Објављено од стране: ИстиноЉубље | 4. октобра 2018.

О НОВОКАЛЕНДАРСКОМ РАСКОЛУ – Свети ЈУСТИН Ћелијски… Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис)…

Вести са Православне страже: Недеља, 30.9.2018.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 934. дан по реду…И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 134. заредом Литију Београдом, субота, 06. oктобра 2018.г. у 15:30 испред зграде „Владе“

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога…

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):

Св. смуч. Фока Чудотворац, Св. пророк Јона, и други Свети (5. окт./22. сеп.)

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Нови календар је, желећи да угоди секуларним силама Запада и Грчке, у Православну Цркву увео, двадесетих година прошлога века, цариградски патријарх – авангардиста Мелетије (Метаксакис) и тиме направио дубоку рану на Телу Христовом.

m79Свети ЈУСТИН Ћелијски

О НОВОКАЛЕНДАРСКОМ РАСКОЛУ

Шта је Црква? Црква је тело Символа Вере. Шта је Символ Вере? Символ Вере је душа Цркве. Све што је истински православно – душом је у Символу Вере. Није ли ти душа вером, љубављу и надом ушла у Символ Вере, зар је осетила бескрајност Истине, зар наслутила вечност Живота?

Сви истински православни јерарси душом својом исходе из свете, из саборне, из апостолске душе Цркве. Зато су мисли њихове – свете, саборне, апостолске. Зато су дела њихова – света, саборна, апостолска. Зато су одлуке њихове – свете, саборне, апостолске. Њихов живот није друго до – оваплоћени Символ Вере. Три су главна чула, којима живи душа њихова и тело, то су: светост, саборност и апостолскост.

Ако не живе тим свештеним тројством – зар су православни? Ако одлуке њихове нису свете, саборне и апостолске – зар су православни? Своде ли Цркву на нешто што није Христово, био то алтруизам или хуманизам, национализам или научни фанатизам – зар се нису саблазили о Светињу над Светињама, и зар нису похулили и на Оца, и на Сина, и на Духа Светога?

Дивни Господ Христос оставио је слободу Цркви, али слободу ограничену светошћу, саборношћу и апостолскошћу. Јерарси газе свету слободу Цркве, ако не раде свето, саборно и апостолски. Доносе ли одлуке које нису свете, ни саборне, ни апостолске, они гоне душу Цркве, гоне вечност и боговечност. Православно срце може Христа ради, ћутке и с радошћу поднети све увреде, сва гоњења, али кад васељенскост, кад саборност гони из Цркве Патријарх, и то Васељенски Патријарх, реците – које живо православно срце неће од туге проплакати и проговорити у одбрану свете и апостолске саборности?

А Цариградски Патријарх употребљава неапостолска, несаборна средства, да наметне грегоријански календар. Нарочито у Грчкој.

Још није покушао да делатност своју пренесе и на православне Словене. Све словенске Православне Цркве, а то ће рећи четири петине православних, остале су при старом календару. Васељенски Патријарх замахнуо је српом своје ревности, (да ли свештене?), и хоће да пожање успех. Али готово свуда наилази на отпор, на протесте, а где – где и на бунтове. И наилази на дисциплину, на саборност у Цркви.“ …

О великим и страшним последицама календарске реформе, у истом коментару, отац Јустин  пише и ово:

„Заиста су почела апокалиптичка времена, јер изнутра из Цркве почињу да гоне свету, апостолску саборност. Много је немира посејао по православном свету „Свеправославни конгрес Цариградски“; немир сеје и Патријарх Васељенски по Светој Гори. „Васељенски“ чувар Св. црквеног предања – први је раскинуо молитвено јединство Православне цркве. Ако на данашњи дан ми славимо Св. Николу, Грчка црква га је славила пре 13 дана. Зар тиме није разбијена саборност молитве? Разбио је Васељенски патријарх. Господе, у име чега? Злослутно је и наговештава најезду страшних последица што Васељенски Патријарх, онако формалистички и рационалистички суди о јединству Цркве Православне; за њега је календарско питање „спољашњег поретка“. А зар је молитва, и јединство молитве свете, саборне и апостолске, – питање „спољашњег поретка“?

Ми православни не схватамо положај патријарха механички, папистички. Сам патријаршијски положај ни најмање не даје гаранције, да ће патријарх механички и аутоматски бити ималац и чувар свете Истине Христове. И од њега се траже лични подвизи; и то више од њега него ли од ма кога другог, јер „коме је много дано, од њега ће се много искати“ (Лк. 12, 48) јер који на гори стоји, мора блистати као сунце, да би осветљавао и обасјавао све нас доле у низини. Да патријаршијски положај аутоматски не чини човека непогрешивим у истинама вере, доказ су патријарси – јеретици. Тако мисле и тако верују механизатори хришћанства – римокатолици; за њих: папски положај аутоматски, и готово мађијски, чини папу непогрешивим. А ми православни верујемо и исповедамо да никакав патријарх не може без личних, светих, апостолских подвига бити истински чувар свете, апостолске, саборне Истине Христове. То верујемо и исповедамо; то ћемо веровати и исповедати увек и до века“…

Отац Јустин наводи да су Светогорци, ти „кротки лафови истине Православља“, одбили да се потчине таквој одлуци, и да су од њих многи похапшени и затворени у Солуну, али да се не дају. Тиме је он, по ко зна који пут, показао на чијој је страни било његово срце, пуно ревности за Цркву Христову. Још 1923. године („Црквени живот“ бр. 9), отац Јустин је наводио писма православних свештеника из унутрашњости Србије, и из Босне. Оба су се односила на народни став, у вези са променом календара и скраћивањем постова.

Календарско питање

Од једног сеоског свештеника, добили смо писмо следеће садржине:

„Нека чудна легенда проходи душе многих православних јерараха. Ради се на промени календара. Народ прислушкује, ишчуђава се, не схвата нашто све то. Желео бих да наши јерарси завире у душу нашег простог народа. Тамо се комеша ћутљиво негодовање. Промена календара је не само канонско-астрономско, већ и психолошко питање. То питање треба решавати са народом и ради народа. Говори се да ћемо после промене календара празновати празнике са римокатолицима заједно. И десиће се немила и ружна појава: празноваћемо заједно велике празнике са римокатолицима, но не и са православном браћом Русима, којима није до промене календара, сада када их ради Христа распињу, убијају, прогоне и муче“.

„Глас из Босне“ – вести о увођењу неких реформи у нашој цркви, узбудиле су православни народ наш у Босни, нарочито сељаке који су навикли да учествују у свима важнијим црквеним пословима. Један нам свештеник пише:

„Сељаци у Босни, дознавши из новина о укидању свих постова сем ускршњег, врло су изненађени и узбуђени, и изгледа им да од наше вере нема више ништа. Један ми шта више рече: „Ми ћемо се још мало почети турчити, јер и Турци имају само један пост, а и ми ћемо сад имати само један. Осим тога наши црквени великодостојници желе да укину поједине празничне дане, да смање број светитеља и да нам одобре да у празничне дане радимо као што Турци раде на сам Бајрам. Зар не виде да ми Срби, и ако смо много празновали и славили Божје угоднике, и ако нисмо у те дане радили, ипак смо свега имали и Бог нас је увек чувао, а Турци су увек радили, и на сам Бајрам, па никад ништа имали нису, нити ће икада имати“.

За оца Јустина, питање промене календара без одлуке Васељенског Сабора, било је дубоко и значајно питање, повезано с духом модернизма, који је продро у Православну Цркву. У „Хришћанском животу“ (9/1924), отац Јустин пише, и тиме као да закључује све што је о календару рекао и написао:

Слапови модернизма са свих страна наваљују на Стуб и Тврђаву Истине. Збунили су многе званичне носиоце црквене мудрости. И они се мету у срцима својим. У опасности смо да се прекину неке артерије које нас везују са Апостолским и Светоотачким добом. Све се мање молитвено ослушкује шта нама у црквоборском двадесетом веку говори Дух Свети кроз Свете Оце. Све се више противимо Духу Светом и клањамо духу свом мизерном, ми идолопоклоници. Све је мање страха Божјег у нама, и зато све мање мудрости. Страх Божји је отац мудрости, – то је богооткривена старозаветна истина, и христо-откривена новозаветна истина. Многи су од нас протерали страх Божји из себе, а хватају се мудрошћу. Но таква мудрост – лудост је пред Богом. Без страха, без молитвеног трепета, решавају се црквени проблеми. Под притиском, ласкавим или грубим притиском модерних ванцрквених сила многи црквени представници ропски служе трулим боговима нашега доба. Разједињени више хотимично него нехотимично, ми нервозно хитамо кроз прашуму садашњице у неизвесност будућности.

Представници појединих аутокефалних православних цркава, надмећу се смело у опасним новачењима. Заборавља се на свету саборност, као на мерило наше садашње делатности, као на чувара наше црквене светости. Зато се недавно у Православљу десио молитвени раскол: Грчка Црква увела је нови календар, док су остале Цркве остале при старом. Молитвена саборност је нарушена; не сливају се више истовремено све православне душе у једну молитву, не иступају више заједнички пред лице Господа славе; најсигурније православно оружје преломљено је, чиме ћемо од сада иступати против заједничког непријатеља, чиме ако не саборном молитвом?

О кротко Православље, зашто те тако руже, дали зато што се душа твоја зове – смиреност?


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: