Објављено од стране: ИстиноЉубље | 8. новембра 2018.

ВИШЕ МИСЛИТИ И МАЊЕ ГОВОРИТИ – Архимандрит Рафаил (Карелин)… Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис)…

Вести са Православне страже: Четвртак, 08. новембар 2018.г.

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 969. дан по реду…И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 139. заредом Литију Београдом, субота, 10. новембра 2018.г. у 15:30 испред зграде „Владе“

Кад у овоземним правилима важи изрека ,,ко чека- тај дочека“, колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога.

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):

Св. муч. Нестор, Св. Нестор Летописац, и други Свети (9. нов./27. окт.)

+++

,,Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Архимандрит Рафаил (Карелин):

ВИШЕ МИСЛИТИ И МАЊЕ ГОВОРИТИ

Често сам се кајао зато што сам говорио, али се никад нисам кајао зато што сам ћутао! (Aввa Арсенијe)

Премудри Соломон у једној од својих прича, рекао је: „У многим речима не бива без греха“ (Приче, 10, 19). Овде је ствар не само у томе што неконтролисани језик обавезно допушта грешке и лапсусе, већ још и у другом – брбљање је рађање гордости и незнања. Горд човек је умно ограничен. За њега се сва мудрост света налази затворена у његовој лобањи, па он сматра својим дугом да обради и усрећи људе у окружењу богатим даровима, разуме се, не златним, већ речима. Горд човек не схвата да се иза граница његовог малог и хвалисавог разума простире непрегледна област невидљивог и непознатог, као што је иза обале острвцета – океанска пучина. Висока култура мисли долази до граница самоодрицања, не као скепса и агностицизам, већ као реално сагледавање својих могућности. Из разлога што ће културнији човек опрезније користити реч, у томе он јасније види сву слабост и условљеност наших уопштавања и закључака, сву ограниченост и нетачност информације коју добијамо. Зато он прво размишља, па тек касније говори, а пошто је мислити теже него говорити, онда је за размишљање и претходну проверу мисли и расуђивања потребно време. Зато у разговору такав човек прави паузу пре него што одговори, и уопште се у разговору више труди да сазна нешто ново, него да разуверава другога…Гордоме човеку се чини да нема шта да сазнаје, он је сигуран у непогрешивост својих мишљења, он негодује што му се супротстављају, и обично наставља да развија своју мисао, чак не трудећи да схвати саговорника, сваког тренутка прекидајући га. Обично код таквих људи одсуствује чврста логика. Они не стреме њој и чини им се да им њихова лична надмоћ, надмоћ над другима, даје право да говоре аутократски. Овде уместо логике место заузима увереност у своју исправност, која се изражава емотивно у неком театралном тону, тако да се чини као да човек рецитује Брјусовљеву песму Асаргадо: „Ја сам вођа земаљских царева и цар – Асаргадон“.

За размишљање, рекли смо, потребно је време то јест – ћутање. Реч изговорена пре времена личи на кисело грожђе, које не садржи ништа осим кома. Зато се опажа парадокс: ко много мисли – мало говори, ко мало мисли – много говори. Један човјек обрађује речи као метал. Други пушта речи као мехуре од сапунице, без икаквог труда: треба му само сламка и сапунска пена. Реч уопштава. Што са већом информацијом човек влада, то му је више времена потребно за њено уопштавање. А што мање зна, тиме му је мање потребно кочионих елемената. Човек који много и стално прича, постепено престаје учити да мисли. Код Крилова има басна Два бурета. Једно се котрља калдрмом тихо, зато што је до врха напуњено вином, друго тутњи звецкајући о камење јер је празно. Ову басну брбљивци сматрају личном увредом и, уопште, слабо цене Крилова.

Већ је Кант са иронијом говорио: „Највећи изум 19. века је умеће судити о књигама не читајући их“. Брбљивац може не само да суди о свему, већ да се спори и доказује, у потпуности се ослањајући се на своју проницљивост. Ако му се чињенице супротстављају, онда тим горе по чињенице… Кажу да је гроф Хвостов, не само за своја средства издавао опширне зборнике својих стихова, већ их је лично и куповао.

Све велико завршава се у ћутању. Ћутање је страхопоштовање пред тајном. Религија као унутарњи живот је област ћутања, али чак и у науци – великим открићима предходило је ћутање. Њутн и Кеплед проводили су усамљенички начин живота. Мендељејев се седмицама закључавао у своме стану и никога није примао. Ајнштајн је говорио да је своју теорију стварао пловећи чамцем по језеру у самоћи.

Људи који су проводили свој живот у дебатама и споровима, у суштини, нису стварали ништа. У најбољем случају, могли су постати епигони и популаризатори туђих мисли и идеја. Могу нам указати на пример античких философа, који су се састајали ради дискусија код атинског Акропоља или су организовали јавне дискусије. Ипак, питагорејци и платонисти учили су се не само говорењу, него и ћутању. И више од тога, код питагорејаца је трогодишње ћутање служило као обавезан услов да се ступи у њихов савез.

Паметан човек избегава спорове. Он схвата да су идеје аксиоматичне (онтиномичне), и човек мора бити изнутра припремљен да би их прихватио. Мудар човек размишља о речима, а причалица их сипа као песак из вреће. Већ је древни песник рекао: „Удар бубња заглушује звукове флауте, а крикови петла – славујеву песму“. Нећемо се упуштати у разматрање, од чега је направљен бубањ, а од чега флаута.

Многоречитост одузима снагу код молитве, лишава мишљење усредсређености, концетрације, надима човекову душу. Често непромишљене речи и шале лишавају га пријатеља. Многоречитост пустоши душу и, према казивању Светих Отаца, благодат оставља таквог човека као што голуб одлеће од склоништа где се ложи пећ, да не би испрљао своја крила чађу и гарежом. А губитак благодати је највећи од свих губитака. Свети оци говоре: „Тиховање сабира – а речи растачу“. Тиховање је тајна будућег века. У тиховању долази до сусрета душе с Богом. Господ је рекао: „За сваку празну реч коју рекну људи ће дати одговор“ (Мт 12, 36), то јест за сваку сувишну и празну реч, а колико је злих и лажљивих речи у многословљу! Зато ће као тужилац чоеков на Страшном суду постати његове сопствене речи. Свети Оци говоре: „Ћути о ономе што не знаш. Не тврди оно у шта ниси уверен. А о ономе што знаш говори кратко. Штавише, мед је укусан у малим количинама, а у великим изазива мучнину.“

Када бисмо знали да нам се речи враћају, уопштено говорећи, као бумеранг, схватили бисмо да човеку није дат само језик да би могао говорити, већ и усне да би задржале бујицу речи. Ћутање је тешко. Један од светих каже да неколико година треба човеку да би се научио говорити. Но неколико десетлећа ја се учим ћутању! И још нисам до краја освојио ту вештину“.

Одломак из књиге „Тајна спасења“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: