Објављено од стране: ИстиноЉубље | 15. јуна 2018.

НАЈАВА: Нова 118. узастопна Литија Београдом- За слободу окупиране Православне Србије (субота, 16. јун 2018. испред Владе Србије од 15:30 часова)… Побожна Читанка за НОВЕМБАР- Четиминеј… Комплетна данашња Житија Светих (аудио)…

Вести са Православне страже: Петак, 15. 6. 2018. г…

НАЈАВА: Непрекидне београдске Литије за Православну слободу Србије

Нова 118. узастопна суботња Литија наша окупираним Београдом

Субота, 16. јун 2018. г. испред Владе РС у 15:30 часова

Траса Литије: Сутра у 15:30 ч. од Владе Србије полази 118. заредом суботња Православна Литија ка Патријаршији, Ненародној скупштини и лажљивом РТС-у

Устаљени програм свакосуботњих Литија: Окупљање 15:00 ч. испред назовивладе Србије, уводно обраћање 15:30, полазак Литије 15:45; обраћања – испред Патријаршије 16:45, испред НеНародне Скупштине око 17:50, испред лажљивог РТС-а око 18:10 уз емитовање новог Слободног Србског Дневника; и, потом, повратак на централно место непрестаних Православних протеста испред назовивладе Србије око 19:00 часова.

Богом нам добродошли док времена за сведочење Истине и наде за Васкрс Грачанице, а тиме и наде за слободу Православне Србије, јоште има!

   +++

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 823. дан по реду…И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 118. по реду Литију Београдом, субота, 16. јуна 2018.г. у 15:30 испред зграде „Владе“ 

Свака исправна духовна борба има за темељ Истину, тј. Православље. Без Православља нам нема спасења, браћо Срби, а Православље је данас усред Србије, и то подло изнутра, са свих страна нападано и разарано… Зато, неће нас временске прилике ни било какви други изговори оправдати за срамно ћутање када нам непријатељи разарају и Цркву и државу, и свештенство и народ… Трудимо се за спас душе своје и ближњих својих да се не би остварило оно: „Ко не мисли о општем добру – ући ће му невоља у дневну собу“…

 Православни протести у, од лицемерних политичких „хришћана“, окупираној Србији испред зграде „Владе РС“ трају свакодневно још од 9. марта 2016. године (данас нам је двогодишњица), док, притом, сваке суботе од 15:оо часова крећу наше Православне Литије улицама центра Београда а у ову суботу ће нам бити, Богу хвала, и 824. дан по реду

Нове суботње Литије центром отуђеног од Православља престоног Београда:

Нема прече потребе данашњице – од одбране Православља и Грачанице !

   Јеванђеље почиње речима Христа Бога: „Покајте се јер се приближило Царство Божије.“ А покајање је искрено само код оних који Бога траже и Једино у Светом Православљу га налазе, Православље чувају у смиреном срцу, желе Га на добро вечно свима ближњима, али и бране Га пред онима који лажу о Њему а све ради вечнога спасења своје и душа својих ближњих, наравно, уз непрекидну тугу и рат против греха свога… 

БОГОМ ДОБРОДОШЛИ! ДОКЛЕ ЈОШ ВРЕМЕ ИСПОВЕДАЊА ПРАВОСЛАВЉА ТРАЈЕ, ДОКЛЕ НАС ЈОШ НЕВОЉЕ КОЈЕ НЕМИНОВНО СЛЕДЕ ЗА СВЕНАРОДНИМ НЕПОКАЈАНИМ ГРЕСИМА ПРОТИВ ЦРКВЕ И ОТАЏБИНЕ НИСУ ПРЕПЛАВИЛЕ!

+++

НОВО – Звучни (аудио) запис комплетних данашњих Житија

Светих:

Св. муч. Лукилијан и дечаци Клавдије, Ипатије, Павле и Дионисије и девица Павла… (16/3.јун)

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Побожна Читанка:

Резултат слика за Св Петка

ОКТОБАР- Четиминеј

1. новембар

 Чудо светих бесребреника Козме и Дамјана

Муж неки дакле од места Теманских изашао је у време жетве да жање своје њиве; па од сунца кад је узгорео, онда је прибегао под дуб да одахне, и легао је и заспао веома. И како је отворена уста имао, змија је допузала и ушла у уста његова, и уселила се у стомак његов. А он кад се пренуо није знао шта је било, и отрчао је да жање њиву до вечери. А кад је вече настало, онда је дошао у дом, и кад су учинили домаћи његови (укућани) јело и пред њега поставили, онда је јео и пио, и прилегао је на одру да почине. А (после) кад је он лежао, трзала је њега змија унутра; и он је вапијао. И кад су се пробудили сви, онда су гледали да му помогну, али нису налазили која би била болест. А онда је он гласом великим завапио: о свети Козмо и Дамјане, помозите ми. И кад су чуле слуге Христове, Козма и Дамјан, онда су успавали њега веома; да би којим је путем ушла испрва злочинка ђаво-змија, тим истим (путем) опет и да изађе изагнана. И кад је изгоњена она била кроз уста његова од светих безсребреника Козме и Дамјана, то су видели сви ту људи од Светих шта бива. И кад је изашла змија до краја, одмах је завапио муж тај говорећи: нико да не баци руке на змију; наређено је дакле њој да иде у геену огњену, где је црв неуспављиви. То кад је он говорио, онда је невидљива постала змија, молбом светих Безсребреника.

Слово о жени пустињакињи…

Неки монах ишао је у даљну пустињу, и видео је жену како на стени седи, и мислио је, да је (то) звер. И почео је да зове и да заклиње, говорећи: ако си човек, сиђи овамо, да беседимо? А она рече: шта хоћеш, човече? одлази, јер сам жена нага. Онда рече Старац: узми ризу, и кукуљ, и појас. И она је узела и препојасала се, и сишла је код Старца. Онда рече Старац: Господа ради кажи ми, која си ти? А она рече: ја сам кћи хиљадника (пуковника); и хтели су родитељи да ме удруже са мужем, и да ме учине (за) наследника дома. А ја сам промислила, како је све сујетно (од) света овога, и побегла сам ноћу у пустињу, и дошла сам код стене ове; и ја имам шездесет година, и до данашњег дана нисам видела човека осим тебе. А имам и крчаг воде, и други крчаг (посуду) боба моченог. И Бог сваки дан напуња њих. Тада је јео од њих Старац, и пио је од воде, и кад се наситио добро, онда је похвалио Бога и хтео је да иде у своју колибу. А она (је отишла мало даље и скривено) свукла се, и рекла је њему: узми своје, Оче. А он рече: нека, не дирај, да то код себе имаш, Мати света. Али она није хтела, него је рекла њему: иди донеси ми другу ризу, и кукуљ, и појас, и брзо дођи код мене. И он је отишао, и узео је што је потребно, и опет је дошао код стене; и почео је да зове и да говори; и није било гласа, нити слушања. А камен пљоснат био је приваљен пред пећину, и звери дивље шкргутале су зубима на Старца; и тај (Старац) је учинио молитву, и онда су се разишле звери и камен се одвалио. И кад је ушао у пећину, нашао је њу мртву, и обукао је њу у ризу, и у кукуљ, и у сандале, и положио је њу у пећини. А био је Старац на једно око слеп од младости своје, и одмах је прогледао њиме над честним моштима њеним; и прославио је Бога, Који је дао њој такву благодат и трпљење. И пошто је учинио молитву, привалио је камен ка устима пећине и отишао је у својбину.

 

 

2 новембар

 

Слово о светом Серапиону, како је спасао блудницу

 

 

Црноризац неки, по имену Серапион, живео је у пустињи. А једном је дошао у град ради потребе, и видео је блудницу, и говори њој: не примај код себе никога, ја ћу доћи код тебе увече. И она је обећала њему. И кад је дошао, онда говори њој: почекај ме мало, јер закон имам, да скончам њега. И она рече: скончај, Оче. И стао је онда у храмини, и почео да говори псалтир, од првог псалма, и до краја сто педесет псалмова; и на сваки је по три пута поклоњење чинио. И та (блудница) за њим је (пратила и) трепетна била. А он се приљежно молио за њу, да се спасе. И послушао је њега Бог, према светлу већ.[1] Пала је блудница на ноге његове молећи се, и говорећи: учини љубав, Оче, узми ме (и води) где знаш, да се спасем, јер ради тога је послао тебе Господ код мене. И он је узео њу и предао је у манастир женски. И рекао је игуманији: прими сестру ову, и не давај на њу епитимију, него како хоће, не дирај њу. А она пошто је мало дана пребивала, онда рече: грешница сам, и хоћу једном дневно да једем. И опет рече: на два дана хоћу да једем (чрез ден), пошто сам много сагрешила; и кроз окно давајте ми да једем, и дело ручно да делам. И тако се покајала и угодила Господу, и спасила се и уснула је у Господу.

 

 

 

Слово Евагрија монаха о лажљивима

 

 

Хоћу да вам напоменем, браћо, о лажљивима мало; јер видим вас да се не трудите много да чувате језике ваше, и од њих много лако смо привлачени. Потребно је много трезвљења, да не би покрадени били од лажљивих. Јер нико, који лаже причастник Богу не бива, и туђ је Богу човек, који лаже. Јер писано је: свака лаж је од лукавства. И опет, како: (ђаво) је лажа, и отац лажи; тога оцем назива лажљивог ђавола; а истина је Бог. Јер Тај говори: Ја сам пут, и истина, и живот. Гледајте онда, од Кога се раздвајамо, и према коме се прилепљујемо лажама? Јасно је, да према лукавоме. Ако бисмо дакле хтели заиста да се спасемо, онда бисмо дужни били свом силом и сваким трудом да љубимо истину, и да се чувамо од сваке лажи, да не би (лаж) одвојила нас од истине и живота. Има три различне лажи: јер има лаж од помишљања; и има словом лаж; и има кад човек на своје житије лаже. Човек, који од помишљања лаже, он прима умишљања (мњења, помисли); ако види некога да говори с братом својим, онда помишља и говори, како ради мене говоре. И ако (они) оставе беседу, опет помишља, како су ради мене оставили њу; и све од помишљања лаже. Онда помишља о томе: да клевета, да се туче, да осуђује, рат да твори. Јер не може дрво лукаво плод добар да твори. Ако ли хоћеш заиста сам да се исправиш, онда положи покајање, и не смућуј се опет. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

3 новембар

 

Слово о епископу, који је био у пустињи тридесет девет година

 

 

Казивао је епископ града Сухенска о овом епископу, кога је нашао у пустињи. Кад сам, рече, био у пустињи као монах, тада ми се захтело да идем у даљну пустињу: ако нађем тамо некога, који служи Владици Христу. И узео сам за четири дана хлеба и воде, и пошао сам на пут. И кад сам прешао четири дана, онда ми је нестало хране; и дрзнуо сам се друга четири дана да идем даље, и затим сам изнемогао од жеђи и труда, и већ на крају сам пао и лежао сам на земљи. И гле, неко је дошао, дотакао се усана мојих прстом, а затим и опипао ме; и одмах сам се окрепио, тако да ми се чинило да нисам ни путовао, нити да сам гладан био, нити жедан, и устао сам и пролазио сам (даље) пустињу. И кад су друга четири дана прошла, опет сам се уморио, и подигао сам на небо руке. И гле, тај исти муж, који ме је окрепио прво, опет је помазао прстом усне моје, и утврдио ме; и онда сам ишао седамнаест дана. И потом сам нашао колибу, и палму, и воду, и мужа где стоји, коме су власи главе биле одећа (покривало), и биле су седе, и сам (он) страшан лицем. И кад је видео мене, (одмах) је стао на молитву; и пошто је рекао: амин; онда је разумео да сам човек. И ухватио ме за руку и питао ме, говорећи: како си овамо дошао? и како стоји свет у васељени? и да ли још гоне мучитељи хришћане? А ја сам рекао: молитвом вашом пустињу ову сам прелазио, а мучења су престала силом Христовом. (Онда сам ја питао њега:) реци ми, откуда си ти? и како си дошао овамо? А он је застењао и плачући почео је да говори: ја сам епископ био, и кад је било мучење, онда сам многе муке примио; али пошто нисам могао (више) да трпим муке, напослетку сам принео жртву (идолима). И потом сам разумео безакоње своје, и предао сам себе да умрем у пустињи овој; и има ми овде тридесет девет година, како се исповедам и молим Богу, да би ми опростио грех; и дао ми је храну од ове палме, али утешења опроштаја (греха) нисам примио. И ово кад је говорио, устао је, и отрчао ван, и стао је на молитву на дуго времена. И кад је скончао молитву, онда је дошао код мене; а (ја) кад сам видео лице његово, ужаснуо сам се. И рече ми: не бој се, јер Господ је послао тебе да погребеш тело моје, јер и мени је већ опростио грех. И ово пошто је рекао, пружио је ноге, и кончину је примио живота. И раздрао сам ризу моју, и пола сам себи оставио, а половином сам покрио тело Светога, и погребао сам га (тело); и одмах се палма осушила, и колиба је пала. А ја сам са сузама Бога молио, да би ми дао палму, и да бих био ту. И како није послушао мене Бог, онда сам се вратио у свет, и гле, онај (муж) који ми се раније јавио, крепио ме (опет) на путу, и пустињу сам прешао; и тако сам дошао код братије, и казао сам све. И молио сам, нико да не даје себе у очајање ради греха, него трпљењем да нађе од Бога милост.

 

 

Слово светог Василија о послушању

 

 

Љубљени, ако седиш у потчињавању Оцу духовноме, онда не полажи себи устав, говорећи: немогуће је учинити ово, или оно. Јер ако не учиниш послушање, онда суд нећеш избећи. А ако вам се догоди да је оно наређено од игумана изнад силе (ваше), онда предстојнику јавите. А које је дакле према греху, онда (ваља) против-стојати до крви. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

           4 новембар

 

Слово од Отачника, о трпљењу и послушању

 

 

Казивао је неки од Отаца, како: неки схоластик антиохијац дошао је код неког затворника, и молио га, да би примио њега и учинио монахом. И говори њему Старац: ако хоћеш да те примим, онда продај цело имање своје, и дај сиромасима, и по заповести Господњој примићу те. И отишао је (овај), и учинио тако. Потом опет говори њему другу заповест: можеш ли да (се) сачуваш, да не говориш? А он је обећао да учини тако; и онда је пребивао пет година не говорећи (ништа). И тада су почели неки њега да славе. И онда говори њему Отац његов: ниси ми потребан, него ћу те отпустити у опште-жиће у Египат. И отпустио је њега (да види), да ли ће почети да говори, или неће да говори (и даље). А тај (ученик) је савршавао заповест, и ништа није говорио (ни у опште-жићу, где је дошао). Хтео је онда да искуша њега Отац, који га је примио (у опште-жиће, да види) да ли је нем, или није; и пустио је њега ради одговора на набујалу реку (повонну), да би по нужди рекао, како: не могу да пређем. И пустио је брата за њим, да види, шта ће учинити. Па кад је дошао (ученик) на реку, и како није могао да пређе, онда је преклонио колена своја (на тајну молитву), и гле, дошао је крокодил, и узео је њега, и пренео га на другу страну. И кад је учинио оно наређено, онда је дошао опет на реку, и опет је узео њега крокодил, и пренео га на другу страну. И брат, који је послан за њим, дошао је, и ово је казао Оцу и братији, и зачудили су се сви. И догодило се после неког времена да он усне (да се престави ученик к Богу); и онда је послао (једног брата) овај Отац (игуман) ка (затворнику) који је послао њега (у општежиће), говорећи (затворнику): иако си немога послао (овамо), али ипак Анђела Божијега. Тада је одговорио (преко брата) затворник, говорећи: није нем, него врло говорљив, и чува заповест, коју је испрва примио, и пребивао је тако (зјело глагољив); и сви су се зачудили.

Слово Евагрија монаха о целомудрију, и о уздржању од беседа женских, и о гледању на лица њихова, и о преједању стомака, и о блуду

 

 

 

 

 

5 новембар

 

Слово о светом Јовану Златоусту

 

 

Овај дакле Јован премудри родио се у Антиохији сиријској од богатих родитеља, од оца Секунда војводе и матере Антусе. И Мелетије патријарх антиохијски крстио је прво Јована, и потом и родитеље његове. Није допустио дакле Бог такво сунце и црквени учитељ без просвећења да буде; и не једино само (Јована), него да не буду лишени вере Божије и родитељи његови. А (родитељи) су дали онда њега на научење писму (грамати), и приставили су к њему васпитаче са слугама, да иду са њим, а сам (Јован) на коњу да језди (да јаше). Али Јован није требовао ништа, ни слуге, ни коње, него је са смирењем приљежао учењу; и тако се уселила у њега мудрост Божија; а био је њему учитељ Ливаније философ и Андрагат. А кад се преставио отац његов, он је остао сироче, и мати његова удовица, и још млада, ново из очевог дома постала (изашла удовица). А Јован је отишао у Атину, и тамо је до краја изучио све књиге; и Антимија философа је надјачао у расправи (у препирању), и у крштење је увео (њега), и атину богињу је скрушио, и сва идолишта је испретурао, и идоле погазио; и увео је све Атињане у крштење. Потом се вратио у Антиохију, и хтео је иночко житије да прими. Али мати је узела њега за десну руку, и увела га у ложницу своју (у брачну одају). И пошто је села на крај одра, на коме је и родила њега, онда је рекама сузе лила, и од тих суза умиљенија слова је прилагала, и вапијала, говорећи њему: ја, чедо, нисам се нарадовала са твојим оцем због скраћеног живота, пошто је Бог тако изволео, теби сиротство, а мени удовиштво. Тако кад се учинила смрт оца твога, ипак ни једно зло, које ми се догодило, није могло да ме принуди на други брак, и другог мужа да приведе у дом оца твога, него сам пребивала као у бури, или као у пећи огњеној у удовиштву, трпећи Божијим промислом сва, која су се догодила мени искушења, и твоје лице кад често гледам, оца твога подобно обличије, онда у души својој снабдевам се, и велико задовољење и утешење чиним (увјет). Притом ни имања оца твога нисам погубила у беди удовичкој, ни ради многог требовања, него сам и то (имање) цело сачувала, које је потребно било за твоје мужанство. Зато кад ме земљи предаш, тада своју мисал испуни, како хоћеш. И Јован је послушао молбу своје матере, сачекао је смрт њену, и погребао је њу сам. Онда је раздао богатство своје, и чељад своју је распустио на вољу (робове), и отишао је у манастир и постригао се; и почео је чуда многа да чини. А ми ћемо заиста рећи: блажена си ти (Антусо) међу женама, кад си такво дете родила. Блажимо удовиштво твоје; блажимо и трпљење твоје. Зато заиста нећемо да те назовемо женом, него мужем савршеним, јер си мужански до краја претрпела. Зато и ви, жене добре, кад слушате ово, оканите се онда од злоба ваших. Како је ова (Антуса) мали корен прихватила, и о јединој грани (о Јовану) без престанка се молила Богу. Жена добра, и по смрти мужа ће спасити.

 

 

6 новембар

 

Памјат (памћење) по човекољубљу Божијем, како је падао прах из ваздуха

 

 

У осамнаестој години Лава великог цара, у шести дан новембра месеца, у подне, цело небо је облачно постало и тамно. И после не-природне тамности, облаци су се у огњени вид променили, и тако је било до четрдесет дана. И сви су мислили тада, да ће огњем бити спаљена сва земља, као древно огњени пламен што је сажегао содом. И толико је све ужаснуло (то), како је само јединим виђењем мишљено, да ће дажд сићи од таквих облака (било је ужасно само виђење тих облака). И у недоумици чекања таквога, цар Лав и патријарх Генадије и сав народ, свагда су са крстовима и иконама ходили, и к свештеним црквама притицали, са молитвама и мољењима сузним Бога молећи, да одврати гњев Свој. И човекољубац Господ је променио претњу у милост: наредио је облацима да дажде необичан дажд и чудан (стран), страх чинећи грешницима. Јер од вечерњег часа почео је да пада све до поноћи, и силазио је прах црн и врло горући, сличан праху пећи, речено пепелу; тако се нашао он (тај прах горући) поврх земље, и на кућне кровове је пао, око педа мужанског и више, и сажегао је и спалио биље, које је никло на земљи, и било је веома ужасно. Божији гњев јавља, и грехе изображава, топећи се у лице (тикаја). Јер после многог и великог веома дажда (водног), који је за многе дане падао, једва да је некада могао да се спере такав прах, који је јављао прегрешења ствари, које су у нама. А кад је тај огањ и црни прах лежао, и кад је сво добро-плодно растиње појео (сажегао), онда су многе сузе биле хришћанима, и љуто ридање из саме дубине срдачне, и са стењањем и горчином душевном су нарицали, да зли пламен димни одузме (Бог), и добру земљу умну да (натопи) влагом, и да је припреми да плодо-носи, и од геенског мучења, које пали, да избегну људи, који падају са душама и телима, и Царство небеско да добију, да се удостоје тога.

 

 

 

Слово о виђењу Јована Златоустога

 

 

У Антиохији сиријској био је манастир, у коме се Јован Златоусти постригао. Ту је био црноризац сиријац родом, по имену Исихије, који је остарео телом, и учинио је многе године у њему (у манастиру), и уздржавао се и тврдо живео веома, и који је имао прозорљивост (да види) Божија јављања. Овога је подражавао блажени Јован, наравом и образима и уздржањем. А једне ноћи дакле док је бдио онај (Старац), и док се молио Богу, видео је онда два мужа како су ушли код Јована, где је био молбе своје творећи, (два мужа) који су били обучени у одећу белу и чисту, лепи веома и просвећени славом небеском и неисповедивом; и једнога је видео како држи у руци својој свитак написан, а другога како држи кључеве. Које (мужеве) кад је видео Јован, био је у бојазни, али се са дерзновењем потрудио да се поклони њима до земље. А они обоје су ухватили њега за руку, и подигли га, говорећи: уздај се, и не бој се. А овај је онда рекао њима: ко сте (ви), господо моја, који нисте презрели да дођете код мене раба вашега, (ви) који сте у таквом чину? Јер никада нисам никога видео у таквој слави, као што вашу видим. А они су одговорили опет, и рекли њему: не бој се, муже желанија (жеља), у коме је изволео да живи Свети Дух ради чистоте житија твога; јер послани смо код тебе од великог Учитеља и Спаса нашег Исуса Христа, да би казали теби радост велику, која ће бити свима Црквама Божијим. И онда је пружио први (муж) руку своју, и дао је њему написани свитак, кога држећи рекао је: прими свитак овај из руку мојих. Ја сам Јован, који сам припао на прса Господња на тајној вечери, и отуда сам поцрпео божанске капље, и онда сам беседио: у почетку беше Слово, и Слово беше према Богу. Тако ће и теби дати Господ знање истине, да ћеш хранити твојим устима сав народ јелом, које не пропада, него пребива за живот вечни, и заградићеш јеретичка уста, која говоре безакоње на Господа нашег Исуса Христа. А други (муж) је пружио руку своју и дао је њему и тај кључеве, које је држао у руци својој, говорећи: прими ово; јер ја сам топли вером Петар, који сам исповедио Господа Христа да је (Он) Бог живи, и тога ради сам примио од Њега кључеве од Царства небеског. Тако исто и теби ће Господ дати кључеве светих Цркава Његових. И кога год свежеш, биће свезан; и кога год разрешиш, биће разрешен. Онда је опет дакле преклонио колена своја блажени Јован, и поклонио се њима, говорећи: ко сам ја раб Господа мога грешни, и од свих људи хуђи, да бих био довољан (способан) за то, о чему говорите? Нисам достојан толику, и велику, и страшну службу да примим? Не могу дакле ја према њој бити. А они су опет ухватили њега за десну руку, и подигли га, говорећи: стани на ноге твоје, јачај и крепи се, и учини све, што смо ти наредили. И не утаји дани теби дар од Бога, на говорење, и на освећење, и на утврђење људи Његових, учењем твојим, ради којих је крв Своју пролио, да би спасао од прелести многе; и говори слово Божије без сумње (без двоумљења). Помени Господа, Који је рекао: не бој се мало Моје стадо, јер је изволео Отац Мој да вам да Царство. И ти дакле, не бој се, јер је благоизволео Христос Бог наш, кроз тебе да освети многе душе, и на познање Своје да приведе. А имаћеш у печали и у скорби многе дане да прођеш ради правости душевне твоје; и ти трпи као крепки трезвеник, јер тиме ћеш Царство примити. И ово кад су они рекли, и кад су назнаменовали чело и све удове његове, и кад су они дали њему у Господу целив, онда су отишли. А Јован је учинио у себи жилиште Светога Духа, и почео је да учи вери Божијој.

 

 

7 новембар

 

Слово о мужу, који је исцељен од Јована Златоустога

 

 

Муж један у Антиохији био је богат веома, и од доброг рода; па је пола главе било њему болестно, тако да је од те велике болести искочило десно његово око, и висило је по образу њему. И многа имања је дао вештим лекарима, и није успео ништа. И онда кад је чуо од многих људи о светом Јовану, онда је дошао код њега у манастир, и с вером је приступио, ухватио се њему за свете ноге, и целивајући говорио је: благослови ме, Оче, и моли Бога за мене, не би ли ме исцелио кроз тебе, и да претекнем од ране, која ме држи. Јер свакако сам се потрудио о исцељењу мојем, и много имање сам раздао лекарима, и нисам могао да нађем исцељења. Јер ако бих нашао човека, који може да ме исцели, онда бих дао њему цело имање моје свом мишљу; и ако би било могуће, онда и саму душу моју дао бих. А Јован рече њему: такве напасти долазе људима због кривине душевне, и опет људима, који имају према Христу мало-верство. Па ако дакле свом душом верујеш, онда је моћан Бог да те исцели; одступи од својих првих навика (наук), и видећеш славу Божију. И одговорио је човек и рекао: верујем, господине, и учинићу све, што буде наређено кроз тебе. И ово кад је рекао, ухватио се за ризе блаженог Јована, у које беше одевен, и положио је њих на своју главу и на болестно око. И одмах се пола главе његове од болести исцелило, и повукло се око у своје место, као што је било и претходно; и постао је здрав, као да никада није ни боловао. И отишао је муж у дом свој славећи Бога, Који је кроз Свога угодника Јована дао њему здравље.

 

 

Слово о васпитавању свакога, који хоће да се спаси

 

 

Ваља епископ да буде непорочан, једне жене муж, чист, не пијаница, кротак, не-злобив и не-златољубив, који свој дом лепо уређује. Јер ако свој дом не уме да уређује, онда како о Цркви Божијој да се брине? Па ако је епископима тако речено, колико пре теби. Јер ако су ти дани работни од земаљских властелина, као што ти говориш; и ако те (властелини) удаљују од молитве Божије, или сиромаштво, или уређења некаква човечија, онда не тугуј о томе, него пре прави поверено ти добро (дело), чекајући од Бога за поверено теби (дело) плату да примиш према труду твоме, као што смо о томе и више указали из светих књига. Али још имаш и у ноћи часове, колико и у дану, па раздели њих по сили: једно на покој телу одвоји, а друго Богу на службу. Јер у месту се Бог не описује (не ограничава), него као што је рекао божанствени Давид: на сваком месту владавине Његове, благослови, душо моја, Господа. И ако од некога омрзнут будеш, и тога ради не тугуј. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

     8 новембар

 

     Казивање о чудесима великог Божијег архистратига

     Михајла, и осталих Анђела, како су се на разним местима

     јављали, и чинили чуда, сабрано укратко

 

Слово о Јовану баштовану

 

 

Баштован неки, по имену Јован, био је веома милостив према странцима; јер је делао у башти (радио), и сав труд свој је давао на милостињу, једино довољно је остављао себи (колико је нужно). А напослетку је уложио ђаво у мисал његову, говорећи: сабери себи мало сребреника, кад остариш или оболиш, онда ћеш да требујеш хране. И тако је сабирао и напунио је крчаг сребреника. И онда се догодило њему да оболи, и почела је да трули нога његова, па је онда (временом) раздао сребро лекарима ради исцељења, а целбу није добио. Напослетку је вешт лекар дошао код њега, и рекао: ако не одсечеш ногу твоју, онда ће цело тело твоје да иструли, па изволи (боље), да одсечеш ногу твоју трулу. И те ноћи се опоменуо (Јован), и покајао се за оно, што је учинио, и уздахнуо је и плакао говорећи: помени, Господе, дела моја прва, која сам чинио, кад сам делао башту и давао на милостињу. И ово кад је он рекао, онда је стао пред њега Ангел Господњи, и рекао: где су твоји сребреници, које си сабрао? Тада је разумео (Јован) и рекао: сагрешио сам, господару, опрости ми, и од сада више нећу (то) да чиним. Тада је Ангел дотакао ногу његову, и одмах се исцелио; и устао је ујутру и отишао у башту своју да дела (да ради). Затим је дошао лекар да одсече ногу, и рекао је: где је Јован? И рекоше њему: изјутра је отишао у башту своју. Тада се ужаснуо лекар, и отишао је у башту, и видео њега где копа земљу, и прославио је Бога говорећи: блажени милостиви, јер они ће помиловани бити од Бога.

 

 

     Слово од Стараца

 

9 новембар

 

Слово од Отачника о монаху Јовану Колову, и о послушању његовом

 

 

Блажени Јован, звани Колов, ради послушања, као млад је оставио свет, и отишао је у скит са присним братом својим Данилом, и постали су монаси, и сели су у келију да се подвизавају, у посту и молитви трудећи се. А једног дана рекао је Јован Данилу брату своме: ја нећу о телу да се бринем, нити ћу да пијем ни да једем јело огњем начињено, него као Ангел без печали у пустињи хоћу да пребивам; и онда је скинуо ризе и отишао наг из келије. А те ноћи био је мраз велики, и пошто није могао да трпи, онда се вратио до келије, и стао је да куца у двери. А брат његов, пошто је хтео да васпита њега, онда једва је одговорио: ко си ти, што лупаш? И рече: ја сам Јован, брат твој; нисам могао мраз да трпим, и вратио сам се да послужим теби. Тада одговори (Данило): нећу да отварам, одлази демоне, не саблажњавај мене, мој брат је Ангел и за тело не мари, нити храну требује. Али како се покајао (Јован), онда је отворио и примио њега. И говори њему: брате, плот имаш, ваља ти да страдаш ради одеће и хране. А потом је (Јован) отишао код неког великог Старца тивејца, по имену Павле, и работао је њему; и учио је (Старац) њега у послушању. И како је обећао у свему да послуша Старца, онда је узео Старац суво дрво, и забио (га) на гори, и рекао њему: сваки дан напајај крчагом воде (поливај дрво), док плод не учини. А била је далеко њихова вода, до увече ићи, и доћи ујутру. И три године је (Јован) чинио то, и онда је оживело дрво, и донело плод његов. А Старац (је узео од плода, и) у цркви је говорио братији: узмите и једите, ово је плод послушања. И опет је рекао њему Старац: на оном месту видео сам ђубре хијене, иди и донеси ми га. Јер била је ту хијена зла, која је умртвљивала људе и скоте. И рекао је Јован: шта да учиним, Оче, ако на мене дође хијена звер? А Старац се осмехнуо и рекао: ако на тебе дође, свежи је, и доведи овамо. И отишао је увече тамо Јован, и гле, дошла је хијена звер. А он је по слову Старчевом почео да гони њу говорећи: Отац ми је рекао да те свежем. И ухватио је њу и свезао. А седео је скорбећи Старац и чекао је њега; и гле, дошао је водећи хијену свезану. Па кад је видео, Старац се чудио, и хтео је да смири њега, да се не би узвеличао, па је узео палицу и тукао њега говорећи: зар си пса, луталицо, довео овамо (блуде)? Разреши је. И одмах је Отац (Јован) пустио њу.

 

 

Слово, како је користно над умрлим памјат творити

 

 

Био је неко заплењен из Кипра, и кад је он дошао у Персију, тамо су затворили њега у тамницу. А неки, који су отуда побегли и дошли на Кипар, па су упитани били од родитеља његових: да ли су видели њега? одговорили су и рекли њима, како: умро је, и ми смо својим рукама погребли њега. Али (то) није био тај, за кога су они питали, него други сличан њему; и казали су им дан и месец његове смрти. А они дакле као над мртвим творили су њему памјат, три литургије на годину. Па кад су прошле четири године, заплењени тај човек је побегао од персијанаца, и дошао на Кипар. Онда су рекли њему родитељи његови: ми смо чули како си умро, и памјат смо ти творили три пута годишње. А овај кад је чуо ово како говоре, упитао је њих: у који месец и у који дан су ово творили? Онда су они рекли: на свето Рождество Христово, и на свету Пасху, и на свету Педесетницу. Тада је он рекао њима, како: у ова три дана године долазио је код мене неко у белим ризама као сунце, и пуштао ме (а нико није видео то, пуштао ме) из верига и из тамнице, и ходио сам цео дан, и нико није познао мене; а ујутру сам се опет налазио носећи вериге.

 

 

Слово од Апостолских Дела о умрлима

 

 

Нека се чине за умрлима трећине, и деветине, и четрдесетине, у певањима и у молитвама, и са милостињом сиромасима. Трећине дакле чинимо, јер у трећи дан човек по смрти видом се мења (изглед, вида измењајетсја). А деветине чинимо, јер тада се цело растаче здање (распада се тело), једино се чува срце. А четрдесетине чинимо, јер и то срце тада гине (губи се, распада се). Јер у зачећу овако младенцу бива (супротно): у трећи дан се живописује срце, а у девети се саставља плот, а у четрдесети се савршен вид (изглед) изображава. Знајући дакле божанствени Оци, како за усопше помени, говоре, милостиња и службе велико њима дају олакшање и корист, и (зато) опште ово Цркви да чини наређују, пошто су од светих Апостола ово примили, као што је речено. А ово о благочестивима говоре. А о нечестивима, ако и целога света имање даш убогима, ништа нећеш успети. Јер који човек, као жив, непријатељ је био Богу, јасно је, да кад умре, неће њему бити милости; јер није неправда пред Богом. Јер праведан је Господ, и правду љуби; и одаје свакоме по делима његовим. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

10 новембар

 

Слово душе-користно од Отачника

 

 

Говорио је неки од тивајидских Стараца: ја сам био, рече, идолског жреца син, и као мали дакле седео сам у храму идолском, и видео сам оца свога много пута како чини жртве идолима. А једном сам ушао тајно за њим, и видео сам сатану где седи, и војници пристоје њему, и гле, један од кнезова клањао се њему. Онда је упитао ђаво, и рекао њему: од куда си дошао ти? А (тај) одговори и рече: на овој страни сам био, и подигао сам рат, и проливање крви сам учинио, и дошао сам да јавим теби. И рече њему: за колико си времена учинио то? А он рече: за четрдесет дана. Тада је наредио (сатана) њега да тучу, и рекао је: зар за толико времена си то учинио. После тога гле, други је дошао и клањао се њему; и рече (сатана): а ти од куда идеш? И рече демон: у мору сам био, и подигао сам ветар, и потопио сам лађу, и многе сам мужеве погубио, и дошао сам да јавим теби. А он рече: за колико времена си то учинио? И демон рече: има двадесет дана. Тада је наредио и њега да тучу, као немарнога, говорећи: зашто за толико дана једино си то учинио. После тога гле, трећи је приступио и поклонио се њему. И рече (сатана) томе: од куда си дошао? И рече (тај): у оном граду био је брак, и подигао сам борбу, и много проливање крви сам учинио, и са жеником и невестом, и дошао сам да јавим теби. А он рече: за колико дана си то учинио? И рече (тај): за десет дана. Тада је наредио и њега да тучу, као немарнога. Затим је дошао други, и поклонио се њему. И рече (сатана): од куда си ти дошао? А тај рече: у пустињи сам био, тридесет година сам се борио са неким монахом, и ове ноћи сам оборио њега у блуд. А он кад је чуо ово, устао је и пољубио њега, и скинуо је венац, који је носио на глави својој, и положио је на главу њему, и посадио га на престолу са собом, говорећи, како: велику ову ствар је успео да учини. На крају је рекао Старац: ово сам ја заиста видео, и говори, онда сам помислио и рекао: ако је тако велики чин монашки, и ако ме Бог упућује на спасење, онда сам изашао (из света) и постао сам монах.

Чудо светог Јована Златоуста, о Архели, и покајању

 

 

Муж неки био је у Антиохији, по имену Архела, тај чиновник беше и старији у граду (старјеј); и изашла је на лице његово губа, и много дана је пребивао у њој и није могао да се очисти од ње. И печалан је био веома, не само због болести, него и због срама, јер (губа) је била велика и на видном месту, и није могла да се сакрије, тако да се много пута задржавао он у дому својем, и није излазио ван; и сви су се дакле бојали њега, и одвраћали се са гнушањем, да се приближе њему. А био је њему неки присан друг, и тај се жалостио, видећи њега таквога. Једном дакле (кад је тај друг био) са њим у дому његовом, од Божијег промисла подигао се, и говори Архели: много сам слушао о црноризцу, који живи у једном од манастира, где многи из града иду код њега, и кад се врате, много исповедају о њему; послушај онда мене, који ти дајем савет, да идемо код њега у манастир с вером и правом савешћу, и да молимо њега, да (он) моли Бога за тебе; и да се надамо на Бога, Коме служимо, да се нећемо вратити од Њега празни. А ово кад је чуо Архела од друга свога, онда је отишао са њим у манастир код блаженог Јована, и пали су на ноге Светога молећи га о исцељењу болести ове. Тада је Јован рекао Архели: обећај Господу да ћеш учинити што је угодно Њему, и да ћеш напунити руке мало-моћних (људи) од имања твога, и веруј, да може да те исцели Бог, и здравим да те учини од те болести, која те држи. И одговорио је Архела, и рекао њему: све што је наређено мени од светитељства твога до краја ћу сачувати, и ако сам чије узео без правде, вратићу двоструко, само ме исцели, Оче преподобни. Тада је блажени Јован рекао (монасима), који су ту стајали: узмите га и омијте (га) од воде, коју пију братија, у име Господа нашег Исуса Христа, и исцелиће се. И узели су и учинили, како је наредио њима; и тог часа се очистила губа лица његовог, и постао је као и раније, руменило се вратило у њему опет, и ни мали траг није био у њему (од губе). Тада се вратио Архела код блаженог Јована, лепо благодарећи Богу и угоднику Његовом блаженом Јовану; и припао је к ногама његовим, и исповедио је њему исцељење. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

 

 

 

 

 

 

11 новембар

 

О чудесима светог Мине

 

Поука светог Теодора Студита о монасима, који се труде Бога ради

 

 

Братијо и Оци, торжество чине кад продају и купују, кад се скупљају сваки дан људи; али мало је то време (мала угодност), јер опет се руши. А о души торжество једнако стоји, и не руши се; него свакога житијем стечено (духовно благо), чија трговина није злато, ни сребро, нити ризе, него спасење души, и живот вечни у безконачном Царству, за које (Царство) сваки труд и печал сада да примимо. Да не погрешимо, братијо, искушењем, и те добре трговине да се не лишимо; него да послушамо Господа, Који говори: Царство небеско је близу вас. Марљиво сваки дан да купујемо њега, не злато ни сребро предлажући, него веру праву и житије очишћено, послушање и трпљење са смирено-мудријем, и љубав, која је свеза савршенства. Јер ово опет Господ проповеда у јеванђељу, где је рекао: подобно је Царство небеско трговцу, који тражи добар бисер, који је нашао један многоцени бисер, и отишао је и продао сво имање своје, и купио (тај) бисер. Ево дакле и ви сте добри трговци, који сте оставили све, и добри честни бисер купујемо Христа. Јер ово је (значи): узети крст свој, и последовати Њему преподобијем и правдом. Али пошто торжество настаје, време је бдењу и подвигу великом. Зато, братијо, и ми да будемо најбољи и спремни, и на овом тржишту да купујемо спасење наше. Добар је трговац, који све беседе на ћутање продаје, и никоме се не огорчава (никога не вређа); добар је трговац, који је чест изменио без-чешћем својим (част светску); добар је трговац, који плот своју и крв продаје, а дух узима трпљењем и послушањем братији. Но, пошто је о послушању слово, да побеседимо о монасима, који сваки дан братији храну сатварају (прибављају), и труде се много, дружне тегобе не помињу, и тако закон љубави савршавају. Пазимо на те монахе, који се на потребу братије труде, као добри и искусни делатељи у Господу; и опет да пазимо на монахе, који певају разумно, и хвале Бога, са подвигом великим, који двоструку плату да приме достојни су. Да разумемо, какво је наше житије? Како ли су блажену ону трговину стекли свети Оци у многом трпљењу? Па и ми онда добро да стекнемо, и савршени да будемо и да пређемо одавде, по ономе како говори Давид: обрати се, душо моја, у покој твој, јер Господ је добро теби припремио. Па да буде и нама такав глас да изрекнемо у време смрти, и да добијемо живот вечни.

Слово Јована Златоуста, о милостињи

 

 

Милостиња је уметница мудра (ремественица), и приставница људима, који делају њу, и другарица Божија је, и увек близу Њега пристоји; и о чему хоће, лако приноси благодати, ако није увређена од нас. А увређена је, кад од грабежи чинимо њу. А кад је чиста, онда много дерзновење има (смелости); и свезанима она разрешује свезе, руши таму, гаси огањ, умртвљује црва, изгони шкргут зуба, и са многом радошћу отвара небеска врата. Јер заиста је царица, која људе чини подобнима Богу. Будите дакле, рече, шчедри, као Отац ваш небески што је шчедар. Крилата је и лака, и крила има златна; лет има, који прекрашава Анђеле, као што јавља Пророк: крила су голубиња посребрена, и плећа су њена у блистању злата. Јер нарочито је голуб златан и жив кад лети, и кроз капке гледа оком кротким, и ништа од ока његовог нема красније. Лепа је и пауница, али према овој (милостињи) ништа није (она), (јер милостиња) птица је красна и чудна, вишље од свега гледа. Девица је, која има крила златна, бело има лице и тихо; крилата је и лака, код престола стоји царскога. Кад нам буде суђено, одједном ће предстати и јавиће се и избавиће нас од мучења, својим крилима одевајући (нас). Такве дакле жртве хоће Бог од нас. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

12 новембар

 

Чудо светог Јована Милостивог о жени, коју је опростио од греха по смрти својој

 

 

Жена нека у тежак греха је упала, и пошто није могла због срама да исповеди Оцу духовноме, онда је дошла верујући ка Светоме (Јовану), и пала је на ноге његове са сузама вапијући и говорећи: о преблажениче, ја странкиња тежак грех сам учинила, који у уши људима не може да уђе, и знам, ако хоћеш, можеш ме од њега опростити. Јер рекао је вама Господ: кога год разрешите на земљи, биће разрешен на небесима; и којима отпустите грехе, отпустиће се њима; и којима задржите, задржаће се (њима). Ово кад је чуо блажениј, рекао је њој: ако си с вером дошла, онда исповеди њега мени. И рече жена: не могу њега, владико, да исповедим. Говори јој преподобниј: ако се стидиш, онда иди напиши, и донеси код мене. А она рече: ни то не могу да учиним. Онда говори њој Светиј: напиши и запечати, и дај мени. Тада је написала свој грех жена, и заклела је њега да не отвара, нити да прочита то писмо. Онда је узео Јован писмо. А у пети дан се преставио (к Богу), и о овом писму ништа није говорио, пошто није била тада у граду та жена. И после погреба његовог, ујутру кад је дознала жена, онда је завапила, сматрајући, да су при смрти његовој други узели (писмо) и прочитали грех њен. И дошла је над гроб као код живога и вапијала је, говорећи: о човече Божији, теби самоме нисам смела да исповедим мој грех, и ево сада свима је изобличен; боље да нисам дала теби то писмо са мојим гресима. Тешко мени, од стида сам хтела да претекнем, па сам свима на поругу постала; уместо целбе примила сам хулну рану. И сада нећу одступити од гроба твога, док ми не јавиш, где си део моје рукописаније; јер ниси умро, него си и сада жив. И тако вапијући, пребивала је три дана код гроба и ништа није јела. И треће ноћи изашао је свети Јован из гроба свога јасно, са двојицом епископа, који су лежали са њим, и говори њој: о жено, докле нећеш дати нама покоја, него и ризе наше квасиш сузама? И ово кад је рекао, дао је њој писмо запечаћено, говорећи: прими ово, и кад отвориш, види. И окрепила се жена, и видела је опет Свете (епископе) како су ушли у своја места; и док је држала хартију, видела је свој печат цео. И кад је отворила, нашла је своје написаније заглађено, и друго уписано овако: ради Јована раба Мога, заглађен је твој грех. И рада је постала жена, и вратила се у свој дом, пошто је примила отпуштење грехова. А ово кад слушамо, браћо, онда да прославимо благога Бога. Јер ко је такав милостиви човекољубац други, као Он, Који показује нама многе путеве ка спасењу, и Који неће смрти грешницима, него покајнике прима, и Своје угоднике прославља, и вољу људи, који се боје Њега, твори?

 

 

Слово Јована Златоуста, о милостињи

 

 

Милостињом и вером очишћују се греси. А милостињом, рачунам, не које је од насиља (од грабежи), јер то није милостиња, него суровост и нечовештво. Која је корист свући од једнога, и другога обући? Јер ако и цело имање другоме дамо, никакав добитак неће бити нама. И указаћу о Закхеју, који је тада рекао кад је молбе творио Богу: оддаћу људима, које сам оглобио, четворо-струко. А ми миријадама, кад насилујемо и отимамо, мислимо да умолимо Бога, али зар нећемо пре да разгневимо Њега? реци ми дакле: ако би коња мртвог и трулог са распућа довукао, и на олтар ако би положио њега, зар не би сви изагнали тебе, као скверног и лудог? Шта дакле ако изобличим (какво јесте)? Јер ако је од грабежи, онда не (да је то подобно на олтару) положеном коњу умрлом, него је још и горе. И ти дакле кад глаголе своје удостојаваш Богу, да би заборав зла учинио, кад по злим обичајима грабиш, онда уређујеш оно што немаш (неимушчаја, оно што није твоје), и полажеш (као) жртву своју на жртвенику. А сада није само ово једино сагрешење, него и од тога љуће је (горе је), кад Светих оскврнављујеш душе (прљаш). Јер ова трпеза је камен или дрво, и освећује се, а они самога носе Христа, и (ти) се осмељујеш тамо да пошаљеш од такве нечистоте. Не шаљем од тога, рече, него од другог имања чистог; то је смех и шала. Зар не знаш, да ако у велико мноштво имања упадне (нешто) неправедно, онда све оскврнави (све испрља)? Као у извор чист ђубре ако убаци неко, онда целога нечистог учини; тако и лихо-имство кад у богатство упадне, онда све усмрди злом воњом (злим мирисом). Јер ово је говорено, како је боље не миловати; пошто је и Кајину боље било да није принео никако. Па он, који је хуђе принео и Бога је разгневио; а човек, који је туђе дао, како онда не разгневљује Бога? Али моје је, рече. Није твоје грабљено, него туђе (другога); он је господар тога имања, ако (ти) и миријадама  држиш то (имање). Ја сам ти рекао, рече Господ: не граби; а ти Мене тим (грабљењем) поштујеш? И дакле зар неће рећи теби: умислио си безакоње, како ћу бити теби подобан? Изобличићу те, и пред-ставићу пред лицем твојим грехе твоје. Да се уклонимо онда од неправеднога, и да учинимо праведно у Христу Исусу Господу нашем. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

13 новембар

 

Слава светог Јована Златоуста

 

 

По престављењу светог Златоуста, после тога Аделфије епископ Аравитски, који је изагнаног Златоуста примио љубазно у дом свој у Кукуси, кад је чуо о престављењу његовом, жалио је веома, како је толики светилник и учитељ васељене неправедно збачен, и у заточењу умро; и приљежно са сузама је молио Бога, да јави њему, у којем хоро-стојању Светих налази се Јован (у којем лико-стојанију). И једном, кад се молио о томе, постао је у изступљењу, и видео је младића светлог и веселог, који је узео њега за руку и увео га на место светло, и показао му је хор (лик) светих црквених Учитеља. А он се обазирао тамо и овамо хотећи да угледа жељенога, и није могао да види њега. А младић, кад је показао Аделфију сваког учитеља и патријарха константино-пољског, опет је изводио њега отуда; а он (Аделфије) идући за њим био је печалан, јер није видео блаженог Јована са Оцима светим. А кад је излазио он ван, задржао је њега за руку неко, који је стајао при дверима, и рекао је њему: зашто тако тугујеш, кад одавде одлазиш? Јер овде ако неко и печалан уђе, онда се одавде весео враћа, а ти противно чиниш: весео си ушао, а печалан излазиш. Одговори њему Аделфије: ради тога скорбим, јер нисам видео љубљениг ми Јована са учитељима црквеним. А тај говори њему: за Јована ли говориш, проповедника покајања? Да, рече (Аделфије). Онда тај опет одговори њему: тога не може да види човек, који је у телу, јер (Јован) Божијем пристоји престолу, кога окружују Херувими и Серафими. Тада се обрадовао Аделфије кад је примио извештај о светом Јовану, и прославио је Бога, Који је јавио њему тајну ову. Тако је Златоусти Светац после много таласа и бура беда и скорби, које је ради правде претрпео, (тако је) пристао у небурно пристаниште небеско, где се са Анђелима радује и слави Оца, и Сина, и Светога Духа, једног у Тројици Бога; Коме и од нас да буде слава, чест и поклоњење, сада и увек, и у векове векова.

 

 

Слово Јована Златоуста о безконачној муци, и о Царству небеском, и како у уму (ваља) имати свагда дан исходни

 

 

Сви ми, љубљени, да уђемо у своју савест, и да помислимо на прегрешења, и суд на нас да налажемо, да не би некад са васељеном урачунати били. Јер страшно је судиште то, грозно и место, и испитивања и страха је пуно; огњена река тече. Да поменемо оно говорено у Јеванђељу: Анђеле како трче, како се затвара чертог (брачна одаја), свеће како се гасе, ови како вучу у пећ огњену. И то помисли, ако би нечија од нас ствар тајна на средину изведена била данас пред свим народом, онда колико би се (тај) молио, да би погинуо, или земља да би се раседнула са њим (да би га земља прогутала); и кад буду сведоци зли о тајни тој. Јер шта ћемо тада примити, кад се при целој васељени у средину принесу, при таквој великој тој позорници, и кад познати и непознати нама сви гледају? Ох мени, откуда да вам исповедим нужду ону страшну? Да ли од човечијег двоумљења, или пре ваља од страха Божијег? Какви ћемо бити тада, реци ми, кад свезани, док зубима шкргућемо, у најкрајњу таму будемо одгоњени? Ако је ово дакле тако у будућности: отпадање од Царства, бол (мука), и од геене сталне свезе, тама спољна, црв који једе, шкргут зуба, скорб, туга, огњене реке, пећи неугасиве; онда све сабери и постави према томе, и сабрано имање искорени, јер болест је то; па истинито богатство узми, и од љутог овог сиромаштва да претекнеш од вечног суда, и будућих да се причастиш (блага). Јер ако се потрудимо и ако се молимо приљежно, онда опростиће нам Бог. А ако не молимо од Њега, нити учинимо тако нешто, онда како ће бити нама опроштено? Или како ће да исправи ствар житија човек, који спава? Јер човек, који спава, ни овога света ствари не може да нађе никако, а тим пре духовне (не може да стекне). Човек, који спава, од друга дакле ништа не може да узме никада, па онда како од Бога (да узме нешто)? Ни очеви синовима чести не чине, кад су сањиви (синови), па много пре Бог. Ни господари рабе не трпе лењиве, па како ће дакле Бог? Тога ради мало да поскорбимо сада, да би се у векове веселили. Ипак скорбни морамо да будемо, ако не овде, а онда онамо нас чека скорб. Зашто онда нећемо овде скорбни да будемо, да би тамо почивали увек? Да постењемо дакле мало, молим вас, и да тугујемо сада, да тада не би заплакали у злоби (о злоби); овај плач је врлина, а онај без користи. Ако хоћеш овде мало весео да будеш, онда онамо без краја скорб (те чека). Поскорбимо, љубљени, док има времена; и већма се побринимо, да не би рекли као богаташ онај. Ако је неко сада отпустио, тај се побринуо о спасењу своме; па зато покренимо се сада (подвигнемсја). Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

15 новембар

 

Поука Јована Златоуста

 

 

Знано да буде, да кад милостињу чини неко од праведног имања, и кад богоугодно живи и сваку врлину исправља, тај је велики у Царству небеском. А човек, који страдања и беде, и сваке напасти неће да трпи, тај је мали пред Богом. А човек који, опет ћу рећи, у вери и врлини живи, страдања и беде, и сваке напасти прима са радошћу, непревратљиво, нити одскачући, тај је већи пред Богом, и међу људима је целомудар, и међу Анђелима је слављен. А људи, који овде греше, па беде не примају никакве, (они) ће се већем мучењу удостојити. А људи, који иако су овде сагрешили, али с покајањем беде примају и трпе лепо, хвалећи Бога, и за људе, који им творе беде, моле (Бога), они ће са Светима равно примити жребе (уделе наслеђа). Ако ли је некоме неверно ово слово, онда (нека) помисли на беде Јовљеве, и страдања апостолска, а више од свих Павлова. Јер кад је Јов милостињу чинио, и бого-угодно живео, тада је мали био пред Богом, а пред људима славан. А кад је беде примио, тада је постао велики пред Богом, и славан је међу свима Светима постао. Тако и Апостоли, кад су чудеса чинили и другу врлину, онда нису славни били (пред Богом); а кад су многе беде и страдања поднели, тада су прослављени много (од Бога). Јер и Павле је од свих изабранији, да би у том изабраном сви изабрани спасење добили, па многи су и добили (друзији). Јер као што се злато огњем искушава, тако и Свети (људи) страдањима; а грешни (људи) у лагодности (живе), према извољењу њиховом Бог им допушта, пошто нису изволели вечно јело, него су се за живот овај времени привезали. Па зато да се ухватимо за онај (живот), и онда ће обилно да дадне нама Бог добара. А онај (живот) неће примити људи, који овај живот гоне и љубе.

 

 

16 новембар

 

Слово светог Оца Памва, поука ученику своме

 

 

Авва Памво је послао ученика свога у Александрију град, ради потребе неке, и да прода ручно његово дело. И учинио је (ученик) петнаест дана у граду, па као што је говорио нама, како је ноћу седео у припрати цркве светог Марка, и видео је ред црквени (чин), и онда се вратио код Старца, а изучио је и тропаре. Тада је рекао Старац њему: видим те, чедо, смућенога; да ти се није нека напаст догодила у граду? И говори брат Старцу: у ствари (заиста), Оче, ми у немару скончавамо дане своје у пустињи овој, па ни канонима се не учимо, ни тропарима. Кад сам ја ишао дакле у Александрију, видео сам ред (чин) црквени како певају, и у печали сам био великој, зашто и ми да не певамо каноне или тропаре? Тада говори Старац њему: тешко нама, чедо, јер доћи ће дани, кад ће оставити монаси тврду храну, речену Светим Духом, и последоваће певањима и гласовима. Које се дакле умиљење или сузе рађају од тропара? Које је дакле умиљење монасима, кад стоје у келији или у цркви, и узвишавају гласове своје као волови? Него кад пред Богом стојимо, у многом умиљењу ваља ми да стојимо, а не да се глумимо (да се претварамо). Јер нису изашли монаси из света, да би се глумили и украшавали певање, и уређивали гласове, и да би тресли рукама и цупкали ногама (митушајут); него ваља ми у страху многом и у трепету са сузама Бога да молимо, и са умиљењем, са уздисањем и са бого-бојажљивошћу, тихим и смиреним гласом, молитве Богу да приносимо. Ово дакле говорим, чедо: да ће доћи дани, кад ће расказивати монаси књиге (издаваће књиге), а загладиће (избрисаће) Отачка житија, и преподобних мужева предања, кад ће писати тропаре и јелинска писанија. Тога ради Оци наши су рекли: ви, који у пустињи живите, не пишите лепим писмом слова на кожним хартијама. Јер последњи род ће гладити (брисати) житија светих Отаца, и писаће по своме хтењу. Рече онда њему брат: шта дакле ако се промене обичаји и предања хришћанска; зар неће бити јереја у црквама, да би ово било (певање)? И рече Старац: у таква времена усахнуће љубав многих. И биће скорб не-мала, наилазак пагана (поганих), погубна болест (јаза); (биће) код царева не-уређење, код кнезова не-управљање и без реда (без-чиније); код светитеља сласто-љубље (код епископа); код монаха немар; игумани неће марити (ни) за своје спасење, ни стада свога; биће љубазни сви и марљиви на пирове, и биће свадљиви, и лењиви за молитву, спремни на клеветање, и да осуђују. Житију Стараца и словима неће се уподобљавати, нити ће слушати; него пре ће брбљиво говорити: да смо и ми у њихове дане били, онда бисмо се подвизавали. А епископи тих времена биће такви, да ће се стидети лица силних, и судиће судове по миту (по мзди), неће заступати убоге на суду, оскорбљаваће удовице, и насиље ће чинити сиротима. Притом ће ући у људе без-верије, и ненавист (мржња), завист, и вражда, свађа, крађе и игре, пијанства и грабљења. И рече дакле брат: шта ће учинити човек у такве године, да би се спасао? Тада рече Старац: у та времена и године, ко спашава(, тај и) спасиће душу своју, и велики биће у Царству небеском. (спасајај спасет душу своју) Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

17 новембар

 

Повест о Захарији кожару, и о Јовану, врло душе-користна

 

 

Муж неки у свету богат, по имену Јован, све је презрео, и на-даље је проходио житије у делима добрим, а презрео је и богатство; и бдио је у молитвама, и трезвио се према предњим својим исправљењима; и не ово једино, него и са другима је у дворе Господње ходио, и са њима је у молитви непроменљиво он пребивао. А једне ноћи је ишао до цркве, која је по имену Слова Божијег, света Софија, која је у Византији; и врата је дакле затворена нашао, и на ближњем тамо столу (столици, клупи) прилегао је да почине, појући приљежно своје певање. И гле, зару светлу, која извана долази, видео је, и тамо је очи уперио, и видео је неког мужа како последује оном светлу. А (Јован) како је радостан у виђењу био, онда се утајио, али пре је хтео он боље да дозна шта ће бити са оним мужем, који долази. Па кад је дакле онај код затворених врата црквених за светлошћу оном дошао, онда је на самом прагу припао, и пошто се довољно помолио и у висину руке пружио, онда је крсто-носним знамењем себе назнаменовао. И одједном је са светлошћу без препреке ушао, и на земљу се пружио, где је бого-матере образ изображен био. Затим је устао, и тако исто је и друга врата отворио, и светло-зарно сасвим је у цркву ушао, и посред цркве је у висину руке уздигао, и Богу се молио. И кад је лепо Богу обећања оддао (молитве), онда се опет окренуо и до последњих придверија цркве долази, и врата су се опет божанским дејством затворила. Онда је стао овај муж (Јован), и загледао је дакле његов одлазак. И онај кад је својим путем пошао, онда и овај племенити муж је за њим ишао и пратио, хотећи да дозна, где дакле и куда ће се сакрити божански онај бисер? И кад се мало с пута уклонио онај јављениј, онда је насупрот степеника мученика Јулијана био, и затим је према својој одаји приступио, и руком је куцнуо у врата, и лаким гласом рекао: Марија. И жена, која је била унутра, отворила је њему, и ушао је. Тада блиставо светло, пошто је мужа спровело, онда је зашло. А речена жена је запалила светило и код мужа, који је ушао, донела је. А он нити је на одар прилегао, нити је друкчије тело упокојио (одморио), него се на дело убедио (присилио), јер је кожар био, и коже је шио. Тада је последовао њему достојни памћења Јован, и одједном је у одају ушао, и на земљу је припао, и са сузама је ноге квасио увек-памћенога мужа: не сакриј од мене, говорећи, ко си ти? и шта је твоје високо дело према Богу, пошто си изванредне силе учинио, које сам видео? А смирено-мудри онај (муж): опрости ми, рече, Старче, Господа ради, човек сам грешан, и никакво добро дело немам. Јер ко сам ја препрости? Или откуда сам (ја) научио нешто да изображавам, или да управљам, кад сам простак, и (по) худом занату кожар? Преварио си се, човече, преварио си се; привиђење си дакле видео, а не истину. Тада је Старац к сузама сузе приложио: не утаји, заклињем те Богом, рече, да кажеш врлине твоје преславно. Јер ако не би дело ово свише било, онда не би ово јављено било о теби, нити бих ја најмањи таквим тајнама био удостојен. Тада заклињан клетвама стужио се муж, и устао је са седишта, и поклонио се прво Старцу, и затим је почео да говори: никакво друго исправљење на земљи нисам стекао, тако ми Истине, брате мој, опрости ми, једино о својим гресима (бригу имам) приљежно, и бригу о телесном, и о многој заради (стицању). А по благости Божијој, увече никада геенски страх нисам заборавио (вмјенив, урачунао). И ову сестру, коју видиш, (као) жену сам њу довео, и чисти смо сушти, јер тело нисмо оскврнавили, него по равно смо чистоту снабдели (по сравњењу смо сачували), а као неплодни ово смо изобличење утајили. Али ћу ти приложити и друго, због тврдог заклињања: сво наше житије (зарада) није ништа више, тако ми Истине, осим три сребреника и половина. И овим ја купујем коже, и кад ја њих променим, онда се трудим и делам, и од ових (кожа) добитак полажем равно: први и најчестнији део дајем Христу моме; а други и мањи део на своју потребу управљам. И тако свагда пазим према Судији, и привиђења злих духова и напасти пролазим без повреде. И кад је скончао слово, онда смо друг друга целивали, и до земље се поклонили, и с миром је онда изашао свештени овај муж (Јован). А кожар је отишао тамо, где је имао обичај да иде, и Богу је благодарио о величинама Његовим. А дивни овај муж нелажни љубитељ Истине, од човечије славе прелестне је бежао, и преселник од своје стране је постао, и непознат до смрти се показао.

 

 

Поука Варлаама Јоасафу, а може се рећи и нама

 

 

Послушајте, браћо и синови, шта ваља ми да чинимо после крштења. Од сваког греха и од сваке страсти да се одвратимо, и да призивамо према утемељењу вере добра дела; јер вера без дела је мртва. Тако и дела без вере су мртва. А јавља и Павле апостол о томе: духом ходите, и жеље плотске нећете творити, које (жеље) су: блуд и прељубе, и муже-ложство, и свака нечистота, и остала зла делања: резо-имство (узимање разреза), идоло-служење, тровање, вражда, препирка, јарост, гњев, буна, свађа, јеретичество, сребро-љубље, клевета, пијанство и плесање, гордиња, и слично томе; јер људи, који ово чине, Царство Божије неће наследити. А плод духовни је: љубав, радост, мир, дуго-трпљење, доброта, добро-чинство; вера, кротост, уздржање, светиња душе и тела; смирење и срдачно скрушење; милостиња, безмолвије, човекољубље и бдење; покајање истинито од свих прегрешења која су пре била: сузе са покајањем, и ридање због својих греха. Јер овим добрим делима прославићемо Оца нашега, Који је на небесима. Јер волите, рече, непријатеље ваше; благословите људе, који куну вас, и молите се за људе, који пакосте вама (напаствујушчих вас); добро чините људима, који ненавиде вас; тако да будете Оца вашега синови, Који је на небесима. Јер сунцем сија на зле и добре, и дажди на праведне и на неправедне. Не осуђујте, да не би осуђени били; оставите, и оставиће се вама. И не скривајте скровишта на земљи, где рђа квари (тља), и лопови поткопавају и краду. Него скривајте себи скровиште на небесима, где ни црв, ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду. Где су дакле скровишта ваша (благо ваше), ту ће и срце ваше бити. Не брините се у срцу своме, шта ћете јести или шта ћете пити, нити телом, у шта ћете се обући. Јер зна Отац ваш, Који је на небесима, да требујете све то. Јер (Бог) Који је дао душу и тело, даће свима храну и одећу. (Бог) Који птице небеске храни и цветове пољске тако украшава, (како да неће) много пре вас (да нахрани и украси). Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и ово све приложиће се вама. Не брините се о сутрашњем, јер сутрашње ће само о себи да се брине. Све дакле што хоћете да чине вама људи, (то) и ви тако чините њима. Уђите кроз уска врата у Царство небеско; јер широк је и простран пут, који уводи у погибију, и многи су који ходе њиме. А уска су врата и скорбни пут, који уводе у живот, и мало је њих, који налазе њега (скорбни пут). И неће сваки, који Ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; него, који твори вољу Оца Мога, Који је на небесима. Човек, који воли оца и матер изнад Мене, није Мене достојан. И који не узме крст свој и за Мном не иде, није Мене достојан. Ето ово и подобно овоме (слично) заповеда Спас Апостолима да уче верне. И ово све ваља ми да чувамо, ако волимо савршене (дарове) да добијемо, и нетљених венаца да се удостојимо правде ради; које ће дати Бог у дан онај праведни Судија, свима, који су заволели Његово јављање.

 

 

Слово о Евхаристу пастиру

 

 

Два Оца, који су живели у пустињи, молили су Бога, да им извести, у којем су степену. И дошао им је глас говорећи, како: у оном селу Египта, и име је рекао, има муж прост мирјанин, Евхарист по имену, и жена његова Марија, па још дакле нисте дошли у њихов степен. Тада су устали Старци и отишли су у то село, и пошто су се распитали, дошли су у двор његов, и нашли су жену његову, и говорише њој: где је муж твој? А она рече: пастир је, и напаса овце; и онда је увела њих у храмину своју. И кад је било вече, дошао је Евхарист са овцама својим, и кад је видео Старце уготовио им је трпезу, и донео је воду да опере ноге њима. Онда су говорили њему Старци: нећемо окусити ништа, ако не кажеш нама делања твоја добра. Тада са смирењем многим рече Евхарист: ја сам пастир, и ово је жена моја. Али (то што је рекао) нису прихватили Старци, него су (и даље) молили њега; а он никако није хтео да говори. Онда су рекли Старци: Бог је послао нас код тебе. А кад је чуо (Евхарист) ово слово, онда се побојао, и рекао им је: ево, ове овце имамо од родитеља наших; па који год дадне Бог приплод од њих, (то) раздељујем на три дела: један део сиромасима, а други за госто-примство, а трећи за потребу нашу чинимо. И откако сам узео жену моју, нисмо се оскврнавили ни она ни ја, него је дева, и свако од нас посебно спава; и ноћу се облачимо у власеницу, а дању у своје ризе; и до сада нико од људи није дознао ово о нама. И ово кад су чули Старци, чудили су се; и пошто су се поклонили, отишли су у пустињу, зазирући себи (презирући себе), и хвалећи Бога.

 

 

18 новембар

 

Слово о смирењу, од кога се боје беси

 

 

Био је неки муж у Египту старешина у народу; и у његову кћер упао беше бес љути, и мучио је њу. А имао је отац њен љубав према неком монаху, и тај (монах) је рекао њему: нико не може да исцели кћер твоју, осим отшелници, које ја знам, (али) ако их и замолиш, (они) неће хтети (то) да учине из смирења. Него овако да учиниш (са) њима: кад дођу на трг да продају рукодеље своје, онда купи од њих (али уговори да им платиш у дому твоме); па кад дођу да узму цену, онда им говори, да учине молитву, и верујем, да ће побећи из ње бес. И отишао је (на трг овај муж), и нашао је једног ученика Макаријевог како стоји на тргу и котарице има; и кад је купио од њега, онда је повео њега у дом да узме цену котарица. И кад је ушао монах онај у храмину, тада је бесо-мучна (кћи) ударила њему шамар. А он је онда окренуо и други образ по заповести. Тада је мучена била дева од демона, и рече: о нужде; заповест овога изгони ме. И одмах се исцелила дева. И кад је (тај монах) дошао код Стараца, онда је исповедио шта је било. И они су прославили Бога говорећи: обичај је гордињи лукавој, да пада од смирења, и од заповести Христове брзо да бежи. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

19 новембар

 

Слово о виђењу Јоасафа

 

 

Кад је излазио свети Варлаам од Јоасафа, онда говори њему Јоасаф: узми, Оче, злата себи у пустињу, и братији. А Варлаам рече: како ти убог богатима дајеш, а не тражиш од њих богатства? А Јоасаф није разумео, и рече: еда Оци имају богатство у пустињи? А Варлаам рече: имају богатство нетљено на небесима. Али ипак рећи ћу ти: кад будеш ти богат, тада ћеш бити и шкрт, и твоме родитељу почећеш да не дајеш. И ово је говорио и друго много од светих књига. Онда се помолио Варлаам Богу и утврдио њега у вери, и пошто је дао њему целив у Христу, онда је изашао у пустињу. А по одласку Варлаама, већма се подвизавао Јоасаф према Богу, молитвама и сузама; и онда је задремао и уснуо, и видео је себе зграбљена у рај. И видео је сва добра и неизречена (блага) је сагледао, које слово човечије не може да изрекне, нити око да види. А посред тог рода (породи) био је град чудан, од злата честна, и многоценог камења, и мужеви крилати певали су песме страшне. Њима је рекао Јоасаф: хтео бих да будем овде. И рекли су њему: ако хоћеш да будеш овде, онда иди сада и подвизавај се Христа ради. И кад се пробудио Јоасаф од виђења, онда се већим подвигом подвизавао према Богу. И увео је целу земљу индијску у крштење, и оца је крстио, и онда је отишао код Варлаама у пустињу. И преставио се пре Варлаам,[2] и погребао је њега Јоасаф; и онда је сео плачући близу гроба његовог. И кад је седео он, уснуо је; и видео је опет страшне оне мужеве, и одвели су њега у ону исту велику и неизречену радост, и у пресветли онај град. А кад је улазио он у град, онда су срели њега неки светли (мужеви), носећи два пресветла венца, који су изузетном красотом сијали. И кад је упитао о њима Јоасаф, онда су говорили њему: твој је један, јер си многе душе ти спасао, и посништвом си украшен; а други је оца твога, али ће кроз тебе да се дадне њему. А Јоасаф негодујући рече: како равних дарова да се удостоји отац са мном, кад се ништа није трудио? И тада се јавио њему Варлаам говорећи: о Јоасафе, зар ти нисам рекао древно, кад будеш богат, тада ћеш бити и шкрт и не-податљив? Како си негодовао сада на равно-честност очеву, а ниси се пре веселио душом о њему? Тада се молио Јоасаф Варлааму, да би њему јавио, где сам живи. Говори њему Варлаам: посред овог града је жилиште моје, али ако се ти подвизаваш мужански, онда ћеш и ти тамо да се уселиш. Онда се Јоасаф пробудио од виђења, и онда је у веће подвиге ушао, и после мало (времена) прешао је (и он) у пресветли онај град и неизречени.

 

 

     Прича светог Варлаама, о временом овом веку

 

Слово светог Јована Златоуста, како не ваља отимати туђе имање, нити вређати удовице (нити чинити неправду удовицама)

 

 

У Константин-граду био је неки великаш, по имену Теогност, који је имао страх Божији. И њега је оклеветао код цара Аркадија, сина цара Теодосија Великог, други великаш, завидећи њему, по имену Гај, који је био од вере аријанске, говорећи: овако је рекао Теогност, како је несита царица узимајући злато; и губитељница је свој власти. Тада се разгневио цар, и заточио је у Солун Теогноста; а жени његовој и деци дао је ван града њиву са виноградом да се хране. И та удовица је често долазила код блаженог Јована и казивала о томе. А кад је Евдоксија царица поља обилазила, и кад је пролазила, онда је ушла у Теогностов виноград, и одрезала гроз својим рукама, и појела. И рекли су њој људи који су код ње стајали: госпођо, туђ је овај виноград. А устав је био дакле положен од царева овакав: ако цар, или царица уђе у који било виноград, и поједе од воћа његовог, тада да не буде дозвољено више господару његовом у њега да уђе и од плода да поједе, него цар да узме њега; а господар тога места, тако исто да узме њиву цареву, у коју није улазио цар, или цену његову из ризнице цареве. И наредила је царица да се упише Теогностова њива у цареве њиве. На двоје је дакле мислила: једно је хтела пакост да учини удовици, и деци њеној, јер се гневила на њу, зато што је прибегла к Јовану, и казала (и жалила се њему); а друго је тражила речи (разлога) и изговора на Јована (против Јована), којим би могла да се противи њему, и да изагна њега из цркве; јер знала је да његов милостиви ум не мирује кад је у питању правда.[3] Јер ако чује шта је било, онда неће претрпети беде те удовице и деце њене, па ће сигурно да устане (против царице) да би помогао њој (удовици); и то је мислила тако да учини, као што је и било. Кад је дознао блажени Јован, одмах је посланицу пустио к њој, преко Евтиха архиђакона свога. И отишао је (Евтих) код царице, и говорио њој све. А она кад је чула ово, отписала је њему овако: утврди да питаш (распитај се боље), јер си осудио мене словима твојим, као да неправду и безакоње чиним, и као да не знаш царске уставе и законе, нити дајеш мени чести, а знаш (какав) чест (приличи) царевима; (ти) сматраш мене за неправедну, и нећу трпети тебе до краја, пошто сам стално презирана од тебе. А о винограду Теогностовом знаш законе римске, који наређују о томе; ако ли не знаш, онда разуми, како су они установљени испрва? Па ако је њој угодно, онда нека изабере у томе: или у том месту (други) који хоће, такав исто нека узме виноград себи, или цену његову (из царске ризнице); јер ја нећу да мењам устав претходних царева, нити помишљам тако нешто да чиним. Тада кад је прочитао њено писмо блажени Јован, онда је устао да иде код ње у палату, и сео је код ње, и почео је тихим словима да уверава њу, и више него претходно говорио је њој. И потом је рекао њој: врати виноград удовици, јер си неправду учинила. А она рече: већ сам ти написала, шта је установљено од првих наших царева о таквим местима, и дала сам њој да изабере, како хоће: или у том месту виноград други, или цену његову. Тада Јован рече њој: говорио сам ти, и опет ћу ти рећи: немој тако да говориш, да те не бих прозвао новом Језавељом; и наћи ћеш себи клетву, равно њеној клетви. А ово кад је он говорио, разгневила се царица, и наредила је силом да избаце Јована из палате. И Јован је изашао из палате, и позвао је Евтиха и запретио је њему говорећи: кажи дверницима црквеним (вратарима), да кад дође царица у цркву, тада да затворе пред њом двери, и да не дају њој да уђе, и свима који год са њом буду дошли, и да јој кажу, како је Јован наредио тако да учине; пазите, и да не преслушате. А кад је празник дошао, кад уздижу честни и живо-творни Крст, онда се сабрао сав народ градски у цркву, и цар, и сви великаши са њим. Па дошла је и царица до двери црквених, и тада су затворили двери пред њом, не дајући њој да уђе. А она се испунила гњева и срама, и говорила је вапијући: разумите сви, како гњев држи на мене тај човек (Јован). Јер сви улазе у свету цркву без забране, а мени само јединој забрањује; еда ја не могу одагнати њега са престола његовог? Тада један (од војника који је био са њом и имао мач), пружио је руку и хтео да удари у двери црквене, и одмах се осушила њему рука. А кад су видели (ово људи), сви су се ужаснули; а он је утрчао у цркву, плачући и молећи се Јовану. И Јован је исцелио њега молитвама својим. А царица је отишла у палату, и још више се подигла на гњев, и на изгнање Јованово, које је и учинила потом ускоро. А напослетку је примила одмазду ради својих злих дела. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

20 новембар

 

Слово светог Антиоха о милостињи, и о сиромахо-љубљу

 

 

Сиромахо-љубље и страно-љубље, то су две гране масти маслине, чији плод омашћује све. Од ње помазује Себи Господ главу и ноге, и оддаје човеку, који помазује, Царство небеско. Јер исти сиромахо-љубац слуша (Пророка) који говори: милостиња и вера неће оставити тебе; привежи их за свој врат, и наћи ћеш благодат, и промишљај што је добро пред Господом и људима. И путеви праведних тачно (као) светло сијају,[4] претходе и просвећују, док не исправе дан. А заповеда и закон говорећи: отварајући отвори руке твоје убогоме, да не завапи на тебе према Богу. И приточник: живота сиромаха не лиши, и душе гладне не оскорби, и не прођи а да не даш човеку, који требује. Брата, који (је у) скорби, не одгуруј, нити одвраћај лице твоје од сиромаха. И опет: души својој добро чини муж милостиви, а губи своје тело немилостивиј. И пророк Јосија: сејте, говори, у правду, и милост и суд чувајте; и приближавајте се Богу своме увек. Данило је Навуходоносору рекао: савет мој да буде теби угодан, царе: грехе твоје милостињама очисти, и неправде твоје шчедротама сиромашних.[5] И Давид: расточи, даде убогима, правда његова пребива на век века. Љуби милостињу и суд Господ. Блажен је (човек), који разумева сиромаха и убога, јер у дан љут избавиће њега Господ. И Јов је рекао: еда сам оставио некога из двери мојих да изиђе (са) недром празним? И други: приклони ухо твоје према сиромаху; јер ко даје сиромаху, неће оскудети. И опет: колико има рука твоја да чини, и колико је сила твоја, (ти) чини. Јер души својој добро чини муж милостив, и благослов Господњи је на глави људи, који дају. Избављење души мужу јесте његово богатство. Милостињама и вером очишћују се греси. И човек, који милује сиромаха, у зајам даје Богу, а по давању његовом, оддаднуће се њему. Добро је дакле од свога труда, које Господ даје, свима оскуднима давати широко (лишаванима давати пространо), ништа не сумњајући, коме да дам, а коме да не дам? Јер свима Бог давати наређује од својих трудова, а не разматрати, коме ће дати, а коме неће дати. Јер служба ова препроста савршиће се, јер славна је од Бога, но тако просто (ваља) служити Богу, и биће жив (човек). Јер велики је човек и драг муж милостив. И Апостол (говори): човек, који сеје шкрто, шкрто ће и пожњети; а човек, који сеје у благослову, у благослову ће и пожњети. И наводи: јер Македонија и Ахаја благоволише заједницу неку (општење неко) према сиромашним да учине Светима, који су у Јерусалиму. И Господ (вели): продајте имања ваша, и дајте милостињу, и учините себи улагалишта, која не вештају, и скровишта, која не оскудевају, на небесима. Јер где су скровишта ваша, тамо ће бити и срца ваша.

 

 

Слово о судбама Божијим не-испитљивим, пошто се молио о њима неки монах, да би знао судбе Божије

 

 

Био је неки отшелник црноризац, пун сваке врлине, и молио се Господу, говорећи овако: Господе, дај ми да дознам, какви су судови Твоји различити? И учинио је пост велики из тога разлога; и није пројавио њему Бог, пошто је немогуће човеку да то зна. А он је мучио себе (и даље), молећи Бога о томе. Зато је хтео да јави њему Бог, да не мучи себе без ума, па је уложио њему такву мисал, да иде да посети старог данима Старца, који је далеко био од њега, и да упита њега (о судбама). И уредио је храну, и пошао је код Старца. Тада је послао њему Бог Анђела у образу црноризца, и срео је (Ангел) Старца, и рекао њему: где идеш, рабе Христов? А он одговори: код оног, по имену, отшелника. Онда тај рече: и ја дакле с тобом хоћу да идем код њега. И рад је био Старац другару, и пошли су обојица заједно. И први дан су ишли и одсели су код неког бого-љубивог мужа; и тај је примио њих и почастио их веома; и јели су из сребреног тањира. А после јела, узео је Ангел тањир и бацио га у море; и постао је печалан Старац због тога веома (али се умирио и прећутао). И одатле су ишли други дан, и одсели су код госто-љубивог мужа, који је и ноге њима опрао, и лепо их почастио. И ујутру, кад су они хтели да иду, онда је тај муж привео к њима јединца сина свога, да би (они) благословили њега. А Ангел је ухватио дете за грло, и удавио га. И Старац од ужаса ништа није рекао њему, а госто-примац (муж) је отпустио њих, и ништа зло није учинио њима, јер се бојао Бога, да црноризце не озлоби. (Могуће да тај човек није ни видео кад је Ангел удавио дете, него је то само Старац видео.) И трећи дан су ишли, и онда нису нашли човека, који би њих примио; и једино су нашли пусто двориште старо, и онда су сели под покров палате, и почели су да једу оно што је носио босмани Старац. Онда, кад су они седели, устао је Ангел и препојасао се, и почео је да руши палату, и опет да зида њу. Тада Старац (није издржао више, и) почео је да ружи њега са гњевом, и заклињући говораше (њему) овако: јеси ли Ангел или бес, кажи ми, јер не чиниш Божија дела. И рече Ангел: па шта сам учинио? Тада рече Старац: јуче и прекјуче кад су нас примили бого-љубци они, па тањир онога си утопио, а сина овога си удавио; а овде ништа нисмо нашли, нити има људи, па коме онда уређујеш ту палату? Тада рече њему Ангел: не чуди се, Старче, томе, нити се саблажњавај о мене, него послушај, да ти кажем. Први муж, који нас је примио, у свему богоугодно живи; али тањир, који сам бацио, од неправде је дошао њему, па ради тога тањира да не би плату своју погубио, зато сам бацио њега у море; па ти се не чуди томе. А други муж тако исто је угодан Богу, али ако би живео (и даље) мали син његов, онда би (тај син) великом злу виновник био, и сасуд лукави; па тога ради задавио сам њега, и извукао сам душу његову због доброте оца његовог, да би се тај спасао; па ни о томе се не саблажњавај, Оче. Онда рече Старац: а овде у пустом месту шта чиниш, кад рушиш ову палату, и опет зидаш њу? И рече Ангел: овог двора муж је губитељ био, и кад је осиромашио, онда је отишао. А деда његов кад је зидао ову палату, (он) је у зиду злато узидао; па ради тога сам разорио њу, да нико овде не тражи то злато, (кад) није Бога ради, и да не погине, и душа та да се не осуди. И ово пошто је изговорио Ангел Старцу, онда рече њему: иди ти, Старче, у келију твоју натраг, а не труди се без ума. Јер говори Дух Свети: судови Господњи су дубина многа неиспитљива и недознатљива људима; па ти њих не испитуј, јер ти није на корист. И ово кад је рекао Ангел Старцу, тог часа је невидљив постао. Тада се Старац побојао веома, и покајао се (од своје жеље, и умирио се) да више не испитује о судбама Божијим неиспитљивим; и о томе је казивао свима. И тако је спасао душу своју, у Господу Богу Спасу нашем Исусу Христу.

 

 

Слово Јована Златоуста

 

 

Ако навику имаш у гресима, онда наложи на себе страх Божији, и муке вечне, и одолећеш свакако. Јер није труд оставити гњев човеку, који те ожалостио (опечалио). Која је мука молити се Богу, Који даје (све), и просити миријаде добара са усрђем? Која је мука, да зло не рекнеш никоме? Која је препрека да одбациш суревњивост и завист? Који је труд, да волиш ближњега свога? Које је страдање да не оглашујеш срамна слова, нити да клеветаш, нити да досађујеш некоме? Која је препрека да милујеш сиромахе? Ако ли гладујеш, покажи (то на) самим делима. Ако видиш убогога, милуј. Ако имаш врага, смири се (помири се са непријатељем). Ако видиш друга у добру како напредује, не завиди. Ако видиш жену лепо-личну, мимоиђи је; да не гладују уста само, него и око, и слух, и ноге, и руке, и сви удови тела твога. И ово кад учиниш спасићеш се у Христу Исусу Господу нашем. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

     22 новембар

 

     Поука светог Варлаама о житију, и о смрти човека

 

 

23 новембар

 

Повест виђења Јована неког младића, врло користна

 

 

Био је неки муж у Константин-граду у дане Константина цара, који је познат био и самом цару ради неке вештине. Тај је нечисто своје житије проводио, и на огањ геенски никако није помишљао; а Господ, Који све на корист лепо уређује, неким виђењем исправљење уређује. Јер догодило се тада мужу овом да види како својим рукодељем неку ствар цару приноси. И кад су они беседили један другоме, и радовали се, и тако се догодило да обнажи (да исуче) цар мач, и браду (косми) да сабере мужу на један куп, и да напада три пута да одреже њу немилостиво. А муж је често врат преклањао, мислећи да се глуми цар (да се претвара). А цар онда јаростно њему огласи, како: кад твоје власи мач одсече и потреби, тада ће и крви твоје мач да се напије (врат). И према резању власи кад се приближавао оштри мач и према врату, како се сматрало да је он одсечен, кад је дошао (мач) чак и до састава, који држи (врат); онда је муж покретну помоћ однекуд тражио, и од ужаса и страшног оног подвига пробудио се, и у себи је сав ужаснут био, и крстом је себе назнаменовао, и рекао: благодарим ти, сане, јер си ме од страшног овог подвига у привиђење привео. И опет како је био сам, остао је неисправљен. А после неког времена, и тај сам (младић) је опет неком болешћу држан био, и од Бога је помоћ себи призивао. Тада опет, не у сну, него у ужасу је већ био, и видео је себе код неког саборног седалишта како стоји, а пре се може рећи (код) судилишног састава. И тамо је гледао неког страшног цара како председа, одеждом царском одевеног, и архијерејском; и са обе стране њему седе отуд и одовуд свештено-љепни неки ушкопљеници, како је мислио, а с лева је неког смиреног и непотребног видео. И пропаст неку страшну и мрачну за собом је посматрао, која муку велику задаје човеку, који је види; и тако је тамо себе сматрао да стоји са трепетом. Онда је рекао њему председећи цар: ипак знаш ли, о младићу, ко сам ја? И тај је одговорио: знам, Владико, како си Ти ради нас оваплоћени Син Божији и Бог, као што писанија нас уче. Онда опет њему Цар рече: па ако по писанију Мене познајеш, онда зар ове (судије) који приседе, не познајеш? И како си заборавио претњу, коју је теби некада Константин цар нанео и запретио? Познајеш ли ово говорено? Не знам, рече (младић); шта је на мене (запрећено), Владико, него и још од страха кости са душом боје се. Тада рече Цар: па ако се кости са душом страхом држе, како онда приљежеш на погубна (дела)? Шта је дакле, дознај од напасти и искуства (окусом), како сам и прво тада Ја био; а Константин је страшног мучења оног окус нанео (искуство теби). И ово кад је рекао, онда је махом (Анђелима) који пристоје наредио да убаце њега у пропаст, која се иза њега показивала. Кад су дакле сурово почели њега ушкопљеници они да вучу према пропасти, он је онда (почео) са вапајем Богородичину помоћ да призива, и догодило се тада и она (Богородица) тамо посред да се нађе; и онда је глас чуо говорећи: оставите њега да иде, ради мољења матере Моје. Па кад је виђењу крај стигао, онда је трепетан био (дрхтао је); и у себе кад је дошао, онда је ово јављено преславно (виђење) неком благочестивом монаху казао. А монах је њему рекао: дај славу Богу, да си се таквом удостојио васпитању; устани, брате, и јачај, да и ти не би пострадао, као што и ја имам теби да кажем. По твојем дакле виђењу (слично), неки (човек) је овако казивао: видео је мужа некога, који је на судилишном седењу началствовао, Георгија по имену, како је силом вођен свезан, и у неку страшну пропаст су хтели да убаце њега, (па је видео) некога од моћних како је стигао оне, који су водили њега, и да олакшају њему наредио је (њима), пошто се поручио (зајемчио је тај моћни) за њега до двадесет дана, да ће се Георгије исправити; и по поручењу (јемству) мужа оног (моћног) добио је олакшање Георгије. А кад је видео (тај човек) ово и пробудио се, онда је размотрио виђење, и потрудио се да каже томе Георгију шта му се јавило (јер је био познат њему Георгије). А он (Георгије) кад је ово чуо, ни у шта није рачунао, и остао је немаран. Па кад је прошло двадесет дана, онда је зграбљен био Георгије, и отишао је да оддадне дуг свој о свему, као што је обећао. Тада ово ка уверењу кад је монах изрекао, и муж (Јован) кад је чуо, и (после тога виђења,) које је видео и поднео, онда је све своје (имање) без задржавања раздробио, и имање своје пошто је за боље у размени разменио (расточио), онда је остао да на много бого-угодно поживи; и пресатвио се и прешао је у вечне обитељи.

 

 

 

Повест светог Варлаама Јоасафу о хришћанском житију, и о богатству и о сиромаштву, и о небеском Царству, и о муци

 

 

Слушао сам дакле (за) цара неког, који је веома добро промишљао о своме Царству, и био је кротак и милостив према народу, који је био под њим. И овим се једино прљао, како није имао благо-разумно просвећење, него лукавством идолским држан је био (кознију, замком). А имао је неког саветника доброг и сваким украшеног према Богу благочестијем, и осталом сваком врлинском премудрошћу. И печалио је и скорбио због прелести цареве, и хтео је њега о томе да изобличи, али се уздржавао од такве ствари, бојећи се, да не би злу посредник био себи и дружини својој (породици својој исходатај); јер изобличење многима на корист не бива. Али ипак је тражио време погодно, да би привукао њега на добро. Јер рекао је једном цар ноћу њему: дођи, рече, да изађемо, и да походимо по граду, еда нешто на корист угледамо. И кад су ишли они по граду, онда су видели светлу зару у гори од прозора како сија. И (кад су дошли тамо и) кад су кроз то прозорче привирили, онда су угледали под земљом место као пећину жилиште неко, у коме је седео муж у последњем сиромаштву живећи, и у худе кошуље обучен (рубе). И при-стајала је њему жена његова, и вино је захватала њему (приносила). А кад је муж примао (вино), (она) је слатку песму певала, и весеље је њему чинила, служећи и мужа похвалама похваљујући. И около цара људи сви су ово слушали и чудили се, како у таквом сиромаштву последњем сушти, да ни дом немају, ни ризе, па таквим веселим житијем пребивају. И говори онда цар саветнику својем: о чуда, друже (пријатељу); како се ни мени ни теби никада није такво изволело житије, (иако) у таквој храни и слави ми сијамо, као што худо ово и окајано житије такве наслађује и весели. А саветник је одговорио и рекао: о царе, није (то) како ти видиш (телесно), тако и (да) разумеш (духовно), јер прелестно ово и окајано житије само неразумне весели. Ово је тајна хришћанска; јер никога Бог не присиљава према Себи, него стварима образ даје (вид), па од тих (ствари) људе, који познају Њега, у Царство небеско уводи; а људе, који неће да разумеју (да познају Њега), (њих) без одговора у муку баца.

Тумачење. Ноћ дакле је житије ово (житија овога живот). А излазак царев је: да се слуша душе-користно слово (реч). А пећина дубока је Христова Црква кроз Пророке провиђена и кроз Апостоле уређена. А муж и жена у кошуље обучени, то је право-верних хришћана душа и тело, који су целомудријем и смирењем добро обучени. А што (жена) пева слатке песме, то су бого-надахнута писанија. А што весели служећи, ово умртвљењем плотских похота. А што пије чашу (муж), то (пије) свету крв Христову, од које живот вечни примају, по Пророку, који говори: опиће се од обиља дома Твога. Тада је Јоасаф рекао: објасни ми, Оче, о чему си рекао, јер то худо мене не весели. А Варлаам је рекао: кад пустињу достигнеш, тада ћеш ово све да дознаш, и свима ћеш да казујеш (да објашњаваш).

 

 

24 новембар

 

Прича светог Варлаама о јеретицима

и о идолослужитељима

 

 

Био је човек неки, који је имао стадо оваца много, према коме је приставио пастире добре да напасају њих (овце). А биле су ту дубраве многе, у којима су пасла стада тих оваца. И ту су била у тој истој дубрави многа стада коза дивљих; а од њих једне су козе биле старе, а друге младе. Па кад су (козе) виделе те овце, оне (козе) су се придружиле к њима и почеле су да пасу с њима, и у једној паши по месту да ходе. А кад су видели они пастири, онда су благо-сердовали о њима (били су радостни у срцу), и у обор су почели да пуштају (козе) са овцама, и учинили су њих (козе) као овце, и говорили су: већ ове (козе) неће се одвајати од ових оваца; и онда су постали  не-марни о њима, и нису тврдо напасали њих. А онда једне (козе) за мало дана, а друге (козе) за много дана излазиле су к првим својим стадима. И опоменуле су се онда првог обичаја, у коме су се родиле, и кад су једном изашле (из стада оваца), више се нису вратиле од својих стада ка оним кротким овцама. Тумачење: човек је Христос. Овце су хришћани. Пастири су епископи и попови. А дубрава је цео свет. А стада коза су јеретици и идоло-служитељи. Од њих неки (ако) приђу к православној вери, и по крштењу ако почну да се друже са првима, она се опет враћају на своје обичаје и на ту (прву) веру, као пси на своје бљувотине, кад епископи и попови не напасају добро њих. Јер кад прилазе од јеретика и од идоло-служитеља к правој вери хришћанској, онда ваља најпре испитати њих, и они да прокуну своју веру и обичај, и тако онда они да се прилепе свим срцем ка истинитој вери Христовој. Па (ваља њих) учити сваки дан, не само к својој вери опет да не приступају, него (ваља) и о спасењу њиховом побринути се. Јер дужни су епископи и попови, словесни пастири, о целом свету да се брину о спасењу, и без лењости да уче.

 

 

 

Слово о оклеветаном црноризцу ка Јовану Милостивом

 

 

Велику чест је имао свети Јован Милостиви на образу црноризачком. К њему су дакле оклеветали једног црноризца, како овај иде по граду са једном девицом младом, и како проси милостињу на неке дане. И неки су видели њега и саблазнили се, и мислили су да је (девица) жена њему, и казали су Јовану Милостивом, и рекли су: владико, благочестија изругује, равни Анђелима житија монашког образ, црноризац неки има неку девицу за жену себи. Ово кад је чуо божанствени Јован, онда мислећи како да забрани њему такав грех, послао је по њега, и наредио је жену да одвоје и сам да буде, и у тамницу да затворе (њега). И тада су ово учинили што је наредио Јован. А те ноћи јавио се њему тај црноризац, и показао му је ране на оба плећа, и говори њему: тако ли је теби угодно било, господине? Заиста си се преварио у једноме као човек. А ујутру се опоменуо Јован црноризца, и позвао је њега из тамнице, помишћајући, да ли је подобан оном (црноризцу) који му се јавио. И једва је дошао (црноризац) са великим трудом, јер није могао од тешких рана. А кад је видео Јован, постао је у ужасу, и присилио је њега да свуче одећу не-срамећи се, да види плећа његова, да ли су тако, као што је у сну видео? И Старац је почео да свлачи ризу своју, а ово је била дивна воља Божија: кад је почео да свлачи ризу своју (свиту), онда је спала и кошуља с њега; и сви су видели њега да је ушкопљеник, али пошто је био млад, онда нико то није знао. А кад је видео преподобниј и сви други са њим, онда је молио црноризца, како: у незнању сам сагрешио према Богу и према теби. А човека, који га је оклеветао, одмах је послао да га одвоје (од Цркве). А ипак и о томе је учио преподобниј црноризца, говорећи: о чедо, није тако (лепо) без чувања у граду живети, (вама) који сте се обукли вашим венцем у свету анђелску одећу; а са женом ходити, то је на саблазан људима, који виде. Тада је црноризац са многим смирењем одговорио патријарху, говорећи: веруј ми, владико, да нећу слагати: пре мало ових дана, кад сам излазио ја из града, да идем да се поклоним светом Авви Киру, онда је срела мене ова девица, која се добро привезала за мене, ван града, кад је вече већ било, и притекла је и припала к ногама мојим, и молила ме, да би ишла са мном; јер је говорила (она) да је јеврејка, и хтела је да постане хришћанка, и почела је да ме проклиње словима страшним, да не остављам њу да погине. А ја сам се побојао суда Божијег и прихватио сам њу, мислећи, како не шаље сатана напасти на ушкопљенике, али нисам знао, да никога не штеди. И кад смо дошли ми, свече Божији, и кад смо молитву учинили, онда сам крстио њу код светог Авве Кира; и ишао сам са њом препростим срцем, и просио сам мало хране, да бих њу дао у манастир. А кад је чуо патријарх, онда рече: о чедо; колико тајних рабова има Бог, а ми не знамо убоги. И онда је (патријарх) исповедио свима, који су били ту виђење, које је видео ноћу о њему; и изнео је папа сто златника, и у руке је давао њему. А богољубиви црноризац није узео ништа од њих, него је достојно памћења огласио слово, и рекао папи: ја њих не требујем, владико; јер црноризац ако веру има, онда њих не требује. И тако је (црноризац) уверио све, који су слушали, како је раб Божији; и пошто се поклонио папи, онда је с миром отишао. А од тада је (папа) одвише поштовао и љубазно примао црноризце, и добре и зле, како су сматрани. И сазидао је одмах госто-примницу, и назвао је све-примница црноризачка. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

25 новембар

 

Чудо светог Климента на детету

 

 

Бог, Који чудесима прославља Свога угодника, чудо-дејствује велико и преславно. Од тада дакле (од престављења светог Климента) и по свагда, сваке године у дан памјати Светога одлази море три попришта за седам дана, и прима народ, који тамо долази на поклоњење памјати Светога. И велико је било весеље народу, који се нада на Господа. Некада дакле по обичају кад је море одступило, и кад је народ код Светога дошао, догодило се дете мало тамо да остане. Јер родитељи његови су заборавили њега, и пошли су, а море је опет по обичају покрило (тамо), па су они са многим ридањем плакали, и отишли су (у свој дом). А идуће године, кад је опет море одступило, дошли су родитељи његови по обичају на поклоњење Светоме, и кад су ушли, онда су нашли дете живо и здраво, како седи код ковчега Светога; и с радошћу су (га) узели и питали су: како је било? И казало је дете, како: од Светога сам био храњен, и од сваких противних повреда чуван. И онда су узели дете и отишли су у својбину, славећи Бога и Светога.

 

 

Слово о Пафнутију монаху, како је спасао разбојника

 

 

Пафнутије монах житије постно је изволео, и вина никада није окушао. А једном кад је ишао по пустињи, нашао је разбојнике, и они су пили вино. А познао је њега старешина разбојника, и знао је да (Пафнутије) не пије вино; али пошто је видео њега од многог труда изнемоглог, онда је налио чашу вина, и у другу руку је узео мач, и говори Старцу: ако не пијеш, онда ћу да те прободем. И разумео је Старац духом, како ће овим Бог да придобије њега; онда је узео чашу, и попио је. Онда старешина разбојника говори: опрости ми, Оче, јер сам те оскорбио. И рече Старац: верујем Богу, да ће због ове чаше учинити са тобом милост, и у садашњем веку и у будућем. Тада се умилио разбојник, и говори Старцу: верујем Богу, да од сада нећу никако чинити неправду, ни грабити, ни убијати, него ћу са тобом да идем, и да се покајем од мојих грехова. И оставио је своју дружину, и пошао је са Старцем, и спасио је своју душу, пошто је поживео у покајању.

 

 

Слово Јована Златоуста, васпитање презвитерима

 

 

Опет ти, презвитере, пастиру Христових оваца, и предстојниче страшној Његовој трпези, који за све људе у храму Његовом, и за јединство верних узносиш молитве Богу, чувај се (ти) од пијанства, јер прља молитве твоје. И не мешај слова твоја са простим људима, знајући како си Богу сабеседник. Тело твоје чисто сачувај, знајући како си посредник према Богу за браћу твоју. Кротко ступање имај ногама твојим, пошто на месту светом стојиш. Чувај руке твоје од сваке нечистоте, јер њима подижеш тело Христово. Смирење прими, и ни у шта не полажи себе (не сматрај себе), да би, кад позовеш ти према Богу, погледао (Бог) на тебе; јер на смирене погледа Господ. Чист имај језик од осуђивања сваког човека, пошто њиме славиш Бога са Анђелима. Уклањај се често од народног метежа, да би ти без-метежан био ум, и да би чисту молитву к Богу изпустио. Милостив буди према убогима, јер милосрдниј ће милост наћи од Бога. Кад приступаш к светој трпези, онда изуј као Мојсеј свезе печали светских (увезања), и нечистих помисли од срца твога; јер место, на коме стојиш, јесте свето. Помињи у светим молитвама браћу твоју, и до последњега од њих. Не украшавај молитве (не шарај), нити глас разно у певању, јер то одгони смирење. Читај приљежно житија и учења светих Отаца браћи твојој, не премудро, него разумно; не учитељски, него смиравајући себе; а све по наредби старешине твога, а не од себе, да не би дрским оружијем пао. Не насићуј утробу твоју веома, да не би паром телесном и дисањем прогнао Светога Духа, Који силази на дарове. Кад ти стојиш код свете трпезе, не обзири се често назад, него само подижи очи према јединоме Богу, Који живи на небесима. Мир и поклоњење учини и до последњему (брату), и од свих благослов и молитву испроси, па кад пред олтаром станеш, онда без осуђивања подижи руке. А о овоме и опет теби говорим, о служитељу Христов: чувај се од пића; јер серафим си плотјани, и није ти лепо да приљежеш (према) пићу, а осим тога још и љубави према имању, (према) гордости, осуђивању, славо-љубљу, и гњеву, и блудним помишљањима. Јер ово све је изван анђелског војинства, чији (анђелски) чин си примио, да би служио телу Христовом, и нарочито са њима мешајући се (са Анђелима), јер сада, рече, силе небеске са нама невидљиво служе. Зато, презвитере, буди смислен, разуми, шта си, и у чему служиш? и кад разумеш, онда работај Господу са страхом и љубављу, и сваке нарави пустошне одбаци. Па анђелску службу ако прихватиш, и њу са страхом и љубављу и страхо-поштовањем ако одржиш, онда бићеш на небесима да ликујеш са Анђелима у безконачне векове, у Христу Исусу Господу нашем; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

26 новембар

 

Слово о сарацену, који се крстио од виђења у храму светог Георгија

 

 

Казивао је Улас (Влас) у Диоспољу граду чудо које се догодило. Дошло је чедо брата сараценског цара Нунермија неким послом, и кад је видело цркву светог Георгија, оно је одсело у њој, и камиле је у цркву пустило, и није послушало јереја хришћанског, који је забрањивао њему, па су камиле све изумрле. А кад је почео јереј свету литургију да служи, онда је видео (овај) аравит, како је поп заклао детенце, и како је источио крв његову у путир, а тело је на тањиру раздробио (изрезао). И по скончању су сви људи (хришћани) пили крв, а месо су јели. И сарацен се јарости и гњева испунио. И по скончању литургије, принео је (јереј) њему просфору, и рекао: прими (ово), господине, јер овим смо служили Господу Богу нашем. Тада је одговорио сарацен, и рекао: зар овим, окајани, служиш? детенце си заклао, а тело његово си на тањиру раздробио, и њега си појео. Онда се презвитер поклонио, и почео је њему да говори: велики си муж ти, господине мој, јер Бог је открио теби тајну, коју ја нисам видео; (то) су само велики Свети видели: Василије, Григорије и Јован Златоусти. Тада је упитао њега о свему сарацен што је видео. И кад је дознао од попа, онда је дошао у страх Божији, и одрекао се сараценске вере, и отишао је у Јерусалим и крстио се од патријарха; и био је онда послан у Синајску гору, и постао је монах. Али је желео да мученички страда за Христа, па је после три године опет у Диоспољ дошао, и дошао је у цркву светог Георгија, и казао је напред реченом јереју, да хоће мученички да страда за Христа. А он је послао њега у Сирију, код стрица његовог, сараценског цара, и рекао: пред њим исповеди Исуса Христа да је Син Божији. И кад је дошао у град, у коме је био стриц његов и царовао, онда је узишао на кулу, и почео је да зове сарацене. И кад су се они скупили, рече им: шта хоћете да ми дате, да вам кажем, где је братанац царев? А они су ухватили њега и одвели код цара. И рече цар: ако заиста исповедиш, онда много злата и сребра даћу теби. Тада црноризац рече: ја сам; али сам крштен, и верујем у Оца, и Сина, и Светога Духа, а сараценску веру проклињем, и лажног пророка махмета. Онда цар рече: шта ти је било, окајани, да си оставио своје богатство, и лепу веру сараценску, и прљаву власаницу си огрнуо на себе и (тако) пролазиш (кроз народ)? А црноризац рече: ову власаницу више од богатства љубим, и махмета проклињем. Тада је цар наредио њега да изагнају ван. Али рекоше кнезови: не можемо живога видети овога, који је проклео веру нашу, и на махмета похулио. И онда су извели њега из града и убили су га камењем, и тако је предао у руке Божије дух свој.

 

 

Слово о васпитању према владајућим (људима)

 

 

Ако те је поставио цар у који било чин, и (за) судију народу своме, или за управитеља граду своме, или пред лицем његовим стојиш, и многи ти се поклањају; или иду к теби мали и велики, славни и неславни, и приносе ти чест и дарове, и к ногама ти припадају; то добро ти је од Бога даровано. Али пази, да не буде са грехом узето нешто; еда неко супарника свога хоће да надвлада (у препирци), и онда престиже тебе митом, и онда ћеш осудити неправедно човека који је по образу Божијем, ради кога је Христос крв своју пролио. Довољно ти је, и дому твоме плата твоја (урок), која ти је речена јавно, а не тајно. Али кад примаш као мутно пиће, онда разуми болест душевну, и чувај се разумом о души нарочито. А страхом Божијим као цедилом да чистиш, да се не ухвати скверна живота овога (од) неправедног имања (у) души твојој, и онда болест да роди неизлечиву (од које се не претиче). Него као што сам напред рекао, процеђуј свагда, и достојно (како ваља) пери у пролазној води, речено у сиромасима који по улицама пролазе врата твоја и просе хлеба и воде, одеће и покоја, и купања; прими, и уведи и посади, нахрани, напој, огреј. Ти ћеш по сили твојој учинити, а Бог се припрема да ти оддадне сто-струко, као што је Сам обећао, и не лаже. Ти посеј, а Он ће да узрасте. И ако овде мало оддадне теби, онда Његов (Божији) разум похвали. Ако ли напаст наиђе на тебе искушења, онда (према Богу) Који наводи (напаст) руке подигни. Јер лепо је напасти, које се догоде, са молитвом и крепошћу трпети, и благодарити Богу за све. И не чуди се, ако овде не примиш брзо оддавање према добрим делањима; него кад пређеш од света овога брзо-пропадљивог у вечни и светли град, вишњи Јерусалим, тада ћеш примити оно што је написано сада (где). Ако Бога знаш, или књиге читаш, не говори: тешко мени, богат сам, житејским печалима сам свезан, не знам шта да чиним. Држи богатство које ти је Бог дао, али не чувај њега невидљиво. Ако ти је могуће, и без печали желиш да будеш, онда раздај (њега) сиромасима, и буди инок. Ако ли не можеш то да учиниш; онда и у свету ово кад држиш, нећеш лишен бити милости Божије. И реци Богу: по милости Твојој спаси ме; а ово је (реч) о помиловању убогих. Јер не реци: имање је моје, него говори: поверено ми је на мало дана, па онда као кључар поверено раздавај, као што наређује (Бог) Који ти је поверио. Зато то (имање) ако ти је дао Вишњи, онда наређења Вишњега твори о њему, и не остављај последњем породу својем; него децу твоју и жену твоју, и цело племе твоје повери Богу, добром чувару, Чија је милост велика, и богатство незнано. Јер имање света овога слично је реци, одавде одлази у низину, и опет с врха долази. Отуда вишњи грађани (од) те реке сасуде своје зар не пуне? или зар скота свога не поје? зар ће рећи: како (нека) нижњим грађанима да оставимо? Не дакле, него до претека црпу, а о нижњима се не брину, јер та иста река пролази њих. Тако и са имањем, не брини се о последњим синовима, и унуцима и параунуцима; јер њима се друго време догађа, или напаст, или крађа, или рат, или царев гњев, (и све бива) изгубљено, неће остати њима да помогне. Зато у животу твојем о твојој души размишљај, и о њој се крепко брини, јер једна ти је душа, и једно време живота, и једна смрт. Зато поболи кроз себе и поскорби (помучи се у себи), и овде очишћење грехова тражи, и на исходу спровођење мимо бесова. И тако кад дођеш, како би припремљено примио Царство Божије од века, и палате његове светле уређене, ако овде будеш њих купио. Ако би (хтео) света овога богатством да купиш једну од најмањих кућица вишњег Јерусалима, онда ни целога света богатство сабрано, недостојно је цене њене. А милостињом се купује Царство небеско, а милостиња није у великом и многом, нити у малом давању лежи; него по сили човека, који даје, и свим срцем. Јер давање убогима, који требују, то је милостиња блажена, којом (милостињом) су били пуни сасуди оних пет дева мудрих, којима се Царство отворило. А ту милостињу и ти прими не-одвојиво (не-одступно), и навежи је на врат твој, да би била свагда са тобом. Јер говоре књиге: милостиња је мужу као печат са њим. Зато ако њу примиш, онда ни један од противника неће устати на тебе, кад види, како печат Цара небескога носиш, и према Њему идеш; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

 

 

 

27 новембар

 

Слово да не осуђујемо монахе

 

 

Многи од безумних људи неразсудно хулу на црноризце чине; јер кад виде некога од црноризаца сувишни добитак да твори (лихо творјашча), онда Господњи закон казују, а сами на миријаде греше, насилују, грабе. И ако виде (црноризца) како се хране до сита најео, онда горки клеветници бивају, а сами су пијани сваки дан, не знајући да (осуђивањем тако) својим гресима већи себи сабирају огањ, и сваког се лишавају одговора. Зато запрећује Господ, Који је рекао: зашто дакле видиш трун мали у очима брата твога, а у твојим очима брвно не видиш (кладу)? Зато је дакле добро својим гресима зазирати, а не друге осуђивати, и тако од Бога милост добити.

 

 

28 новембар

 

Прича светог Варлаама о богатима и убогима

 

 

Био је неки цар велики и славан. И било је да он путује на колесници позлаћеној и са оружницима, као што приличи царевима. И онда је срео два мужа, који су били (у) растрзаним ризама и прљавим обучени, мршави лицем и веома побледели. А цар је њих знао, како телесним мучењем, и постним трудом, и знојем тело изнуравају.[6] И кад је угледао њих, онда је скочио одмах са колеснице, и пао је на земљу и поклонио се њима; и кад је устао, загрлио је њих с љубављу, и целивао њих. А велможе његове и великаши негодовали су на њега, како је недостојно царске славе ово учинио. Па како су били они у недоумици и нису смели пред лицем њега да изобличе, онда су брату царевом говорили, да (он) говори цару: не приличи ти да брукаш славу царског венца. И овај (брат) је цару то говорио; а онда је дао њему цар одговор, који брат није разумео. А обичај је био томе цару, кад је одговор смртни некоме давао, онда је проповедника ка вратима његовим слао у труби смртној да дозна од њега говорено (од цара смртну осуду). И по гласу трубном разумевали су сви, како крив бива осуђениј смрти. А кад је вече настало, онда је послао цар трубу смртну, да затруби пред дверима брата његовог. И брат, кад је чуо трубу смртну, онда је био у недоумици о своме животу, и размишљао је о себи сву ноћ. А ујутру кад је устао, онда се обукао у тамне ризе и плачевне, заједно са женом и децом, и отишао је у палату к цару, и стао је пред дверима плачући и ридајући. Онда је позвао њега код себе цар, и кад је видео њега како рида, онда говори њему: о неразумни, како си се ти тако уплашио проповедника подобно-рођеног теби и честног брата твог, према коме никако (за) себе не знаш да си сагрешио; како си онда на мене зазирање навео, кад сам ја у смирењу целивао проповеднике Бога мога, који су гласније од трубе наговештавали мени смрт, и страшно сретање њено, кад за многе и велике знам грехе у висоти (царској)? Ево дакле сада разумевајући, твоје изобличење таквим образом сам замислио. Тако ћу и (велможе) који су с тобом сагласни били на зазор према мени, (и њих) ћу ускоро јавно да изобличим. И пошто је тако промислио и брата свога васпитао, онда је пустио њега у дом његов. Затим је наредио цар да начине четири ковчега од дрвета; и наредио је од њих два да обложе златом и кости мртвачке, које смрде, да уложе у њих, и златним клиновима да закључају њих (златним везама). А друга два помазао је смолом и припеком (пеклом), и напунио је њих камењем честним и бисером много-ценим, и од свих благо-воних мириса је испунио, и власаним ужадима је повезао њих. И онда је позвао велможе, које су зазирале њему, како је она два мужа смирено сусрео (цар); и поставио је пред њих четири ковчега, да би одмерили колике цене су достојни златни (ковчези), а колике смолени. И они су златне одмерили, говорећи: како су многе цене достојни, јер су сматрали да су царски венци и појаси уложени у њих; а смолом о припеком (пеклом) помазане, како су мале и худе цене (достојни), говорили су. Тада цар говори њима: знао сам ја да ћете тако да говорите, јер ви телесним очима телесни вид имате (чувственима очима чувствениј образ). А овде не ваља тако чинити, него (ваља) унутарњим (духовним) очима видети, шта унутра лежи: или чест, или безчешће. И онда је наредио цар да отворе златне ковчеге. Па кад су отворени ковчези, онда је зли смрад запахнуо из њих, и није лепо било да се види. И рече цар: ово је образ у светле и славне ризе обучених (људи), који се многом силом и славом горде, а унутра су мртвачких и смрдљивих костију и злих дела пуни. Затим је наредио да отворе смолене и припеком помазане (ковчеге). Па кад су они отворени били, (они ковчези) су развеселили велможе, које су ту стајале, од светлости која је лежала у њима и од миомириса који је излазио из њих. Говори онда њима цар: знате ли, коме су подобни ови ковчези? Подобни су смиреним оним (људима) и у худе ризе обученим, чији сте ви спољашњи образ видели, и онда сте за бруку рачунали лицима њиховим моје поклоњење до земље. Јер ја сам разумним очима (духовним) лепоту њихову и чест душевну познао, и чудио сам се њиховом додиру, и бољима од венаца и бољима од царског обеда и честнијима рачунао сам (њих). И тако је посрамио велможе своје, и научио је њих да се на виђења (телесна) не саблажњавају, него на разумна (духовна) да пазе (и да прихватају). Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

 

 

29 новембар

 

Слово од Отачника, како није добро црноризац да даје роду своме што је потребно, јер (то) је огањ

 

 

Црноризац неки је имао брата у свету, и што је он имао у келији својој, то је давао бело-ризцу. И колико је давао њему, а он је све више осиромашивао. Онда је отишао монах да јави о томе другом Старцу. И рекао је њему Старац: ја ћу те научити: већ потом не давај њему, да себе не би погубио, ни њега. Него реци њему: брате, кад сам имао, ја сам давао теби; а сада ти, што добиваш, донеси мени. И што ти донесе прими од њега; и онда где год видиш странца, или сиромаха, или Старца, дај им, и замоли њих, да молитву учине за њега. И брат је отишао, и учинио је тако: кад је дошао код њега брат белоризац, онда је он говорио њему, као што га је научио Старац; и онда је отишао брат његов печалан. А сутрадан (брат) је узео од труда свога мало зеља, и донео је брату монаху, и (овај) је узео од њега и дао је Старцима, и замолио њих молитву да учине за њега; и (брат) је благословен постао, и вратио се у дом свој. Тако онда опет је донео три хлеба и зеља; и (опет) је узео монах и учинио исто, као претходно. И брат је благословен био, и опет је отишао. Онда је дошао трећи пут, и донео много требовање и вино и рибе; и видео је брат (монах) њега и чудио се; па је онда (монах) позвао сиромахе, и упокојио њих. Тада је рекао (монах) брату своме: да ли нешто требујеш од мене? А он рече: не, господине мој, јер кад сам примао од тебе, то је као огањ улазило у дом мој, и гутало ствари, а откако ништа не узимам, онда надајући се на Бога мога, свиме изобилујем (све имам у изобиљу). Онда је отишао монах и казао све ово Старцу шта је било. Тада је рекао њему Старац: не знаш ли, да је дело монашко огањ, па где год уђе жеже (сагорева). А који год монасима доносе милостињу, (они) примају молитве од њих, и тако се благосиљају и богате се.

 

 

Слово светог Јована Дамаскина о усопшима

 

 

Ваља рећи, како: Ти ћеш оддати свакоме по делима његовим; и пожњеће свако оно, што је посејао, у доласку Саздатеља, и како ће се тада о трепетном његовом одговору рећи, и о кончини света овога. И тада никако нема помоћи времене, и свака ће молба престати; јер кад се тржиште разруши (разиђе), онда нема више трговине, ни добитка. Јер где су тада сиромаси? где службе? где певања? где добро-чинство? Зато пре онога часа друг другу да помогнемо; јер није неправедан Бог да заборави дела, по божанственом Апостолу. И Атанасије (Велики), у словима својим рекао је: ако и у ваздуху човек, који је у благо-честију скончао, положен буде, не одричи се од уља и свеће, Христа Бога призивајући (у молитви за покојника), (уље и свећу) на гробу (његовом) да запалиш; јер то је пријатно Богу, и многа приносе оддавања. Јер (уље и свећа, то  је) без-крвна жртва и очишћење; а приношење које се чини ка убогима добро-чинство, то изнад сваког доброг делања користи. Ово дакле је познато, да разумна жртва онима умрлим користи, који су у овом житију живели у уздржању од злих дела. Зато и по смрти њима помажу (даће), које се одовуд за њих чине. Јер о њима је ипак јасно, да добар не бива по смрти његовој (човек), него док је жив (ваља) за себе да чини (добро); јер блаженије је слободан неко да изађе, него ли свезан слободу да тражи.

 

 

30 новембар

 

Прича светог Јефрема о праведнима и о грешнима, и о Божијем дуготрпљењу о нама

 

 

Богат је био неко у страни некој, и купио је себи њиву са друге стране реке, и позвао је рабе своје, и отпустио је њих одмах, пошто им је разделио њиву и дао свакоме, како је хтео. И рекао им је: да иде свако од вас у свој део, и да дела у њему, док не дођем и видим ваше дело. И онда се неки нашли од њих благо-вољни и владико-љубиви, и нису преслушали заповести владике свога, него су одмах прешли реку, и делали су на њиви господара свога (радили су). А други од њих су били непослушни и жесто-срдни, и противно су рекли господару своме, говорећи: ми глас твој не слушамо, и реку нећемо прећи, и на њиви твојој нећемо делати (радити). И о свему овом није се прогневио господар њихов, него је припремио пиво рабима својим, и опио је непослушне рабе, и наредио је другим рабима да их превезу (преко) реке. И (ови) су превезли њих (преко) реке, и положили су их свакога на свом уделу, како је био дао њима господар њихов. И кад се пренуо (из сна) један од њих, онда (види он) да се нашао са оне стране реке лежећи на свом уделу, кога је дао њему господар његов, и чудио се о томе. И рече у себи: ако је тако заволео мене господар мој, кад сам се ја одметао, и није се прогневио на мене, него је превезао мене дуготрпљењем (преко) велике реке ове и силне, као у сну, и на мојем уделу ме положио; зато дакле и ја ћу се потрудити лепо на њиви његовој, не заборављајући добра његова делања. И почео је да дела приљежно, тако да је достигао он и предње (послушне рабе). А потом се пренуо (из сна) и други раб, и (видео је он) да се нашао и тај на другој страни реке, на њиви господара свога, али како је лукав био и лењив, (он) рече у себи: гле, (преко) реке ове велике и силне, као у сну ме превезао, а ја ћу пуст да оставим виноград његов, и да видим, шта ће ми учинити; и опет је прилегао и заспао. А док је спавао он, узишло је трње, и дивља ледина је покрила њега. И не после много времена дошао је господар тих рабова, да види свачије дело; и кад је видео дело (послушних раба) који су пре почели, (он) је благословио њих. И опет потом је дошао код тог раба, кога је сам у сну превезао, и кад је видео дело његово, (он) се узвеселио о њему и благословио је њега. А потом је дошао да види и лењивог раба и дело његово; и кад је дошао, (он) је нашао њега како спава, трњем и ледином покривен. И онда је позвао њега, и са претњом рекао: рабе лукави, зашто си пуст оставио виноград мој? Или не знаш, како сам те превезао (преко) реке у сну и на твој удео сам те положио, и нисам поменуо злобу твоју, у првој твојој непокорности? Зар није теби ваљало да се уподобиш другарима твојим, које сам исто тако превезао (преко) реке? Зар те нисам њима уподобио? Тада ни један одговор неће наћи раб онај у дан страшни. Тада ће господар њихов учинити свакоме по делима његовим. Тумачење: говоре дакле да је богатиј: Владика Христос; а њива је вера; а пијанство је молва (бука и метеж); а силна река: прелест и богатство века овога; а приљежни раби су праведници; а раб, који се од пијанства пренуо и (затим) је делао, то је муж грешни, који се по нужди и искуству (окусом) пренуо, и притекао к Богу, и учинио вољу Господњу; а лењиви раб је човек, који је одбацио благодат Господњу, и није марио о спасењу своме. О свему овом помени Савла, како је узео посланицу од архијереја, и како је ишао у Дамаск да гони (људе) који су веровали у Христа, и да руши веру (да накази), и како се затим нашао проповедник вере. Јер многе су шчедроте Господње на свима који призивају Њега ваистину. Томе слава у векове, амин.

Слово о пројављивању крштења руске земље, светог апостола Андреја, како је проходи Русију, и благословио место, и крст поставио, где је сада град Кијев

[1] у свануће, ујутру

[2] вероватно: ускоро се преставио

[3] није за бадава о таквој правди

[4] тачно светлу, или: тачно свету сијају

[5] шчедар: сажаљив и дарежљив; шчедрота: сажаљење и даровање

[6] телом су изједени


Responses

  1. A Gledajuci mnostvo naroda,
    Sazali Se na njih, jer behu smeteni
    i napusteni kao ovce bez pastira.
    Tada Rece ucenicima Svojim:
    -Zetve je mnogo, a poslenika malo.
    Molite se stoga, Gospodaru Zetve
    Da Izvede poslenike na Zetvu Svoju.
    Matej 9, 36-38)

    Podrska Pravoslavnoj Litiji, Vernom Narodu,
    Monahu Antoniju i ove Gospodnje subote.
    Gospod Isus Hristos Neka Vas Cuva!

    • Амин!

      • ова порука касни, а анонимни сам ја 🙂


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: