Објављено од стране: ИстиноЉубље | 28. септембра 2018.

НАЈАВА: Нова 133. узастопна Литија Београдом- За слободу окупиране Православне Србије (субота, 29. септембар 2018. испред Владе Србије од 15:30 часова)…

Вести са Православне страже: Петак, 28. 9. 2018. г…

НАЈАВА: Непрекидне београдске Литије за Православну слободу Србије

Нова 133. узастопна суботња Литија наша окупираним Београдом

Субота, 29. септембар 2018. г. испред Владе РС у 15:30 часова

Траса Литије: Сутра у 15:30 ч. од Владе Србије полази 133. заредом суботња Православна Литија ка Патријаршији, Ненародној скупштини и лажљивом РТС-у

Устаљени програм свакосуботњих Литија: Окупљање 15:30 ч. испред назовивладе Србије, уводно обраћање oko 15:45, полазак Литије 16:00, обраћања – испред Патријаршије 16:45, испред НеНародне Скупштине око 17:50, испред лажљивог РТС-а око 18:10, и потом, повратак на централно место непрестаних Православних протеста испред назовивладе Србије око 19:00 часова.

Богом нам добродошли док времена за сведочење Истине и наде за Васкрс Грачанице, а тиме и наде за слободу Православне Србије, јоште има!

   +++

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 928. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 133. по реду Литију Београдом, субота, 29. септембар 2018.г. у 15:30 испред зграде „Владе“ 

Свака исправна духовна борба има за темељ Истину, тј. Православље. Без Православља нам нема спасења, браћо Срби, а Православље је данас усред Србије, и то подло изнутра, са свих страна нападано и разарано… Зато, неће нас временске прилике ни било какви други изговори оправдати за срамно ћутање када нам непријатељи разарају и Цркву и државу, и свештенство и народ… Трудимо се за спас душе своје и ближњих својих да се не би остварило оно: „Ко не мисли о општем добру – ући ће му невоља у дневну собу“…

 Православни протести у, од лицемерних политичких „хришћана“, окупираној Србији испред зграде „Владе РС“ трају свакодневно још од 9. марта 2016. године, док, притом, сваке суботе од 15:30 часова испред „Владе“ крећу наше Православне Литије улицама центра Београда… а у ову суботу ће нам бити, Богу хвала, и 929. дан по реду

Нове суботње Литије центром отуђеног од Православља престоног Београда:

Нема прече потребе данашњице – од одбране Православља и Грачанице!

   Јеванђеље почиње речима Христа Бога: „Покајте се јер се приближило Царство Божије.“ А покајање је искрено само код оних који Бога траже и Једино у Светом Православљу га налазе, Православље чувају у смиреном срцу, желе Га на добро вечно свима ближњима, али и бране Га пред онима који лажу о Њему а све ради вечнога спасења своје и душа својих ближњих, наравно, уз непрекидну тугу и рат против греха свога… 

БОГОМ ДОБРОДОШЛИ! ДОКЛЕ ЈОШ ВРЕМЕ ИСПОВЕДАЊА ПРАВОСЛАВЉА ТРАЈЕ, ДОКЛЕ НАС ЈОШ НЕВОЉЕ КОЈЕ НЕМИНОВНО СЛЕДЕ ЗА СВЕНАРОДНИМ НЕПОКАЈАНИМ ГРЕСИМА ПРОТИВ ЦРКВЕ И ОТАЏБИНЕ НИСУ ПРЕПЛАВИЛЕ!

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

+++

Звучни (аудио) запис данашњих Житија Светих:

Св. вмуч. Ефимија, Св. Доротеј Пустињак, и други Свети (29./16. сеп.)

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Ђакон Радомир Поповић

ПАСТИР ИЛИ НАЈАМНИК ?

У Божијем Откривењу врло често поређење и појам којим се карактерише рад свештеника, јесте реч пастир (грчки – пимин). Ова реч је широко распрострањена у свим језицима света у прошлим, а исто тако и у садашњем времену и углавном означава онога који се стара и брине о своме стаду, обично су то овце.

Пастир је управо онај, коме је стадо поверено да се целовито брине о њему у сваком погледу: да стадо напаса, поји, чува од дивљих звери. Затим да болесне из стада лечи, о слабима и немоћнима да се посебно стара, изгубљене и залутале да тражи и враћа их са погрешног и опасног пута.

С друге стране, пастир који је слика и прилика самог Бога као Пастира свих људских душа, чувајући стадо оно му је живот, а он сам за њега (стадо) треба и сопствени живот да положи (Јован 10:15). Ако се пастир понаша супротно од ових основних начела, он постаје најамник, а његово основно својство је да не мари за своје стадо.

На питање, која је то главна врлина коју треба да поседује један добар пастир, на првом месту то је доброта и љубав према повереном му стаду,  односно људским душама. Пастир не сме, и то је његов највећи грех и пред Богом и пред људима, да буде себичан, саможив и немаран према стаду.

Имајући дакле у виду свеколику важност и деликатност службе правог и истинског пастира, није отуда случајно да у Светом Писму они који народ уче узвишеном Закону Господњем носе име пастира (Пс. 23:1; Јер. 23:1-4; Језек 34; Ис 40:11, и тд.). Овде се свакако мисли на духовну пашу и духовну храну Речју Божијом: Не живи човек о самом хлебу, него од сваке речи која излази из уста Божијих (Мат. 4:4) којом у свако време и свакога часа духовни пастир треба да напаса своје стадо, сваку од Бога му поверену људску душу. Зато пастирски рад у Цркви и народу уопште можда нема бољег и адекватнијег поређења.

Наш заједнички и општи пастир је сам Господ наш и Спаситељ Исус Христос. Он још у Старом Завету преко слуге, псалмопевца и пастира Давида цара говори: Господ је пастир мој, ништа ми неће недостајати. На зеленој паши пасе ме, води ме на тиху воду. Душу моју опоравља, води ме стазама праведним… (Пс. 23:1-3). Храњење стада Речју истине (у молитви Оче наш – то је Хлеб наш насушни) духовно гладних и духовно жедних, храном која није од овога света и века, главна је дужност сваког пастира у Цркви Христовој. Међутим, један од основних предуслова таквог пастирствовања јесте да и сам пастир буде духовно ухрањен духовном храном Божијом, која није од овога света. У Старом Завету који је пун симболике, то је и представљено на један симболичан и веома упечатљив начин који је и нама веома приступачан и разумљив. Господ – Јахве шаљући пророка Језекиља на узвишену и врло тешку службу пророка, показује му савијену књигу исписану изнутра и споља, и још му заповеда да поједе пред Њим ту Књигу. Пророк, најпре збуњен и пренеражен овом чудесном визијом, извршава без поговора заповест Господњу: једе књигу и после тога каже, и беше му у устима слатка као мед (Језек. 3,3). Ово буквалнои једење Књиге и при том осећање њеног слатког укуса, има у ствари опет дубоку симболику. Пророк је заправо појео све заповести и сав закон Господњи, сада је постао саставни део пророковог и телесног и духовног бића. Нахрањен оваквом Храном, пророк је сада без страха, радосно и неустрашиво, духовно освежен и поткрепљен и оснажен за сва могућа евентуална искушења, почео да том истом храном храни народ, односно душе повереног му народа Божијег. Постао је истинити пастир.

Код истог пророка налазимо исто тако упечатљив пример и немарног пастира, што је било оновремена, али морамо признати и савремена наша стварност. Немарног пастира који је пре свега себичан и који се понаша као најамник, Језекиљ изобличава. Наиме, духовна фотографија и слика једног народа, мери се и обликује по томе какве пастире – свештенике, духовнике, има тај народ. Сходно томе, стање морала или неморала, вере или невере, поштења или непоштења, побожности или непобожности у најширем смисллу речи, зависи од пастира, односно Цркве. Отуда је реалност и пастир-најамник, кога Језекиљ озбиљно опомиње: Тешко пастирима Израиљевим који пасу сами себе! Не треба ли стадо да пасу пастири?(Језек. 34,2). Из ове пророкове увек упозоравајуће упитне реченице прекора, види се да он циља на, у првом реду, себичност и егоистичку грамзивост пастира који пасу сами себе. Стадо су, с друге стране, занемарили и гледају неке своје себичне и уске интересе. Даље, пророк говори у чему се све састоји та немарност пастира-најамника према своме стаду: Претилину једете и вуном се одевате, кољете товно, стада не пасете. Слабе не крепите, и болесне не лечите, рањене не завијате, одагнане не доводите натраг, изгубљене не тражите, него силом и жестином господарите над њима(Језек. 34: 3-4).

Порука је веома јасна: с једне стране, стадо су духовно занемарили и запустили, а с друге стране, од тог истог стада су живели. Особито пророк истиче да је њихов грех велики због тога што слабе у вери према Богу нису крепили, болесне нису лечили, рањене нису превијали. Речју, пастири нису, а морали су, оне који су за веру и спасење изгубљени, натраг враћати.

Уместо благог и тихог пастирског старања и рада са њима, понашали су се према њима господарски и окрутно као властодршци овога света. Резултат таквог немарног и непромишљеног рада био је рђав и катастрофалан. Народ као и да није имао пастире, и како каже пророк, стадо се распршало и тако постало плен и храна свима зверовима пољским, односно плен нечастивих и злих духова овога века. Народ је духовно лутао као стадо без пастира и без наде на повратак.

Примењено на нашу стварност данас, чини нам се као да је старозаветни пророк Језекиљ управо ових дана и месеци обилазио наше земље и народе, и инспирисан тиме изговорио напред наведене речи.

Наш садашњи тренутак је нови и свежи изазов и најновија фотографија и слика наше народне душе, слика која је доста нејасна и веома мутна: једва се на њој разазнаје по који светлији лик, све друго је мрља. Изазов је то и увек отоворен позив за нашу помесну Цркву, пастире и свештенике свих звања. Управо нам пророк Језекиљ из дубине векова, али као да је наш савременик, каже да је народ наш данас као ретко када и слаб, и болестан, и рањен, и прогнан, и изгубљен (Језекиљ 34:3-4).

Слабе и онемоћале управо морају свештеници и пастири крепити и соколити, болесне лечити, рањене и инвалиде помагати – враћати им најпре духовно па и телесно здравље, прогнане и избеглице враћати на њихова стара огњишта и кућишта, изгубљене и потпуно дезорјентисане морамо проналазити и враћати им веру у смисао и циљ живота и постојања.

Уколико опет на томе озбиљно и својски не порадимо, Господ, и то морамо знати и пророк нас на то опомиње, ипак неће допустити да његов народ буде сасвим духовно збуњен. Господ ће лично узети своје стадо из руку немарних пастира или најамника и сам ће бринути о њему: На доброј паши пашћу их, и тор ће им бити на високим горама Израиљевим…Тражићу изгубљену, и довешћу натраг одагнану, и рањену ћу завити и болесну окрепити; а товну ћу и јаку потрети (Језек. 34: 14-16).

Савремени свештеник као пастир увек је у прилици да буде истински пастир људских душа али је, с друге стране, то се не сме заборавити, увек и у опасности да постане најамник и да се опходи према стаду као да оно није његово. Само су две могућности: 1) духовна будност пастира, или 2) небреженије најамника. Вечита изазов – али, и вечита Божија опомена и претња: Проклет био ко немарно ради дело Господње… (Јер. 48:10).


Responses

  1. Podrska Monahu Antoniju, Vernom Narodu Bozijem,
    i Svetoj Pravoslavnoj Litiji,
    Mili Boze, Cuvaj Tvoje Malo Verno Stado !

  2. Међу њима беше и света Ефимија. Када их охоли Приск упита, зашто се не покоравају заповести царској, они одговорише „и царској и твојој заповести треба се повиновати, ако није супротна небескоме Богу; ако ли је супротна Богу, не само не треба јој се повиновати него јој се треба и противити“.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: