Објављено од стране: ИстиноЉубље | 18. септембра 2018.

„СУЗЕ СУ ЛЕК, А НЕ ОТРОВ – СУЗЕ СНАЖЕ, А НЕ СЛАБЕ“ – Свети Владика Николај… Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис)…

Вести са Православне страже: Понедељак, 17.9.2018.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 917. дан по реду…И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 132. заредом Литију Београдом, субота, 22. септембра 2018.г. у 15:30 испред зграде „Владе“(овога пута уочи пошасне параде разврата зване (геј-парада)

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога…

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):

Св. пророк Захарија и праведна Јелисавета – родитељи Св. Јована Претече, и други Свети (18./5. сеп.)

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Свети Владика Николај

 „СУЗЕ СУ ЛЕК, А НЕ ОТРОВ – СУЗЕ СНАЖЕ, А НЕ СЛАБЕ“

 „Рече Господ: Благо онима који плачу, јер ће се утешити… Тешко вама који се смејете сад, јер ћете заплакати.“ (Мат. 5, 5; Лк. 6, 25).

nikolai_velimirovicЕво дана опевана, ево дана осликана, ево дана оплакана, ево нам опет Српског Видовдана. Чудо како један једини дан може да промени историју и судбу једног народа, па чак и једног континента. Дан Константинове победе над Максенцијем донео је слободу Христовој цркви после 300 – годишњег гоњења и мучења. Дан битке код Поатјеа под Карлом Мартелом спасао је Западну Европу од „потопа аријевског мора“. Један дан на Ватерлоу запечатио је судбу Наполеонову и променио ток европске историје. Дан изненадне смрти цара Душана отворио је капију исламској поплави хришћанског Балкана. Видовдан је пак био последњи јуначки отпор тој поплави, али и слом последње бране против ње. Отуда је Видовдан дан туге, али и славе, дан тужне славе. Дуготрајан смех смењен је дуготрајним плачем. И обистинила се реч Христова: „Тешко вама који се смејете садa, јер ћете заплакати“. Отимање великаша о власт над својим сопственим народом, смењено је исчезнућем великаша и робовањем народа под туђинском влашћу. Тако је то било и дуго је трајало. Дуго.

Под дугим робовањем, народ је почео читати Видовдан не само као један датум, него као и задатак – од Бога му задати. Одржати веру и поново се удостојити слободе, тако је народ разумео тај Видовдански задатак. Одржати праву веру под искушењима и на мукама и удостојити се златне слободе, кроз покајање и очишћење – овај задатак, кога неки називају завет, народу је бивао све јаснији од колена до колена и из столећа у столеће, док се није навршило време. Да, док се нису набројале године српског робовања, таман онолико колико и године робовања народа израиљског под мисирским фараонима. А када „земан дође ваља војевати“. Српски народ је био апостолски оснажен вером и удостојен слободе. Тада је могао и народ дићи устанак.

То је био устанак једног чисто сељачког народа, без великаша и феудалиста, без научника и школованих политичара – један изузетан феномен у историји Европе. То је био устанак народа заборављеног од света, освештаног молитвом, очишћеног сузама и духовно узраслог до престола Божјег, тако да је могао видети отворена небеса и читати „небеске прилике“.

Оно што је свилена долама на Косову изгубила, сељачка је гуњача у устанку задобила. Лазар је проклињао, ко не дође „у бој на Косово“. Морао је проклињати због раздора и растројства великаша. Карађорђе није имао потребе да проклиње, јер је сав народ био сложан и једнодушан, и на његов позив устала је сва „кука и мотика“ и дигла се „раја ко из земље трава“. Али и они у долами као и ови у гуњачи, једнаки су били по јунаштву и пожртвовању – никада сличнији потомци прецима, и то у временском размаку од пола хиљаде година.

Наша народна црква, учинила је правду и Косовским и устаничким јунацима, спојивши њихов спомен празновања у један дан – Видовдан. И држава српска (док је била српска), празновала је свечано тај дан заједно са црквом. Али у Југославији са презрењем српскога имена, презрен је био и Видовдан.

Мукло и нечујно скинут је са националног календара, само да би се угодило мањини и тобож одржала држава. И тако, и Видовдан и Савиндан, прешли су у искључиво достојање цркве. Но тиме су наши државоградитељи увредили српску већину у оба света, а нису угодили мањини нити државу одржали. Кумиру земаљског царства принели су царство небеско, а некаквом „дану примирја“ и „дану уједињења“ велики Видовдан. Смејали су се светињама српске историје, у овом као и у многоме другоме, као „застарелим и преживелим“. Зато сада плачемо, и криви и прави, и они у Отаџбини и они у расељењу.

Плачу деца за очевима својим, мајке за синовима, жене за мужевима. Више од десет година растављени, они вену од чежње за састанком, када ће се тешко моћи препознати. Плачу српски ратници у Британији, сада работајући у рудокопима и угљенокопима за насушни хлеб, од кога одвајају и шаљу својима у Отаџбину, да и једни и други не буду сити. Плачу Александрови јунаци у Аустралији, истребљујући крокодиле по рекама и змије по пустарама, док њихова нејач кулучећи идолу државном, нема ни снаге ни времена на претек да сасече коров око своје куће. Плачу српски официри и домаћини у Немачкој, где служе као полиција, да би се одржала она држава, која је прва погазила и поробила њихову земљу.

Плачу и Срби староседеоци у Америци и Канади, који су с тешким трудом зарађивали и слали на подизање својих домова, школа и цркава у Старом Крају; плачу када чују да је све то разрушено и огњем сажежено заједно са њиховом чељади. Плачу учитељи и професори, генерали и министри наши, служећи као келнери по кафанама и рибајући ноћу патосе у великим зградама слободних земаља. Плаче она интелигентна сиротиња наша у Јужној Африци, што мора да се труди да скући туђу кућу, док се њихова руши до темеља. Плачу Срби и Српкиње по државама Јужне Америке, под ненавикнутим поднебљем, где далеко од славних задужбина својих царева и краљева траже гдегод православни олтар, да се могу причестити. Плачу рањеници и болесници српски по болницама у туђини, јер умирући, губе наду да ће се видети са својим милим и драгим у овом свету. Сви плачу, сав народ Светосавски, и свуда, свуда по глобусу земаљскоме. Плачу, али у потаји, плачу кад легну у постељу и потону у сећања, што је некад било, а што сада јесте. Плачу, а крију сузе од слободних народа, да се ови не би зачудили или подсмехнули. Плачу пред Богом, а не пред људима. А Бог види и броји сваку сузу сиротињску.

Но, питаће неко – шта вреди плакати? Није ли плач особина слабих и немоћних? Зар сузе не раслабљују снагу и не убијају енергију људи?

Не, браћо моја, не и никако! Гле, и Христос је плакао, још је назвао и блажене, оне који плачу. Плакали су апостоли Христови и светитељи и сви племенити људи од искона. Плакао је и Свети Сава, и сасушио се од плакања. Заплакао се понекад и делибаша Марко. Плакао је, како сазнајемо од очевидаца и краљ Петар II, плакао је често над јадом свога народа.

Сухе очи су као пресушени извор. Бежи од човека који се хвали, да никада у животу није плакао. Сузе су дар Божји, кажу велики православни духовници. Сузе су лек, а не отров. Сузе снаже, а не слабе. Сузе доносе утеху и мир. „Исплачи се – каже се код нас – па ће ти бити лакше“. И бива! Да је мајка Југовића могла „од срца сузу пустити“ не би препукла. Знао је наш премудри Господ шта говори, кад је рекао: Благо онима који плачу… Срби су то безброј пута доживели и потврдили. Јер су врло често налазили утеху у плачу, да, и доказали да је плач велика позитивна сила. Они који се вазда смеју нису за велика дела. А који плачу пуни су доброте, милости и праштања. Способни су да разумеју туђу невољу и брзи да притекну у помоћ. Миротворци су и сјединитељи завађене браће. Они су прави синови Божји и кћери. Често су сузе односиле победу где мач није могао. Јер иза њих, оних који плачу, дејствује свемоћни Бог.

Немојмо се, дакле, стидети плача, него се стидимо себичности, злурадости и мржње, која је суха као јехтика и суши душу, као што јехтика суши тело. Свака суза над општом народном несрећом, приводи нас ближе Богу и ближе остварењу нашег идеала.

А велики дан Видовдан, тај живи споменик над милионима умрлих, не може се ни прославити без суза, и то суза захвалности великим прецима нашим, и суза вапијућих Богу за помоћ и спасење, најзад и суза радосница – ако Бог да, да као што и хоће, у часу када се испуне наша национална надања.

Све Богу на славу и Србадији на срећу и благослов. Амин. Боже дај!

Упокој господе све оне многомилионе жртве од Косова до наших дана, који се принесоше за веру и слободу. Амин

 – Беседа на Видовдан, у цркви Светог Вазнесења у Лондону 1952. год.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: