Објављено од стране: ИстиноЉубље | 31. јануара 2019.

КАКО СПАСИТИ ДУШУ У ДАНАШЊЕ ВРЕМЕ – Архиепископ Аверкије Џорданвилски… Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис)…

Вести са Православне страже: Среда, 31.01.2019.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1050. дан по реду…И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 151. заредом Литију Београдом, субота, 02. фебруар 2019.г. у 15:30 испред зграде „Владе“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога…

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):

Св. Макарије Египатски, Св. Марко Ефески, и други Свети (1. феб./19. јан.)

+++

Архиепископ Аверкије Џорданвилски:

КАКО СПАСИТИ ДУШУ У ДАНАШЊЕ ВРЕМЕ

Љубљени! Не верујте сваком духу, него испитујте духове јесу ли од Бога, јер многи су лажни пророци изашли у свет. По овоме распознавајте Духа Божијег: сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је. А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао није од Бога и то је дух антихриста, за којега сте чули да долази и сада је већ у свету (Јн. 4; 1–3).

Ако је у апостолским временима било неопходно овакво упозорење љубљеног ученика Христовог, св. апостола и еванђелисте Јована Богослова, онда је оно сада далеко потребније. Наиме, тешко да је још некада у историји постојало толико лажних пророка који привлаче људе привидом добра, као што их има сада, у наше време. Ако тим духовима приступимо с мерилом на које нам је указао св. апостол, испоставиће се да нико од њих „не исповеда да је Исус Христос у телу дошао“, иако неки од њих не испољавају отворено непријатељство према нашем Господу и Спаситељу. Ти духови се, међутим, често међусобно не слажу, па су чак и у жестоком непријатељству, проповедајући наводно неке погледе на свет који су директно супротни једни другима. И поред тога, сви они имају једно заједничко обележје које их обједињује у јединствени, заједнички дух – дух савремености, како би с правом могли да га назовемо, јер је он главни и преовлађујући дух у савременом човеку. Какво је то заједничко обележје? То заједничко обележје је тежња да се човеку понуди јединствен, целовит, свеобухватан и складан поглед на свет који ће захватити целог човека и заменити хришћанско схватање света. Понављам да нису сви проповедници тих нових погледа на свет отворено и одлучно против хришћанства, али сви они игноришу хришћанство и хоће да уместо њега наметну свој поглед на свет који је наводно способан да усрећи човечанство и да за све људе створи нов, срећан и радостан живот на земљи…

Какви су плодови ових тежњи? Ја сам, као и ви, сведок и очевидац покушаја да се те тежње спроведу у живот и да се остваре на делу. Ја имам право да судим о њима, јер сам на себи искусио те жалосне покушаје. Погледајмо око себе. Свугде, а посебно у великим градовима, можемо да видимо красноречиве плодове тих покушаја. Ти опустошени градови, те страшне рушевине кућа, осакаћени људи и осиротела деца – то су достојни плодови тежње да се хришћански поглед на свет замени другачијим, тобоже животнијим и способним да човеку понуди срећу и благостање. Зар те језиве слике које се сада са свих страна откривају пред нашим очима нису довољно изразита карактеристика духа савремености који је и породио такве слике? (Плодови Другог светског рата, нап. прир.)

Ако се пак озбиљно замислимо над тим шта нам у будућности наговештава тај научнички изум страшне експлозивне снаге рушилачког оружја које називају „атомска бомба“, биће нам савршено јасно да дух који у овом тренутку влада у друштву никако не може да буде дух који је од Бога, ма у какву привлачну спољашњост да га облаче и ма каквим примамљивим речима и звучним обећањима да га прикривају.

Какав је тај дух и одакле он долази? Ми га називамо „духом савремености“, јер никада у историји човечанства није наступао тако безобзирно и дрско са својим лажним обећањима, проповедајући наступање срећног рајског живота на земљи, а у стварности пружајући, као што сада недвосмислено видимо, истински пакао испуњен оскудицом сваке врсте, кошмарима и страхотама за људе. Међутим, тај дух одавно постоји у свету, и од памтивека води борбу за своју превласт у људском друштву. Његово порекло је савремено појави првих људи на земљи. Сетимо се, као што и доликује, у чему се заправо састојао грехопад наших прародитеља, Адама и Еве. Размислимо у чему се заправо састојала суштина греха који су они починили и зашто је тај грех имао тако погубне последице за цео људски род? Тада ће нам постати јасно порекло тог „духа савремености“, који своје корене има у грехопаду првих људи.

У чему се, дакле, састојала суштина Адамовог и Евиног греха? У томе што су они посумњали у свог свеблагог Творца, Бога, и више поверовали Божијем непријатељу, ђаволу, него Богу, а затим нарушили заповест Божију, пошто су желели да и сами постану богови који знају шта је добро а шта зло.  И рече змија жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са сваког дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо рода са сваког дрвета у врту. Само рода с онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: нећете ви умрети, него зна Бог да ће вам се у онај дан када окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло. И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он окуси. Тада им се отворише очи и видеше да су голи… (1. Мојс. 3; 1–7).

Према томе, суштина греха наших прародитеља састојала се у томе што нису желели да слушају Бога, него су пожелели да они сами постану богови. Када их је преварио, ђаво им је предао и тај дух самоуверене гордости који је био узрок и његовог сопственог пада. Од тог доба, тај дух самоуверене људске гордости и с њим тесно повезано противљење свеблагој вољи Божијој укоренили су се у људским душама и постали узрок заражености грехом, греховне искварености васцелог људског рода. Његове трагове можемо да пратимо свуда, у целокупном току историје човечанства.

Управо је он, тај дух самоуверене људске гордости и био узрок првог рата – братоубиства које је починио Каин, позавидевши свом брату Авељу. Тај страшни грех братоубиства довео је човечанство до тако безнадежног стања потпуне изопачености да је Господ морао да прибегне тако радикалној мери пресецања свенарастајућег зла као што је општесветски потоп. Међутим, греховна исквареност могла се препознати и у Нојевом потомству које је преживело потоп. Његов син Хам, чије је име постало заједничка именица (у руском језику „хам“ као заједничка именица значи „простак“ – нап. В. Д.), представља запањујући пример непоштовања према родитељима и одбацивања родитељског ауторитета, чији је првобитни извор, наравно, укорењен у оној самоувереној људској гордости која човека наводи да се са висине, са презиром, ниподаштавањем и подсмехом односи према другим људима, чак и ако су они старији од њега и заслужују поштовање због самог свог положаја.

Та иста људска гордост подстакла је у народу жељу да створи себи име и да започне са изградњом Вавилонске куле. То је узроковало да се Бог супротстави људској гордости мешајући им језике. Људи су се после тога расејали по читавој земљи и образовали различите народе који су од тог времена непрестано непријатељски расположени једни према другима.

Када су се расејали по целој земљи, људи су се поделили на разна племена и народе. При том се у основи ове поделе налазила она иста самоуверена људска гордост која је добила облик такозваног „националног поноса.“ Она је изродила непомирљиво непријатељство међу појединим народима и безбројне ратове којих је препуна историја човечанства. Ако отворите било који савремени уџбеник историје, добићете утисак да је целокупна историја људског рода у суштини историја ратова: један рат смењује други и то је све. Сасвим је разумљиво да је човечанство, изгубивши своје јединство, изгубивши свест о том јединству и разбивши се на мноштво међусобно непријатељски расположених народа, изгубило и веру у једног Бога, изгубило и свест о једности Божанства. У сваком народу појавили су се његови сопствени, национални богови, који су одговарали духу и склоностима сваког народа. Сваки народ је у својој религији одражавао свој лични, народни карактер, стварајући богове „по сопственом лику.“ Такво је порекло многобоштва (паганизма), те изопачене религије која је створена као резултат оног истог духа самоуверене људске гордости . То заборављање јединог истинитог Бога и поклоњење лажним боговима које је људска машта створила по сопственом образу, то обоготворење сопствених страсти и порока било је узрок дубоког моралног пада, у чији је бездан све више и више тонуо стари свет пре доласка Христовог.

О свему томе изврсно говори апостол Павле у Посланици Римљанима: И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприличноЊих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности, дошаптачи опадачи, богомрсци, насилници, хвалисавци, гордељивциизмишљачи зала, непокорни родитељима, неразумни, невере, неосетљиви, непомирљиви, немилостиви (Римљ. 1; 28–31).

Кад је зло на земљи достигло своју највишу тачку, када је човечанство у свом неизмерном паду дошло у безизлазну ситуацију, савршила се „велика тајна побожности“ – Бог је послао на земљу Свог Јединородног Сина да спасе људски свет који је пропадао. Чиме је Син Божији, Који је дошао на земљу, лечио пало човечанство? Наравно, оним леком који може да излечи његову најважнију болест. Као што смо видели, човечанство је оболело од гордости и Господ га исцељује смирењем. Господ нам лекцију смирења није дао само Својим проповедима, него превасходно Својим сопственим примером – примером Свог земаљског живота, почев од самог Свог рођења.

Где се родио Господ? Он није рођен у богатој кући нити у раскошном дворцу, него у убогој пећини. Није рођен у тадашњој престоници света, у гордом Риму, него у сиромашној и презреној јудејској земљи. Како је живео Господ? Живео је, према Његовим сопственим речима, тако што није имао где главу склонити, будући у правом смислу те речи „странац и придошлица на ову земљу.“ Како је окончао свој овоземаљски живот? Срамном, у очима тадашњег друштва, смрћу на крсту, као последњи злочинац. „Ђалосном смрћу окончао је презрени живот“, говорио је о Њему познати непријатељ и борац против хришћанства, Келс. Дајући нам Својим сопственим животом пример најдубљег смирења, ваплоћени Син Божији је и у основе Свога учења такође положио смирење: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско.“ Тим речима Он започиње своју проповед. „Покајте се“, тј. одбаците своју гордост, постаните свесни да сте грешни, притеците Богу, али не са осећањем самозадовољног превасходства, него са осећањем свог духовног сиромаштва, сопствене ништавности и своје непотребности. Молите се Богу да вам опрости ваше грехове и да вас помилује. Своју Беседу на гори започео је тако што је најпре блаженима назвао „сиромашне духом“:Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско. Призивајући к Себи превасходно све уморне и натоварене као најспособније да усвоје врлину смирења, Он им каже: Узмите јарам Мој на себе и научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11; 29). Своје апостоле такође је поучавао смирењу, пресецајући у њима свако застрањивање и тежњу ка првенству, због чега им је више пута рекао: Који хоће да буде велики (први) међу вама, нека вам буде служитељ (Мт. 20; 26).

Према речима Господњим, онај који хоће да уђе у Царство небеско мора да се смири као мало дете: У онај час приступише ученици Исусу говорећи: Ко је дакле највећи у Царству небескомИ дозва Исус дете, и постави га међу њих, и рече: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско. Који се, дакле, понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском (Мт. 18; 1–3).

Желећи да још једном Својим следбеницима нагласи значај смирења, Господ је на Тајној вечери опрао ноге Својим ученицима и при том им рекао: Знате ли шта сам вам учинио? Ви ме зовете Учитељем и Господом, и право велите, јер јесам. Кад вам, дакле, опрах ноге Ја, Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни другима прати ноге. Јер сам вам дао пример да, као што Ја учиних вама, тако и ви чините (Јн. 13; 12–15).

Ето какав је дух Христов! Дух Христов је дух смирења, који се супротставља духу самоуверене људске гордости. Научите се од Мене, јер сам Ја смирен и кротак срцем – то су речи Христове, које морају бити животно гесло сваког хришћанина. „У вама, хришћанима, треба да буду оне исте мисли које и у Исусу Христу“, каже апостол Павле у Посланици Филипљанима. Какве су те мисли? Ево какве: Будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, него је Себе понизио узевши обличје слуге, постао истоветан људима и изгледом се нађе као човек. Унизио је Себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Филипљ. 2; 6–8). Ви ћете, међутим, рећи – а многи су тако и говорили и још увек говоре – да је то дух слабости, немоћи, ништавности, обеснажености: шта је у томе добро? Зар у животу нису бољи и важнији одважност, енергија, уздање у себе и сопствене снаге? Многи тако и чине: проповеди хришћанског смирења супротстављају учење о снажној личности која се упорно бори и превазилази све препреке. Такво је, на пример, учење немачког философа Фридриха Ничеа о „натчовеку.“ Слично као и многи други, и он је сматрао да је хришћанско смирење испољавање слабости. Међутим, то је грешка, то је грубо неразумевање ствари. Хришћанско смирење ни у ком случају није испољавање слабости, него сасвим супротно: то је сила у човеку, али не човечија, него сила Божија. Сила се Моја у немоћи показује савршена, рекао је Христос апостолу Павлу када је овај тражио од Господа да од њега удаљи ангела сатаниног који га је мучио. Разумевши значење тих речи Господњих, св. апостол затим каже да ће се далеко радије хвалити својим слабостима, како би сила Христова обитавала у њему (в. 2. Кор. 12; 9). Човек поседује слободну вољу и због тога се сила Божија или благодат Божија у пуној мери пројављује у човеку тек онда када човек васцелога себе преда Богу, тј. када ја прожет духом смирења и покорности вољи Божијој. Људска гордост, која хоће да се руководи сопственим снагама, омета пројављивање силе Божије у човеку. Услед тога смирени није слаб него је, напротив, снажан, снажан по сили Божијој која се пројављује и дејствује у њему. Напротив, гордељивац је слаб, јер одбацује једино–свемоћну благодат Божију и остаје само са својим људским снагама које су, наравно, неупоредиво слабије и незнатније него свемоћна благодат Божија. Због тога ће гордост увек, пре или касније, бити посрамљена, и горди човек пада, пропада са свом својом самоувереношћу, са свим својим плановима и прорачунима.

ИстиноЉубље свима Вама!


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: