“. Не треба више од 2-3 сата, књига није потребна. Ноћу се акатисти не читају, ноћу се чита „Достојно јест“, „Свемилостива“ и Исусова молитва, на све начине. Тако дође јутро, а ти не би хтео да престанеш. И читава ноћ прође у молитви. Е, ако неко може себе да привикне на овакво слатко делање, онда ће бити истински богат. Јер такав не уме да осуђује, нити се гневи; он све оправдава, свима прашта, са свима је у миру, свима попушта. За њега су сви умни, добри и свети, а он је једини који не ваља. Ето због чега су угодници Божији тако брзо усходили из силе у силу, стичући благодат Духа Светога. 

ИстиноЉубље свима Вама!


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: