Објављено од стране: ИстиноЉубље | 10. августа 2018.

НАЈАВА: Нова 126. узастопна Литија Београдом- За слободу окупиране Православне Србије (субота, 11. август 2018. испред Владе Србије од 15:30 часова)…

Вести са Православне страже: Петак, 10. 8. 2018. г…

НАЈАВА: Непрекидне београдске Литије за Православну слободу Србије

Нова 126. узастопна суботња Литија наша окупираним Београдом

Субота, 11. август 2018. г. испред Владе РС у 15:30 часова

Траса Литије: Сутра у 15:30 ч. од Владе Србије полази 126. заредом суботња Православна Литија ка Патријаршији, Ненародној скупштини и лажљивом РТС-у

Устаљени програм свакосуботњих Литија: Окупљање 15:00 ч. испред назовивладе Србије, уводно обраћање 15:30, полазак Литије 15:45; обраћања – испред Патријаршије 16:45, испред НеНародне Скупштине око 17:50, испред лажљивог РТС-а око 18:10 уз емитовање новог Слободног Србског Дневника; и, потом, повратак на централно место непрестаних Православних протеста испред назовивладе Србије око 19:00 часова.

Богом нам добродошли док времена за сведочење Истине и наде за Васкрс Грачанице, а тиме и наде за слободу Православне Србије, јоште има!

   +++

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 879. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 126. по реду Литију Београдом, субота, 11. август 2018.г. у 15:30 испред зграде „Владе“ 

Свака исправна духовна борба има за темељ Истину, тј. Православље. Без Православља нам нема спасења, браћо Срби, а Православље је данас усред Србије, и то подло изнутра, са свих страна нападано и разарано… Зато, неће нас временске прилике ни било какви други изговори оправдати за срамно ћутање када нам непријатељи разарају и Цркву и државу, и свештенство и народ… Трудимо се за спас душе своје и ближњих својих да се не би остварило оно: „Ко не мисли о општем добру – ући ће му невоља у дневну собу“…

 Православни протести у, од лицемерних политичких „хришћана“, окупираној Србији испред зграде „Владе РС“ трају свакодневно још од 9. марта 2016. године, док, притом, сваке суботе од 15:30 часова испред „Владе“ крећу наше Православне Литије улицама центра Београда… а у ову суботу ће нам бити, Богу хвала, и 880. дан по реду

Нове суботње Литије центром отуђеног од Православља престоног Београда:

Нема прече потребе данашњице – од одбране Православља и Грачанице!

   Јеванђеље почиње речима Христа Бога: „Покајте се јер се приближило Царство Божије.“ А покајање је искрено само код оних који Бога траже и Једино у Светом Православљу га налазе, Православље чувају у смиреном срцу, желе Га на добро вечно свима ближњима, али и бране Га пред онима који лажу о Њему а све ради вечнога спасења своје и душа својих ближњих, наравно, уз непрекидну тугу и рат против греха свога… 

БОГОМ ДОБРОДОШЛИ! ДОКЛЕ ЈОШ ВРЕМЕ ИСПОВЕДАЊА ПРАВОСЛАВЉА ТРАЈЕ, ДОКЛЕ НАС ЈОШ НЕВОЉЕ КОЈЕ НЕМИНОВНО СЛЕДЕ ЗА СВЕНАРОДНИМ НЕПОКАЈАНИМ ГРЕСИМА ПРОТИВ ЦРКВЕ И ОТАЏБИНЕ НИСУ ПРЕПЛАВИЛЕ!

+++

„Онај ко не изабере да пострада за Истину Божију, биће кажњен много болније страдањем које није изабрао.“Свети Марко Отшелник

+++

Звучни (аудио) запис данашњих Житија Светих:

Св. муч. Калиник, Св. муч. Серафима девица, Св. муч. Теодотија са троје деце… (11. авг./29. јул)

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Ђакон Георгије Максимов:

Резултат слика за Георгије Максимов

О ЛАЖНОЈ РЕВНОСТИ И ПОЛЕМИЦИ УНУТАР ЦРКВЕ

Двадесет година слободног постојања Цркве у посткомунистичком периоду окарактерисала је, између осталог, појава отворене унутарцрквене полемике о најразличитијим питањима. Књиге, чланци у часописима и новинама, у још већој мери интернет сајтови и форуми посвећени су међусобној полемици православних хришћана.

Право говорећи, то је појава која је сама по себи уобичајена за Цркву. Свети Оци су такође учествовали у полемикама. У сва времена постојали су интелектуални изазови, опасности и заблуде на које је требало упозорити чеда Цркве. Кроз све то откривали су се најискуснији у речи. Разуме се, и сада постоји много ових или оних идеја и појава, чије ширење у црквеној средини представља у мањој или већој мери претњу за духовно стање верујућих. Људи који нису равнодушни и који се ревносно односе према вери не остављају без пажње и одговора изазове и саблазни наших дана.

Међутим, ни за кога није тајна да се неретко у унутарцрквеној полемици могу видети примери који су далеко од светоотачког духа, без обзира на спољашњу најпобожнију реторику.

Као што је познато, грех воли да се крије испод маске неке врлине. На пример, речи о хришћанској љубави могу бити заклон за маловерје и љубав према овом свету – што и видимо у екуменизму. Речи о ревности за веру могу бити заклон за страст осуђивања и мржњу и завист које она рађа. Као што се у првом случају не ради о љубави, већ о лажној љубави, тако се у другом случају ради не о ревности, већ о лажној ревности…

Постоје потпуно јасни критеријуми како разликовати истинску ревност за Бога од лажне ревности. Указаћемо на три таква критеријума.

Истинска ревност се рађа од пламене љубави према Богу и зато се не може изражавати кроз презир према речи Божијој. Као што знамо, Христос је заповедио да се оптужба пре свега говори лично и насамо човеку коме је упућена. Само у случају поновљене упорности, која је посведочена од стране два или три сведока саопштити о томе целој Цркви (види Мт. 18:15-17). Чување или кршење ове заповести од онога који изобличава може бити први критеријум.

Свети Оци су тако поступали са очигледним јеретицима – Свети Кирил Александријски је написао много пажљивих и смирених писама Несторију пре него што је почео јавно да полемише са њим. Такође је и Свети Григорије Палама претходно написао три лична писма Варлааму у којима је желео да сазна да ли је правилно схватио његово учење, а затим га је саветовао да остави заблуду. Они су поступали овако, јер су имали истинску љубав према Богу и људима које су изобличавали јер су хтели, по речи Христовој, да „добију брата свога“ (Мт. 18:15), а не да се похвале пред гомилом грмећи лепим фразама.

Међутим, човек болестан од мржње, скривајући се ревнитељском реториком никада не поступа тако. Он одмах, чим му се неко не допадне, хита да објави urbi et orbi. Он се никада не обраћа човеку кога изобличава, јер му он сам по себи није занимљив као личност, као брат. Он је интересантан само као још један објекат задовољења сопствене мрачне страсти.

Овим поводом долазе на ум речи Светог Исаака Сирина: „Ко исправља брата свога у клети својој, тај исцељује сопствени порок. Ко га окривљава пред сабрањем, тај повећава болест сопствених рана. Ко тајно лечи брата свога, тај очигледно показује силу љубави; а ко га посрамљује пред очима другова његових, показује у себи снагу зависти“ (Преп. Исаак Сирин, Слово 85).

Други критеријум је – прелазак на личност. Свети Оци су разобличавајући јерес, помињали име јересијарха или неког од идеолога заблуде, ако је то име ионако већ познато свима и ако сам јеретик отворено супротставља своје лажно учење Православљу. Међутим, за Оце је увек главно било откривање заблуде или порока, а не оговарање конкретних јеретика или грешника. Неретко су Свети Оци писали полемичке радове уопште и не помињући имена. То се на пример може видети код Преподобног Јефрема Сирина у делу „Против оних који испитују природу Сина Божијег“, код Преподобног Пајсија Величковског у делу „Глас против хулитеља умне молитве“. И то је нормално, јер за Оце је била важна борба са грехом, а не са грешником – са заблудом, а не са заблуделима. Код лажних ревнитеља је све супротно. Код њих централно место заузима личност коју су изабрали за жртву, а речи о чистоти вере и преступа против ње – стварних или измишљених – нису ништа више него повод за „закониту“ осуду и срамоћење.

Мисао да разоткрију једну или другу појаву која их је узнемирила, не именујући никога, лажним ревнитељима чак и не долази на ум. Ако им се то предложи, они ће тај предлог саслушати без имало ентузијазма. Њима је потпуно незанимљиво да тако пишу, јер ће тако нестати њихов главни стимуланс. Уопште није тешко одредити шта је за аутора неког полемичког текста главно.

Код Светих Отаца и истинских ревнитеља за веру, ако из текста уклонимо личности које изобличавају, текст по садржају скоро да се неће умањити и погоршати. Ако из текста лажних ревнитеља уклонимо оптужбе против једних или других лица, од текста ће мало шта остати, он ће бити испрекидан, неповезан и без садржаја.

На крају, трећи критеријум који нам помаже да разликујемо лажну ревност од истинске ревности за веру је – ситничарење. Свети Оци и сви истински ревнитељи за веру одлучивали су да изобличе некога само у случају када се говори о свесној, јавној и много пута поновљеној проповеди очигледних јеретичких ставова или о јавном понашању високопостављеног лица које показује да сматра за норму оно што Бог назива грехом. Само такве ствари које се врше очигледно, свесно и много пута и које представљају претњу за многе, били су довољна основа у очима Светих да се лате пера.

Код лажних ревнитеља је потпуно другачије. Њима је довољна једна нетачна фраза или један непромишљени поступак да би објавили свештени рат и почели са писањем разоткривајућих чланака.

Свети Оци су ступали у јавну полемику да би прекинули саблазан изазван тиме што је већ одавно познато, док лажни ревнитељи сами стварају саблазни у Цркви, скрећући свеопшту пажњу на оно на шта нико, без њих, не би обратио пажњу.

Лажни ревнитељи ходају, као лав који риче тражећи кога ће прогутати, гледајући ситничавим оком, тражећи мало познате изјаве или поступке и уопште, сваку ситницу која може послужити као повод за осуду нове жртве.

Човек, вођен плотским мудровањем, никако не може правилно да суди ни о своме унутрашњем стању, ни о стању ближњих…

* * *

Дозволићу себи да као закључак наведем речи Светог Игњатија Брјанчанинова о овом духовном проблему.

У свом делу „О прелести“ он говори: „Треба се добро пазити телесне ревности, која споља делује благочестива, a у ствари је неразумна и штетна за душу. Светски људи и многи монаси, по своме незнању, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њени источници умишљеност и гордост. Ову ревност они величају као ревност по вери, по побожности, по Цркви, по Богу. Она се састоји у више или мање оштром осуђивању и разобличавању због њихових моралних погрешака и погрешака против црквеног реда и поретка. Обманути лажним схватањем ревности, неблагоразумни ревнитељи предајући јој се, мисле да подражавају Свете Оце и свете мученике, заборављајући за себе да нису свети него грешни. Ако су свети разобличавали грешнике и безбожнике, разобличавали су их по заповести Божијој и по својој обавези, на подстицај Духа Светога, а не на подстицај својих страсти и демона. Ко се пак одлучи да самовољно разобличује брата или да му приговори, тај јасно показује и доказује да себе сматра благоразумнијим и бољим од онога кога разобличава, да делује покретан страшћу и обманут демонским помислима. 

Треба имати на уму Спаситељеву заповест: А зашто видиш трун у оку брата свош, а брвно у оку своме не осећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме? Лицемеру, извади најпре брвно из ока свог, па ћеш онда видети да извадиш трун из ока брата свога (Мт. 7,3-5). Шта је то брвно? То је телесно мудровање, дебело као брвно, које у потпуности одузима способност и исправност моћи вида коју је Саздатељ даровао уму и срцу. Човек, вођен плотским мудровањем, никако не може правилно да суди ни о своме унутрашњем стању, ни о стању ближњих. Он о себи и другима суди онако како сам себи делује и како му се ближњи чине споља, по његовом телесном мудровању – погрешно, зато га је Реч Божија сасвим тачно назвала лицемером. По исцелењу себе Речју Божијом и Духом Божијим, хришћанин добија правилан поглед на своје душевно стање и душевно стање ближњих. Телесно мудровање, поражавајући величином греха ближњега, увек доноси немир, а неретко и погубљује, и никада не доноси и не може да донесе корист, јер нема никакво дејство на грех. Напротив, духовно мудровање делује искључиво на душевну повреду ближњег, милујући га, исцељујући и спасавајући. Треба приметити да по задобијању духовног разума недостаци и погрешке ближњег почињу да се чине сасвим неважним, јер су искупљене од стране Спаситеља и лако излечиве покајањем – а то су исте оне погрешке и недостаци који су се телесном разуму чинили бескрајно великим и значајним. Очигледно, њима је управо телесно мудровање, будући само као брвно, придавало тако огроман значај.

Телесно мудровање у ближњем види такве грехе којих у њему уопште нема: из тог разлога су они који би се повели том неразумном ревношћу често падали у клевету ближњег и постајали оруђе и игралиште палих духова. Преподобни Пимен Велики је причао да је неки монах, заведен ревношћу, био подвргнут следећем искушењу: видео је другог монаха како лежи на жени. Дуго се борио против помисли која га је терала да заустави грешнике, да би их коначно, побеђен, гурнуо ногом и рекао: „Престаните!“ Тада се испоставило да су у питању два снопа.

Ако хоћеш да будеш верни и ревносни син Православне Цркве, онда то треба да постигнеш испуњавањем јеванђелских заповести у односу на ближњег. Не усуђуј се да га јавно разобличаваш! Не усуђуј се да га учиш! Не усуђуј се да га осуђујеш и прекореваш! Јер то је дело не вере, него неразумне ревности, умишљености и гордости. Пимена Великог су упитали „Шта је то вера?“ Велики је одговорио: „Вера се састоји у томе да се пребива у смирењу и чини милост“, то јест смиравати се пред ближњима и праштати им све увреде, сва њихова сагрешења. Пошто неразумни ревнитељи као основни разлог своје ревности истичу веру, нека знају да истинска вера, а сходно томе и истинска ревност, треба да се изражавају у смирењу пред ближњима и у милости према њима. Оставимо суд над људима и разобличавање људи онима који имају обавезу да суде својој браћи и управљају њима.

„Онај ко има лажну ревност – рекао је свети Исак Сиријски – пати од тешке болести. О човече, који мислиш да показујеш ревност против туђих недостатака, знај да си се одрекао здравља сопствене душе. Ако пак желиш да лечиш немоћне, знај да је болесницима потребније да их обилазе него да их жестоко разобличују. Тако другима нећеш помоћи, а сам ћеш себе подвргнути тешкој и мучној болести. Ова ревност код људи не сматра се за једно од обележја премудрости, него се убраја у болести душе, као показатељ недостатка духовног разума, као показатељ крајњег незнања. Почетак прему-дрости Божије су – смиреност и кротост, својствени великој и јакој души, и озбиљном начину размишљања, који носе људске слабости. Дужни смо пак ми јаки – каже Свето Писмо – слабости слабих носити, и не себи угађати (Рим. 15,1), и: ако и упадне човек у какво стрешење, исправљајте таквош духом кротости (Гал. 6,1). Мир и трпљење апостол убраја међу плодове Духа Светога.“

У другој беседи преподобни Исак вели: „Не замрзи грешника, јер смо сви грешни. Ако се Бога ради подвизаваш против њега (грешника), онда пролиј сузе за њега. Зашто га мрзиш? Замрзи његов грех, а за њега се помоли, и тако ћеш постати налик Христу, Који није негодовао против грешника, него се молио за њих. Зар не видиш, Он је плакао и за Јерусалимом? Ми често служимо за подсмех ђаволима. Зашто мрзимо онога коме се ђаво подсмева као и нама? Зашто, човече, мрзиш грешника? Зато што није тако праведан као ти? Где је твоја правда, кад немаш љубави?! Зашто ниси заплакао због њега, него га гониш? Неки, који за себе мисле да здраво суде о делима грешника, гневе се (стога) на њих, поступајући тако по незнању“. 5. 275-278

Када те због твог труда у врту заповести Бог удостоји да у души осетиш Божанску ревност, онда ћеш јасно увидети да те та ревност подстиче на ћутање и смирење пред ближњима, на љубав према њима, на миловање ближњих, на саосећање са њима. По речима светог Исака Сиријског, Божанска ревност је огањ, али који не распаљује крв! Он гаси распаљеност у њој и доводи је у стање мировања. Ревност телесног мудровања увек је повезана са распаљивањем крви, са навалом многих помисли и маштања. Последице слепе и неуке ревности, ако јој се ближњи успротиви, обично бивају негодовање против њега, злопамћење и освета у разним облицима, а ако јој се покори – сујетно самозадовољство, уз подстицање и умножавање наше умишљености и гордости. 5. 278

Преузето из књиге „Енциклопедија Православног духовног живота“ – Образ Светачки


Responses

  1. ….Imam u rukama primer i velicinu
    Tvoje Ljubavi, Gospode Moj:
    razbojnika, carinika, bludnicu,
    i bludnog sina.
    Svi se oni pokajanjem proslavise,
    i u Carstvo Nebesko udjose.
    Primi, Gospode Mili, sa njima i mene,
    koji-koja sam daleko od njihovog silnog pokajanja.
    Neka Bezgranicna Ljubav Tvoja dopuni
    ono sto mi nedostaje, pa cak i sve,
    jer sam zaista daleko od svega dobrog,
    daleko od Tebe, Gospode Moj,
    Uslisi molitvu moju, jer Ti se molim
    ne samo za sebe, vec i za druge.
    Pomozi Hristoljubivom rodu nasem.
    Podari mu pobjedu nad neprijateljima,
    i zemlju nasu mirom Tvojim ogradi.
    Pomiluj Patrijarha naseg, i sve arhijereje
    i svestenike.
    Podari im da Istinom Tvojom upravljaju zdravo,
    mirno, pravo, po predanju Svetih Apostola
    i Svetih Otaca.
    One koji su otpali od Pravoslavne Vere,
    Prizovi poznanju Istine,
    Istiniti Boze Nas….
    DEO MOLITVE GOSPODU ISUSU HRISTU

    I ove subote Gospodnje,
    podrska Pravoslavnoj Litiji,
    Mnogohrabrom Verujucem Bozijem Narodu
    i Monahu Antoniju,
    Neka Vas Cuva Gospod Isus Hristos i
    Precista Bogomajka !

  2. Свака вам радост од Господа.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: