Објављено од стране: ИстиноЉубље | 18. јуна 2018.

ВИДЕО: Литија Православне опомене Ваљевом (41. по реду, од 05.06.2018.г.)… Побожна Читанка за ДЕЦЕМБАР- Четиминеј… Комплетна данашња Житија Светих (звучни запис)…

Вести са Православне страже: Понедељак, 18.6.2018.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 827. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 119. по реду Литију Београдом, субота, 23. јуна 2018.г. у 15:30 испред зграде „Владе“ 

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога…

+++

За спас Грачанице и изворских вода од масонске бране „Ровни“

Литија Православне опомене бр. 41. по реду Ваљевом (5.6.2018.г.)

Четрдесет и прва (41.) по реду Православно-исповедна Литија Ваљевом за васкрс древног манастира Грачанице из проклете масонске бране „Ровни“ и Православну слободу окупиране Србије, 5.6.2018.г.

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):

Св. Висарион, Св. Иларион Нови, Св. Мученице Архелаја, Текла и Сузана… (19/6. јун)

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Побожна Читанка:

Резултат слика за Ваведење

ДЕЦЕМБАР- Четиминеј

 

            1. децембар

             Слово о црноризцу Јору, кога је искушао ђаво, и

            посрамио се

Био је у пустињи неки црноризац Јор; тај дакле десет година није окусио земаљске хране, него Ангел Господњи је на три дана небеску храну доносио њему, и улагао у уста, и то је њему уместо хране и пића бивало. А једном су дошли код њега беси (као) анђелски војници, и показивали су и колесницу огњену, и маченосци многи веома, како ево, цар велики долази. И код њега кад су дошли, онда су говорили: већ си исправио све; на-даље устани и поклони се, и онда ћемо као Илију понети тебе (на небеса). А монах је у уму својем промислио и рекао: ја се сваки дан поклањам моме Цару Спасу Христу; али ако би тај био Христос, онда не би тражио поклоњења (од мене). И ово кад је промислио, онда је рекао њему (бесу): ја имам мога Цара Христа, Коме се свагда клањам, а ти ниси цар мој; и одмах је невидљив постао. И тако је победио ђавољу силу, и није био прелашћен лукавствима његовим.

            Слово о покајању

Од свег срца обраћај се у стењанију и плачу срдачном (стењи и плачи срцем). Трпљењем се смиравај, и милуј сиромахе и убоге, и ближњему отпуштај прегрешења. Јер сада, говори Господ наш, обратите се к Мени од свега срца вашега постом и ридањем и плачем. Растргните срца ваша, а не ризе, обратите се ка Господу Богу вашему, јер је милостив и шчедар, и дуготрпељив и многомилостив. Јер човек, који милује, рече, помилован биће. И отпустите, и отпустиће се вама. Милостиња је мужу као печат са њим, и дар је добар људима, који чине њу пред Вишњим. И тако се греси потиру (бришу), ако имаш ниневљанско покајање. Имаш Давида, који је покајањем чистио грехе, и толику је силу покајања јављао, да се он и пророчког дара удостојио, и Богу Оцу је познат постао. Имаш (Петра), кога је рабиња упитала о Учитељу, и (он) се одрекао Њега са заклетвом, и (као) непознатога учинио, и лажном заклетвом је свезан био; па толико је скверну одрицања очистио, да је и врховник он постао, и из апостолског хоро-стојања није испао, него да је темељ Цркве и Небеског Царства кључар (тако се) од Истине назвао. Имаш цариника, и блудног сина, и блудницу, и разбојника, који је у једном часу благо-разумним гласом грехе разсипао, и у роду (у породи, у рају), (за) грађанина је уписан. Дерзај (буди смео) покајањем, свуци скверну, не бој се; потом ће Господ дерзновенога тебе да учини. И кад се покајеш, и постењеш, тада ћеш се спасити. Јер је велика милост Христа Бога, и очишћење људима, који се обраћају к Њему подобно (како ваља); само да се обратимо и да се покајемо. Јер тада ће Господња милост као дажд на трску, у наше душе да одажди, и лукава борба ће се разрушити, у Христу Исусу Господу нашем. Коме слава, сада и увек, и у векове векова

2. децембар

 Прича о врачару и младићу и патрикију…

У Константину граду био је неки човек врачар лукав, звани Месит. Тај Месит је примио отрока у образу ушкопљеника (младића за слугу), а овај (младић) није знао да је тај Месит врачар. И (Месит) желећи да превари њега и приведе ђаволу, намислио је да учини овако: једне, дакле, вечери узео је отрока и изашли су из града на неко пусто место где нико не живи. И већ касно увече дошли су на место неко, и видели су град, коме су врата гвоздена. И кад је закуцао Месит у врата, одмах су се отворила врата, и ушли су обојица. И нашли су (тамо) храм превелики и у њему светилник златни и свеће где горе и столове и слуге многе: једни седе с десна а други с лева, све сињци (мрачни),[1] и неког великог, исто сињца, како седи на престолу високом у образу цара, који онда прими и целива радосно Месита. И заповеди му да постави сто и близу њега да седне, и рече: добро дошао, Месите, овамо, присни наш друже и угодниче. И сео је Месит, а отрок је стајао за столом Меситовим. Онда је погледао на њега председећи цар бесовски, и говори Меситу: зашто си довео овог отрока овамо? И одговори Месит говорећи: раби смо твоји, владико, и овај са мном. Онда рече председећи (цар бесовски) отроку: реци ми, младићу, јеси ли мој раб? Тада одговара отрок, говорећи: раб сам Оца, и Сина, и Светога Духа. И одмах паде од (тог) гласа тај који је на престолу седео; падоше и сви који су седели са њим; тако и свеће, и пропаде место, пропаде и град, погибоше сви и Месит са њима. И нађе се отрок сам на месту и коњ где стоји код њега. Онда је (младић) усео на коња и брзо је дојурио у град (Константинопољ). И кад је питан био од неких: где је Месит, (он) је одговарао: Сишао је у таму најкрајњу; и исповедао је свима шта је било. После тога, неколико година пребивао је младић тај код неког патрикија (властелина, племића), по имену Теодул, који је био раб Христов, јер је волео сиромахе и добра дела је чинио. А једне вечери кад је дошао час молитве, пришли су обојица да се помоле Богу на месту званом Феврон. И како је стајао отрок с лева патрикију, одвраћао се образ (лик) Владичин од патрикија и гледао је ка отроку. А кад је видео патрикије шта бива, онда је поставио отрока с десна себи. И опет се одвраћао образ и гледао је ка младићу. Тада се патрикије бацио лицем својим на земљу, и плакао је и молио се говорећи: Господе мој Исусе Христе, зашто одвраћаш лице Твоје од раба Твога? Ти дакле Сам знаш, да никада нисам одвратио лице своје од човека који је просио милостињу од мене; зашто се одвраћаш од мене недостојног раба Твога, Владико? И тако се на многе часове исповедао Њему. И дошао је онда глас к њему од образа Владичина (тј. од иконе) говорећи: теби дакле благодарим, јер од имања које сам ти дао приносиш Ми; а овоме (младићу) сам дужан, јер се у великом страху нашао, и није се одрекао Мене, него је исповедио: Оца и Сина и Светога Духа. А кад је ово чуо патрикије Теодул, онда је раздао сво имање сиромасима, и оставио је дом свој, и отишао у Синајску гору и постао црноризац (монах). И пошто се много трудио постом, бдењем и молитвама, онда је као и многи (други) напредовао, и преставио се к Богу у старости доброј; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

            3 децембар

 

Слово преподобног Оца нашег Арсенија о делима човечијим

 

 

Рекао је Данило, ученик Оца Арсенија: казивао нам је Отац Арсеније, као о неком другом говорећи, а ипак је сам (он) био. Како: кад сам ја седео у келији, онда је дошао глас говорећи: дођи, да ти покажем дела човечија. И устао сам и изашао на неко место. И показао ми је Ангел Господњи мурина (црнца) како сече дрва, и кад је учинио бреме тешко, онда је покушавао да понесе и није могао; па кад би одузео од њега (од бремена), она би узео и понео; а он је отишао и опет је секао дрва и додавао на бреме, и то је много пута чинио. И пошто је (Старац) прошао мало, показао му је (Ангел) човека како стоји на кладенцу и црпе воду из њега, и сипа у кацу пробушену, па онда од ње натраг тече вода у кладенац. И рекао је њему Ангел: почекај, и показаћу ти (и) друго. И видео сам цркву, и два мужа како седе на коњима, и носе брвно попреко, један према другоме, и хтели су да прођу кроз врата у цркву, и нису могли, јер је било брвно попреко. И нису хтели један за другим да управе дрво по дужини, и тога ради остали су ван врата. Тумачење: ови (трећи) су људи, који чине врлине са гордошћу, и неће да ходе смиреним путем духовним; и тога ради остају ван Царства Божијег. А (мурин) који сече дрва, (то је) човек, који у многим гресима живи, и уместо покајања (он) друга безакоња прилаже поврх првих. А човек који црпе воду, он добра дела чини, али и грехова се не окањује, и у томе губи плату своју од Бога. Зато ваља сваки човек са чистотом врлине да стиче, да се не би у празно трудио.

 

 

4 децембар

 

            Слово од Стараца

 

 

Дошао је неки од Стараца код Авве Лота у пустињу малу арсенолаита, и молио се њему, да нареди њему (Авва Лот) да буде близу њега. И примио је њега Авва Лот, и упокојио. И онда су долазили неки (људи) код Авве Лота, и (он) их је упућивао да иду код Старца болестног; а (тај Старац) је говорио њима слова Оригенова. Тада је скорбио Авва Лот говорећи: еда ће рећи Оци, да смо и ми такви. И хтео је њега да изагна из оног места, али се бојао заповести Божије. Онда је устао и отишао код Авве Арсенија, и казао му о Старцу. И рече му Авва Арсеније: не одгони га, него реци њему ово од Бога: једи и пиј како хоћеш, само слова не говори. И ако хоће, онда се може исправити; а ако неће да се исправи, онда ће сам изићи из места (оног), и онда неће бити кривица од тебе. И отишао је дакле Авва Лот и учинио је тако. А Старац кад је чуо ово, није хтео да се исправи, него се приљежно молио, говорећи: Господа ради отпусти ме одавде, јер не могу да трпим у пустињи. И тако је устао и отишао с љубављу отпуштен.

 

 

Слово о Јефрему, како је био дат њему свитак од Бога

 

 

Видео је један Старац од светих Отаца анђелски чин како силази са неба, по наредби Божијој. И имали су књигу, то јест свитак исписан изнутра и споља. И говорили су к себи: ко је достојан да прими ово? Онда су једни говорили (за) једнога, а други (за) другога; и онда одговорише и рекоше: ваистину (они) су Свети и Праведни, али не могу ово да приме; и затим су многа дакле навели имена Светих, а најпосле рекоше, како: ни једноме не може ово поверено бити, осим Јефрему. И видео је онда Старац виђење, како су Јефрему дали свитак. И кад је устао ујутру, чуо је Јефрема како учи народ, и као извор беше да тече из уста његових. И разумео је Старац виђење, да је од Светога Духа оно што исходи из уста Јефремових.

 

 

Слово о црноризцу, кога је извукао блажени Андреј од ђавола

 

 

Свети Андреј дошао је у Цариград на трг према Крсту, и нашао је неког монаха као врлинастога, како је хваљен од неких (људи), речено о користи душевној, и како слово истјазује (испитује); и заиста је у житију својем био благо-пријатан, и право-верно је све чинио које монасима приличи; а у овоме је грешио: јер је шкрт био и среброљубац. (Јер) други људи тога града исповедали су (њему) безакоња своја, и давали су му много мноштво злата, да раздаје он сиромасима, ради исповедања за спасење душа њихових. А он побеђен страшћу среброљубља, никоме није давао, него је све у благајну улагао (у корвану). И тако у житију овом није живео Христу, него се среброљубљем демонизовао (бјесујасја), видећи како се множи, и радовао се. А блажени Андреј, кад је тим путем ишао, где је овај окајаниј живео привидном благодаћу украшен, онда је видео змију страшну како се омотала око врата његовог, која је три главе имала, и чији је реп висио до ногу његових. А главе су биле: једна од шкртости, а друга од демонизовања, а трећа од немилосрђа. И кад је ово видео праведниј, зачудио се; онда је пришао близу црноризца, и гледао је на образе те змије, и изобличавао је њега. А онај окајаниј мислио је, како је (Андреј) један од сиромаха, па тога ради стоји да би узео од њега нешто; и рече онда њему: Бог да те помилује, брате, јер немам ти шта дати. А блажениј, пошто се мало нешто удаљио од њега, видео је написаније око њега, и на ваздуху написано тамним словцима (писменама): змија, рече, среброљубља, корен сваком безакоњу. А кад је погледао натраг, видео је два нека по роду ушкопљеника,[2] како се међу собом туже (расправљају): један је био црн и тамне очи је имао, а други је био бео као суза небеска. И говори црниј: моја су његова оправдања, јер моју вољу твори. Јер немилостив је и среброљубац, и с Богом части нема (удела); него како (према) другом (у)делу идоло-служења прилежи, и мени дакле работа, онда треба да припадну мени оправдања његова. И опет другиј (белиј) говораше: не, него су моја његова оправдања; јер пости и моли се; а јесте и незлобив и кротак, смирен и милостив. И тако су се расправљали обојица, и није било мира међу њима. И рече напослетку црниј онај: шта говори Судија њима: (от)идите среброљубци и шкрти, немилостиви, неподатљиви; а милостиве призива, и штедре (дарежљиве), и њима сличне. И рече Ангел: шта говори Господ: на кога ћу погледати? Зар нећу на кротке и на милостиве и не оне који стрепе од Мојих слова? И како су блажени сиромашни духом, блажени кротки, блажени чисти срцем, и њихови ближњи (сих искреннији). И рече црниј: виђење ми стрепи о слову овом: да су блажени милостиви, јер они ће помиловани бити. И опет: будите штедри, као што је Отац ваш небески милостив и штедар. И опет: милости хоћу, а не жртвенице; и раздробљавај хлеб твој сиромасима (раздавај). И друге су многе заповести Божије, које не трпим говорити, јер су мрске мени, и противне су. А Ангел Господњи рече: која оправдања те књиге хоћеш да имаш? И у недоумици бесовски анђео рече: расправа је велика данас међу нама. И рече Ангел Господњи: нећу одступити, док истинитог Судију не питамо. А тамниј онај се оскорбио кад је ово чуо (скорбио је), и рече бело-образноме: пошто од човеко-љубља почиње Човекољубац и скончава благостињом, из тог разлога лукаво си према Богу прибегао, и сведочећи на мене (хоћеш) да изведеш Њему одговор; али нећу бити немаран о томе (али пристаћу на то), иако такве ствари нећу, (и) удовољићу (ти). Онда Ангел Господњи рече њему: (о ти,) лукавко и прелестниче, зар Син човечији, Који је положио закон, зар неће судити по праву; (Он, Који је заповедио судијама) да не милују убогога на суду, нити да гледају на лице силнога. Па Сам Он је устав премудрости и правде, па зар ради тебе, лукавко, хоће овде криво да суди? Него пођи ти сада са мном, па судом Божијим, или ти мене да победиш у препирци (препреши), или ја тебе брзо. Тада се на ова слова понадао и сињац, и хтео је и тај, да њима суди Господ; и онда су се окренули на исток. И почео је онда Ангел Божији да питује о тужби овој, а сињац се одмах окренуо на запад. Па кад је питао Ангел, онда је глас настао с неба говорећи њему: Ја сам заповедио Апостолима Мојим, говорећи: примите Дух Свети, па којима отпустите грехе њихове, отпустиће им се. И рекао сам њима, како: не узимајте злато уместо Светога (не продајите Светога или светињу). И то сам говорио: отпуштајте људима сагрешења њихова. Па већ нема теби удела у њему, јер милостивима има опроштаја, и обитавања у Мојем Царству (обитељи). А кад је овај глас био, онда је одмах одступио Ангел Господњи од њега; и тамном оном духу старешинство је постало. А сам Ангел поклонио се Богу и далеко је од црноризца одступио. И ово кад је видео блажени Андреј, почео је да се чуди, како је лукави демон светлог Анђела победио у препирци по писаноме. И онда (Андреј) себи рече: тешко злоби проклетога, јер нашим оружијем бивамо побеђени; јер видео је лишенога, како је губитељ и разбојник (по) књигама велики. И ово кад је рекао (себи), онда је стигао пре њега негде на улици, где је имао црноризац да прође, и сео је и почео да чека њега тамо. И кад је угледао њега како иде сам, обрадовао се, јер о томе се молио; и онда је устао и пошао према њему. А ђаво, кад је познао, како је узео (Андреј) на црноризца силу, па ради тога иде Светиј, да би њега избавио, онда је заплакао и почео да виче: Андреје, дошао си на мене опет (против мене). Јер ја сам се чудио, како си пре овог часа дошао тајно, и стајао си и пазио на имовину моју,[3] и хоћеш да ми учиниш нешто зло; али (от)иди одавде, и не чини без правде ништа. Шта ли је теби црноризац онај: нити је теби друг, нити си ти њега видео никада пре; а пакости ми не чини. А док је брбљао тај лукавиј, онда је Светиј ћутао. И кад је близу дошао црноризац, и кад је скончао молитву са сузама Светиј, онда је погледао тамо-амо, и није видео никога; и онда је ухватио црноризца за десну руку, и није дао њему да прође. И рече њему: рабе Божији, без гњева послушај мене твога раба, и милошћу твојом прими убога моја слова, јер тебе ради велика печал ми је постала. Па веруј ми, да не могу већ трпети ово: како си до сада друг Божији био, па си одбегао, и постао си друг и слуга ђавољи? Крила си имао као Серафим, па зашто си дао њих сатани, да их посече из корена? Образ си имао као у муње, па зашто си постао тамно-образан? Тешко мени, јер си очи имао као много-очити, па ти је ослепила (њих) змија. И као сунце си био, па си зашао као зла ноћ. Ради чега си, брате, душу твоју погубио? Зашто си се удружио са среброљубивом змијом? Зашто си њој учинио почивање на себи? Знаш ли, којих икона образ носиш? Знаш ли, каква је заповест црноризцу? Зар не знаш, какав ваља црноризац да буде? За шта ће ти злато и сребро, о брате? Ради чега скупљаш њега на шкртост? На који си (га) начин стекао, и учинио си себи погибију? За шта ће ти злато, које ће по смрти твојој остати непријатељима твојим, којима ниси хтео да даднеш? Реци ми, молим те, зар је (то) од твога труда, па да би чувао њега, или ћеш погребен бити са њим? Зар си љискарима копао, и њега си добио, па хоћеш да храниш себе? Или си делао у најам (радио) па си њега добио, или (си зидао) грађевине за плату, или је од родитеља твојих? Зашто држиш туђе грехе, и хоћеш да се удавиш у шкртости; а други су гладни и жедни, умиру од зиме, а ти гледаш на мноштво злата и веселиш се? Зар су то стопе покајања? Зар је такав чин црноризачки, и не-стицање, и сујетнога житија презирање? Зар се тако Богу подобиш? Зар си се тако одрекао света, и свега што је у свету? Зар си се тако разапео свету, и заповестима његовим? Зар си се тако туђ учинио братији твојој, и свима убогима?[4] Зар ниси чуо Господа како говори: не стичите злата, ни сребра, ни бакра, ни гвожђа, ни две ризе? Па чудим се, како си заповести ове заборавио? Ево сада, данас, или сутра скончава се живот наш, а то што смо припремили, коме ће бити? Зар не видиш ђавола где стоји, и држи духовни твој улаз, а Ангел Господњи, који те чува, он стоји далеко од тебе и плаче? И ево сада, друже мој, лукава змија среброљубља обавила се око врата твога, а ти њу не осећаш, и (она) велики покој има на врату твоме. И да ти просто рекнем: ја, твој сирота, кад сам пролазио, чуо сам Господа Бога, како се одриче тебе, и говори како: милостивима припада Царство Моје, па ради тога и такве (немилостиве) ненавиди душа Моја. Па те молим, послушај мене, расточи имање твоје сиромасима (растури), и удовицама, и сиротима, и убогима, и странима, који немају где главу да подклоне; и потруди се да будеш опет друг Божији. И ово је дакле заповест црноризцу: да Бога љуби и заповести Његове да твори на овом свету. Никако се не бој ништа, како нећеш имати шта да једеш, или друго што ти је на потребу, кад работаш Богу. Јер од ове страсти болују неверни; али дакле ако и стекну, ипак су као непријатељи били (Богу) Који је њих саздао. Па колико ће се више хришћани, који работају Њему, наситити од доброга. Чувај се, и немој да преслушаш слова моја, јер ја сам се најпре молио за тебе, да ти већ не буде кривице. Ако ли не послушаш мене, тако ми Исуса Цара Христа, онда ћеш видети ђавола. И рече њему: видиш ли онога? И црноризцу се отворише очи његове унутарње, и виде ђавола као етиопа црна и зверолика (изувјера) и усната, како стоји далеко, због страха од Светога. Онда рече (монах) Светоме: видим њега; па онда говори ми, рабе Божији, шта је на спасење души. И рече њему опет раб Божији (Андреј): веруј ми, да ако преслушаш мене, онда ћу њега послати опет на тебе, да те умучи (да те убије); и да срам лица твога чују сви, не само ови грађани, него и сва четири краја васељене. Па чувај се, немој да заборавиш, него учини како сам ти наредио. И ово кад је чуо црноризац, онда се побојао од слова, која су изашла из уста Светога, и обећао је њему и рекао: учинићу све, што си ми заповедио. Па кад је он обећао, онда је видео Светиј, како је дошао са истока дух силан, као муња пламена, и дотакао се те змије, која је јела силу његову; а змија, не могући да трпи, претворила се у гаврана и ишчезла је отуда. Па кад је видео црниј (ђаво змију) друга свога како је осуђен био, онда је и он ишчезао од њега. И опет је дата била власт Анђелу Божијем на чување црноризца. Притом, кад је хтео блажениј да оде од њега, онда је заповедио њему и рекао: чувај се, да не кажеш никоме о мени, шта сам ти рекао. Па ако сачуваш, веруј ми, иако сам ја грешан и лишен, али почећу да те помињем у молитвама дан и ноћ, да би Господ Исус Христос управио пут твој на добро. А он, кад је чуо ово, онда је обећао како: све ћу сачувати, што си ми рекао; и пошто је целивао Светога, онда је отишао. И сво злато, које је имао, раздао је сиромасима, и потом се више прославио од Бога и од људи. И многи су доносили њему злато своје, да раздаје убогима. И од тога је два златника узимао на потребу своју, а остало све је давао сиромасима, рукама људи који су доносили. Јер је говорио, помињући наређење Светога: која ми је корист, туђем трњу печалник да будем (да се бринем о туђем)? Јер оно што ми није на потребу, то узимам и дајем сиромасима, и сам се тиме величам, и рачуна ми се како је то моје задушије, а не онога. Тога ради људима, који су доносили, наређивао је да својим рукама раздају. Па кад је тако он живео, као што приличи црноризцу, онда се јавио њему раб Божији (Андреј) у сну, смешећи се лицем; и показао је њему дрво светло на пољу, које је имало цвет слатког плода, и рекао је: многим благодатима постао си велики, господине мој, јер је учинио Бог душу твоју као дрво које носи цвет, кад је истргао тебе из зуба змијиних. Потруди се, дакле, да учиниш цветове ове да постану плод сладак. Јер ово дрво које видиш красно, то је твоје душе уређење, од како си ме дању видео и од како си злато раздао. Онда се монах пренуо више (пробудио се више) и утврдио се на духовно дело, и благодат је свагда приносио Богу, и угоднику Његовом, који чини дивна чудеса, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, са Којим Оцу скупа слава, и са Светим Духом, сада и увек, и у векове векова.

 

 

5 децембар

 

Слово, како је госто-примство веће пред Богом од постничког и пустињског житија

 

 

Био је неки Старац у Сирији, и седео је поред пута близу пустиње, (и ту) је живео. И ово је њему било дело, у који час види сиромаха монаха како из пустиње иде, примао је њега с радошћу, и чинио је њему покој, ситећи и појећи њега. А дошао је онда један отшелник, и (Старац) је поставио њему храну. А он није хтео да окуси, говорећи, како: постим. Онда је печалан постао Старац, и рекао је њему: не прођи мене а да не окусиш хране, молим ти се. А ако нећеш, онда дођи да се помолимо, и ево дрво стоји овде, (па да се клањамо Богу), па са којим од нас се поклони и дрво, томе обојица да последујемо. Онда је приклонио дакле колена отшелник на молитву, и није било ништа. Затим се поклонио и госто-примац, и одмах се поклонило и дрво са њим. И тако кад су примили уверење (извештај), онда су прославили Бога, Који чини таква чуда Својим угодницима.

 

 

 

 

 

Поука од Лимониса о људима, који иду у цркве латинске и

            јеврејске, и осталих других вера

 

 

Казивао је ово поп Георгије, како: неки Старац монах био је у манастиру светог Теодосија, и неразсудан је био о вери, и често је излазио из келије, и где год је нашао некога да пева у цркви, или египћане или јермене, или иноверне јеретике, он је улазио у (њихову) цркву и стајао је до краја певања. А једном се јавио њему Ангел Божији говорећи: кажи ми, Старче, ако умреш, како хоћеш да те погребу: или по египатски, или по јерменски, или по јеретички, или по јерусалимски? А Старац је одговорио њему говорећи: не знам. Тада је рекао њему Ангел: размисли о себи, јер доћи ћу код тебе за три недеље, и казаћеш ми. Тада је отишао Старац код другог монаха разсудљивог, и казао је њему глаголе анђелове. И кад је чуо монах, погледао је на њега оштро (много), и говори њему: да не идеш (можда) у цркве иноверних? А он рече: да, где год нађем певање, тамо идем и слушам, било јермене, или египћане, или јеретике. Тада говори њему монах: о љуто (теби), брате, ако и добру веру имаш, али туђ си се учинио од свете и апостолске Цркве, јер идеш у цркве где се не именују четири Сабора светих Отаца: у Никеји триста осамнаест, и у Константин-граду сто педесет, и у Ефесу двеста, и у Халкидону шесто педесет. Па кад дође код тебе Ангел, онда реци њему, како: јерусалимљанин хоћу да будем. И после три недеље дошао је код њега Ангел Господњи, и рекао Старцу: шта си размислио о себи? А он говори, како: јерусалимљанин хоћу да будем. И говори њему Ангел: добро си ослободио душу твоју од муке. И одмах је предао Старац душу. А ово је све било нама за образ учења, да не слушамо певања латинска, ни јерменска, ни других јеретика, него у вери у којој јесмо, у ту Цркву да идемо, и причешће да примамо, да не би погубили труд врлине, и са нечестивима да не би осуђени били од Господа. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

 

6 новембар

 

Казивање о три девице

 

 

Од сада дакле лепо је, да се и делимично укажу врлине Светога (Николаја), да би и богатство доброте његове уверљивије било. Био је дакле неки муж, који је најпре био од славних и богатих (људи), а напослетку је (постао) неславан и убог; јер века овога живот је непостојан. Тако и овај муж, о коме је слово, свакако је осиромашио, да је чак и све потребно оскудело њему; то јест чак ни храна ни одећа није остала; а љуто, у таква неприлична помишљања да убаци труди се све сиромаштво. Кћери дакле три имао је тај муж, и по-премного благо-образне веома (лепе), и онда је мислио због сиромаштва на блуд да преда њих којима хоће,[5] и да би отуда добитак имали, и себи и отроковицама храну и одећу да стекне. Јер да се приброје браку (да уђу у брак) њима није било могуће због многог сиромаштва, и њима, које су хтеле да се убраче, (то сиромаштво) је одрицало; и лукавоме томе смишљању се поучавао (муж), и хтео је већ и у дело да спроведе окајано. Али добри по природи Бог, Који неће у погибију пророде човечије да гледа, него се према бедама нашим човеко-љубно приклања, дакле улаже доброту Своме угоднику светом јереју Николају, и ка (мужу) који гине душом у помоћ шаље, уједно и сиромаштво његово да утеши наређује. И свети Николај од доброг Бога доброту је примио, и није хтео да дође код тог мужа и о томе мало нешто да изрекне, нити добро-творне њему да покаже руке, као што је обичај малодушнима да чине милостињу. Јер је знао, како је тешко људима, који су од богатства и славе у убогост упали, и посрамљује њихове душе, и у памјат претходног благоданства улаже (наводи у памћење добрих дана). Тога ради боље да учини смислио је, које је по благовести Христовој: да не зна левица шта бива никако, ко је добро учинио; није хтео сведока да има (за оно) шта чини. Тако је дакле избегавао од људи славу да тражи. Него да се утаји трудио се и од тога самога, коме би добро учинио; и (зато) је велики свежањ злата узео (узол), и у поноћ је у дом тога мужа дошао, и онда је кроз неко прозорче унутар храмине његове убацио, а сам се брзо ка дому вратио, пошто се стидео да покаже како је (он) дао (злато). А ујутру дакле муж је устао, и свежањ је нашао и разрешио, па кад је злато видео, онда за ужас (иступљење) и маштање себи је рачунао, и побојао се, да не буде како прелест (то) злато које види, јер таквог добротвора ни откуда није очекивао. Зато је крајевима прстију превртао злато и испитно гледао, и познао је да је истина, и веселио се, и чудио се у недоумици, и топле је од радости испуштао сузе. И много је размишљао у себи, да није неко од познатих (њему) ово учинио, и ништа није намислио, него је на Бога узрок положио, и непрестано је Њему благодарио и хвалу оддавао; и тако је једну од кћери својих најстарију одмах мужу придружио. А даровано злато довољно сушто у мираз њен је дао, и то је на знање дошло чудном Николају. И видео је, како је по вољи његовој учинио муж тај, па тога ради и опет се показивао спреман, подобно томе (слично) и другој да учини кћери; јер се трудио да разреши ради брака зли узрок. И ево други раван томе свежањ злата, пошто се утајио од свих, ноћу је бацио кроз прозорче. А ујутру кад је устао муж, нашао је злато подобно првом (слично), и тако је почео и томе да се чуди, и на земљу је ничице пао, и топлим сузама се обливао, овако говорећи: Боже, и волитељу милости, и уредитељу нашег спасења, као што си најпре постао човек ради нашег спасења, (тако) и сада мене са чедима од замки туђега избављаш; јер Твојој вољи служитеља међу људима Твоје доброте, Сам (тога) Анђела или подобника (сличнога Анђелу) покажи ми, ко је тај, који (нас) извлачи од сиромаштва, које нас оскорбљује (притиска), и од злих разрешује смишљања? Јер ево по милости Твојој и другу кћер мужу ћу по закону да дам, чиме сам избегао од ловљења ђавола, који хоће да ми донесе добитак велике погибије. И тако се онај муж молио Господу, па је и другој кћери својој одмах брак учинио. Притом је већ високо душу имао, и на благог добротвора је наду положио, како ни о трећој кћери већ неће изнемоћи, да би сажитеља (и) она по закону љубљенога имала; јер се надао од претходнога промислитеља подобно и о њој уређење да добије. И притом је још и бдио ноћу и пазио, да би се некако удостојио богато-давца да види, и да дозна од њега, ко је, и откуда се злато налази? И ево после мало очекиваниј долази. Дошао је и трећи пут Христов угодник Николај тихим стопама, и на обичном месту кад је био, толики исто свежањ злата опет је кроз то прозорче бацио, и брзо је према дому пошао. А отац отроковица кад је убачено кроз прозорче злато чуо, онда је колико може за њим гонио (трчао је да стигне Николаја). И кад је стигао и познао ко је; јер није био непознат овај (Николај) ради врлине и рода светлости; онда је пао на ноге његове називајући њега избавитељем и помоћником, и спаситељем душама, које су у последњу већ погибију сишле. Да није, рече, ради твојих шчедрота (сажаљења) подигао мене велики у милости Господ, онда бих одавно погинуо, Оче, одаждењем огња содомскога и са трима кћерима, тешко мени. И ево сада кроз тебе смо спашени, и од горког пада греховног избавио си нас. И много такво са сузама је говорио ка Светоме. А он (Николај) је једва подигао њега (горе) на ноге, и заклетвама његову душу заклиње, да у целом животу његовом никоме не казује шта је било. Затим је и друго много на корист њему и свету изрекао, и отпустио је њега у дом његов; да би тако увек славио доброг богато-давца, свешчедрог Бога и Господа нашег Исуса Христа.

 

 

О путовању светог Оца Николаја у Палестину

 

 

Некада се догодило светом Оцу Николају да изађе у Палестину, и тамо сва та места да види и да се поклони њима, где је Господ Бог наш Исус Христос пречистим Својим плотским ногама пут творио. Кад су дакле морнари пловили према Египту, и ништа они нису знали шта ће бити; а с њима је пловио и свети Николај, и прозирао је три-валање буре, и како ветром љутим хоће да буде удар, и то је прогласио и свима је говорио: јер самога, рече, видео сам лукавога како је ушао у лађу, и са људима у дубину хоће да погрузи (да загњури). И одмах у тај час, као од неког невидљивог узмућења кад се помрачио облак, и кад је љута некако бура дунула, онда је таласање велико у пучини подигла. А (ови) морепловци веома су се побојали претње смрти, и молили су светог Оца Николаја, да би помогао њима, који горко у пучини страдају, и ни од кога се не надају разрешења злу: ако ти, рекоше, Свече Божији, не помогнеш нама мољењем својим к Богу. Овако су се они молили и помишљали о Светоме, како им је прорекао; па тога ради надали су се и помоћи од њега да добију. А он им говори: дерзајте (будите храбри), не бојте се, молите се Богу, и Тај да избави нас од садашње беде. И тако ће брзо бити промена од зла, тако оглашује њима. И тако по говорењу светог Оца Николаја, све печално брзо се разрешава: море се дакле укротило и у тишину се велику променило. И они су плач заборавили и у благо-душно весеље су променили; а Богу и Његовом угоднику светом Оцу Николају благодарење су исповедили, и двоструко су се њему дивили, како о прорицању буре, тако и о разрешењу туге. А док су они тако пребивали, и гле, неко од морнара, на врх лађарског дрвета је узишао (на врх јарбола), као што је обичај лађарске потребе лепо да уреди. А кад је отуда већ хтео да сиђе, онда се поклизнуо свише, и пао је посред лађе, и тај је дакле без дисања лежао, и видело се да је мртав. А свети Николај пре позива на помоћ спреман будући, молитвом је васкрсао (морнара) не као мртвога, него као сном држанога подигао је и жива је њега морепловцима предао. А потом су једра сва подигли, и погодним ветром ношени, надаље су пловидбу прешли и тихо су пристали ка обали земље. Затим је (Николај) и ка Христовом живоносном гробу дошао, и ка честном месту Голготи, где се спаситељни ради нас удубио крст. И кад је ка светој божанској цркви честног Воздвижења дошао, где животворно дрво лежи, тада су се саме отвориле њему двери црквене. И тако је свети Николај молитве творио, и много поклоњење је приносио, и тако уз помоћ Духа Светога велику благостињу је приплодио (доброту). И време не мало у Палестини је пребивао, колико је довољно да се наслади он чуднога виђења. И онда по пучини морској опет у отаxбину да треба да се врати,[6] како је глас божански тамо наредио њему, тако да не би на дуго лишене биле слатког гласа словесне овце Христовог стада свете његове пастве. Онда је нашао лађу и договорио се са морнарима, да он у отаxбину плови. А они су лукаво дело помишљали да учине, и хтели су лађу у својбину да управе, а не у Ликијску страну, где светом Николају пут предлежи. И кад су сели у лађу и изашли, и кад су се од пристаништа пустили и једра подигли, пошто им је ветар погодан дувао, онда је видео свети Николај, како у отаxбину његову не иде лађа; и тада је брзо при ногама морнара дошао, и молио је њих да исправе пут. Али они за ово нису марили, него на дување погодног им ветра надали су се; а ово нису знали, како Бог простире у све благодати луче, и Свога угодника у печали да буде не оставља; него божанског Његовог Духа сила чудо-творењем зачуђује, и овога (Николаја) утешава. Јер одмах је друга нека бура дунула противно, и једра је дакле превела и лађу је окренула. И оним злим морнарима је коначном претила бедом; а Светога је до отаxбине његове до пристаништа донела. И шта је дакле та милостива и велемудрена душа тим лукавим непријатељима учинила? Нити је гњев подигла, нити је које слово мржње изрекла, него је сваким благо-саветовањем у домове своје њих отпустила. А сам (Николај) је у обитељ опште жића дошао, где је манастир сазидан био од стрица његовог, који је свети Сион; где је веома жељен био ту и свима тамошњим се јавио. Јер сладости сваке словесног учења све је у њему (у манастиру) напајао, и много-различно је насићавао њихове љубочестија нарави. А многообазну његову доброту ко може да измери или да искаже, којом је величином сваког благо-честија велемудрену његову душу украсио Бог?

 

 

О постављењу у епископство светог Оца Николаја

 

 

Вишњи промисал, који попремного уређује све, и који хоће многи (људи) од таме незнања према увек-сијатељном светлу да се приведу, тога ради и одабраном овом међу јерејима, и великом Оцу Николају да напаса народ Његов поверава; и тај да управља све (да окрмљава), и на пут благо-верија и истинитог богоразумија да наставља, и да здружује све у јединство вере, која је у Христа Бога. И ради тога се указује о њему, кад је у обитељи учења испунио, и у град се опет приводи, пошто је имао тај велики светилник (свјет), на свећњак да се положи. И ако се дакле трудио да утаји своје богоподражатељно житије (богоугледно) од очију свих људи, али је пре и више себе јавно свима творио, и светиње сваке достојно је чинио. Јер не крије делатеља врлина, нити је на дуго да се утаји трпео Бог, Који једини зна тајне срца, него јавно свима угодника Свога показује, и пастира овцама великога јавља. А како је ово и откуда било, ово указивање са пажњом да чујемо. Тада дакле у то време у ликијској страни града Мира, кад је прво-престолник житије оставио и ка Господу отишао, онда је ревност божанска ушла у суште под Њим епископе (у Ликији), и у изабране чланове (причетницјех), да се достојноме дадне престол; и тако кад су се сабрали сви црквени (људи) скупа, и гле, један од њих овако говори: да буде о таквом делу (о епископу) Божије уређење, а не човечије, и тако је о томе (о епископу) молитву свима да учине наредио. И Господ је вољу људи, који се боје Њега учинио, и молитву је њихову услишио, и једном од њих старешини црквеном овако открива: како је тај неко виђење видео, и наређено је њему при дверима црквеним да дође и стане, и да пази, па који год од јереја пре свих у цркву уђе, тај је Мојим покретан Духом; и узмите тога честно и за епископа поставите; Николај је име томе мужу. И ово дакле тако кад је божанствени муж у виђењу чуо, онда сабору ово и свима члановима (причетником) оглашава. И тако кад су чули сви, онда су још више трудољубазно молитву творили. И онда је (старешина) који је видео (виђење) на месту пазио, где је наређено било њему. И кад је било у време јутрење, тада се Духом подигао Велики Николај и до цркве је достигао. И кад је у трем ушао, онда је узео њега (старешина) који се виђења оног удостојио, и рекао је њему: како се дакле, о чедо, називаш? А он је ћутао. А овај је приљежно питао њега; и тада је Светиј кротко и тихо њему одговорио: Николај, рече, Владико, раб светиње твоје називам се. А божанствени онај муж, кад је кротке ове и смирене глаголе чуо, тада је разумео: једно дакле од имена, како се Николај назива, које је (име) њему јављено виђење предсказало; а друго од величанства смирене мудрости. Пошто је Сам Господ рекао: на кога ћу погледати, него на кроткога веома и ћутљивога, и који стрепи од слова Мојих. И кад је овог од Бога јављеног (Николаја) чуо (осетио), тада се одмах сладости наситио, као да је неко тајно добио скровиште, или као да је сина свога нашао (тако) је мужа (Николаја) рачунао. И онда је рекао њему: последуј ми, чедо; и тако је узео њега и честно привео код епископа (ликијских). А они одмах слажу ствар речену њима прво од мужа, па су биле и њихове душе испуњене божанске сладости, ради Божијег суда, који се догодио. И тако кад су (раз)судили врлину мужа, како су имали Светога, онда су одмах (њега) на средину цркве привели. Па кад је слава о њему свуда потекла, онда се брзо крилатог стекло мноштво народа безбројно. И епископи су сви једно-гласно рекли: примите, браћо, свога пастира, кога вам је помазао Дух Свети, и коме је о душама вашим управу савршено поручио, кога није човечије сабрање, него Божији суд поставио. И ево сада имамо, кога смо желели и кога смо тражили, сада смо нашли и примили. Њиме добро напасани и вођени, нећемо да отпаднемо од наде, да би како ваља (изрјадно) стали пред Богом у дан јављања Његовог и откровења. Према овоме је и народно мноштво приложило благодарење Богу, и угодно је оглашавало весеља глаголе. А свети Николај се одрицао и није хтео похвале ради епископског чина да прими. Него једва је дакле на мољење целог освештаног сабора на архиепископски престо узишао, и паству је примио. И свештени сабор, епископи и чланови (причетники) су све узакоњено о њему учинили, и архијерејским помазањем савршавају њега. И тако је Божија Црква примила Себи светли светилник, који није у углу постављен, нити је под посудом сакривен; него на подобном њему месту, то јест на свећњаку црквеног свештенословија, где ће свима светло сијати, то јест право ће исправљати слово Истине; и све, рећи ћу, правоверне наредбе, и здраво ће мудровати и учити, што је у лепоту чудном саздатељу Богу Господу нашем Исусу Христу.

 

 

О великом Оцу Николају, како је тамницу примио, и многа зла претрпео од христо-ненавистних мучитеља

 

 

Напредујући у слову, и остало ћемо рећи о великом његовом преподобију, и премногом трпљењу дивног Оца Николаја, и архијереја града Мира, који је у Ликији, као што је речено. Јер дакле завидљиво око лукаве змије гледајући, никада неће престати да подиже борбу на Божије рабе наоружавајући се. Као дакле и у оно време древне злобе змија, није трпела да види благочестије, које цвета у људима, него је напрасно рикнула, и брзо је у власти тамне ушла, и јарост је лукаву подигла, и гоњење на правоверне је брзо учинила. Јер изашла је тада царска наредба, која је по целој васељени проходила, и на одметање од благочестија све верне је присиљавала; ако ли не, онда узе и тамнице, и тешке муке, и на крају присилну смрт непокорни су одмах примали. Таква дакле зло-дувајућа бура и до града Мира је брзо достигла, и кроз тамнога нечестија љубитеље донесена је била. А блажени Николај у граду том велико старешинство ка хришћанима је имао, и благочестије Христово је слободним језиком проповедао. И тога ради био је ухваћен од власти града, и у тамницу је био посађен са многим хришћанима, у којој (тамници) је не-мало времена пребивао, и многа зла је претрпео, а хране ништа ни од кога није примао; а остале сужње је благо-разумно (благоувјетљиво), као кад би неко слатко-љубазно своје примао, и њих је напајао водама благочестија сладостног учења. И тако је у њима узрастао велику веру, која је у Христа Бога, и на не-разрушивом темељу њихове ноге је постављао, и крепкије њих је по истини да страдају чинио. И одмах је дакле (као) сунце после облака, или (као) неки тих хлад после буре, кад је човекољубно мој Христос на Своје наслеђе погледао, потребљује дакле злочестиву свијех државу (власт), и од среди измеће (избаца) Диоклецијана, рећи ћу, и Максимијана, и остале који су са њима (ка) јелинству пристајали. И онда је подигао народу Своме рог спасења, које је образом Крста, великог цара Константина Јелениног сина је призвао, и њему је римску државу поверио. А он је разумео (Бога) Који га је призвао, и Који има дар, и на Њега се надао, и онда је противнике све низложио. И сујетну ранијих царева наду, те идолске храмове разорити наредио је, и хришћанске цркве подизати. И тако су божанске цркве своју лепоту примиле. А закључане Христа ради је ослободио, и са великим похвалама као храбре ратнике (њих) је почестовао. И таква наредба је у све суште под влашћу његовом достигла, и у своје отаxбине сви Христови исповедници су се враћали. А тада је дакле и свога архијереја Николаја, и Мученика дакле извољењем, и без крви венчанога град Мир опет примио. А он даровима благодатним свакако украшен, страсти онда и болести људске све је исцељивао, не само верницима јединим, него и неверницима. И тако свети Николај ради велике Божије благодати многима је славан био и диван, и изнад слова је свима у душама лежао. Јер се светлео срдачном чистотом, и свим чулима је улепшан био, у похвалу и славу Избавитељу свих скорби, и Спаситељу Богу.

 

 

О разорењу храма артемиде богиње јелинске

 

 

А били су тада и још идолски храмови многи. И народ је к њима много бесовском приљежао љубављу, и не-мала погибија била је и народа из града Мира. Тада божански архијереј Николај ревношћу по Богу разжегао је своју душу, и мужански је стао, и сва та места је прошао. И где год су се догађала идолишта, (он) је налазио и ова је на земљу бацао и газио, и у прах је ситнио. И тако је свакако бесовско мноштво отресао, и чисте тишине примање стаду своме је давао. Тако кад је свети Николај на духове лукаве ратовао, било је њему неко свише божанско надахнуће, да је промислио на артемидино идолиште, и тај храм да не остави, него да удари и на њега, и равно са првима (и) њега да учини, речено, до краја тако исто да разори. Јер био је тај (храм) украшен много, и величанством изнад других (идолишта), и био је бесима слатко жилиште. И устремљење је њему било на бесе пре, него ли на храм, и онда је мужански на то (идолиште) стао, и не само колико је стајало над земљом да разори трудио се, него и из самих основа да истргне. И све дакле које је на висину узвишено од храма, земљи је предао; а које је у земљи било, ово је на ваздух (из)бацао. И лукави духови никако нису могли да трпе Светога долазак, него су бежали и гласове испуштали, и од њега су побеђивани веома, па су вапијали, и од својих места не-вољом су одступали, и потом нису имали дерзновења (смелости), него су вечно молитвама Светога ишчезавали.

 

 

 

 

 

О одласку на први васељенски сабор светог Оца Николаја

 

 

Тада дакле кад је Константин, први благочестиви цар, већ римску власт управљао, он је по Богу ревношћу изволео да утврди веру, која је у Христа Бога. И тога ради наредио је од свих страна Оцима да се саберу у Никеју град велики, где су (свети Оци) благочестиве вере наређење јасно проповедали; па Аријеву злохулну јерес су далеко одагнали, и самог зломудреног трња сејача проклетству су предали. И онда су (свети Оци) мир светој божанској и апостолској Цркви дали; и равночестна и савечна Оцу Сина су проповедали. А тада је дакле и овај чудни Николај на сабору био, и храбро је стао на Аријево брбљање (бљадословије). (Има предање да у тој расправи свети Николај није претрпео Аријево јеретичко хуљење на Сина Божијег, па је из велике ревности ударио шамар Арију. И зато су свети Оци на сабору одмах рашчинили светог Николаја, јер то не приличи свештенику да се свађа и туче. Али одмах те ноћи неколико светих Отаца архијереја видело је исти сан: како Господ даје Јеванђеље светом Николају, а пресвета Богородица омофор даје њему. И пошто је тај исти сан видело неколико светих Отаца, онда су одмах сутрадан вратили чин архијерејски светом Николају). И тако скупа са светим Оцима разрешење о исправљењу право-верија свима је тачно предао (Николај), и отуда се вратио и дошао у своје стадо, носећи им са смирењем благослов; и здравог учења медо-точним устима свенародно је испунио мноштво, и све што је њима не-сраслено и туђе, из самог корена је посекао, као што сам разумео о овом великом Оцу (непшчевах), који се светлом свету и сољу земљи назива (глаголатисја). Јер је умекшано срце људима, који слушају, и не јаростно око јављао, него у утешавању разумном све је бого-словљем могао да улови. А неосећајне и мрзошћу лукавог врага старим данима заматореле (људе закосњевшија), њих је не-штедимице изобличавао, и од Христовог стада све је одгонио, као неки мудри земљо-делац, који на гумну и точилу све сушто чисти, и боље сабира, а плеву маштарске прелести сву отреса, и честнога плода живота Господњу житницу пуни. Блажен је човек, који је таквог учитеља добио, јер добио је Бога, Који је послао њега (Николаја).

 

 

 

 

 

 

О гладу, који је био у страни Ликијској

 

 

Некада дакле кад је ликијску страну глад немали држао, онда је и град Мир сваком храном оскудео; и тога ради многи од људи оскудицом су били стешњени; али увек је дакле доброг светитеља усрђе помагало свима. Неки трговац је у Италији лађу жита напунио, и хтео је он у другу страну да плови; али свети Николај се ноћу јавио њему у сну, и дао је њему три златника у залог, и у град Мир да плови наредио је, и тамо, рече, људима жито по цени да прода. И кад се пробудио он од сна, онда је три златника у руци нашао, а виђење је у уму положио. И ради тога чуда наређено је учинио, сишао је дакле у град Мир, и жито је људима у њему распродао. А грађани кад су такво утешеније од глада нашли, онда су славу и благодарење Богу узносили, и великог архијереја Николаја чудног су увек ублажавали, како су дивног добили посредника (према) Богу.

 

 

Казивање о тројици мужева, како је свети Николај избавио њих од напрасне смрти

 

 

Некада дакле метеж је устао у великој Фригији, који се од Итфала разжегао. И то кад је чуо цар Константин, онда је намислио о томе (савећао) три војводе да пошаље са војницима, који су били под њима, да би утишали метеж и да би променили (стање) на поредак (на благо-чиније). А имена војводама су: Непотијан, Вурс, и Јерпилијан; и они су са многом марљивошћу отпловили из Константин-града, и у неко пристаниште ликијске епархије су дошли, које се адријатски брег назива; и пловидбу њима није давала пучина, него су у пристаништу мало чекали. И тада су неки од суштих под њима војника из лађе изашли, и онда су на потребу себи куповину чинили; и као што је обичај војницима о грабљењу туђега силом много да се радују, тако су и ту чинили, и тамошњим људима су зло чинили. И по томе узвођења дошла је ствар, и метеж неки се подигао на месту, које се назива Плакомата. И онда је дознао ово дивни Николај, и ни мало се није олењио Светиј, (него) је на брег морски дошао; и ту је одмах цео град, (народ) и са војводама по обичају су сретали и поклањали се њему. А кад је упитао он војводе: куда и од куда идете? они су рекли њему: од цара смо послани, да би у Фригији великој метеж тамо утишали. Онда је Светиј узео њих у град и љубо-честно угостио, и тако су војводе (са) војницима метеж зауставили, и благослова од Светога удостојили су се. А кад је Светиј хтео да изађе, тада су неки од грађана приступили к Светоме, и припали к ногама, и помоћи увређенима (људима, којима се чини неправда) су тражили, ридали су дакле и са сузама су говорили: како је игемон (владар) Јевстатије митом душу своју покварио (мздоју растлив) од људи, који работају зависти и злоби, и три мужа од суштих у граду, који никако ништа нису сагрешили, (он) је смрћу осудио. О томе дакле и цео град жалостно тугује и плаче, и у многој печали твој долазак очекује; јер да си ти био (овде), онда не би сунце такве дрскости у њему видело. Ово дакле Божији архијереј кад је чуо, онда скорби дакле душом и подиже ревност, у дерзновење се облачи, и пошто је војводе узео, одмах се пута прихватио. На неком дакле месту када је био званом Леви, тада је упитао придошле (људе, које је тамо нашао): шта знате о тим мужевима (осуђеним на смрт)? Где сте дакле оставили њих? А они су рекли: у месту званом Диоскорово. А Светиј је према цркви светог Крискента био, и онда је до Диоскора дошао, и већ је видео њих (осуђене мужеве) на место вођене, где су на смрт осуђени. И онда је брзо с јарошћу корак пружио, разженијем је срце напунио, и напрасно је на речено место стигао. И видео је дакле многи народ како стоји, и мужеве (осуђене) како су им опако руке свезане и лица покривена, и већ су се према земљи приклонили, и наге су вратове протегли, и коначно посечење су очекивали. А онога крвника (xелата) је видео већ како је извукао на то мач, и како лудо и не-лепим изгледом суровост јавља. И Светиј кад је тужну ону позорницу видео, онда је с кротошћу јарост помешао, па нити је дрско нешто или младићки огласио, нити је без-чино (без реда) или рабски дошао, него како је слободно ишао трчећи. И кад је у народ дошао, онда је мач из руке војника (xелата) истргао и бацио на земљу, а ништа се није ужаснуо или побојао, и онда је мужеве од свеза, које су их држале, одрешио. А све тако је са многим господством чинио, и није било никога да забрани њему; јер су сви многу на њему врлину сведочили, и (тако) се за истину ревношћу подигао и спашенима је радост дао. А они су се топлим сузама обливали, и од изненадне промене благо-душно су вапијали, и цео сабор је благо-дарно узвикивао. А ту је онда игемон (владар) Јевстатије дошао; али кад се јавио, њега је великиј (Николај) презирао; и кад се приближавао, на њега је (Николај) негодовао; и кад је к ногама његовим припадао, њега је (Николај) одгуривао. И да говори на њега цару (Николај) је обећавао, и да призива на њега Бога; и сасвим коначним да обложи мукама претио је, како је неправедно власт управљао. А он је дакле веома раскајања жаоком био боден, и савешћу свакако у срцу био је једен. И тако је са сузама милости просио, и од све душе се молио, како би се примирио он према великом Оцу Николају; а кривицу је на Симонида и Јевдоксија, на старешине града полагао. Али дакле лажа се није могла утајити; јер свети Николај је тачно знао о томе, како је златом подмићен био, и на смрт је осудио невине (људе). А сав народ дакле светом Оцу Николају велико благодарење је оддавао; јер на-много је Христов угодник њиховим позивањем умољен био. А потом је игемон (владар) исповедио своје сагрешење, да није другога неког било дело (грех), него је своје казао (да је његов грех).

 

Чудо светог Николаја на три војводе, како их је од смрти избавио

 

 

А послане војводе, који су с њим на позорницу дошли, божанствених молитава од Светога удостојили су се, и њега као доброг сапутника имајући, у Фригију су отишли, да би испунили они царево наређење. И тако кад су отишли, онда су метеж лепо смирили; и кад су колико им је наређено од цара скончали, онда су се с радошћу у Византију вратили, и многохвално и љубочестно од цара и од свих великаша почест су примили. И тако надаље ради добре славе њихове у палати су пребивали, и царском савету били су удостојени. Али завидљиве очи лукавога срца злих људи ове (војводе) у доброј слави нису могла да гледају, и зато су зао савет сплели, и приступили су неки ка градском епарху Авлавију, и љуто на те мужеве сплетали су клевете, овако говорећи: нису добро, рекоше,[7] саветовале војводе, нити ће на добро да се окрене њихов савет; јер нове започињу ствари, које су нама у слухе ушле (у уши), и лукаву (заверу) кују на цара. Тако су на мужеве те рекли, и златом многим епарха су подмитили, па од њега је (то) и у цареве уши ушло. И кад је дакле чуо цар, онда је брзо и без испитивања наредио у тамницу да предају њих, да не би потајно, рече, избегли и онда да учине што су наумили (имже поучишасја). И било је дакле ово (како је наредио цар). А кад је време мало прошло, онда опет злоба претеке напуња у тамници страдалцима. Пошто су се клеветници побојали, да се не би некако нешто неочекивано догодило, и онда да се изобличи шта су учинили, и на саме (клеветнике) беда да се окрене; и тога ради са већим молбама приступили су к епарху, говорећи: да не остави на дуго те мужеве, него суд на њих по започињању првог савета да изнесе. И епарх се златом задивио ово кад је чуо, и онда обећању крај полаже. Одмах је онда унилим лицем и тужним изгледом код цара ушао, и као зао вестник јављао се, а уједно је хтео и да се покаже, како веома о царевом животу брине, и верно је према њему приљежан. Од тада дакле различно њега вара, и лукавим глаголима осваја (граби): како нико, рече, од њих неће да се покаје, него и сада у првим (намерама) пребивају, и таква злодејства не престају да сплетају. И сада, ако наредиш, царе, онда да умучимо њих, да не би некако престигли они на тебе зло да договоре, и крај свога злог подухвата да добију. И ови глаголи су узмутили цара, и у изумљење су њега ставили (уложили); не само да није намислио да разреши њих, него и смрћу је невине осудио; јер од увече је суд предан био. И сутрадан да убију (њих) договорили су, и к тамничком стражару зло-гласна вест је дошла. А он је најпре у себи много о напасти плакао, а потом је и код мужева дошао, и овако говорио: боље би ми било, да нисам пре ни беседио са вама, и да нисте толико времена пребивали код мене, и да се нисам ни трпезе никад причестио са вама (да нисам јео са вама). Лако бих онда претрпео о раздвајању напаст, и мало бих поболео (састрадавао), и не би такво страдање дошло на душу моју. Јер ујутру се друг од друга раздвајамо (тешко мени) коначним и горким раздвајањем; и већ од сада љубљено ваше лице нећу видети, нити ћу вас, како говорите, чути, јер да будете убијени наређено је. Него ако нешто хоћете, онда завештајте о имању вашем, јер сада је време, да не би престигла вољу вашу смрт. И тај (тамничар), кад је ово изрекао, онда је ридао и оплакивао горко њихову смрт. А они дакле пошто ништа (за) себе смрти достојно нису знали, онда су раздрали ризе своје, и власи су љуто трзали, говорећи: који је враг позавидео нашем животу? Зашто и ми као злочинци да примимо смрт? шта смо учинили достојно смрти? (И) своје по имену призивали су сроднике и познанике, (за) сведока су представљали Бога, како ништа зло да су учинили (за) себе не знају, и тако су горко плакали. А један од њих по имену Непотијан у памјат је дошао светог Николаја, како је у Миру тројици оних мужева предстао и од смрти њих извукао, како је помоћник њима брзо преславан био, и добар заступник. И тако кад су друг ка другу беседили, и на многа помишљања подизали душе, онда су се молили овако говорећи: Боже Николајев, Који си три мужа прво од неправедне смрти избавио, погледај сада и на нас, јер нема нама међу људима помоћника; јер ево опкољава нас велика беда, и нема нама никога да нас извуче из напасти. Јер ево и глас је пре душа наших замукао, и језик огњем срдачним изгаран пресахњује (горен суши се), већ и молитве не можемо принети Теби. Брзо да нас престигну шчедроте Твоје, Господе, и извучи нас из руку људи, који траже душе наше све; јер сутрадан хоће да умртве нас; потруди се у помоћ нама, да би се избавили ми невини од смрти. Ово је чуо (Бог) Који (слуша) бого-бојажљиве људе, и као Отац чеда ушчедрује (сажаљева и дарује), и онда је послао њима у помоћ светог Свог угодника великог архијереја Николаја. И ноћу је у сну (Николај) стао пред цара, и овако рекао: брзо устани, царе, и три војводе, које држиш у тамници, отпусти, јер без кривице су оклеветани, и тако неправедно зло страдају. И исповедио је њему и ову ствар уверљиво и рекао: ако не послушаш мене, нити отпустиш њих, онда ћу рат подигнути на тебе као у Фригији, и зло ћеш погинути; и напослетку да ће страдати претио је њему. А цар се зачудио дерзновењу мужа, и помишљао је, како је ноћу без-времено (у недоба) смео унутар палате да уђе, и рече: ко си ти, који тако на нас, и на моју државу претње смеш да наносиш? А он рече: Николај ми је име, који сам Мирске митрополије архијереј. И цар се од виђења смутио, и кад је устао, помишљао је, шта је ово? Тако исто свети Николај и Авлавију епарху, док је спавао, те ноћи у сну се јавио, и тако исто је о мужевима оним известио. И кад се пренуо Авлавије, онда се побојао, и размишљао је у уму о виђењу. Онда је код њега неко од цара одмах дошао, и јавио, шта је видео цар у сну. И он је онда цару своје виђење објавио, и што се јавило њему све је исповедио. Тада су се зачудили они о преславном виђењу, које је обојици једнако дошло, и истоветно је известило. Тада је наредио цар одмах војводе да се доведу из тамнице (код њега), и онда је рекао њима: које сте дакле врачарије учинили, да сте на нас такве послали снове? Јер много се јављени (муж) гневио, и брзо да наведе рат претио је. А они су тако у себи јављали, како ништа не знају, и махањем су друг друга питали, да ли неко од њих нешто зна? Али ништа, једино су умиљеним очима друг према другу гледали. А цар ово кад је видео, онда се на кротост променио, и рекао је њима: ништа се од зла не бојте, (него) реците истину. А они су сузама очи напунили, и веома ридајући рекли су: ми, о царе, врачања не знамо, нити смо на твоју државу нешто зло договорили, сведок је нама свевидеће Око. Ако ли није то тако, него нешто лукаво у нама нађеш, онда, о царе, никакве не учини нама милости; и не само нама тројици, него и цео род наш не поштеди. Нама је, о царе, од очева наших тако уобичајено (навика), цара дакле поштовати, и према њему благо-разумност изнад свега имати. Зато и сада на твоје смо здравље пазили; и колико је нашем чину подобно, изволио си да повериш нама бригу, и ову (бригу) смо тврдо чували. И тако смо наредби твојој са усрђем свакако послужили, и према непријатељима рат смо разорили, и своју храброст делима смо довољно теби представили, као што ће рећи људи, који су лепо видели. Тако си раније почести нама даровао, а сада се јарошћу на нас наоружаваш, и суђени смо, како смо видели љуто, и коначно очекујемо да страдамо. Као што се чини нама, о царе, и које је према теби наше пријатељство, онда већој муци кривица нама (бива), и уместо славе почести, на које смо се надали, смртни страх и осуда држи нас. Таквим глаголима цар је скрушио своју душу, и јавно је било, како се кајао због поруге тих мужева; јер стрепео је од суда Божијег, и багранице царске се стидео, тако да не би другима закон полагао, а сам (због) кривице судње да прими одмазду (освету). И тога часа дакле милостиво је гледао на њих, и кротко је према њима оглашавао. А они су у слову душе подигли, јер је сношљивије дерзновење дато њима од цара. Тога ради изобличавали су скровиште, и нису престајали од наде; него су већма вапијали, говорећи (пред царем): Господе, Твога Николаја Боже, Који си три мужа у Миру онда од неправедне смрти избавио, извучи и нас тим истим рабом Твојим од садашње беде ове. Онда је узео цар слово (реч) и рекао: ко је Николај? и које мужеве је спасао? реците ми то тачно. И Непотијан је све по реду исповедио о њему. А цар о Богу и о угоднику Његовом чешћу како је преудобрен био, онда није требовао више многа слова, него се опоменуо (Николаја) који се јавио њему (у сну), и како је имао дерзновење да заступа увређене (људе, којима се чини неправда), и великој његовој ревности се зачудио и милости, и онда је ову тројицу мужева ослободио. И рекао је: не дарујем вам ја живот, него тај, кога ви у помоћ призивате. Идите дакле код њега, и пошто острижете власи своје, благодарење оддајте. А реците и од мене њему: ево што је наређено од тебе учинио сам, не гневи се на мене, Христов угодниче. И ово кад је рекао (цар), онда је Јеванђеље златно, и други неки сасуд златан са честним камењем уређен, и два светилника је дао њима, и наредио им да положе све то у Мирској цркви. И тако су те три војводе преславно добили спасење, и одмах су се пута прихватили. И радостно су код Светога дошли, и весело су њега видели, и јавно је било да су од велике сладости усрђе имали, како достојно да оддају благодарење (Николају), који је такво добро-чинство учинио њима. И тако су певали: Господе, Господе, ко је подобан Теби, Који избављаш сиромаха из руку јачих од њега? (тако) су тихо оглашавали. Па ни убоге нису оставили без милостиње, него и њих су од имања својих задовољили; и онда су се с радошћу у своје домове вратили. Таква су дакле дела Божија, која величају свога угодника; зато као крилата о њему слава узимала се свуда и протицала је, и све је обузела, пучину је прешла, и по васељени се (про)носила. И ни једно место није оставила, где нису чувена била велика и дивна чудеса великог архијереја Николаја, по дарованој њему благодати, која је од свесилног Бога.

 

 

Чудо светог Николаја, како је избавио лађу од потопа

 

 

Некада дакле лађари из Египта путовање су чинили, којима је пут у стране киликијске приљежао (пловили су у стране киликијске). Кад се догодило дакле да плове они адријатског мора пучином, тада су дакле од велике буре љуте у таласање упали, да су и једра низбачена била, и цела лађа од нужде великих валова била је стресена, и већ су сви очајавали за своје спасење. А кад су (за) великог архијереја Николаја брзог на помоћ мимо наде од славе (његове) дознали били, онда су се сви на молитву к њему обратили; и у бури суштој њега су призивали, и од њега само надали су се помоћи. И Светиј ни мало није закаснио, (него) је одмах дошао у лађу, и био је виђен њиховим очима: ево звали сте ме, рече, и дошао сам у помоћ вама; и тако да дерзају њима је наредио (да буду храбри), и онда је крму узео (весло), и како лађом управља јављао се. И после тога мору је запретио, и три-валања сушту беду је утишао,[8] као што је и Господ рекао: човек, који верује у Мене, дела која Ја чиним, и тај ће учинити. И тако су потом тихим ветром ношени били и на земљу су пристали; и кад су сви из лађе изашли, онда су спаситеља свога од беде ишли да нађу; и кад су видели њега како је ушао у цркву, онда су и они ушли за њим. А Светиј се од њих уклањао, и са другима је стајао. А они кад су угледали њега, иако (га) никада раније нису знали, него од морског јављања њега су одмах познали, и к ногама његовом су трчали и пали; језике дакле своје на благодарење похвална слова су подизали, а уједно и душе њихове саглашавале су се, откако су пострадали и како су избављени били. А дивни Николај не само да је од беде телесне њих избављао, него и душевну бригу о њима достојно је јављао. Пошто је (Николај) прозорљив био духовним даром, онда је скверну блуда палу на њих видео, која (блудна скверна) далеко од Бога одбаца (људе) и од заповести Његових. (Зато) је њима Светиј говорио: познајте себе молим вас, о чеда, познајте и срца ваша (разумите себе), и ума вашега подизања и помишљања на благо-угађање Богу направите; јер ако се и од многих људи утајимо, и како смо добри сматрамо се, али од Онога (Бога) сасвим ништа не може да се утаји од наших дела. Тога ради потрудите се душевну светињу и телесну чистоту са сваким усрђем да чувате. (Ви) сте храм Божији, као што је рекао Павле божанствени апостол; па ако неко Божији храм оскврнави, разориће њега Бог (растлит, оземљиће њега). И пошто је овако мужеве оне душе-користним васпитао словима, онда је отпустио њих у своје домове с миром. Јер био је блаженог нарава, као чедо-љубиви Отац по изгледу (зрак), и као Ангел Божији по благодати божанској сијао је. Јер је исходила нека пресветла луча из образа његовог, и више од Мојсеја светлело се лице његово. И од виђења његовог, ако је неко неком страшћу или печалију душевном био отежан (оптерећен), тај само кад би погледао на њега, довољно је налазио утешење од печали своје. И ако би неко негде побеседио са њим, онда је одмах многа помоћ на добро бивала њему. И не само то, него и од неверних ако се догоди неко од слатког оног и медо-точног језика да слуша нешто, и такви (неверници) сладошћу слова његових су се хранили, и своју јерес, која је измлада израсла у њима, (они) су одбацали, и право истинито слово у срце су примали.

 

 

 

 

 

 

      О престављењу светог Оца Николаја чудотворца

 

Чудо светог Николаја на мужу који се утопио у мору

 

 

(Свети Николај) ни по кончини није заборавио паству, него по свагда, тако рећи по све дане и часове, добро-чинства своја давао је људима, који требују. И ради великих изузетних чудеса великог (Николаја), међу познатима и другима осталим, праведно је увек помињати ово, које ће дакле бити свима знано у славу и хвалу Богу, Који веома прославља (Свете), који Њему све-душно работају. И који (човек) дакле да не верује примерном овом (приточному) и изузетном чуду, које је било у дане наше: јер ништа Богу није немогуће. Јер некада кад је било преношење Аввакума пророка, и кад је у гроб убачена отроковица за једну ноћ од гота у Едесу од светих Исповедника нашла се она; и кад је у тамници у агарјанској страни неки младић зграбљен од светог велико-мученика Теодора Тирона и у Византију за једну ноћ пренесен; и младић који је од победоносног и свеславног мученика Георгија од Крита зграбљен, кад је на руци чашу држао с вином, пуну сушту; и на вечери многоценој кад је амира седео, па још је и мрак достигао, и онда је у Пафлагонији матери његовој пристао, и чашу са вином је давао. Тако исто и сада Тај исти Бог човеку, који с вером несумњивом проси, не само тако, него и веће чудо-творство даје; и ништа није у празно (никаква молитва није празна и узалуд); као што се и овде збило, ово од три-блаженог Оца нашег Николаја. Јер муж неки у Византији благочестив беше, Господу Исусу Христу веран, и преподобном Оцу (Николају) је обећао, памјат његову да поштује, љубећи њега. Тај је некада у другу страну пловидбом да иде намислио ради работе неке, и кад је дошао у цркву Светога, помолио се по обичају, и своје другове и суседе је целивао, и ушао је у лађу да отплови. А у девети час ноћи, кад је ветар неки дунуо, онда су устали море-пловци да управе једра, па устао је и тај благочестиви муж према потреби водној; и како су се сви море-пловци трудили око управљања једра, (тај муж) се заплео и упао је у пучину морску. А оне (море-пловце) је држала тамнина мрачна и ветар велики тукао је по лицу њиховом; и нису могли дакле ништа да учине, и (овог) мужа горку смрт су оплакивали и ридали су. А он, како је био у одећи, коју је носио, у море је упао, и ова (одећа) како се водом морском напунила, тако се у пучину и дубину загњурио, и: свети Николаје, помози ми, рече; на много је гласом овако вапијао; и о чуда; како су неизследива чудеса Твоја, Господе: нашао се (тај муж) посред дома свога, мислећи како у дубини он стоји. А суседи, кад су глас чули, устали су; тако исто и сви у дому његовом свеће су упалили, и кад су се скупили около суседи, онда су видели њега посред храмине како стоји и вапије, и са одећом, у коју је био обучен, док се морска вода сливала; и како су у недоумици били, онда су се ужаснули и устрашили. А он, о браћо, рече: шта се ово види? Јер ја знам тачно, како сам све вас у девети час целивао и отпловио сам; и кад је силан ветар дунуо, онда сам био у лађи и седео; и кад су почели море-пловци једра да управљају, ја сам се заплео и у море сам од ветра упао, и онда сам на помоћ светог Николаја призвао; а где сам сада, не знам, ви ми кажите, јер ја сам изумљен (избезумљен) и другачији свакако био сам. А они кад су ово говорено од њега чули, и морску воду како се слива са одеће његове кад су видели, онда су се чудили, и помишљали су да је то преславно чудо, и онда су се радовали са њим и изливали су сузе на много, и: Господе помилуј, викали су. Потом се свукао, и другу одећу је обукао, и у цркву светог Николаја је отишао. И остатак ноћи је тамо провео, припадајући са сузама и молећи се жалостивно, и благодарност је са ужасом оддавао (светом Николају). А кад је јутро већ стигло, и кад се обичан народ у цркву сабрао, онда су се сви лепо-воних оних аромата испунили, који су на благодарност Светоме од мужа принесени, и кад су све-светлу цркву видели, онда су питали: који је узрок овоме што бива? И кад су дознали, онда су се зачудили, славећи Бога и Светога похваљујући; и изузетно и пречудно ово величање по целом великом граду је казивано, и у уши цареве, и архијереј велике цркве престо је украшавао. И кад се сабор велики сабрао, онда је муж стао по средини, и са дерзновењем је казивао: како и којим наравом (на који начин) је такво неизречено чудо-творство било? И сви су завапили: велики си, Господе, и чудна су дела Твоја, и никакво слово није довољно да опева чудеса Твоја. Онда су молебан и бденије учинили у цркви Светога, славећи и благодарећи Богу, и верном Његовом угоднику благодарност су оддали.

 

 

Повест о чуду светог Оца Николаја на Агриковом сину Василију

 

 

Не мислим да је праведно, нити достојно и ово да се прећути, од чуда светог и праведног Оца нашег Николаја. Јер био је неки муж по имену Агрик, врлинског и побожног житељства, и сина је имао јединца, Василија званог, који је био у антиохијској страни, и близу сарацена је живео. И благодаћу Божијом био је украшен, изобилујући богатством многим (кипећи); и имао је веру велику према светом Оцу Николају. Тога ради сваке године на памјат светог Оца Николаја, дан тај торжествено је проводио, и две трпезе је постављао, једну убогима, а другу суседима, и друговима, и осталима. А била је црква сазидана у име светог Оца Николаја, која је пет попришта од града растојање имала, и тамо се сваке године сабирао народ на памјат светог Оца Николаја. А једне године на славну његову памјат (памћење), онда је многи народ ишао на празник ка светој цркви његовој. И побожни онај муж послао је сина свога Василија са отроцима својим, и рекао је њему: иди, чедо, у цркву светог Оца Николаја, и учини по обичају, као што си од нас прошлих година научио, како до вечерњег певања са страхом да стојиш и слушаш, тако исто и јутрењу сву, и божанску литургију, и потом да се вратиш у дом наш на обед; а ја и мати твоја уредићемо што је на потребу сиромасима. И ово кад је чуо Василије од оца свога, онда је отишао с радошћу. А кад је било у време јутарњег певања, и гле, одједном су дошли сарацени, и окружили цркву и запленили су сав народ; и ту исто и Василија Агриковог сина, и на острво Критско су одвели (њега) и дали га сараценском кнезу Амири, јер био је (Василије) веома леп. И наредио је њему сараценски кнез пред лицем његовим да стоји, а друге су продали, и друге су у тамници затворили. А родитељи Василијеви ово кад су чули, онда су се на плач и ридање обратили, и уместо радостног ликовања постигла их је печална туга. И тако за две године су пребивали, и памјат Светога нису чинили, него печалију су били обливени, и са сузама су ридали и овако говорили: сине наш љубљени, како тебе сада са вршњацима твојим не видимо, и рукама не грлимо, и уснама не целивамо? Боље би нам било да те видимо на одру како у болести лежиш, и да бисмо те подигли својим рукама и обратили, него ли сада да слушамо како си упао у руке пагана; и ако би се смрт догодила теби, онда бисмо с радошћу земљи тело твоје предали; и срце и утроба наша не би се растрзали. Тако дакле кад су они говорили, и остало слично овоме, то су слушали суседи њихови и сви рођаци, и стицали су се сви на утешење скорби њихових и ридања. И овако су им говорили: зашто се (ви) једини у скорбама не-трпељиви јављате? Или не знате чудног Николаја, колико много по суву и по мору чуда чини; од мача и од робства и од сваких смрти невиних како избавља? И друго су им говорили много на разрушење печали. Па кад је чуо ово Агрик од ближњих својих, онда се утешио мало од печали, и устао је и отишао код жене своје, и рекао јој: има ли нама која корист, кад много плачемо? Јер већ смо трећу годину у овој печали, и заборавили смо и о памјати светог Оца Николаја, и нисмо изашли к њему на празник. Сада послушај мене, да узмемо свеће и јелеј и тамјан, и да пођемо ка Светоме, и да се поклонимо њему с вером, тако да о нашем сину Василију утеху примимо од њега, и с великом надом да се вратимо; јер може сина нашег у руке да нам да, или свакако да објави о њему, да ли је жив или мртав? А ово кад је чула жена његова, рекла је њему: добро, господине, говориш, да учинимо како хоћеш, пошто је и празник приспео светог Оца Николаја. И тако су учинили, и устали су и с радошћу су отрчали у цркву светог Оца Николаја. И учинили су како је по обичају лепо да празнују, и вратили су се у дом свој; и онда су сазвали на вечеру рођаке своје и све ближње суседе, и поставили су трпезу и почели су да једу и да пију славећи Бога, и светог Оца Николаја чудеса помињући. А кад је било у време вечере њихове, онда су почели пси да лају приљежно. И рекао је Агрик отроцима својим: идите и видите, зашто лају пси (притужујут), да ли је звер или друго нешто? И отроци су отишли и ништа нису видели, а пси су још више лајали. Онда је Агрик узео свеће и пошао је да види са осталима; и тада су видели човека посред дворишта (двора) како стоји у сараценској одећи, и побојали су се, јер су били у недоумици, шта је то? А кад је Агрик приступио к њему близу, онда је видео отрока младог како стоји и чашу пуну вина у руци држи, и гледао је (Агрик) на њега ништа не говорећи, него је страхом и радошћу држан био, и једва је проговорио у ужасу великом: о чедо моје Василије, ево сада те гледам заиста; јеси ли ти мој син, или сенка твоја ми се приказује? А отрок Василије брзо одговара: ја сам, оче, јединац син твој, кога су безбожни сарацени запленили, и на Крит од ваших недара родитеља мојих одвели су (ме). Ово кад је чуо отац његов Агрик, онда је пружио руке, и ухватио је и почео да целива њега, и рече: реци ми, слатко моје чедо, како си избегао из безбожних сараценских руку? Или са ким си се, чедо моје, договорио (о бекству)? Исповеди ми све оцу твоме? А отрок је рекао оцу своме: ништа, оче, не знам од тога, о чему ме питаш; него ово једино знам, да сам на вечери сада пред сараценским кнезом стајао. Јер, кад су ме заробили и одвели на Крит, онда су ме дали сараценском кнезу Амири, и од тог времена Амир сараценски кнез поставио ме да захватам вино, и да држим у чаши и да стојим пред лицем његовим, као што мене, оче, сада видиш. А ово не знам; неко силан је одједном (тако) зграбио мене и са чашом овом (коју још држим), и као ветром је носио и поставио ме овде; и онда сам видео да ме поставио на месту овом велики Отац Николај. А ово кад је чуо отац његов Агрик, радости се напунио о великом чуду, и ухватио је (Василија) за руку и предао (га) матери његовој. А она кад је видела сина свога, од радости је плакала и многа слова умилна је говорила, и рукама је грлила непрестано и љубила, овако говорећи: сада те видим, Василије, много-љубљено чедо моје. Сада тебе, кога се нисам надала да видим, рукама мојим држим. Сада, слатко моје чедо, имам тебе (за) утешење души мојој. Сада се све печали природе моје разрешиле, јер већ сва блага моја рукама мојим држим. Затим је и друго много умилно говорила о њему. А кад су чули сви људи, који су около тога места живели, онда су се брзо стекли на такво слушање, и на весеље неизреченог чуда. А светом и великом Оцу Николају су честан празник учинили, славећи Свету Тројицу, Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек, и у векове векова.

7 децембар

 

Слово о милостињи, како човек, који даје милостињу убогима, (он) Христу даје и стоструко прима

 

 

Била је жена хришћанка, која је имала мужа јелина, и убоги су били обоје, и имали су само педесет великих сребреника. И рече муж жени својој: да дамо сребренике ове у зајам. (Јер) ако их по један трошимо, онда их неће бити (потрошићемо их све). И одговорила је та добра жена и говори њему: ако хоћеш у зајам да даш, онда дај Богу хришћанском. Онда рече њој муж: па где је Бог хришћански, да би Њему дали у зајам? И говори му жена: ја ћу ти показати Њега; па ако Њему даш у зајам, онда не само да нећеш њих погубити, него ће и камату теби оддати, и заиста удвостручиће. А он рече: пођи и покажи ми, и даћу Њему у зајам. А она је узела и одвела њега у свету цркву, и показала је њему сиромахе, говорећи: овима дај њих (сребренике), и Бог хришћански ће узети сребренике од њих; јер они су сви Његови. И он је с радошћу раздао свих педесет сребреника сиромасима, и онда су отишли у дом свој. И после три месеца кад је њима нестала храна, тада је рекао муж: о жено, хоће ли сада Бог хришћански да пода нама од дуга тога, јер смо оскудели? И рече жена: иди, где си (сребренике) положио, и даће ти, које требујеш и хоћеш. И он је отишао у цркву, и био је на месту, где је сребренике сиромасима раздао, и походио је целу цркву, и није нашао никога, који би му дао нешто, него само убоге једине где седе. И кад се мислио он у себи, коме да рекне, и кога да пита, онда је видео пред ногама својим на мрамору једну сребреницу како лежи, и онда се савио и узео њу, и отишао је у дом свој. И говори жени својој: ишао сам у цркву вашу, и веруј ми жено, нисам видео, као што си ми рекла, Бога хришћанског, и нико ми (ништа) није дао, само ову сребреницу сам нашао како лежи (тамо), где сам и ја раздао педесет сребреника. Тада рече њему та чудна жена: Тај је (Бог наш), Који је невидљиво теби дао, јер је невидљив и невидљивом силом свет уређује. Него иди, господине, и купи нам нешто, да једемо данас, и опет ће дати Тај (Бог) теби. И он је отишао, и купио је њима хлебове, и вино, и рибе, и донео је и дао жени својој. А она је узела рибу и почела да (је) пере, и кад је распорила њу, нашла је у њој камичак веома чудан; али није знала какав је, и сачувала је њега. И кад је дошао муж њен, онда је показала њему камичак говорећи: овај камичак сам нашла у риби. А он кад је видео, чудио се лепоти његовој, и није знао дакле ни он какав је (тај камичак), и говори: да идем да га продам. И отишао је и приступио ка сребро-трговцу, и рекао њему: хоћеш ли да купиш камичак овај? И тај рече њему: колико хоћеш за њега да узмеш? Говори продавац (муж): ти знаш колико кошта (достоји)? А купац рече: узми пет сребреника. А продавац је мислио, како изиграва њега, и рече: зар толико дајеш (за њега)? А купац је онда мислио, како се руга њему, и одговори и рече: узми десет сребреника. А он је мислио, како је лукав према њему купац (лукујет), и ућутао је. Онда рече купац: узми петнаест. А он ништа није одговорио, тако и до тридесет, и до четрдесет, и педесет сребреника је давао њему. Тада је продавац помислио у себи, и рекао: ако не би овог камичка велика цена била, онда не би педесет сребреника давао за њега, и почео је онда да отежава цену његову. А купац је износио цену његову до триста сребреника, и ово је почео са заклетвом да даје њему. Тада је он узео сребро, а камичак је дао њему, и дошао је код жене своје сав радостан. И она кад је видела њега рече: за колико си (га) продао? мислећи да је за пет, или десет бакрице продао (њега). А он је извадио триста сребреника и дао њој, и рекао: за толико је продан. И она се зачудила благодати човекољубивог Бога, како: не само педесет сребреника, него и камату је дао теби. Види, да нема Бога другог ни на небу, ни на земљи, него је Тај једини. И поверовао је муж, после таквог искушења (искуства), и постао је хришћанин, и прославио је Христа Бога нашега.

 

 

Поука Јована Златоуста о покајању

 

 

Да се уподобимо ми жени самарјанки, и о својим гресима (од) људи да се не постидимо. Јер кад се стидимо ради спасења људима да откријемо своје грехе, онда у онај дан, не пред једним, или двојицом, него (од) целе васељене кад гледају људи бићемо испитивани. Јер Бог помаже сада; јер неће смрти грешнику, него да се он обрати и жив буде. Поменимо уосталом, како је дошао код Давида Натан, Пророк код Пророка је дошао; јер иако је Пророк био Давид, али као што и лекари кад оболе, онда требују другог лекара; јер болест вештину погубљује; тако и овде све изобличавано, рече, светлом јавно бива, и исцељује се (на светлу). И као што дакле и бољка кад се чува и покрива, онда се не исцељује; него кад горе изађе (на видело), тада исцељена бива, јасно ни један не примајући труд (потружденија). Тако дакле и грех, док је чуван, (он) се не опрашта. Зато дакле немој да нећеш свезан да будеш од човека, јер и разрешење ћеш примити исто од човека. А ако дакле од човека нећеш свезан да будеш, онда ћеш се узама неразрешивим у вечној муци свезати, где није могуће покајати се. Зато, љубљени, молим вас, сви друг друга убеђујте према покајању, да би престигли лице Његово (Божије) према исповедању нашем.

 

8 децембар

 

Слово о неком попу, који је оклеветан био код епископа, и био је у тамници затворен, и од Анђела је избављен био

 

 

Од Самијског града осам попришта било је село, које је имао цркву, и чији поп је оклеветан био код епископа. И како није испитао о њему епископ, послао је и привео њега из села, и предао га у тамницу, где је био обичај кад згреше клирици (тамо) да буду затворени. И како је он био у тамници, стигла је и света недеља. И ноћу се јавио њему младић, благообразан веома, и говори: устани, презвитере, пођи у цркву, која је у твом селу, и учини литургију. Онда рече њему поп: не могу, јер сам закључан. Тада говори њему (младић) који се појавио: ја ћу да отворим тамницу, и пођи за мном. Онда је отворио двери и извео њега, и пред њим је ишао све до једног попришта од села попова. И кад је био дан, тамничар је ушао тражећи попа, и пошто га није нашао, онда је отишао код епископа и рекао: избегао је поп из тамнице, а ја сам имао кључ. Онда је мислио епископ како је побегао, и послао је једног отрока свог говорећи: иди и види презвитера, да ли је у селу своме, и не реци њему ништа. И отишао је отрок и нашао је њега у цркви, како свету литургију твори. Онда се вратио и рекао епископу, како: тамо је, нашао сам њега да литургију твори. Тада се епископ нарочито разгневио на њега, и заклео се, како: ујутру ћу са многим безчешћем да приведем њега. А друге ноћи јавио се презвитеру младић, који се и претходно јавио њему говорећи: пођи, да те одведем где је тебе епископ града посадио. И узео је њега и одвео и посадио у тамници, а да није знао тамнички стражар. И ујутру, кад је дознао тамничар, онда је отишао и казао епископу, како: поп се нашао у тамници. Тада се епископ ужаснуо, и позвао је попа, и упитао њега, говорећи: како си изашао из тамнице? и како си опет ушао, а да не зна тамничар? И рече поп, како: отрок лепо-личан веома (лепог изгледа) од тебе, владико, је дошао и наредио ми да идем у село у цркву, и отворио ми тамницу, и извео ме, и преда мном је ишао све до једног попришта од села мога. И опет друге ноћи тако исто је узео мене, и посадио у тамницу. Онда је привео епископ све отроке своје, и ни једнога од њих није познао презвитер. Тада је разумео епископ, да је Ангел Божији учинио то, да се не би сакрило житије презвитера, него да сви познају Бога, Који прославља рабе Своје. И пошто је корист примио епископ, отпустио је попа с миром, и много је казнио човека, који је оклеветао њега, запрећујући, да не би и други клеветали презвитере.

 

Слово светог Василија о васпитању, како је лепо црноризцу да буде

 

 

Лепо је црноризцу пре свега житија да презре имање свакако (да не мари за имање); и да има и тела удручење, нарав удобрен (улепшан), глас умиљен, и слово благочино (уредно). Једење и пијење без роптања са ћутањем, пред Старцима ћутање, мудрије да слуша, са тачнима (са равнима) љубав да има, са мањима љубазно саветовање. Од плотских (страсти) уклањање, и од сластољубивих ствари избегавати. Много разумевати, а мало говорити. Не бити дрзак словом (у речи). Не противречити у речима. Не падати брзо у смех. Доле имати очи, а душу горе. Не одговарати противно, него послушан бити, и трудити се рукама, помињати последње (смрт и суд). Радовати се о нади, која не престаје. О свему захваљивати. У скорбама трпети. Према свима смирен бити. Величања ненавидети. Побожан бити на небесима (по) заповестима. Самога себе испитивати о помислима сваки дан и о делима. Не заплитати се у житејским лихвама и речима. Не тражити лењивих житија, него само подражавати свете Оце. Радовати се са монасима, који су исправили добар нарав, а не завидети. Са људима, који страдају, пострадати, и са људима, који плачу, врло плакати. Не осуђивати и не ружити човека, који се обраћа од греха. Никада себе праведним не чинити, него више од свих људи грешним себе исповедати пред Богом и људима. Васпитавати неваспитане, уверавати малодушне, служити болестнима, ноге Светих прати. Према странцима братољубно бити приљежан. Са једновернима мир имати, а од јеретика човека одвраћати се. Књиге предане читати, а у одбачене не привиривати никако. О Оцу, и Сину, и Светоме Духу не испитивати, него несаздану и једносуштну Тројицу са дерзновењем исповедати, и (тако) мудровати. Према људима, који питају, говорити: крстити се лепо, као што смо и ми примили, а веровати, као што смо се и крстили; и славити, као што смо веровали. У делима и у словима добрим живети. Не заклињати се никако. Не давати сребра у лихву (камату), ни пшенице, ни вина, ни уља, на умножење јела и пијанства. Печали житејске избегавати, и не беседити са лукавима, и много ни о коме не говорити, ни клеветати, и никако у сладост не слушати клеветника. Ни о чему брзо не веровати, нити се мучити гњевом. Не бити држан похотама, нити се без ума гневити на ближњега. Не држати ни на кога гњев, нити оддавати зла за зло. Пре трпети хуле, него ли хулити. Тучен бити, а не тући. Вређан бити, а не вређати. Бити оштећен, а не штетити. Пре свега ваља црноризац да се уздржава од беседа женских, и од вино-питија; јер вино и жене превраћају смислене умове, и пустошнима чине њих (умове). Исправљати лепо Господње заповести, не стуживати се, него плате и похвале од Њега (од Бога) чекати, и вечни живот желети, и примати. И слово Давидово пред очима свагда имати, и говорити: провиђах Господа преда мном свагда, јер је с десна мени, да се не поколебам. И као син од свега срца, и крепости, и разума, и силе, љубити Бога. И као раб рачунати се, и бојати се, и слушати Њега (Бога) са страхом и трепетом; и тако спасење себи учинити. Духом горети, бити обучен у одежду Светога Духа, трчати без лењости, а не као ваздух често тући; и борити се са врагом, у измождењу плоти, и у сиромаштву душе, и све наређено чинити. И непотребним себе називати, и благодарити светом и славном и дивном Богу, и ништа са завишћу и са празном славом не чинити; него оно што је угодно Њему, то чинити; јер Бог разсипа кости човеко-угодника. И не хвалити се много, нити похвале себи говорити; и ни други кад се хвали слатко не слушати. Тајно све работати, а не на виђење људима чинити, и онда од Бога тражити помоћи. И страшни и славни Његов долазак, и припремљена добра Светима, тако и припремљени огањ ђаволу и ангелима његовим чекати. А по свему томе апостолско слово помињати: како су недостојна, рече, страдања овог времена према слави, која хоће да се јави. И са Давидом говорити: људима, који чувају заповести Његове, оддавање је много, и венци праведни, и вечни покрови, живот без краја, радост неисказана, обитељ неразрушена, Оца и Сина и Светога Духа, Који је на небесима, истинити Бог, виђење лице у лице; са Анђелима и са свима, који су угодили Богу. Са којима све ово да нађемо (да добијемо) потрудимо се, благодаћу и човекољубљем Његовим. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

9 децембар

 

Слово о немарном монаху

 

 

Игуман неки имао је под собом двадесет монаха. А један је био лењив веома, и није се бринуо о своме спасењу: без времена је јео, и пио без уздржања, и језик никако није уздржавао. Њега је Старац много пута васпитавао и молио га, говорећи: брате, побрини се о твојој души, јер ћеш умрети и у муку поћи. А брат је свагда преслушавао Старца, не примајући оно говорено од њега. А догодило се тако како је живео и да умре тај брат. И много је жалио игуман због њега, знајући како је у многој лењости и немару изашао из света овога. И почео је игуман да се моли Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, истинити Боже наш, јави ми о души братовој; и тако је много пута чинио. И једном је напао на њега ужас, и видео је реку огњену, и мноштво у њој људи, који су паљени огњем и вапију; а посред (њих) је угледао свога монаха, како стоји до гуше у пламену (до врата). И почео је да говори игуман: зар те нисам ради ове муке молио, да се побринеш о твојој души, брате и чедо? Онда је одговорио брат и рекао њему: хвалим Бога, Оче, да бар глава моја одмор има, тако ми је ради молитава твојих. И ово је (после) казивао игуман, и многе је ка спасењу привео.

 

 

      Поука на Зачеће свете Богородице

 

10 децембар

 

Слово од Пандока, да не оскорбљавамо никога

 

 

Ако неко љуби Бога, а брата свога ненавиди, лажа је. Јер човек, који љуби Бога, он љуби и брата свога; а човек, који не љуби брата свога, он ни Бога не љуби, по апостолу Јовану; јасно је, да човек, који оскорбљава брата свога, он Бога оскорбљава. Јер не оскорбљавајте, рече, Светога Духа, Којим сте се знаменовали. И опет о љубави говори: пошто једноме учинисте од ове мале браће Моје, Мени учинисте. И тако ако не учинисте овој малој (браћи), онда ни Мени не учинисте. Јер је указано у напред реченом, како: човек, који угађа брату своме, он Богу угађа. И ово кад знамо, браћо, како се овим Богу угађа, онда да не оскорбимо ни у чему ближњега свога; него све-лично да се покренемо да угодимо братији, и да не дамо узрок (повод), да овим печални буду од нас, подобно и неподобно, и да пријатна буде Богу молитва наша као овча непорочно (овца). Јер кад се један, рече, моли, а други те проклиње, онда чији глас да услиши Владика, као што је у Премудрости писано? И опет један зида, а други руши, па шта успевају, осим труда? Или човек кад се пере од мртвака и опет се дотиче њега, која је корист у прању његовом? Тако и човек, који се пости о греху своме, и опет на тај улази грех, онда молбу његову ко ће услишити, и шта ће успети у смирењу својем? И додаје говорећи: не куј зла на друга свога, који се нада на тебе. Јер из уста, рече, безумних излази жезал вређања (досађивања), а усне праведних се чувају. Човек, који хода дакле праведно, он се боји Бога, а човек, који кривуда путевима, биће укорен (који лута). И пророк Михија уздишући говорио је на Израиља: свако ближњега свога на зло подстиче, и руке своје на њега припрема. И Апостол: ако брат твој скорби, рече, на тебе, већ по љубави не ходиш. И Господ говори: сваки, који се гневи на брата свога ни за шта, крив је суду (виновник). Јер који год рекне брату своме: рака; крив је суду (виновник). А који рекне: јуроде: крив је родству огњеном (виновник). И још додаје: ако принесеш дар твој ка олтару, и тамо се опоменеш, како има нешто брат твој на тебе, онда остави дар твој пред олтаром, и иди најпре помири се са братом твојим, и потом да принесеш дар твој к Богу.

 

 

Слово Козме презвитера о монасима, који неће да буду са црноризцима, и неће да подлежу трудовима манастирским

 

 

Јер други (монаси) и у затворе улазе, да би своја хтења испунили, и ту се хране као свиње (и) у одаји пребивају, и радују се храни, која им се доноси; и тога ради манастирски закон избегавају, јер неће да се труде, нити да се покоре игуману, нити могу са црноризцима са смирењем ни дан да пребивају; и хоће на земљи честни да буду, и завете и законе своје дају женама, и исповешћу разрешавају и везују, несмислени (неразумни), а сами од њих чекају разрешења (од других). И које је мрско Богу и гадно високо-умље, то исто пребива у њима. Јер сматрају се да су велики и свети, и све људе хуђима од себе творе, а сами се једино сматрају да су угодили Богу; и ту седе и туђе домове уређују, а (из) својих су (домова) безумљем побегли. Трговине и куповине многе, и стицање поља и њива уређују, и остала код њих безумља. Писма (нарјечија) и књиге свима шаљу, и наређују да се дозна, ако је могуће, и на другим странама. Јер такав је лукави ђаво, све са правог пута свраћа на своју вољу; тако да се збуде Давидово пророчанство, које говори: сви се уклонили, скупа су неваљали постали, нема човека, који чини добро, нема до једнога. А ово је написано ради злих (људи), који се без закона мету у свим градовима, који су заборавили учење Павла апостола: који у лењости туђ хлеб једу, и дане своје зло проводе, и таквима у солунској посланици говори: запрећујем вам, браћо, именом Господа нашег Исуса Христа, да се одвајате ви од сваког брата, који без реда ходи, а не по предању, које је примио од нас. Јер сами знате, како је лепо вама да се подобите нама (да се угледате на нас), јер нисмо неуредни били међу вама, нити смо за бадава хлеб јели код некога међу вама; него у трудовима и у подвизима дан и ноћ, делајући својим рукама, да не би стужили некоме од вас (да не би били на терету некоме), не као да немамо власти, него сами себе (за) образ (за пример) дајемо вама, да би подражавали нас. Кад смо били код вас, и ово смо запрећивали вама, како: који год неће да дела, нека (и) не једе (који неће да ради). Јер слушамо дакле (за) неке како ходе међу вама без реда, ништа не делају (не раде), и таквима запрећујемо, и молимо у Господу нашем Исусу Христу, да са ћутањем делају, и свој хлеб да једу.

 

 

     Слово о Товији милостивом, који је био у Израиљу

 

11 децембар

 

Слово о успенију светог Оца нашег Сисоја

 

 

Сисоје, свети Отац наш, живео је у пустињи у гори шездесет година. А кад је требао да се престави, док су седели код њега монаси, просветлило се лице његово као светло. И говори (Старац) њима: ево Авва Антоније је дошао. И пошто је мало поћутао, опет им рече: ево хор Пророчки је дошао; и још више се просветлио. И опет рече: ево хор Апостолски је дошао; и дво-струко се просветлило лице његово опет. И гле, тај (Старац) као са другима беседио је. И молише њега Старци говорећи: реци нам, са ким беседиш, Оче? И рече им: ево Анђели су дошли да узму мене, и молим се (њима), да оставе мене (још) мало да се покајем. И рекоше му Старци: не треба теби покајања, Оче. Тада им рече Старац: заиста не знам (за) себе, да ли сам почео почетак (покајања)? И дознали су онда сви, како је савршен. И опет одједном је постало лице његово као сунце, и побојали су се сви. И говори им: ево дошао је Господ, гледајте сви. И рече (Господ): донесите Ми сасуд изабрани из пустиње. И одмах је предао дух свој; и настале су муње, и испунио се храм миомириса (благоуханија).

 

 

Слово из житија Епифанијева, како (ваља) право судити на суду, и не обазирати се на суду ни на богатога, ни на убогога

 

 

Био је неки ђакон у епископији, по имену Савин, који је имао вештину књижног писања, и правим житијем украшен. А било је свих монаха у епископији осамдесет имена; а Савин је био поштован међу свима (леп), и њега је Епифаније поставио за судију стварима црквеним. И једном дакле два човека су била суђена од Савина, један је био богат, а други убог; и Савин је помислио слово да учини убогога; мада је богатиј праведније говорио од убогога. А Епифаније је био сакривен у месту неком, и слушао је обојицу, и чуо је Савина како милује сиромаха на суду. Онда је дошао он (Епифаније) на средину, и рекао је Савину тихим лицем: иди, чедо, и пиши књиге (преписуј књиге), и памјат имај светих слова (памћење), и бићеш савршен према свакој расправи, и оглашаваћеш славу светог писанија; а на суду не милуј сиромахе, нити примај лице силнога. И од тада је дакле Епифаније свима, који долазе, сам судио, од јутра сваки дан до часа деветога (три по подне) пребивао је виђен људима како суди, а од часа деветога до јутра није био виђен ни једном човеку.

 

 

12 децембар

 

Слово о двојици отшелника, присне браће, који су у скиту Господу угодили и спасли се

 

 

Казивао је Авва Макарије о светој овој (браћи), говорећи: кад сам ја седео, рече, некада у скиту, дошла су код мене два младића страна, један брадат, а други без браде (в наусији), и говоре: где је колиба Оца Макарија? А ја рекох: шта хоћете од њега? И говорише: чули смо житије (његово) од Стараца у скиту, и дошли смо да видимо њега. И рекао сам им: ја сам. Онда се (они) поклонише до земље говорећи: овде хоћемо да пребивамо. А ја сам видео њих да су млади, и да су од богатства (од богатих), и говорио сам њима: не можете (ви) овде да седите. Тада ми је одговорио млађиј: ако не даш нама овде да седимо, онда идемо на друго место. Онда сам ја рекао помишљању мојем: зашто сам изгнао њих, и саблазнили су се; него труд да учиним (њима) и онда ће сами бежати. И рекох њима: дођите, и сатворите себи колибу, ако можете. И говорише ми: дођи и покажи нам место, и сатворићемо; и дај нам чиме да начинимо. И дао сам им секиру, и котарицу пуну хлебова и со. И показао сам им стену тврду (за темељ), и рекао сам: копајте овде (темељ), а дрва донесите из луга, и кад покријете, онда седите. А мислио сам ја, да ће бежати због труда. А (они) су ме упитали: шта делају монаси? И говорих: плетенице (котарице). И узео сам палме од плода (гране палмове), и почињао сам њима да плету почетке. И рекао сам им: тако творите котарице, и дајте пољарима (пударима), и они ће донети вама хлеба и соли; и онда сам отишао ја. А они са трпљењем великим све, што сам рекао њима, учинили су, и нису посетили мене три године. Онда рекох: какво је дакле делање њихово, како нису дошли да питају мене о помислима? Људи су издалека долазили код мене, а ови су близу и нису дошли код мене, и ни код другога нису ишли, него су само у цркву ишли ћутећи, да би примили заједницу (општење). И помолио сам се Богу, и постио сам једну недељу, да ми (Бог) покаже делање њихово. И по недељи сам отишао код њих, да видим како живе (како седе)? И кад сам ја закуцао у двери, (они) су отворили, и пошто сам учинио молитву, сео сам. Тада је помахнуо старији млађем да изађе, а сам је сео да плете котарицу, ништа не говорећи. И у девети час закуцао је (у врата) и ушао млађиј, и учинио је мало вареница и поставио трпезу, и положио је три укруха (три комада хлеба), и стао је ћутећи. А ја рекох: устаните да једемо. И како смо се надали на Господа, и јели смо, и донео је воду, и пили смо. А кад је настало вече, онда говорише мени: хоћеш ли да идеш одавде? А ја рекох: не, него овде ћу да легнем; и онда су ми положили рогозину постељу. Затим су (они) узели појасе своје и схиме (монашке), и легли су обојица заједно на рогозити преда мном. А ја сам се молио Богу, да ми јави делање њихово. И онда се открио покров колибе, и постало је светло. А они двојица нису видели светло, и мислили су за мене да спавам. Онда је куцнуо већиј мањега у ребра, и устали су и препојасали се, и подигли су руке у небо; и гледао сам њих, а они нису видели мене. И видео сам демоне као муве да долазе на мањега; једни су хтели да стану на уста његова, а други на очи. И видео сам Анђела Божијег, који је имао мач огњени, и ограђивао је њега, и одгонио је од њега демоне; а ка већем нису могли да се приближе. И према јутру (они) су легли, а ја сам учинио као да се будим; и тако сам учинио. Тада (ми) рече већиј: хоћеш ли, да читамо обојица по десет псалама? И говорих њима: да. И онда је појао мањиј пет (псалама), по шест стихова, и по сваком стиху[9] је исходила огњена свећа из уста његових, и узходила на небо. Тако исто и већиј, кад је отварао уста своја и појао, онда као уже огњено исходило је из уста његових, и досезало до небеса. И по скончању сам рекао њима: молите (Бога) за мене. А они су се поклонили до земље ћутећи; и дознао сам како је већиј савршен, а са мањим се још бори враг. И не после много дана уснуо је већи брат, а у трећи дан и мањиј. И (после тога) кад су долазили неки од Отаца код Оца Макарија, он је њих водио у колибу њихову говорећи: дођите, видите мучење великих ових рабова Христових, светих Отаца.

 

 

Чудо светог Спиридона о жито-продавцу

 

13 децембар

 

Чудо светих мученика: Евстратија и дружине његове

 

Слово од Отачника о првим монасима, и о садашњим,

и о последњим

 

 

Свети Оци скитски прорицали су о последњем породу, и говорили су: шта смо учинили пред Богом? И одговорио је један од монаха велики житијем, по имену Исхирион, и рекао је њима: заповести Божије ми смо учинили делом (на делу). И они су одговорили и рекли: а монаси после нас, шта ће учинити? И рече: они ће у пола дела наших да дођу. (Опет су питали:) а они после њих последњи монаси, шта ће учинити? И говори им: неће они никакво дело монашко да учине. Али ће доћи на њих напасти, и кад се нађу у напастима, и племенито претрпе страдања, они ће се као злато искушено већи од нас и Отаца наших наћи пред Богом; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

14 децембар Слово од Отачника о прозорљивом јереју

 

 

Казивао је неки од светих Отаца говорећи, како: у скиту, кад је служио јереј у цркви, онда је силазио Свети Дух у образу орла, у време Причешћа, и нико није Њега видео, само клирици једини. А једног дана замолио је неки брат ђакона за слово користно (да му каже); и рекао је њему (ђакон): нисам празан сада. А кад су служили они литургију, онда није било подобија орла по обичају. Тада је рекао јереј ђакону: шта је ствар ова? или је у мени сагрешење, или у теби; одступи дакле од мене, и ако сиђе орао, онда ће разумно бити, да ради тебе неће да сиђе Свети Дух. И кад је одступио ђакон, одмах је сишао орао. И кад се скончала служба, онда је рекао јереј ђакону: реци ми, шта си учинио? А он је уверљиво говорио: не знам (за) себе, да сам ишта сагрешио, осим кад сам ишао у цркву, онда ме стигао (један) брат и замолио ме (за) слово користно, а ја сам одговорио, да немам времена. Тада је рекао њему јереј, како: ради тебе дакле није сишао (орао), зато што је брат печал примио од тебе. И отишао је ђакон код брата кајући се. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

15 децембар

 

Слово од Отачника, о безстрашију

 

 

Узишао је некада Отац Макарије од скита у Тернув, и пошто је одоцнио, ушао је у гробље јелинско да спава. А биле су ту кости јелинске старе; и узео је једну и положио њу под главу себи. И кад су видели демони дерзновење његово, онда су суревновали на њега, и хтели су њега да застраше, и завапили су женским гласом, говорећи: о она (по имену), пођи у бању да се купаш. И одазвао се други демон од мртве кости, која је била под главом Старца, говорећи: странца имам на себи поврх, и не могу да дођем. А Старац се није застрашио, него је дерзновено (узео) кост да туче,[10] говорећи: устани и иди, ако можеш. И ово кад су чули демони, завапили су гласом великим, говорећи: победио си нас свакако; и побегли су посрамљени. А Старац је лепо спавао до јутра, и отишао је у својбину.

 

 

Поука из слова Оца Мојсеја, које је послао Авви Пимену

 

 

Ако не учиниш грех, ово ти је нада (поуздање), и ово ћеш наћи одмор у час дана исходна. Омрзни слова сујетна овога света, да би угледало срце твоје Бога. Заволи молитву да твориш често, да би се просветлило срце твоје. Не заволи много да једеш, и неће бити оскврнављено срце твоје. Сачувај језик твој, да би се уселио у тебе страх Божији. Потруди се према твојој служби, према молитви и певању, да не би појеле тебе мислене звери. Крепко имај срце твоје на помишљања твоја (против помишљања), и олакшаће се теби. Немај вражду са људима (непријатељство), да би пријатна била молитва твоја. Помири се са свима, да би дерзновење имао да се молиш. Сачувај твоје очи да не би у себи сабрао борбу (о себи). Делај дела ручна, да би нашао твој хлеб. Не пази према покоју, да не би отежао своје тело, јер дужан си њега да уздржаваш. Не мешај твоја слова са простим словима, да се не би смутила крепост твоја. Љубљени, да учинимо њиву себи у сузама; јер људи, који сеју (у) сузама, (у) радости ће пожњети у Христу Исусу Господу нашем.

 

 

16 децембар

 

Слово, како не ваља осуђивати грешника

 

 

Муж свети видео је једног (човека) како греши, и горко је просузио и рекао: он данас, а ја сутра. Ако ли неко сагреши, не осуди њега, него имај себе како си (ти) грешнији од њега, ако је и неверан; и никако не ружи тога, који је сагрешио, него помени дакле сам себе, и пази на себе, како ходиш, да не паднеш. Дај дело души твојој, да би стала на молитву, и да приљеже (према) Богу, да не би победио тебе помисал лукави. Моли се, да дух заборава одступи од тебе. И ако дакле нешто потребно учиниш и похвалиш се, онда ћеш погубити то. Ја, реци, увече имам умрети, и ујутру, и на сваки час. И ако говориш некоме о будућем животу, онда са умиљењем, и плачући говори човеку, који слуша. Јер и ти би мени рекао: да не умрем без користи, кад пребивам (у) сујетним словима. И ако хоћеш да се спасиш, онда се чувај од људи, који те хвале и узвишују твој помисал; и који ближње укоравају, а себе не гледају. Или не знаш дакле, како је разбојник на крсту био, и од једног слова се оправдао, а фарисеј се једним словом окривио (осудио); и Јуда је са Апостолима прибројан био, и у једној ноћи је погубио труд свој и сишао у ад? Зато нико кад добро чини да се не похвали; сви дакле, који су се уздали у себе, сви су пали. Ако ли и видиш некога да греши, онда не полажи на њега узрок (кривицу), него на ђавола, који је победио њега. Говори: тешко мени, како је овај не-вољом прелашћен, а ја вољом, и знајући грешим. Зато дакле плачи, и проси од Бога помоћи; јер нико, који у лењости и немару живи, неће одолети ђаволу, и добити добра од Бога. Зато ради слабости и немара житија нашег, сви смо прелашћени у свету овом сујетном. А кад се о паду туђем порадујемо, и позазримо, онда ћемо сами бити предани борби бесовској. Ако ли крепко стојимо срцем и умом, онда ће нам Бог увек бити помићник. Коме слава.

 

 

17 децембар

 

Слово о Данилу пророку, како је вила бога вавилонског скрушио, и аждају умртвио, и други пут у ров бачен, и спасио се

 

Слово о Сусани, суд Данила пророка; ово кад слушате, кнезови и судије, не лицемерујте, него право судите

 

18 децембар Слово од Пандока о благо-речију

 

 

Добра слова из доброг скровишта срдачног излазе. Па ако неко не очисти срце своје од злобословија, он добро од себе да беседи не може. Јер ако и чини се да (он) говори и људи слушају, (али) нису пријатна слова његова, него одметна, јер немају благодати Светога Духа. А човек ако хоће да користи некоме у словима, онда нека проси од Бога слова на отварање уста својих, као што Исаија говори: Господ је дао мени језик научен (језик научење), да знам време кад ваља рећи слово. И говори: послушајте мене, да би поживела у добру душа ваша. И приточник рече: сатови медени су слова добра, и сладост њихова је исцељење души; и човек, који разуме њих у стварима, (он) је налазач добра, и заволеће уста, која говоре слова добра. Јер усне слатке покривају срце печално. И опет рече: из уста праведних капље премудрост, а уста смирених уче се благодати. И опет: од плода уста[11] душа ће се мужу наситити блага, и по оддавању уста његових, оддаће се њему. Јер усне истините исправљају сведочанство, и људи који хоће мирни да буду, (они) ће се узвеселити. И Давид рече: отригну срце моје слово добро. И: Господ ће дати глагол благовестницима силом многом. И: Господе, усне моје отворићеш, и уста моја огласиће хвалу Твоју. А пише и Павле говорећи: слово ваше свагда у благодати да бива, сољу растворено, да би знали, како ваља свако од вас да одговара. И римљанима рече: зажелео сам да видим вас, да бих неки дао вама дар духовни, да би се ви утврдили и утешили вером заједничком. И опет: молим дакле свакога од вас појединачно утешавајући, да ходи достојно Богу. Јер који је примио дар учитељства, нека беседи са смиреном мудрошћу, да ако друге (не) изграђује, не буде сам осуђен, као и човек, који је сакрио талант. А човек, који није примио такав дар од Бога, (он) нека ћути, и нека не износи глагол празан из срца свога, кад чује ово: а грешнику рече Бог: зашто ти казујеш оправдања Моја, и прихваташ завет Мој устима твојим? а ти си омзао васпитање, и одбацио си слова Моја за леђа. Јер добар човек, рече Господ, из доброг скровишта срца свога, (то јест од благодати Светога Духа), износи добро, у Христу Исусу Господу нашем. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

      Недеља пред Рождеством Христовим светих Отаца

 

19 децембар

 

Слово о светом Вонифатију милостивом

 

 

Вонифатије свети, славниј у милостињи и шчедротама, по свој римској страни је познат био. И сиромахо-љубље је из-детињства заволео, јер још док је код матере био млад, он је излазио из дома свог, и некад дакле без кошуље, а некад без ризе (свите) се враћао. Јер кад би нага некога видео, онда је свлачио (одећу) којом је био обучен, и тиме је нагог (човека) одевао. И често се мати његова љутила, говорећи: неправедно ти је, чедо, како ти сам сиромах, па сиромахе да одеваш. А једном је мати његова ушла у житницу, у којој је била за целу годину храна, коју је уготовила, и нашла је њу празну, (јер син њен Вонифатије је раздао сиромасима тајно), и онда је почела да плаче, у лице своје бијући и говорећи: ох мени, где ћу узети за целу годину храну? А он је дошао код матере своје, и почео да је теши, и да је моли, да изађе ван (из житнице). И кад је она изашла, онда је пао на земљу Вонифатије и помолио се Богу, и постала је пуна житница пшенице. А мати његова, кад је видела, обрадовала се, и врло се утешила; и од тада није бранила њему, коме хоће, да даје. И кад је видела свога детета превелику милостињу и веру, (она) је прославила Господа. И достојна је учинио њега Господ епископског престола града Феријскога.

 

 

Слово о покајању

 

 

Блудног сина подражавај, и да припадаш к Богу скрушеним срцем, и духом смиреним. Говори: сагрешио сам пред Тобом, Господе, прими, Оче, мене, који се кајем. И (на-даље) пада се окани, и грехова се гнушај. Јер ако се обратиш пред Богом, и далеко учиниш од житија твога дело неправедно, онда биће ти помоћник Сведржитељ Бог и Господ; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

20 децембар

 

Слово од Отачника о неком монаху, који је побегао од славе људске

 

 

Живео је египћанин монах у селу (близу) Цариграда, у време млађег Теодосија цара. И пролазио је тим путем цар, и оставио је све (своју пратњу), и дошао је сам и куцнуо у двери монаха. И отворио је дакле (монах), и није познао ко је био, него је примио њега као једног војника; и кад је сам ушао, учинио је молитву. И кад је сео, почео је да испитује цар: како су Оци у Египту? А он рече: сви моле за спасење твоје. И онда рече њему Старац: једи мало; и онда је оквасио цару своје хлебове (комаде), и сипао је уље и со, (и дао је цару), и (цар) је јео; и затим је дао цару и воду, и (цар) је пио. Онда је рекао њему цар: знаш ли ко сам ја? А он рече: Бог те зна. Тада говори њему: ја сам Теодосије цар. И одмах се поклонио њему Старац. И рече му цар: блажени сте ви (монаси) без печали овога житија. Заиста у Царству сам рођен, (али) никада тако слатко хлеба нисам јео, нити воде пио, као данас што сам веома слатко јео. Онда рече Старац: зато што ми монаси сво јело наше са благословом творимо, па тога ради слатко је и худо ово јело; а у домовима вашим сав труд (за) јело ваше чине много, али благослов не примају. И почео је цар од тада да поштује Старца. А Старац је онда побегао и дошао опет у Египат.

Слово о уском путу, који води у Царство небеско

 

 

Пазимо себе: да нисмо заблудели; еда како уским путем и прискорбним обећали смо да идемо, а пространи (пут) држимо? Уски пут да се јави теби: уздржање стомака, стајање ноћно, хлеба оскудност, без сласти пиће; клеветања на смрт, подсмевања, поруге, одрезивање своје воље (сечење), трпљење хуле; клеветања без правде (ваља) трпети, кад си лажно оптужен не гневити се, кад си поништаван смиравати се, кад си застрашиван не бојати се (ужасајему). Блажени су (људи) који путем овим ходе, јер њихово је Царство небеско.

 

 

Од Јована Златоуста, прво слово о покајању

 

 

Празник долази, браћо, Рождества Христова, који је од свих празника честнији и страшнији. Тога ради ја почињем учење сада, да би се очистили од греха, и тако да прилазите к светим Тајнама. Да нико мени не рекне: пун сам стида, јер грехова имам савест испуњену. Довољно је дакле пет дана ових за очишћење, ако се истинито покајемо, и бдимо и постимо, онда ћемо многе грехе одсећи. Не дакле, да не гледамо на кратко време, него (на) оно да помислимо Владичино човекољубље. Пошто ниневљани за три дана су се вратили к покајању, и успело је њима душевно скрушење гњев да утоли (Божији). А блудница за један час је пришла ка Христу, и (од) дугог времена грехе своје је опрала. А кад су јудеји клеветали како је примио њу, онда је и њима уста затворио, а (блудницу) је од свега зла променио, и дао је њој дерзновење (смелост), и отпустио је њу. А шта је ово? Зато што се топлим умом, и жеженом вером (горућом) од душе скрушене светих пречистих дотакла ногу; власи је разрешила, извор суза из очију је испуштала; и миро је пролила, којим је варала људе, па тиме је и лекарство (к) покајању уредила; чиме је блудница ловила очи, тиме је и просузила; плетенице, којима је спотакла многе гресима, тиме је и брисала ноге Христу. И ти тако исто, чиме си прогневио Бога, тиме и умоли Њега сада. Ако си прогневио грабљењем имања, тиме се и помири са Њим; и грабљено раздавај оглобљеним (људима), и друго на то додавај (враћај и више него што си отео људима). И реци као и Закхеј: вратићу четворо-струко људима, које сам оглобио. Ако си језиком сагрешио, тиме сада чисте молитве узноси, и људе, који те проклињу и зло-слове, (ти) благослови. А ако се овако промениш у сузе и навику (обичај), онда неће ти требати дуго времена ка покајању, нити много година, него за један дан само добићеш отпуст. Зато вас молим, одступите од прелести, и примите врлину. Престаните од злобе, обећајте то (злобу) да нећете чинити, и биће вам довољно ово за одговор. Ја сведочим и поручујем се (јемчим): да људима, који од сагрешења престану, и од ранијих избегну зала, и који се заиста покају, њима је милостив Бог, и прима њих као човекољубивиј. Ништа дакле друго не тражи, само отсечење показати у себи од зала, и више не чинити њих. Јер човекољубац је (Бог), и прашта раније (грехе), и не памти злобе, ако се истинито покајемо. Као што трудница жели да роди, тако и Бог жели милост Своју да излије на нас. Тога ради да одбацимо сваку неправду, и тако да почнемо празновати Христово Рождество. Да оставимо клевету и осуђивање; да погазимо држање гњева и завист, и све житејске печали. И тако у ових пет дана кад се покајемо, онда чисти од сваке злобе према чистоме и не-злобивоме Богу да приступимо, и свако да говори: душу моју хоћу да спасим; помози ми, Господе, да се спасим. Јер коју ће корист примити човек, ако и цео свет придобије, а душу своју погуби? А ово не на осуђивање говорим, него тражим ваше спасење, да би се избавили вечне муке, у Христу Исусу Господу нашем. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

21 децембар

 

Слово црноризцу, који је дошао код Антонија да се постриже, а имање је себи задржао

 

 

Брат један одрекао се простог житија, и раздао је цело имање сиромасима, а задржао је мало за службу своју, и отишао је код Старца Антонија. И ово кад је дознао Старац, рекао је њему: ако хоћеш монах бити, онда иди у оно село, и купи меса, и обложи га на тело своје наго, и тако дођи овамо. И кад је учинио брат тако, онда су пси и птице растрзали њему тело. Па кад је дошао он код Старца, онда је питао њега (Старац), да ли је било као што је њему наређено? А онај је показивао тело растрзано. Тада је рекао свети Антоније: монаси, који су се одрекли простог житија, и који хоће да имају имања, тако ће од демона бити растрзани у борби.

 

 

 

 

 

22 децембар

 

Поука о временом веку, и о Царству небеском

 

 

Време дакле мога одласка настаје, потрудите се о својим да се побринете душама; јер (после) одласка одавде, покајања или врлине да сатворите плод, не (треба) мислити. Јер у аду, рече, ко ће се исповедити Теби? овде су подвизи, а онамо венци, по закону људима, који су се борили (страдали). Овде је са невидљивима и видљивима рат, а тамо су дакле храбрости надања (очекиване награде за храброст). Овде је труд, а онде су чест и слава. Овде је подвигом куповање, а онде је добитка сабирање. Овде, скраћено рећи, (овде) се добра и зла дејства чине, а онде је дакле овима оддавање. Да не би дакле ради временог и греховног примања, не само вечних лишили се блага, него и безконачним да се предамо мукама; јер ићи ће једни, рече Господ, у живот вечни, а други у стид вечни и муку безконачну. Прво дакле према Богу веру тврду и не-поколебиву у својим душама од свега узраста чувајте. Али и дерзати Спас наређује (да будемо смели, дерзновени). Ја сам, рече, победио свет. И опет: не бојте се од људи, који убијају тело, а душу не могу убити. Него бојте се пре од (Бога) Који може душу и тело да погуби у геени; да, говорим вам, тога се бојте. И злопамћење не држите; јер у гњеву вашем да не зађе сунце. А у кога ничист помисал некако уђе, онда брзо тога (помисал) потрудите се погубити молитвом; јер свети, рече, будите, како сам Ја свет. А од лихоимства као од идолослужења матере бежите; и нестицање (земаљскога) нарочито љубите.

 

 

23 децембар

Слово Петра некога о противљењу свакаквом

 

 

Човек, који тражи разум Божији и правду Његову, и који се брине о заповестима Његовим, и о спасењу душе своје, дужан је да научи слово, о свакаквом противљењу живота овога, дела злих и добрих. И смисленим умом и духом смиреним, и пространим срцем и чистим, на разумни стуб (ваља) стати горе, и осмотрити и видети јасно разумним очима: како се бори свако противљење живота овог са правдом оног живота? Немоћна злоба сушта дерзаје (осмељује се) на силу велике правде и светиње; и силнија је злоба у грешницима, а правда је немоћнија. Зашто? Зато што не љубе грешници правду, тога ради (они) не могу да гоне по правди, ни да творе вољу праведну. А праведници не могу да забораве правду, ни да учине неправду. Зашто? Јер имају љубав, пошто су праведни, тога ради не живи у њима неправда. Него ако и хтедне да искуша њих, и ако уђе у њих, онда већи у њима подвиг налази, и ишчезава од њих, а себе посрамљује и губи, и онда иде у слаба места, у срца несмислених, и усељава се са многом прелешћу. Као што многи испрва противљење имају, не разумевајући своју погибију, и отишли су у таму помраченим умом и нечистим срцем, нису одолели противљењем ни једноме (противљењу) у овом животу. Него како су хтели да победе, (они су) побеђени противљењем многим, и нису помирили правду са неправдом, нити су разумели силу праведних, којом су они одолели неправди, и нису се покорили немоћној неправди, и нису се сами погубили прелешћу њеном. Ипак да укажемо мало, како се противи у срцима злих неправда? Како је изнемогла правда, и побеђена је неправдом? Онда коју силу је имала неправда? Осмотри, човече, Божије глаголе. Прво дакле сатворена је у људима правда, испрва, и у векове. И потом је устала од лукавства неправда, и ушла је у људе; па у људима је почела да се бори и да прогони правду. И примили су људи неправду, а правду су одбацили, и оставила је њих правда по својој вољи да живе, да погину, како су изволели. Јер устао је на девство блуд, и погубио је девство. Устала је скверна на чистоту, и љутост на кротост и тихост, а ненавист на љубав. Устала је неситост на пост, и пијанство на трезвеност. Устало је вређање на смирење, и разбојништво на братољубље. Устала је шкртост на шчедроте (на дарежљивост), и немилост на милост. Устало је безакоње на чување закона, и на сва добра дела, и постали су људи, који не чине правду, нити другима дају. Ипак да не плетем многе речи, него мали вама да дам разум о овом противљењу: човек, који хоће, ваља да осмотри и да пази на правду Божију, и ваља да тражи ову, и да чува њу; а од ове времене (правде), као од туђе (ваља) да бежи, и да тражи милости на суду. Разуми, човечији роде окајани, чиме си побеђен, и ко је силнији (у теби): да ли Бог или враг? Да ли грех или закон? Да ли тело или ум? Ако дакле помислиш да угодиш Богу, онда од вражије силе прелестне не бој се, него се уздржавај; иако враг подстиче тебе на зло, али Бог на добро. О несмислени роде тамни, како твојим умом и телом храниш ум њему; покораваш се твојим неверством, не бојиш се греха, и не уздаш се правдом. Никада неће оставити Бог човека праведног, који хоће милости на суду; али приступи к Њему. Ипак човек помисли према Богу, и Бог се пре усељава у срце његово, разумним светлом као сунце осијавајући, просвећујући ум његов и живот. Зато је нужда нама да се противимо неправди, и да потражимо милости, с вером говорећи. Да протерамо шчедротом богатство неправедно, и да заволимо Христово сиромаштво земаљско, да би дао нама небеско богатство. Да протерамо уздржањем силу телесну, да би изнемогла у нама похота плотска, и да би дао нама Господ девство да држимо чисто, и са Анђелима у девству да пребивамо. Да протерамо славо-љубље смирењем, да не буде величање у овом животу чином, него печал о спасењу, да би избавио нас Господ од свега зла, и помиловао нас на суду. Да протерамо лице-мерије и човеко-угађање од себе, и да будемо Христови раби, да би примио молитву нашу, кад заплачемо к Њему, и да очисти грехе наше и да спаси нас. Да протерамо прелест пустошну и радости овога света, и да будемо тужни (дрјахли) свагда и печални, да би нас Христос утешио у радости оног живота. Да протерамо зле нарави од свега срца, и да дамо вољу правди Божијој, да би престао у нама рат вражији, који нас је испрва погубио. И од сада да немамо своје воље, да би нас наставио Христос (повео) на истину Своју божанску, којој не може да се противи никаква прелест, ни вражија, ни своја, ни других људи; него пре ће други мене почети да слушају, према којима ће ме Бог приближити, и од њих брзо к Себи узети. Јер знам веома (добро) и верујем, да Бог све може, и у овом житију све милује, и свима помаже, и све испуња (добара). Па онда како многи хоће Богу да угоде, и не могу? Еда Бог не мари за њих? Не дакле, човече, веома помаже Бог; него сами људи неће да пострадају ради Бога, и кроз мало страдање помоћ себи да приме, и у векове да почину. Зато својим нетрпљењем Божију силу не примају, нити милости налазе. А човек, који трпи Бога ради према сили, која је дата њему, он се подвизава, и спасиће се. Јер велика је сила Божија, и велика милост Његова; а вражија сила је ништа; и овога живота прелест је погибија. Зато човек, који Бога зна добро, и хоће милости Његове, (он) нити се врага боји, нити за овај живот мари, нити љуби друго нешто, осим правде, коју кад твори вером, спасиће се. Јер све у овом животу, то је печал и грех, а другог добра нема у њему да се види, осим молитве Богу, ово једино дело видим спаситељно у овом животу. А притом да потражимо, ако је нешто на коју корист нама, који хоћемо милости овде, (а) немамо смирења у души, нити силе у телу, због умножења злих мисли плотских? Ако ли рекнеш: све је добро у овом животу, и слатко и красно (лепо); да добро је, рече, добро је веома, све што је у овом животу: богатство, и чин, и лепота, и имање, и храна, и одећа, и вештина, власт, злато и сребро, скоти и паше земље, и њиве и виногради. И још реци затим, шта би друго добро било? И ја ћу рећи: добро је то, али за мало је (за кратко). Па ако је и веома добро, али људи, који се прилепљују за њега, ако и неће, свакако ће отићи од њега. Али је нужда овде људима, мало тога да се причашћују (да узимају удела), колико је довољно (за) спасење (за одржање здравља), а то све (остало) је сувишно (излиха). И нужда је ово (људи) да дају сиромасима, који продају милост Божију, и да купе њоме себи спасење, и да добију опроштај грехова, и избављење од муке вечне, и без-печалије непролазно (безбрижност) у светлу славе Христове. Зато ништа нема по истини добро овога житија, него све (треба) с печалију добити, и са гресима тешким држати, и смрћу његовом претећи, и труљењем скончање. Зато је земља и прах, и ђубре (гној) наше житије. Тога ради добри (људи) презиру овај живот, и траже вечни живот, и не милују овде себе; него трудом муче тела своја. И не штеде своје здање и стицање земно, и не уређују њих за себе, него се труде веома на светло Христово, и према животу безконачном у векове.

 

 

24 децембар

Житије преподобног Николаја монаха, који је био војник

 

 

Преподобни Отац наш Николај раније је био војвода, и војнике је под собом имао. Некада дакле, кад је Никофор цар геник ратовао на бугаре, изашао је и тај (Николај) са својима. И ишао је (путем) и увече је ушао у гостионицу, и пошто је вечерао са гостионичаром, и пошто се помолио, легао је да спава. А према другој и трећој стражи ноћној (око поноћи), кћи гостионичара сатанском љубављу рањена, пробудила је Праведнога (потокши), и према скверном мешању је вукла. А Светиј је њој рекао: престани, жено, од сатанске луде љубави, и не жуди да оскврнавиш своје девство, и мене окајанога у дубину ада да низведеш. И она је (тада) за мало одступила; и после мало опет је дошла, и присиљавала је праведнога. А Светиј је и други пут њу одвратио. И она је опет отишла, па побеђена сатанском љубављу опет је код њега дошла. Тада Светиј говори њој: окајанице (јаднице), и сваког стида и лудила испуњена, не видиш ли, како бесови тебе узмућују, да би твоју душу у муку угурали, и твоје девство да би покварили (растљат), и на смех и ругло свима (и) твојој родбини да поставе тебе? Не видиш ли, да ја најмањи према језичницима варварским (и) према крво-пролићу идем, и Богу, Који ме крепи, како дакле да оскврнавим тело моје, кад ја према борби идем? Ово и друго нешто овој безстидници је рекао, и отерао је њу. Онда је устао и помолио се (Богу), и пошао је путем својим. А следеће ноћи опет кад је он спавао, видео је себе у прозрачном месту како стоји, и близу њега неко силан седи и десну ногу на левој држи (пребацио је десну ногу преко леве), и рече њему: видиш ли са обе стране војске? А овај (Николај) одговори: да, господине, видим, како грци сечу бугаре. Онда говори силниј праведноме: погледај према нама. И кад је (Николај) погледао, видео је оног (силног), како је положио леву ногу на десну. А ово кад је било, онда се обазрео праведниј према војскама, и видео је противнике како не-штедимице сечу грке. И по престанку сече (боја), рекао је силниј онај праведноме: разсмотри пажљиво сечу тела, и говори, шта се види? А он је разгледао и видео је, како се показала њему земља, сва мртвим телима испуњена, и посред свих (мртвих тела стоји) место зелено празно, колико муж да легне. И говори њему (силноме): господине, сва земља је пуна нештедимице посечених грка, осим (једно место) колико један (муж) да легне. Тада силниј онај и страшниј рече војнику: и ти дакле, шта мислиш о томе? А он одговори: незналица сам и препрост, господине, и не знам о томе (ништа). И опет њему страшниј говори: оно место земља зелена и празна, коју видиш, која за једног мужа лежиште има, за тебе је само, на њој си имао и ти посечен да легнеш са другарима својим, да би такву празнину испунио. Али пошто си прошле ноћи три-плетену ону змију, која на скверно мешање три пута се борила са тобом и хтела да убије тебе, (а ти си њу) лако од себе одгурнуо, ево већ ти си сам себе од посечења ослободио, и пољско оно лежиште празно си учинио, и душу твоју са телом си спасао. На-даље ни природна смрт неће тобом да овлада, јер ћеш увек мени да работаш. Ово кад је видео и трепетан био (уздрхтан), онда се пробудио, и устао је и помолио се (Богу). И на један дан разстојањем (путем) се вратио, и узишао је на гору, и молећи се, молио се Богу за војнике. Онда је ушао цар Никифор у клисуру бугарску, а бугари су ушли у гору, и (само) су оставили од себе до двадесет хиљада и више; и онда су ове посекли грци. (А затим су са горе сишли бугари) и разбеснели се без уздржања и на све (грке) су напали. И тако после мало грчки пукови и сва сила убиством је у погибији била; само са царем Никифором, како је Бог допустио, мало нешто од њих се вратило. Тада се праведниј виђења опоменуо и Богу заблагодарио, и вратио се свакако плачући и ридајући за војницима. И дошао је у манастир, узео свету схиму, и Богу је приљежно работао довољно година, и постао је прозорљив и велики Отац.

 

 

      Поука на предпразништво Рождества Христовог

 

25 децембар

 

Поука на Рождество Господа нашег Исуса Христа

 

 

Приступите, браћо и синови, послушајте разумно, да вам укажем силу и чест овога дана, у који је посећење било и обновљење роду човечијем, који је упао прелешћу ђавољом у истљеније (у трулеж и квареж, у оземљење), преступањем заповести Божије, која је била положена прадеду нашем у рају древно. И завишћу ђавољом и неуздржањем отпао је од славе Божије, и хране рајске био је лишен, и кад је био у тљенију смртном, онда је породио нас. И кад је видео нас враг обнажене од славе Божије, онда је почео многим прелестима да саблажњава људе (да прља људе), хотећи да украде од Бога, разбојништвом, крађом, блудом, и требама идолским, и другим свим злим делима, да би нас као противнике Богу учинио. Али милостиви Господ Бог наш није трпео да гледа нас у толико зло упале, и није заборавио дела руку Својих, него је преклонио небеса и сишао је за избављење наше, и у плот нашу се обукао, хотећи да је обожи Својим божанством. И пеленама повија се као младенац (Бог) Који маглом земљу повија; и у јасле скотске прилеже (Бог) Који почива на раменима херувимским свагда, да би нас избавио од скотског житија. Тога ради видљиво овај у саздање Своје сместио се, и неопипљиви опипљив је постао (неосјазајемиј осјазан бист). Син Божији, Син човечији је постао, а није променио божанство Своје, и постао је човек плотију, савршен дакле Бог, и савршен човек; јер плотију скрио је божанство, сишао је на тражење наше (да тражи нас). И нашао је заблуделу овцу, на раме је узео и ка Оцу принео; то јест човечији састав, који је био раније погибнуо. И на радост је сазвао анђелске силе, говорећи: радујте се са Мном, јер сам нашао заблуделу Моју овцу. Зато, браћо, дужни смо и ми да поштујемо силазак Његов, и заповести Његове увек да чувамо, љубављу друг друга поштујуће. Као што је Сам написао и предао нама у закону, и рекао: не убиј, не укради, не учини прељубу, не лажи. Поштуј оца твога и матер твоју, и да заволиш ближњега твога као сам себе. (Али) не ближњи, који је по роду, него сваки човек, који живи у вери Христовој. И притом гладне да нахранимо, стране да примимо, наге да оденемо. Божије рабе честнима да учинимо, јер они бде о душама нашим. Према цркви да се потрудимо дан и ноћ, тамо да се очистимо од греха. И да се трезвимо свакако, и тако с чистом савешћу да приступимо к телу Божијем и крви, немајући вражде ни на кога (непријатељства). Не лицем да се љубимо, него срцем и лицем да поштујемо друг друга, да би били синови Вишњега, и причастници небеског Царства. У које (Царство) позивајући нас Сам је дошао Христос, истинити Син Божији, Бог наш, двострук по природи, равно-славан у Тројици, са Оцем и са Светим Духом.

 

 

Поука о пречистим Тајнама, и о хришћанима, који хоће да се причесте телу и крви Христовој

 

 

Ево сада ви, који хоћете да приступите к светој страшној Тајни, разумите, браћо, смислено, каквој светињи хоћете да се причестите. Од које (светиње) са страхом трепћу ангелске силе, Херувими и Серафими, и сви Чинови се много ужасавају (грозно), узносећи духовну жртву горе на небеса. Јер њихов образ имајући јереји, предстоје страшној овој трпези, где предлежи тело и крв Сина Божијег, Који се вољом плоти и крви нашој причестио ради нас (примио удео), Који је хтео (нас) причастницима Себи да учини. И пошто је знао (Господ) немоћ рода нашега, како не може месо крваво да једе нико, нити крви да пије; тога ради је променио (преложио,  претворио) тело Своје у свету просфору, и крв у вино, над којима се света Тајна савршава. (Зато) да не будемо дрски, браћо, друг друга поништавајући, и тако да приступамо као према простој ствари, а да се нисмо очистили од грехова, које имамо на савести. Него да приступимо, чистотом просвећени и трезвљењем украшени, љубављу друг према другу напредујући. Јер није човек ово учинио, него Бог невидљивом руком, и страшном Својом Тајном причастницима нас чини, и кад се смешта у нама, онда заједничарима чини нас Свога Царства. А људи, који немарно (приступају), и нису се очистили, и друг друга поништавају, и тако приступају и примају тело Божије, (они) који су недостојни Њега и да гледају, као и Јуда што је раније учинио, онда (они) у љуту болест упадају, и муци ће виновници бити. Зато молим и присиљавам вас, браћо, да не будемо немарни и грубошћу противни Богу; него дан и ноћ у чистоти да се поучавамо, да овде лепо поживимо, и на страшном суду с десна престола Божијег да се јавимо, у Христу Исусу Господу нашем. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

26 децембар

 

Слово, како не ваља веровати клевети

 

 

Био је у неком граду епископ богобојажљив, који није примао људе, који су клеветали тајно; и код њега су неки од простих људи оклеветали две жене, како прељубу чине од својих мужева. А епископ присиљаван од њих, није хтео да казни те (две жене), него је најпре стао да се моли Богу, о томе хотећи истинито да дозна. И кад је била литургија, наредио је свима причастници да буду светих Тајни. И кад су приступали, онда је ту видео лица, каквим грехом је виновник свако. И грешницима била су лица као очађавела, а другима као огњена, и другима крвава и тамна. А некима од њих светла и бела лица јављала се, и кроз уста све уношено (Причешће), тело је (њихово) просвећивало; а оне (грешнике) је као огањ опаљивало. Потом се и к женама приближио да (им) дадне заједницу (општење), и да препозна њих, какве су и оне душом? И види образ неких (жена) како су им лица црна и огњена и крвава, а (код неких жена лица су) бела, међу којима су дошле и те жене, које су оклеветане код епископа, и видео је како светле и честне очи имају, и беле су одеждом (одјејанијем); и кад су обе примиле Христове Тајне, као сунце су се просветлиле. Онда се помолио епископ Богу да покаже њему откровењем образ. И стао је тада пред њим Ангел Господњи, и наредио му да пита о свакоме. И епископ је о оним двема женама питао: да ли је истинито прво клеветање (о њима) или је лаж? Одговорио је Ангел: истинито је оно, што си чуо о њима прво. Тада рече епископ: како су онда у примању Христових Тајни, светле дакле лицем и беле одеждом биле? И рече Ангел, како: (оне) су у осећај дошле шта су учиниле (у чувство), и сузама и уздасима, и милостињом према сиромасима, и исповедањем чистим (обећале су) више да неће упадати у такво сагрешење, и примиле су оддавање од Бога, и од греха су опроштене биле, и живе сада целомудрено и праведно. Онда се зачудио епископ и рекао је: непреложно је женама овим (није се промена догодила код ових жена), јер то се није догодило многима (после блуда да остану непромењени), а (на) овим (женама) је велика Божија милост, да је (Бог њих) не само од греха опростио, него је и толике благодати удостојио њих. И рече њему Ангел: чудиш се томе по правди, јер си човек. А Владика наш и ваш, Бог је по правди благ и човекољубив, и људе, који престају од грехова, и са исповедањем припадају к Њему вером, (Он) неће потом у муку да пошаље (њих), него и чести ће (њих) да удостоји. Јер тако је Бог заволео цео свет, да је и јединородног Сина Свог дао за нас; јер најпре је за непријатеље суште да умре за њих изволео. Али и сада људе, који се кају и од сагрешења одступају, опростиће и избавиће од муке, и припремљена од Њега блага даће (им у) наслађивање. А ово сада разуми ти, како ништа од нечистих грехова не може да победи човекољубље Божије, само ако неко своја сагрешења покајањем заглади. Јер зна човекољубац Бог рода овога немоћ, и похота крепост, и ђавоље злобе силу. И људима, који упадају у грех, (Он) као синовима опрашта, и тражи ка спасењу исправљења, и дуго трпи на њима. И људима, који се кају дакле и моле се, као немоћнима опрашта, и од муке њих разрешује, и даје (им) припремљена праведницима блага. И рече епископ Анђелу: реци дакле мени и разлику у лицима, молим ти се, у каквим дакле гресима свако од њих живи, да би и о њима знао? И говори њему Ангел: људи, који имају дакле светла и бела лица, (они) у чистоти и у правди живе, и кротки су и милостиви. А људи, који имају лица црна и очађавела, (они) су блуда и нечистоте делатељи. А људи, који се јављају крвави и огњени, (они) у клевети и неправди живе, воле хулу и лажљиве су убице. И опет рече Ангел епископу: помози им ти, ако спасење њихово желиш, јер тога ради си ти и примио чин, да би научио њих према покајању приводећи, и лепшима њих да учиниш, и чисте да пошаљеш ка Христу Богу и спасу Господу нашем, Који је умро за њих плотију, и васкрсао из мртвих. И колико у себи имаш силе, моли за њих, да се обрате од својих грехова према Богу, и онда ће многа теби плата да буде, и удостојићеш се своме Владици, Који је сишао с неба, и на земљи поживео ради спасења људи.

Слово светог Јована Златоуста, о причешћу и о милостињи

 

 

Слушајте и научите се, колико је благ Господ наш, како и плотију Својом храни нас, и крв Своју не штеди, кад требујемо. А ти ни хлеба не даш ради Њега, ни чаше воде; такве (жртве) дакле примаш од Њега, па хуђе штедиш. Јер ако за Христа не умреш, онда зар ћеш без смрти пребивати? Јер оно (имање) које ћеш по нужди оставити, то вољом (треба) Бога ради да дајеш. Еда није тешко ово, како је Бог Сина Свога за нас дао, а ти ни хлеба ради Њега не дајеш? Ради тебе је разапет био, а ти (што је потребно) да дајеш презиреш. И шта је од овог безакоња горе: кад је сва тела ради тебе сатворио Он, а ти си тврђи од камена; толико тебе принуђавају ствари, и у шкртости пребиваш. Јер ако не даш (Христу) Који је за тебе пострадао, али бар ради шчедрота помилуј; ради тамнице умили се, ради болова приклони се. Ако ли те ово не учини човеко-љубцем и на лако давање не дођеш, онда помени Христа, Који је рекао: ништа, рече, не тражим више, него само хлеба, и слова утешна. Не говорим ти: разреши Моје сиромаштво, или дај Ми богатство; него хлеба просим мало ради утешења од глади. Ако у тамницу паднем, не присиљавам те свезе да разрешиш и да (Ме) изведеш ван; него молим, да Ме посетиш тамо, и да Ме видиш међу свезанима. Могу дакле ради ових посета и плату да ти дам, и у веку оном да (те) венчам; јер хоћу теби дужан да будем, и да (ти) дам неки плод према венцу. Тога ради гледај Мене да нахраниш (себе); јер походим од свих просећи, и код двери стојим. Пружам руку и од тебе нахрањен желим да будем. Украшавам се тиме, да пред целом васељеном похвалим тебе, кад сви буду слушали, да покажем тебе хранитеља Мога. Јер ако од неких (људи) нахрањени будете, (ви) онда стидећи се њима дајете. А Ја, пошто вас волим веома, тога ради васпитавам, да милостиви будете, и другима ово говорено од Мене (ви) да говорите. И ако милостивима не будете ревнитељи, нити друге научите, онда бићете посрамљени у Судњи дан, и од лица Мога одгурнути. А ако ово учините, онда ћу исповедити све ваше, што је било, са великом похвалом, и нећу се постидети да рекнем, како: нагога сте Ме обукли и гладнога нахранили. И нарочито се украшавам овим, да ћете и наследници небеског Царства бити. А ово кад помишљамо, љубљени, онда да потражимо милостињом своје спасење, да би се вечних блага удостојили да добијемо, у Христу Исусу Господу нашем. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

27 децембар

 

Слово о црноризцу, кога блудница није праластила, него је умрла, и он је васкрсао њу кад се помолио Богу

 

 

Монах неки био је у нижњим странама Египта познат (именит), и сам је живео у пустом месту. И ево по сили сатаниној, жена нека блудница чула је о њему, и говори младићима: шта ћете ми дати да оборим монаха вашега? А они су обећали њој да дају ствар драгу јављену. И отишла је (она) увече и дошла код келије његове као (да је) залутала, и закуцала је у двери његове. И кад је видео њу (Старац) се смутио и говори: куда си овамо дошла? А она плачући рече: залутала сам и дошла овамо. И примио је њу (Старац) и увео у своје двориште, а сам је ушао у келију своју и затворио се. И ево окајана завапи: Оче, звери ће да ме поједу. А он се опет смути и рече: откуда ми дође ова напаст? И пошто се суда Божијег побојао, онда је отворио двери и увео њу унутра; и онда је почео ђаво да стреља њега према њој. А он је разумео борбу вражију, и говори у себи: лукавства вражија су тама, а Син Божији је светло. И устао је и запалио светилник, и жежен похотом, говорио је, како: људи, који чине тако (блуд), у муку ће отићи. Да искушам онда себе овде, да ли могу да поднесем огањ вечни. И положио је прсти своје на светилник, и онда је жегао њих, и није осећао да гори њих, због премноштва распаљења плоти. И тако је чинио од увече све до сванућа, и сажегао је све прсте своје. А она, кад је видела шта чини, од страха се окаменила. И кад су дошли ујутру младићи, говоре (Старцу): да ли је дошла овде жена ове ноћи? А он рече: да, ево је унутра спава. И кад су ушли, нашли су њу мртву. И рекоше њему: Оче, умрла је. Тада је Старац открио руке своје, и показао им је говорећи: видите, шта је учинила мени кћер лукава? погубила ми је прсте; и казивао им је шта је било. И рекао им је: писано је дакле: не оддавај зла за зло; и кад је учинио молитву, онда је подигао њу (васкрсао је). И она је отишла и покајала се. Зато, браћо, да разумемо и ми блаженог Оца трпљење, како је толику страст блуда надјачао, да је и прсти своје сажегао. А ми, кад видимо жене блудством украшене, не можемо ни помисал да претрпимо, а не тако, кад би у једној колиби са блудницом били па да се не приближимо. Али ово све ђаво наноси на нас, и бори се са нама непрестано. И молим вас, браћо љубљена, да уперимо мисал своју према Богу, бдењем и молитвама, и непрестано сузе да изливамо према Владици Христу, да тиме ђавола као злог рато-борца (нападача) победимо. И да изволимо да прихватимо овде скорбни пут, да би тамо пространи пут нашли, који води нас у Царство небеско. Ако ли овде у пространству поживимо, преједањем и пијанством, и свима злим делима, онда ћемо тамо скорбни да пођемо у огањ неугасиви, као што је рекао Господ: црв њихов неће умрети, и огањ њихов неће се угасити.

 

 

Слово светог Василија, о сујетном унинију овог живота

 

 

Многог унинија пуно је житије наше, и тљенен је свет овај (пропадљив, трулежан). Васпитава Бог најпре учењем душе човечије, како је свет смртан и жилиште је људи, који умиру. Једнима дакле, који су се прибројали браку ради скверне похоте, и устремљења злога, и ради љубави неке зле, која смућује; зато је прича нама друга и печал: хтење деце, потом о исхрани, и о васпитању, и о жени чување, и о дому, и о рабима заступање; са суседима свађа, и растрзање о имању; беде за децу и труд, и сваки дан долази своје помрачење. А ноћи примају дневне печали, и тим маштањима прелашћује се ум човечији, у печалима и у злобама погружава (се) у окајанству житија свога (јада и беде). Али ради тога дакле да не унивамо (да не будемо мрзовољни), него да прибегнемо к Спаситељу нашем Богу; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

28 децембар

 

Слово од Отачника о Јовану Колову

 

 

Казивали су о Оцу Јовану Колову, како је отишао код тивејца Оца у скиту који је седео у пустињи. И узео је Отац његов и посадио дрво суво, и рекао је њему: сваки дан напајај ово крчагом воде, док не сатвори плод. А била је далеко од њих вода, ујутру да пођеш и увече да дођеш. И треће године оживело је дрво и плод сатворило. Онда је узео Отац плод његов, и донео њега у цркву говорећи братији: дођите, и једите плод овај послушања.

 

 

Слово Јована Златоуста о глади

 

 

Има многих, који говоре: шта ће глад људима, који чисто живе? Али то је изговор слабих. Јер оно речено (у Библији): од сваког дрвета, које је у рају, да једете, а од дрвета, које је знати добро и зло, да не једете, рече, од њега. И то је образ поста. Па колико је тај у рају био (потребан) пост, онда колико више ван раја? Ако је пре ране требало зеље, онда колико више при рани? Ако је онда, кад још није наишла на нас борба похотна, требало оружије, онда колико више сада посред ратова похотних кад ми стојимо? И разумите, колико се гневи Бог кад се хули на пост, и колико више љуби кад се честно држи пост. Зато што није отпоштовао Адам пост, зато је чуо глас Господњи, који говори: земља јеси и у земљу ћеш отићи. Да разумете, како негодује Бог, кад неко на пост похули, ту одмах смрт наноси на људе, који презиру њега (пост). И разумите силу постну; јер пост учи нас да се обраћамо, као са пола пута кад идемо на смрт. И о томе (имамо) указање не о двоје (људи) нити о троје, него целог народа ниневљанског града великог; умало дакле није погубљен он (град), да се нису обратили на покајање и пост. Честни пост опет од самих руку погибије извукао је њих, и на живот обратио. Они дакле нису имали закон нити су знали, него су сами себи били закон; а ми како се одмећемо (од поста), о чему имамо ми миријаде указања. Јер Мојсеј пророк и Илија, кад су хтели да приступе к Богу и да беседе, онда су к посту прибегли прво, и рукама постним су приковани били Њему. Гладовао је и Сам Господ Бог наш Исус Христос четрдесет дана, Који није требовао поста, него је образ нама дао, и (како да остваримо) победу над свом силом ђавољом. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

29 децембар

 

Слово светог Антиоха о прекословљу (о противречењу)

 

 

Прекословље и безстидност јармом злобе се затеже. Јер прекословац је раван гордељивцу (који презире друге), јер хоће свагда да победи, и истини се често противи, хоће старији да буде, не помишља на ово што је писано у закону: како су се противили Мојсеју Кореј и Датан и Авирон, и како се разгњевио Господ на њих, и отворила се земља, и прогутала њих са саветницама њиховим. Јер људи, који узимају власт својом силом без Бога, и који се противе властима суштим од Бога, такви су казнама виновници. А пише и Павле апостол о неким прекословцима овако: као што се Јаније и Јамврије противише Мојсеју, тако се и ови противе истини, људи покварени умом, и неискусни у вери. Тако исто и у Делима Апостолским, Елима врачар се противио Павлу и Варнави, тражећи да разврати антипата од вере, и одмах је ослепео. И опет кад шаље Тимотеју, рече: Александар ковач многа зла ми је учинио, да оддадне њему Господ, о кога се и ти чувај; јер се веома противи нашим словима; и ово је примио прекословију оддавање. И пророк Михеја рида због прекословља народног, и говори: тешко мени, душо, јер погибе од земље побожниј (човек, који има страхопоштовање према Богу); и прекословци сво зло подижу, и језик њихов се узвисио у устима њиховим, и ево Господ анђела немилосрдног послаће на њих. И опет: мудрост човеку просвећује лице његово, а безстидниј лицем биће омрзнут, и човек, који оглашује неправедно, нико се неће утајити. А злиј (човек) себи, коме ће добар бити? Зато и Соломон рече: зли (људи) о увредама беседе, а разумни су у себи премудри (о себи). Да се побојимо, братијо, божанског писанија, и да не хтеднемо бити прекословци и безстидници, да не би и нама рекао Пророк: целих вавилона, и не исцели се. Него да пазимо на Исаију, који говори: ако послушате мене, онда ћете добра земаљска јести. И ми дакле ћутањем да се утврдимо, последујући овом светом писанију, и да се потчињавамо старешинама, утољавајући прекословље у себи. Јер велико је оружије души, према људима ћутање, а према Богу многоговорење, и сваки дан смрт да очекујемо; и да се не уподобимо јерејима јеврејским, јер они су навикли били увек да се противе Богу. Јер приступише, рече, јереји ка Господу, говорећи: којом влашћу ово чиниш, или ко Ти је дао власт ову? А дуготрпељиви Господ одговара њима и говори: упитаћу и Ја вас једно слово, које ако Ми рекнете, онда ћу и Ја рећи вама. Коме (Господу) и ми да се помолимо, да избави нас од прекословља некористног Христос Бог наш.

 

 

Слово светог Оца Нифонта, како у последњем издисају покајањем и сузама и милостињом да угодимо Богу

 

 

Видео је преподобни Нифонт два Анђела како узносе душу на небо. И кад су се приближили ка маздоимству и блуђењу, и ка другим греховним силама, онда су почели кнезови митоимци да се гневе и узмућују,[12] говорећи: како ви дерзајете (како се усуђујете) да носите ову душу мимо нас, а наша је сушта? Говорише онда Анђели њима: како је ваша, и које је знамење на њој, реците нам? Говорише они: до смрти је све зло учинила, и нема греха, који није учинила. И ево је душа ова страстима порабоћена, и без покајања је умрла; и никако ни према смрти није се остављала греха; чак је и умрла као раба греху, и она је наш делатељ и до сада. И тада говори један од Анђела Божијих њима: по истини ми, ни вама, ни оцу вашем ђаволу не верујемо, јер сваке сте лажи испуњени (ви), лукави; него да буде позван Ангел, који је на светом крштењу дат био њој ради чувања, и тај ће казати истину. И позван је био ту. И говорише њему Анђели: реци нам, душа ова да ли се покајала од безакоња својих, или је у гресима умрла? Одговори онда Ангел и рече: ја нисам човек, ни дух лукави, и нећу лежу рећи, као сви беси (што лажу); него по слави Господа нашег Исуса Христа говорим вам, како: у који час је (душа) почела да болује, тада је почела да сузи, и да исповеда грехе своје, и пружила је руке своје на небо према Богу и молила се. И ако је дакле опростио њу, Бог влада, и слава праведном суду Његовом. И кад су чули светлоносни Анђели, онда су се наругали ђаволу и бесима његовим. А беси су одговорили Анђелима говорећи: ако је достојно ова (душа) спашена да буде, онда ће примити цео свет спасење, и сви грешници, и узалуд се ми трудимо. И тада су рекли свети Анђели: пазите, окајани, како: колико их год има, који су од младости сагрешили, то од свега тога опростио је њих Бог. И ако су дакле у нешто лукаво упали, онда су брзо и опроштај примили, јер су стрењали дакле, и сузили, и чинили су милостињу према убогима. И шта вам се чини, окајане звери дивље: да ли је лепо души овој спасење да добије, или није? Бог је судија тим (људима), који к Њему с покајањем припадају. А ова (душа) је (к) нама покајањем на свет изашла. И све јављено светло је које је у Богу. Зато сви људи, који исповедају са сузама грехе своје к Богу у смирењу многом и стењању, и који престају од злога дела, милостиви Бог опрашта њима грехе. А људи, који у безакоњу умру, пошто су утајили (грехе) од Бога, њима суди Бог, и изобличава у безконачне векове. Ово кад су рекли Анђели, посрамили су духове лукаве. И тако су отишли ка вратима небеским, и спашена је била та душа. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

30 децембар

 

Слово светог Антиоха о празно-словљу

 

 

Празнословље и празнохођење рађа се од безстрашија Божијег и од нечекања будућег (суда). Ако бисмо се муке бојали, онда празнословци не бисмо били; јер Господња је заповест, да слово ми оддамо у дан Судњи о празном глаголу, јер користи души не доносе празни глаголи. Потребно је дакле нама усиљено да се уздржавамо и да не дамо места празнословљу. И ваља ми сваким чувањем да пазимо своје срце и уста, и тачно да беседимо као савршени (уверљиво, известно). А нарочито ми књижници да настављамо просте (људе), да не би чули (Апостола) који говори нама: ти, који учиш друга, зар себе не учиш? Јер несавестности је знамење увек говорити (без-совјетија). Као што је и у Причама говорено: сине, не ревнуј мужевима злим, нити жели да будеш са њима. И додаје говорећи: уста не-затворена износе неред, и безумниј множи слова, и при језичном мужу не казуј житије туђе. И говори Јов друговима својим (пријатељима): да буде вама да онемите, и то да буде вама мудрост. И други: блажен је муж, који се не поклизне језиком својим, и без свађе поживи (без препирке). И опет: уздржи језик твој, да би без свађе поживео. Човек, који не воли беседе, (он) слаби злобу (оскужајет). А говори и еклисијаст: слова мудрих су благодат, а усне безумнога су потоп љути; јер почетак уста његових је злоба. И приточник рече: човек, који воли живот, штеди уста своја. Тако исто и Апостол: свако слово гњило из уста ваших да не исходи; него (само) добро и користно, да би дало благодат људима, који слушају. И кад имамо, љубљени, толико сведочанство, онда свом марљивошћу да одступимо од некористнога, и нарочито штетнога за душу празно-словља, помишљајући свагда, као што је речено, на страшно запрећење Господа, Који говори: амин говорим вам, како: (за) сваки празан глагол, који рекну људи, оддаће о њему слово у дан Судњи Богу живоме. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

31 децембар

 

Слово Јевсевија памфилијског, поука о покајању Давидовом

 

 

Јер тај Натан пророк рекао је другу причу Давиду, од које учи, како се по великој напасти догодило Давиду сагрешење. А да би представио слово, онда није у лице друго (није преко другог лица), нити је пред целим народом изобличио њега, него је ушао, рече, код њега. Не само да је о њему исповедио сагрешење, него је и после по њему људима псалам написао, рече: кад је ушао код Вирсавеје. А кад је ушао код њега Натан пророк, ради чега је све лукаво оддано било њему? ради једног гласа оног, који рече: ја рекох у изобиљу мојем: нећу се поколебати у векове. И ово дакле велемудрујући тако је изнео слово, како никада неће да се поколеба, него ће да пребива непроменљиво, и без страдања у изобиљу његовом.  Претешко је ово и величаво и неподобно; јер ако не би Господ сазидао дом, узалуд се труде зидари. Али дакле свети Апостол ово знајући, онда се није дрзнуо да рекне: нећу се поколебати у векове, него пре говори: да некако кад другима проповедам, сам неискусан да будем. И поучава говорећи: нико да се не похвали међу људима; ко се хвали, у Господу нека се хвали. И који мисли да стоји, нека се чува, да не падне. Да разумемо дакле, браћо, како се Давид једним словом похвалио, и сагрешио је; тога ради и ђаво је припремио њему замку да сагреши са Вирсавејом; али ипак вазнео се, па се смирио и пост је узео. Колико нама, браћо, ваља да се смиримо пред Богом, и не празном славом да се узносимо, да не би напунили ми геену. Да поменемо гладне, који ходе у сиромаштву, како се скитају, и како су мразом укочени и промрзли, и гладом и наготом мучени, и покрова немају; и притом су и од нас презирани били. Него ако хоћемо Бога милостива себи да учинимо, онда да уведемо у домове своје такве, да положимо на њих љубав велику, и онда да не очајавамо за своје спасење, (него) тиме да добијемо милост у дан Судњи Господа нашег Исуса Христа.

 

 

Слово од Отачника о некој старици постници

 

 

Казивао нам је Амон Старац говорећи о некој Старици: како је дакле од детињства постно изволела житије, и веома је остарела, али је напредовала у страху Божијем. И упитао сам је за узрок одласка њеног из света (отшествија). А она је уздахнула и почела да ми говори: мени, Оче, кад сам мала била, отац ми је био тих и кротак, и телом не-здрав, који је само по својој правди живео, и земљу је орао тугујући (тужа), и утешавао се. Ако ли је некад здрав био, онда је плод доносио дому; али већи део године је на одру лежао у болести, и толико је ћутање имао, да су људи, који нису знали њега, мислили да је нем (без гласа). А мати ми је била злојезична, радознала; и слова њега са свима су била, како би рекли, сво тело њено беше језик. Тужбе и свађе биле су свагда од ње са свима; и у пијанству је са мужевима блудно живела као блудница. Јер овај отац мој, што је предавао (у дом), (то) је она губила домаће (имање); а тело своје тако је давала у пустош, да је мало ко од сељана успео да избегне од нечистоте њене; а ни болест се никад није приближила телу њеном, него од рођења па до смрти цело тело своје здраво је имала. Напослетку се догодила оцу моме дуготрајна болест, од које је и умро. И одмах су се облаци дигли кишни и блистања и громовни облаци се клањали, па ноћу и дању, три дана није престајао дажд. А док је лежао он на одру не погребен, онда су сви људи из тог села главама махали и говорили: ово је непријатељ Божији, да и земља не прима њега у погреб; али ипак, да не би унутра иструлео, док је још дажд налегао, једва су успели да погребу њега. А мати моја је празнину примила, и безстидно је чинила телесну скверну, и са многима је живела стидно и сластољубиво и до кончине. А кад је смрт к њој дошла, и тако се догодило њено погребење честно, да је мислити како и ваздух служи њој. А ја по смрти њеној, пошто сам из детињег узраста изашла, и плотске похоте ме покретале и распаљивале, једне вечери сам мислила, које дакле житије од обоје (родитеља) да изволим: да ли очево целомудрије? Али ово сам помишљала, како ни једно добро (отац) није добио у житију овом, па ни земља погреб њему није дала, па ако би угодно било Богу такво житије, онда не би отац мој таква зла примио. Опет сам рекла: да ли материно да изволим? Али зар је добро дакле да дам тело моје у блуд, и сласти блудној? И ово мислећи (ипак) сам рекла: да изволим материно житије, јер у здрављу је пребивала. И опет сам рекла: добро би било својим очима да видим и да верујем. И ово кад сам мислила, одмах сам уснула. И онда је приступио неко велики телом и страшан видом, и као са гњевом ми говори: кажи ми, рече, које су мисли срца твога? А ја сам од лица његовог уздрхтала, и нисам смела на њега да погледам. Онда ми је опет наредио извољења да говорим (шта сам изволела). А ја сам од страха све мисли заборавила, и ништа, рекох, да не знам. А он је уверљиво мени напомињао све, које сам у помишљању говорила. Онда сам се ја молила и опроштај тражила, и стално сам казивала помишљање моје. А он ми рече: пођимо онамо, и види оца твога и матер твоју, па (види) чије ћеш житије да изволиш. И узео ме за руку, и одвео ме на неко поље велико, које је насаде имало многе, пуно плода, и дрвета различна лепотом одевена неисказано; и онда ме увео унутра, и ту ме је отац сусрео, и загрлио ме и целивао. А ја сам тада пала и молила се ту да будем са њим. А он ми рече: чедо, сада није време; ако ли хоћеш по мојим да последујеш стопама, онда не после много (времена) доћи ћеш овамо. И опет ме узео (онај велики) који ме и довео онде, и рече ми: пођи и види матер твоју како је огњем жежена, да би разумела, чије је користно житије, па у то да се и приклониш. И поставио ме је у тамно место, сваког вапаја и шкргута испуњено. И показао ми је пећ, која огњем гори, и неке страшне поред пећи како стоје. А ја сам погледала доле и видела сам своју матер у пећи како стоји и огњем гори, и зубима шкргуће, и црви је једу, од којих зли смрад излази. А кад ме видела мати, (она) је с плачем вапијала и звала: чедо, тешко мени од својих дела, љуто је мени, чедо, за многе сам грехе мучена, јер сам за лаж сматрала учења светих књига; и за блуд и пијанство нисам мислила да ћу бити мучена; али ево сада за малу ту похоту, ову љуту трпим муку; тешко мени, постигла ме неочекивана зла. Сада је време, чедо, помози ми и помилуј ме, јер горим у огњу, и црви ме у њему једу. Чедо, дај ми руку, и изведи ме одавде, не презри матер твоју мучену у родству огња. А ја сам се одрицала то да учиним, (иако) сам толике сузе и вапај њен видела. И у храмини (тамо) они, који су разгоревали огањ, за разлог стајања мога питали су ме; а ја сам исповедила сва помишљања моја. И они су ми рекли: не стењи сада о матери, него се брини о себи. И кад сам се пробудила, дрхтала сам на одру мојем. И ипак сам хтела оца мога житије да изволим за Божије неисповедиво човекољубље, јер сам видела какве муке належу (предлеже) људима, који хоће зло да живе. Ова дакле блажена дева од виђења је исповедила: праведницима је добро оддавање, а зле по житију скверном велике муке очекују. Тога ради, браћо, да престанемо од греха, и да се покајемо овде, да би од тих горких претекли мука, и да би примили од Бога блажени живот праведних, у Христу Исусу Господу нашем; Коме слава са Оцем, и са Светим Духом, сада и увек, и у векове векова.

[1] тамно-црвени, љубичасти

[2] родом каженика, вероватно од рођења

[3] и слушао си стојећи тужбу моју, или тјажу, стицање

[4] сујетнима

[5] или: ако оне хоће

[6] по Понтијском мору

[7] рече

[8] тре-волњенија, три вала, три таласа

[9] по једном стиху

[10] труп

[11] устију

[12] маздо-имци су људи који узимају сувишни добитак, а мито-имци узимају мито


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: