Објављено од стране: ИстиноЉубље | 4. фебруара 2019.

НАЈАВА: Сутра је НОВА 49. исповедна ЛИТИЈА Ваљевом (уторак, 05. фебруар 2019. Градски трг у 17:30 час.)…

Вести са Православне страже: Понедељак, 04.02.2019.г…

Н А Ј А В А: Ваљево, уторак, 2. фебруар, Градски трг у 17:30 час. 

Сутра је нова Литија Ваљевом за спас потопљене Грачанице и оправослављење окупиране Србије

Док у Београду једна сабраћа непрестано свакодневно Православно-исповедно сведоче против окупације, једном месечно  одлазимо и у Ваљево да Литијом Богу се помолимо и геноцидну масонску брану Ровни, тај мач проклетства и штете над градом Ваљевом, разобличимо.

Иначе, паралелно… Свакодневно се одржавају наши целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије у Београду…

Свакодневно за Православну слободу Србије узастопно већ 1054. дан… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову 152. по реду, суботњу Православно-исповедну Литију Београдом…

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

+++

    Дакле, сутра је и нова, 49. по реду, месечна Православно-исповедна Литија духовно уснулим Ваљевом (уторак, 05. фебруар 2019. Градски трг од 17:30 часова)… Литија за Истину Христову у данима када се србска Црква и Отаџбина системски понижавају и уништавају, и док се Косово завршно продаје, патријарх србски изјављује да је у симфонији са глобалистичким марионетама на власти Србије… Стога, нико нема Благослов да седи у кући и мирно гледа општу издају, јер речено је у Светом Писму: „Богу се треба већма покоравати него ли људима“ (Дел. ап. 5:29)… Нити се, пак, уздамо у своје малене моћи, нити се смемо неоправдано изговарати као да то није наша Православна обавеза и исказ вољне припадности Оцу нам Небеском… Јер, нећемо у дан Суда дати одговоре што патријарх, епископи, духовници и интелектуалци нису боље и више чинили у овим данима општенародне издаје. Mада је највећа одговорност на њима, ипак је главно наше Православно питање – да ли смо ми сами јавно, колико можемо по својим моћима, сведочили Веру Православну и указивали својим необавештеним ближњима на лажна учења и лажне учитеље како они не би душом пострадали.

     И зато, не будемо ли дела сведочења и исповедања Светог Православља имали, нећемо се много разликовати од фарисеја који се молише јавно да их људи виде; пред очима света испуњаваху форму Закона, а срце им беше далеко од Господа Истине и не марише да Њега познају и да се сажале пред страшним Распећем Његовим. По Закону, праше чаше, клупе и жбанове, а Самога пророкованога Христа Бога нити тражаху, нити Га познаше, већ Њега не желећи познати, иако знајући о Његовој савршеној Праведности и исцељењима народа од свих недуга – Распећу Га препустише.

    Стога и није довољна само молитва без одбране и сведочења Истине Православне; јер да су нам молитва и добра дела били онако Православно-исповедни какви би требало да буду – не би сада екуменизам плавио Црквом србском, не би Грачаница била под водом, а Отаџбина нам била распродата окупатору од непријатељима инсталираних нам лукавих домаћих изрода, политичких замајивача нашег поробљеног народа. Значи, и молитва – за покајно поправљање и стицање Благодати Божије, али и добра дела и сведочење Истине Христове јесу добра примена Благодати са Свете Литургије која се не сме закопавати у песак земљољубља, маловерја и самопоштеде…

Јануарска Литија Ваљевом, уторак, 05. фебруар, Градски трг од 17:30 часова 

+++

Комплетна данашња Житија Светих (звучни запис):

Св. смуч. Климент Анкирски, Св. Павлин Нолански Милостиви, и други Свети (5. феб./23. јан.)

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Свештеник Александар Овчаренко:

Постајемо религиозно писмени, али губимо доброту и љубав према људима

Када погледаш око себе, са болом у срцу видиш: људи постају све више нетрпељиви, несаосетљиви. Разлози, који су довели до те појаве су различити: економске тешкоће, раскош малобројних и сиромаштво већине, ниски ниво културе и морала, конфликти на међунационалној основи, несигурност за сутрашњи дан. Због ситница настају свађа, на први мах се сручују увреде и раздраженост. Пастирско искуство показује: човек који, не показавши се у својим душевним особинама, почео је да зида здање духовних врлина, чак верно следећи светоотачким саветима, подижући такву стену гордости и егоизма, коју је после изузетно тешко срушити. Седамдесетогодишњи прекид у прејемству православног живота довео је до појаве, о којој сада треба говорити на сав глас. Не поставши људима љубећим, брижним, добрим, искреним, многи верујући су почели о себи да мисле не само као о црквеним, не само православним, већ у свему, без изузетка, исправним…

Плодови нашег “уздржања” – то су често разрушене породице, које су мање или више биле срећне, до “уцрквењења” једног од супружника… Плодови наше “побожности” су наши ближњи, који су, преставши да буду неутрални по питањима Вере, почели да буду њени непријатељи…

– Може бити, да смо ми криви за то, а не “они”?

– Да, али на нама као да се испуњава Писмо…

– А ако искреније погледамо на ствар? Ето, на пример, ти си постала верујућа, а муж пије?

– Ја читам за њега акатист “Неупивајема чаша”.

– За њега или против њега? Љубиш ли га за време читања? У чему се конкретно пројављује твоја љубав?

– А како да љубим њега, пијаницу? Не жели да иде у цркву, не жели да се венча…

Ето, такав је дијалог… Не остваривши се у супружничком животу, у очинству, у материнству, не научивши се да будемо захвална деца, отвореним, верним, љубећим људима, ми тражимо духовно, али нам се духовно не даје. Служећи се јако коришћеним механизмима за достизање постављених циљева у световном животу, достижемо нешто у црквеном животу: једни – свештенички чин, други – радно место у сферама које су повезане са Црквом, трећи – привилеговани положај у најближем кругу врло поштованих духовника у народу. Али се при том не решава главно питање – због чега?

Жеља да се “постане”; схватање црквеног живота као тла за самоутврђивање, не дају нам да видимо главно – где је у свему томе место Христу, подвигу, жртвеној љубави према ближњем, коју је Он заповедио?

Старац – отац Алексеј Мечев је говорио о односима са ближњим следеће: “Будите топлота и светлост за оне који вас окружују; старајте се у почетку да загрејете породицу, трудите се над тим, а затим ће вас ти напори тако привући, да ће вам већ бити узак круг породице, и ти зраци ће временом захватати све нове и нове људе, и круг, освећиван вама, ће се све више повећавати.”

Рекли би, све је постављено на темељу правилних формула: изрека Светих Отаца, савета и благослова духовника. При томе, гордост оних који нас окружују ће се пратити и откривати, а сопствена – никада. Аскетика без љубави је налик на замак Снежне Краљице – хладан, неприступачан, али споља прекрасан.

Иза спољашње црквености, иза црквене терминологије: “опростите”, “благословите”, “искушење”, иза црквене проблематике (борба са екуменизмом, масонством, сектанством) људи понекад желе да се сакрију од покрета у дубину, од сусрета са истинским самим собом. Немамо никакве користи, ако уцрквенивши се, не засветлимо љубављу.

“Нико не би остао незнабошцем, ако би ми били истински хришћани” – рекао је Свети Јован Златоусти. Ако је у неверујућој породици један човек поверовао, он има само један начин да остале приведе Вери – ако се не буде отуђивао од њих и супротстављао себе “чистог” осталим “грешницима”. Ако он каже: “Нећу доћи на вашу пијанку, празнујте ваш породични јубилеј без мене, ја постим!”, он ће заувек остати једини верујући у породици. Ако он у сваком прикладном и неприкладном случају буде “проповедао” – такође ће остати једини.

Запамтите – насиље ради љубави, убија љубав.

Али ако они примете, да твоја Вера помаже решавању породичних проблема, ако они виде да се из храма враћаш светлији него у одласку тамо, ако виде да је твој свет постао дубљи и богатији од света читалаца новина – “гутача празнине” – тада ће Вери постепено да приђу сви ваши ближњи. Учите децу пре свега, не како да правилно узму благослов од свештеника, већ како да устану старијој особи, да додају руку жени која излази из аутобуса, и да све то чине ради Христа. Пре приче о Небеској Отаџбини, научите децу да љубе своју земљу. Религиозно васпитање почиње не онда, када мајка дете учи молитви “Оче наш”, већ када отац учи сина да захвали мајци за опрану кошуљу и припремљено јело. Намерно се нисам дотицао духовне дубине, која се пројављује у човеку по мери његовог уцрквењења. Ово је био покушај да подстакнем читаоца да се снађе у душевном зидању себе самога.

И ако вас за време читања изненада питају за неку услугу, прекините читање, сачекаће вас. Испуните људску молбу, тим пре, што Сам Господ Исус Христос, кроз ближњег моли за помоћ.

ИстиноЉубље свима Вама!


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: