Објављено од стране: ИстиноЉубље | 12. јуна 2018.

Побожна Читанка за АВГУСТ- Четиминеј… Комплетна данашња Житија Светих (звучни запис)…

Вести са Православне страже: Уторак, 12.6.2018.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 821. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 118. по реду Литију Београдом, субота, 16. јуна 2018.г. у 15:30 испред зграде „Владе“ 

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога…

+++

Комплетна данашња Житија Светих (звучни запис):

Св. Апостол Јерма, Св. муч. Ермије, Св. муч. маг, Св. пет муч. Аскалонских… (13.јун/31.мај)

+++

Побожна Читанка:

Резултат слика за успеније Богородице

АВГУСТ- Четиминеј

 1. август

 Слово светог Василија о помињању природе човечије

Да не мудрујемо, браћо, великаја (велико) у житију овом и пребивању, нити да се величамо силама, нити да се узносимо богатством, него да презремо плотске похоте и да се побринемо о душама нашим. Помените, где су Оци наши? где су Пророци и Апостоли? Шта су однели људи, који су сабирали на земљи богатство? Зар се нису наги родили, па тако и умрли, ништа у рукама не држећи? него правда праведнога на њему је, и памјат је њихова са похвалама; а греси грешнога на њему су. И сви смо од праха (персти), и у прах ћемо се вратити, и сваки ће човек као риза овештати. Начело (почетак) житија је хлеб и вода, и дани његови су избројани, као учешће од песка,[1] и брзо према крају као поток тече. Зато, браћо, кончину нашу кад поменемо, да се оканемо сваког злог дела. Јер ни лепоте овога света нису вечне, нити су скорбе без краја. Осмотрите, како се враћа: данас ти земљу ореш, а сутра други; а потом трећи, и ништа (нема) будуће, него као да путем трчимо; онај погуби, а други нађе. Па ако смо погубили душе наше гресима, онда потражимо (њих) сада покајањем; јер на ово и Сам Господ поучава нас, говорећи: који тражи наћи ће, и који куца отвориће се њему. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

2. август

Слово светог Јована Милостивога, о љубави и о дуготрпљењу Божијем

Говорио је Јован Милостиви, како: ако бисмо промислили разумно (о) дуготрпљењу Божијем на нама, онда ни на небо не бисмо подигли очи наше, него бисмо увек у смиреном образу ходили. Него да вам исповедим, како је од не-бића у биће сатворио нас Саздатељ, и грехом преслушања нас заблуделе је потражио, и Својом крвљу искупио је нас од смрти; сву земљу, и само небо на службу нама људима је учинио. Али и сада грешнике како не потреби? Али друготрпљење Његово је не-поколебљиво (не-движимо), и милосрђе Његово је не-злобиво. Не гледа (презире) и много пута на људе који хуле на Њега, и утешава Својим човеко-љубљем, свише дажд на наш живот испушта…

Колико злочинаца, који иду да убију и да краду, покрива и заступа, и не предаје их да ухваћени буду и муку да приме? И колико (пирата), који у галијама на разбојништво иду, и не наређује дубини те убице да потопи, него и мору запрећује да их не потопи због злоба. Колико (људи) се куне лажно светом Његовом плотију и крвљу, и дуготрпи, не оддајући им овде никакво зло? Колико (људи) на путевима разбијају, и не предаје их зверима на растрзање? Колико (људи) иде да подкопа туђе храмине, и не оставља их да ухваћени буду од паса и људи који стражаре? А други скверно-словци са блудницама спавају, и остају не-даље у прелести живота овога; и све дуготрпи (Бог), очекујући према Себи обраћења. Заиста неће смрти грешника, него још и сладост сваку даје. Пчела облеће долине и поља, и тражи да сабере плода, да би усладила наше грло; воће свако труди се од топлоте да сазри (тшчитсја знојем), да би испунило наша уста, и развеселило срце. Зато, браћо, да се постидимо благог Владике Бога, Који толика блага даје нама, и да се покајемо о својим сагрешењима, и да се обратимо к Њему, Христу Богу нашему, добрим делима.

3 август

Слово о монаху,[2] и о блудници

У граду неком била су два црно-ризца, и ишли су на службу. И кад је пролазио један од њих (то) место, позвала је њега блудница нека, говорећи: спаси ме, Оче, као Христос блудницу. А он пошто није марио за човечији стид никако, говори њој: пођи за мном. И ухватио је њу за руку, и изашао кроз народ из града, тако да су сви видели. После тога, било је разглашено, како је црноризац узео жену Порфирију (јер тако је било име њено). А кад су они ишли, да би је оставио у (неки) манастир, нашла је жена у једној цркви дете побачено, и узела је њега, да га отхрани. Онда после једне године дошли су неки (људи) у ту земљу, где беше блудница, и кад су је видели да има детенце, говорише њој: лепо црно-ризице, црно-ришче си родила. И отишли су у Тир, људи који су је видели, (јер отуда беше је узео црноризац), и казали су тамо, како: родила је жена Порфирија од Старца, и ми смо видели дете очима нашим слично њему (слично Старцу). А (после неког времена,) кад је дознао црноризац од Бога (за) смрт своју, онда говори црноризици Пелагији (јер тако је пре-именовао њу, кад је дао њој свети образ): да пођемо у Тир, јер ја оруђе имам тамо (имамо посла тамо), и хоћу да (и ти) идеш са мном. А она, пошто није могла да одрекне, пошла је за њим. И дошли су (они) носећи са собом дете, које је имало седам година. И кад се разболео црноризац болешћу смртном, изашло је да га посети из града сто људи. И говори (црноризац њима): донесите огањ. И кад су донели кадионицу, узео је горући жар Старац, и усипао је у стихар свој, и (остао је неопаљен стихар; а онда је) рекао: знано да буде вама, браћо, да, као што је Бог сачувао купину огњем не-опаљену, и као што се стихара мога није дотакао жар овај, тако и ја нисам познао грех женски, откако сам рођен. И сви су се зачудили, како није сагорео стихар његов од огња; и прославили су Бога, Који има тајне рабе. А поводом Матере Пелагије (от вини), бивше некада блуднице, многи су пошли за њом и одрекли се света, и отишли су у манастир и постригли се. Тога ради речено је ово вама, о чеда, да не будете спремни на осуђивање и хуљење на туђе грехе. Јер много пута блудника смо видели кад сагреши, а покајање кад твори нисмо видели. Или кад неко краде видели смо, а уздахе и сузе, које је принео Господу, (то) не знамо; (и) како је од Бога примљен био тајно покајањем његовим, и исповедањем. И сви су се дивили о учењу делатељног (искусног) пастира и учитеља.

Слово Сирахово, о милостињи

Чеда, послушајте моје васпитање, и будите милостиви. Јер огањ, који пали, угасиће вода, а грехе очистиће милостиња. Не одвраћајте очи од скудна и сиромаха, и душе гладне не оскорбљавајте; не прођите, а да не дате човеку који проси. Јер је писано: избављење мужу душе његове је богатство. И опет: човек који милује, помилован биће. Јер мужа милостивог љуби Господ. Зато погледајте убогог (човека), добро чините немоћноме, и наћи ћете оддавање, не од њега, него од Вишњега. Јер милостиња је мужу као печат са њим. Јер човек који чини милостињу, у зајам даје Богу, и Тај (Бог) ће избавити њега од сваког зла, и стаће против непријатеља, који нападају њега. Јер зна Господ благо-честиве од напасти да избавља, а неправедне за дан Судњи мучене да чува (у дан Судњи). Скрушиће Господ бедра нечестивих, и неће бити добра човеку, који не даје хлеба људима који просе. Јер говори Владика Христос: блажени милостиви, јер они ће помиловани бити. Јер суд је без милости људима, који нису учинили милости.

4 август

О уснућу (о успенији) светог Сисоја пустињака у гори Нитријској

Овај дакле велики Отац наш Сисоје пустињак, од младости је примио монашки образ, и удомио се у пустињи Нитријској, и многе трудове је показао према Богу. А кад је требао да се престави, док су седела код њега братија, просветлило се лице његово као светло,[3] и говори (Старац): ево Отац Антоније дошао је. И пошто је мало поћутао, опет им рече: ево хор Пророчки је дошао; и још више се просветлио. И опет рече: ево хор Апостолски је дошао; и дво-струко се просветлило лице његово опет. И гле, тај (Старац) као са другима беседио је. И молише њега Старци говорећи: реци нам, са ким беседиш, Оче? А он рече: ево Анђели су дошли да узму мене, и молим се (њима), да оставе мене (још) мало, јер хоћу (још) да се покајем. И рекоше му Старци: не треба теби покајања, Оче. Тада им рече Старац: заиста не знам, да ли имам и почетак (покајања)? И видели су онда сви, како је савршен. И опет одједном је постало лице његово као сунце, и побојали су се сви; и настао је глас: донесите Ми сасуд изабрани пустињски. И одмах је предао дух свој; и настале су муње, и испунио се храм мио-мириса (благо-уханија).

Слово од Отачника, о монасима који једу за трпезом

Казивао је један Старац, како су три ствари монасима честне, према којима ваља ми са страхом и трепетом, и са радошћу духовном да приступамо: заједница Светих Тајни (општење), трпеза братије, и прање.[4] А приносио је (Старац) и причу, говорећи: како је био један Старац прозорљив међу братијом, и видео је духом (монахе) како седе и једу на трпези, и видео је какви су: једни једу мед, а други хлеб, а трећи помије (мотилу). И чудио се Старац у себи, и молио се Богу, говорећи: Господе, јави ми тајну ову: како једна храна предложена је свима на трпези за јело; али зашто је измењена? једни дакле једу мед, а други хлеб, а трећи помије (мотилу). И дође му глас свише, говорећи, како: монаси који једу мед, они са страхом и трепетом, и са радошћу духовном седе за трпезом, и непрестано се моле, и молитва њихова као кадило усходи према Богу; и зато мед једу. А монаси који једу хлеб, они хвале јело, које им је дано од Бога. А монаси који једу помије (мотилу), они ропћу и говоре: ово је лепо, а ово је кварно (гњило). Тога ради не ваља ово мислити, него пре ваља опевати Бога, и славити песмама Њега, да би се у нама скончало оно речено (од Апостола): ако једете, ако пијете, ако ли нешто друго чините, све у славу Божију чините.

5 август

Слово светог Нила о врлинама телесним

Врлине дакле телесне ове, а пре делања, (врлине у разуму), које по Богу бивају, ван сваког лице-мерства и човеко-угађања, у напредак смирења, и у безстрашће  које приводе људе, јесу ове: уздржање, пост, мољење, жеђ, бдење, стајање све-ноћно, колено-преклоњење често, не-прање (тела), једно-ризије (да има једну ризу); суво онда увече јело, и то мало; пиће воде, и на земљи лежање; сиромаштво, не-стицање, не-улепшавање (споља), не-самољубље; усрдно пребивати, без излажења, ћутљиво; својим рукама рукодеље проходити (да обавља), и свако зло-страдање, и пост телесни, и све што тело удручује (жилави, челичи), које је човеку од плотских страсти смућиваном најнужније и најкорисније. А немоћном (човеку), који Божијом помоћи у овима пребива, ништа толико није потребно и нужно, колико свето смирење и благодарење, које све надопуњује. Ово је дакле о телесним врлинама.

О душевним страстима

Дужни смо дакле рећи и о душевним злобама, то јест, о страстима. Страсти дакле душевне јесу: заборав, униније и не-разумевање. Јасно да од ових три, око душевно, које је ум, бива помрачивано и овладавано од свих страсти. Од којих су ове: не-честије, зло-славље, и просто свака јерес; хула, гњев, јарост, оштро-жучност, човеко-мржња; зло-памћење, оговарање, осуђивање, скорб без-словесна, страх, ужас, пркос, завист, ненавист, празна слава, (гордо) презирање, лице-мерство, лажа, не-верство, безумље, не-расуђивање, уплитање прелестно, лихо-имство, скверни добитак (мшело-љубије), пристрашће, мудровање земаљско, униније, мало-душност, не-благодарност, роптање, свирепост, умишљање (мњење), неосетљивост, лудост (бујост), љубо-началство, човеко-угађање. И колико год неко рекне (страсти), али најпрве су: сласто-љубље, славо-љубље и сребро-љубље, од којих се рађа свако зло. Међутим, не греши човек ни једним сагрешењем, ако најпре они крепки исполини (дивови, као што је рекао међу постницима најмудрији Марко), (ако исполини) не дођу и не разделе њега, или заборавом, или јарошћу, или незнањем. Јер они рађају сласт и слабост (ослабу), да се воли слава људска и молва (бука и метеж). А најпрви узрок свих ових (страсти), и мати свега зла напред је речено: само-љубље, то јест, без-словесна љубав према телу, страстно пристрашће, разливање и скретање ума (уклоњеније), са празно-словљем и скверно-словљем. А многим злим сагрешењима посредници су: дрскост и смех.

О телесним страстима

А телесне страсти су: чрево-бесије, грло-бесије (бешњење стомака и грла), тајно-једење, сласто-љубља различна, блудства, прељубо-чинства, сквернства, нечистота, муже-ложства, кварења деце, стидо-ложство, све жеље зле против-природне, скверне страсти, крађа, крађа светиње, разбојништво, убиство по увреди и по без-словесном гњеву, и свако телесно ослабљење, и наслађење према вољама плотским, које пребивају мимо тела (паче тјелесе), бајања, врачања, гатања, љубав према свету (љубомирства), пакости, лепа украшавања (споља), мазања лица, осуђена празност, високо летење (високо-парство), ствари пристрасне, љубав према телу, живот који одебљава ум (умашћује ум), и чини њега да буде земаљски и скотски (ум), и не оставља (њега) никада према Богу и врлинском делању да устане. А корен свих зала је сребро-љубље.

Поука на пред-празништво Преображења Господњег

Треба знати, браћо, како у овај дан предпразништва Преображења Господа нашег Исуса Христа, (ваља) да се саберу (људи) у свету цркву на сваку службу црквену, и милостињом да се чисте. Јер тога дана открио је Господ божанства Свога светлост, и показао је ученицима славу Свога божанства, и тако је припремао њих тиме на сведочење у дан Васкрсења. Тим чудом указање је бивало од Бога Оца, Који о Њему говори: Овај је Син Мој љубљени, у Коме благо-волих, Тога послушајте; па да би веровали Васкрсењу Христовом, као што је и било. У тај дан показао је (Господ) Божију силу, и славу, и чест, и власт. У тај дан било је оглашење радости. А кад дођемо (до) тога, браћо, са похвалама божанским да празнујемо у њему, пошто се чистотом украсимо, и духовном храном наситимо, којом ако се храни душа, онда не умире. Јер ако слова светих књига не послушате, нити учините вољу Божију, бићете осуђени на муку вечну; а ако учините вољу Божију, бићете наследници вечног живота. (Зато) завист и јарост одбаците од себе, и тако у врлинама угодите Христу Богу, чекајући блажену наду, и Царства Христовог да се насладите; у које нас призивајући, сишао је Син Божији, без-начални Бог наш, један од Свете Тројице, слављен од све твари, и обожаван у једном Божанству са Оцем и Светим Духом, амин.

6 август

Поука светог Климента на Преображење Господње

Послушајте, браћо, да укажем вама (на) силу и величанство честног дана овог, и каква су се добра у њему јавила. Јер у овај дан Господ наш Исус Христос Својим ученицима је открио славу Свога божанства, показујући, како Тај (Господ) влада живима и мртвима. Јер кад су многа чуда од Њега била, није веровао Њему камено-срдни род јудејски; једни су дакле говорили да је Он Илија, а други да је Мојсеј, а други да је Јеремија, или да је један од древних (Пророка) устао. Ако би, рекоше, Син Божији био Тај, онда не би закон Мојсејев разрушио и погазио, који смо (закон ми) примили од Бога; него (Тај) је противан закону. Тога ради ученици Његови смућивали су се умом, јер су знали, како је Илија на небо узишао, а Мојсеј законо-давац је претходно починуо. И сумњали су, да ли је (Тај) по истини (Бог), Који је сишао, и у наш образ се обукао; и расправа је била међу њима са јудејима. Тога ради било је потребно да покаже (Господ) славу божанства Свога ученицима, да се и они не би смућивали, помишљајући сујетно. И узео је са Собом Петра и Јована, и уверљиво им чини, како (Он) јесте Син Божији. И узвео је њих на гору високу саме, и преобразио се пред њима, и просветлило се лице Његово као сунце, и ризе Његове постале су беле као светло. И гле, јавише се њима Мојсеј и Илија са Њим како говоре. А говорили су (о) исходу Његовом, како је имао да пострада у Јерусалиму. Јер један је страдање Његово пред-сказивао; а други је показивао, да Тај јесте законо-давац, и закона испунитељ, од Кога је и древно примио закон на гори Синајској, на таблицама каменим написан прстом Очевим, то јест, Светим Духом. Јер (и) пре оваплоћења, и после оваплоћења Тај Исти је; Кога нису разумели безакони јудеји, него сами преступају закон, па осуђују законо-давца без правде да умре; јер (Господ) није дошао да разори закон, него да испуни. И опет да вратимо слово на казивање јеванђелско. А кад су видели божанску славу Његову, пали су ничице, пошто нису могли да гледају неподношљиве заре светлости лица Његовог. И одмах је глас настао са неба, говорећи: Овај је Син Мој љубљени, у Коме благоволих, Тога послушајте. И кад је био глас, нашао се Исус Сам; и они су ућутали, и никоме ништа нису огласили у те дане о томе, што су видели. Јер показао је њима, не све савршено, него колико су могли да сместе телесним очима: ово милујући њих, а уједно и штедећи (њих), да не би како са видом (зраком), и живот погубили (јеже жити). И обзнањујући њима васкрсење, тога ради је Мојсеја од мртвих представио, а Илију од живих; јављајући, да Тај (Господ) јесте судија живих и мртвих, и да ће све васкрснути. Јер ће изаћи, рече, они који су добра учинили у васкрсење живота, а они који су учинили зла у васкрсење суда. И ако мртви не устају, онда ни Христос није устао. А ако Христос није устао, сујетна је вера ваша, а празно је и наше проповедање. Па ово кад слушамо, браћо, да устанемо, као од сна, од гроба лењости, и да се потрудимо да сачувамо заповести Божије, и да угодимо Њему добрим делима: покајањем и молитвама, и сузама и милостињом, љубављу и смирењем. Јер милостињама и вером чисте се греси. А љубав и смирење, обоје дакле увек подиже нас и приводи к Богу, и ово окрепљује и савршава. Заволимо друг друга, као што је Христос заволео нас, и предао је Себе ради нас, и ради нашег спасења наг на Крсту био је прикован, да би нас обукао у одежду не-тљенија. И огладнео је и ожеднео је, да би нас наситио храном вечности, и напојио водом безсмртности. Тако и ми да учинимо, гладне да нахранимо, жедне да напојимо, наге да обучемо, јер уколико, рече учинисте једноме од ових (малих), онда Мени учинисте. И како је време скраћено, потрудимо се спремни да се нађемо пре смртног дана, да не би изненада нашао нас у злоби, и без покајања, и да (не) зграби као лав душе наше. Јер у аду, рече, нема покајања, нити исповедања; нити је могуће милостиње учинити, кад се тржиште разишло, и кад се светилници наши угасе, као без јелеја. Јер пазите, рече, да некад не отежају срца ваша. И опет: бдите и молите се, јер не знате дана и часа. И ко је дакле, рече, верни и мудри раб; и остало? И опет: блажен је тај раб, кога, кад дође господар, нађе да чини тако; и остало. А ако рекне зли раб тај у срцу својем: касни господар мој да дође (неће скоро да дође); и остало најстрашније. Тога ради да се потрудимо пре смртног дана готови да се нађемо, и да добијемо части (удела) милостивих и спашаваних, да би и нама рекао Господ: добри рабе (и) верни, у малом био си веран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа твога. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

7 август

Слово светог Јована Златоуста, како су потребне напасти, и како нам није увек бес виновник злобе

Чудно је ово, да не само кад помишљано бива према уверењу, него и кад противно бива, све од нас бива;[5] и да би научио, осмотри одовуд. Наредио је фараон да бачени буду у реку младенци; и ако не би бацани били младенци, и наредба фараонова (ако) не би била, онда не би сачуван био Мојсеј, и не би се у царским палатама хранио. И кад се чувао (Мојсеј), онда није био у чести (честан, цењен); а кад је избачен био, тада је у чести постао (честан, цењен). А ово је чинио Бог, изобиље силе Своје и лако вештину показујући (хитростноје). Претио је њему јеврејин, говорећи: еда ти хоћеш да ме убијеш? и ово је њему користило. Отуда је по промислу (по смотренију) ово било, све до виђења његовог кад је видео оно у пустињи, све до времена кад је требало да се испуни, све до онда кад је он философирао у пустињи (кад је мудровао), и у уверењу живео (у извјестији); и у свима на њега од јудеја нападима то исто бива (во навјетјех). Тада се светлији уређује (устројевајетсја), кад против њега устају, као што су и при Арону устали на њега, и светлијим су њега учинили. Јер отуда њему и светитељска украшена бива одежда, и кидар је узложен (постављен), и остало по чину одежде украшавање, све до несумњиве бити хиротоније (да је била), све и у осталом чудноме бити од дашчица бакарних (изгледао је чудно Мојсеј). Знате свакако (као што мислим), историју ову; зато и претачем повест (претекају приповедање). И ако хоћете, опет од напред (свише) на то исто да дођемо: Кајин је брата убио, али овим образом (на овај начин) је пре користио (брату). Јер слушај шта говори (Бог): глас крви брата твога вапије к Мени. И опет негде (на другом месту): крвљу, рече, која боље говори од Авељеве, ослободио је њега од не-јављења будућега (нејављенија), плату је узрастао, љубави смо се научили сви, коју је Бог имао према њему. Јер чиме му је учињена неправда, кад је примио брзо кончину? Ничим. Јер шта, реци ми, добијају људи који касније умиру? Ништа. Јер нити је блаженство у томе, да се много година живи, или мало; него у томе, да се у потребно дејствује животом (да се како треба живи). Три отрока су бачени били у пећ, и ради тога су светлији постали; а Данило у ров, и отуда се више јаснији уредио (устројисја). Видиш ли, (како) свуда напасти велике рађају добро, и овде, а не само тамо? А у злоби то исто бива, као што, ако би неко трску имао, и ополчио би се против огња (уврстио би се за рат); јер такав чини се да рањава огањ, али (у ствари он) њега светлијим чини, а себе изнурава. Јер храна бива злоба, и виновник светлости врлине (узрок, повод светлошћу). Јер неправдовањем (кад неко чини неправду) у потребно и кад Бог дејствује (како је потребно), онда наше (врлине) сијају више (паче). Опет: ђаво кад чини нешто такво, онда светлијима чини људе који претрпе. И зашто, рече, о Адаму није било нешто такво, него је без-честнији постао? Најпре дакле, и њему је Бог у потребно дејствовао, а ако је негде нешто пострадао, сам је себе увредио. Јер (напасти) које од других против нас бивају, (оне) великих добара нама виновнице бивају; а (напасти) које су од нас самих, (оне) нису према томе (не бивају то). Пошто кад смо вређани од других, онда патимо, а кад од нас самих, не према томе (не бива тако). Показује Бог, да (човек) који од другога неправедно страда, благословен бива; а (човек) који сам себе вређа, сам се (и) повређује,[6] и нарочито у лепоти (паче вљепоту). Све дакле оне (напасти) племенито да трпимо, а ове (напасти) не према томе; друкчије (речено), све је ово тамо Адамово било. Јер зашто си послушао жену? јер зашто њу, која је противно (Богу) саветовала, ниси одгурнуо? ти си сасвим крив био. Јер ако би ђаво био (крив), онда би требали по томе сви искушавани да погину; а ако не гину, (то значи да) од нас је узрок (кривица). Али требали су, рече, сви напаствовани да буду исправљени. Или ако је од нас узрок (кривица), требали би онда и без ђавола да гину; – и ово бива. Јер многи и без ђавола гину; јер не уређује (не устројевајет) све он, него много шта и од саме наше гадности бива (гнусства). А ако је негде и он виновник, ми начело дајемо (почетак). Јер реци ми: када је надјачао ђаво Јуду? Кад уђе, рече, у њега сатана. Али послушај о разлогу, јер био је лопов, и (новац) што се улаже (у кеси) је носио; сам тај (Јуда) дао је њему место широко уласка. Зато ђаво не полаже начело (почетак), него ми њега примамо и призивамо. Али ако не би њега било, рече, не би велике биле страхоте (љутаја). Али неминовна нама имала је бити мука (не-отречена). Јер сада, љубљени, ова мучења нама су лакша (кротчајша); а ако би сами учинили страхоте (љутаја), онда би неподношљиво било нама мучење. Јер реци ми: ако би ово, што је сагрешио Адам, ако би без савета (ђавољег) сагрешио, ко би онда њега извукао од беда? Али, не би сагрешио, рече. Откуда ми ово говориш? Јер (он) који је тако слаб и унил (мрзовољан), и према безумљу готов, да прими такав савет, много више и без тога ово би било. Јер који је ђаво браћу Јосифову према зависти привео? Зато ако се трезвимо, љубљени, онда доброг искуства нама виновник ђаво бива. Јер шта је повредило Јова, толико његово зло лукавство? Да не говориш, рече, то, него немоћниј (човек) се повређује; али немоћниј (човек), ако и ђавола не буде, (опет) повређује се; али више, рече, са његовим дејством; али, кад је са његовим дејством сагрешио, мање ће се мучити, јер нису за сва сагрешења иста мучења. Да не варамо себе: ђаво нам није виновник, ако се трезвимо; он нас пре пробуђује, он нас подиже (покреће). Јер реци ми најпре ово, да испитамо: нека не буду звери, нека не буду зло-растворења ваздуха, нити болести, нити скорбе, нити туге срдачне, нити друго нешто од тога; па шта онда не би учинио човек? пре свиња него ли човек, чини ми се, био би кад се преједа и опија, и ни од чега од онога не стуживан (не притискан). А сада су бриге и печали (жалости), (и) обучавањем су (људи) философи и училиштем, и привођењем на васпитање нарочито. А осмотри и друкчије: нека се храни неко у дворовима царским, па нити се скорби нечим, нити се потреса (троску имјеја), нити се брине, и нити за гњев има разлог, нити за не-добијање (да нешто не добија); него све, што год жели, нека чини и нека добија, и нека има све (људе) да га слушају; па (шта мислиш), ако не буде онда од сваке звери без-словеснији такав (човек – да побесни). А сада, као магаре ствари опседају (терете, притискају), и скорбе испирају нас (истирају, стружу нечистоћу). Тога ради, од људи који се богате, сиромаси су много разумнији, како су многим около ударани и погњуривани таласима. Јер тело празно дакле и непокретано (само) собом, болесно је и мрско; а кад се покреће и труди, и кад је озлобљавано, онда је лепше и здравије; а ово би и у души нашао свако. И гвожђе кад лежи дакле пропада (рђа), а кад дела онда сија; тако исто и душа покретана. А кад је не-кретање душевно,[7] саме те опсаде, и вештине губе се, кад је не-покретана душа (сушта). А покретана бива, кад не буде све право (њој), јер се покреће од противнога (од противних). И ако не би било противнога (противних), онда ништа не би било што покреће (душу). Као што, ако би све било лепо учињено, онда не би нашла вештину (душа) да покретана буде. Тако, ако би и све било по нашем мишљењу, онда не би нашла душа да покретана буде; ако би свуда држана била,[8] онда не би слатка била. Не видиш ли, како и дојиљама неређујемо да не носе свагда децу? све (зато) да у обичај њих не уређујемо, нити немоћнима њих да чине (да децу не навикавамо да им се служи и угађа). Тога ради (деца) која су пред очима васпитавана од родитеља, немоћнија бивају, због поштеде без-времене и без-мерне, која квари њихово здравље. Добра је и скорб, кад по мери бива; добра је и печал, добра је и скудост (оскудевање), јер крепкима нас чини; добро је и све противно (по мери), јер свако од њих без мере кад бива, онда погубљује; и онда једно раслабљује, а друго растрже. Не видиш ли, како и ученике Своје Христос овако наставља (води и учи)? А ако су они ово требовали, много пре ми. А ако (ово) требамо, онда да не негодујемо, него да се радујемо у печалима; јер лекови су ово, који приличе нашим ранама (одговарају), једни су дакле горки, а други су слатки; а сваки од њих сам по себи био би непотребан (лек). Зато благодат (благодарност) да имамо (према) Богу за све ово; јер не допушта (Бог) просто нама да бива све ово, него на корист душа наших. Зато нашу благодарност кад показујемо, онда да захваљујемо, да славимо, племенито да се држимо, да је привремено за ово да помишљамо, а на будуће (Царство) да пружамо своју мисал; па и (ово) садашње племенито да поднесемо, и будућа да добијемо блага да би се удостојили благодаћу Господа нашег Исуса Христа, Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

 

8 август

Слово светог Василија Великог

Сада је време благо-пријатно, рече Апостол, сада је дан спасења. Овај је век покајања, а онај оддавања; овај делања, а онај плаћања; овај трпљења, а онај утешења. Сада је помоћник Бог људима, који се обраћају од злог пута, а тада је страшан и не-премислив (не-умољив), и не само човечијих ствари и глагола, него и помишљања испитивач (истјазатељ). Сада дуго-трпљење да прихватимо, а тада право-суђе да познамо, кад васкрснемо, једни у муку вечну, а други у живот вечни; и примиће свако по делању своме. До ког времена да одлажемо послушање Христу, Који је позвао нас у небеско Његово Царство? Зар се нећемо отрезнити? Зар нећемо позвати себе (воззовем) од житија по обичају према пажњи Јеванђеља (опасству)? Зар нећемо очима примити дан Господњи страшан онај, и објављени, у који ће људи, који се према десници Господњој ради делања приближавају, Царство небеско примити? а људе, који су према левој (страни) ради пустоте добрих дела одгурнути, геена ће огњена и тама вечна сакрити; ту ће бити, рече, плач и шкргут зуба. А ми Царство дакле небеско говоримо да желимо, а о (делима,) за која се оно добија, не бринемо се. Него ни једну патњу (бољезн, бол) од заповести Божијих не примамо, и равне части да добијемо (уделе), са људима који су све до смрти према греху против-стајали, у сујети ума нашега помишљамо. Ко је у време сетве у дому седео или спавао, па кад је настала жетва, да је недро своје испунио руковети? Ко је обрао виноград, који није од њега насађен и учињен (обрађен)? Онима (људима) су дакле плодови, чији су трудови; чести и венци (припадају) људима, који су победили. Ко се икада венчава, ако се није свукао према против-борцу (ако се није ухватио у борбу са противником), кад не само победити ваља, него и законито се борити (пострадати), по Павлу? А ово је, да ни мало дакле не оставимо нешто од (свега) што је нама заповеђено, него све да учинимо, као што је наређено нама. Јер блажен је, рече, раб онај, кога, кад дође господар, нађе, не како се догодило да чини (како се подесило), него да чини тако, како је заповеђено. И ако право дакле принесеш, а право не разделиш, сагрешио си. А ми једну негде од заповести учинити пошто рачунамо, јер нећу рећи, пошто учинимо, (и одмах мислимо да смо испунили заповести). Јер све (заповести) једна за другу држе се по здравом слову разума; па тако у разорењу једне, и остале ће се по нужди са-разорити. Не о остављењима дакле гњева да очекујемо, него о исправљењима чести да се надамо. (не само од остављања зла, него од исправљања добра да се надамо плати, по Псалтиру: уклони се од зла, и учини добро).

            Слово светог Јована Златоуста, о похвали милостивима

Заиста је велик човек и честан муж милостиви. Јер милостиња је кад с љубављу бива, и добрим (про)извољењем, кад не мисли (човек) како даје, него како благодат прима, и као да при-налази, а не да погубљује. Јер боље је не чинити добро, него ли, кад учиниш, да почнеш унивати (да будеш мрзовољан). Зашто (се) скорбиш, човече? зар се дакле не надаш на оддавање од Бога? Заиста множи се (оддавање) на небесима. Али, зар овде хоћеш оддавања? Зашто си оставио милостињу? Милостињом ћеш очистити грехе, а не трговином. Јер многи су овде примили (плату), али (њих), који су примили овде, не ублажава писаније, јер су лишени плате оне. Јер овде се сви радују примању (плате); а Христос неће такву тамо оддати благодат, него као и (људима) који су пострадали за Њега до крви. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

9 август

Слово светог Василија Великог

Човек, који од десет таланата преданих, један негде или два задржи, а остале погуби (дадне, прода),[9] због многих погубљених (таланата) познаје се да није благо-разуман; него неправедан (човек) и лихо-имац, ради малих лишења (губитака) изобличава се. А шта говорим о лишавању (губљењу)? Кад је некоме један талант поверен, па затим њега оддадне (врати) савршеног и целог, као што га је примио, због не-умножавања (таланта) према даноме (због не-пристицања), осуђује се. Син, који је десет година оца поштовао, па је само једну рану (јазву) напослетку задао њему, он не као благо-датељ поштује се (не као добро-чинитељ), него као оце-убица осуђује се. Идите дакле, рече Господ, научите све језичнике (све незнабошце), учећи њих, не једно да чувају, а за друго да не маре, него да сачувају све што сам заповедио вама. И Апостол последовано пише (следујући томе): ни једно и ни у чему не дајте спотицање, (него) да би служење непорочно било, и да би у свему пристављали себе као Божије слуге. Јер ако не би све нама према разуму спасења нужно било, онда не би ни написане биле заповести, и не би онда речено било да је нужно све чувати. Каква ми је корист од других исправљења, ако ћу, пошто сам јуродом (лудаком) назвао брата, крив бити геени (повинен, узрочник)? Јер каква је корист од многих слобода, ако од једнога држан будем у работи (у робству)? Јер човек који чини грех, рече, раб је греху. И какав је добитак од многих без-страшћа, ако једном страшћу кварим тело (оземљујем)? И ако дакле рекне неко: много је хришћана, који не чувају све заповести, па зар ће без успеха (без напретка) бити кад чувају друге (заповести)? Према овоме (ваља) блаженог Петра поменути добро, који после толиких дакле исправљења, и таквих блаженстава, само због једног (непослушања) чуо је: ако не оперем тебе, нећеш имати части са Мном (удела). Нећу да говорим (остављам), како ни оно само (непослушање) није лењости или не-марности било указивање, него је чести и страхо-поштовања било показивање. Али дакле, кад рекне неко: писано је: сваки који год призове име Господње, спасиће се. Зато је довољно и само призивање имена Господњег, да би спасло човека који призива. Али да чује тај и Апостола где говори: како ће дакле призвати, у Кога не вероваше? А ако верујеш, слушај Господа где говори: неће сваки који говори Мени: Господе, Господе, ући у Царство небеско, него (човек) који твори вољу Оца Мога, Који је на небесима. Где и вољу Божију (човек) који дела (остварује), (али) не као што хоће Бог, и нема (тај) у разуму љубав према Богу, кад ову (вољу Божију) твори, онда не-успешан има сав о овој (вољи Божијој) труд, по гласу Самог Господа нашег Исуса Христа, Који је рекао: како (лицемери) чине да би виђени били од људи; амин говорим вам, да (већ) примају плату своју (да ће примити на земљи плату своју).

Поука, како ваља деца да поштују родитеље своје

Послушајте, браћо, заповести Господње, које је рекао законику. Ово је прва заповест велика: да љубиш оца твога и матер, да ти буде добро, и да будеш дуго-љетан на земљи. Јер син, који поштује родитеље своје, и слуша наредбе њихове, тај ће очистити грехе своје, и од Бога ће се прославити. А ако неко озлоби родитеље своје, тај је пред Богом сагрешио, и од људи је проклет. Син, који убије оца или матер, од Цркве да се одвоји (одлучи), и смрћу да умре. Јер писано је: очева клетва непокорног сина суши, а матерња искорениће. Јер син, рече, непокоран, за погибију биће. Јер син, који гневи оца, или вређа матер, и мисли да не греши Богу, тај је заједничар (саопштник) нечестивима, о којима је рекао Исаија: нека се узме нечестивиј, и да не види славу Господњу. И опет: око, које намигује оцу, и (сина) који укорева старост материну, нека искљују гавранови, и брзо да буде изједен од орлова. Син, који поштује оца, развеселиће се о деци, и у дан печали избавиће га Господ, и молитву његову услишиће. Син, који слуша Бога, (он) покоји матер своју лепо (одмара). Син, који угађа своме оцу, много ће у добрима поживети. Зато, браћо, делом и словом угађајте родитељима, да наиђе на вас благослов од њих. Јер благослов очев утврђује дом деце, и молитва материна спасиће од напасти. Браћо, заступајте старост оца вашега, ако и оскудне разумом, не без-честите њега у срцу својем (не потцењујте њега). Милуј оца (буди милостив према оцу), јер молитва очева неће се заборавити пред Богом; и не заборављајте труд материн, о деци печал и патњу (бољезн). Не говори: већ сам много учинио њима одећом и храном; али не можеш их родити, и тако се за њих мучити, као они за тебе. (не можеш ти о њима патити, као они о теби). Зато са страхом рабо-љепно служите њима, да би овде лепо поживели, и у будућем веку да би се насладили. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

10 август

Слово из житија светог Нифонта, о сребро-љубцу

Кад је ишао свети Нифонт, видео је човека, коме се молило мноштво немоћних људи, просећи од њега милостињу, а он се није обазирао на њих. А кад се приближио Светиј (Нифонт) ка Анђелу чувару његовом, рекао је: реци ми, Анђеле, има ли много имања овај човек? Говори Ангел: много и без-мерно има богатство, о Нифонте, али је сребро-љубац, и ради паре (цате) воли да умре. И туче чељад своју, гладом их мори и наготом, и дело им усиљава (гони их да раде преко њихове силе). Говори Нифонт: којим смислом саставља савет свој, да не даје убогој браћи? Говори њему Ангел: послушај ме, Нифонте, да ти кажем: долази к њему тамни бес и помиње му и говори: имаш да остариш, и потом у болест да паднеш, (зато) не дај имање твоје никоме, да ти не буде недостатак, и онда ћеш почети да се кајеш и да говориш: узалуд сам раздао моје имање сиромасима, и ништа онда нећеш успети. И тако прелашћује њега нечисти бес, често улажући (помисли) њему у срце. А он се потчињава томе помислу, и пребива помрачен и не милује сиромахе. Тада говори њему Нифонт: осмотри, како верује (тако) ће и бити њему; јер Бог није искуситељ злу, и никога не искушава; јер свако је искушаван својим гресима, пошто слуша ђавола, који напомиње њему. И ово пошто је рекао, отишао је Ангел од њега. А тај човек после мало времена у болест је пао, и била је болест његова љута веома. И кад је упао тај човек у љуту болест, тада је раздао скровиште своје цело лекарима, и никакву корист није нашао, него је још у горе (стање) упао. И тако, пошто се много дана мучио, изашао је од њих душом и телом мртав (умро). И скончало се на њему оно речено кроз пророка Давида: гле човек, који не положи Бога (за) помоћника себи, него се поузда на мноштво богатства свога. Немојте, браћо, да се преластите од беса, да не би примили без милости суд због шкртости, а имање имате; да тај суд од Бога не примите, и да (не) погубите душу и тело, и Царства небеског да се (не) лишите.

Поука светог Василија о зависти

Бежимо, браћо, од зависти, бесовске замке, да не би, кад се увежемо у злоби греховној, горкој муци предани били. Јер Господ се гордима противи, а смиренима благодат даје. И где је дакле завист и пркос, тамо не посећује Божија благодат, него је (тамо) све хулна ствар и ђавоље зло-мислије. Шта је дакле од зависти окајаније (јадније)? Завиди лењивиј трудовима богатога,[10] а не принуђава се пре сам на труд, од кога је чест. Завиди грешник чистоти праведника, а неће сам пре да се устегне од греха. Завиди блудник цело-мудрију кроткога, али неће да се уподоби житију његовом. Завиди лукави властелин друговима својим, који су у ту (исту) дошли чест, а не помиње Христа како говори: друже, не вређам тебе (не чиним неправду теби), узми твоје и иди, а ја хоћу и последњем да дам као и теби; или ми није дозвољено, шта хоћу да чиним у својему (у свом дому)? ако је око твоје лукаво, али ја сам добар. Па тиме немојте високо да ходите, него завист оставите; јер завист је скорб срцу, и квареж души (тља, оземљење); сушило телу, разорење љубави; према свима вражда (непријатељство), одвајање роду (од рода); препрека врлини, залог мучењу; лишење будућег живота, геени наслеђе. Па ово, кад слушамо, браћо, онда да немамо зависти, него у љубави да пребивамо. Богу нешему слава, сада и увек, и у векове векова.

11 август

Слово светог Василија Великог

Како ћу бити са Јовом, кад ја скорб, која ми се догодила, нисам са благодарењем примио? Како ли са Давидом, кад се ја према ратнику (нападачу) нисам дуго-трпељиво устројио? И како са Данилом, кад ја са уздржањем свагдашњим и са мољењем трудо-љубивим нисам Бога потражио? Како са било којим од Светих (људи), кад ја нисам по стопама њиховим ходио? Ко је тако не-расудан подвиго-положник,[11] па да равно са победницима удостоји венца, човека који се никако није подвизавао (борио)? Који војсковођа на част користи (на удео ратног плена) равно са победницима позива људе, који се нису ни одазвали на борбу? Је ли благ Бог? Али, и праведан је. А праведан је, да по достојинству оддавање оддаје (како је ко заслужио), као што је писано: ублажи, Господе, добре и праве срцем; а човека, који се приклања у развраћење, одвешће Господ са људима, који чине безакоње. Је ли милостив? Али, и судија је. Јер љуби, рече, милостињу и суд. Зато говори: милост и суд певаћу Теби, Господе. Јеси ли дознао према коме је милостив? Блажени су, рече, милостиви, јер они ће помиловани бити. Видиш ли, како по суду прихвата милостињу (усуђено)? Не милује безстидно, нити немилостиво суди. Јер немилостив је суд човеку, који није учинио милости; јер милостив је Господ и праведан. (Зато) дакле, да не познајемо Господа упола (него Целога), нити по раздељењу Његово човекољубље да прихватамо (вину раздјељенија). Тога ради су громови, и тога ради су муње, тако да не буде презирана благост (Божија, да не буде увређена, зло-употребљена). Бога, Који сунцем обасјава, и невиђењем осуђује (тамом). Који дажд даје, и огањ дажди (баца као кишу); оно је (од) благости, а ово је (од) отсечења. Или ради онога да заволимо (Бога), или ради овога да се побојимо, да се не би рекло и нама: или богатство благости Његове и дуго-трпљења презиреш, не знајући, да те благост Божија на покајање води? А по тврдом и непокајаном срцу твоме сабираш себи гњев за дан гњева. Јер дакле, нити је могуће да се спасу људи, који не творе по заповести Божијој дела, нити је без-бедно, ако презиру нешто од наређенога. Јер љуто је пре-узношење нама, (кад мислимо) да ће судија законо-положник да седне, и једне ће дакле уређивати од закона, а друге ће препуштати. И принеси дакле како благочестија подвижници, који су безмолвно и без ствари житије као помоћника (себи у) чувању јеванђелских заповести изабрали (поштовали), и општу бригу и савет да предложимо, тако да ништа нама не избегне од заповеђенога. Јер ако ваља савршен да буде Божији човек, као што је писано, и слово је у предњем показао, нужда је свакако сваком заповешћу да се (у)саврши у меру узраста пуноће Христове. Јер и по божанском закону, ако је и чисто оно повређено, (ипак) није пријатно на жртву Богу. А (оно) које дакле свако да има скудно сматра, ово на опште разматрање да предлаже; лако ће у трудо-љубивом, од многих испитивања кад се топи (оно), да се изнађе; кад Бог јавно, како је по обећању Господа нашег Исуса Христа, дарује нама налажење траженога, учитељством и напомињањем Светога Духа. Јер дакле мени нужда налаже, и тешко мени, ако не благовестим; тако је и вама подвиг раван, (вама) који сте се олењили за испитивање, или немоћно и раз-слабљено на чување преданих ради дела испуњења пребивате. Зато рече Господ: слово које говорих, оно ће судити њему у последњи дан. И раб дакле, који није знао вољу господара свога, и учини нешто достојно ранама, биће тучен мало; а раб који је знао, па није учинио, нити је припремио себе према вољи његовој, биће тучен много. Потрудимо се онда сада на уређивање слова без порока, да би нам плодно учење било. Кад знамо дакле, како ће према лицу нашем (противу лица нашега), бого-надахнутог писанија слова, стати на судишту Христовом; јер изобличићу те, рече, и ставићу пред лице твоје грехе твоје. И тако да пазимо трезвено на говорено, и у дело да производимо божанска учења (то) усрдно да се потрудимо (спјешно); јер не знамо, у који ће дан или час Господ наш доћи.

Поука светог Јефрема о користи душевној

Побојте се, браћо, душе-вредне некорисне беседе (штетне за душу), да би у тишини била душа ваша. Јер боље је без ума камен бацити, него ли слово празно изрећи. Весеље је праведних суд да творе, и путеви су њихови да чине милостињу. Човек, који чини милостињу, наћи ће живот. Немај дружење са женом, да не би сагорео огњем њеним. Немај дружење са малим дететом, да не би упао с њим у замку. Немај дружење са старешином места, него слушај слова његова, а дела (његова) не твори. Не заволи да идеш у град, и не реци, како: чисто ми је око, јер учинићеш га лукавим. Не пиј вина, да ти (вино) не би учинило срце оскорбљеним у сластима похотним. Не једи двапут дневно, да ти не би одебљала мисал. Не затвори двери твоје од странца, да не би затворио Господ двери Своје од тебе. Којом мером мерите, одмериће се вама. Посећуј болесне, да би и Бог посетио тебе. Не спавај много, него моли Бога за помоћ приљежно, да би избегао као птица од замки. Пребивај увек у храму Божијем, јер говори Господ: људе, који прослављају Мене, прославићу (њих). Ово, ако чиниш, сам ћеш се спасити, и сушти са тобом (и други који су са тобом); и што просиш од Бога, брзо ћеш примити, као чист душом. Не сабирај (имање) себи изнад потребе, него живи у житију смиреном. Труди се рукама твојим, да би имао да даш људима, који требују. Ово, ако учините, даће вам Бог вечна блага. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

12 август

Слово о неком блуднику, који је милостињу чинио, али   блуда се није остављао

У године Лава цара био је у Константин-граду човек славан веома и богат, који је миловао сиромахе. А лукавим дејством чинио је грех прељубе, у коме је и до старости проводио, пошто застарела беше та зла навика. И тако, непрестано је чинио милостињу, али и од прељубе није одступао; и одједном је умро тај човек. Онда је била расправа о њему од Германа патријарха са другим епископима; и једни су говорили, како је спашен, јер је писано: избављење је мужу његово богатство; а други су противно говорили, како непорочан и нескверан ваља да буде раб Божији, јер је писано: ако и цео закон испуни човек, а у једном сагреши, неће се поменути правда његова, пошто је рекао Бог: у чему те затекнем, у томе ћу ти и судити. Зато је наредио патријарх свим манастирима, и свим затворницима, да се помоле о њему Богу, да би им (Бог) јавио о том (умрлом човеку). И кад је ово било, открио је Бог неком затворнику, како и где пребива тај човек. Тада је призвао патријарха (затворник), и казао је њему пред свим народом, говорећи: ја сам био ове ноћи у молитви, и видео сам неко место, које је с десна имало рај, испуњен неизречених блага, а с лева језеро огњено, чији се пламен дизао до облака. Тако између блаженог раја и страшног пламена умли муж је привезан стајао, и зло стењао (уздисао), и често је према рају погледао, и горко ридао. И видео сам светло-носног Анђела како је приступио к њему, и говори: зашто узалуд, човече, стењеш (уздишеш)? Јер ево, ради милостиње твоје избављен си муке; а пошто се ниси остављао блуда сквернога, зато си лишен раја блаженога. И ово кад је чуо патријарх и други са њим, страхом обузети, говорили су: по истини Павле апостол пише, и говори: бежите од блуда, јер сваки грех, који год учини човек, ван тела је; а блудник у своје тело греши (своме телу). Где су онда неки, који говоре: иако блуд чинимо, али милостињом ћемо спашени бити? Јер, ако си милостивац истинити, онда себе ти ваља најпре да помилујеш, и чистоту телесну да сачуваш, без које нико неће видети Бога. Јер ништа не користи сребро, давано из руке нечисте и (од) душе непокајане.

Поука светог Јована Златоуста, о умиљењу душе

Тако да се написује свагда у твојој мисли другог доласка страшна она тајна; судија страшан (грозан, претећи) на престолу седи, и књиге су отворене, дела тајна се изобличавају: блуђења, блуд, крађе, грабљења, лихо-имства, хуле, клевете, зависти, разбојништва и без-честије. Ово све помисли, љубимче; уз ово (још и) огња неугасивог реку која клокоће, и миријаде Анђела како около престола пристоје, и човечији род како бива испитиван, и слово о свему учињеном оддаје; како од праведних грешни бивају раздвајани одједном, и укратко рећи: тада код праведника шта се нађе (шта се догоди): како кротост, правда, мудрост, милостиња и тихост, и у бедама трпљење, и остали хор врлина које имају, њих уводи у Царство небеско. Као што је корен свим овим (врлинама) – глад; тако је корен свим оним (страстима) – јело. И тако не ваља мужа праведног зло-словити; јер људи, који клевећу и ненавиде Божијег раба, (они) у Христа греше. Јер душа, која угађа људима, и од њих славу жели, (она) неће угледати Царство небеско, ако и врлине твори. Са три узрока (на три начина) свака душа може да се Богу прилепи: или топлотом вере, или страхом Божијим, или васпитавањем Господњим; јер врлинама је врх, кад се трпе с радошћу лажи и клевете. Јер у истину смирено-мудрије је, кад је (човек) вређан и не узмућује се, нити оглашава о томе, пошто је увређен био (пошто је учињена њему неправда); него прима клевете као истину, и не брине се да се препире са људима, како је оклеветан, него опроштај тражи. Јер неки су име хулно на себе наложили, иако нису такви (у суштини). Јер кад хоћеш да чиниш почетак на дело Божије, најпре завет учини, како нећеш имати житија на овом свету; и као неко, ко се припремио на суд, и заборавио је на житије своје (земаљско отчајавсја), и све има по истини у уму својем, тако да се не прља надом житија овога (не блазнитисја), него (само мисли на то) да се бори и да победи (на суду); јер нада овог житија, чини слаб(им) помисал. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

13 август

Слово од Прича Соломонових

Сине мој, не ревнуј злим мужевима, и не зажели да будеш са њима; јер лажама се поучава срце њихово, и муку (бељезн) уснама својим говоре. Са премудрошћу зида се храм, и са разумом се исправља, и са осећањем (с чувствијем) се испуњавају скровишта, од свега честна богатства и добра. Бољи је премудар од крепкога, и муж, који мудрост има, од моћника великог (тјажатеља). Са управљањем бива борба, а помоћ срцем саветним. Премудрост и мисал добра, у вратима је премудрих, и смислениј (разуман човек) се неће уклонити од закона Господњег, него ће се рачунати у саборима. Неваспитани се сретају у смрти, и умире безумниј у гресима. Нечистота мужа губитеља оскврњава у зли дан, и у дан печали, док (не) оскудне. Човек, који избавља вођене (људе) на смрт, откуп да пружи не штеди. Ако ли рекнеш: не знам тога, разуми, како Господ свијех срца зна, и (Бог) Који је саздао дисање свима, Тај зна све, (Бог) Који ће оддати свакоме према делима његовим. Једи мед, сине, јер добар је сат, да би се насладило грло твоје; јер тако ће разумети премудрост твоја душа. Јер ако нађеш, биће добро умертвије твоје (умртвљеност твоја), и нада твоја неће оставити тебе. Не приведи нечестивога у дебљину праведнога (у жир), не прелашћуј се без-ситошћу стомака.

Слово светог Симеона Новога

Многи дакле пустињака, а други саборника, то јест опште-житеља ублажавали су житије. И ови да буду наставници, да уразумљују и уче, и да састављају манастире, од којих су (монаси) различно хтели да се напасају, телесно и духовно. А ја друго нешто о њима нећу расуђивати, нити ћу једнога хвалити, а за другога поништења да је достојан нећу рећи; него свагда и у свим делима, Бога ради и у Богу житије три-блажено ћу хвалити. Као што је од различних вештина уметност (художество), (тако) се и човечије житије састоји; и један једно дела, а други друго чини (художествујушче), и тако предају, и један од другога узимају, и живе људи, и телесним потребама природи дају. Тако се може видети и код духовних (људи), и један једну врлину проходи, а други другу, и тако житије проходе. А у један разум од ових обоје сви се стичу, у образ Господа нашег Исуса Христа, небеског човека и Бога, у словесног и умног човека обучена, ако јесте (Бого-човек) Који и плот и крв има. А духовне славе осећај (чувство) пошто не може (човек) словом да постигне: као што и слепи од рођења, (они) словом само сунчано светло познају, а да гледају не могу; као што човек слуша, тако и види и разуме, (он) онда зна силу говоренога; као што човек носи образ небескога, и у мужа савршена кад дође пуноће Христове, тај човек може лепо да води на пут божанских заповести и паству Христову. А човек који не зна (из духовног осећаја Христа), јасно је, да (он) чула одебљала и не-здрава има, и њему је боље да вођен буде, него ли да води друге у погибију. Људе, који са усрђем долазе к Њему, Бог не оставља свакако да падну, него немоћне кад их види, дејствује, и помаже љубећи њих, и хоће руку силе да им дадне свише, и према Себи да узведе њих, и дејствује јавно и тајно, знано и не-знано, док на сву узиђу лествицу, и Њему се приближе; и сви (ка) свему да се присаједине, и од свега земаљскога у заборав да дођу, и Њега јединога да познају, било у телу, било ван тела, не знам. И кад са-житељствују Њему (кад живе са Њим), онда ће неизречена примити добра. Да не разориш своје жилиште, кад хоћеш ти ближњега да сазидаш. Гледај дакле, како је љуто дело и не-угодно; да некад кад произволиш ти ово, и своје разориш, а онога (другог) не можеш да сазидаш и да исцелиш никако. Човек, који се боји Бога, бесовског стремљења (он) се не боји, нити немоћних њихових налета (находов), нити људских лукавих претњи. Као што неки пламен који једе, свакако огањ јесте, у незалазним местима и несветлим, ноћу и дању, у њима одгони бесе; и беже пре они, да се од њега не опале, од огње-видних луча божанственог огња, које се шаљу од Њега. Једно се дакле приноси од нас, а друго се даје нама свише од Бога. Колико се (ми) мукама и знојем чистимо, толико се просвећујемо светлом умиљења; и колико се просвећујемо, сузама се чистимо. Једно дакле вољом приводимо, а друго давано примамо свише. Где је дубоко смирење, тамо је суза изобилна; а где је ова, тамо је долазак Светога Духа; а кад ово буде, онда свака чистота и светост, у дејствованоме од Њега бива; и гледан бива томе Бог, и Бог гледа на њега. Јер на кога, рече, да погледам? него на кроткога и без-молвнога, и на тога, који трепће од Мојих слова.

Слово о монашком житију, и о епископима

Казивао је Петар презвитер о светом Григорију папи римском, како: кад је био патријарх, и сазидао манастир велики, заповедио је игуману, да нико од монаха ништа нема у келији својој. А монах један имао је брата бело-ризца, и просио је од њега, говорећи: немам кошуљу (срачицу), него учини љубав и купи ми. И тај је дао њему три златника, говорећи: купи себи како ти годи. И узео је монах златнике и држао их код себе. А други монах, кад је видео код брата златнике, казао је игуману; а игуман је казао папи. И после три дана одвојили су тога монаха од причешћа, пошто је разорио заповест манастирску. А после мало дана умро је брат одвојени у епитимији; а папа није знао, да је брат онај умро. Онда после три дана казали су папи; и постао је због њега веома печалан папа, како није разрешио њега пре изласка његовог из житија овога од епитимије. И написао је молитву на хартији о разрешењу, и дао је архиђакону, и наредио да узиђе на врх гроба брата, и да прочита њу. И отишао је архиђакон, и прочитао је хартију поврх гроба брата, у којој је била написана молитва разрешења. И те ноћи видео је игуман брата умрлога, и говори (игуман) њему: брате, зар ниси умро? И одговори му: да. И опет пита њега игуман: где си онда био до сада? И рече црно-ризац: у тамници сам био до јучерашњег дана, а после деветог часа сам пуштен. Тада је познато било свима, да у онај час, кад је архиђакон молитву говорио над гробом братовим, у тај час је и разрешен био од епитимије, и пуштена је била душа његова од осуде тамнице. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

14 август

Слово од Отачника

Казивао нам је неки Отац говорећи, како: два трговца, рече, из једног села, имали су љубав међу собом. И један од њих био је богат веома, а други  не толико. Овај (други) дакле имао је жену веома лепу и целомудрену, као што ће ствар напослетку показати. Јер кад је умро муж њен, остала је удовица. А трговац онај други знајући врлину њену и целомудрије, пожелео је њу себи за жену. Али се срамио да јој рекне, еда како не хтедне; и (тако) је имао свагда помишљања на њу. А она разумна сушта, разумела је шта хоће да учини. И једном говори (она) њему: брате и господине Симеоне, видим те од помишљања смућенога; него реци ми без сваког двоумљења, шта хоћеш, и ако буде могуће, казаћу ти (извјешчу ти). А он се прво стидео да јој каже ствар, па напослетку исповеди; и мољаше њу, (говорећи) да би је узео себи за жену. А она одговори њему: ако учиниш, што ти заповедим, онда ћу и ја учинити вољу твоју. И говори јој: што год ми заповедиш, учинићу брзо. Рече онда њему: иди у дом твој, и ништа не окушај, док те не позовем. А он са радошћу обећа ово да учини; али (она) није дала њему дан одређени (уречена), када ће позвати њега. Тако је прошао први, и други, и трећи дан, и није позвала њега. А он ради љубави њене трпео је крепко; пошто је Бог ово по промислу учинио (по смотренију), знајући где ће призвати њега. А четвртог дана позвала је (она) њега. Али он умало није ишчезао од глади, и није могао својим ногама да дође од изнемоглости; ипак ношен од неких (људи) дошао је. А она је уготовила трпезу, и постељу такође; и говори њему: ево трпеза и одар, па шта велиш прво учинити? И рече (он) њој: помилуј ме, дај ми прво да једем, пошто ишчезавам, па ни помисла немам шта је жена, од глади која ме држи. Тада говори њему она: ето кад си огладнео, онда и мене и сваку похоту си заборавио, само да се хлеба наситиш. Зато, кад ти дођу такве помисли, онда такав лек поста прихвати, и избавићеш се од сваког помисла лукавог. Веруј ми, брате, да по смрти мога мужа, нити ћу са тобом, нити са другим да се удружим (да се сјединим, совокупљусја); него помоћу Христа мога овако ћу да пребивам у чистоти. Тада се умилио муж,[12] и зачудио се чистоти њеној и целомудрију. И говори јој: пошто је благоволео Бог да ме спасе због твога разума, шта ми онда саветујеш да учиним? А она бојећи се због младости и због суште њене лепоте, да не би некако и сама временом тако пострадала, говори њему: мислим, да (ти) никога не волиш Бога ради као мене, као што и ја заиста Бога ради волим тебе. Али, пошто заповест имамо Владике нашега, Који говори: ако неко хоће за Мном ићи, а не омрзне (не возненавидит) оца и матер своју, и жену своју и чеда, и браћу своју и сестре, па још и своју душу, онда не може бити мој ученик. И ако хоћеш, саветујем ти (ово): да удаљимо себе једно од другога Бога ради, тако да урачуна и теби Господ, како си се одрекао жене твоје ради Њега; и мени такође да урачуна, како сам се одрекла мужа мога. И ево већ манастир има у страни нашој, и ако свакако желиш да се одрекнеш света, онда тамо иди и одреци се, и угодићеш заиста Богу. Тада је он одмах растурио своје богатство сиромасима, и отишао је у манастир онај, и остао тамо до смрти своје, и постао је искусан монах. А подобно (слично) и блажена она жена и целомудрена отишла је у манастир женски, и пошто је угодила Богу, преставила се у вечни живот. А ово све сам тај Отац Симеон исповедио је нама; и (сви) смо прославили Бога.

Поука на пред-празништво Престављења пресвете Богородице

Ваља знати вама, браћо, како је данас пред-празништво Успенија пресвете Богородице, по плоти матере Господа нашег Исуса Христа, па (зато) да се саберемо сви у цркву на молитву. Јер данас мати Христа Бога нашега оставља много-прелестни свет овај, и у вечне обитељи на небеска жилишта хоће да пређе. Тога ради радују се Анђели на небесима, и људи се веселе на земљи, пошто херувим одступа са пламеним оружијем од врата рајских; јер мати Господња, пошто је ушла (у рај), све прима људе, који поштују пресвето њено Успеније. (Зато) да се нико од вас, љубљени, не олењи да дође на похвалу Богородици; да се ради злобе и лењости не би лишили њеног порода (њеног рода, породи). Него да опашемо крепко бедра своја уздржањем, и све зле страсти да одбацимо од себе: јарост, клевету, блуд, крађу, преједање и пијанство, и остало све, које се здравом смислу (разуму) противи. И да прихватимо уместо тога: кротост и брато-љубље, чистоту и целомудрије, милостињу и страно-љубље, смирење и љубав друг према другу да имамо. Јер све ово је скончање (савршење) закона и пророка, и ради тога синови Божији назваћемо се, и наследници Царства Његовога. И све, што замолимо, примићемо од Њега за овај век, и за будући, као заповести Његових чувари (сохраници). Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

15 август

Слово Григорија Двојеслова о Карпу епископу

Карп епископ био је од Европејска града, муж веома блажен житијем; по све дане је служио Богу, творио литургију свету, и своју је узносио жртву са многим сузама. А једном, кад је Свете примао Тајне и био унутра у светом олтару, примио је одговор од Бога јављањем неког његовог јереја, који говори: чини дакле, епископе, које чиниш служећи Мени, и неће да ти посустане нога, и неће да ти ослаби рука; него ћеш у Богородичин дан Успенија доћи к Мени, и оддаћу ти плату у Царству небеском са свима, за које си Ми молитву приносио. И после једне године на дан престављења пресвете Богородице, кад је он скончао Тајне свете литургије, и примио њих, и кад је целивао клирике своје све, онда се од телесних разрешио свеза, и у руке Божије предао је душу своју. И тада се просветлило лице његово као сунце.

Поука на честно Престављење пресвете Богородице

Данас, браћо, мати Господа нашег Исуса Христа, преставља се од житија овога у вишње Царство, и у обитељ вечну усељава се, у радост и у весеље неизречено, где желе Анђели да се привију. Данас прадеде Адама унука и госпођа, од земље на небеса са славом усходи, у жилишта заиста љубљена и жељена. Данас се ослобађа човечија природа прадедовске клетве. Данас се и бого-противни јудеји посрамише; јер дева и Богородица, пошто је на небеса узишла, својом милошћу и молитвама, као сунце просвећује цео свет, а славом и чешћу венчава верне, који исповедају њу (за) истиниту Богородицу чисту. Јер она се јавила (као) увређених помоћница, печалних заступљење, оскорбљених утешење, болесних целитељка, верних утврђење, Апостола похвала, Мученика крепост, Светитеља нетљени венац. К њој и ми, браћо, да припаднемо с вером топлом, к пречистој госпођи нашој Владичици и Богородици, свим срцем и свом душом. У свету цркву њену брзо да притекнемо, и њен празник честни, с љубављу и светло да празнујемо, и с весељем и радошћу и похвалама у песмама, колико је могуће (нама) ову да ублажимо. Странце и сиромахе у дом свој да примимо, и мир и љубав друг према другу да имамо, и душе наше и тела очишћена од греха да имамо. И тако чисти и непорочни, и савршени са делима добрим, достојно да приступимо к страшној Божијој трпези, и да се причестимо пречистог Тела Божијег, и честне Крви Његове, са страхом Божијим и вером; а не као Јуда недостојни, и пун злобе, и сребро-љубља болешћу помрачен, који се дрзнуо према таквој страшној и светој Божијој Тајни, и одмах тада по хлебу је ушао у њега сатана, и пошто се задављењу предао, погинуо је. Јер човек, који једе и пије недостојно, на суд себи једе и пије, (рече божански Апостол), не расуђујући Тело Господње. Али ми, браћо, да не будемо такви, него да будемо христо-љубиви, и брато-љубиви, и врлинасти. Божије рабе светитеље (епископе) честне да имамо, јер од њих се крштавамо, и благодат Божију вером у Господа нашег Исуса Христа, ради њих примамо; и од њих се причешћујемо пречистог Тела Божијег и Крви, и њиховим молитвама од грехова се избављамо. Чијим мољењем и Свети Дух силази на приношену свету просфору, и претвара је у Тело Божије, и вино у свету Крв Његову; и људима, који с вером примају, бива на опроштај грехова и живот вечни. Јер они се именују: земаљски анђели и небески људи. Јер потчињавајте се, рече Апостол, наставницима вашим и покоравајте се, јер они бде о душама вашим, као они, који хоће слово да оддају: да с радошћу ово чине, а не са уздахом. И да молимо пречисту Богоматер, и из ње рођенога Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, да молитвама њеним избави нас од муке вечне, и да дарује нама опроштај грехова, и живот вечни, (нама) који савршавамо њен празник и памјат њену (памћење) честно поштујемо. Као што је и у молитви својој рекла, како: људима, који призивају име моје, и од мене рођенога Сина Бога мога, освети то место, и сва, која су ка спасењу корисна прошења њихова испуни. И да сачува нас од зло-началног врага, који увек напада нас, и (да сачува нас) од његових замки и лукавстава, којима запиње стопе наше. И да удостоји нас остало време живота нашега, мирно и не-метежно да прођемо, и покајањем и сузама, и осталим благим делима да угодимо њему. Тако да ради ње, пошто се од овде суштих неисцељивих изменимо, тамо сушта блага да добијемо, благодаћу и човеко-љубљем Господа нашег Исуса Христа; са Којим Оцу скупа слава, чест, и држава, и поклоњење, и са Светим Духом, сада и увек, и у безконачне векове векова.

16 август

Слово од пророчког указивања епископима и свом свештеном чину, како (ваља) учити људе благо-честију без страха

Овако говори Господ: сине човечији, иди и реци синовима израиљевим, и говори слова Моја њима. Не бој се њих, нити се ужасавај лица њихових, зато што је дом, који разгневљује; пошто (за) стражара дао сам тебе дому Израиљеву, да би слушао слово од усана Мојих, и да би запретио њима од Мене. Кад говорим безаконику: смрћу ћеш умрети, и (ти) не огласиш њему, нити са-говориш, како да се покаје безаконик, и да се обрати од пута његовог, да би жив био он; и безаконик тај у безакоњу своме умре, онда крву његову од руке твоје ћу тражити. А ти, ако огласиш безаконику, па (он) не обрати се од безакоња свога, и од пута свога безаконог, тај ће безаконик у безакоњу своме умрети, а ти ћеш душу твоју избавити. И кад се одврати праведник од правди својих (совратисја правдивиј), и учини сагрешење, и кад дам муку пред њим, и тај умре; пошто си ти оставио њега у гресима својим да умре, јер неће се поменути правде његове које је учинио, онда крв његову од руке твоје ћу тражити. А ти, ако огласиш праведнику, тако да не сагреши, и тај не сагреши, онда ће праведник животом оживети, и ти ћеш твоју душу избавити. Опет да рекнемо и од Дела светих Апостола, како је рекао Павле: ви знате, како од првога дана, откако сам дошао у Азију, како сам са вама све време био, и работао Господу са сваким смирено-мудријем и многим сузама и напастима, које ми се догодиле од завера Јудејаца (навјет): како ништа нисам изоставио од кориснога, да не укажем вама и да не поучим вас јавно и по домовима, сведочећи и Јудејима и Јелинима (о) покајању, које је према Богу, и (о) вери, која је према Господу нашем Исусу Христу. Зато вам сведочим у данашњи дан, како сам чист ја од крви свијех: јер нисам изоставио да не укажем вама сву вољу Божију. Пазите онда на себе и на цело стадо; јер ја знам ово, како ће по одласку мојем ући вуци тешки међу вас, који неће штедети стадо. Тај исти Павле рекао је у Посланици Тимотеју: ако неко епископства хоће, добро дело жели; јер ваља епископ да буде беспрекоран, једне жене муж, трезвен, гостољубив, учитељан, не пијаница, не сребро-љубив, који свој дом лепо уређује (строји). А ако неко свој дом не може да уређује, како онда о Цркви Божијој да се брине? И опет тај Апостол рече: проповедај слово, настој и принуди благо-времено и без-времено, (из)обличи, запрети, умоли, са сваким дуготрпљењем и учењем; јер биће време, кад здравог учења неће слушати, него по својим похотама изабраће себи учитеље, да их чешу по ушима;[13] и од Истине ће слух одвратити, и к легендама ће се приклонити.[14] Зато, браћо, ово кад слушамо, да се побринемо о своме и о народном спасењу, једно мољењем, а друго претњом да васпитамо народ Божији, чисто житије да снабде (да стекне, да опреми), и Бога милостива себи да учини. И тако да спасемо себе и њих. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

17 август

Поука светог Василија Великог

Сада многи од људи о заповестима дакле Спасовим јавно не маре, и предању човечијем потчињавају се више. Јер да се у горама живи и у пустињама, и да у клијет себе затворе, и да једном дневно једу, и свакако да се укањају од хлеба и воде (освјењатисја), и врећу да носе, и гвожђем да свезују своје тело, и без обуће да ходају, и на земљи да леже, и да беже од многе беседе, (то) је предање Светих мужева лепо замишљено. Али дужни су они, који ово чине, пре да чувају заповести Господње: дуго-трпљење, говорим, и истину, смирено-мудрије и уздржање, не-помињање зла, не-пристрастност према садашњем; и веру и постојаност, и љубав не-лицемерну, без које је немогуће угодити Богу. Јер ваља заиста и ово чувати, и оно не изостављати, и од злих да се уклањају делања (освјењатисја), по Господњем предању. Бежимо онда од гњева и зло-памћења, од клетве и укоревања, од жеље према женама; и од надимања и празне славе, од лажи и клевете, од вражде и зависти, и од сваке злобе. Ја дакле човека, који не чува ове речене заповести Господње, него се куне и лаже, и укорева, и радује се туђем злу, (ја таквога) не примам, па ако и цело житије своје у врећи и пепелу живи, и ако никакву не узима храну. Него је боље мислим, благодарно просте хране да се причашћује, и по сили пост да умери себи, него човечијих предања да се држи, а да не мари за заповести Господње. Ја сам дакле многе видео коначно уздржање како имају, и мртво тело како носе (умртвљено), због многог и безмерног поста, и врло (радо) такве примам; пошто знам да уздржање и бесе изгони, кад има (за) темељ (за основу) заповести Господње, и уклањање од зала; али потом, кад сам видео њих како куну и лажу, и укоревају, молио сам њих, говорећи: о браћо, ако Светих мужева предање творите, приљежите и (ка) заповестима Господњим, и уклањајте се од разговора лукавих, од клетве и хуле, од лажи и зло-памћења, и од осталога. А они нису примили (овај) савет; и од тога су се показали (као лицемери), као они који чине, ради славе човечије тако делају, и више ништа. Јер уздржање муку има плотску; а да се уклања (човек) од лажи и укоревања и клетве, (то) пажњу требује једино. Јер ово је законо-положник Христос узаконио, због чега и мучи и прети преступницима.

Слово светог Јована Златоуста, колико је погубно пијанство

Љуто, љуто је, љубљени, пијанство, и силно у не-осећање приводи чула, и потапа разум; јер разумног човека, који је над свиме владичанство примио, као мртвога и лишенога дејства, нерешивим неким узама пошто свеже, на земљу баченим чини (га), па још и од мртвога горим чини (њега). Јер мртвиј, како добра, тако и зла не може да чини, а пијаниј за добро није способан (није дејствитељан), а на зло пре се пружа, и опште свима, и жени, и деци, и самим рабима на подсмех лежи; пријатељи се њега стиде, непријатељи се осмехују и куну, и скотом и свињом (њега) називају.  Шта окајаније од тога може да буде, који се на пијанство предао, и сваки дан вином расуђивање ума свога погубљује? Јер пијанство, горе него ли демон ум помрачује, и кад зароби човека, од свијех лишава (га) милосрђа. Јер бесо-мучнога кад видимо, много пута и милосердујемо, и састрадавамо, и велико за њега показујемо сажаљење; а с пијаним противно чинимо, негодујемо, гњевимо се, и безмерно кунемо. Чега ради, и зашто? Пошто тај, који је злим обузет демоном, не-вољом чини (зло); ако и ногама туче, ако и ризу трза, ако и не-лепо нешто говори, опроштаја достојан бива; а пијаниј, било шта (зло) да учини, опроштаја је недостојан, пошто је само-произвољно у зло упао, и пијанственом мучитељству се поддао. Он губи љубав другова, чест, имање, здравље; и тако, има ли шта бедније од тога у овом животу? Али њега неизречена беда очекује и у будућем животу, јер пијанице Царство Божије неће наследити. Да се удаљимо онда од тога погубног порока, и да заволимо трезвеност и уздржање.

18 август

Поука о уском путу, који води у живот вечни, и о широком, који води нас у погибију и у муку вечну

Подвизавајте се, браћо, тесним путем, који уводи у живот вечни, а то је скорбни пут, који води у Царство небеско: (то је) вера, љубав, милостиња, послушање, бдење, уздржање; не опивајте се, не клеветајте, не завидите, не лажите, и не свађајте се, не убивајте, не крадите, и не гњевите се, нити бивајте јаростни, не гордите се, нити се величајте, нити празну славу желите; него смирено и скрушено срце имајте. Плачите због грехова својих, тугујте и брините се о своме спасењу. Пре сваког човека смирите се, никога не осудите; јер од свега је горе, кад друге осуђујемо. Јер рече Господ: не осуђујте, да осуђени не будете. Него ово је (на) спасење, кад (човек) осуђиван трпи, и укореван смирава се, и грешнијим себе од свих твори пред Богом и људима. Овај је труд пред нама, о чему рече Давид: смирих се, и спасе ме (Бог); обрати се, душо моја, у покој твој, јер Господ добро учини теби. А пространи пут и широки, који води у погибију: (то је) не-верство, непокорност, непослушање, гордиња, величање, празна слава, лењост, пијанство, преједање, блуд, завист, клевета, ненавист, роптање, хула, душе-губна јарост, и кад осуђујемо ближњега; и према овима грех на грех прилажемо, и безакоње ка безакоњу. Јер од свега је горе, кад друге осуђујемо. Али кад нас хвале људи, или бесовске помисли почну да величају, тада ми на грехе своје да помислимо. Зато да зазримо себи (да презремо себе), да би свето смирење пребивало у нама, и духовна благодат да покрије нас. А ако се узвеличимо, или узвисимо, слушајући бесовске помисли, и ако будемо горди, онда ће Дух Свети одступити од нас, и бићемо без плате. Зато, браћо, са сваким трудом да работамо Богу потајно, и Тај (Бог) ће оддати нама јавно.

Поука светог Василија Великог

Пост дакле, и бдење, и на земљи лежање, и све то, што је мимо закона Владичиног савршавано, (све то) прима Христос, пошто су (то) предања Светих мужева; али не мучи људе, који због немоћи не маре за то. А о Својим заповестима одређено је рекао да ће мучити због немарности преступника (због лењости). Ја дакле хоћу да се монаси уклањају: од зависти и клевете, од украшавања и смеха без реда (без-чиног, непристојног), од трговине без-мерне и празно-словља, од лажи и укора; од клетве и преваре, и љубо-началија; од пијанства и преједања, и од судишта; од нанависти и непокорности, и од осталих. Ако тргује неко нешто, онда без лажи и клевете дужан је да чини трговину. Ако напредује у служби, онда без надимања и празне славе то да чини. Ваља да се покорава дакле већима, и да љуби мање; да се не жалости о туђим добрима, јер ово је завист; нити да се радује о туђим залима, јер ово је нанавист; нити у беседама скверно-словља да прима. Никоме да неће зла, нити превару да припрема на некога, нити да поништава некога, као страстнога и лењивога, него увек (за) све да се нада исправљењу. Нити да помиње злобу, и да гледа да се освети, него не-помињањем печалних (увреда) да побеђује злобу вређача. Таквог постника прима Бог, благог и благо-честивог, и промишљеног, и кротког, који пред-поштује (претпоставља) свагда пре свога успеха оно, што је другима на корист; и коме из уста не излази превара (лаж).

Поука о миру и љубави, како је ово од свега боље

Смиравајте се, браћо, и љубите друг друга, и Бог мира и љубави да буде са вама. Јер ништа није од мира и љубави лепше; јер тиме се рат и свака злоба руши. Будите друг другу милосрдни и благи, као што је о томе и Христос рекао: ево заповест нову дајем вам, да љубите друг друга. И од тога ће разумети сви, како сте Моји ученици, ако љубав међу собом имате; па где сам Ја, тамо и ви са Мном да будете. И опет рече: блажени миротворци, јер они ће се синови Божији назвати. И шта је од тога блаженије, да у Царству небеском са Богом будемо? Јер свагда нас Христос зове у њега. Тога ради немојте, браћо, злобом да се одвајате од Бога, Који је заволео нас, и предао Себе за нас, и Који је искупио нас Својом крвљу; и оканите се злоба ваших. У свему љубав гоните, која је свеза савршенства; јер љубав покрива мноштво грехова, и гњиле удове душевне исцељује. Јер човек, који љуби брата свога, у светлу пребива, пошто Бог је љубав, и страха нема у љубави; него савршена љубав ван избаца страх. Зато, ако хоће неко без муке да се спасе, онда нека има према свима љубав, према малима и великима. Љубав ближњему зла не чини. Јер људи који хоће мира, узвеселиће се у љубави. Боље је јести хлеб сув са љубављу, него ли теле угојено са враждом (непријатељством). Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

19 август

Поука о молитви, како ћемо помоћу ње (њоме) од сваке       напасти да претекнемо и милост да добијемо

Добро је молити се, браћо, молитвом свагда, и беседити према Богу. Јер човека, који јутрењује, рече, према Богу Сведржитељу у молитви, брзо ће се услишити мољења (његова). Јер Сам рече Господ: призови Ме у дан печали твоје, и избавићу те; молите се Мени, и услишићу вас; потражите Мене свим срцем вашим, и јавићу се вама. Не касни да оддајеш молитве твоје у време подобно. А кад станете на молитву, опраштајте, ако нешто имате на некога, да би и Отац ваш небески милостивиј опростио вама. Јер велика је сила молитвена, јер она је Јони од Кита дом учинила. Молитва је Језекију од смртних врата повратила; и тројици отрока на росу огањ претворила. И Ана неплодна сушта, молитвом је Самуила породила. Молитвом је Данило лавове који ричу укротио. Па и Сам Господ ученицима је говорио: бдите и молите се, да не уђете у напаст; свише од Бога помоћ чекајте, и у самој беди не изнемогавајте, него се у трпљењу молите. Нека буде у мени, Господе, хтење Твоје; и да се одузме од мене хтење ђавоље. Јер као што у мрачној пећини свећа просвећује, тако и молитва кад уђе у души, сву злобу греховну одгони, и тело чисто чува.

Слово о неком епископу преступнику, написано ради користи људи, који слушају

У Солуну граду био је неки епископ, по имену Талалеј; овај се Бога није бојао, нити је припремљено оддавање разумео (припремљене муке за безаконике), па је погазио и слово Христово, и ни у шта је положио свештени чин, па је и лишен њега био, и нашао се уместо пастира сам вук. Јер овај се одрекао да се клања једино-суштној Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, и идолима се поклањао. И у то време (епископи) који су држали Цркву Свету, њега су по правилима законским избацили ван (Цркве). А кад је мало времена прошло, опет сваког безакоња и нечестија испуњениј, хтео је свештени чин да узме, пошто (по премудром Соломону) сви су слушали злато (послушаху злата), који су држали власт Црквену. И вратио се (он) у свој град (Константин-град), па је хтео да иде (да тражи опет чин); јер беше живео у Константин-граду; али Бог није презрео Свете Своје Цркве. Једног дана дакле обукао се окајаниј (јадник) у лепе ризе, и хтео је да изађе к (епископима) који држе Цркву, да би опет по броју (по числу, по реду) узео свештени чин. И кад је хтео да изађе из дома свога, одмах је отекао њему стомак. И отишао је он у нужник (у проход); и пошто је остао он око два часа не излазећи, ушли су онда неки људи који су стајали ван, и хтели су рећи њему, да иде; и нашли су онда главу његову у рупи нужника (у сопли проходњем), а ноге његове горе стрче. И кад су га подигли, нашли су га већ да је умро вечном смрћу. И тако је избавио Бог Цркву Своју од идоло-служења.

Слово светог Нила, о безстрашћу душе и тела

Браћо, да припремимо себе да работамо Господу од све душе, и крепости, и силе. Да помислимо, како цареви, и кнезови, и владари, богаташи, па чак и сиромаси, како свако од њих се подвизава и труди да украси своју жену; и жене (свака од њих) се подвизава да угоди своме мужу. Тако и ми да учинимо, јер душе наше уневешћене су небеском Цару. Да услишимо Павла апостола како о нама говори: јер обручих вас, рече, једном мужу деву чисту да приставим Христу. Јер тело наше је дом и палата, у коме небески Цар живи. Душа је невеста Христова. А ум је постељник. Срце је престо Божији. Смисал (разум) је дверник (вратар). Савест је ризничар. А помисли су служитељи. Јер предста (рече пророк Давид) царица с десна Теби, у ризама позлаћеним одевена, и преукрашена; (ово) о чистој души говори: сва је слава кћери цареве унутра. Па зато, да сачувамо пажљиво невесту Цареву. Да је покријемо, да је оденемо одећом весеља, и да је украсимо ризама злато-тканим, камењем честним, и бисером благо-лепним, а то су врлине. Да је просветимо добрим делима: уместо порфире, вером у Бога; уместо круне, надом добром; уместо свиле, љубављу према Богу; уместо јакинта, девством; уместо црвенице, чистотом; уместо гривне, целомудријем; уместо огрлица, уздржањем; уместо минђуша, послушањем; уместо прстења, милостињом; уместо средње порфире, постом; уместо реса и набедреника (рјас и ободец), молитвом и мољењем; уместо низе (сложенија) и украса монистре, сухоједењем и на земљи лежањем; уместо мира и мускуса, певањем и удручивањем (тела); уместо злато-стројног носила (накита), смирено-мудријем; уместо жртвених различности (закланих животиња), скудошћу хлеба (оскудношћу хлеба), уместо вина, жељом за водом. Јер ако овако наше душе украсимо, и оденемо и просветимо и сачувамо, добро знам и јасно знам, како ће зажелети небески Цар лепоту душа наших, и доћи ће и уселиће се у нас. И тада ћемо бити Њему небо, и престо, и палата, и тада ћемо са-царовати: уместо сунца чулнога, имајући Сунце правде; уместо круне, светлом одевени; уместо луче, без-страшће; уместо звезда, врлине; уместо багранице, светлост; уместо месеца, божанска исправљења, у Христу Исусу Господу нашем; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

20 август

Поука од Закона о не-уздржању језика

Ако хоћете лепо да поживите у животу овом, онда штедите уста ваша од многог говорења. Блажен је муж, који се не поклизне језиком својим. Јер човек, који нанавиди говорења, (он) умањује злобу, и све добро од Господа на уста излива се ћутљивога. Мудар муж љуби без-молвије, и ћутећи Бога поштује. Зато одлагајте од уста ваших све лукаво, и сва не-права слова од себе одгурните, и с правдом одговарајте, и нећете се постидети. Јер човек, који чува језик, сачуваће од скорби своју душу; јер смрт и живот је у рукама језика. Јер томе Јаков брат Божији учи нас говорећи: нека буде сваки човек брз на послушање, а спор на говорење. Јер човек који не падне језиком, тај је савршен, и може да заузда и цело тело своје (восхластити). И Господ је рекао: да, говорим вам, како (за) слово празно, које год рекну људи, оддаће о њему слово у дан Судњи. Јер од слова твојих оправдаћеш се, и од слова твојих осудићеш се.

Слово светог Нила

Ако у монашком житију поживимо добро, и истином Христа љубимо, и заповести Његове творимо, тада Њему и мати и браћа љубављу бивамо. Јер Сам је рекао: сваки, који твори вољу Оца Мога, тај је брат Мени, и сестра, и мати је. Брат, као са-царујући; и сестра, као са-наследник; мати, као много љубазан. Тада ће Отац и Син код нас доћи, и обитељ у нама учиниће; јасно кад се Свети Дух претходно усели (удоми у нама). Тада се просвећује душа, и просветљује се ум, и освећује се срце; услађава се смисал (разум), цвета савест, играју помисли; весели се дух, радују се удови душе мислене; обновљава се нови човек, одбегава стари. Тада ликују Анђели, прогоњени бивају беси; играју Праведни, ридају супостати; радују се Мученици, плаче противник; хвале се Преподобни, празнују Првенаца торжества; похваљују Патријарси, славе Пророци; помрачују се и скрушавају лукави духови и прелестни. Са таквом душом радује се Отац, весели се Син, радостан је Дух Свети. У таквој души река дарова се наводњава, и извор живота истиче, сунце праведно сија, звезде блистају, месец светли; Анђели се диве, Арханђели се чуде, Серафими су страхом одржани, Начела и Власти сладошћу се обузимају, и с таквом душом говоре: свет, свет, свет Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове; и да је слава у вишњима Богу, и на земљи мир, у људима благо-вољење. Са таквом душом Престоли и Господства похваљују говорећи: слава све-држитељној сили Оца, и божанској слави Сина, и власти Светога Духа. Тада у неизреченој радости бива таква душа, и сва се просвећује, сва се украшава и утврђује, смирава се и прославља се, хвали се и диви се, утешава се и велича се. Тада ће примити оддавања (плате) трудова и болова земаљских: место покојно, Царство не-прејемно, живот безконачни и непролазни. Тада бива пријатно приношење, жртва жива. Тада налази кадило благо-воно (мио-мирисно), сладост вечну, пристаниште благо-утишно, и место без-молвно, просвећено, нерукотворено; венац безсмртности, рај најслађи, цветове благо-воне, кринове мио-мирисне (добро-уханији), радост неизречену, дерзновење не-скончавано. Тада са дерзновењем према Богу беседи, и светлом Лица Његовог освећује се, и словесне смисла њеног младице обнављају се (прозјабенија, проницања мисли). Тада чисто њеног приношења кадило лепо мирише, и нелажна устију њених молитва на вишњем жртвенику (као) свепаљеница показује се. Тада плату много-струку бдења њеног од Бога прима, тада поноћних молитава и јутарњег мољења и славо-словља достојни покој прима. И ко је способан (довољан) да исповеди, или који језик може да изрекне? Или који ум човечији да постигне радост, покој, весеље, славу, вечно светло, које је од Бога таквима давано? Јер око није видело, и ухо није чуло, и на срце човека није узишло све оно, које је припремио Бог људима, који љубе Њега, и право и не-лењостно од све душе, и крепости, и силе са усрђем и страхом работају Њему. А ко ли опет може изрећи, или исповедити, или осмотрити: скорб и бол, тесноту, стид, ружење (поношеније), мучење, плач, ридање, мучилишта, геену, шкргут зуба, огњену реку, пропаст адову, тартар, таму најкрајњу, црва једовитог (отровног) и неуспављивог, изоштрене тро-зубце, нагла мучења, и немилостиве анђеле, које се припремило људима немарним о своме спасењу? И шта много да говорим: са самим тим ђаволом биће мучени људи, који су се без страха (Божијег) у садашњем веку хранили, и Божије дуготрпљење презирали, и нису хтели да се покају искрено. А нас да поштеди Господ од овога зла, и да управи на пут спасења; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

21 август

Слово од Стараца

Говорио је неки од Стараца велики, који је имао дар духовни, како: у почетку, кад сам у ову страну дошао, у чувени град Антиохију, од многе вере покренут, уселио сам се у вишњим странама у пећини светог Јована Златоуста, јер сам хтео тамо живети. А човекољубиви Бог, Који хоће моје спасење, да бих (ја) избегао саблазни и буку (лајаниј), показао ми је царујуће, да тако кажем, дејство, и владајуће у свима који живе унутар Антиохије. И како – слушај: јер видео сам звер као аждају велику веома, и сво тело њено распаљено и испуњено, и окружује и прелеће сав град Антиохију, и једе (гута) све од малог до великог не-насито, мужеве (људе) и жене и децу, свештенике и монахе, и не беше (ни једнога,) који би избегао од поједења њеног. И ово беше бес сласто-љубија, кога ја, кад сам видео, уплашио сам се и побегао сам ван града. Тада видим некога да говори мени: добро чиниш кад од овдашњих бежиш и усходиш на горе; јер сам овај бес овде, рече, силу има, а нема на горама. А кад сам избегао дакле, дошао сам у гору, у један манастир, и ван њега нашао сам камен над-клоњени, и (ту) сам сео. А нисам још био васпитан монашком житију, и био сам у недоумици у себи дакле, шта да чиним? Онда ми је дошла оваква помисао, говорећи: рачунај сада како си у време Апостола из почетка, и потражи дакле, и види шта уче, и шта проповедају Апостоли о спасењу човечијем. Ово, дакле, пошто сам помислио, сишао сам у обитељ, и прочитао сам Четворо-јеванђеље, и изабрао сам из њега за себе заповести Господње, и носио сам у себи ово непрестано. И испрва сам савршено имао нестицање, како приличи монасима, а потом све-савршено и пажљиво постништво. Ово је, дакле, велики овај Старац говорио о првом животу, а после тога, о страшним и великим даровима, које је примио, и о откривењима, не даје (се) време изрећи, као што је сам он нама исповедио цело своје претходно житије, кад је и храну примао од руке Анђела, и (доживео) друга страшна (чудеса) по великом Апостолу, која није допуштено човеку говорити. А ово се једино принудисмо мало да исповедимо, као што смо од њега чули, кад смо служили ми таквом великом Старцу, који је у таква страшна достигао даровања. Па да рекнемо овде опет о томе.

Овај велики Старац, како говораше, пре него што се он свету приближио, и обитељ саставио, имао је са собом ученика који је живео насамо у колиби. А сам тај Старац, кад је посебно без-молствовао (кад је тиховао), чуо је бесе да вапију и говоре речију ово: како страдамо од ових монаха;[15] и к овоме Старцу јасно је да не можемо да се приближимо, а ка ученику његовом никако, јер руши и зида, и не налазимо њега празнога. Кад су ово беси говорили, своје дакле познао је Старац, како је сушта у њему од Бога благодат била, која одгони и упражњава бесе,[16] и не могу њему да се приближе; али о ученику је био у недоумици, шта је то дакле, да руши и зида. И увече кад је дошао код ученика, питао је њега: како пребиваш? А он одговари и рече: добро, Оче. А онда је Старац њега испитивао о унинију. А он рече говорећи и прстом показујући на камење: овим камењем зидам зидове, и опет разарам, и ово кад чиним не осећам униније. Ово кад је чуо велики Старац, познао је, из ког разлога нису могли беси да се приближе њему, јер га нису налазили никако празнога. Зато су лепо говорили (в љепоту): како разара, и зида. Ово знајући Старац је онда благо-усрдна чинио ученика на такво делање. А нама је говорио: знам, како никакву корист или добитак телесни није имао (ученик), ни себи ни другоме, али зато што није био празан, нису налазили време нечисти беси да учине нешто у њему. Опет, тако исто чинио је другим образом (на други начин) други Старац, који је у Отачнику: како је нашао колибу од трске, и сео је да плете плетеницу, и бацао је затим у реку, и тако није ради добитка (то чинио), него ради труда, и без-молвија (без буке и метежа).

22 август

Слово светог Јована Златоуста, како (ваља) чувати себе од грехопада

Потрудимо се, љубљени, да би свагда имали при себи Господа, и да би  наша дела од Њега помоћ добијала (благо-поспјешство). Јер ко се удостојио милости ове, тај макар и посред звери био, посмејаће се свему, и ни у шта све њих неће рачунати; зато што Господ свих и свега, и уређује и помоћ даје њуму у свему, и све мучно лаким чини. А како можемо са собом имати Господа, и од Њега у свему помоћ добијати? Ако трезвени и у бдењу свагда будемо, и ако се потрудимо да подражавамо целомудрију праведног Јосифа, и другим његовим врлинама и благо-родном духу; јер није могуће никоме да се сакрије од Његовог (од Божијег) недремајућег ока, и неминовно је свакако грешнику да подлегне казнама (повину бити); и не треба ми више да уважавамо човечији страх, него ли Божији гњев, него треба да помињемо свагда слова Јосифа, који говори: како да учиним тај зли глагол (реч, говорење), и да сагрешим пред Богом? И тако, кад неки помисал нас смућује, ово у уму да нађемо слово, и одмах свака непристојна одагнаће се похота (жеља). Ако се неко на пример жељом лица неког заплени (зароби се), или сребро-љубљем, или другим неким не-лепим сладо-страшћем, онда тај час ово нека помишља, како ту нама пристоји Судија, од Кога не могу да се утаје и сами савети срдачни; и таквим ћемо образом (на тај начин), како од ђаволских замки да избегнемо, тако и велику свише помоћ да добијемо (да при-нађемо). Коју (помоћ) сви ми да добијемо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, са Којим Оцу, скупа и Светоме Духу, слава, држава и чест, сада и увек, и у векове векова. Амин.

23 август

Слово од Стараца

Казивао нам је Отац неки, како је био у наше време, шест хиљада петсто осамдесете године,[17] брат неки по имену Јован, кога смо звали Кипранин, не знам, да ли си затекао њега, који је књижник био, и имао је постављење чтеца (читача у цркви). Овај брат је умро; и после неког времена он се јавио не у сну, него на јави духовном брату кир Сави, кога и ти знаш. Виђен је био у дверима келије његове како наг стоји, сав огорео као главња од огња, и горко је вапио, и просио милости и опроштаја, и разлог мучења је исповедао и говорио, како: противио сам се и против-речио Закону и Писанијама. Такво дакле страшно виђење кад је видео духовни наш Отац, после тога, не мало времена, није учинио јавним никако о томе никоме, чак ни мени, који сам био са њим; бојао се, као што је сам говорио после, да некако то није прелест бесовска. А после многог времена, (опет се појавио онај умрли брат) и на јави говори њему, како: ако не проговориш о греху мојем, бићеш онда испитиван (истјазан). Тада је (кир Сава) изрекао мени све. И кад смо размотрили, нашли смо узрок (кривицу), као што је и сам исповедао. И заиста нико други, као он, није се противио говореноме и писаноме од Закона Божијих и божанских Писанија, ако је и од нас недостојних говорено и писано било; јер није могуће одузети или приложити свему, што је Светим Духом положено и установљено (у Цркви). Јер проклет, рече, да буде, ако неко ка овоме приложи нешто, или одузме; да не би некако подобно нешто тако пострадао (слично такво). А ми кад смо ово чули, колико је по сили нашој, учинили смо за њега. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

24 август

Слово од Стараца

Такву другу главизну (заглавље) исповедио нам је блажени отац наш кир Лука, како: кад сам био млад још (дете), рече, умро је у страни мојој кнез, и био је погребен у гробљу. А кад сам ја ишао у училиште, угледао сам у једном гробу човека, целога опаљена као главњу, како стоји, и призива мене и говори: оставио сам у завету писано о избављењу душе моје, и нису дали ништа (моји домаћи). Реци (им) дакле, да буде дато (оно што је завештано); јер ако не буде дато, онда ћу тако бити као што ме видиш. А ја још младенац (мало дете) од страха сам побегао, и од грубости младе ништа нисам говорио; и тако после толико година осуђиван сам од савести моје. Ово је говорио блажени Отац наш кир Лука, митрополит Анаварзски. Слично томе казивао је и напред поменути велики Старац ствар страшну, а пре корисну: како је дакле већ сабирао братију, па ипак је велико и преславно (чудо) како је манастир саставио. Јер чули смо, како је по плоти брат његов дошао код њега и постригао се у манастиру, па је у многом немару и непажњи кончину житија примио. А Старац се трудо-љубиво побринуо о њему, и пребивао је у молитви и молио се да му (Бог) открије о брату његовом. (И тада је откривено њему) и видео је душу његову у рукама бесовским. И кад је дакле ово видео, онда је наредио братији келију брата његовог да истраже пажљиво, и које год нађу да донесу Старцу. А кад је то било, нашло се промислом Божијим (онде) ван много сиромаха и убогих; и тај (Старац) је наредио све да се разда њима, и дао је унутарњој братији заповест, да нико од њих ништа од свих (ствари) никако не узме, од малог до великог. И кад је ово било учињено, опет је Старац стао на молитву; и онда је видео судиште Божије, и божанске Анђеле како су дерзновење од милостиње примили, и о души (умрлог брата) како се нечистим бесима противе. И страшно је било веома и много испуњено ужаса ово што ћу рећи овде: нечисти дакле беси великим гласом вапили су према Богу говорећи: праведан си, правду суди; ова душа је наша, и наша дела је чинила. А Анђели Божији противно њима су говорили (овако): али била је многа милостиња за њу, и избављење мужу је његово богатство. И опет су се противили нечисти бесови, говорећи: еда је тај дао милостињу, него Старац? и показивали су (на) њега (на Старца). А велики Старац је одговорио, говорећи: заиста ја сам учинио милостињу, али дакле ради ове душе њу сам учинио. И ово кад је он рекао, одмах су без гласа остали нечисти беси (без вјести), и остала је душа у рукама светих Анђела.

Слово о женидби и блуду

Приђите умни и смислени, слух отворите и послушајте худо моје слово, које вам на корист говорим о женидби и удадби, и о пребивању житија верних. Јер кад говори апостол Павле: честан брак и постеља не-скверна; ово кад, браћо, слушамо, онда да пазимо у срцу на ово, што је говорено нама на корист. Као што опет тај исти Апостол говори: ко не може да се уздржи, нека се жени, и(ли) удаје; јер боље је женити се, него ли прељубе чинити; јер блудницима и прељубницима судиће Бог. Па ако толики суд казује Апостол (да ће бити младима), који греше пре брака и покајање не чини, колико ће већи (суд) бити мужевима, који остављају жене своје и код других (жена) долазе. Па ако у овим гресима уловљени будемо од ђавола, онда већ потом да се оканемо таквих дела, и да поревнујемо житију добрих мужева, како су они законито поживели, и законито умрли; зар Авраам није био жењен, и Исаак, и Јаков, и многи други, које ми сада ублажавамо и поштујемо? Али они су у закону поживели, и нису преступили од жена својих ка другима, нити су потражили блуднице, нити су у прељубо-чинству пребивали. Или не знате, како има многих (мужева) у Старом Завету и у Новом, који су погубили плату своју због многих жена, пошто су у блуду пребивали (остали)? Зар Соломон није од многих жена погинуо?[18] И Давид отац његов, велики пророк и цар, како је и Свети Дух почивао на њему, (па и он) зар није тим грехом пао, кад је са Вирсавејом сагрешио, и мужа њеног убио? Али, иако је (он) сагрешио брзо, брзо је и покајање принео, не тврдим устима, него из дубине срдачне; (и обећавао је) да потом неће учинити такве (грехе), и плакао је. Тако исто и ви немојте да остављате жене своје, и код других (жена) да долазите. А говорим (ово) царевима, и кнезовима, и свим властелинима: немојте да отимате жене од мужева, и да се прилепљујете њима; јер (људи који) се тим законом и браком удруже (сједине, совокупитисја), на том истом суду и стајаће. Немојте кћери насиљем да отимате од убогих (људи), нити да поништавате, нити деве да посрамљујете; јер завапиће они к Богу, и услишиће их Бог, и послаће гњев Свој на вас. Као што говори Јован велики богослов (у виђењу Апокалипсе): како срп пали и жање грешнике са земље; па овде житија гонимо зло,[19] а онамо ћемо се мучити. Па који одговор имамо да оддамо на страшном оном судишту? Да се побојимо, браћо, Судије тога силнога, Који не гледа на лице онога, коме суди; да се оканемо таквог сласто-љубља, и злог хтења, и да учинимо истинито покајање, и милостињом да се очистимо. И тако у све дане да чинимо и да добијемо Царство небеско у Христу Исусу Господу нашем.

25 август

Слово, како не ваља осуђивати јереја

Послушајте опет о овој душе-корисној повести, (бившој у време Аркадија архиепископа цариграда, пре педесет година). Има село по имену Трахијад, петнаест попришта од Константин-града. У том селу био је поп врачар (чародеј) и врло нечист, јер је са блудницама и са блудницима од дејства лукавога прелашћен био, и из честних светих сасуда (посуда) јео је и пио са блудницама. И дознало се (ово), и био је ухваћен и свезан. Тада је испитивао њега приставник кнеза, на истјазанију говорећи: реци ми, окајани (јадниче), сваког човеко-љубља недостојни; ево дакле страшно судиште си презрео; како се ниси устрашио страшног входа оног олтарног, кад си уносио страшну ону и безкрвну жртву, не помишљајући: да не сиђе огањ с неба и да те сажеже? А врачар (чародеј) одговорио је говорећи њему: тако ми Бога, Који ме мучи сада рукама вашим, и Који хоће тамо да ме мучи Својим рукама, (сведочим) да ја нисам приносио нити раздавао народу (свете Тајне), откако сам одступио од Бога и постао врачар, него је Ангел Божији долазио, и приносио, и раздавао народу (свете Тајне); а ја сам у то време свезан лежао за светом трпезом. И кад рекне Ангел: с миром изиђимо; тада је мене разрешавао, и излазио сам. Али ту тајну нико од народа није видео, само ја једини (сам знао); а народ је мислио, како ја приносим (свету Жртву) и раздајем њима. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

27 август

Слово од Стараца (вероватно повезано са оним Словом од Стараца 29-ог августа)

Овако други разум долази (сопривходит) и о птици овој, од тога што је она по бићу – птица. Птичије житије назнаменује (означава), да ми имамо житије без стицања и без печали. А како нема она крила и половину њену, то значи: не мислити високо, него са смиренима се са-водити (соотводитисја). Јер много пута кад ми живимо у миру и тишини, чини нам се (сматрамо се) да брзо и високо летимо као орао у под-небесију. А кад су смирена и окончана крила њена (кад су поткресана крила птичија), онда ниско лети. Тако и кад Бог на нас допусти скорбе и напасти, онда ниско и смирено бива наше мудровање. Јер људи, који брзо ходају, спотичу се о камен ногом својом. А ово (значи), да не будемо двоје-мислени (дво-смислени), него једину мисал да имамо горе према Богу, а не као змија да гмижемо по земљи. Јер једно-мислене уводи у дом Господ, и да (нико) не приступи к Њему у двојим путевима (на два пута идући). Јер крила јесу делање и виђење, којима усходимо према Богу; о којима (крилима) се и Давид молио. Или чистота и милостиња; јер како су луде деве једно крило имале (чистоту без милостиње), зато су и отпале. Или пост и молитва, јер они могу и од смрти да избаве човека. Или послушање и правост срца, који су непријатељи и противници гордињи,[20] и томе слично. А дрво Крст изображава, које је умртвљење света, и свих скорбних (мука) трпљење; које творе Христови ученици у одбацивању своје воље (содјеловајут). Свет дакле јесу страсти. Јер тада можемо запевати песму слатку Господу (кад умртвимо крстом свет страсти); јер како можемо певати на земљи туђој, то јест на страстној (земљи)? Јер много пута такве ствари, које се од нас сматрају да немају ништа корисно, оне (међутим) многог смирено-мудрија и умиљења узрочнице бивају људима, који прихватају њих са разумом правим и добрим произвољењем. Јер око право не гледа ништа лукаво (лукаваја), а противно (око) је пројављено. Као што и биља нека људима, који неразумно (њих) узимају, (она) се смрто-носна налазе; а људима, који (узимају њих) умерено и благо-времено, бивају лек (та биља). Тако и оружија на враге кад људи узимају, а не знају њима лепо да управљају, (они) онда у срца своја убадају (та оружија водружајут). Као што је о њима (о оружију) велики Учитељ (Павле) широко изложио: јер није наша борба према крви и плоти. (Зато) да се помолимо Господу, да нам дарује умиљење, да сузама оперемо грехе наше, и чисти да се нађемо на страшном судишту оном, и да се удостојимо да чујемо блажени глас, који зове благословене (људе) у Царство. Које (Царство) сви ми да добијемо, благодаћу и човеко-љубљем Господа нашег Исуса Христа, са Којим слава Оцу, скупа са Светим Духом, сада и увек, и у векове векова.

            28 август

Слово о Теодору јеврејину, кога су болеснога крстили песком на путу, и постао је здрав

Неки јеврејин, по имену Теодор, ишао је са хришћанима на путу од Александрије у Сирију. И кад су они ушли у пустињу сиријску, разболео се јеврејин тако да није могао ни да се макне. Онда су савет учинили хришћани, да оставе њега, и да иду (даље) путем својим, да не би сами погинули без воде. А кад је видео њих јеврејин, како хоће да оду од њега, онда је почео да плаче и да говори: заклињем вас Богом, Који је створио небо и земљу, и Који је сишао на спасење људима, не остављајте мене да умрем (као) јеврејин, него ме крстите, и тако (онда) идите од мене. А они рекоше: није нама могуће да учинимо то кад смо прости (људи), и јерејски чин немамо; осим тога ни воде нема овде, као што и ти знаш. А он се још више молио, и оним истим клетвама је осуђивао њих. И кад су они у многој недоумици били, један од њих рече осталима: узмите и свуците га. И они су онда са многим трудом поставили њега, пошто су свукли са њега одећу. Тада је онај (човек) узео песак и посипао је на главу јеврејина три пута говорећи: крштава се раб Божији Теодор, у име Оца, и Сина, и Светога Духа; и остали (људи) су рекли: амин. И одмах је здрав постао јеврејин, и ишао је са њима путем. А кад су дошли у Александрију, исповедили су (то) епископу Дионисију. И он је позвао све клирике, и указао им је ствар ову, (и питао је): да ли да се урачуна јеврејину крштење песком у спасење, или не? Онда су једни говорили, да се урачуна, јер сведочи томе брза посета (Божија). А други нису прихватали, пошто је Господ рекао Никодиму: ако се неко не роди водом и Духом, (тај) неће ући у Царство небеско. Тада је Дионисије послао да крсте њега у Јордану. А кад се он крстио, поставио га је (Дионисије) за ђакона, пошто је расудио да је достојан. Где су онда људи који говоре: ми прости (људи) не можемо крштавати (ни) при напасти, кад нема тамо јереја? Лепо и јасно је (Свети) Григорије пет крштења посведочио: прво, крстио је Мојсеј у мору, и опет тај исти (Мојсеј) у облаку. (Друго) крстио је Јован у води покајањем. (Треће) крштава Христос Духом Светим. (Четврто) крштавају се крвљу мучења. (Пето) крштење сузама.

Повест од Стараца

Рекли смо много пута о напред поменутом великом Старцу, који је даровање имао духовно, чије име вољом заобилазим (намерно). Овде опет уносимо, како је у различним образима Божији праведни суд. Јер говорио је овај, како: кад сам пролазио у неком месту, чуо сам о неком постнику, који седи у гори. И пошто сам тамо узишао, нашао сам монаха; и како сам видео њега, по видљивом дакле образу, похвално је имао житије (рекло би се); и (да бих) осмотрио, седео сам с њим за мало дана. И видео сам тога који тамо седи, и пажњу, колико је могуће, како проходи монашког житија; и пошто је многе поучаване држао, (он) је у васељену (у насеља) силазио код њих. А у гори житије, које је стекао, разрешавао је у јелима и пићима, скривајући тобоже своју врлину, и као од љубави и послушања покретан (подвизајем); а то беше прелест бесовска, и свога плотског мудровања. Тако дакле пошто је монах пребивао, мало посред прошло је и садашње житије (у) времену. А ја, као што је ваљало, пошто сам био у недоумици, какво је будуће (од) два ова житија, онда сам мољење творио к Богу, да ми покаже, како је прихваћено делање (овог) монаха? (И показао је Бог виђење). И видим њега стрмо-главо обешена, горњи део доле, а доњи део горе. И кад сам видео дакле ја такво тајинство, у печал, као што је лепо, обратио сам се (окренуо сам се у бригу и жалост). И гле, неки други говори ми: зашто си се тако ожалостио о томе? Јер Бог је услишио мољење твоје, и ево показао је теби делање Старца. Јер ноге, пошто је он био не-обувен, небеско су имале мудровање, зато и на небо гледају. А ум његов и остало, пошто су земаљско и плотско имали мудровање, због тога гледају на земљу. Тај исти Старац је опет молио Бога, да покаже њему о умрлим његовим ученицима. И видео је неку двојицу од њих на веома страшном месту, и њих је питао (зашто су тамо). Један је дакле одговорио говорећи, како: погубило ме преједање стомака (чрево-објаденије). А други је говорио, како: помисли сам имао неисповеђене, и тога ради (кад сам ја умро) донели су ме овамо. И о овом дакле (ученику) који је био у преједању стомака, неки од древних Стараца су говорили, како је веома био предао себе без-времено у страст бешњења стомака. И ово дакле све довде. Опет је говорио овај Старац, како: имао сам два ученика, који су путовали са мном, и нису се са-глашавали са мојим разумом, и смућивали су ме често. И у томе су ми (на) забављање били,[21] (и одвлачили ме) од упражњавања према Богу. Расудио сам онда да оставим њих, и у опште-жиће као ново-почетниј и страниј да уђем, и од без-брижности да нађем упражњавање у Божији разум (у Божијем познању); и то сам и учинио. Учинио сам онда у манастиру три недеље, ништа дакле никако (сам) од себе не чинећи, него само што је заповеђено мени, и више ништа, да бих се упражњавао ја у Божији разум (у Божијем познању). А после три недеље видео сам неког бело-носног (Анђела) како је дошао код мене, и имао је са собом два сасуда (две посуде), и дао ми је један празан (сасуд), а од другога, који је имао масло, улио је мало у онај празан (сасуд), који ми је дао. Тада сам говорио њему: дај ми (и) друго масло. А он одговори мени: не, него колико си делао, толико си и примио. А рекао је ово ради савршеног покоравања, и послушања благословеног. И говорио је Старац, како: које год учини човек, (макар) и мало, ако је праведно, оддавање од Бога примиће; само по уверењу (по извјестију), и како је лепо, да бива.

29 август

Слово од Стараца

Обезчестен (под-цењен, понижен) био је некада брат неки од подвижних (монаха), и више је (ка) певању и молитви приљежан био. И он је (тим) без-честијем погођен био, и тешко и болно је ово примио, и на сваки начин се трудио да избегне од овог запрећења; које је и било, кад је други примио о њему према пастиру одговор и бригу. А те ноћи, после обичног певања и молитве, кад је уснуо тај (појац), видео је (он) у сну неку птицу, која је пузала по земљи, пошто крила није имала; и беше пола ње (пола птице). Затим је узишла (она) некако на дрво неко пречудно веома, и почела је да пева песме слатке веома, које сваки ум задивљују. И он се усладио њеним певањем, и пошто се зачудио виђењу, приљежније је мотрио на њу. И гле, не беше половина њена, и пола главе, само једино кљун цео (беше) којим је певала (нос), и ноге, које су се утврђивале на дрвету оном. И он се задивио и рекао у себи: ако је птица ова и зло-образна (лоша на изглед), али дакле песме њене су слатке веома. Затим се пробудио од сна, и од сладости оног виђења нашао је срце своје сваке радости и умиљења испуњено; али и страхом и трепетом био је обузет, и због виђења у печали и скорби плакао је горко, говорећи у себи, како: ова птица је образ мога лишења (недостатка монашког). Као што се и другде рекло (на другом месту), како: половина њихова је изашла из света, а половина њихова у свету је остала, то јест у светском и плотском мудровању. Јер неће сваки, који Ми говори: Господе, Господе; и остало. Зар није ово било, кад сам се молио: Господе, дај ми смирење. И ево, Господ је послао да исцели празно-славну моју душу, а ја сам се не-припремљен и не-трпељив према скорбама нашао. И испунило се на мени пророчанство, које говори: лечили смо вавилона, и није се излечио; и овако је умиравао себе и плакао. Слично томе као и онај брат, који је много пута гледао себе у сну нага потпуно, где није имао никакво покривало. А некада је сувишно утробно (измет) ван из утробе избацао (излагаја); и од тога дакле што избацам сувишно утробно, разумео сам, рече, за себе да скверно житије имам, и да работам плоти. А кад сам опет видео себе нага, помишљао сам, како сам се обнажио од чертога и брака, и божанске одеће; и као непотребан раб свезан рукама и ногама, (бићу) убачен у таму најкрајњу; ту ће бити плач и шкргут зуба, као што говори свето Јеванђеље. И у многој сам печали и скорби био, ридајући горко. А кад сам прочитао књигу расуђивања сна, нашао сам, како, кад се измеће из утробе сувишно, то значи: свет одбацити и светско од себе; а кад наг будеш, то исто опет значи, да се обнажи (човек) свакако од света, савршеним нестицањем. И ово тако кад сам нашао, променио сам се од прве печали у Богу.

Поука светог Григорија, о гњеву

Не дајте, браћо, места гњеву у себи, пошто муж гневљив благодат Божију не прима. Гњевом својим са висине трпљења у ров погубне јарости упада. Који звер је тако љут и неукротив као гневљив муж, и који се не уздржава од јарости? Јер шта је горе од гневљивог (човека)? Јер то лудим чини човека, без-образним и не-добрим; јер не долази Дух Божији на гневљивог (човека). Помисли дакле, како човек, који гњев држи, сам собом не влада, јер не опомиње се од гњева, него је као пијан од јарости; не зна људе, који добро чине њему, него као у ноћ ратну, све хвата, свима неред оглашује (без-чиније вјешчајет), мањима и себи равнима, и на старешине хули. Прети, веле-речи веома, куне и туче, и ни у чему се неће покорити, и неће примити слова људи, који теше њега. Него, као што је дакле од гмизаваца гадних јед, тако је и гневљивог (човека) јарост. Човек, пошто се разбесни гњевом, као пас лаје на све, и као шкорпија убада, и као змија уједа. Бежите, браћо, од таквог зла; пошто ни чин гневљивог (човека) није честан, нити седине корисне, нити је благо-пријатна таквога жртва, нити може да се оправда. Него (ти) говори: терпећи потерпех Господа, и обрати на мене пажњу (терпљење – постојаност). Одагнај јарост, и гњев од срца. Као што је Господ рекао, како: свако, ко се гневи на брата свога узалуд (ни за шта, всује), крив је суду (повинен). А гњев нека буде (у) теби само на ђавола јединог, јер њиме (његовим лукавством) из порода смо испали (из породи); тај (ђаво) и сада сваког од нас лови да превари, и у неугасивом да потопи пламену, од кога и сам сатана зло трепће. Зато престани од гњева и остави јарост, да се не би са Иродијом осудио. Јер она се гневила веома на Јована Крститеља, који је хтео да је спасе; и слушала је како од њега бивају чудеса, и као аспида глува затискала је уши своје, док није погодно време нашла, и тако је Јована посекла; а себе је од четири краја проклела. Јер угађа ђаво својим угодницима, да би свршили гневну злобу, и да би се овде похвалили о греху, и без покајања да би отишли у муку. Јер шта је учинио гњев Иродији? Посекла је Јована, и њега је послала у Царство, а себе у без-коначну муку. Од које (муке) бојећи се, да се потрудимо гњев да немамо међу собом. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

30 август

Слово о житију и трудовима преподобног Оца нашег Христофора

Казивао је Отац наш Теодул о овом преподобном мужу: ја, рече, постригао сам се у манастиру светог Теодосија, и нашао сам ту Старца великог, по имену Христофора, Римљанина родом. И једног дана поклонио сам се њему, говорећи: учини љубав, Оче, кажи ми од младости дела твоја. И кад је разумео Старац, како ради користи питам, казао ми је говорећи: ја, чедо, одрекао сам се света, и кад сам постао монах овде, дању сам се упражњавао на служби, а ноћу сам одлазио у пећину ради молитве, где је био свети Теодосије, и остали свети Оци; и како сам низ-лазио (силазио), на сваком степенику поклањао сам се Богу, сто поклона сам полагао. А има степеника на број осамнаест. И кад сам унутра улазио клањао сам се и молитве сам творио; и кад су клепали (за) јутрењу, тада сам излазио на службу моју. Притом сам и пост многи стекао. И ето, чинио сам то једанаест година у уздржању, и у нестицању и у послушању, и у труду телесном. А једном, кад сам ја хтео да уђем у пећину, био сам у ужасу,[22] и видео сам пећину пуну кандила, и једна су горела, а друга нису горела. И видео сам два мужа бело-образна како ходе и уређују кандила. И ја рекох (њима): што уређујете ова кандила, и не дајете ми да уђем да се помолим? И рекоше ми: црно-ризче, ова су кандила (монаха) који се труде Богу. И говорих: зашто једна горе, а друга не горе? И одговорише ми: (монасима) који лепо работају Богу, горе (кандила), а (монасима) који се лење, не горе. И рекох: моје кандило да ли гори, или не? И говорише ми: труди се у молитвама према Богу, и запалићемо га. И одговорих: а ово до сада што сам се молио, шта сам учинио? Онда сам се о овом зачудио слову, и окренуо сам се, и никога нисам видео. И тада сам рекао у себи: о Христофоре, већи труд ти је потребан. И ујутру сам отишао у Синајску гору, а ништа нисам узео, само у чему сам био одевен. И кад сам учинио тамо петнаест година, дошао ми је глас говорећи: Христофоре, иди у опште-жиће, где си се лепо потрудио, да тамо починеш са Оцима твојим. И ово, пошто је (Христофор) казао мени, предао је Господу дух свој, и ту је положен био у пећини.

31 август

Слово о милостивом Созомону, како човек, који даје сиромаху милостињу, Богу у зајам даје, и сто-струко прима

Био је неки човек у Јерусалиму, Созомон по имену, који је ишао кроз град, и срео је сиромаха како скорби (у муци), и свукао је са њега одећу његову, и дао му је своју, и наставио је даље путем својим. А био је дан жетве, и већ се преклонио дан према вечери; и пошто је мало уснуо, био је у ужасу, и нашао се у неком дому чудном, у коме је било светло превелико, и насади сваки и различни, који су имали воће благо-воно (мио-мирисно), и гране се до земље преклањале. И птице много-образне певале су на врховима њиховим прекрасне песме, и ћутање нису имале, па је слушан био глас њихов од земље до небеса. А насади се колебали (љуљали) у слави великој. А кад је ово он видео, дошао је код њега каженик неки (младић, ушкопљеник), и говори му: пођи за мном. И дошли су код стуба златом покривеног, и кроз отвор видео је друге двери, и палате веома преславне, и многоцене бисере уређене. И кад је гледао Созомон тамо, и гле, изашли су мужеви крилати од тих палата, који се светле као сунце, и носе четири ковчега. А кад су те чудне двери пролазили Анђели, (тада) је разумео Созомон, да према њему иду; и кад су према њему стали, поставили су те ковчеге, и чекали су неког велможу да дође код њих. И видео је Созомон, и гле, Муж красан изашао је од тих палата, и дошао код Анђела, који су држали те ковчеге, и рече им: покажите овом човеку, каква се њему чува хаљина (свита), пошто је помиловао сиромаха. И открили су један од златних ковчега, и почели су да излажу кошуље и хаљине царске, и простирали су њих, говорећи: господине Созомоне, да ли су ти угодне пред очима твојим? А он рече: недостојан сам и на сенку њихову да погледам. И показали су му шарене и златне, и друге многоцене, (са) различним лепотама, и било их је тако и до хиљаду на број. И говорише му: човек, који даје сиромаху, сто-струко прима, и живот вечни наслеђује. Говори онда њему (Муж) који наређује Анђелима: теби говорим, Созомоне, ево колико сам ти припремио добра за једну хаљину, којом си оденуо Мене нага сушта кад си видео; иди дакле, и чини тако исто, и оддаће се теби сто-струко. И одговара Созомон страхом и радошћу обузет: Господе мој, тако ли је људима, који чине милостињу сиромасима? И рече: да; јер сваки дакле, који чини милостињу, сто-струко ће примити, и живот вечни ће наследити. А ово ти говорим: немој да се раскајеш о милостињи, нити ружи сиромаха, како си дао њему нешто, да не би некад уместо плате дво-струку штету примио. И ово кад је чуо Созомон, пренуо се од сна, и чудио се у себи виђењу, које је било страшно. И устао је од одра и рекао: ако ми је тако говорио Господ мој, онда ћу и другу хаљину да дам сиромаху. (И дао је и другу хаљину сиромаху). И друге ноћи тај исти сан је видео. И ујутру кад је устао, раздао је имање своје сиромасима, и одрекао се од света, и постао је црно-ризац чудан.

Слово од Лимониса, о разбојнику Киријаку, који је избавио од разбојника жене и децу да не буду побијени, и тога ради избавио је њега Бог од смрти

Казивао је неки христо-љубац о Киријаку разбојнику, како је разбојништво чинио у странама Емауса, где је град Никопољ; и тако је љут био веома, да су и вуком називали њега. А имао је са собом и друге разбојнике, па не само хришћане, него и јевреје и самарјане. И једном су ишли људи од Никопоља из домова својих у свети град Јерусалим, у велику недељу, на просвећење чеда својих, и пошто су их просветили, враћали су се на села своја, да би творили свети дан васкрсења. И тада су срели њих разбојници, кад није ту био старешина разбојника; и мужеви су дакле побегли, а жене су ухватили и ново-просвећене младенце су побацали на земљу; а јевреји и самарјани су били са њима. И кад су мужеви бежали, срео је њих (Киријак) старешина разбојника, и упитао их: зашто бежите? А они су казали њему, шта се догодило. Онда је узео њих Киријак старешина разбојника, и привео их ка дружини својој; и нашао је децу побацану на земљи; и кад је дознао шта су они (разбојници) учинили, одмах је посекао оне (разбојнике) који су учинили скверну. И наредио је мужевима да узму децу, и да се не одвајају од жена својих због дотицања сквернога. Затим је проводио њих и до села њиховог. А пошто је мало времена прошло, ухваћен је био и сам старешина разбојника, и пребивао је у тамници десет година, и нико од кнезова није убио њега. А напослетку је отпуштен био из тамнице, и казивао је сам о себи на корист људима који слушају, како: ради деце оне, коју сам избавио, од горке смрти сам избегао. Јер видео сам њих много пута како говоре мени: не бој се, већ ми за тебе одговарамо. А беседио сам, рече, ја са њим, Авва Јован презвитер опште-жића, и ово нам је казивао, славећи Бога о свему што је бивало од Њега преславно, како нису заборављене врлине ни једног човека пред Богом. Ради којих је избављен био од уза и тамнице, и од горке смрти и овај разбојник у Христу Исусу Господу нашем; Коме слава, чест и држава, са Оцем, и са Светим Духом, сада и увек, и у векове векова.

[1] вероватно: као зрно од песка

[2] слово о двојици монаха

[3] као сунце

[4] умовеније, вероватно прање исповешћу

[5] мњашчимисја бити ко извјестију, но и сопротивними

[6] који сам себи чини неправду…и квари лепоту

[7] а кретање душевно

[8] ако би држана била као нека мртва ствар

[9] превод по смислу

[10] лењив човек трудовима човека који се богати

[11] превод по смислу, неко који ставља у борбу, у подвиг

[12] у умиљење је дошао, у ганутост, сузно стање

[13] како их сврбе уши

[14] к митовима, баснама, бајкама

[15] како нам дојадише ови монаси

[16] осујећује бесе, чини их да су без силе, без дејства

[17] или тих година

[18] погибнуо, погубио се, изгубио се

[19] гонзнем, проводимо зло, терамо

[20] врати и ратники (гордом) презирању

[21] забављеније, заборав

[22] у усхићењу, у иступљењу, у екстази


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: