Објављено од стране: ИстиноЉубље | 11. јуна 2018.

Побожна Читанка за ЈУЛ- Четиминеј… Комплетна данашња Житија Светих (звучни запис)…

Вести са Православне страже: Понедељак, 11.6.2018.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 820. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову Православно исповедну 118. по реду Литију Београдом, субота, 16. јуна 2018.г. у 15:30 испред зграде „Владе“ 

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога…

+++

Комплетна данашња Житија Светих (звучни запис):

Св. Исакије Исповедник Далматски, Св. Макрина, Св. муч. Наталије, Јераида… (12.јун/30.мај)

+++

Побожна Читанка:

Резултат слика за св пророк илија

ЈУЛ – Четиминеј

            1. јули

            Слово о користи душевној

Брат је дошао у гору Теремску код Оца великог, и говори: шта да чиним, Оче, јер погибе моја душа? Онда говори њему Старац: зашто? И рече, како: кад сам био у светском житију, много сам постио и бдио, и многе сузе умиљења (имао), и топлота је била у мени; а сада, Оче, видим у себи сасвим да ни једно добро нисам учинио. И говори му Старац: веруј ми, чедо, то колико си чинио у простом житију, (то) од гордиње и хвале људске имао си спасење, и није ти било прихваћено од Бога, зато и ђаво није марио, нити је борбе чинио теби, да би одузео од успеха твога; а сада те види како си на борбу изашао, зато се он и наоружао на тебе. Ипак угоднији је Господу један псалам, који сада говориш са смирењем, него хиљаде, које си говорио у простом житију. Одговори му брат: већма сада не постим, Оче, али, и све врлине су одузете од мене. И говори му Старац: брате, довољно ти је, које имаш (врлине), добро ће ти бити, само трпи. Али приљежно (брат) говори: по правди, Оче, погинула ми је душа. Тада говори Старац: веруј ми, брате, нисам хтео да ти кажем, ово што ти хоћу рећи, да не би ослабио твој ум: али најпре те видим да си упао у униније од ђавола. Послушај, брате: ово једно што мислиш у себи, како си добро живео и врлину творио кад си био у простом житију, то је прва гордиња. Тако је и фарисеј све оно погубио, колико год је чинио сво добро. И опет, како то да немаш у себи сасвим ни једно добро да чиниш? Довољно ти је, брате, на спасење душе – смирење; јер тако је оправдан био и цариник, кад је говорио за себе да ни једно добро није учинио. Угоднији је Богу грешник, и лењиви човек, са скрушеним срцем и смиреним, него човек који чини добро, и има то (добро) са празном славом; јер овај велико добро чини. И пошто је корист примио брат, и утеху души својој, поклонио се до земље Старцу говорећи: данас је, Оче, спашена душа моја.

Повест светог Нила

Знај, чедо, како је мало-времен род човечији, и тога ради дужан је смирени монах никада не заборављати смрт. Него ако седи, ако дела, ако једе, ако пије, да има у помислу дакле страх Божији, и мисал смртну; а у устима псалме, и молитву и славо-словље Божије. Душа човечија је између Анђела и беса. И Ангел дакле улаже и показује и учи оно, које је ка врлинама; а бес улаже оно, које је од греха. Душа има власт да последује коме хоће, или Анђелу, или бесу. Тога ради пази, да не оскорбиш Анђела. Знај, како пост и уздржање и бдење утољавају жељу (грешну), и не остављају њој да се враћа. А без-молвије, и молитва, и љубав Божија свакако њу посрамљују. Па ако је монах дуго-трпељив и милостив, тај не зна за јарост никако (он без вести чини јарост свакако). Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

2. јули

Поука, да се нико у себе не узда, ни у властелу, него (само) у Бога

Блажен је, браћо, човек тај, који се узда у свему у Бога, а не у човека. Погледајте на прве породе, и видите, како су веровали Господу, и нису се постидели. Или ко је пребивао у страху Божијем и остављен био од Бога? или ко је призивао Њега и презрен био? Милостив је и шчедар Господ, отпушта грехе, и спашава у време скорбе. Зато да не последујемо мисли срца нашега, нити да рекнемо: ко ће нас избавити од зла? Господ Бог ће осветити увређенога (коме је учињена неправда). Зато је добро уздати се у Господа, а не у човека.

Слово о милостињи, и о смирењу…

Јер ваља човек, који хоће да чини милостињу, ваља да не зна разлику ни доброме (човеку) ни зломе, или праведноме (човеку) или неправедноме у телесним потребама, него свима равно што је на потребу да раздаје. Јер ако си се наситио храном различном, нахрани гладног човека хлебом. Ако си се напио по-много, дај жедном човеку једну чашу. Ако си се загрејао у многим меким и драгим ризама, при-одени простијом одећом човека, који је наг и дрхти од зиме. Ако у храмини лепој и високој седиш, уведи човека, који се скита по улицама, у дом твој. Ако си се узвеселио са неким твојим весељем, развесели човека, који скорби (који је притиснут жалошћу). Ако си се обрадовао о нечему, обрадуј тужног човека. Ако су те отпоштовали као богатога, отпоштуј и ти убогог човека. Да буде дом твој покојиште служитељима Божијим (за одмор), речено презвитерима, и сваком црквеном чину. Да буде покој по Јову: око слепима, и нога хромима, нагима одећа, без-покровнима покров. Да нога твоја често иде ка тамницама, и ка болеснима, и ка манастирима, и ка светим домовима, да би чуо Господа како говори: дођите, благословени Оца мога, наследите припремљено вам Царство од почетка света. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

           3 јули

Слово о покајању

Не срами се, брате, да исповедиш грехе твоје, нити без страха буди, па да прилажеш грехе на грехе. Не реци: шчедроте су велике Његове (сажаљење, милосрђе), и мноштво грехова мојих очистиће. И не одлажи дан за даном, него се обрати ка Богу, јер милост је код Њега и гњев је. Јер покајање очекујући прво (онда милост Бог) благо-твори, и добро чини тражећи узвраћај; али одједном ће наићи на тебе страх Господњи, и у време одмазде погинућеш (у време освете). Ако си сагрешио, не приложи још; него о првим твојим (гресима) помоли се, и очистићеш се. Јер говори Исаија: дођите да се обрадујемо Господу Богу нашему, и исцелиће нас рањене грехом (ујазвене). Излечиће нас, и здравима учиниће нас после два дана, и у трећи дан подигнуће, и оживећемо са Њим, и познаћемо (Бога) Који говори: дођите к Мени сви уморни и обремењени, и Ја ћу вас упокојити (одморити). Јер не требују здрави лекара, него болесни. Јер нисам дошао ради праведних, него грешне на покајање да призовем. Онда пази сам себе о сагрешењима својим, и пошто се покајеш, и заповест примиш, да је сачуваш (заповест од духовника); ако је и велико и љуто сагрешење, да се очисти покајањем.

Слово Исаије монаха о без-злобију, које је: не помињање зла

Помените, браћо, Јеванђелисту како говори: рече Господ: ако се не обратите, и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско. И Апостол рече: као ново-рођени младенци, словесно и нелажно млеко заволите, да у њему узрастете у спасење. А које је дело детенцета? Јер детенце, рече, кад је тучено, плаче; и опет са радоснима, оно се радује. Ако ли увреду прими, не гњеви се; ако је слављено, не узноси се. Ако ли неки другога почествују, томе не завиди. Ако нешто од њега узму, о томе се не смућује. Ако ли оставе њему родитељи наслеђе, о томе на суд не иде, и не свађа се ни са ким, нити ненавиди неког човека (не мрзи никога). Ако (га) неко осуђује, не скорби (нема притисак муке и жалости). Ако ли се (оно) богати, високо не мисли. Ако ли види жену красну и лепо-личну, нема похоту за њом, нити има бриге (и жалости). Никога не раздражује (не љути), никога не вара (не прелашћује), нити се руга лицу ближњега. Вражду (непријатељство) нема ни са ким, никога не осуђује. Нема ум у сабирању богатства, не воли да влада. Ако (га) свучу,[1] онда не скорби, нити држи своју вољу. Не боји се чади (чарки), нити се боји рати (ратова). Ако буде гоњења, неће се смутити. Зато, браћо, да разумемо, са увереношћу у страху Божијем да пребивамо, без сваке злобе, да се побринемо о своме личном спасењу, и друг друга већим (од) себе да творимо (да правимо). Ако неко нас опечали, или нападне (бранит), или увреди (досади), онда не њега да омрзнемо, него ђавола, који не почива (не мирује), него увек хоће нас од Бога да одвоји. Човек, који пребива у љубави, у Богу пребива, и Бог у њему. Да се неко не побоји кад слуша ово? А ко је дакле мудар, и без муке своју душу хоће да спаси, сваку злобу и сваку мржњу (ненавист), која је на ближњега, нека нема у срцу својем, да не би сам ради тога избачен био из Царства Божијег. И будите творитељи слова Божијег, а не само слушатељи; и да чекамо да примимо дар Светога Духа, кад ће доћи и научити нас бого-угодно да живимо. И даће нам уместо вражде – љубав, уместо мржње и јарости – дуготрпљење, уместо земаљских (блага) – небеска, (нама) који љубимо Њега.

4 јули

Слово Јована Златоуста, како не ваља зла за зло оддавати, нити враждовати (нити држати непријатељство)

Научи се, брате, да чуваш сам себе, и туђа зла као своја рачунај. Паду другога не смеј се, него подај руку паломе (човеку, који лежи доле). И кад видиш непријатеља твога у рукама твојим, не мучи га, него пре помилуј. Јер тада ти ваља да поштедиш брата твога, кад њему господар будеш; јер кад помилујеш, онда ћеш и сам од Бога наћи милост. Ако ли и ти некад упаднеш у неку љуту напаст, са великим дерзновењем и сам ћеш испросити од Бога опроштај, и шта више и милост ћеш од Њега добити.

           5 јули

Слово Јована Златоуста о епископима, који се не брину о   народу, нити уче њега на спасење

Епископ, који не твори бригу о народу над којим влада, нити се брине о њиховом спасењу, нема њему изговора пред Богом, нити избављења од зала. Јер колико на вишљу власт узиђе тај, који је епископство добио, толико ће више испитиван бити у слову (даће одговор на Суду), не (о) учењу само, него и (о) заступању убогих. Јер као што господар дадне сребро рабима трговину да учине, па после о свему испитује њих; тако је Бог учење нама поверио (поручио), па ће од тога (учења) и тражити уређења и дела. Јер епископ неискусан погибију чини народу над којим влада. И тај, који не мотри сваки дан, како ће да утеши оскорбљене, и да насити гладне, и да избави увређене (којима се чини неправда), и Цркву Божију без роптања не учини, тај већ није учитељ, него мучитељ; јер нисмо на сабрања, ни на гордост епископски престол примили. Да не мислите, епископи, како сте на храну и на пиће власти примили; јер од свега је најмучније, кад неко душу на ово приводећи, крепи се (снажи се), и сматрајући као на покој, ка боловима долази.

Слово Јована Златоуста о јеврејима, како су у пустињи прогњевили Бога, па зато нико, ово кад слуша, да не преступи заповести Божије

Хоћете ли, да укажем од писанија о многом народу израиљском: коликим се добрима јеврејски народ насладио од Бога? Зар се није сва видљива твар на службу припремала њима? Јер чудан је био образ (вид) житија њиховог, како ни на трг нису ишли, нити куповали, а свега су се наслађивали. Јер ни ралом нису цртали земљу (нису орали), ни семеном сејали, нити су дажд требовали, ни гумно, нити су жито вејали, нити су жрвњевима млели, нити су пећи зидали, ни огањ ни дрва у одају нису носили, нити су хлеб пекли, нити ризе ткали, него им је све словом Божијим било, и готову су имали са свиме трпезу и обилну без труда; јер тако их је Бог маном хранио, и није им причињавао труд, а ризе и обућа нису старили (вештали), нити се хабали; ни сама та природа телесна за болест није знала, и ноге њихове нису се повређивале, а толико су дуго време ходали; и о лекaрима и о биљу (лековитом) нису помињали, јер свака болест била је одузета од њих; јер изведе њих, рече, са сребром и златом, и не беше у племенима њиховим болеснога. Али кад су Египат оставили, тада и труд (муку) нису осећали (чекали); и жега сунчана главе њихове није ожегла, јер је заступао облак сав народ; а ноћу свеће нису требовали, него био је њима стуб огњени, који је без мере точио светлост, и пут им показивао, као што је (ето) вођ вешти водио њих у пустињи великој. И ходали су не само по земљи, него и по мору као по суву, и као по тврдој стени ходали су. А кад су непријатељи њихови ушли у море, онда што (обично) чини вода, то је (и) чинила; онима (јеврејима) море је било прелаз, а противницима гроб. Оне је лепо превело, а египћане је зло потопило. (Безсмислена) безумна сушта вода, као промишљен муж показала се: најпре као стражар, а затим као губитељ, у исти дан обоје противно показала је. И што ће неко рећи, како је стена реку испуштала, и како су птице као облаци земљу покривале њима? А шта о чудесима, која су била у Египту, и у пустињи о преславним делањима, која су била без крви? Јер као од игре противнике су побеђивали, и силом Бога свога без оружија су одолели. И опет, кад су трубили и певали, хананејске цареве су погубили. Јер имали су учење, а не оружије; и био је хор, где је борба била. А сва ова чудеса нису ради тога била, да потребу њима испуни Бог, и о томе да се похвале само, него да се учење Мојсејево збуде (испуни). И гласови одасвуд су им били, који су проповедали; јер ето и море је вапијало, кад је једне преводило по суву, а друге водом потопљавало. И Нилове воде овај глас су испуштале, кад су у крв све претварале, и мноштво жаба, и скакаваца, и гусеница, и ваши (сјериј). И сва ова преславна Божија чуда уместо књига била су њима, и никада се нису заглађивала (брисала), него су сваки дан нову памјат чинила (ново памћење дјејушче). Али ипак, после толике благодати, и после великих чудеса, и после неизречене милости, и после толиког Мојсејевог учења, и после великих победа, после велике трпезе и после обилног вино-питија (после вина), и после неизречене славе, коју су имали више од свих људи на земљи; пошто су непокорни били и непослушни, сатворили су телца, и воловој глави су служили, богове су тражили да сатворе себи, пошто су нову памјат (ново памћење) хтели да имају, и сва од Бога добро-чинства су заборавили; и ништа код њих није успело учење Мојсејево, пошто су сами они били слаби. Зато вас молим, чеда, да не будемо у вери слаби, да не би заблудели од пута правог, и у зла да не упаднемо.

Слово Исуса Сирахова

Не належи (срцем) у имању твојем, и не реци: оно ми је само-довољно (само по себи довољно). Не последуј души твојој и крепости твојој, да ходиш у похотама срца твога. И не реци: ко ће ме надјачати? Јер Господ, Који одмаздује, одмаздиће ти (Господ, који освећује, осветиће ти се). Не реци: сагрешио сам, па шта ми је било? Јер Господ је дуго-трпељив. О очишћењу без страха не буди, па да прилажеш грехе на грехе, и не реци: шчедроте су Његове многе, мноштво ће грехова мојих очистити; јер и милост је и гњев код Њега, и на грешницима биће јарост Његова. Не оклевај да се обратиш ка Господу, и не одлажи дан од дана; јер одједном ће изићи гњев Господњи, и у време одмазде погинућеш (у време освете). Не надај се на имања неправедна, јер ништа не користе у дан навођења (у дан одмазде, освете). Не веј сваким ветром, и не ходи сваким путем не-подобним (не-приличним), тако (чини) грешник дво-језичан (дво-смислен). Буди утврђен у разуму твојем, и једно да ти буде слово твоје. Буди брз у послушању твојем, и дуго-трпљењем одговарај одговор. Ако има у теби разума, онда одговарај ближњему (искреноме); ако ли нема, онда нека буде рука твоја на устима твојим; јер слава и без-честије у беседи је, и језик човеков је пад њему (човеку). Не слови шаптањем (не говори шепотник), и језиком твојим не лови. Јер у лопову је стид,[2] а зазор лукав у дво-језичном (човеку). О великом и о малом разумевај. (или: у великом и у малом разумевај)

6 јули

Слово од Отачника о Павлу Препростом, и о Амонију, и о Орсисију

Рекао је Старац: слушали смо од неких Светих (људи), који Христа имају у себи, како говоре о скупу четири Старца, који су се договорили друг са другом, да једно-душно и једно-мудрено живе у веку овом, верујући Владичином гласу који говори: ако се два од вас имена Мога ради на земљи договоре, о свакој ствари коју год замоле, биће им од Оца Мога небескога. И тројица дакле у посту су трпели и ћутали у пустињи; а четврти је служио њима што је потребно. Догодило се затим двојица да скончају у Христу, и да оду од житија (овог), и да однесени буду у једно место покојишта; а двојица да остану на земљи, један служитељ и други молчалник (који ћути). Али потом од напада злог беса, у блуд је упао служитељ. И било је онда откривено једном прозорљивом (Старцу) од Светих, како двојица престављених моле Бога о служитељу говорећи, како: предај брата да буде поједен од лава, или од другог звера, да би опрао грех и дошао у (оно) место, где су и они били, и да се не раздели њихово са-гласије (њихова дружина). И било је онда, кад је долазио брат по обичају службе, и враћао се он ка молчалнику, да сретне њега лав, и хтеде њега уморити (убити). А кад је дознао молчалник шта ће бити (јер се открило њему), стао је одмах на молитву, молећи Бога за брата; – и одједном је стао лав. Двојица онда престављених Отаца молише Бога, говорећи: молимо Те, Владико, остави брата (да га поједе лав, па) да дође код нас у блаженство ово; и не слушај отшелника како се моли (да га не поједе лав). А Старац у келији са сваком приљежном молитвом, и са сузама мољио је Бога, да избави брата, и да га помилује од лава (и да га не поједе лав). И услишио је Бог мољење Старца, и рекао оним Оцима на небесима: праведно је онога послушати пре него вас, јер ви сте овде на одмору, пошто сте се ослободили од трудова и зноја житејског, а он је измождио плот од трудова плотских, и у борби је са духовима лукавства; праведно је онда ономе дати благодат пре него вама. И одмах је отишао лав од брата. И кад је дошао (брат) у келију, нашао је Старца како плаче за њега, и казао му је све што се догодило. И исповедио је њему грех свој, који је учинио. И дознао је, како је поштедео њега Бог, и пошто се покајао, после мало времена дошао је у први ред (степен). Догодило се затим обојица да скончају у Христу, и откривено је напред реченом прозорљивом Старцу, како су сва четворица на једном месту, по нелажном обећању Господа нашег Исуса Христа. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

7 јули

Поука, како је добро трчати у цркву, и што је корисно просити од Бога

Потрудите се, браћо и сестре, позивајући друг друга ка цркви. Оставите дело руку ваших, и узиђите на вишње небо; јер црква је небо земаљско, у којој Анђели невидљиво славе Бога са људима; а олтар разуми (као) Божије жилиште; а трпезу (као) престол Свете Тројице, од које се храна даје, плот Сина Божијега, и света Његова крв, која чисти душе наше. Јер Сам Господ говори: (сваки,) који једе плот Моју и пије крв Моју, живеће у векове. Зато ради живота вечнога потрудимо се да (уђемо) у свету цркву, и са Пророком да вапијемо: узвеселих се о онима, који ми рекоше: у дом Господњи уђимо. И опет: отворите ми врата правде, и да уђем у њих, да се исповедим Господу. И тако ћеш чути: блажени су они који живе у дому Твојем, у векове векова хвалиће Те. Јер у црквама, рече, благословите Господа. Јер добро-честија је знамење, да свагда трчите у цркву, и честим молитвама да умолите Бога (да дадне што је корисно), јер Сам Господ рече: просите, и даће вам се. Јер наређује Бог људима у цркве, као у тихо пристаниште да притичу од буре, и у затишје од житејских печали да дођу, и да одбаце од себе сваку свезу неправде: гњев, завист, јарост, клевету, ненавист, и да не помињу зла; и примиће Бог молитву твоју, као мати своје младенце, и даће ти сва прошења срца твога, колико требујеш.

8 јули

Слово о печали света овога (о бригама и жалостима)

Није добро у без-мерну печал да се преда човек и да изнемогава, него да се смири пред Богом због придошле печали, по реченоме: пребаци на Господа печал твоју (бригу), и Бог ће те прехранити. Не дај печали души твојој, јер многе је погубила печал (брига и жалост), и нема у њој успеха; јер од печали исходи смрт. Јер печал повређује крепост срца. Јер као што је мољац у ризи, и црв у дрвету, тако печал повређује срце. Зато сами о себи да не скорбимо, него према Богу у сузама и у уздасима, и трудо-љубивој молитви, и са крепким бдењем да пребивамо, и тако да примимо од Бога помоћ и избављење.

Слово Јована Златоуста, како ваља ученику тако да твори, као што и учи

Рекао је Господ: сваки књижник, кад се научи Царству небеском, сличан је човеку домаћину, који износи из скровишта свога ново и старо. Јер књижник је човек, који (са) трудом и приљежношћу чита божанска писанија. Јер ово скровиште пуни знањем[3] Старог Закона, и Новог Завета, и у време из њега износи учење. А (људи) који нису пруљежни на књижно учење, они нису домаћини, (па) нити сами имају, нити другима дају, него море себе гладом незнања истљеним (презиру себе гладом неразумија који квари и оземљује). Јер као кад у земљу не-окишену (на коју није падао дажд), ако неко и много пута баци семе, оно да узрасте не може; тако и душа, ако писанијама не буде напојена прво, онда не може плод добар учинити. Велико је дакле зло, кад човек не зна писанија (не разуме), и као без-словесан ходи. Јер од њега изничу многа зла; у њему је лењостно житије и душевна слепоћа. Јер као што од светла овога лишени (човек) не ходи право, тако и човек, који не чита божанска писанија, у многоме се спотиче. Тога ради поучава Апостол, говорећи: пазите на читање, учење, утешавање. Зато се не лењите, него читајте књиге, и друге поучавајте, да би двоструку плату примили од Бога.

9 јули

           Слово од Отачника

Рекао је Авва Јован Колов: ја хоћу да прими човек од свих врлина (од свих делања). Човек, који дакле сваки дан устаје ујутру, прихвата начело на сваку врлину (на свако делање), и заповест Божију у великој постојаности испуњава са страхом и дуго-трпљењем, у љубави Божијој са сваком приљежношћу, душом и телом, и смирењем многим, у трпљењу, и печалном срцу, у молитви многој и посту, и у чистоти телесној. Човек, који стражари над језиком, бива укораван и не гњеви се, смирава се и не оддаје зла за зло; не обраћа пажњу на саблазни туђе, нити себе почествује (поштује), него (се рачуна) да је испод све твари; у одбацивању скверни по плоти (прихвата) да се разапиње као на крсту, у подвигу, у нишчети духовној, у пости и у покајању, у плачу и у покретању (према) борбама (у подвизанији бранем), у расуђивању, у чистоти душевној, у прихватању добром (блазје). У без-молвију дело ручно да ти буде у ноћним бдењима, у глади и у жеђи, у хладноћи и у наготи, и у трудовима, покривајући се у гробовима као да већ скончаваш, да би мислио како си близу смрти сваки дан. (А ово) је рекао Авва Јосиф Тивејац: како су три чина пред Господом: први је, кад види човек у житију своме напасти, и с похвалом прихвата њих. А други је, кад неко дела своја чиста учини пред Господом, и ништа човечије нема.[4] А трећи, кад неко у покорности код Оца свога духовнога седи, и од свих воља својих одрекне се.

Слово о два суседа, како је добро ићи у цркву и молити се

Била су два клирика сушта кројача, и један близу другог су живели. Један је дакле имао деце много, и жену, и оца и матер; и ишао је у цркву увек сваки дан, и све је по Богу хранио од заната свога. А други је био вешт веома;[5] али пошто није ишао у цркву, него је и недељом делао (радио), онда ни себе није могао да исхрани. И пошто је суревновао суседу своме, и онда не трпећи од зависти говори њему са гњевом: откуда ти, и како си се обогатио? а ја сам био приљежан у занату мојем више од тебе, и осиромашио сам? А онај (први) говори њему (хотећи њега да учини, да иде и овај у цркву): ево ја идем сваки дан у цркву, и налазим злато, док идем, бачено на путу, и отуда (мало) по-мало, и обогатио сам. Али ако хоћеш са мном да идеш, онда да те позивам, и ако нађеш ти или ја, да узимамо по пола. И овај (други) је поверовао, и почео је да иде за њим. И како је и овај ишао у цркву увек, благословио га је Бог, и обогатио се. Тада говори њему тај добри саветник: знаш ли, брате, једна лажа ради Бога колико је користила души твојој и имању твојем? Али веруј ми, ништа нисам налазио на земљи, како си ти мислио, да ради злата идем ја; него пошто Бог рече: тражите најпре Царство небеско, и ово(земаљско) све приложиће се вама; тога ради говорио сам теби. И ако сам једино и слагао, и ето нисам погрешио, јер сам нашао (ја), и нашао си (ти). А ово кад је дознао преподобни Јован милостиви папа, учинио је њега (за свог) доброг саветника и презвитера, како је и достојан био и бого-поштовалац.

10 јули

Слово из беседа светог Григорија

Ово сам слухом примио (чуо) о неком човеку, који је био у заробљеништву код ратних непријатеља, и веригама свезан, а његова са-житељница (жена) је у дане установљене жртву за њега приносила. Који се (човек) после (неколико) година из заробљеништва вратио код своје са-житељнице, и у које се дане вериге његове невидљиво одрешивале, јавно је учинио. А она онда рече, да су то дани, у које је за њега принос приносила. И по другој ствари, да је ово истинито, нама се познаје; које је пре седам година било, као што су мени верни и марљиви мужеви многи казали. У блаженој памјати патријарх, који је пре мене био, епископу града Панорма Агатону наредио је у Рим да дође. И морем док је путовао Агатон, нужду нај-злију примио је, тако да је даље очајавао он од беде толиких валова да се спасе. А морнар неки од оних који су пловили са њим, по имену Варака, који је сада тој истој цркви прибројан, био је за лађом у чамцу вучен, и њиме је крманио. Али пошто се уже претргло, скупа са чамцем био је он узет валовима, и невидљив је постао. А лађа, у којој је био епископ, са многом силом на острво звано Устика, дошла је скрушена од силе валова. Трећи дакле дан кад је прошао, и пошто ни на једној страни мора отргнути чамац са морнаром нису видели, епископ онда веома скорбећи, сматрао је њега мртвим. И ради љубавне службе, једино што је мртвоме дужно учинити, наредио је да се принесе о упокојењу душе његове све-силном Богу жртва спаситељна. А ово кад је било, и кад су обновили лађу, дошли су у Италију; и у град звани Тупорту кад су стигли: а тамо су (оног) лађара нашли, за кога су рачунали да је умро. И о неочекиваном виђењу обрадовао се епископ, и почео је њега да испитује: како си за толико дана, у таквој беди морској успео жив да останеш? А тај је одговорио и казао им, како у оној бури, кад су таласи пунили чамац којим је крманио, он је држећи њега пловио; и колико пута се извртала чамцу горња (страна) доле, крма је горе била, и за толико дана и ноћи ово је непрестано чинио; а даље је сила његова од труда и глади у нутринама испала (изнемогао је унутра). И којим образом (на који начин) је њега сачувало Божије човекољубље, јавно је учинио, које све и до сада сведочи говорећи: како, док сам се у таласима трудио и подвизавао, одједном сам умом отежао, па нисам могао ни у сан да паднем, нити опет савршено да бдим. И посред мора док је он био, јавио се неки (муж) и њему је хлеб у ситост принео; и јео је и наситио се, и силу је примио. И после не много (времена) друга лађа, која је пролазила, од беде оне и силе таласа њега је узела, и до земље довезла. А ово епископ, кад је чуо, затражио је дан (спасења), и нашао, да је то био тај (дан), у који је презвитер на острву званом Устика о њему жртву свештеног приноса све-силном Богу принео.

Слово о људима, који се величају и узносе

Не узноси се, човече, да не би пао изненада и нанео души твојој погибију. Мрзак је пред Богом и људима сваки, који се велича. Јер начело човечијег греха је величање, и човек који се држи њега, мрзак је свима, и крај његов је – отпадање од Бога. Јер срце величавог (човека) нема умиљења. О убоги човече, зашто се узносиш, кад си земља и пепео? Јер шта је од величавога безумније? Величави (човек) надима се гордошћу као водени мехур (пузир), и лицемерни износи глас. О величави (човече), познај своју природу, како си у ствари смртан (вешчију), а високо-умљем мислиш да си вечан. Ако високо летиш мишљу као орао, и отуда ћу те збацити – говори Господ; јер Тај (Бог) се гордима противи. Очи величавих (људи) смириће, и оддаднуће оддавање гордима. Тада ће (они) рећи у себи кајући се: шта нам је успело величање наше? и шта је богатство са гордињом помогло нама? Прођоше они као сенка, и тога ради муци вечној предаћемо се. Од које (муке) да избави нас Господ Бог наш.

12 јули

Слово о првим монасима, и о садашњим, и о последњим

Казивао је Јован Сирин као о неком монаху, а сам он је био томе (оче)видац, како је неки, говори, Старац био у ужасу (у иступљењу, у екстази), и видео је ово: како три монаха стајаху преко мора (чрез море). И гле, био је глас к њима са друге стране (мора) говорећи: примите крила огњена, и дођите к Мени; и двојица су примили (крила огњена) и прелетели на другу страну, а трећи је остао плачући и вапијући. А напослетку дала су се и њему крила, али не огњена, него немоћна, и не силна; па потопљавајући се са трудом и са многом печалију дошао је на другу страну. Тако и род овај последњи, ако и прими крила, али нису огњена, него немоћна, и не силна. А први су монаси, који су примили огњена крила, и једно-мислије су имали према Богу, и без-имање века овога; а други после њих, имају у манастирима стицање (притјажаније). А трећи, који су примили крила, али не огњена, него немоћна, то су монаси који су се нуждом спасили (који су се силом спасили). Род садашњег времена, који је уплетен житејским сујетама, (то су људи) који никада не би узлетели умом према Богу, (и једино) ако се напастима не спасу. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

13 јули

Поука светог Василија о свакој врлини

Браћо, будите добро-творци и милостиви. Да подражавамо свога Владику, да не би сагорели у пламену оном вечном. Да богатство не примамо зло (на лош начин), чиме други убоги постају; да не смешамо своје имање са сузама убогих, (него) да би вечна блага примили. Да би тако добили Бога, Који је говорио: помилуј, и бићеш помилован; којом мером мерите, одмериће се вама. Да погледамо на свете мужеве и жене, који су ради Божије љубави једино тела имали, па и та (тела) усахла и умртвљена постом и бдењем и жеђом, у стајању ноћном и у молитвама, клањањем са сузама Богу, Који све даје. Да кажемо: уста на молитву, очи на бдење и сузе, руке на уздизање према Богу, ноге на стајање дан и ноћ; да изволимо плот погазити, да би душу на небо узвисили. Ви који грешите, к покајању притеците; ви, који трчите, поспешите (још више да трчите); ви, богати, давајте убогима; ви који сте у чину, смирењем се украсите; ви, сиромаси, благодарењем и покорношћу; ви, јереји, обуците се у кротост и правду; ви, судије, праведан суд творите, избавите убога, и удовицу, и сирота увређенога искупите, заплењене избавите од смрти, и не прођите човека, који лежи пред вратима вашим. Да идемо пратећи заједничког доброг Владику. Бежимо од прелестника врага, који погубљује душу нашу. Потрудимо се за Божији живот, у који ми ваља да приступимо, пошто се мало задржимо у веку овом. Ако ли се лењимо, онда да поменемо за нас Пострадавшега (Господа), Којим ћемо се одрешити од уза греховних. Да променимо печал плотску и мало-времену на духовну и увек будућу.

Слово светог Теодота Студита, о јарости

Браћо и Оци, мало смо одступили од вас, и опет, одмах кад смо дошли, нашли смо код вас неред (без-чиније); јер ваља пред сабором јавити ово. И толики је то неред, да су неки руке пружили и друг друга дохватили са гњевом и јарошћу, и виком. И за једног дакле није чудно, пошто је мирјанин, и још није прибројан братији; али за другог је свакако чудно и туђе, како монах који се свету разапео са прикованим удовима, и то је учинио. Када си дакле, питам те брате, са крста сишао? када си се таквом слободом ослободио,[6] да си набацио руке на Исуса јудејски? Ко је учинио, рече (Господ), једноме од ове браће Моје последње, Мени је учинио. Зар се ниси побојао Лица, Које је ово говорило? Зар се ниси посрамио чувара живота твога Анђела? Зар се ниси посрамио братије која те је гледала и чудила се? Тако да просија (засија), рече (Господ), светло ваше пред људима, тако да виде добра ваша дела, и да прославе Оца вашега, Који је на небесима. А тебе је противно помрачило толико зло дело, тако да се и похули на име Божије због тебе. Тешко мени грешноме, у какву смо висину житија позвани били, и где смо сишли, равно зло-наравним људима светским правећи неред. Но, како он је почео најпре свађу, рече. Али, зар ниси чуо Господа како говори слузи, који га је ошамарио: ако зло рекох, посведочи да је зло, а ако је добро, што ме бијеш? И опет на крсту: Оче, остави им грех овај, јер не знају шта чине. Зато (и ти) ваља: кад си клеветан, да благо-словљујеш (да благосиљаш); и кад си тучен, за оне који те туку да се молиш; и кад хуле на тебе, да се не гњевиш. А ти добром Владици не подобиш се, (него) гледај коме се подобиш (коме си сличан)? Отуда дакле ниси монах, него ратник; ниси постник, него разбојник; ниси син мира, него чедо гњева. Јер, зар нису од увреда (досада) изашле ране, (и за) ранама последовале смрти? Они дакле који тако чине, (ваља) да се подложе приличном запрећењу, да не би у горе (стање) дошли. Јер где и апостолско правило да положимо, које говори: епископ, или презвитер, или ђакон, који бије верне или неверне,[7] нека се свргне? Никако нас Господ није томе научио. Него напротив, Сам је био тучен, а није тукао; био је клеветан, а није клеветао; кад је страдао, није претио; Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

14 јули

Слово о покајању, како Бог прима, не само људе који су исповедили грехе своје, него и људе који су се обратили од греха ка покајању

Казивао је неки од Отаца говорећи: како у Солуну има манастир девичански. А једна од њих од дејства вражија била је подстакнута (поучена) да оде од манастира; и кад је отишла, упала је у блуд, јер тако је њу преварио враг (преластио). И кад је у то упала, неколико година је учинила у блуду. А затим се опоменула према Богу опет, умом је помишљала на покајање, и дошла је код манастира свога у коме је била, и хтела је да се каје; али пала је пред вратима (манастирским) и умрла је. И показао је Бог једном епископу смрт њену, и видео је свете Анђеле како су дошли и примили душу њену, а беси су за њима ишли и расправљали се са њима, и светим Анђелима су говорили: нама је работала толико година, наша је душа. И кад су се дуго расправљали о томе, рекоше онда беси, како: ишла је и у манастир у лењости, па како онда говорите, да се покајала? Тада одговорише Анђели, говорећи: пошто је Бог видео разум њен како се на то (покајање) већ преклонио, онда је примио њено покајање; и покајањем је она владала, пошто је на ум наложила ово, а животом Владика Бог влада. И тако су се посрамили беси и побегли. Тога ради (да пазимо) ми који у блуду ходимо и живимо, јер не знамо у који час смрт ће нас узети.

Од глава светог Нила поука о осам помисли

Знај, чедо, да има осам помисли, који сва зла чине:[8] чрево-бесије (бешњење стомака), блуд, сребро-љубије, јарост, печал без-времена, униније, празна слава, гордиња. Ове (помисли) нападају сваког човека; а ти, чедо, ако хоћеш да победиш чрево-бесије, онда заволи уздржање, и имај страх Божији, и победићеш. Ако хоћеш да победиш блуд, онда заволи глад и жеђ и бдење, и помињи смрт, и никада не беседи са женом, и победићеш. Ако хоћеш да победиш сребро-љубље, онда заволи не-стицање и худост. Ако хоћеш да победиш јарост, онда стеци кротост и дуго-трпљење; и помињи, колика су зла учинили јудеји Господу нашем Исусу Христу, и човеко-љубиви (Господ) није се прогневио на њих, него се пре молио за њих, говорећи: Оче, остави им грех овај, јер не знају шта чине. Ако хоћеш да победиш без-времену печал (бригу и жалост), онда никада немој да се опечалиш за било коју времену ствар (пролазну ствар). И ако тучен будеш, или обезчешћен,[9] или одагнан, немој да се опечалиш, него се пре радуј. Тада само да се опечалиш, кад сагрешиш, али и тада у меру (умерено), да не би пао у очајање, и погинуо. Ако хоћеш да победиш униније, онда чини било какво мало рукодеље, и читај Божије књиге, и моли се често. Ако хоћеш да победиш празну славу, онда не воли похвале, нити почести, нити добре ризе, нити пред-почествовање (више од других), нити пред-седење; него пре заволи, да те укоравају, и охуђују (да говоре да си лош, худ), и да (те) без-честе лажући, и држи себе да си од сваког грешника грешнији. Ако хоћеш да победиш гордињу, онда било шта да чиниш, не говори како (то) од твога труда, или од твога мужанства бива. Него ако постиш, ако бдиш, ако се молиш, ако доле лежиш,[10] ако певаш, ако служиш, ако поклоне многе чиниш, онда говори, како: није то од мога труда, него од Божије помоћи и заступљења бива.

15 јули

Слово од Отачника, о вештини књижној, и о злоби

Брат је упитао Старца о књижном слову. (И) говори њему Старац: њих не питај, него одагнај од себе злобу, и Бог ће ти открити оно вишње и оно нижње.

Слово о молитви, како ваља у цркви стојати са страхом

Кад Црква Божија зове на молитву, онда оставите земаљска дела, и узиђите на земаљско небо са марљивошћу (са трудом). Иди на душевну храну, као Петар и Јован ка гробу Господњем. А кад ти идеш у свети храм, промисли, да ниси некога прогневио у било каквом делу? Онда се свакако потруди гневни мрак да одагнаш, и тако као сунце осветлиће душу твоју молитвена лепота. Не реци, много сам сагрешио и безаконовао, и не могу да припаднем к Богу; не очајавај дакле, и не прилажи од сада да грешиш, и силом све-милостивог Бога нећеш посрамљен бити. Ако истинито покајање хоћеш да имаш, онда покажи то делом. Ако се (од) гордости кајеш, онда покажи смирење; ако се (од) пијанства кајеш, онда покажи трезвеност; ако се (од) блуда кајеш, онда покажи цело-мудрије. Јер рече: уклони се од зла, и учини добро. Презвитерима Христовим, проповедницима тајне Његове трпезе, и дробитељима Тела Његовог,[11] чест оддавај; а епископима и пастирима стада словесних Његових оваца, главу твоју под-клањај, и припадни к ногама њиховим, и моли их, да се дадне теби благослов њихов. Заволи Господа твога од све душе, и страх Његов да ти дође у срце. Прав буди и истинит, кротак и смирен, покорљив, доле гледајући, а ум према небесима пружајући, умиљен према Богу и људима пристојан (привјетљив); печалнима утешитељ, и трпељив буди у напастима, према сиромашнима шчедар и милостив,[12] хранитељ и страно-примац, скорбан у Богу,[13] гладан и жедан, и кротак, не славо-љубив, нити злато-љубив, нити горд, него бого-бојажљив, пред царем спреман на наређења његова, у одговорима сладак (мио, пријатан), чести молитвеник к Богу, и разуман трудбеник, не-осудитељ сваког човека (заправо ни једног човека), поборник увређених, и не-лицемеран. И тако ћеш бити чедо Јеванђеља, и син Васкрсења, и наследник будућег Живота.

16 јули

Слово о послушању Старцу и нападима помисли

Старац је неки био у Тиваиди, и имао код себе ученика искусна. А обичај је био Старцу томе, у све дане и вечери да поучава ученика душе-корисно, и после поучавања да твори молитву и да отпушта њега на спавање. Али догодило се једном да дођу прости неки побожни људи, који су знали за велико испосништво Старца, и учинио је њима обед (Старац). И по одласку ових људи, опет је сео Старац увече после службе своје, по обичају да учи брата, и да беседи њему. И одједном је пао у сан (постао је сањив). И чекао је брат док се не прене из сна Старац; и био је принуђаван мислима да оде на спавање без отпуста (без благослова Старца), и силом се противио мислима, и остајао је опет да чека док се не пробуди (Старац). И тако до седам пута био је принуђаван да оде, и није отишао противећи се мислима. А потом, пошто је ноћ већ била поодмакла (готово прошла), пробудио се Старац и нашао је ученика где седи; и онда говори: зар досад ниси отишао?- А он рече: ниси ме отпустио, Оче.- Онда рече Старац: па зашто ме ниси пробудио?- А он рече: нисам смео да те покренем, да те не бих ослабио (увредио).- И онда су устали и почели јутрењу. И пошто су отпевали јутрењу, отпустио је брата Старац. И кад је седео Старац сам, постао је у ужасу (пао је у екстазу, у иступљење), и гле, неки (муж) показао му је место славно, и престо на том месту, и поврх престола седам венаца је лежало. И питао је Старац онога, који му показиваше: коме су ови венци?- А он (муж) рече: ученику твојем, (ово) место и престо, пошто није отишао, дао је њему Бог, и седам венаца ове ноћи да прими.- И кад је чуо ово Старац, зачудио се и постао устрашен. Онда је призвао брата и рекао му: шта си учинио, реци ми, или шта си помислио ове ноћи?- А он рече: опрости ми Авво, јер ништа нисам учинио.- А Старац је сматрао како се (ученик) смирава и зато не исповеда њему; па рече њему Старац: нећу ти опростити ако не исповедиш;- и рече њему опет: промисли шта си учинио ове ноћи? А брат ништа није знао (за) себе да је учинио, и није умео да одговори, него само рече: прости ми, Оче, ово сам учинио: како сам био принуђаван помислима мојим, седам пута да одем без твога отпуста на спавање, и нисам отишао.- И кад је чуо ово Старац, разумео је, да, колико пута се противио помислима брат, толико се и венчавао од Бога. И ништа брату није рекао о венцима; него ради користи казивао је духовним мужевима, како и ради малих помишљања Бог нама даје венце. Добро је присиљавати се ради Господа у свему; јер усиљено је Царство небеско, и усиљивачи грабе Њега.

Слово светог Јефрема о дуго-трпљењу

Блажен је заиста човек, који дуго-трпљење стекне, јер таквога свете књиге похваљују. Дуго-трпељив дакле муж је мудар, и пун разума (мног у разуму); и шта је блаженије од тога? Дуготрпељив човек дакле никада побеђен не бива. Дуготрпељив човек свагда је у радости и весељу, у вређању нада се на Господа. Дуготрпељив човек је без греха, јер све трпи. Дуготрпељив човек на свађу се не распаљује, на вређање не спрема се, слова празна презире (не мари за њих); кад је вређан, не печалује (без бриге је и жалости); људима који се њему противе, он се не противи; у свакој ствари је утврђен; у скорбама се радује, у сваком делу добром удворава се; кад је запрећиван он не против-речи (кад му се даје епитимија, казна); кад је разгневљиван, он се не помрачује (не дрјахлујет); јер дуго-трпљење исцељује њега.

17 јули

Слово светог Теодора Студита

Људи, који су у јелима и вино-питијама искусни и благо-радосни, у делању заповести Божијих су неискусни, као што Павле Апостол рече: свако слово гњило од уста ваших да не исходи, него само које је добро према сазидању вере, да би дало благодат људима који слушају; и не оскорбљавајте Духа Светога, Којим сте знаменовани у дан избављења. И опет говори: свака горчина, и гњев, и јарост, и вика, и хула да се узме од вас са сваком злобом. А бивајте друг другу благи, мило-срдни, угађајући друг другу, као што је Бог у Христу угодио вама. Видите ли, шта завештава? Колика је пажња заповеђена (опасство), и то којима је беседио? Није монасима, него просто свима житељима. А о монасима се оно говори: ови дакле Христови плот су разапели са страстима и похотама, као не-дејствени сушти за греховно дејство. Ако ово тако имају, нека размотре онда они, који су се сада свађали, какве су осуде достојни они, који не само да су се свађали, него су и друг на друга руке пружили. (Ти, монаше,) пружаш дакле свакако руку на човека који монахује, иако се он још међу простим народом рачуна. И ти, који монахујеш, па смеш прутом (жезлом) да удариш ново-приведенога ка потчињавању. Отуда ниси монах, него само-борац; не постник, него разбојник; нити син мира, него чедо гњева. Јер кад су од увреда дошле ране (батине), онда и за ранама су последовале смрти; они који су учинили ово, биће уложени (стављени) у одговарајуће запрећење, да не би у горе (стање) дошли. А ви, о љубљени, као ученици кротког и миро-дарног Владике, кротко и мирно житељствујте, мир гонећи са свима, и светињу, без којих нико неће угледати Бога. А ова страст, не само да смућује и мења душу, него и јарост нарочито подиже. Јер смути се, рече, од јарости око моје; и јарост је њихова по подобију змијину (слично змијској), и јарост ће се у недрима не-смислених удворити. И час јарости његове је пад њему. Од куда се дакле таква страст рађа? Од гордостног и надменог мудровања, кад сматра човек да је нешто, и онда устаје на друге људе (на подручија).

Слово од Отачника о неком Старцу у врлинама

Има у Александрији граду (црква) светог Серапамвона унутра сунчаних врата, (где је) неки монах у образу сиромаха унутра седео у крстионици и примао милостињу. И некад је дакле одлазио у трећи час, а некад у пети, а некад и касније. И на много време гледао је њега црквењак, и пошто је корист примио о уређењу његовом, помислио је за њим да иде, и да дозна, куда одлази и шта чини? И пратио је дакле њега, а да овај (монах) не зна. И видео је, како је (монах) купио један хлеб за дванаест нумије, и за четири нумије сир, и изашао је ван града на неко место, у коме су били гробови. И кад је улазио у један празан гроб, па пре него да уђе он, приближио се к њему црквењак, и пао је на ноге његове, говорећи: реци ми Христа ради, ко си ти? и шта чиниш? А Старац кад је видео да не оставља њега, говори му: седим у светом Серапамвону и узимам колико је за храну моју, шеснаест нумије, и одмах одлазим у који час примим толико, и купујем један хлеб и један сир, и долазим у овај гроб, и упражњавам се остало време плачући због грехова мојих. Тада је припао к њему црквењак и молио се говорећи њему: Господа ради седи у келији твојој, и моли (Бога) за мене, а ја ћу ти доносити сваки дан дневну храну. Говори му Старац: ако чиниш тако, како си рекао, и полажеш то ван врата, и пошто куцнеш, одлазиш, онда ћу учинити (како си рекао). А он је обећао. И кад је дакле учинио мало времена црквењак, и творио по слову Старца, једног дана, пошто је куцнуо на врата, сачекао је док изађе Старац, и припао је к њему, говорећи: Господа ради учини ме монахом. А Старац га је увео унутра, и прочитао му (завете) који су за монашки образ, и као што ваља огласио је њега; и био је дакле на-даље код Старца. Онда тај (Старац) изађе опет по првом обичају да седи у крстионици док не прими тридесет и две нумије добро-чинства, па да купи два хлеба и два сира, и себи и брату. А војник неки христо-љубив, често је долазио у цркву, и гледао је уређење Старца, и пошто је корист примио, пратио је њега, хотећи да дозна, куда одлази и где пребива. И кад је дознао, молио је њега говорећи, како, да без-молвствује (Старац) у келији својој, и да се моли за њега и за дом његов, а он ће чинити њему послужење (војник ће служити њему). И Старац рече њему: два хлеба требујем и два сира за сваки дан; а није објавио њему о црквењаку, да је код њега, и да монахује. И кад је дакле (војник) учинио (неко) време дајући њему потребу, догодило се да умираше Старац, и (пред смрт) говори ученику својем (некада црквењаку): седи у месту овом, и никуда не одлази; а кад донесе тај војник два хлеба и два сира, реци њему: један хлеб и један сир ми је потребан; и седи пазећи себе. И ако сачуваш заповест (моју), имаћеш мене да певам са тобом по обичају. Кад је дакле скончао Старац, погребао је њега ученик његов. И онда кад је он (ученик) певао, по обећању и Старац је певао са њим; и ово је много дана чинио. Али ненавидник добра, који увек завиди спасењу човековом ђаво, уложио је њему помисал, говорећи: сада родитељи твоји, шта говоре о теби: да ли је умро или је жив? Ако би дакле отишао једном после јутрење и видео њих, одмах би се вратио у место своје, и даље би седео без-печалан. И он се преварио, и отишао је. А кад се вратио он отуда, и кад је било време певања, онда глас Старчев више није чуо. И оставио је онда певање и почео да плаче над гробом Старчевим, говорећи: оставио си ме, господине Авво. Тада је дошао њему глас од гроба, говорећи: зар сам ја оставио тебе? Ти си преступио заповест, коју сам дао теби. Јер зар сам ја био певајући са тобом? Него Бог човеко-љубац, Који се увек брине о роду човечијем, и спасење дарује (шчадја), слао је светог Анђела Свога у образу мојем да би певао са тобом; јер ја сам у месту овом, где ми је Бог наредио да будем; а Ангел Божији за преслушање твоје одступио је од тебе. Седи онда даље и плачи због грехова твојих, и пази себе, јер благи Бог помагаће ти.

Слово о људима који греше и неће да се кају

Многи од грешника увек говоре: смрада сам испуњен; како могу да се приближим Богу? и како могу да умолим Њега, кад сам ђаволским држан сагрешењем? О брате, јеси ли без дерзновења (без смелости)? Тога ради приђи, да би нашао дерзновење велико. Јер зар је то човек, који хоће да се расправља са тобом (стјазати се), па да се постидиш од њега? Бог је изнад човека, и хоће да те избави од грехова. Јер не желиш ти своје спасење тако, као што Он хоће твоје спасење. Па (зато) не говори: погибох, шта да чиним? Лекара имаш вишег од лекова, Који хоће да те исцели од греховне болести, ако ти сам објавиш, (као што) говори (Он): најпре ти исповеди твоја сагрешења. Од грехова покајање чистим чини човека, који се каје умом. Лепо је дакле не грешити, а добро је кад сагреше људи да се кају; као од болести кад се болесник промени, и здравији бива после ране (јазве). Није љуто (зло) кад човек падне, него кад падне па не устаје, него лежи. Ако говориш: против природе сам сагрешио; али ко је без греха на земљи? Довољно ти је ово на памјат (на памћење): говори ти најпре безакоња твоја, да би се оправдао. Плачи пре времена покајања,[14] да не чујеш, кад нема времена покајања. Чинимо добро докле можемо. Јер не љуби толико отац сина, колико (љуби) Бог душу покајника. Јер такво је Владичино човеко-љубље, да се ни од кога од људи, који припадају к Њему, не одвраћа (од приришчушчих к Њему). Нема (сада) непотребног времена за тражење спасења човеку, који хоће (спасења). Разбојник се дакле није на време спасао (у време дуже), него је само веровао, и себе је осудио: како по делима прима он, и непотрошљиво скровиште Царства небеског нашао је. Јер начело спасења је: да себе осуди покајник; а човек који крије своја сагрешења, неће се оправдати. И човек, који се каје због зала која је учинио, ако (према) гресима достојна не учини покајања у епитимијама исправљењем, онда ће он одговарати на Суду. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

18 јули

Поука о покајању, да се не оставља молитва

Не очајавај, човече, нити одступај од молитве, него дођи у цркву; ако си грешан, са уздахом помоли се Богу, и даће ти човеко-љубље Своје, и опроштај грехова твојих. Ако очајаваш дакле и (зато) нећеш да дођеш, онда у власт сатани дајеш себе. Ако ли сумњаш и (зато) не идеш, онда препреку чиниш благодати Божијој, која хоће да те помилује, (као) и све (људе) који долазе к њој покајањем. Сада изабери боље. Ако је дакле добар грех, онда чувај њега, и пребивај у њему до краја; ако ли разумеш од њега муку, зашто онда пребиваш у погубним делима? Јер писано је: у чему те затекнем, у томе и судићу (теби – говори Господ).

Слово о зло-језичном човеку

Човек јаростан разгорева свађе; и муж дво-језичан узмутиће друге,[15] и посред мирних (људи) уложиће клевете и свађу. Напрасна свађа пролива крв. Шаптача и дво-језичника ваља проклињати; јер многе мирне (људе) погубио је. Језик зао (трој) многе је потресао и раздвојио, јер од језика се и градови тврди разорили, и домови се богатих развратили; језик зао (трој) жене добре је изагнао из домова својих, и лишио их трудова својих. Човек, који слуша њега (језик зао), неће наћи покоја, неће се удомити без-молвно. Многи су пали оштрином мача, али не (тако) као што су пали (многи) језиком. Блажен је човек, који се сакрије од њега (од злог језика), и који не пође у јарости његовој (не прође), и који не узме јарам његов. Јер јарам његов је јарам железни, и узе његове су узе бакарне; језик зао, љута је и смрт његова, и нека не овлада вернима, и да не сагоре у пламену његовом. Људи који су оставили дакле Бога, упадају у њега, и на њих ће се разгорети и неће се угасити; биће послан на њих као лав, и као рис (пардус) погубиће их. Словима твојим учини јарам и меру, и устима твојим учини двер и браву (завору), и усне твоје да не говоре лажи. Пази, да се не оклизнеш њима (уснама). Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

19 јули

Слово монаха Петра

Подражатељи дакле да будемо Светима, као што су они прошли житије ово у глади и жеђи, у зими и наготи; и огњем и мачем, и свакаквим скорбама усрдно су скончали; тако и ми до смрти да се уподобимо њима. Ако хоћете, увек са вером просите; јер ово је воља Божија: непрестано молити се без гњева и помишљања, јер сваки помисал одваја ум од Бога. Јер сав је подвиг ђаволу да одвоји и одгурне ум од Бога, и да се здружи и сагласи са скверним помислима, (па) да не пази (ум) које (помисли) написује (ђаво) унутра у срцу. Јер у свему глумац и стари сликар ђаво претвара се (писац), некад дакле (прави) блеске, а некад зраке (видове), и лица не-лепотна (не-прилична), и ствари да показује навикао је. А по свему томе као што јесте, воображава се; и окајани човек на једном месту стоји, а мисли да је негде другде (пошто је) прелашћиван, и нада се да гледа неке (људе), и према лицима да беседи, и да управља ствари, које су све прелест ђавоља. Ваља дакле утврђивати и опасивати ум, и обуздавати га, и сваки помисал, и свако делање испитивати (истјазавати) именом Господа нашег Исуса Христа, Који узима грехе света; па где тело стоји, тамо и ум да буде. Да се између срца и Бога ништа друго не налази, (као што преградни зид или оплот (ограда) помрачује срце), него према Јединоме да беседи, само (према) Господу. А ако се отме ум, не треба се задржавати у помислима, да се слог мисли не би у дело рачунао њему пред Господом у дан Судњи, кад буде судио Бог тајнама човечијим, и кад се помишљање човечије исповеди. Није могуће неко да добије Царство небеско, ако се претходно не одрекне воље своје, и ако оно заповеђено њему (не) учини са страхом Божијим. Као што Христос говори: нисам дошао да творим вољу Моју, него вољу Оца, Који Ме је послао. (Према) Коме (ако) неко жели (да иде), онда страда и трпи, (и) распеће се том (човеку) рачуна, и (затим) постаје чедо васкрсења, и живота вечнога. Јер блажен је човек, који претрпи напаст, јер искушан будући, примиће неувенљиви венац славе. Таква дакле кад чујете обећања, упражњавајте се увек и приљежите (будите приљежни, усрдни према) Господу Богу нашем, док (не) ушчедри нас (док се не сажали и помилује нас). И ништа друго не просите, осим милости од Господа славе, и биће вам довољно. А кад тражите милости, смиреним срцем просите. На-даље (уосталом) вапијте од јутра до вечери, па ако је могуће, и сву ноћ говорите непрестано: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога.

Слово Јована Златоуста о милостињи, како је и по смрти милостиња добра

Може се дакле и у последњем издисају милостињом Богу угодити, али не тако као док је жив (човек на земљи). Али, да ли је тако? Заиста јесте. Како, и којим образом (на који начин)? Ако и тамо упишеш Христа са свима наследницима твојим, и ако даш део Њему од твога имања. Ако ниси Њега нахранио (док си живео), онда бар кад одлазиш то учини. И кад већ ниси господар твога имања, дај Њему део бар тада, (и) разреши повреду (вред од) не-човечности. Јер какву ћеш добити милост, кад Њега, док си живео, ниси нахранио, и кад хоћеш већ да идеш к Њему, зар нећеш ни (нечим) малим да обдариш Њега? Него непријатељ Њему хоћеш да будеш и противник, како ни оно не даш што ти је (Он) дао, (и) што ти није већ потребно. Јер многи људи изненада су умрли, а теби је даровао Бог да распоредиш имање твоје, и у дому твојем све да управиш. Који ћеш примити одговор? пошто и ову си примио од Њега благодат, па ни по нужди ниси хтео да будеш човеко-љубац. Јер ако ниси учинио у животу твоме корист твојој души, онда бар кад умиреш учини себи добро. Ако ли тада не учиниш, онда ко може, кад ти буде суђено, помоћи теби? Јер док си био жив, као без-смртан држао си се имања; али бар сада се од злог нарава одрекни, јер си смртан. Хоћу рећи, ако ти је и тешко слушати, и пуно трепета, али ипак је нужда рећи: бар са рабима твојим приброји Владику; кад дакле хоћеш да опростиш рабе, онда опрости и Христа,[16] од глади и нужде, и тамнице, и од наготе ослободи. Зар се не ужасаваш кад чујеш овде што је речено већ, а кад тамо одеш, много од овога горе ћеш чути, и неподношљиво ћеш примити мучење. Шта имаш рећи, и ка коме ћеш прибећи, и кога ћеш призвати за помоћника себи? Да ли Авраама? али не слуша. Да ли деду или оца? али и њима дакле није могуће да избаве тебе, иако су много Свети, јер свако од нас[17] по делима својим примиће. Ако си и до сада био суров и не-милостив, онда се сада сажали на ред просјака, и умолиће (они) за тебе, и милост ћеш добити од Бога. Ако ли се ни на њих не сажалиш, онда бар ради обећаних теби блага подај милостињу; (јер) какву ћеш примити милост, ако после толиких прошења презреш човека, који требује (после увјетјех)? Него свакако, говорим ти, помилуј, да би и сам помилован био од Бога, Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

           20 јули

Слово светог Јована Златоуста о злим женама

Ништа није подобно на земљи жени зло-језичној. И никаква дакле звер није слична жени злој (точен пронирљивјеј). Шта је од лава више зло међу четвороножним животињама? шта је од змије више љуто међу гмизавцима? (Али) ништа није као жена зло-језична. Сведочи ми (овом) слову премудри Соломон, говорећи: боље је живети са лавом, или са змијом у пустињи, него ли са женом зло-језичном и свадљивом (прокудљивом). Да не мислите да је цар без ума ово рекао, него од самих ствари научи пажљиво: Данила у рову лавови се постидели, а праведног Навутеја Језавеља је убила. Кит је Јону у стомаку сачувао, а Далида је мужа свог Сампсона остригла и иноплеменицима предала. Змије и аспиде и рогате (животиње, керасти) бојале се Јована Крститеља у пустињи, а Иродија је на обеду посекла њега. Гавранови су Илију у пустињи у гори хранили, а Језавеља је њега после благодати кишне припремала на смрт да преда. Јер шта је говорила: ово да ми учине богови, и ово да ми приложе, како овога часа ујутру положићу душу његову, као душу једнога од ових (жречева посечених). И побојао се Илија, и бежи у пустињу. Тешко мени, Пророк се побојао од жене, (Пророк), који је дажд носио на језику васељени, и огањ је са неба пренео, и мртве је васкрсао. О зло оштро ђавоље оружије. (И самог Златоуста Евдоксија је изагнала и у Јерменију заточила.) Ради жене Адам је из раја изагнан био; ради жене Давид кротки је преварен (прелашћен), и убиство Урије учинио је. Кроз жене је ђаво премудрог Соломона у преступ убацио. Жена без-стидна никога се не стиди: нити свештеника поштује, нити се левита срами, нити се пророка боји. О зло; од свега је гора зла жена. Ако је убога, онда све осуђује; ако ли богатство има, онда све укорава. Двоструко је зло, и тежак живот, и неукротива звер. Ја сам видео аспиде неукротиве како се (ипак) укротиле; и лавови и једно-рози и медведи се укротили; а зла жена никада се неће укротити. Боље је гвожђе варити, него ли злу жену учити. Да знате ово, како човек, који има жену злу, плату је (мзду) за грехе своје примио. Јер жена зла никада се неће смирити; кад је кажњавана – бесни, кад је укроћавана – узноси се, и не зна навику љубави да чува.

Слово о покајању

Док год живиш, ако и сагрешиш, и у последњи дан на одру, на коме лежиш, кад душу вучеш, и хоћеш да изађеш из живота овога – покај се; јер неће те оставити човеко-љубље Божије. И не говори мени: како, или на који начин? (не говори) гноја сам пун, и ранама обузет (струпи), зар последњег дана могу да се исповедим? Веома можеш: моли се, и милостињу од дома твога остави сиромасима. Ти онамо идеш, а дом твој овде остаје. И не говори ми: како да се спасем, или како да се очистим? Кад Бог дела, онда ти изговор не чини. Јер ако ниси стигао, рече, док си био жив о души твојој да се бринеш, онда бар на крају житија твога заповеди твојима (домаћима), да дају убогима, и (њих за) помоћнике теби да учине милостињама и приношењима. Запиши у завету твоме са чедима твојим и сродницима, небеског Владику, да (и Он) причастник (удеоничар) имања твога буде, Који говори: убоге нахрани, и Ја ћу њима сапоручник бити (јемац), да Царства небеског нећеш лишен бити. И опет: нико за лажу да не сматра, да се и по смрти милостиња чини, него је то добро, и благо-угодно и благо-пријатно. А јесте ово: ако је човек благо-честив, и чисти се добрим делима, и удаљује се од сваке нечистоте, тај (човек) кад на кончину дође, са дерзновењем ће рећи Владици: готово је срце моје к Теби, Боже.

21 јули

Слово светог Атанасија, како многи праведни злом смрћу умиру, а (многи) грешни праведном (смрћу)

Био је монах отшелник знамењима и чудесима сијајући, и имао је ученика неког са собом у пустињи. А једног дана догодило се ученику његовом у град да иде, у коме је био властелин зао, који се Бога није бојао. Њега је тада ученик видео умрлога, и многи је народ за њим ишао са свећама и са кадилом, и са чешћу великом спровођен је до гроба. А кад се тај ученик вратио у пустињу, нашао је (у)правитеља свога честног Старца од хијене изједенога, и почео је да жали и плаче за Старцем много, и да говори к Богу: Господе, како је зли онај властелин славно умро, а овај је свети духовни Старац такву примио смрт, од звери је изједен? И кад је овако он плакао и беседио к себи, онда се нашао код њега Ангел Господњи, и рекао му: што жалиш за Старцем, и плачеш за твојим учитељем? Јер онај зли властелин имао је једно дело добро, и за то је чесно погребење примио (као) плату своју на земљи, уместо тог једног добра; а тамо иде до краја осуђен. А твој (у)правитељ и учитељ честни Старац, у свему је угодио Богу, и био је свом лепотом украшен, али је имао и тај као човек малу хулу, и (зато) том горком смрћу опростио се од тог хулног дела, и иде од житија овог до краја сав очишћен. Па ово кад знамо, браћо, од тога да разумемо и ми, како ништа без уређења Божијег и промишљења не бива на земљи, него по свој земљи, и на небесима су судбе Божије, и промисли Његове на свима делима Његовим.

Слово од Стараца

Некога од Стараца одвео је Ангел Божији на (свето) место, и показао му Великог Арсенија, веома на славном месту: и била је душа његова у светлу неизреченом, и слави; а ноге његове утврђивале се по виђењу на трулом дрвету (како се видело). То дакле кад је видео Старац питао је Светога: шта је дакле ово без-славље ногу? А он је рекао њему: ја у свету, како је Бог помагао мени, од све жеље светске променио сам се (одбацио сам), а (само) по обичају да перем ноге моје, то нисам одсекао, не марећи за то, (и сматрајући) како је то ништа у суштини. И сада ево, право-суђе Божије на мени се савршило. Па ипак према спречавању његовог разума (возбрањенију разума Старца), другог славног и великог (Оца) показао је њему: и био је тај на хуђем месту од првога. Онда је Старац упитао њега, говорећи: како ми твоје име (као) велико имамо, а ти на хуђем месту него други са тобом пребиваш. И тај рече њему: немој ово да мислиш, како је хуђе (ово) садашње место, него такво (место) је усмотрио Бог да ти видиш, па да би од празне и сујетне славе светске одбегао. Јер ја сам многе славе од људи у свету имао, али не од моје сладости; и тога ради, као што је речено, да би ти избегао од човечије и сујетне славе, благоволео је Бог да се ја овакав, каквога ме видиш, јавим теби, мада нисам хуђи од Отаца које си видео. (И овде је дакле такво виђење). И опет у неком Старчеству пише, како је откривено било некада некоме од Отаца место праведних; и видео је тамо у преславном и чудном месту човека неког, и говори њему: шта је било делање твоје у свету? А он њему рече: ја сам био код зло-твора неког човека, и са њим сам претрпео све до кончине, па ни плате од њега нисам примио, него, шта више, зло ми је чинио непрестано; а кад сам скончао, донели су ме на ово место. И опет је видео другога на веома чудном и красном месту, и рекао је њему: шта је било делање твоје у свету? А он одговори: прокажен сам био, и са благодарењем сам све до кончине прихватао болести, и кад сам скончао, донели су ме овамо. И опет је видео другога, али не као што је први имао славу, него хуђу (лошију). И упитао је и њега: ти дакле, шта си учинио у свету? А он рече: ја сам монах био испочетка, и о мојем спасењу нисам се лењио; али на послетку сам рукоположењем епископству уручен био (поверен био), и ради сујетне славе светске, кад сам умро, донели су ме на ово место; јер да се нисам прихватио епископства, него да сам пребивао у чему сам био (као монах), онда бих се тамо и ја нашао, где је прокажениј. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

           22 јули

Слово од Отачника о црно-ризцу, који је упао у блуд

Старац неки био је у скиту, и пошто је пао у болест велику, примао је служење од братије. И видео је Старац, како се труде ради њега братија, и рекао је у себи: идем у Египат, да се не би мучила братија. И рече њему Авва Мојсеј: не иди, имаш да упаднеш у блуд. А он печалан будући, говораше: умрло ми тело, па зар о томе говориш? И није послушао Старца (Мојсеја), него је отишао у Египат. А кад су чули људи, онда су долазили код њега многи. И дева нека сушта по вери Божијој, долазила је и она да послужи Старцу. И после једне године исцелио је њу Старац (од неке њене болести), а затим је пао с њом, и постала је она трудна. Тада су мирјани говорили њој: од куда ово имаш? А она рече: од Старца; али нису јој веровали (људи). Онда Старац говораше: ја сам учинио ово; али сачувајте дете кад се роди. И било је дете рођено и одојено. А после неког времена, кад је празник био у скиту, дошао је Старац носећи дете на рамену своме, и ушао је у цркву пред целим народом; и људи, кад су га видели, заплакали су. А он носећи (дете) говораше братији: видите ли дете ово? оно је син преслушања. Чувајте онда себе, братијо, пошто сам ја у старости ово учинио, и молите се за мене. И отишао је (Старац) затим у келију, и положио је почетак првог свог дела – покајање. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

23 јули

Слово од Отачника

Био је неки Старац, опште-жића Отац. И догодило се ученику његовом да се стужио (да се увредио нешто), и изашао је из манастира и отишао у други манастир. И често је онда долазио код њега Старац и молио га да се врати;[18] а он се враћао, па је опет одлазио; и тако три године није почивао Старац идући и молећи, а брат се враћао и одлазио; док се (на крају) није убедио брат и вратио се. И једном затим Старац је наредио њему, да сам изађе да сабира трску; и гле, кад је он сабирао, (нехотице трском) пробио је своје око (исткну). И ово кад је дознао Старац, веома се оскорбио, и почео је да теши брата, и да говори: не жалости се, брате (не печалуј се), ја сам крив за муке твоје, које ти бивају (као што ти творе); (према томе) зато што си одлазио и долазио код мене, ово си примио. А после неког времена олакшала је бол ока, и опет је наредио Старац њему да изађе и тамјан из пустиње да донесе; јер то имају дело тамошњи монаси. И кад је делао он (кад је брат радио), онда по лудости вражијој, треска је узлетела (право њему у око), и погубио је и друго око. И дошао је брат одмах у манастир, и (на-даље) је без-молствовао у келији својој, и ништа више није чинио. И опет је Отац туговао због слепог брата.[19] А после мало времена дошао је Старцу позив од Бога на покој, и почели су онда сви да говоре: зашто нас остављаш, Оче? а Старац је ћутао. И пошто је призвао слепог монаха, говори њему о позиву својем; а овај (слепи монах) просузио је (заплакао) и почео да говори: зашто ме, Оче, остављаш слепога? Тада говори њему Старац: моли се Богу, да имам дерзновење према Њему, и надам се, да после мене у недељу имаш да учиниш молитву и да прогледаш. И одмах, пошто је уснуо Старац, после мало дана прогледао је слепиј (монах); и затим је постао Отац тога манастира. А ово је казивао неко, ко је живео у време тог Старца.

Слово о женама добрим, о ћутљивим, и о кротким

Рекао је Господ Еви: према мужу твоме да буде обраћање твоје, и он тобом да влада, коме ти да се потчињаваш у ћутању. Јер жена кад свога мужа честним чини (она има двоструку корист); прво, ако заповест Божију сачува, биће благословена; друго, од људи је похваљена. Жена добра, трудо-љубива и ћутљива, венац је своме мужу. Човек, који нађе жену добру, износи из дома свога добра. Блажен је такве жене муж, и године своје испуниће у добром миру, пошто (као) добар удео (благу чест) од Бога примио је жену ћутљиву. Зато жене у цркви да ћуте, јер не дозвољава њима Апостол у цркви да говоре, него ћутљиво да се моле; а ако нечему хоће да се науче, онда у домовима своје мужеве нека питају; јер гадно је женама у цркви да беседе. Ово кад слушате, жене, научите се ћутању и кротости, и од Бога ћете благословене бити, и од људи похваљене. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

24 јули

Слово о милостињи, како ћемо њоме од сваке напасти

претећи, и Царство ћемо небеско добити

Био је неки христо-љубац у Александрији славан, чиновник великог Скорнија војводе, који се бојао Бога, и милостињу је велику чинио. Јер био је обичај њему да даје једном за месец (дана) милостиње урок, и благослов од дома свога Старцима и сиромасима; и тако је чинио сваки месец. А овога христољубца ђаво не трпећи милостиње, позавидео је њему, и подмашио је на њега (неке) зло-мишљенике, који су отишли и оклеветали њега код Скорније војводе, и разграбили су сва имања његова, и жене и деце његове имање, и тастово. И порадовао се ђаво о томе, да не би он имао чиме милостиње да чини. Али тај христољубац није престајао милостињу да чини и у убогости својој; јер је писано, да ће и за чашу студене воде плату примити. И како је дошао месец, по обичају дошли су сиромаси да узму уобичајену милостињу и благослов од дома његовог. А христољубац са марљивошћу и радошћу душе дао им је, што је имао; и ђаво, кад је видео приљежну његову милостињу према Богу, не трепећи ишчезао је, и као да је тама прогнана била светлом. А учинио је овако и други месец уобичајену милостињу. И кад је било трећи месец, рекли су рабу христољубца, (који је био постављен да даје сиромасима милостињу): реци господину, да дадне милостињу, као што је обичај њему. А раб рече господару своме: зашто ови долазе и узимају мало ово, што имаш? Тада одговори господар његов, говорећи: ако тако не чинимо ми, онда ће доћи гњев Божији на нас; и ако забранимо њима, онда шта ћемо учинити? Зар нећемо погинути? Него док имамо и једну парицу (цату), да разделимо и ту парицу са њима. А Бог, кад је видео милостиво његово срце, није презрео Свога раба, него је уложио њему мисал добру у срце, и рече (христољубац): оклеветан сам, и ево идем да припаднем у дан недељни к војводи, да ме помилује. И сео је на коња и јахао према војводи; и припао је на лице пред војводом, говорећи: молим се теби, помилуј ме, било на живот, било на смрт. Ја сам онај (по имену) раб твој, и молим се теби, оклеветан сам, па испитај клеветнике и мене. И ако нађеш мене да сам крив, онда нареди да ме на удове раздробе, или стрмоглаво да ме обесе; а ако сам оклеветан, онда ме помилуј Бога ради. И испитао је војвода Скорније, (и нашао) да је оклеветан био, и наредио је онда да се врате њему натраг сва имања његова; а клеветници његови у велики су гњев упали. А ово је све било ради милости његове. И ми онда, кад нам се догоде напасти, да трпимо, и да не почивамо молећи се Богу (да не одмарамо), и дела наша кад исправљамо, онда очекујемо од Њега богате милости.

Поука од светог Апостола Павла, о љубави и о смирењу

Молим вас дакле, браћо, будите савршитељи заповести

 Господњих. Љубите друг друга, и пошто одложите лажу, говорите истину свако ка ближњему своме (искреноме), јер смо удови себи (међу собом) ми једно-верни. Да не зађе сунце у гњеву вашем, нити дајите у себи места ђаволу. Јер путеви људи, који чине злобу у срцу својем,[20] далеко су од Бога; и ко се спотакне у њима умреће, пошто није положио Бога (за) помоћника себи. Зато у свакој неправди (увреди) не помињи зла на ближњега твога, и (тада) кад се ти помолиш, грехе твоје отпустиће Господ. Јер не лаже (Бог) Који је рекао: ако принесеш дар твој ка олтару, и ту се опоменеш, како брат твој има нешто на тебе, остави ту дар твој, и иди помири се са њим најпре, и потом принеси дар твој; и бићеш син Светла, и причастник Царства небескога. Јер блажени су, рече, људи, који ходе у заповестима Господњим, и који творе вољу Његову, у векове радоваће се у добрима. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

25 јули

Слово о ђакону, који је упао у блуд, и опет је у свој чин

дошао – покајањем

Ђакон неки нарочит и свима славан био је у манастиру у Египту. А неки прост мирјанин гоњен од кнеза, дошао је са целим домом својим у манастир кријући се. И од лукаве силе пао је са женом његовом ђакон. И како је изобличен био за грех који је учинио, и пошто је постао свима на стид, отишао је он код неког Старца, кога је волео, и исповедио му је свој грех. А имао је Старац тамницу ван келије своје, и мољаше га ђакон, говорећи: погреби ме овде живога, и никоме о мени не објављуј. Онда је Старац наредио њему, и он је ушао у тамницу и ту се кајао. И после једне године није било дажда никако. И кад су се сви Богу молили и са крстовима ходили, јавио је Бог некоме од Светих, како, ако не дође скривени ђакон код монаха, неће бити вама дажда на земљу. И кад су то чули, они су се зачудили, и прославили Бога. Онда су дошли и извели њега из места где је седео. И тада је узео он чин свој, и помолио се Богу, и сишао је дажд. И тако многи, који су се саблазнили, и који су очајавали због грехова својих, примили су корист о покајању његовом, и прославили су Бога.

Слово светог Јефрема о без-страшију

Човек, који нема страха Божијег у себи, виновник је такав ђавољим подухватима. Човек, који нема страха Божијег у себи, виновник је такав вечном огњу (крив је). Глуми се (претвара се), не боји се, спава без мере од унинија, за дела своја не мари; сместилиште похота бива, све красно (лепо) житејско мисли се у њему, јер не боји се доласка Господњег. Такав љуби страст, покоју се радује, од озлобљења бежи; смирење је мрско њему, гордињу љуби. На-даље (уосталом), доћи ће Господ и наћи ће њега не-спремна, (да нема оно) што је угодно Господу, и расећи ће га на пола, и послаће у таму најкрајњу. И ко онда неће окајати таквога? А нас да сачува Господ од таквог зла, и да управи (нас) на спаситељни пут.

26 јули

Слово светог Јована Дамаскина о усопшима (о уснулима)

(Кад се обраћамо Господу,) ово онда говоримо, како: Ти ћеш оддати свакоме по делима његовим; и пожњеће свако оно, што је посејао, и које ономе последује, у доласку Саздатеља свакако, и како је тада (о) страшном одговору речено, и (о) кончини света овога. Тада дакле никако за помоћ неће бити времена, него је свака молба без-делна (без дејства); јер кад се трг растури, нема више трговине да се нађе. Јер где су сиромаси тада? где службе? где певања? где добро-чинства? Зато пре онога часа друг другу да помогнемо. Јер није неправедан Бог да заборави дела, по божанственом Апостолу. И Атанасије Велики, у благо-сложеном његовом слову о усопшима, овако је рекао: да ако и на ваздух човек, који је у благо-честију скончао, положен буде, не одричи се Христа Бога да призовеш (у молитви за покојника), и јелеј и свећу на гробу (његовом) да запалиш; јер пријатно је ово Богу, и многа су од Њега оддавања приносећа. Јер јелеј и свећа је свепаљеница, и без-крвна жртва је очишћење; а према сиромасима добро-чинство, приложење бива сваког доброг оддавања. Ово дакле да осмотри сваки (човек), који реченоме не верује, како сваки од људи, који мали квас(ац) врлине стекне, али не доспе тај (човек) хлеб да учини, јер хтео је дакле, али није то могао или због лењости, или немара, или због не-мужанства, и пошто је дан од дана одлагао, и како је достигнут био (смрћу), онда ће пожњети изнад наде, јер и овај (квасац) неће заборављен бити од праведног Судије и Владике; него ће подигнути по смрти његове (рођаке), и њихове савете ће управити, и срца привући, и душе приклонити, и према миловању и помоћи њему потрудиће се (рођаци) који се покрену. Зато и кад се дотакне Владика срдаца њихових, (они) ће испунити лишења умрлога (недостатке). А човек, који житије сво лукаво има, и размешано трњем, и пуно сушто блата нечестија (тини, муља), који никада у савест није пришао, него без страха и без зазора (без снебивања) у страстним је лежао смрадовима, испуњавајући све плотске жеље, и никако о души није имао бригу, него је имао мудровање плотско сасвим; и ако тако постигнут буде (смрћу), и изађе из житија, онда њему нико (и) никако неће дати руку. Него овако све, које се за њега чини, (неће му помоћи), јер нити од супружнице, или чеда, или браће, или рођака, или другова помоћ неће моћи да нађе, јер нити има њега Бог на броју. Најлепше је и бого-угодно, и у свему благо-пријатно, да сваки човек благо-честив и христо-љубив (буде), и да чисти себе врлином сваком, а да се чува од сваке нечистоте, и да се држи Божијих светлих наредби, па кад према крају приспе, онда ће са дерзновењем рећи Владици: готово је срце моје, Боже, готово је срце моје. И тако ће слатко срести Анђеле, који долазе к њему. Али ово (су) дакле мали (и) мало пута (ово бива), по Владичином гласу, како: мало је, рече, људи који се спашавају. Затим и ово није просто рекао Бог, Који је свијех премудрост, него ће рећи као неко, који се чуди: како су мали они спашавани. Ово уосталом кад знамо, како је мучно веома да се нађе неко у првој части (у првом уделу спашаваних), по нужди приводимо другу (част, други удео), апостолским и делатељним последујући казивањима (из искуства реченијем). Ако ли неко говори о странцима и сиромасима, о људима који не могу да се подвизавају, нити службе или раздавања имања оставити могу; шта онда да рекнемо о томе? Зар онда, пошто они немају, и странци су, и не-вешти (ненамјењеним), и сатруднике немају, да кажемо да они немају спасења (погрешати спасенија)? Зар је неправедан Бог, тако да ће имућноме дати, а не-имућноме ништа неће дати? Нека одбаци ово (мишљење) свако од себе; јер је праведан Бог, или боље рећи, Тај је правда, и премудрост, и благост, и сила све-саставна. Као што је дакле праведан, одмериће не-имућноме богато; као што је премудар, лишенима ће заступљење учинити (замењеније); као што је силан, оно крепко ће преломити, и оно немоћно ће окрепити; као што је благ, Својих руку ће спасити саздање. Ако је неко од пројављено зазорних (људи), и од праве вере одречен, њему ће лева страна на-много претегнути. Јер говоре мужеви просвећени од Бога, како се у мерилу на последњем издисају човечија дела искушавају. И ако дакле десна страна од друге преузета буде, јасно је, како према десним Анђелима умрли одлази; а ако су равне обе стране, онда побеђује свакако човеко-љубље Божије. Али као што говоре бого-глагољиви (бого-речити мужеви): ако се мерило лево и мало преклони, и тада Божија милост надопуњује све.

Поука из Прича о васпитавању деце

Васпитавај сина твога од младости његове, и покојиће те у старости твојој (одмараће те), и даће лепоту души твојој. И не ослабљуј бијући младенца (не олакшавај казну); јер ако прутом тучеш, онда неће умрети, него ће здравији бити; јер ти, кад тучеш њега по телу, душу његову избављаш од смрти. Ако имаш кћер, положи на њу претњу твоју (грозу), и сачуваћеш је у телесним (гресима), да не посрамиш лице твоје. Јер ако удаш кћер без порока, то ће ти бити као велико дело да си савршио, и посред сабора ћеш се похвалити, и на кончини нећеш по-стењати на њу (нећеш уздахнути због ње). Ти, који љубиш сина твога, учешћај њему ране (давај му почешће батине), да би се напослетку о њему узвеселио. Васпитај њега од младости, и порадоваћеш се о њему у мужанству, и посред познаника похвалићеш се о њему, и завист ће примити непријатељ твој. Одгајај детенце у васпитању са претњом, да би нашао покој и благослов. Не смеј се и не играј са њим,[21] јер о малом насмејаћеш се (у малом осклабишисја), а о великом поболећеш скорбећи, и напослетку као незрело воће души твојој учинићеш (оскомини). Не дај њему власти у младости његовој, него скрушавај његова ребра док расте, да не буде, кад отврдне, да неће да се потчини теби, и биће ти од њега вређање зло, и бол души; и штета дому, и погибија имању, и укор од суседа, и подсмех пред непријатељима, и пред властима тужба и пад (падеж), и увреда зла. И опет све напред речено о њему учини, да би се у векове радовао; Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

27 јули

Слово светог Василија о пијанству

Бежимо, браћо, од пијанства, општега блуда, без-стидности оца, који на сваки без-чини вид приводи (на сваки неред). Не бива дакле ништа добро пијанством оскверњиваној души. Пијанство је само-вољни бес, од сласти у душама рађа се. Пијанство је злобе мати, а врлине противник. Крепкога, страшљивим показује; цело-мудренога, блудником; правду не зна, смисал одузима (разум). Као што је вода противна огњу, тако и безмерно пиће смисал гаси. Бесо-мучнога сви милују (сажаљевају), а опијеноме сви се смеју, и тако (још и) страдаће; али ни помиловања није достојан пијаница. Сенку прескачу много пута опијени као јаругу (дебр), и као потоке; и шум је (у) њима и клокот, као море узмућено да уши напуња, (као) земља да трчи са горама у круг. Улаже дакле оно у болести тешке. И глава не може право да стоји на раменима, него тамо и овамо клати се; снови тешки и зли бивају, главу отежавају. Кад учитељи одасвуд нама вапију, и говоре: не опивајте се вином, у коме нема спасења; докле пићем да падаш у беду? Није истина била пред људима, није добар призор хришћанским очима да гледају. Муж, ако је млад по узрасту (верстију), и дичи се телом, и у војничким чиновима ликује, напаст од тога (пијанства) прима, и не може да се усправи, нити својим ногама право да хода. Муж, ако је и страшан био у ратним (борбама, од пијанства) смех бива на трговима деци, пошто је ударен (хмјељен) и без гвожђа повређен, и без ратних (борби) убијен се показује. Муж, ако је најврстнији носио цвет, пијанство је постало њему разрушење, и готов је да пострада од непријатеља, колико (то они) хоће. Пијанство је погибија њему, и смислу његовом (разуму), и крепости оземљење (кварење, тља), житија поруга (поруха), и вечна смрт. А од тога да нас избави Господ Бог.

Слово светог Нила

Потруди се, чедо, да будеш свагда прост и не-злобив, и да немаш друго у срцу твоме, а друго у устима; јер ово је лукавство и превара. Буди истинит, а не лажан; пошто је лажа од лукавога. Никада не оддавај зла за зло; него ако ти неко зло учини некада, опрости му, да би и теби опростио Бог. Ако те напада зло-памћење, моли се од све душе о брату оном (који те увредио), и побећи ће злопамћење од тебе. Гледај, да не примиш страст зависти, да те не би прогутао ђаво живога; него пре исповедај ствари, и моли се Богу, да те избави од такве беде. Ако видиш некога да греши, да не рекнеш, нити да осудиш њега, нити да омрзнеш њега, да не би пао и ти у тај исти грех. А пре говори, како: (ја) сам хуђи (гори, лошији), и како: данас он, а сутра ја. Знај, како се боје бесови монашког поста, бдења, уздржања, смирења, молитве, суза, и осталих врлина. Ако хоћеш, да ти дарује Бог сузе, и умиљење, и без-страшће, онда помињи смрт свагда, и гроб твој, и доћи ћеш у ово. Ако од ђавола прелашћен будеш, и паднеш у мало или велико сагрешење, гледај да не дођеш у очајање, да не би погинуо; него притеци ка исповедању и покајању, и положи опет начело, и Бог ће ти опростити, и неће се одвратити од тебе. Уздржање језика је: кад се не одговара, кад се не скверно-слови, кад се не укорава, кад се не осуђује, кад се не проклиње, кад се не лаже, кад се не клевета, кад се не оговара нико, нити осуђује. Уздржање очију је: кад се не гледа без-стидно на туђе лице, нити се посматра лице лепо и благо-образно. Уздржање помисла је: кад дође зао без-стидни помисал, да не са-пристанеш, нити да беседиш њему, нити да се сложиш са њим, нити да примиш њега; него пре се опечали, и одврати се од њега. Тучи лице твоје и прса, и са уздахом и сузама завапи према Владици Христу и говори: помилуј ме, Господе, и не дај ми да погинем; помилуј ме, Господе, јер сам немоћан; посрами, Господе мој, наду беса који ме напада; осени над главом мојом Твојом благодаћу у дан рата бесовског; врага који ме напада, нападни Господе; витлани као буром мој помисал укроти Твојом тишином, Слове Божији. Уздржање утробе је: да не насићујеш стомак твој, нити од хране, нити од пића; нити да желиш, нити да тражиш храну слатку и скупоцену. Ако хоћеш да се спасеш, буди уздржник, бодар (бдитељан), смирено-мудар, дуго-трпељив, послушљив, и никада не очајавај, (него буди у) покајању. Ако хоћеш да напредујеш брзо, онда молитву и уздржање, и љубав прихвати, и тако ћеш спасити душу твоју од свих налета вражијих. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

           28 јули

           Слово од Отачника о послушању

Био је неки Старац пребивајући у келијама, званим утишене, ван Александрије; и био је Старац веома оштро-жучан и мало-душан. А кад је чуо о њему брат неки млад, завештао је слово пред Богом, говорећи: Господе, због свих зала, која сам учинио, идем да будем са Старцем оним, и да трпим и да работим њему. (И отишао је по завештању). И вређао је њега Старац као пса сваки дан. А гледао је Бог трпљење брата, и после шест година, како је живео он са Старцем, видео је у сну неког страшног (мужа), како носи свитак велики, и показа му потписан (свитак), и рече му: ево дакле пола дуга твога обрисао је Владика; (зато) се подвизавај дакле и о осталом (дугу). А био је и други Старац духован близу њега (при њему), и слушао је свагда, како бива мало-душан (жучни) Старац и оскорбљава брата, и како он (брат) чини метаније, а Старац неће да му опрости. И кад је сретао брата духовни Старац, питаше га: шта је, чедо? како је данашњи дан прошао? да ли смо добили нешто? јесмо ли обрисали нешто од свитка? А знао је брат, да је Старац духован, и није скривао ништа од њега, него је одговарао говорећи: да, Оче, потрудили смо се мало. А ако је (брату) некада прошао дан у покоју (у одмору), или није био вређан, или није шамаран, или није тучен, или није изагнан, онда је долазио код ближњег Старца увече плачући и говорећи: тешко мени, Авво, лош је био данашњи дан; нисмо добили ништа, него смо спокојно прошли. Тако, кад је прошло других шест година, преставио се брат. И казивао је духовни Отац, како: видео сам брата како са Мученицима, и са дерзновењем многим о Старцу својем Бога моли и говори: Господе, као што си мене помиловао ради њега, помилуј и њега ради шчедрота Твојих, и ради мене раба Твога. И после четрдесет дана узео је (брат) код себе и Старца, у место покојно. Ево дакле какво дерзновење (смелост) имају према Богу људи, који ради Њега скорбе трпе. Испитуј онда, брате, себе сваки дан, разумевајући срце твоје, шта је у њему пред Богом? Да није поништавање према брату, или ненавист, или ружење, или завист, или зазор? Говориш, како не можеш ово да пазиш, јер је раздражење као кад усејан буде јед (отров) овај у срцу твојем. Помени (Бога) Који је рекао: ако не остави свако брату своме од свега срца. Човек, који се боји да не оде у геену, (он) свако лукавство одбаца од срца свога, да не би савет овај лукавства дошао на њега. Пази онда, да нешто погубно не одгурне тебе од љубави Божије: или злато, или жилишта, или сладост (нека).

Поука светог Оца Теодора Студита о послушању с вером у свим службама

Братијо и Оци, бојте се осуде за лењивог раба који је сакрио талант, коме говори Господ: рабе лукави, ваљало је теби да даш сребро моје трговцима, и ја, кад дођем, узео бих своје са добитком (са лихвом, са каматом). Са сузама говорим ја ово слово вама горко, добрим трговцима у дело да би привели оно говорено: ви, који сте (талант) благодаћу Божијом примили, творите га са добрим подвигом. Али има међу нама неки, који не само што на дато не прилажу, него и нешто мало (што) имају, и то губе. А који су они? казаћу вам, чеда: то су они, који су обећали да служе Богу, па у немару пребивају у све дане живота свога, и удаљују се од заповести Божијих. Шта то чиниш, брате? до смрти си обећао да будеш послушан, а сада презиреш служење твоје? Зашто са покорношћу не твориш служење твоје? побојао си се страха, где нема страха. Да си се уздао у послушање, онда би се уподобио оном послушнику, који је заповест Очеву примио, и није се двоумио ону страшну реку да пређе, тако да су се чудили сви, који су видели. Јер послушање и љуте звери може да укроти; јер сведок овом слову (је послушник), који, пошто је Очеву заповест примио, свезао је хијену. Послушање и мртве да чудо-творе показује; и ово је јавно, како се од гроба огласио Акакије. И Сам дакле Син Божији био је послушан до смрти, којом је свету учинио спасење. Овакво ти је (од) послушања исправљење, од кога се вечни живот даје. Хоћеш ли да разумеш оне, који су сагрешили у преслушању? Помисли на Адама прво, који је преслушао Бога, и смрт на цео свет је навео. Помисли на Саула, који је преслушао пророка Самуила, и од царства са животом лишен је био. И Пророка, који је преварен био од лажног пророка због преслушања: у грех је упао, и лаву на поједење је предан био. А како Петар апостол? зар се није молио да не буде опран од Бога ради страхо-поштовања (према Богу)? И чуо је: ако не оперем тебе, онда нећеш имати части (удела) са Мном. И шта у светом Јевтимију о непослушању разлог предлаже на исхођење (на излазак), злобу. Такав је суд људима, који преступају заповести, и противно говоре. А Господ Анђела немилостива шаље на такве. Зато испуните, свако међу вама, поручену службу (поверену), у покорности са послушањем, да би примили плату од Бога, и да не умрете у греху, него живи да будете у правди, и да добијете небеско Царство. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

           29 јули

Слово, како властима ваља да се покоравамо, и чест да

           одајемо њима, и у свему да слушамо њих

Браћо, у свему се покоравајте кнезовима, да би без беде остале године поживели. Јер је писано: кнезу не реци зла, да зло тебе не постигне. Јер нечестије је, кад неко кнезу безаконује (противи се кнезу и закону), и виновник је суду (крив је суду). Ако се не постидиш од лица кнеза, неће бити добра у срцу твојем. На кнеза не помисли, и у одаји твојој (ложници) не куни њега; еда птица не донесе глас твој до њега, и бићеш готов да пострадаш зло. Слово кнежево чувај, и од лица његовог се не криј, нити се одвраћај, јер све што хоће, чини. Властима поклањај главу твоју, и на позив њихов не буди непослушан; и кад дођеш код њега, не твори се њему раван (не прави се). Против судија не одговарај, ако су и зли (пронирљиви), али од Бога им је дана држава. Зато се ваља бојати, не због злобе њихове (због претње њихове), него због Божије наредбе.

Слово Петра монаха о умном трезвљењу, то јест о

молитви, од поучења Златоустових

Љубите смирено-мудрије, подражавајући Христа, Који је смирио Себе до смрти, до смрти и распећа; па и ми, ако подражатељи Његови будемо, тако (ваља) да победимо гордињу ђавољу смиреном мудрошћу. Господ је рекао: који хоће међу вама да буде велики, нека буде свима раб, и свима слуга. Јер ко се узвисује смириће се, а ко се смирује узвисиће се. Јер смирениј нема од куда да падне, кад испод свих лежи; а ко се узноси, тај се низ-носи са висине у бездну огњену. Молим вас онда, плачите, док време имате; да не би тамо заплакали, где је шкргут зуба, где је црв неуспављиви, и никада не престаје; где огањ неугасиви као река тече; где су немилосрдни и немилостиви анђели, и немају милости да помилују некога, или да се посраме старца, или да поштеде некога, или да почествују цара, него ће сваки бити мучен по делима својим. Тога ради молим, да се присиљавате умом до смрти. Јер многе нужде требује ово дело, јер је тесан и прискорбан пут, који води у животна врата, и усиљивачи улазе у њих (који се усиљено боре); јер је усиљено Царство небеско – говори Господ. Бежите од духа празно-славног и човеко-угодног беса, који најпре одваја од Бога. Јер расипа Бог кости човеко-угодника; постидеше се, јер Бог поништи њих. Или овде да се прославимо и да примимо плату своју (отстојим), или тамо (славу) у векове векова. Или овде да имамо без-честије и дуг да оддајемо, или (тамо) геену огњену да наследимо у безконачне векове. Љубите онда скорб, која је о Богу, изнад радости века овога; плач изнад смеха. Јер блажени су они који плачу, рече Господ, јер они ће се утешити; и: тешко вама који се смејете, јер ћете заплакати. Навикните много да се молите и да плачете, јер то окрепљује ум и храни душу. А омрзните беседе многе, и по плоти сроднике, и не враћајте се к љубави родитеља, или чеда, или других неких; него духовно гледајте њих, као и остале. Јер сте умрли свету, и ни једну ствар немате са овим светом. Јер говори Господ у Јеванђељу; кад су дошли мати Његова и браћа Његова, да Га виде, онда је (Он) пружио руку Своју на ученике Своје, и рекао: ево мати Моја и браћа Моја; они који творе вољу Оца Мога, и остало, што говори Господ, то је написано било за поуку нама. Човек, који хоће да угоди Богу и вољу Његову да твори, (он) двојици господара не работа, нити љуби некога другог изнад Господа. Молим вас онда, ништа не пред-поштујте изнад Господа, (чак) ни душу своју. Јер која је корист човеку, ако цео свет придобије, а душу своју погуби? – говори Господ: или шта ће (човек) дати у откуп за душу своју? Јер ништа нисмо унели у овај свет, јасно, да ништа ни изнети не можемо, него ћемо наги васкрснути; једино у делања и творења бићемо одевени (у дјејанија, у дејства и дела), или зла, или добра, као у рузу. И не само у дела одевени, него и у глаголе (речи) и у помисли; и тако ћемо на страшном оном стати Судишту. И свако ће на-даље од трудова својих да прими, по праведном Господњем одређењу (отреченију, одлуци), или у покој, или у муку века векова. И блажени су они који плачу сузама болним од срца, јер ће се обрадовати. Блажени су они који љубе Бога, и ближњега (искренога), јер они ће помиловани бити. Јер човек који љуби Бога, (он) и брата свога љуби; јер у брату лежи наслеђе вечних блага.

Слово од Отачника о брату, који је одолео врагу, и венац

је од Бога примио

Казиваху дакле братија, како су ишли једном отпуштени (послани од игумана) у село једно. И бес се борио са најстаријим (братом) пет пута, да сагреши. И подвизавао се (брат) на многи час (дуго времена), и творио је и молитве. А кад се вратио код Оца свога, било је лице његово смућено, и учинио је колено-преклоњење, говорећи: помоли се за мене, Оче, јер сам пао у блуд; и казао је, како се борио ум његов. А био је Старац прозорљив, Отац његов, и видео је на глави његовој пет венаца; и онда рече њему: дерзај, чедо (буди храбар, смео); кад си дошао, видео сам венац на теби; јер ниси био побеђен, него си пре одолео, пошто ниси скончао делање. Јер велики је подвиг, кад човек борбу прими и уздржи се, (тада) велику плату прима, јер је крепкији и бољи од борбе вражије, а лако је бежати од замки. Јер што не поменеш о блаженом Јосифу? Јер и не помишљај да је проста (оно) ствар била, кад су Бог и Анђели Његови гледали подвижника (Јосифа); а ђаво и беси су гледали жену која је прелашћивала блаженога. И кад је победио јунак (борац, страдалац), сви Анђели су великим гласом оддали славу Богу, говорећи: победио је страстну победу јунак борећи се (борац, страдалац), и надјачао је и победио је њу; и посрамио се ђаво побеђен, и посрамљен је био, и сила његова није надјачала злим узроцима. Добро је и помишљањем не чинити зла; а ако је искушење, онда се ваља подвизавати, да не буде (човек) побеђен.

           30 јули

           Слово светог Теодора Студита

Дакле смирениј срцем, по подражавању Господњем, кротак је и ћутљив, не против-речи, нити вапије; него ако се догоди, пре је вређан, а не вређа; тучен је, а не туче. А ако је о њима слово, (о браћи која се тукла), они не само с јарошћу што вређају, него и почињу да тучу, и то браћу једно-образну. А потом, кад су ружени због дрскости одговарају, како нису по правилима ухваћени били (да не подлежу казни Правила Цркве); пошто, рече, нисмо сами, него помоћу других смо тукли, са-глаголаније страсти, оно у Лествици приносе слово, а не знају, како је слово оно принуђено, и нема узакоњења. И јавља тај сами Отац, помињући Апостолско (слово), овако говори: обличи, запрети, умоли, а не тучи. Ако дакле није рекао – тући, ко онда сме да приложи, или да одузме од апостолских Предања? И никако ако не (тучу они) сами, него помоћу других тучу, не оставља од сагрешења, да остављени буду од убиственог греха; јер и сви мучитељи, тако нису сами (они), него помоћу слуга својих убили су Пророке и Мученике. И да нико не говори, како онај је мучио овога, и овога; него да тражи по имену да говори служитеље, које је не-сагласно и не-садружно. А како ће и апостолско (слово) презрено бити, које говори: епископа, или презвитера, или ђакона, који туче верне који греше, или неверне који су чинили неправду: свргнути наређујем. Еда се како утајило Духу Светоме да напомене, да помоћу других туче? али да не буде хула ова. Да се приложе овоме и они, који су на злату постављени:[22] како нису сами, него су другом руком или примили, или дали, и да су зато ван правилног свргнућа. Не дакле, никако. То исто дакле и овде да мислимо, да рачунамо да смо јарости отроди (изроди, чеда), и да убијамо као и злу похоту од душе, и ни на десно ни на лево, него путем царским, то јест, јеванђелским и апостолским законо-положењем да ходимо. Јер тако кад по стопама Светих ходимо, достигнућемо са њима у живот вечни.

Слово Јована Златоуста, о метежу живота овога, и о покајању

Разумите, браћо, света овога метеж, и човечијег житија сујету. Мете се човек, и крај његов брзо гине (брзо се губи). Мете се узвисујући се, и опет без знања бива (без вјести). Као облак распростире се, и као сено суши се; као мехур водни надима се (као говор), и као искра гаси се; мете се, и сабрања (гомиле) богатства тражи, и пошто ништа не прихвати, одлази. Њему греси, а богатство другима остаје; њему мука, а другима храна; њему печал и грабљења, а другима сладост и насићење; њему клетва и на њега уздисање, а другима изобиље; на њега сузе, а другима имање. Јер тај је у аду мучен, а други у дому његовом хране се и певају. Заиста се мете сваки човек жив, који мало овде поживи, а у векове је у смрти. Много-вештиј (човек) овде је на неправду спреман, и на лихо-иманије марљив (на сувишно имање). Величавог (човека) гордост, (то је) дрскост која се лако лови, и пепео који се развејава, и пламен који брзо гине (губи се), и трава која брзо вене, и пучина која умртвљује. Данас прети, а сутра скончава; данас у богатству, а сутра је с плачем спровођен ка гробу; данас се у профиру облачи, а сутра се мртав износи. Који сада прети (грози), а сутра је оплакиван; који је у имању изобилан, од кога ће ускоро бити одвајан; и о себи не зна, а за вишње пита. Који је природом смртан, а узношењем твори се вечан (прави се). О колика је житија нашег сујета; колики је човечије немоћи указ. И ово све кад сам изрекао, ништа одговарајуће (кључима) нисам нашао, осим пророчког слова, које рече: узалуд се мете сваки човек. Па ово кад знамо, браћо, да се побринемо о душама нашим; јер у нама је живот и смрт, јер само-властне је нас сатворио Господ. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

           31 јули

Поука светог Василија лењивим (људима), и који неће да делају својим рукама, и похвала делатељима ка свим добрима

Ја нисам хтео, браћо, о овоме да говорим вама, али се бојим (Господа) Који је рекао: пробуђујте спаваче, и на дело принуђујте лењиве. Ако ли бежите од земаљског страдања, онда нећете угледати добра; јер Бог је делатељима обећао од страдања здравље, а од труда спасење. Лењивиј (човек), по Апостолу, и који не дела, нека и не једе. Земаљски делатељ раван је монашком постном житију и труду, пошто је отресао сан, и на дело земаљско иде; и више од дома пустињу љуби, и зноју и зими мучним телом се противи. Зато једе такав од трудова својих плодове, сабирајући потребне сладости телу. Јер од тога сиромахе насићује, а пре Самога Христа, Који на сто (сто-струко) умножава плод сејача, дајући дажд рани и позни. Човек, који дела земљу, наситиће се хлеба, и руке његове обогатиће се, пошто ће узвисити стог гумна свога. И човек, који се хвали својим трудом, благословен је од Бога; а лењивиј (човек) слабећи себе, проклет је. Ако би се бринуо Бог о лењивима, онда би биљу наредио жито да рађа, а шуми свако воће. Тешко вама празно-љубци, који имате све удове целе и тело здраво, и које не требује да дела. Па коју ћете плату од Бога примити? и шта ћете Богу принети од свога труда? Јер не требује Бог од лихо-иманија жртве (од сувишног имања), него се као пса закланог гнуша. Јер није људима који спавају обећао (Бог) живот вечни, нити лажљивим, нити клеветљивим, нити крадљивим, нити лихо-имцима; него људима, који се труде са вером у сваком делу. Једни приљежу (приљежни су) пољским травама, скоте и коње напасају, и од тога десетину дају Богу, и спашавају се. А други сено косе, јагњад хране, и од тога сиромахе одевају, и примају благослов Господњи. А други по мору плове, и по земљи тргују (гостби дјејушче), и богатство сабирају. Дајте дакле част душевну (удео душевни) црквама и сиромасима, и одовуд по одласку вашем примићете сто-струку плату, сачувану на небесима. И ви, који сваке рукодеље имате, дајте милостињу, да том милостињом нађете правду Бога, Који суди. Жене, утврђујте лактове своје на дело, и пружајте руке своје на вретено, и разумите, како је добро делати; јер нико без труда неће венчан бити, јер свакоме по делима, рече Господ, судићу, и свако по делима својим примиће.

Слово о црно-ризцу од Отачника, који је дао ризу своју сиромаху, и како је (у ствари) Самоме Христу дао

Црно-ризац неки имао је две ризе: једну нову, а другу стару. И дошао је код њега неки сиромах у зиму, и одећу је просио од њега (портишча). А он је донео (нешто) њему, говорећи: ништа немам више од овога. Али убогиј (човек) је пребивао плачући и говорећи: помилуј ме, јер немам шта да носим. И умилосердио се црноризац, и ушао је у клијет своју, обукао се у новију ризу, а дао је њему старију. И после давања њему, помислио је у себи, говорећи: ниси учинио савршену љубав, кад си задржао лепу (ризу), а дао си њему стару. Зар није Христа ради просио од мене? па како сам ја Христу дао хуђе (лошије), мада је Христос од свијех бољи, а ја сам код себе задржао бољу (ризу). И призвао је сиромаха, говорећи: дај ми ризу коју сам ти дао, и даћу ти другу. И пошто је узео од њега (ризу), обукао се у њу, а дао је њему лепшу. Али кад је узео сиромах ризу, он је отишао и продао њу у граду; и дошла је та риза у руке једне жене. Затим, кад је отишао монах у град да продаје рукодеље своје, видео је ризу његову да жена носи. И дошла је једном и двапут жена на то место, где је седео монах и продавао рукодеље своје, и познао је (монах), како је (на жени) та риза, коју је дао сиромаху. И печалан је био због тога монах веома; и дошао је у келију своју плачући и говорећи: ово, што сам учинио, није добро и пријатно Богу, него је боље било да нисам дао. А кад је спавао он, и печалан био, и гле, видео је у сну Исуса како носи ризу његову, и по човеко-љубљу тапше ребра његова, и говори: брате, брате. И кад се пробудио, рече Њему: ко си Ти, Господе? И говори: Ја сам Исус; погледај на Мене. А он погледа, и виде Исуса како носи ону ризу, коју је дао био сиромаху. И светло је настало у храмини, и говори му (Господ): знаш ли ову (ризу)? А он рече: да, Господе, моја је. И говори му Христос: не печалуј, нити тугуј; кад си дакле брату томе дао ризу твоју, онда сам Ја примио њу. И зарадовао се монах о промислу Божијем (о смотренију). Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

[1] вероватно: ако га скину са власти

[2] о лопову…о дво-језичном, дво-смисленом човеку

[3] прилаже разума

[4] вероватно ништа светско

[5] вештији кројач од првога

[6] од ослобођења ослободио

[7] верне који греше, или неверне неправду чинећи

[8] од који потиче свако зло

[9] без чести, без цене

[10] вероватно на земљи

[11] разделитељима, који раздељују Тело Христово

[12] у сиромаштву

[13] у тескоби о Богу

[14] плачи док има времена за покајање

[15] вероватно човек дво-смислен узмутиће пријатеље

[16] кад хоћеш да ослободиш робове, онда ослободи и Христа

[17] од њих

[18] а он није хтео. Превод по смислу

[19] пошто никога није имао

[20] у срцу вашем

[21] не смеј се игре чинећи к њему

[22] симонија – кад се добија чин за новац

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: