Објављено од стране: ИстиноЉубље | 20. децембра 2018.

О ПОМИСЛИМА – Свети ЈУСТИН Ћелијски… Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис)…

Вести са Православне страже: Четвртак, 20.12.2018.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

Саборна прослава Светога Николе на непрестаном Православном сведочењу испред тзв. „Владе Србије“

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 1010. дан по реду…И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 145. заредом Литију Београдом, субота, 22. децембра 2018.г. у 15:30 испред зграде „Владе“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога…

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):

Св. апостоли Состен, Аполос, Тихик, Епафродит, Онисифор, Кифа и Кесар, и други Свети (21./8. дец)

+++

Свети ЈУСТИН Ћелијски:

О ПОМИСЛИМА

Када падне подвижник, нека не заборавља љубав Оца свога; но ако му се догоди да падне и у разне грехе, нека не престаје радити на добру, нека се не зауставља у своме ходу, него и поново побеђиван нека устаје на борбу са противницима, и свакодневно нека изнова полаже темељ разрушеноме здању.

И то све тако до самог исхода свог из овога света, имајући у устима реч светог пророка: Немој ми се радовати, непријатељу мој; ако падох, устаћу; ако седим у мраку: Господ ће ме обасјати (Мих. 7, 8)

Не само пред сном и у сну, него и за време јаве и бдења човека стално нападају разне помисли. Свети Макарије Велики вели о томе: Душа под грехом слична је великој шуми на гори, или шевару у реци, или неком трњаку; стога који намеравају да пролазе тим местом морају пружати напред руке и с напором и трудом размицати пред собом гране.

Тако и душу окружава читава шума помисли, нашаптаваних вражјом силом; зато је потребно велико прегалаштво и стражење ума, да би човек разликовао туђе помисли, нашаптаване вражјом силом. Треба сав свој напор уперити на помисли, и одсецати оно што служи као храна злим помислима, устремљивати мисао к Богу и не испуњавати жеље помисли, него кружеће помисли сабирати одасвуд у једно, разликујући природне помисли од злих. Свети Варсануфије Велики, каже: Од раног јутра држи жрвањ, ум свој у власти својој, и он ће млети галеницу твоју, хлебове за храну. А ако те супарник твој предухитри, онда уместо пшенице млећеш њиме кукољ…

Борити се са помислима које смућују значи подвизавати се у истински духовном делању, пословању. Свака помисао коме не претходи тишина смирености, не долази од Бога, него очигледно од леве стране. Господ наш долази с тихошћу, а све вражије бива са смутњом и метежом.

Дар трезности не дозвољава помислима да улазе, и ако они и уђу, онда им не допушта да нашкоде. Само савршени могу допустити помислу да уђе и опет да га истерају, али ти не уноси огањ да он не би сажегао дубраву твоју. Ако хоћеш да сазнаш о помислу је ли ти непријатељ или пријатељ, сатвори молитву и упитај га, јеси ли наш, или наших непријатеља? (Ис. Нав. 5, 13), и он ће ти рећи истину, јер издајство бива од беспосличења. Но ти не противуречи помислима, јер беси то желе, и видећи противуречење они неће престати нападати, него се помоли Господу противу њих, простирући пред Њим немоћ своју, и Он их може не само одагнати, него и потпуно уништити.

Свети Исак Сирин саветује овако: Ко не противуречи помислима које враг сеје, него молитвом к Богу прекида разговор с њима, онда је то знак да је ум његов обрео по благодати мудрост, јер ми немамо у свако време силу да тако успротивуречимо свим противничким помислима да бисмо их прекратили, напротив, неретко задобијамо од њих рану која се дуго не може излечити. Но када их и победиш, тада нечистота помисли оскрнавиће ум твој и смрад њихов за дуго време остаће у њуху твом. Употребивши пак први начин, то јест молитву, бићеш слободан од свега тога и од страха, јер нема друге помоћи сем Бога.

Свети Јован Лествичник прави разлику међу помислима и каже: Мудри Оци сматрају да је једна ствар напад, удар помисли, друга – присаједињење, а друга – слагање, друга опет – поробљење, а друга – борба, друга, пак такозвана – страст у души. Оци објашњавају: напад је проста реч или слика неког предмета, која се јавља уму и уноси у срце; присаједињење је разговарање са јавившом се сликом, по страсти или бестрасно; слагање је преклоњење душе пред виђеним, спојено са наслађивањем; поробљење је принудно и невољно одвлачење срца или мислено трајно општење са предметом, које разорава добро устројство наше душе; борбом називају Оци једнакост сила кушача и кушанога, по ком овај последњи или побеђује или бива побеђен; а страшћу назначавају већ сам порок, који од дугог времена угнежђен у души и путем навике претворен као у природно својство душе, чини да душа већ драговољно стреми к њему. Од свих ових прво је безгрешно – друго пак није сасвим без греха; треће се оцењује према устројству подвизавајућег се; борба доноси венце или мучења; поробљење се оцењује различито, према времену и околностима када се оно догађа: да ли на молитви, или у друго време, у вези са предметима неважним, или у вези са очигледно безаконим помислима. Страст пак, без сумње, подлежи у свих или сходном покајању или будућој муци. Но који прво, то јест напад одбија бестрасним помислима, тај једним замахом одсеца све остало.

Нечисте и срамне помисли, каже исти свети отац, обично се рађају од демона блуда, тог срцезаводника, али од њих исцељује уздржање и сматрање њих ни у шта.

И преподобни Нил Сорски у своме „Предању ученицима о скитском животу“ пише: Против свих злих помисли треба Бога призивати у помоћ, пошто немамо свагда снаге да се противимо злим помислима. Но нема друге такве помоћи као што је Бог. Стога је потребно молити се приљежно Господу Христу са уздисајима и сузама: Помилуј ме, Господе, и не дај да пропаднем! Помилуј ме, Господе, јер сам немоћан! Посрами, Господе, демона који ратује против мене! Узданице моја, заклони главу моју у дан борбе с демоном! Господе, победи врага који војује на ме, и тишином Твојом, Речи Божја, укроти помисли које узбуркавају душу моју!

Свети Касијан Римљанин указује на три врсте помисли: од Бога, од природе и од ђавола, и подробно описује у својој књизи борбу са последњим. Бивају помисли које страховито смућују човека и нашаптавају му да он, поред свих својих напора и трудова, неће наследити спасење. Такве помисли треба, чим се појаве, одбацивати еванђелским речима: Верујем, Господе, помози моме неверју! (Мк. 9, 24), и бити чврсто уверен, да сви наши греси сачињавају, као прегршт песка пред океаном милосрђа Божија. И као што свети Златоуст каже: океан има своје границе, а милосрђе Божије је безгранично; стога је и неопходно да се потпуно надамо у Господа и да жквот свој саображавамо заповестима Његовим, а у случају каквих било падања, не туговати; безмерно, него подизати себе надом и смирено молити опроштај. Свети Исак Сирин овако говори о томе: По речима Отаца, на путу врлине и на стази правде сусрећу се падања, препреке, приморавања; и томе слично. Када падне подвижник, нека не заборавља љубав Оца свога; но ако му се догоди да падне и у разне грехе, нека не престаје радити на добру, нека се не зауставља у своме ходу, него и поново побеђиван нека устаје на борбу са противницима, и свакодневно нека изнова полаже темељ разрушеноме здању, и то све тако до самог исхода свог из овога света, имајући у устима реч светог пророка: Немој ми се радовати, непријатељу мој; ако падох, устаћу; ако седим у мраку: Господ ће ме обасјати (Мих. 7, 8); и ни најмање да не прекида борбу до саме смрти; и док је даха у њему нека не да души својој да буде побеђена ни у време самог пораза. Но ако се и сваки дан разбија његов чамац, претрпљује бродолом сав товар, нека не престаје старати се, снабдевати се чак и на зајам узимати, прелазити у друге лађе и пловити са надом док Господ, погледавши на његову борбу и сажаливши се на сакрушење његово, не пошаље њему милост Своју и не да му силне подстреке да сретне и издржи распаљене стреле врага.

Таква је мудрост коју Бог даје; такав је мудри болесник који не губи наду своју. Зато ава Мартинијан саветује не малаксавати од мноштва подвига, од разноврсних и честих борби на путу правде, не враћати се натраг, и не уступати победу над собом ни на какав срамни по нас начин. Јер, као неки чадољубиви отац, на богомудри начин говори следеће: ако сте ви, децо, стварно подвижници, који стреме к врлини, и имате у себи душевног старања онда узажелите ум свој представити Христу чистим и творити дела угодна Њему. Јер ви сте неминовно дужни ради овога издржати рат, који против вас дижу природне страсти, противљење овога света, стална и непрекидна злоба демона и сва њихова лукавства. Не плашите се што је свирепост рата непрекидна и трајна; не колебајте се од трајне борбе; не малаксавајте и не дрхтите од вражјих војски; не падајте у бездан безнадежности, ако вам се и догоди да се оклизнете и сагрешите. Но ако и претрпите нешто у овој великој борби, и будете погођени у лице и рањени, нека вас то ни најмање не омете да и даље стремите к добром циљу вашем. Сврх свега пребивајте у делању које сте изабрали, и сежите се за овим жуђеним и похвалним крајем, то јест покажите се у борби чврсти, непобеђени, обагрени крвљу рана својих и нипошто не прекидајте борбу са својим непријатељима. Такве су поуке великога старца.

Не треба да слабимо или малаксавамо због горе реченог, јер се много пута догађа да човек, ништаван и неискусан, непрестано поражаван и обаран, стално немоћан, одједном отме заставу из руку војника вражијих, те се због тога име његово слави далеко неголи имена оних, који су се подвизавали и постали познати у победама, и добија венац и скупоцене дарове од другова својих. Стога нека ни један човек не остаје у очајању. Само не будимо лењи за молитву, и не оклевајмо искати помоћи од Господа.

Немојмо се жалостити када се у нечему поклизнемо, него када отупимо у тој поклизнутости, јер поклизнуће бива често и код савршених, а отупети у томе то је већ потпуно умртвљење. Туга коју осећамо при својим поклизнућима, рачуна нам се благодаћу уместо чистог делања. Ко се у нади на покајање поклизне по други пут,тај рђаво поступа с Богом; изненада напада на њега смрт, и њему недостаје времена, у које се он надао извршити дела врлине.

Тако нас саветују свети оци – не малаксавати у подвигу, поправљати себе у случају каквог пада, и не остављати молитву ка Господу Исусу Христу, силом Којега ми живимо и крећемо се. Са надом у Његово милосрђе проводимо наш живот и очекујмо крај, кога се свагда треба сећати и молити Господа Бога, да нам пошаље хришћански крај са попутнином Светим Христовим Тајнама, за крај непостиђен, миран, и за добар одговор на Страшном суду Његовом, одговор са надом на Његово велико милосрђе и љубав према роду људском, а крај такав, о каквом преподобни Теогност пише:

Неисказана је и неизразива речима она сладост коју осећа душа обавештена о своме спасењу при разлучењу с телом. Добијајући сада оно чему се надала, она оставља тело као одело, без туге и с миром иде к светлом и тихом анђелу, који је дошао одозго; без сметње пролази с њим ваздух, ни најмање не узнемиравана од злих духова, него се пење радосно, смело и са усклицима благодарности, док не буде приведена на поклоњење Творцу и од Њега добије одлуку, да се до општег васкрсења настани са њој сличнима и равнима по врлини.

Из књиге – Монашки живот по светим оцима


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: