Објављено од стране: ИстиноЉубље | 13. јуна 2018.

Побожна Читанка за СЕПТЕМБАР- Четиминеј… Комплетна данашња Житија Светих (звучни запис)…

Вести са Православне страже: Среда, 13.6.2018.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 822. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 118. по реду Литију Београдом, субота, 16. јуна 2018.г. у 15:30 испред зграде „Владе“ 

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога…

+++

Комплетна данашња Житија Светих (звучни запис):

Резултат слика за Св Јустин Србски

Св. муч. Јустин Филозоф, Св. Јустин Србски, Св. Ермил и Стратоник… (14./1.јун)

+++

Побожна Читанка:

Резултат слика за Воздвижење Часнога Крста

СЕПТЕМБАР- Четиминеј

ПРЕДГОВОР

Свети Игњатије Брјанчањинов вели, да најпре треба да испунимо заповест о љубави према ближњему, да бисмо затим испунили и заповест о љубави према Богу; јер Господ вели: остави дар свој пред олтаром и иди прво па се помири са братом твојим. У овом црквено-словенском Прологу највише се истиче врлина милости и милосрђа према ближњему. Треба имати све врлине, и говори се у Прологу и о другим врлинама, али о милости највише. Апостол Јаков каже: Суд је без милости човеку, који није учинио милости; и хвали се милост на суду (Јк2;13). Тако на Суду Божијем, ако човек испуни све врлине, а само није имао милости према ближњему, онда му нема спасења. И Златоусти каже: ако прах и пепео једемо, а милости немамо, пакао нам је вечна кућа. Господ је рекао: Милости хоћу, а не жртве(приношења); зато од свих врлина највише ваља пазити на милост према ближњима: да има човек милосрдно срце и све да чини по Божијој вољи. Свети Оци разликују четири врсте милостиње: давање хране и одеће и новца и других ствари (телесна милостиња), проповедање Јеванђеља (духовна милостиња), свака помоћ и услуга ближњему, и посебно – опраштање увреда ближњему. И то све по Божијој вољи.

Колико може да се разуме од светих Отаца, све на небу и на земљи зависи од човека, и све је везано за човека; човек све доживљава и распознаје кроз себе, кроз утисак у срцу; и о чему нема утисак у срцу, он то и не познаје. У човеку грех или правост зависи од мишљења ума у глави, док добро или зло зависи од утиска у срцу, да ли човек има у срцу добар ‘ивоносни утисак, или зао смртоносни утисак. Мислим, да мора човек да има неки утисак у срцу, из кога би исходила његова воља, и према коме би ишле његове мисли. Постоје: живоносни утисци и смртоносни утисци. А смртоносни утисци су сви утисци који одвајају срце од Бога; то су утисци пале телесне природе која је отпала од Бога прародитељским грехом. А живоносни утисци су сви утисци који узносе срце према Богу; то су утисци духовне човечије природе, која је према Образу Божијем створена и креће се према Подобију Божијем, према Христу, јер људи у Христу, Сину Божијем, виде Подобије Божије – сличност Богу. У словенском Прологу највише се истиче живоносни утисак од милостиње, затим имамо живоносни утисак од умереног поста и молитве, затим живоносни утисак од благословеног телесног труда, затим живоносни утисак од покајања и плача због грехова, затим живоносни утисак од трпљења искушења и страдања, затим живоносни утисак од читања светих књига и просвећења према Богу, и други живоносни утисци. Ове живоносне утиске без сумње даје Бог у Духу Светоме, као што је Господ обећао ученицима: доћи ће вама Утешитељ Дух Свети, Који ће да вас теши, да вам даје живоносне утиске у срцу. Можда не баш одмах, чак можда не истог дана, али свети Апостоли и Мученици сигурно су имали живоносне утиске у срцу од Светог Духа Утешитеља: и у тамници, и на суду, и у време мучења, и све до телесне смрти. Јер да нису они имали живоносне утиске у срцу од Духа Светог Утешитеља, онда сигурно не би издржали, него би се одрекли Христа, или би полудели, или би се без утехе мучили као непокајани грешници у очајању. Сам Господ наш је у Гетсиманском врту показао нама, како ваља да се посебно молимо Богу пред велика искушења; и онда се јавио Ангел Божији и крепио Господа пред страдање. То свакако Господу није требало, него је хтео да покаже нама да пред свако велико искушење морамо да имамо живоносни утисак у срцу, и само под тим утиском можемо да издржимо искушење. Ако не добијемо од Бога живоносни утисак онда вероватно и не можемо да издржимо то искушење. Срби у време турског робства имали су ‘ивоносне утиске у срцу из Божијег Царства, иначе не би издржали робство, него би сигурно напустили православље. Хоћу да кажем: било како да се жртвује човек и било шта добро да чини, али пре или после мора он да има живоносни утисак у срцу, из кога исходи његова воља, и према коме се крећу његове мисли. И увек се иде од нижих ‘ивоносних утисака према вишима. А сада је наопако време, и сада новајлије православци хоће одмах више ‘ивоносне утиске, а немају још ни основне ‘ивоносне утиске од милостиње и телесног труда, од поста и молитве.

Садашњи србски језик је леп, али је ипак сељачки језик. Одмах у преводима уочавају се две основне мане. Прво, србски сељачки језик нема причастије (партицип), и због тога долази до прекида у реченици, јер причастије (партицип) углавном не може да се преведе него се објашњава: који, која, које је то учинио; а црквено-словенски језик, као и грчки, пун је причастија (партиципа). Друго, србски сељачки језик нема одговарајуће заменице као црквено-словенски: (кој)иже, (ко)јаже, (ко)јеже; онда има речцу: јако, што значи: како, али не упитно; и зато много пута кад читаш: који или како, онда не зна човек да ли је то питање или заменица.

           1. септембар

Слово од Лимониса, о Мини ђакону, који је отишао у свет, збацио иночки образ, и опет од светог Симеона обукао се у њега, и спасио се…

Казивао нам је Георгије раитски о брату неком, који је ђакон био ту, по имену Мина: како је изашао на (неку) службу у свет, и шта му је било, не знам, тек, оставио је чин монашки, и постао је прост (мирјанин). А пошто је прошло много дана, ишао је (он) у Божији град Антиохију; и кад је пролазио Селевкију, видео је манастир преподобног Симеона Столпника издалека, и рекао је у себи: идем да видим великог Симеона, јер не беше њега никада видео. А кад је ишао он према стубу (према столпу), и кад се приближио, и кад је видео њега свети Симеон, од Бога је дознао, како је монах био и ђаконску службу имао, и позвао је (ученика) који је служио њему говорећи: донеси ми маказе овамо; и он је донео. Говори онда њему (ученику) Симеон: благословен Господ, пострижи онога; и показао је на њега својим прстом; а били су ту многи људи, који су около стуба стајали. А овај се зачудио словима Светога, и пошто је страхом великим био обузет, ништа није против-речио, пошто је про-разумео, да је Бог открио Старцу о њему. А после пострига његовог, говори њему велики Симеон: учини молитву, ђаконе. И кад је учинио он молитву, говори му опет Светиј: иди у Раиту, одакле си изашао. А овај говори: срам не могу да трпим од Отаца. Опет говори њему Симеон: веруј ми, чедо, о томе није лепо теби да се срамиш, (јер) тихим очима примиће те, и биће им радост и весеље о твојем обраћењу. И знај, чедо, да ће Бог на теби знамење учинити, да би познао, да је опростио теби грех тај, (јер) неизречена је дакле Његова благост. И кад је он дошао у Раиту, примили су га Оци раширених руку, и увели су га у свети олтар. А једне недеље, кад је он носио живо-творну Крв великог Бога и Спаса нашег Исуса Христа; и одједном је истекло око његово. И од овог знамења разумели су Оци, да је опростио њега Бог од греха, по слову светог Симеона.

Чудо светог Симеона на презвитеру

Кад је презвитер неки седео једног дана у припрати цркве, и док је читао он Јеванђеље; и гле, дух лукави ишао је према њему у образу (у виду) облака тамног и мрачног, и положио се као камилавка на главу његову, и узело се светло његово, и ум његов се одузео, и разслабиле се све кости његове, и није могао да говори. И кад су ушли (људи) нашли су га као мртвога; и пребивао је у тој рани (јазви) девет година, и није могао да се окрене на другу страну, ако не би неко окренуо њега. А кад је чула његова својта о светом Симеону, онда су пошли према светом Симеону носећи њега на одру; и пошто нису стигли (тога дана), остали су три попришта од манастира тамо да леже (да преноће). А светом Симеону, док је стајао на молитви, открило се њему о презвитеру. И у поноћ призвао је Светиј једног од ученика својих, и говори му: узми од ове воде, и иди брзо, и наћи ћеш тамо неког презвитера, кога носе на одру, покропи га овом водом, и реци му: говори ти грешни Симеон: у име Господа нашег Исуса Христа, устани, и остави одар твој, и дођи код мене својим ногама. И отишао је ученик, и учинио по глаголу Светога. Тада је устао презвитер здрав потпуно, и кад је дошао, бацио се пред Светога. И рече њему Светиј: устани, не бој се, иако је опечалио тебе ђаво девет година, али човеко-љубље Божије није оставило тебе до краја да погинеш. Јер ниси бого-бојажљиво, него си немарно у светом олтару стајао; и пре налажења истине слушао си клеветнике, који су осуђивали тајно ближњега свога, и без кривице си оскорбљавао људе, одвајајући (њих) од причешћа Светим Тајнама; и ово чинећи, не-мало жалостио си човекољубца Бога; а ђавола си већма радовао; зато је тебе и надјачао ђаво. Али човекољубље Божије и шчедроте Његове умножиле су се на теби. Оне људе, које си ти опечалио, кад дођеш, наћи ћеш њих у многој болести како се моле за тебе, да би опростио ти њима; као што је учинио Бог милост са тобом, тако и ти учини милост са њима; прах узми одавде, и посипај на њих. И отишао је презвитер с радошћу, благодарећи Богу, и учинио је као што је наредио њему Светиј. И одмах су се исцелили и они, и славили су Бога.

           Чудо светог Симеона на другом презвитеру

Други презвитер је изашао из свога села, и ишао у друго село. И догодило се њему да сретне срне и јелене; и завапио је презвитер гласом великим, говорећи: свезујем вас молитвама светог Симеона, да не идете, док (не) дођем код вас. И дивље животиње су стале, док (није) дошао презвитер; и ухватио је две од њих, и пошто је благословио, заклао је (њих). И ово кад је учинио, задрхтао је сав, и ужаснуо се умом, и кајао се за ово што се дрзнуо да учини. И одмах је примило болест срце његово, и љуто мучен, дошао је код светог Симеона, и припао је пред њим и просио опроштај, исповедајући пред свима, шта је учинио. Тада рече њему Светиј: звери дивље, чедо, потчињавају се, бојећи се имена Божијег. И говори (Светиј) презвитеру: узми од ове воде, умиј лице твоје и срце, у име Господа нашег Исуса Христа, и не искушавај (више) Духа Господњега, да не би горе нешто било теби. И кад се исцелио од болести, (презвитер) је отишао благодарећи Богу, и кајући се о (злу) које је учинио. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

                    2 септембар

Слово о младићу, који је обнаживао мртваке, и који се опет покајао

Свети Отац наш Јован, који је у Тивајиди монах, казивао је говорећи овако: био је неки младић у граду, који је многа зла учинио, и љуто је грешио крадући по гробљу. И пошто је Божији суд поменуо и страх Божији у срце примио, онда је смирио себе веома и покајао се од многих својих грехова. И пошто је у гробље дошао, због првог житија свог пао је ничице и плакао, не смејући гласа да испусти, нити Бога да назива, јер се недостојним творио (због) првог житија. И онда се пре смрти у гробљу затворио, у очајању за живот свој. А кад је недеља прошла у томе,[1] одједном су беси дошли на њега, вичући и говорећи овако: где је скверниј онај нечестивиј, који, пошто се блуђења наситио, сада се без ума цело-мудрен твори (прави), и благо-пријатан  јавља се и благо-честив, а већ ни хришћанин не може да буде. Па шта се добро надаш, кад си се накупио наших зала? И што не устанеш брзо одавде, и на уобичајено (зло) с нама да пођеш? Ево очекују тебе блуднице и друштва (прикупи). Што не пођеш брзо, да се наситиш те похоте? Ако ли не (пођеш), онда ће доћи на тебе суд ускоро. Зашто сам мориш себе (убијаш), и зашто сам идеш на муку, окајани (јадниче)? Зар ниси наш, и зар се ниси нама обећао? и безакоње си свако учинио, и свима нама си крив (повинен); зар смеш да одговараш нама? И тако су (беси) чинили злобу и пакости пребивајући код њега. А младић се крепио Божијом помоћи и силом, и побеђивао је немоћну њихову силу,[2] не одговарајући њима. И пошто на-дуго нису одступали од њега беси, и како ништа нису успели много пута зло говорећи њему, онда су силом ухватили њега и тукли веома љуто, и пошто су га једва живог оставили, отишли су онда од њега. А овај ни мало није могао да се покрене; и опет је стењао и као (да) је негде душу узимао у себи. А кад је његова својта потражила њега и нашла га, питали су га: из кога разлога си дошао на ово место? Јер (они) нису знали срдачне (муке) његове; и принуђавали су њега да одведу у дом његов, и веома су убеђивали њега да иде с њима; а он није слушао њих. (Затим,) опет друге ноћи (беси) су њему горе него први пут учинили. И опет (сутрадан) његова својта је дошла, и наређивали су му да иде из тога места. А овај је говорио овако: боље ми је да умрем у овом гробљу, него у таквим гресима да живим у свету. И отишла је од њега својта, пошто нису убедили њега. А треће ноћи умало њега беси нису убили, (јер) су без милости мучили њега и до последњег издисаја догнали; и онда су отишли од њега, пошто су га једва живог оставили, и викали су и говорили овако: одолео је нама благодаћу Божијом и својим трпљењем. И више (он) није видео зла од бесова, и без беде је поживео у гробљу до (краја) живота свога.

                    3 септембар

Слово о гњеву, како (човек) који држи гњев на своје другове (против пријатеља), у област даје се ђаволу

Казивао је Исаак монах: била ми је, рече, некада расправа са братом, и имао сам на њега гњев. И кад сам делао своје рукодеље, опоменуо сам се (расправе), и скорбио сам, пошто сам се саблазнио, и пребивао сам цео дан празан, не знајући шта да чиним. И гле, младић је кроз двери ушао код мене, а није учинио молитву, и говори мени: саблазнио си се; али предај се мени, да те исправим. А ја сам рекао њему: иди одавде, и никада (више) не долази, јер ниси ти од Бога. И рече ми: жао ми је тебе, јер дело твоје губиш, а мој си већ. А ја сам одговорио њему опет: Божији сам, а не твој, ђаволе. И рече ми: заиста Бог је предао нама људе, који држе гњев и злопамте; а ти имаш три недеље како се гневиш и враг си брату твоме (непријатељ). А ја рекох њему: лажеш. И говори ми (он): има геена, која пали (душе), које држе зло-памћење, и ти зло имаш према њему, а ја сам према (душама) које памте зло пристављен, и већ си мој. И кад сам дакле чуо ово, отишао сам код брата, и поклонио се њему, и учинио сам љубав. А кад сам се вратио, нашао сам сагорено од ђавола рукодеље моје, и рогозину, на којој сам се клањао.

Васпитавање светог Василија

Буди ревнитељ људима који право живе, и њихова делања пиши на твојем срцу. Сматрај себе да си са малима; јер тешко је, рече, богатоме да уђе у Царство небеско. Зато је и мало (душа) које улазе у њега. Не мисли, да се сви у манастиру спашавају; јер многи долазе на врлинско житије, а мало њих јарам његов прихвата; јер људима, који се усиљавају, (припада) Царство небеско, и усиљивачи грабе Га (освајају Га – нуждници). Усиљавањем (нуждом) назива јеванђелско слово: потчињавање плоти (духу), да би се потчинили (ми) Христовом учењу, у одбацивању своје воље и у потчињавању плоти (духу) и у покоју, на сачување заповести Господњих.

4 септембар

Повест о Авви Сисоју

Говорили су о Авви Сисоју, како је живео у Каламону арселајитову, па (догодило се да је) други Старац боловао у другој лаври. И кад је чуо (Авва), оскорбио се, пошто је постио по два дана, и кад је чуо (за болест Старца), био је то дан у који није јео. И говори онда помислима: шта да учиним: ако идем, да ме како (не) принуде братија да једем (и тако да прекршим свој пост); а ако останем до јутра, еда како (не) умре (Старац)? Него идем, и нећу да једем. И тако је отишао гладан, и заповест Божију је савршио, и пост (свој) је сачувао.

Слово од Лимониса о монаху, кога је хтео да убије сарацен

Казивао је неки сарацен нама говорећи, како: ишао сам, рече, сам у гору Оца Антонија, да ловим дивљач. И кад сам ја ишао, видео сам монаха како седи, и држи књигу и чита, и пошао сам према њему, хотећи да искусим и да убијем њега. Али кад сам дошао близу њега, он је пружио руку своју десну према мени, и рекао: стани. И онда сам учинио два дана и две ноћи, и нисам могао да одем никуда с места где сам био. Тада сам говорио њему (монаху): тако ти Бога, Кога поштујеш (Кога читаш), отпусти ме. А он рече: иди с миром. И тако сам узмогао да одем од места, где сам стајао.

5 септембар

Слово о младићу, који је ковао крст патрикију, и који је приложио (у крст) од свога злата десет златника

Био је неки младић вешт да кује златом сваке сасуде (украсе). И овоме је наредио неки патрикије да начини крст и да окује драгим камењем, да би поставио тај крст у цркви; и дао му је злато, и отпустио га. Онда је помислио младић, говорећи: велико је дакле спасење патрикију, пошто је толико злата утрошио ради Господа. И рече: зашто онда и ја да не приложим злата у крст овај, да бих примио плату; да би и мени урачунао Христос као две лепте оне удовице? И пошто је промислио, од свога злата је приложио десет златника. И кад је начинио крст, донео је патрикију, који је хтео онда да положи у њега драго камење. И почео је патрикије да мери крст (да вага), и видео је да има више (тежине) у крсту од његовог злата (које је дао). И рече младићу: каква је ово превара; јер нешто си примесио (придодао), хотећи од мога злата да утајиш за себе? Тада говори младић сву истину, и рече: једини срце-зналац Тај зна, да нисам утајио од твога, него сам и од свога приложио. Јер овако сам рекао: о колико је учинио добра души својој патрикије, кад је принео толико имање Христу Богу; и рекао сам: приложићу и ја од свога злата, да бих примио плату с тобом; да би примио дакле и од мене Христос, као две паре оне удовице. И зачудио се веома о томе патрикије, и рекао је: о чедо, јеси ли тако промислио да учиниш добру ову ствар? Говори њему младић: да, владару, као што сам ти рекао. А патрикије опет рече младићу: пошто си тако промислио, и сво добро твоје (про)извољење дао си Богу, хотећи са мном да имаш удео (част); ево од данашњег дана (за) сина ћу те учинити себи, и (за) наследника целог имања мога. А о томе и ми да прославимо Бога, Који даје оддавање овде сада, и у будућем веку људима, који приносе Њему с вером дарове. И тако су поживели с љубављу у миру,[3] и спасење су добили.

Слово о покајању

Био је неки епископ у неком граду, и по ђавољем лукавству упао је у блуд. Па једног дана дакле, кад је био сабор у цркви, а нико није знао за грех његов, кад се сав народ сакупио, онда је пред свима сам исповедио, говорећи: ја сам у блуд пао. И отишао је и положио омофор свој на олтару, говорећи: од сада не могу бити вама епископ. Онда је завапио сав народ с плачем говорећи: грех тај на нама нека буде, Оче, само ти остани у епископији. И после много мољења рекао је њима: ако хоћете, да останем у епископији, онда што рекнем, учините; и наредио је да се закључају двери са стране. И онда се бацио пред једине (отворене) двери на лице,[4] и рекао је народу: неће имати удела код Бога (нико од вас), који, кад излази, не погази мене ногама. И учинили су по слову његовом. А кад је дакле последњи излазио, дошао је онда с неба глас говорећи: ради многог смирења његовог, опростио сам његов грех. И ово кад је чуо сав народ, прославио је Бога.

Слово Захарије пророка, према немилостивим кнезовима

Овако говори Господ Сведржитељ: суд праведан чините. Милости и шчедроте чините свако ближњему своме (искреноме). Удовицама и сиротима, и дошљацима и убогима не чините насиља, и злобу свако брата свога не помињите, нити у срцу своме вражде (непријатељства). Али ви противно томе пазите на зла, и дали сте плећа ваша на ране (на батине), и не мудрујете (п)о Мени. Уши ваше отежали сте да не чујете, и срца ваша сте учинили противна, да не слушају закон Мој; грабите домове удовица, чините насиље убогима. Кад дакле завапе ка Мени, услишићу их, и послаћу на вас мач јарости, и разнећу вас као у вихору у све језичнике, и даћу вас у робство, и затворићу вас као Јехонију у храмину плачевну код цара вавилонског. И јарошћу великом поревноваћу на вас, пошто сте земљу дали на запушћење, проливањем крви многе, и непокоравањем брат брату. И закон Мој сте поништили, и цркве Моје сте оскврнавили. Свештени (народе) Мој, нећете бити помиловани, ако се не покајете, и милостињом ако се не очистите. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

7 септембар

Слово од Лимониса о подвигу

Казивао нам је монах Атанасије, како: дошла ми је некада мисао, говорећи: шта ће бити људима, који се подвизавају овде? и постао сам у ужасу (у иступљењу, у екстази). И дошао ми је неко говорећи: иди за мном. И одвео ме на неко место пуно светла, и поставио ме код једних двери, чије виђење (изглед) није могуће исповедити. И чуо сам, како су мноштва унутра (иза двери), и како без мере хвале Бога. И кад смо ми закуцали, одговорио је неко изнутра, говорећи: шта дакле хоћете? Говори онда њему (Анђео) који ме је водио: хоћемо да уђемо тамо. А онај (изнутра) одговори говорећи: не улази овамо нико, који у лењости пребива; него ако хоћете да уђете, онда идите и подвизавајте се, ништа не размишљајући о свему, што је у свету овом сујетном.

Поука на пред-празништво Рођења пресвете владичице наше Богородице

8 септембар

Повест о неком јереју и о Созонту ђакону, који су имали међу собом вражду, веома душе-користна

Јереј неки са благо-честивим ђаконом Созонтом, љубав Божију друг ка другу су стекли; али бесовским нападом (навјетом) на вражду се променило, и за дуго су остали (они) не-помирени (непреборими); и у тој ненависти догодило се и да се престави јереј. Онда се ђакон смућивао, зато што са јерејем вражду није разрешио, и пошао је код некога од расудљивих (Стараца), ако се догоди да нађе таквога, и код некога од монаха пустињских трудио се да пође, и више је и жељно пустињска места обилазио и лекара тражио. И ево, нашао је негде Старца, и томе је о зло-памћењу јавио, и јасно огласио, и од њега је отпуштење тражио. Тада је њему Старац одговорио: с вером (човек) који проси, прима; и човеку, који куца, отвара се. Није моје ово слово, брате, него, пошто се о добру трудиш, да би ускоро, на ово што тражиш, разрешење примио, теби ће да помогне Господ. Зато одакле си дошао, врати се, рече, и у великој цркви Софији кад будеш, пре свих сакриј се, иди код красних и великих врата, и првога међу њима (првога од људи) који хоће да уђе, ухвати њега, и о нама њему кажи, и подај му запечаћено ово писмо; и од њега биће ти свако уверење, и од грубости исправљење (са согрубившим). Тада ђакон, као што је њему Отац завештао, без-времено ноћу је код црквеног пред-дверија стигао. И одједном од Оца предсказани њему муж се појавио. И њега је ђакон целивао, и писмо Старчево њему је дао, и казао му о садашњој ствари (о тој ствари). Брзо онда муж, пошто је то расудио да је по промислу благодати, целог је себе поливао сузама (па): ко сам ја најмањи, говорио је, да се дрзнем на (таково) изречење? Ипак, пошто се уздам у молитве (Старца) који те је послао, онда ћу се кренути према овоме што предлежи (што предстоји). И како је стајао пред тим затвореним вратима, руке је у небеса уздигао, и колена преклонио, и главу према земљи приложио, и молитву је творио шапатом. И после мало је устао; (а ја) дрхтим (трептим) да говорим разматрајући тајинство, и према Богу мужа дерзновење (смелост); јер кад је рекао: отвори нам врата милости Твоје, Господе; онда се преддверије само отворило. И тако је ушао са ђаконом ка двору припрате, и стали су; и одмах су према тамошњој цркви код сребрних врата стали. Онда свештени онај муж ђакону рече: овде стој, ни према коме не приступај. А сам је уобичајено поклоњење на прагу учинио; и страно чудо: отвориле се двери црквене, и примљен је био у цркву; јер од крова црквеног свећњак светли дошао је и над главом мужа стао, и осветлио је целу цркву, но док се овај тако молио. И кад је до жртвеника доспео, и тамо је с ћутањем главу приклонио; и опет је с ћутањем изашао код ђакона, и очигледно се (опет) сва врата затворила. Тада је подвиг и страх ђакона обузео, пошто није смео према мужу да се приближи сасвим; јер било је од молитве лице њему, као Анђелу прослављено, да је ђакон у помисли говорио: да није (он) Ангел видљиви, а не човек? Али и ово се није утајило од мужа, јер је рекао ђакону: што се у мислима ради мене много метеш, човече? Веруј, да сам ја човек од праха (од земље), и од крви и плоти, и у благо-љепном дому сам халтуларије, и од људи, који се овде рађају, храњен сам. Али свагда (уз) помоћ, која (се) добро даје, ради худости много пута сам навикао да изводим чудо-творства; ипак, брате, према овоме, што предлежи, да пођемо. И скупа пошто су на трг благо-душно притекли, тамо су код цркве Богородичине дошли, и врата црквена, која су већ била затворена, молитвом је опет и тамо отворио. И кад је код самог жртвеника дошао, молитву је савршавао; па је опет код ђакона ван дошао, и са ужасом, Господе помилуј, кад је говорио, врата су се опет одједном затворила. Затим су опет у Влахернску цркву стигли, и рекао је ђакон: како се дакле нама тако чини путовање да творимо по црквама, тако да би (могли) летење птичије према нашем обтечењу да приложимо (да упоредимо). И већ кад смо пред вратима цркве Богородичине били, очигледно су се она мужу отворила, и тамо је молитву учинио, сузама лице омивајући; и код врата светог ковчега стигао је, и тамо је ђакона поставио, да би посматрао јасно све оне који улазе, наредио је (запоручив). И уобичајено је на прагу сам благослов учинио, и од врата одступио, и кад је на средини цркве био, онда је колена на земљу поставио, и не-удржано је у цркви творио мољење. После тога је уверио нас и са заклетвом је казао ђакон уверљиво, како: кад сам према своду вратима стајао и дивио се, онда сам видео уверљиво, како је неки ђакон од жртвеника изашао, и у руци је држао кадионицу, и кадио је свету цркву. И после малог растојања око часа, видео сам неке клирике како излазе, одевене белом одеждом јерејском. И опет други чин јерејски, обложен ризама багреним (црвеним); и кад су се они скупа сабрали, певали су песме веома лепе и нарочите, тако да ни једну није могао ђакон да схвати, осим алилуја. А после скончања молитве, халтуларије је изашао и рекао ђакону: брате, унутра цркве без забране иди, и размотри на левој страни лик јереја, ако можеш да познаш, са ким си освету имао (мест, одмазду), и без покорности си остао? Тада је ђакон дрхтећи ушао, и марљиво је (осмотрио, и опет је) код Божијег човека дошао, и рекао: нисам могао тамо да видим јереја, који је у вражди житије оставио. Затим је пре код њега човеко-љубазно Ангел дошао, и казао је њему лик десне стране; и већ у себи кад је ђакон био, познао је траженог (јереја). И рекао је онда њему Блажениј: ако си њега тачно познао (извјестно), иди реци њему: Никита халтулар ван стоји, и зове те да дођеш. И отишао је ђакон по наредби његовој, и јереја је ухватио за десну руку, и код Божијег човека је довео; а овај (Блажениј) њему кротким оком и гласом рече: господине презвитере, беседи са братом, пошто дакле обојица заједно одједном променом ово чините (преложењем), и како не би без-делатни били о грубости. Тада су друг ка другу колена преклонили, и широким целивом су вражду разрушили. И онда је јереј у цркву ушао, и у свој хор је стао. А човек Божији је узео ђакона, и код прага свештене светиње је дошао, и кад је пао, врата су се божанском силом опет затворила; и потом су на део пута изашли, и стали су заједно. Онда је рекао човек Божији ђакону: брате Созонте, спаси твоју душу, и приложи је према мојој користи, иди код Оца који те је послао, и реци: чистота твојих молитава, и према Богу дерзновење, и мртве на помирење може да подигне. А нама је на ово (спасење), да о свакоме никако није слагано. И ово пошто је рекао, од очију ђакона је отишао. А он (ђакон) се на земљу поклонио, где су дивног мужа ноге стајале; и према Старцу је ишао у ужасу (у иступљењу), тражећи онога, да би спасење добио, и славио је и благосиљао Бога.

Слово од Лимониса о мурину дрвосечи

Било је некада у Кипарској страни без-даждије много (без кише), и молио је Бога о томе епископ те стане, да би им Господ дао милост Своју свише, и да сиђе дажд на земљу. И био је глас с неба њему говорећи: иди после јутрење код оних врата града, и кога год угледаш да улази прво, тога задржи, да се помили, и доћи ће вам дажд (киша). И учинио је тако епископ, изашао је с клиром својим, и сео је код врата града. И гле, улазио је (први) један старац, носећи бреме дрва на продају. Онда је устао епископ и задржао њега. И одмах је скинуо старац са рамена својих бреме дрва, и поклонио се епископу говорећи: опрости ми, Оче; и тражио је благослов од епископа. А епископ се према њему поклонио, говорећи: Авво, Господа ради помоли се, да пошаље нама Господ Своју милост, и да буде сада на земљу дажд (киша). А старац је за себе говорио да је недостојан и грешан. Али како је приљежан био епископ (тражећи од старца) да се помоли; и пошто је принуђен био од епископа, старац је преклонио колена и помолио се; и сишао је дажд. Онда је замолио опет старца епископ говорећи: учини љубав, Оче, и ради користи реци нам житије твоје, да би и ми поревновали. И рече старац: опрости ми, господине; ја сам дакле грешан, и на сујетне дане родио сам се, и ништа нема покојно, чиме би се моја душа утешила. Него ево, како ме видиш, излазим из града, и пошто саберем бреме дрва, онда кад то продам, купујем хлеб, кога једем, и тиме себи налазим дневну храну; другога немам никога, и спавам код цркве;[5] и опет излазим то исто чинећи. А ако буде зима, или бура (слота), дан или два, онда пребивам гладан хвалећи Бога, док опет (не) буде ведро, и док опет (не) могнем да изађем и да сечем дрва. Онда је корист примио епископ не-малу са клиром његовим, и сви су прославили Бога, о труду старчевом, и рекли су њему: заиста ти си савршио писаније, које говори: дошљак сам (ја) на земљи. Онда је узео њега епископ и прехранио га, и дао је њему покој, док се (није старац) преставио к Богу.

9 септембар

Слово о томе: не осуђивати, него миловати грешнике (опраштати)

Нико заиста тако не мрзи грех као Свети. Па ипак не мрзе (они) грешнике, нити осуђују, нити их одгоне; него и пре страдају са њима, и васпитавају и утешавају. Као уд болестан кад лекар лечи, онда не без приљежности за болеснога труд и ревност показује, него све чини, да би исцелио њега. Тако исто и рибо-ловац, кад баци удицу у реку и ухвати рибу велику, и осети како се смућава и погружава, онда не нагло, нити присилно вуче њу, да се не би покидала узица, и свакако да је не погуби; него попушта вешто узицу, док хода (риба), куда хоће. И кад позна, како се измучила (риба) и престала од стремљења, тада почиње опет да вуче њу по-мало. Тако и Свети дуго-трпљењем и љубављу васпитавају брата који греши, и не одскачу, нити мрзе, нити се гнушају, него покривају и заступају, да би њега временом исправили; па ни другима не допуштају да изобличе њега, тако да би и они више успевали у љубави Христовој. Шта је дакле учинио свети Амон, кад су дошла код њега братија, говорећи: игумане, иди и види у келији онога брата, како има унутра блудницу, и скверни место ово (прља); и какво милосрђе је показала та света душа? Јер кад је познао, како чува брат жену испод (велике) посуде (под спудом), онда је дошао и сео поврх (посуде), и наредио је да они претраже по свој келији. И кад нису нашли, онда говори њима: Бог да вам опрости; и ово кад је рекао, посрамио је њих. И отпустио је њих и рекао: не верујте олако (зло) на ближњега свога. И ово је учинио, да би оног (брата) оцеломудрио, пошто је покрио његова сагрешења. И ухватио је за руку брата по изласку остале (братије), и рекао је њему: брини се о својој души, брате. Тада се умилио брат, и ушао је у страх Божији, и учинио је покајање о души својој. Зато и ми, браћо, да стекнемо милосрђе и љубав према грешницима, да би се сачували од осуђивања. Тако да и нас Бог сачува од сваког зла и љутог греха.

Поука светог Стефана

Немај дружење са женом, да не би сагорео огњем њеним. Немај дружење са малим дететом, да не би упао у замку са њим. Немај дружење са старешином својим, само слушај слова његова, а по делима његовим не чини. Не заволи да идеш у град, нити реци, како: чисто ми је око; јер учинићеш га лукавим. Не пиј вина, да ти (вино) не би учинило срце оскверњеним у сластима похотним. Не једи двапут дневно, да ти не одебља плот и (да се не) укорене се мисли. Не затвори двери од странца, да не би затворио Господ двери Своје од тебе; јер рече: којом мером мерите, одмериће се вама. Посети болеснога, да би Бог посетио тебе. Не спавај много, него моли Бога за помоћ теби приљежно, да би избегао као птица из замке. Пребивај увек у храму Божијем, јер говори (Бог): (човека), који Мене прославља, прославићу (и Ја њега). Јер ово ако чиниш, онда и сам ћеш се спасити, и сушти са тобом (и други који су са тобом). И пребивај у покорности, и у ћутању; па што год простиш, бићеш ти као сиромах духом (као нишчиј духом). Не сабирај требовања, него живи смирењем (у смирењу). Труди се својим рукама, да би имао да даш људима, који требују. Тако ако чиниш, бићеш жив у Богу; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

11 септембар

Слово од Отачника о Агатону, како је словом изгонио бесе

Дошли су некада у Тивајиду код једног Старца Агатона јелини, који су имали са собом бесомучнога, да би га (Старац) исцелио. И Старац, пошто је много био мољен од њих, говори онда демону: изиђи из твари Божије. И рече демон Старцу: изаћи ћу; али да те упитам једно слово: који су јарићи, а који су јагањци? Тада рече Старац: јаре сам дакле ја, а ко је јагње, Бог зна. И ово кад је чуо демон, завапио је гласом великим: ево, за смирење твоје изаћи ћу. И изашао је тог часа (одмах).

Поука светог Оца Теодора игумана студитског, да не    очајавамо због својих грехова о Божијој милости

Ништа не (може) да забрани човеку, који хоће да се спасе, ни сумња, ни лењост, нити друга која (страст) од ових, које држе њега, па ако и у последњи вид злих грехова упадне. Заиста говорим, јер сведоци су овоме многи. И о Давиду старешини разбојника рећи ћу, какав је био? Зар није први човеко-убица? И зар није (био) сваког зла испуњен? Па како се покајао, и монашки образ је узео на себе, и постао је искусан, и од ђавола мучене (људе) је избављао? Јер рекао је њему Ангел: Давиде, Давиде, отпустио је Господ Бог грехе твоје. И не само да је опростио њему, него је њега и (као) чудо-творца показао. Хоћеш ли и другога да видиш? Види Манасију, који је педесет и две године развраћао Израиља да служи бездушним идолима, али и тај се за мало дана покајао и спасио се, и оддао је хвалу Богу, коју (хвалу) и до сада пева Божија Црква. И опет божанствени Давид, после блуда и убиства пророчки је примио дар. Па Марија египћанка, после не-ситости греховне, у преподобије је достигла, и пророштва је удостојена била. И други многи, који су пали гресима својим, покајањем су устали. Зато нико (и) никада да не очајава (за) себе, него да се потрудимо покајањем да достигнемо спасење. Тога ради, братијо, бодрији да будемо, и благо-надежно да верујемо, да ако је Бог и у пучину грехова пале (људе) безмерним човекољубљем помиловао, и призвао и спасао; онда колико ће пре спасити нас, који грешимо Њему. Али, нико да не рекне кад слуша ово: да ако су тако учинили (грешници), и тако су примљени били Богом, онда ће и све нас да помилује, (нас) који не-уздржано у страстима живимо. Не помишљајте ово; јер они после отпуштења (грехова) Анђелски су поживели; а људи, који су не-уздржано поживели овде, (они) ће се осудити својим савестима, и у будућем веку (биће) осуђени, и мучени биће без краја; пошто су примили сабирана пропадљива скровишта. Ваља дакле стењати и плакати о таквима, зато што је ништавно наслађење света овога, према муци људима, који греше. Зато, братијо, да се покренемо на покајање, и да просимо опроштај грехова. И да се радујемо друг о другу, кад успева (кад напредује) према Богу трпљењем и покоравањем, и побеђивањем плотских похота, које је друго мучење; па тиме савршено наследници да будемо вечног живота у Христу Исусу Господу нашем, амин.

12 септембар

Слово о Евлогију монаху, и о сиромаху раслабљеном

Схоластик неки, по имену Евлогије, тај Божијом љубављу покренут, одрекао се молве, и раздао је цело имање своје, и једино је оставио себи худо имање, и мало злата. Па пошто он није могао да дела (да ради), постао је црноризац. Затим, пошто је у лењости био и није могао са дружином да буде, нити опет сам да седи, онда је нашао некога на улици хромца баченога, који ни руке ни ноге није имао, осим језика. И Евлогије је обећао Богу, и рекао: Господе, у име Твоје узећу овог разслабљеног, и покојићу њега (издржаваћу њега) до дана смрти његове, да бих се и ја ради њега спасао; и дај ми, Господе, трпљење, да служим њему. И приступио је к разслабљеноме, и говори му: хоћеш ли да те узмем, и да те покојим (да те издржавам)? И говори њему разслабљениј: да, господине. Онда рече Евлогије: идем да доведем магаре, и узећу те одавде; и тада је са многом радошћу обећао разслабљениј. И кад је довео магаре, узео је њега и превезао у дом свој, и онда се бринуо о њему на сваку потребу његову. Тако је пребивао разслабљениј у дому Евлогијевом петнаест година. И Евлогије је служио њему као оцу, и волео га је свакако: и прао га, и хранио, и носио га својим рукама. И после петнаест година позавидео је њима ђаво, и хтео је Евлогија да лиши плате, а разслабљенога покоја, па је почео (ђаво) да развраћа разслабљенога. И разслабљениј је почео да се гњеви, и да говори слова хулна: о хромче, о хромче, од господара си побегао, а имање си украо. Ти си раб, и господара свога си покрао, и (под) мојим изговором хоћеш да се утајиш, како си милостив, пошто си у свој дом мене узео, и ради мене хоћеш да се спасеш. А Евлогије се молио, и утешавао је њему срце говорећи: не, господине, не говори тако, него кажи ми, које зло сам учинио, па да се покајем? А разслабљениј је говорио тако: нећу твоја ласкања, однеси ме и баци на улицу, и нећу твога покоја (твоје издржавање). Онда Евлогије рече: молим те, утеши се од те печали (од те бриге и жалости). А разслабљениј се још више гњевом јарио, и на њега је вапио: већ не трпим твоје лукавство, није ми угодан овај живот, ја хоћу месо да једем. Онда је трпељиви Евлогије донео њему месо. А кад је видео онај повикао је опет: не могу с тобом да будем сам, него хоћу народ да гледам. Говори онда њему Евлогије: ја ћу да ти доведем мноштво братије. А он опет са гњевом изговори: тешко мени окајаноме (јадноме), твоје дакле лице нећу да видим, па опет ми доводиш теби сличне празно-једце (који без труда једу хлеб). И смутио се (разслабљениј), и не-лепим гласом је викао говорећи: нећу, нећу, него на раскрснице хоћу, баци ме (тамо), где си ме нашао, јер кад бих имао руке, онда бих задавио себе, или бих ножем себе заклао (јер тако беше бес њега разжегао). Тада се Евлогије покренуо и отишао је код црноризаца, и говори њима: шта да учиним, јер у очајање ме довео онај разслабљениј? И говорише му: зашто? Одговори: љуто ми чини, и у недоумици сам шта да учиним: да ли да бацим њега? али Богу сам обећао (да га чувам до смрти), и бојим се; а ако њега не бацим, зле дане и ноћи даје мени (чини ми); и не знам шта њему да учиним. И говорише њему они: иди с њим код Великог Антонија, и јави њему, па шта ти рекне, то и учини. Бог ће теби говорити кроз Антонија, и јавиће теби. И пошто се поклонио Елогије, послушао је њих: хромца је преварио, и убацио њега у лађу, и изашао је ноћу, и донео је њега у манастир код Великог Антонија; и јавио је њему, зашто је дошао. А он (Велики Антоније), наредио је њему пред свом братијом да казује. И по наредби Великог Антонија, Христов раб Евлогије рекао је пред свима: овога разслабљеног нашао сам ја на раскрсници баченога, и пошто се није бринуо о њему нико, ја сам помиловао њега, и Бога сам молио, да ми да благодат трпљења према њему, да бих њега покојио (издржавао); па да бих се и ја спасао ради њега, и тај покојен да буде од мене. И ево откако смо заједно петнаест година, као што се и твојој светости, Оче, све открило; али не знам шта је (зло) примио од мене за толике године, и веома ме мучи сада, па сам помислио да бацим њега, јер сам он је мене принуђавао. Тога ради сам дошао к твојој светињи, да ме васпиташ, шта ја да учиним; и да се помолиш за мене, пошто ме љуто дакле мучи. Онда говори њему Велики Антоније тешким и јаросним гласом: ако (га) одбациш ти, Евлогије, али неће га одбацити Христос; ти ћеш њега бацити, али поставиће њега Господ да буде бољи од тебе (добрјејша); и ово кад је чуо Евлогије, ужаснуо се. Онда, пошто је оставио Евлогија, Велики Антоније је почео језиком да туче разслабљенога, и говори њему: хроми и разслабљени, недостојни неба и земље, зар нећеш да престанеш да гњевиш Бога, и брата твога? Не знаш ли, да је Христос (тај) који служи теби, па како смеш на Христа да вичеш (извјешчати)? Зар није Христа ради поработио себе овај (Евлогије) да би служио теби? И пошто је васпитао и овога словима, онда је оставио њих мало. И потом је васпитао обојицу, и говори им: не скрећите, чеда, никако, него идите с миром, и не раздвајајте се друг од друга; него одложите сву печал, коју вам је бес набацио (наметнуо), и с чешћу и љубављу вратите се у келију, у којој сте живели; јер искушење је дошло вама од сатане, пошто знам, да сте обојица при крају, и венаца достојни бићете од Христа, он кроз тебе, а ти кроз њега. И дакле од сада ништа не помишљајте; јер кад дође Ангел, и не нађе вас заједно на том месту, бићете онда венаца лишени. И тада су (они) марљиво одмах дошли у келију своју, и пошто су у савршеној љубави четрдесет дана пребивали, онда је умро блажени Евлогије, и отишао је к Богу. А потом трећег дана умро је и разслабљениј, и отишао је к Богу у вечни покој.

13 септембар Поука пред Воздвижењем Честнога Крста

Да знате, браћо, како је у овај дан пред-празништво Воздвижења Честнога Крста Христовог, на коме се приковао Господ наш Исус Христос, и прадедовску клетву је потребио, која је била преступом, и која је саветом ђавољим, и окусом древним, којим смо (ми) испали из рода (из породи). Тога ради Владика Господ наш, умртвљујући смртно окушање, на Крсту је приковао плот Своју, која није окусила горки окус, (па) да би без-страшће нама увео животним дрветом. Кога желећи, да се покренемо, браћо, и пошто очистимо сви душе и тела, да приступимо к живо-творном Крсту, да се поклонимо, и чистим уснама да целивамо. Јер Тај (Крст) чисти грехе наше, и душе освећује, и Тиме се болести наше исцељују. Од Тога беси беже, Тиме се и држава адова скрушила, и Царство Божије се отворило свима, који се вером поклањају.

Слово од Отачника, о Филагрију монаху, који је нашао хиљаду златника и вратио је човеку, који је изгубио (златнике)

Био је неки монах, Филагрије по имену, који је живео у Јерусалиму и делао рукодеље, и од свога труда је хлеб јео. И кад је он стајао на тржишту и продавао рукодеље своје, (догодило се) да је неко заборавио улагалиште (новчаник), које је имало хиљаду златника. И нашао га је Старац, и стао је на месту своме, говорећи: ваља човек, који је изгубио, да дође и да узме своје (златнике). И одмах је дошао човек, који је изгубио, плачући. Тада је узео њега Старац и цело је дао њему (улагалиште, новчаник). А тај (човек) је онда држао њега, хотећи да му да део неки (од златника), али Старац није марио. Тада је почео да вапије човек, који је изгубио златнике: дођите да видите човека Божијег, шта ово чини? Онда је Старац тајно побегао и изашао из града, да не би познат био. А ово је учинио да не би поштован био.

14 септембар

Слово о двојици монаха, који су спасли блудницу

Два нека монаха ишли су из пустиње у Тарс град ради потребе, и одсели су у гостионици, да би ту преноћили. И по промислу Божијем нашли су ту три младића, који су имали са собом блудницу, и смутили се (монаси) и сели су. Онда је један од њих извукао из улагалишта Јеванђеље и почео да чита. А блудница кад је видела Старца да чита, оставила је младиће и дошла је и села близу Старца. Тада је Старац одгурнуо њу и рекао: врло си ми на пакост, о страстнице безстидна, како се ниси постидела да дођеш овамо и да седнеш близу нас? А она одговори говорећи: не, Оче, не гнушај се мене, иако сам пуна сваког греха; јер није одгурнуо древно блудницу, која је дошла, ни Владика Господ Бог свијех. Онда Старац рече њој: али та блудница од Христа се није повратила на грех. Тада она рече Старцу: надам се и ја на Сина Бога живога, да од часа овог и ја се нећу вратити на грехе, ако ме на пут покајања поведете (наставите). И они су обећали, да ће се спасити она, рекли су, ако послуша њих. Тада је она оставила младиће и сва своја имања, и последовала је Старцима. И (они) су је одвели у манастир девички, и постригли су њу и предали је игуманији, и онда су отишли. А она је у покајању пребивала и до старости, и многи разум је стекла; и чудеса је чинила, и починула је с миром; а беше име њој: Марија.

Поука на Воздвижење Честнога Крста

Данас се, браћо, Крст пресвети уздиже, и разрешује прегрешења наша, и сваке године обнавља подизањем својим, и остарела грехом срца наша понавља; јер тим светим Крстом искупљени смо од клетве законске. Јер на Томе се приковао Господ Бог наш, и рукописаније греха нашег је раздрао; на Томе је умртвио сва прегрешења наша и саблажњења. Тога је дао нама Владика и Бог (за) оружије на противног врага. Тиме се смрт умртвила, и ад се разрушио; Тиме се Адам древно умртвљени опет обновио, и Ева се од клетве ослободила. Јер дрвеним окусом био је испао из раја древно, па дрвом Крстним опет се уселио у рај. Јер Тога кад је видела смрт, задрхтала је страхом, и испустила је (душе), које је била прогутала древно, од првог Адама до Тога, Који се на Њему приковао. Јер Тај (Крст) је наша победа, Тај је наше оружије на противнике. Тиме кад се знаменујемо, не бојимо се видљивог и невидљивог врага; јер Тај је целитељ страсти наших, Тај насићује без муке вером срца наша (без труда); Тај је чувар свим хришћанима, и окормитељ свима (крманош и хранитељ). Тиме знаменујемо ми своје тело и храну нашу, и неће приступити к нама зло; јер Тај напасти наше прогони. Зато, браћо, Тај свети Крст са страхом кад целивамо, и кад се клањамо Њему, да одбацимо од себе сваку злобу, јарост, гњев, клевету, лихо-иманије, стидно делање, и пијанство; то све ђавоље да одбацимо. Па да заволимо мир, кротост, трезвљење, сиромахо-љубље, госто-примство, пост и чистоту; јер то је Анђелско житије, јер тим делима се сви право-верни спашавају. Ову чистоту, и подобна њој дела да заволимо, да би били синови Вишњега, и причастници Царства Његовог, славећи Пресвету Тројицу, Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек, и у векове векова.

15 септембар

Слово од Лимониса о помислима

Брат један, који је живео у пустињи, пошто је мучен био од беса блуднога на похоту женску, дошао је код Оца Пахона и казао му (за своју) борбу. А он (Пахон) је одговорио и рекао: не чуди се томе делу, јер не страдаш то од лењости, јер сведочи ти и место, и оскудност (хране и одела), које је на потребу плоти, и нема овде беседа женских. Него пре од врлине догађа се теби искушење (непријазан); јер на труд је рат блуда; јер некад плот наша свирепа бива од доброг живота, а некад страст наилази на нас помислима, а некад сам бес пакости чини из зависти. Јер ја сам много пута посматрао и нашао сам се у таквим (стањима); јер ево видиш мене старог човека, који сам четрдесет година провео у келији, и бринуо сам се о своме спасењу, и толико сам стар, па и до данашњег дана пакост ми чини (бес).

16 септембар

Слово од Лимониса, о Доротеју пустињаку

Брат један казивао је братији користно о своме Оцу игуману Доротеју. Трудбеник је он био велики, и тврдо је живео (жестоко), шездесет година је био у пећини, и сваки дан по највећој жеги у пустињи у подне сабирао је камење, и тиме је увек творио келије и давао је (монасима) који не могу да зидају. А ја сам њему рекао једном: шта (то) чиниш, Оче, у таковој старости мучећи своје тело по жегама љутим? И одговори ми говорећи: да не би оно мучило мене, него да намучим ја њега (да уморим). А јео је на меру хлеб суви сваки дан, и нешто зеља (дробнаго свјаслца); и пио је и воду на меру. Бог је сведок, да нисам видео њега ногу да пружи, нити да спава на рогозини, нити на постељи; него кроз ноћ је седео и плео котарице од грана палмових, и тиме је храну куповао. А пошто сам помислио, да преда мном само тако тврдо живи (жестоко), онда сам хтео да чујем, и питао сам многе од његових ученика поверљиво: да ли је тако њему увек житије жестоко? И (ученици) који су (п)о себи живели и добре нарави правили, они су ми говорили, како: од детињства тај живот има. Јер никада није уснуо по обичају, осим кад дела и једе, и склапао је некад очи, тако да је много пута и хлеб испадао из уста његових у време јела. А кад смо ми принуђавали некада њега, мало на рогозини да полежи, он је сажаљевао и говорио нама: ако уверите Анђела некад да усне, онда ћете уверити и мене.

Слово Јована Златоуста, како ваља читање светих књига слушати, и са приљежношћу читати и пазити

Рекао је блажени Јован Златоусти: кад седаш ти да читаш слова Божија, најпре се помоли Богу, да ти отвори очи срдачне. Па не само да читаш што је написано, него и да твориш (то), да не би на грех себи житија Светих и слова читао. А кад читаш приљежно и свим срцем, са многом приљежношћу читај слова, а не труди се само листове да окрећеш. Ако ти је потреба, онда не лењи се, него и двапут, и трипут прочитај слова и много пута, да би разумео силу њихову. А кад хоћеш да читаш или да слушаш другога који чита, онда се помоли Богу, овако говорећи: Господе Исусе Христе, отвори ми очи срдачне, да услишим слово Твоје, и да разумем њега, и да творим вољу Твоју, јер сам дошљак ја на земљи; не сакриј од мене заповести Твоје, него откриј очи моје, да бих разумео чудеса од закона Твога. Укажи ми незнано и тајно премудрости Твоје; на Тебе се надам, Боже мој, да Ти просветиш ум мој и смисал (разум) светлом разума Твога (знања Твога), па не само да читам написано, него и да творим то (написано). Да не би на грех себи житија Светих и слова читали, него на обновљење, и просвећење, и на светињу, и на спасење душе, и на наслеђе живота вечнога. Јер Ти си просвећење људи, који леже у тами, и од Тебе је свако давање добро, и сваки дар савршен.

17 септембар

Слово од Отачника, о гњеву и о покајању

Брат неки је имао гњев на (другог) брата. И кад је чуо тај, дошао је да се покаје к њему, а он није отворио њему двери. Онда је тај отишао код једног Старца и казао му ту ствар. И одговорио је њему Старац, и рекао: пази, да ниси оправдања имао у срцу твојем, па си зазирао брату твоме, како је он крив, а себе си оправдавао, и ради тога се није известило њему да отвори двери (није уверљиво било њему да си искрено дошао). Ипак ово је што ти говорим: ако је и тај сагрешио према теби, положи у срцу твоме, како си ти сагрешио према њему, а брата твога оправдај, и тада ће Бог уверити њега да се помири са тобом. И казао је њему причу ову, говорећи: била су ту два мирјанина побожна, и договорили су се и изашли су (из света), и постали су монаси; па ревнујући по јеванђелском гласу, а не знајући, ушкопили су себе (телесно) ради Царства небескога. А кад је чуо архијереј, одвојио је њих од Цркве. А они су сматрали да су добро учинили, и роптали су на њега, говорећи: ми смо се ушкопили ради Царства Божијег, а овај је одвојио нас; него идемо да кажемо на њега (против њега) архиепископу јерусалимском. И отишли су и казали њему све. И рекао им је архиепископ (јерусалимски): и ја вас одвајам (од Цркве). Онда, пошто су од тога опет печал примили, отишли су у Антиохију код архиепископа. И кад су рекли њему све о себи; и тај је одвојио њих (од Цркве). Онда су говорили к себи: да пођемо у Рим код папе, и тај ће осветити нас од свих ових (одмаздити). И отишли су код великог архиепископа римског, и огласили су њему, шта су им учинили архиепископи: и дошли смо код тебе, рекоше, јер ти си глава свима. Онда је рекао и тај: и ја вас одвајам, јер сте одвојени (одлучени). Тада су се (они) расправљали међу собом, и рекли су у себи: ови (архиепископи) су заједно (по себи су један по једноме), пошто се у саборима сабирају. Да пођемо код светог Епифанија архиепископа Кипарског, и да огласимо њему, јер је Пророк, и не обазире се на лица човечија. А кад су се приближили граду његовом, онда је тај (Епифаније) пустио (посланике) у сусрет њима, и рекао је: ни у град овај не улазите. Тада су (они) у себи рекли: заиста смо сагрешили, и зашто онда себе оправдавамо? Нека буде, како су они нас без правде одвојили; али дакле овај је Пророк, и ево, Бог је јавио њему о нама. И зазрели су себе због греха који су учинили (презрели су себе). Тада је видео срце-зналац Бог, како су заиста зазрели себе (презрели), и указао је о њима опет Епифанију. Онда је (он) послао и призвао њих, и утешио их, и примио их је у причешће. И написао је архиепископу александријском говорећи: прими чеда твоја, јер су се покајали заиста. И тада је рекао Старац: ово је исцељење велико човеку, и то хоће Бог, да човек изложи саблазан свој пред Богом. А кад је чуо ово брат, учинио је по слову Старца, и отишао је и закуцао на двери брата; а онај, како је само осетио изнутра, пре њега се покајао, и отворио је њему, и целивали су један другог од душе; и био је њима мир велики.

           18 септембар

Слово од Отачника о монаху, који је плакао сваки дан

(Неки) брат се обукао у образ монашки, и отишао је и населио се у гори Нитријској. А била је келија његова близу другог брата, и (овај) је слушао њега сваки дан како плаче због грехова својих. А кад (је било) за дуже време да нису долазиле њему сузе, онда је изобличавао душу своју говорећи: зар не плачеш, окајана, и зар не ридаш? Веруј мени, ако нећеш да плачеш; и онда је узимао лозу, и тукао је себе по нагом телу, док нису долазиле њему сузе. И чудио се одмах брат, који је живео близу, и молио је Бога, да јави њему, да ли (тај) добро чини кад мучи себе. И једне дакле ноћи, видео је у сну брата како носи венац, и стоји у хору Мученика, и неког је посматрао мужа где говори: види доброг Мученика. И ти се мучи Христа ради као и овај, и са Мученицима бићеш венчан.

Слово о милостињи, како човек, кад даје сиромаху,

Христу даје

Човек неки у Константин-граду веома је био милостив, па и по улицама градским кад је ишао, за њим је ишло мноштво сиромаха. А он је као одгонио њих и одгуривао, али у руке њихове је улагао милостињу (стављао); а ово је чинио, јер је хтео да се утаји од људи. Али, кад је неки његов верни друг упитао њега: како је постао милостив? он је одговорио њему говорећи: кад сам, рече, био мали, око десет година, ушао сам у цркву да се помолим, и видео сам Старца духовна како учи народ, и говори о милостињи: човек, рече, кад даје сиромаху, Самоме Христу у руке улаже (ставља). А ја кад сам чуо, нисам веровао (Старцу) који је учио, јер сам помишљао говорећи: ја сам чуо да Христос на небесима седи с десна Оцу, па како се онда на земљи налази, као што (Старац) говори, да узима оно, што сиромасима дају. И ово мислећи ишао сам у дом мој; и онда сам видео сиромаха у рубама како иде (у подрпаној хаљини), и над главом његовом стајало је обличије Господа нашег Исуса Христа. И како је сиромах тај ишао путем својим, неки милостиви (човек) срео је њега, и давао му хлеб. И кад је пружио руку милостивиј дајући хлеб, и гле, образ Спасов је пружио руке Своје према руци милостивога који даје, и примио је из руке његове хлеб, и дао је према њему благослов.[6] И то кад сам видео ја, поверовао сам, да човек кад даје сиромаху, по истини Христу даје. Па ја и сада видим тај исти Образ над главом сиромаха где стоји, и тога ради бивам држан страхом, и чиним милостињу по сили, колико могу.

19 септембар

Слово Јована Златоуста, о гњеву

Бес гњевни код људи је овакав: колико се више против-речи, толико више уверења требује (увјет, доказа). Јер као и огањ, када велики бива, тада се нарочито распаљује. Али не прилажи дрва на огањ, па ускоро ће се угасити; јер нема силе (сам) по себи гњев, ако нема другога, који разгневљује. Јер тако и лађари чине, кад бура устане у мору, тада не помињу више ствари, које избацају (рухљади); а пошто се бура утишала, онда помињу све што су избацили, и много о томе жале. Тако и човек који се гњеви има: јер бура је њему љута, кад је ум његов смућен; и ван себе пребива, и не осећа шта чини, иако зла слова износи. А кад се утиша њему гњев, тада помишља, која је износио зла слова, и разуме штету велику, и срам, и погибију. Јер као неко у ноћи кад краде ризнице злата (портишча), или других драгоцености, и остало, па кад изобличе њега и изнесу то пред децу, онда не укоревају тога човека, чије је (то), него човека који је то крао. Тако и човек који баца зла слова другу својем, (он) не укорева њега, него пре себе. Јер као што и сириште не-здраво бљује јед који смрди (отров); тако и уста гневљивог човека избацају зла слова. А многи дакле иначе чине (наопако), на гњев и вражду су брзи, а на смирење су лењиви. Али он је, рећи ћеш, виновник тога зла (зачетник тог узрока), и он треба да се покори. Зато ти престигни, покори се њему, да би теби од Бога била плата. Јер ако ниси ти почетак зла тога учинио, ипак ти сада почетак добра учини. Јер овако и лекари иду ка болесницима, а не болесници ка лекарима; јер не могу, пошто су болешћу држани. Тако и ти учини према брату, који је држан болешћу гневном, исцели њему рану греховну покоравањем. Послушај Господа, Који је рекао: ако те неко удари у образ, окрени њему и други.

20 септембар

Слово о презвитеру, кога је свезао епископ од службе

Казивао је Филон, Христов раб, како је древно у (време) гоњења хришћана, епископ неки одвојио јереја од службе због неке кривице. И отишао је тај јереј на другу страну ради неке потребе, и тамо је ухваћен био од јелина, и много је мучен, па није се одрекао Христа, него су посекли главу његову, и постао је Мученик Христов. А после мало кад је престало гоњење, кнез тога града, кад је видео чудеса светог Мученика, сазидао је њему цркву; и узео је мошти његове и уложио у гробницу, и положио је њих (мошти) унутра у светилишту цркве. Онда је сазвао народ сав и епископа, хотећи да учини освећење цркве. И тако дакле, кад је јереј хтео начело да учини вечерње службе, онда се дигла гробница, и изашла је ван из цркве, а ни од кога од људи не беше ношена; и страх и трепет ухватио је све, који су били у цркви. Онда су донели ужад људи, и увукли су гробницу у цркву на место своје. И други пут кад је епископ дао мир,[7] одмах је (опет) гробница изашла из цркве. Кнез онда, кад је видео ово, побојао се, и почео је да се исповеда и веома да плаче к Богу говорећи, како: ради грехова мојих, рече, неће Светиј да се удоми у цркви. Тако је и сав народ плакао и ридао, гледајући на ово преславно чудо. А кад је дошла ноћ, јавио се свети Мученик епископу говорећи: зашто ви скорбите о себи, како (ја) нећу да будем са вама у цркви? Него учини љубав, и потруди се у град иди код епископа мога, и принуди њега да ме разреши од запрећења, јер ме је одвојио од службе, и тога ради не могу с вама да служим сада у цркви, и (зато) излазим ван. Венац дакле мучења сам примио, а лице Христово нисам видео, пошто сам у одвајању (у одлучењу). Па не помишљај ти да разрешиш мене, јер да служим с вама не могу, нити лице Христово да видим, јер Тај (Христос) је рекао светитељима (апостолима и епископима): које год свежете на земљи, биће свезано на небесима. И то кад је рекао, невидљив је постао. А ујутру је епископ исповедио ово кнезу. А кнез кад је чуо од епископа, утешио се. Онда је епископ узео неколико клирика, и отишао је код епископа нареченог од Светога, и исповедио је њему све, што је о светом Мученику. И тај (епископ) је брзо устао и пошао са њима. И кад је дошао, поклонио се светом Мученику, и рекао: Христос, Који те је свезао смирењем мојим, нека те разреши сада проливањем крви твоје за име Његово; уђи и буди са нама. И унели су гробницу у цркву; и онда су скончали службу, и више се није кренула гробница са места свога; и чудеса многа су бивала. Зато дакле, о христољубци, разумите, како је велики чин светитељски (епископски); јер које год свежу на земљи, биће свезано на небесима; и које год разреше на земљи, биће разрешено на небесима.

21 септембар

Слово, како ваља да живе хришћани

Хришћанин сваки, који (треба да) је изван неверних, нека пребива без делања грехова (без чињења греха), као друг Божији, а враг ђавољи, и причастник Христових Тајни, и нека се одриче од сатанских дела и прелести бесовских, (да буде) чист и преподобан, бого-љубив и често да се моли Господу говорећи: Оче наш, Који си на небесима; да не би (као) недостојан, Бога Оцем себи називајући, укорен био од Њега; него као Син да слави Оца, и као раб Господара свога да се боји. Јер говори Господ: ако Сам Отац ваш, онда где Ми је од вас чест и слава? А ако Сам Господ, онда где је страх Мој код вас? Зато, браћо, да пребивамо у наредби Божијој: да поштујемо Њега као Оца, и да се бојимо као Господара. Да помињемо грехе наше, и због њих да плачемо без престанка; да би очистили своје душе, и тако ка Христу да дођемо. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

22 септембар

Слово светог Јована Милостивог, о Петру царинику

У Африкији Фригијској, овај је био Петар цариник, немилостив веома, и никада није помиловао сиромаха, нити је памјати имао према Црквама Божијим (у памћењу), јер је уклањао уши од људи, који су просили милостињу. А благи човекољубац Бог, Који неће смрти грешницима, него се брине о спасењу свијех, којим зна судбама свакога да спасе, и ову ствар је (Бог) учинио: у једно дакле време, кад су мало-моћни (просјаци) седели на улици, почели су да хвале домове милостивих и за њих Бога да моле; а тако и немилостиве су укоравали, па је дошло слово и до овог Петра, како је немилостив свакако. А један од њих говорио је: ја ћу данас узети од њега милостињу. И онда су учинили међу собом залог (обкладу), хотећи да испитају њега. И дошао је (тај просјак) и стао код врата дома његовога. А кад је ишао Петар и носио на магарету бреме хлебова кнезу за обед, онда се поклонио њему сиромах, који је учинио залог (обкладу), и почео је да проси (милостињу) приљежно вичући. А он (Петар) пошто није нашао камен, онда је зграбио хлеб и ударио њиме (хлебом) у лице њега, и отишао је. А сиромах просјак дохватио је хлеб и дошао код дружине говорећи, како: од саме руке његове узео сам овај хлеб; и похвалио је Бога, како је милостив. А после два дана упао је (Петар) у злу болест, док није остало у њему духа (даха). И онда су почели Анђели да мере (да вагају) дела његова, и нису налазили добрих дела, шта би уложили према злима, осим једино тај хлеб, кога је дао сиромаху, и то не-вољом. И рекоше њему Анђели: иди, убоги Петре, и приложи на овај хлеб, да те не би узели тамно-образни беси, и да те не уведу у муку вечну. Тада је ушла опет душа његова у тело, и одтада је постао милостив, и раздавао је сво имање своје сиромасима, и рабе своје је ослободио. А једном рабу је рекао: послушај мене; а ако не послушаш, онда ћу (ја) тебе продати. Него да пођемо у Јерусалим, да се поклонимо животворном гробу, и светим страдањима Господа нашег Исуса Христа, и тамо ме продај, и раздај цену моју сиромасима, а сам ћеш бити слободан. И кад су отишли они у Јерусалим, и поклонили се светим местима; онда је раб (тај) продао господара свога (Петра) неком бого-бојажљивом мужу, званом Зојилу, и цену његову је раздао сиромасима. И почео је (Петар) да работа: некад је кухињску службу творио, некад је виноград копао, и другим страдањима мучио је тело своје, док (није) Господ Бог пројавио о њему. Јер кад су дошли гости из Африкије, и кад су седели на обеду код господара његовог, онда је Петар тањире уносио и износио. А они познавајући њега, почели су да говоре: заиста је Петар. И казали су господару његовом, како је (Петар) властелин велики био у Африкији, и како је многе рабе своје ослободио. А Петар пред дверима кад је чуо ово, шта говоре о њему, поставио је тањир и изашао је. А био је вратар тога дома глув и нем, који је по помахивању само отварао и затварао (врата). Тада рече њему Петар: у име Господа нашег Исуса Христа, отвори. А он рече: ево ме, господине (ево ја); и отворио је њему врата. И изашао је Петар бежећи од славе људске. А вратар, који је био глув и нем, утрчао је брзо (унутра), говорећи: господине (Зојиле), како је велики раб Божији изашао од нас. Јер кад ми рече: у име Господа Исуса Христа, отвори врата, онда сам видео пламен, који је изашао из уста његових, и (тај пламен) дотакао је уши и језик мој, и тада сам прочуо и проговорио. А они су изашли за њим брзо да га траже, али нису нашли њега. И прославили су Бога, Који прославља Свеце Своје.

24 септембар

Слово о неком игуману, који се молио Богу о својим црноризцима, да би (и они) с њим у рај ушли

Казивао је Јован Лествичник, како: био је неки игуман свет, опште-жића Отац, сваком врлином украшен, и милостив према сиромасима. И тај се молио Богу говорећи: Господе, ја знам себе да сам грешан, али на Твоје се надам шчедроте (сажаљење), и надам се да се спасем Твојом милошћу. молим се дакле, Владико, Твојој благодати, не раздвајај мене од дружине моје, ни у будућем веку, него са мном и њих удостоји вечног живота; и често је ову молитву творио Светиј. А човекољубац Бог је известио њему оваквим образом: у другом дакле манастиру по-даље од њих, био је празник. И позван је био свети овај игуман са црноризцима његовим. А кад он није хтео да иде, чуо је онда у сну како говори (неко) њему: иди, али само дакле, пошаљи пред собом ученике своје, па онда за њима сам иди. А време (празника) кад је дошло, онда су ишли црно-ризци његови на обед (напред у други манастир); и видели су посред пута сиромаха разслабљеног и рањеног где лежи; и упитали су (га) за муку његову (о бољезни). А он је плачући говорио: болестан сам био, и овде ме звер скруши и отиде, и немам никога да ме узме, да би ме у село донео. А они рекоше: ми смо пешаци, шта ти можемо учинити, пошто ни магаре немамо; и оставили су њега и отишли су. А после мало дакле, дошао је игуман њихов, и нашао је њега где лежи и стење. И кад је дознао (за) разлог (за муку његову), онда говори њему: зар нису дошли овде монаси пре мене, и зар те нису видели овде? а он рече: и стајали су код мене, и дознали су за моју немоћ, и отишли су, пошто су рекли: ми пешке идемо, и шта ти можемо учинити? Говори онда њему игуман: можеш ли, да пођемо по мало обојица. И рече (раслабљениј): не могу. Онда говори игуман: да ја дакле узмем тебе на плећа своја, и помоћију Божијом донећу те. А он рече: како можеш носити мене, Оче, сам, а пут је далек? Него иди тамо (у село), и пошаљи по мене. и говори игуман: тако ми Господа Бога, нећу остављати тебе; и подигао је њега на плећа своја, и понео га. И онда испрва је осећао, како човекову носи тежину, затим је лакши био, и на крају сасвим је лак постао; и није се домишљао (игуман) о (тој) ствари; па одједном је и невидљив постао тај, кога је носио. И био је онда глас ка игуману говорећи: увек се дакле молиш за ученике твоје, да се с тобом удостоје вечног живота; али друга су дела твоја, а друга су њихова; принуди дакле и њих да дођу у дело твоје. Ја право судим, и оддајем свакоме по делима његовим.

25 септембар

Повест о страшном трусу (земљотресу), када је зграбљено било отроча у ваздух

У (време) царства Теодосија Малога био је трус страшан, и то по божанском промислу био је, јер хтео је Бог да покаже људима пре васкрсења дан васкрсни. И тога ради сав народ са царем Теодосијем и са патријархом Проклом, и са сваком пуноћом црквеном, ван града су ишли по пољу због страха; јер су благо-верни људи од настојања вражијег примили, и прилагали су на три-свету песму, говорећи: свети Безсмертниј, Који си се разапео, Боже, помилуј нас; и одједном је отроча било зграбљено у ваздух, и било је ношено по њему. Тада су сви са ужасом и страхом, дуго времена викали: Господе помилуј. И затим је одмах сведено било отроча на земљу, пошто је у облацима у ваздуху било. И гласом великим је рекло (дете): како Анђелски хорови без сваког прилога три-свету песму узносе, говорећи Богу: свети Боже, свети Крепкиј, свети Безсмертниј, помилуј нас. И одмах са таквим гласом предало је (дете) душу Богу. А колебање труса је престало.

Слово о презвитеру, који је упао у прељубу, и опроштен је био покајањем

Презвитер неки био је у Константин-граду, и од дејства ђавољег упао је у блуд. И после неколико дана промислио је (о) своме сагрешењу, и ридао је у себи говорећи: тешко мени оскверњеноме душом и телом, шта да учиним, да бих добио опроштај мојих сагрешења? И устао је и отишао на гору Олимпијску, пошто је промислио дакле тамо да се покаје код неког духовног Оца. И нашао је тамо Старца, и исповедио је њему сва сагрешења, па потом је рекао и блудни грех. Тада рече Старац: после тог љутог сагрешења, ниси ли се дрзнуо да служиш? И рече (презвитер): да, Оче свети, служио сам. Онда рече Старац: знај, чедо, ако упадне јереј у такав грех, онда нема њему исцељења, него да не служи на-даље; ако и с великим покајањем приступи к човеко-љубцу Богу, али ка јерејству опет да не приђе, јер нема опроштаја. А он рече: зар ми нема, Оче, покајања? Онда се Старац (мало) двоумио, па рече: опрости ми, чедо, Господа ради, ко сам ја да се тако дрзнем да судим, једино ако бих могао и за своје грехе да се покајем. А он кад је чуо ово, поклонио се Старцу, и отишао је скорбан (оскорбљен, ожалошћен). И како је ишао, срео је њега Авва Петар, и видео га печалног, и говори: шта ти је, чедо? А он рече: честни Оче, дошао сам код оног Старца, и исповедио сам му све своје грехе, и тај (Старац) ме у очајање увео. Онда говори њему Петар: мислим, чедо, да нема греха који побеђује човеко-љубље Божије; пођи у моју келију, и јави ми твоја дела, и онда како хоће Бог, уредиће. И кад је дошао с њим у келију, одмах је исповедио блудно дело. А Петар је рекао: по истини говорио ти је свети Старац, јер јереју је овај грех тежак, и нема опроштаја. Али пошто си ти зло ово дело учинио, онда од сада не можеш ти да служиш, једино да се пострижеш у монашки чин, и да се покајеш истинито, и ја се надам на благодат Господа Исуса Христа, да ће учинити милост с тобом, као и са свима, који су се покајали. А он кад је ово чуо, припао је к ногама његовим, говорећи: ако ме Бог привео у свете твоје руке, нећу се одвојити од тебе. Тада Старац, кад је видео сузе његове, рече: ако ти је угодно, нећу одгонити тебе, јер рече Господ, како: човека, који долази к Мени, нећу истерати ван. И после мало дана (Старац) је постригао њега у свети монашки образ; и био је с њим у посту, и у покајању са сузама молећи Бога. А имао је Старац под храмином подрум, и после једне године почео је (презвитер) да моли Старца, да му нареди у подруму том да живи. А он по молби његовој, дао је њему. И отишао је (презвитер) и сковао уже гвоздено, и огрлицу за врат свој, и обавио је (ту огрлицу) око врата свога, а други крај ужета је учврстио за стену; и кад су дакле три дана прошла, и није ушао код Старца, онда је сишао код њега сам Старац, и видео је њега ужетом привезана, и рекао је: шта си то, чедо, учинио; како да изађеш у проход (у нужник), тако свезан? Па где и потребу телу своме да узмеш? А он одговори: свети Оче, ја сам се раније благо-воног тамјана, и благог мира и мускуса наситио, а сада ћу се зло-смрадија, које излази из мене, наситити. А Бог да настави (да води) твоју светињу, па на два дана, или на три, да доносиш мени мало хлеба и воде, ради нужде телесне. И прихватио је Старац молбу његову, и доносио је њему хлеб и воду на два дана; а он је квасио сузама (храну) и јео, и трпео је он у таквој скверни (прљавштини) три године. И уверење је о њему Петар од Бога добио, да је Бог примио покајање његово; јер јавио је њему Ангел, да ће се преставити већ: иди, рече, разреши њега. И отишао је дакле Старац, и приближио се да разреши њега, и рекао: већ ти је (време) да скончаш. А он је молио да остави њега, да тако умре. Онда Старац рече: не, чедо, већ не ваља теби тако да будеш, јер си јереј. И наредио је њему молитву да учини. И још док је била молитва у устима његовим, тако је предао душу, пошто се очистио од грехова.

26 септембар

Слово о младићу, кога је спасао Јован Богослов

Кад је дошао велики ученик Христов Јован Богослов у град Азијски, нашао је младића доброга родом и узрастом великога, и образом лепога, и пошто је (младић) зажелео душом својом да буде веран, онда је поучио њега довољно заповестима Божијим. И потом је привео њега код епископа тога града, и рекао му: епископе, овог отрока предајем ти, сведок је Свети Дух, да сачуваш њега од сваког злог дела. И ово кад је рекао Јован, отишао је у друге стране (земље) да учи вери у Христа. А епископ је примио отрока, и учио га, и чувао га, васпитавајући (га) приљежно. И не после много дана крстио је њега, сматрајући, да ће утврдити њега крштењем; и потом већ није првим учењима учио њега. Па после мало ослабио је отрок (у вери), и приложио се ка младићима и ка безумним мужевима, и почео је с њима на вечере многоцене да иде, и на вино много, и на свеноћни блуд, па потом на крађу, и коначно, на гори су узели њега они зли другови; и како је велики био телом, за старешину су поставили њега себи разбојници, и немилостивим су учинили њега целога и безбожним и горким и љутим. А потом, кад је година прошла, дошао је Јован у Ефес, и пред свима је рекао епископу: о епископе, приведи ми предано (благо), које сам ти предао. А епископ се зачудио о глаголу (о речи), као да о неком злату испитује њега Јован. И кад је видео њега, како је у недоумици, Јован је рекао њему: приведи ми отрока, кога сам ти поручио (поверио). А епископ кад је чуо, уздахнуо је веома, и просузио, и рекао је Јовану: умро је отрок. А Јован рече: како, и којим образом (на који начин), да ли душевном смрћу или телесном? И рече епископ: да, душевном, јер велики је губитељ постао (погубник), и коначно љут разбојник. Онда рече Јован епископу: зар те нисам поставио за чувара душе тога отрока, и зар те нисам за доброг пастира поставио овци Христовој? Него да ми приведеш сада коња, да на њега уседнем, и да јездим на место где је отрок. И усео је Јован на коња, и гонио је брзо, тражећи погинулу овцу Христову. А кад је дошао у гору, где су разбојништво чинили, био је ухваћен од страже разбојничке. Онда је молио (стражу) Јован говорећи: водите ме код кнеза вашега; и узели су га и одвели. А он је стајао наоружан; и кад је видео Јована према њему да иде, онда се посрамио и побегао. А Јован као да је заборавио старост, крепко је отрока гонио, говорећи: зашто од мене бежиш, о чедо, од твога Оца? и зашто ми труд задајеш, сине? Стани, помилуј ме странога, старца немоћнога; стани, не бој се, имаш наду спасења. А ја ћу за тебе одговарати пред Богом, ја ћу за тебе душу моју положити, као за нас Господ Исус Христос. Не бој се, чедо, стани, не ужасавај се, Христос ме је послао отпуштење грехова да ти дам. А ја ћу за тебе пострадати, и на мени крв да буде, коју си ти пролио, на мојем врату да буде бреме грехова твојих, чедо. И ово кад је чуо, стао је отрок, и бацио оружије своје, и тресао се веома и плакао. И приступио је к Јовану и целивао њега са сузама, а десницу је своју крио, јер крвава још беше. И узео је њега од разбојништва, и вратио се у Ефес. И увео је њега у цркву, дајући свима нама образ (пример) покајања уверљив, тако да нико од нас кад упадне у многе грехе, да не очајава за своје спасење; него ка покајању кад приђемо, Божију да добијемо милост. Јер (Бог) хоће нас све да спаси, и у разум истине да приведе.

Слово о светом Јовану Богослову, како је изучио човека да слика иконе

Има град мали близу Цариграда. У њему је било неко дете мало и сирото, по имену Гусар; и обичај је био њему да се унајмљује да напаса гуске. А био је на вратима тога града образ Јована Богослова, бојом начињен (вапи). И свагда кад је изгонио гуске пред врата, цртао је прстом на песку гледајући на образ Богослова, и говорио је: господине, дај мени, да се ја научим да прецртавам (да пресликавам) овај образ, јер жели ми душа моја. И ово дакле руке није успевао (да нацрта), и главу, или очи, и остало цртање није савршавао, и опет је заглађивао и (наново) цртао; а ово је он чинио за три године. А једном дакле, кад је цртао он, дошао је код њега уверљиво Јован Богослов у образу седом, као што је био на вратима града образ његов начињен, и говори њему: шта то чиниш, гусару, и по песку црташ? А гусар рече: погледај на врата града и види образ Јована Богослова, јер њега (образ) већ трећу годину учим се да нацртам на песку. Онда говори њему свети Јован: да ли хоћеш иконо-писање да научиш? Рече њему гусар: да, господине, желим то. Тада је Јован узео перо и мастило (црнило), и написао је грамату (писмо): ја, Јован Богослов, који сам узлегао на прса Господња честна, и који сам пио тајну Његову чашу, код тебе, Хинаре, послао сам ово дете гусара, да изучиш њега боље од тебе да слика иконе. И пошто је запечатио прстеном, дао је гусару и рекао: иди у Цариград, јер тамо је царев сликар, по имену Хинар, и тај у златним палатама царевим слика, и иде (језди) свагда на јутрењу у свету Софију, па причекај њега, дај му грамату ову, и реци: дао ми је њу Јован Богослов, и за њим иди; и ово пошто је њему говорио, невидљив је постао. А гусар је брзо отрчао у град, и било је јутро, и угледао је како иде (језди) онај царев сликар од свете Софије, и дао је њему грамату, и пошао је за њим. А сликар кад је прочитао грамату, зачудио се, како је било написано. И гусар је казао њему све што се догодило на пастви (кад је имао виђење). Тада је завист обузела срце сликара, (и помишљао је) како њега да не изучи (сликању). А у то време неки царев муж је поставио цркву камену, и дао је да се наслика икона местна, у име светог Јована Богослова. А пошто је ишао сликар на оруђе (неким послом), наредио је гусару да меша боје (терти вапи). А по Божијем уређењу, задржао се тамо до обеда (сликар). Па док је гладио он (гусар) левканије (неку боју), дошао је код њега Јован Богослов, и говори: шта чиниш, гусару? И рече гусар: мешам боје (тру вапи), да би насликао икону Јована Богослова мајстор мој. Тада говори њему Јован: устани, цртај. А гусар је уздрхтан био и рече: ја, господине, ни четкицу нисам узимао (у руке), нити сам се учио. А Јован рече: гледај на мене, и цртај. И узео је перо, и ухватио је њега за руку (Јован), и цртао је образ на дасци. И кад је нацртао, изашао је од њега, и просветлила се палата од иконе, као од сунца. А гусар је почео да плаче, помишљајући: шта ће ми бити од мајстора? А кад је дошао мајстор, почео је да се чуди шта је било; и од тада је (гусар) постао бољи од мајстора. Онда су казали (људи) цару: има код сликара твога ученик, који трећи дан како је дошао да се учи, па јуче је насликао Јована Богослова икону, да се и палата светли од ње као од сунца, и у ум човеку не долази. И узели су (људи) икону, и однели је код цара; и цара је ухватио страх од светлости иконе. Онда је настао зазор (презир према) царевом сликару међу мужевима царевим; једни су дакле говорили, како је ученик бољи од мајстора, а други су говорили, да је мајстор бољи. Тада рече цар: ја ћу право пресудити, ко је од кога бољи; (и рекао је сликарима): да насликате два орла у мојим палатама, и свакога од њих на зиду да поставите. А ја ћу узети јастреба и пустићу (га), па кога орла почне да хвата јастреб, тај ће и бољи бити. И сви рекоше: право си говорио, царе. Онда су отишли брзо, и насликали су два орла, свако свога (на зиду), и сви су се дивили гледајући оба (орла). И гледали су (људи) сликање (орла) мајстора, и говорили су: нема таквога на свету; и долазили су ка (сликању орла) ученика, и ум њихов је одлазио, јер су видели како је његово сликање веома честно. Онда је цар узео јастреба и пустио, и јастреб је почео да хвата ученикову птицу на зиду. И од тада је примио цар у палете код себе гусара да слика, и било је сликање његово боље од учитеља његовог Хинара. А те две птице су и до садашњег дана у тим царским палатама, где су и насликане. А икону ту светог Јована Богослова унели су у цркву, где је и насликана. И осветили су цркву у име светог Јована Богослова, и празновали су с радошћу, у Христу Исусу Господу нашем. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

27 септембар

           Слово светог Евагрија, да не осуђујемо ближњега

Видиш ли, који је грех тежи од овога: да судимо ближњему? Шта је дакле од тога теже? Јер тако Бог тога (човека) ненавиди и одвраћа се, као кад неко ненавиди суштога врага свога. Зар нисмо дужни ми да трпимо, и да се бојимо? Јер шта се догодило оном Старцу, кад је чуо о неком брату који је пао у блуд, и кад је рекао: о, зло је учинио. Не знате ли, колико се страшно говори о њему у Старчеству? Како је донео Ангел душу брата, који је сагрешио, и говори њему: види брат, кога си осудио, заспао је (умро је), и где наређујеш дакле да положим њега: да ли у Царство, или у муку? И опет је рекао Ангел Старцу: пошто си ти судија праведнима и грешнима, реци, шта наређујеш о смиреној овој души: да ли ћеш помиловати њу, или ћеш мукама предати њу? И тако, пошто се свети онај Старац чудио и ужасавао о таквом анђелском говорењу, онда је пребивао остало време живота свога са стењањем и са сузама, и са миријадама трудова својих молио се Богу, да би помилован био за тај грех. И кад је пао он на лице своје пред ноге светог Анђела, онда је примио опроштај. И опет је рекао њему Ангел: ево показао је теби Бог, шта је (нај)теже: кад судимо брату своме, и никада опет да не учиниш ствар ову; ево већ си опроштен. И од тог дакле времена, никада се (више) није утешила душа Старца од таквог плача, док (није) умро. Шта ћемо онда ми примити, кад осуђујемо ближњега? Јер свако од нас ваља на себе да пази о својим гресима. А Бог једини може да оправда или осуди, (Бог) Који зна састав свакога и силу, како Тај Сам једини зна. Јер друкчије суди епископу, и друкчије старцу, и друкчије младићу; а друкчије болесноме, и друкчије здравоме. И ко ће моћи те судбе да дозна Његове, осим Он једини, Који је створио све и сва, и Који зна све.

Слово о васпитавању Григорија црноризца, да се не лењимо о своме спасењу

Немојмо дакле, браћо, да се лењимо о своме спасењу, нити да презиремо време дано нама на покајање, кога опет добити нећемо моћи. Веома је бедно сада људима, који се не кају. Зато да се покајемо од грехова својих, док нас не постигне смрт; јер отуда нећемо моћи опет да се вратимо; пошто нема отуда повратка, него ћемо поћи у земљу мрачну вечне таме, где нема светла, ни житија грешницима. Зато сада да се покренемо, браћо, да Бога милостивим учинимо себи, и делима добрим да угодимо Њему, постом и молитвом, милостињом и смирењем, чистотом и брато-љубљем, и покајањем, да се не заплићемо (да се не свезујемо) века овога сујетама. Да се одрекнемо светске злобе, да се не заплетемо опет плотским страстима: преједањем и пијанством, и похотама блудним, које кваре душу и тело; јер мало је наше време овде. Тога ради да се побринемо о душама нашим, и да потражимо своје спасење, да се потрудимо према Богу ради грехова наших; а не данас да се кајемо и смиравамо, а сутра (још) горе да чинимо. И као кад се неко пере од мртвака, и опет се дотиче њега, шта ће онда успети у умивању својем? Тако исто и човек који се каје због грехова својих, и опет то исто чини, шта ће онда успети у покајању својем кад се враћа од правде на грех? Па како ће онда молитва његова бити услишена пред Богом? Него Господ припрема на њега гњев Свој. Јер као што је многа милост Његова, тако су многе и претње Његове. И свакоме по делима његовим суди, и свако ће по делима својим наћи. Блажен је човек, који може да учини грех, и не учини. И тешко срцу, које на двоје мисли, и грешнику, који на два пута ходи; јер Господ усељава једно-мишљене у дом Свој.

28 септембар

Слово о причи, која казује о телу човечијем, и о души, и о васкрсењу мртвих

Човек неки од добра рода насадио је виноград, и оплотом је оградио њега. И кад је одлазио у дом оца свога, рекао је: кога да учиним (за) стражара мојем имању (стицању)? Јер ако оставим овде (некога) од представника мојих, онда ћу изгубити труд мој. Него овако ћу учинити: посадићу код врата слепца са хромцем, па ако од непријатеља мојих неко хоће да покраде виноград мој, слепац онда осећа (чује), а хромац види. А ако неко од њих хоће (да покраде), хромац онда нема ноге да дође тамо, а слепац ако пође, онда ће у пропаст да упадне (убиће се); и посадио је њих код врата, и отишао је. И пошто су за дуго седели они, рекао је онда слепац хромцу: какав дакле то мио-мирис повејава изван врата? Одговорио је хромац: многа су добра господина нашег унутра, која имају неизречени укус (вкушеније). Али пошто је преумудрио господар нас, онда је посадио тебе слепога, и мене хромога, и (зато) не можемо до њих (до добара) никако да дођемо и да се наситимо. Одговорио је онда слепац хромцу, говорећи: зашто ми пре ниси то јавио, да не бисмо чекали? Јер ако сам ја слеп, али ноге имам, и силан сам да те носим; узми котарицу, и седи на моја плећа, и ја ћу те понети, а ти ми пут казуј, и сва ћемо добра господара нашега обрати. А кад дође господар наш, онда ће се сакрити од њега наше дело, јер ако мене упита, ја ћу рећи: ти знаш, господине, како сам (ја) слеп; а ако тебе упита, и ти реци: ја сам хром. И тако да премудримо нашег господара. И усео је хромац на слепца, и дошли су и покрали воће господара свога. А после неког времена (по времену) дошао је господар тога винограда, и кад је видео њега да је покраден, наредио је да приведу слепца; и говори: зар те нисам за доброг стражара учинио мојем винограду, па зашто си онда покрао њега? Одговори онда слепац: господине, ти знаш, да сам ја слеп, па ако бих и хтео, онда не видим да дођем; него покрао је хромац, а не ја. Тада је наредио господар да чувају слепца, док не призове хромца. Па кад је позван хромац, онда су почели сами да се изобличавају међу собом: хромац је говорио слепцу: ако ти не би носио мене, онда никако не бих могао да дођем, пошто сам хром. А слепац је говорио: ако не би ти мени пута указивао, како бих ја дошао тамо? Тада је господар сео на судишту, и почео је да им суди. И рекао је њима: како сте крали, тако да уседне хромац на слепца. И кад је усео хромац на слепца, наредио је да тучу њих немилостиво. Тумачење: разумите ове приче силу: човек од добра рода јесте Христос Син Божији. А виноград је земља и свет овај. А оплот су закон и заповести. А слуге, које су са Њим (са Христом) Анђели се рачунају. А хромац је тело човечије, а слепац је душа његова. А које (тело и душу) је посадио код врата: човеку је дакле предано у власт све земаљско. Па кад је преступио он заповести Божије, тога ради је смрћу осуђен био. А кад се приводи душа његова к Богу, онда се оправдава говорећи, како: нисам ја, Господе, преступила заповести Твоје, него тело. И тога ради нема мучења душама до другог доласка, него су чуване, где Бог зна. А кад дође (Бог) да обнови земљу, и да васкрсне умрле, по Павлу, који говори: тада ће сви, који су у гробовима, чути глас Сина Божија, и оживеће; и изаћи ће људи, који су учинили добра, у васкрсење живота. Јер тада ће опет душе у тела ући, и примиће оддавање према делима, и одаслаће се грешници у таму најкрајњу, где ће бити плач и шкргут зуба, а праведници у живот вечни. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

29 септембар

Слово о неком попу, који, кад је крштавао жене,

саблажњавао се

Неки монах у опште-жићу, Конон по имену, а поп по чину, био је одређен да крштава људе, који долазе код њега. И кад је помазивао жене, саблажњавао се; и тога ради хтео је да оде из опште-жића. Али кад год је хтео да оде, долазио је код њега свети Јован Крститељ, говорећи: не иди, олакшаћу те од те борбе. А једном је дошла девица персијанка да се крсти, и била је добра веома, и тако је била лепа, да није могао поп да помаже ноге њене светим уљем (маслом); и учинила је (она) дан тамо (онде је провела дан, да би се сутрадан крстила). А кад је чуо о њој архиепископ Петар, зачудио се благо-родности њеној, и хтео је да узме њу за ђаконису; али ово девица није учинила. А поп Конон је узео ризе и пошао, пошто је рекао тако: већ нећу да будем на овом месту. И кад је узишао на гору, срео је њега свети Јован Крститељ, и тихим гласом је рекао њему: врати се, попе, у манастир твој, већ ћу да те олакшам од борбе. Тада је Конон рекао са гњевом њему: веруј ми, да нећу да се вратим, јер много пута си обећао да ми олакшаш, и ниси (то) учинио. Онда је ухватио њега свети Јован и посадио (га), и открио је ризе његове, и знамењем крстним прекрстио је стомак његов (чрево), и говори њему: веруј ми, презвитере, хтео сам да ти имаш плату ради те борбе, али пошто нећеш, ево већ сам ти олакшао борбу, али плату већ нећеш имати од ове ствари; и вратио се у манастир презвитер. И ујутру је крстио и помазао персијанку, а никако није разумео, како је жена по природи. И учинио је и других дванаест година крштавајући и мажући, а ни помисла није имао о женама. И тако се преставио с миром. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

30 септембар

Слово светог Јефрема, о откривењу просфоре брату,

који се саблазнио

Говорили су о неком брату, како, кад је био сабор у време недеље, устао је по обичају да уђе у цркву, и онда се поругао њему ђаво, говорећи њему у помислу, како: куда идеш у цркву, да примиш хлеб и вино, као тело и крв Христову? не ругај се. И брат је поверовао помислу, и није ишао у цркву по обичају. А братија су чекала њега, јер такав је био обичај те пустиње, да нису чинили сабор, речено молитве, док се не скупе сва братија. Па пошто су чекали њега за дуго, а онај није долазио, онда су неки од њих устали и отишли у келију његову, говорећи: да није како поболео брат и умро? И кад су дошли у келију његову, упитали су га: зашто ниси дошао у сабор, брате? А он се стидео да им каже. Па кад су разумели они ђавољи лукави савет, онда су пали њему на ноге са умиљењем, да би им исповедио ђавољи савет. И он је исповедио њима, говорећи: опростите ми, братијо, кад сам (јутрос) устао по обичају да идем у цркву, онда ми је рекао помисал: није (тамо) тело и крв Христова, куда идеш да примиш хлеб прости и вино? И ако хоћете, да дођем са вама, онда ми утврдите помисал о светој просфори. И они рекоше: устани и пођи са нама, и да се помолимо Богу, да ти помогне, и тајну силу Своју невидљиву (као) видљиву да јави (теби). И устао је (брат) и дошао са њима у цркву, и кад је била молитва Богу о брату, да се јави њему божанских Тајни сила; и кад су почели свештени сабор, речено молитву, онда су поставили брата посред цркве. А он онда све до отпуштења сабора није престајао сузама да омива лице своје. И после сабора, речено, по отпуштењу молитвеном, призвали су њега Оци и Братија, и питали су га говорећи: да ли ти је показао Бог, кажи нам, да би и ми имали користи. А он је с плачем почео да говори, како: кад је било правило песме, и кад је прочитано Апостолско учење, и кад је стао ђакон да чита свето Јеванђеље, тада сам видео покров црквени како је отворен, и небеса се јавила, и свако слово јеванђелско као огањ било је, и јављало се до небеса. И кад је било скончање Јеванђеља, онда су напред дошли клирици од ђакона, који су имали божанских Тајни Причешће, и видео сам небеса отворена, и огањ како силази са мноштвом светих Анђела, и поврх њих друга два лица прекрасна, чију није могуће лепоту исповедити, јер је светло њихово било као муња. И између два лица мало отроча; а Анђели су стали около свете трпезе, а она два лица поврх свете трпезе, и отроча између њих. И кад је било скончање божанских Тајни, кад су се приближили ђакони од клирика да преломе хлеб предложења, онда сам видео ја два лица, који су вејали (дували) поврх свете трпезе, и свезали су руке и ноге детету, које је било поврх њих, и узели су нож, и заклали су дете, и излијали су крв његову у чашу, која је била поврх свете трпезе, и здробили су тело његово и положили поврх хлеба; и постао је хлеб – тело. Тада сам поменуо Апостола како говори: јер пасха наша за нас заклао се Христос. И кад су се приближила братија да приме свете просфоре, онда се давало њима тело; и кад су призивали, говорећи: амин; онда је постајао хлеб у рукама њиховим. И ја кад сам дошао да примим, дало ми се тело, и нисам могао њега да примим. Тада сам чуо глас у ушима мојим, који ми говори: човече, због чега не примаш? Зар није ово, које си тражио? И рекох: милостив буди мени, Господе, јер тело не могу да примим. И опет ми рече: ако би могао човек тело да прими, онда би се тело и налазило, као што си и ти нашао; али нико не може тело да прими, па тога ради наредио је Бог да буде хлебова предложење. Јер као што је испрва Адам рукама Божијим постао плот, и (Бог) је удахнуо у њега дух животни, па се (онда) плот одвојила у земљу, а дух није остао у њему (у Адаму). Али Христос је Своју плот са Светим Духом имао, и плот дакле милосердује у човека, а дух стоји у срцу. Па ако верујеш, онда прими ово што имаш у руци. И кад рекох: верујем, Господе; и ово кад сам рекао: амин; онда тело, које је било у руци мојој, постало је хлеб. И пошто сам похвалио Бога, узео сам свету просфору. Па кад је сабор отпевао (литургију), онда су дошли клирици скупа, и видео сам покров црквени како је отворен, и божанске силе како се узносе на небеса, и отроча између (два) лица. Ово кад су чула братија, много су умиљење примила, и отишли су у келије своје, узносећи славу Богу Оцу.

Слово светог Јована Златоуста, о исповедању грехова

Исповедајте своје грехе; јер исповедањем се ране душевне исцељују (струпи), и повреда плотска кад се покаже лекару исцељује се, а (повреда) која се утајује, она велику страст твори, и потом смрт. Тако исто и греси, који се утајују, они тело и душу убијају, и радост чине ђаволу. Велико је добро исповедање грехова, а утајивање је радост сатани. Дакле он (грешник) прелашћује себе и говори: данас ћу угодност себи учинити, а затим сутра ћу се покајати. Јер не зна, да ли ће доћи до сутрашњег дана, или не; него само хоће да се сведе у дубину већу зала, док одједном смрт (не) зграби и (не) погуби њега. А ако је књижник неко, онда мисал њему улаже ђаво, који је рекао: сам себи ти твоје мисли знаш и шта писаније говори, па како су Оци свети заповедили, тако ћеш учинити сам. Не послушај те мисли, и не оклевај да исповедиш твоје грехе, да би опроштен био у овом веку и у будућем.

[1] у њему

[2] јер бесовска сила је немоћна у односу на Божију силу

[3] или: у свету

[4] пред западне двери

[5] или: у цркви

[6] вероватно је Господ левом руком узео хлеб, а десном је дао благослов милостивоме

[7] кад је рекао: мир вам

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: