Објављено од стране: ИстиноЉубље | 4. јуна 2018.

НАЈАВА: Сутра је НОВА 41. исповедна ЛИТИЈА Ваљевом (уторак, 5. јун 2018. Градски трг у 17:30 час.)… Побожна Читанка за МАЈ- Четиминеј… (НОВО) Комплетна сутрашња Житија Светих (аудио)…

Вести са Православне страже: Понедељак, 4.6.2018.г…

Н А Ј А В А: Ваљево, уторак, 5. јун, Градски трг у 17:30 час. 

Сутра је нова Литија Ваљевом за спас потопљене Грачанице и оправослављење окупиране Србије

Док у Београду једна сабраћа непрестано свакодневно Православно-исповедно сведоче против окупације, једном месечно  одлазимо и у Ваљево да Литијом Богу се помолимо и геноцидну масонску брану Ровни, тај мач проклетства и штете над градом Ваљевом, разобличимо.

Иначе, паралелно… Свакодневно се одржавају наши целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије у Београду…

Свакодневно за Православну слободу Србије узастопно већ 812. дан…И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову 117. по реду, суботњу Православно-исповедну Литију Београдом…

    Дакле, сутра је и нова, 41. по реду, месечна Православно-исповедна Литија духовно уснулим Ваљевом (уторак, 5. јун 2018. Градски трг од 17:30 часова)… Литија за Истину Христову у данима када се србска Црква и Отаџбина системски понижавају и уништавају, и док се Косово завршно продаје, патријарх србски изјављује да је у симфонији са глобалистичким марионетама на власти Србије… Стога, нико нема Благослов да седи у кући и мирно гледа општу издају, јер речено је у Светом Писму: „Богу се треба већма покоравати него ли људима“ (Дел. ап. 5:29)… Нити се, пак, уздамо у своје малене моћи, нити се смемо неоправдано изговарати као да то није наша Православна обавеза и исказ вољне припадности Оцу нам Небеском… Јер, нећемо у дан Суда дати одговоре што патријарх, епископи, духовници и интелектуалци нису боље и више чинили у овим данима општенародне издаје. Mада је највећа одговорност на њима, ипак је главно наше Православно питање – да ли смо ми сами јавно, колико можемо по својим моћима, сведочили Веру Православну и указивали својим необавештеним ближњима на лажна учења и лажне учитеље како они не би душом пострадали.

     И зато, не будемо ли дела сведочења и исповедања Светог Православља имали, нећемо се много разликовати од фарисеја који се молише јавно да их људи виде; пред очима света испуњаваху форму Закона, а срце им беше далеко од Господа Истине и не марише да Њега познају и да се сажале пред страшним Распећем Његовим. По Закону, праше чаше, клупе и жбанове, а Самога пророкованога Христа Бога нити тражаху, нити Га познаше, већ Њега не желећи познати, иако знајући о Његовој савршеној Праведности и исцељењима народа од свих недуга – Распећу Га препустише.

    Стога и није довољна само молитва без одбране и сведочења Истине Православне; јер да су нам молитва и добра дела били онако Православно-исповедни какви би требало да буду – не би сада екуменизам плавио Црквом србском, не би Грачаница била под водом, а Отаџбина нам била распродата окупатору од непријатељима инсталираних нам лукавих домаћих изрода, политичких замајивача нашег поробљеног народа. Значи, и молитва – за покајно поправљање и стицање Благодати Божије, али и добра дела и сведочење Истине Христове јесу добра примена Благодати са Свете Литургије која се не сме закопавати у песак земљољубља, маловерја и самопоштеде…

Мајска Литија Ваљевом, уторак, 5. јун, Градски трг од 17:30 часова 

+++

Комплетна данашња Житија Светих (звучни запис):

Св. исповедник Михаило, Св. муч. Михаило црноризац, Св. Ефросинија Полоцка… (5.јун/23.мај)

+++

Побожна Читанка:

Резултат слика за вазнесење господње

МАЈ – Четиминеј

1. мај

Слово о љубави, ради које Бог грехе опрашта

Два брата дошла су на трг да продају рукодеље своје. И како је отишао један, други је пао у блуд. А кад је дошао брат, рече му: хајдемо, брате, у келију. А он рече: нећу да идем. А овај рече: зашто, брате? А он рече: кад си ти отишао, пао сам у блуд. Али хтео је њега брат да поврати, и говори му: ја, кад сам отишао од тебе, тако исто ми је било; него идемо да се покајемо приљежно, и опростиће нам Бог (одаће нам). И тако се брат умилио и дошао у страх Божији, и онда је пошао на своје место. И кад су дошли (они) рекли су Старцима шта им се догодило; и су дали њима (Старци) заповест. Али један се (брат) за друга кајао, као да је сам сагрешио. А кад је видео Бог труд љубави његове, онда је за мало дана јавио Бог неком Старцу: да за многу љубав невиног брата отпуштено је грешноме. Ово је дакле заиста: положити душу своју за брата свога.

Слово од пророштва светог Јеремије пророка, о богоугодном путу, по коме сви, који ходе, спашавају се

Овако говори Господ: ево дао сам пред очима вашим пут живота и пут погибије, па којим хоћете (путем) пођите. Познајте замке ђавоље, и далеко од ових ходите. Ни једну удовицу и сирота не озлобљујте. Ако ли (њих) неправдом озлобите, и уздишући завапе они к Мени, услишићу их, и разгњевићу се јарошћу на вас, и погубићу вас мачем; и биће жене ваше удовице, и чеда ваша сирота. Него будите сиротима као очеви, и удовицама као мужеви, да тиме пођете на пут[1] вечног живота, у Царство небеско – овако рече Господ. И ви послушајте Мене, да дате опроштај свако брату своме, и ближњем своме.

2. мај

Слово од Отачника, како је послушање веће од простог житија и пустињског

Два брата присна дошла су да живе у манастир; и постао је један од њих постник, а други је послушање имао велико. И говорили су њему Старци: учини то – и он је чинио; једи изјутра – и он је јео. И славу је примао послушањем у манастиру. Али устрељен је био (завишћу) о њему брат његов постник, и рекао је у себи: да искушам овога, да ли има послушање. И онда је отишао код игумана, и рекао: пусти са мном брата мога, да идемо (негде); и отпустио га је Отац. А постник хотећи да (га) искуша, дошао је на реку, у којој је било мноштво крокодила, и рече њему: уђи у реку, и пређи. И кад је (овај) ушао у реку, онда су дошли крокодили и лизали су тело његово, и нису повредили њега. Па кад је видео постник (ово), онда рече њему: изађи из реке. А кад су ишли они путем, онда су нашли тело мртво бачено на путу. И рече њему постник: кад би имали ветош (покров), онда би положили на тело. Тада рече послушник: боље молитву да учинимо, можда ће да устане. И стали су да се моле. И док су се они молили, устао је мртвак. Онда се хвалио постник, говорећи: ради мога поста устао је мртвак. Али јавио је Бог игуману у манастиру, како је искушао брата свога крокодилима, и како је устао мртвак. И кад је дошао у манастир, говори игуман постнику: зашто си тако учинио брату твојем? јер за послушање његово устао је мртвак; а ти дакле више никога не искушавај, да не погубиш твој труд постни…

3 мај

Слово о светом Сисоју, како је словом васкрсао тело умрлог човека

Пошао је некада прост човек из народа код Оца Сисоја, у гору Оца Антонија, имајући сина код себе, и тај (син) је умро на путу; и није се смутио (човек), него је однео њега код Оца, и с вером је припао к ногама Оца Сисоја са телом сина свога, као поклоњење чинећи, да би благослов примио од Оца. И онда је устао човек и изашао из колибе, а сина је оставио код ногу Старца. А Старац мислећи да се клања њему и зато лежи, рече му: устани, и иди ван (јер није знао да мртав беше). И одмах је устао и изашао ван; и кад је видео отац његов зачудио се. Онда је ушао да се поклони Оцу Сисоју до земље, и огласио му је ту ствар. А кад је чуо Отац Сисоје, постао је печалан,[2] јер није хтео, да то буде; и запретио је њима, и ученицима својим, да никоме (ово) не јављају до смрти његове.

4 март

Слово од Отачника о Висариону, како је словом изгонио бесе

Дошао је некада један бесомучни у скит; и била је дакле о њему у цркви молитва Богу; и није изашао из њега демон, јер био је жесток (тврд). И говорили су клирици: шта можемо учинити овом демону? Јер нико њега не може изагнати, осим Авва Висарион; (али) ако замолимо њега о томе, (онда) ни у цркву неће доћи. Ипак да учинимо ово: да дође (бесомучниј) ујутру пре свих у цркву, и да учинимо да седне на место његово; а кад дође ујутру Старац и стане на молитву, да рекнемо њему: пробуди брата, Оче. И онда су учинили тако. И кад је дошао ујутру Старац, и стао на молитву, (тада) рекоше: пробуди брата, Оче. И рече му Висарион: устани, и иди ван; и одмах је изашао из њега демон. И од тога часа исцелио се. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

5 мај

Слово о покајању, и о опроштају грехова

Постница нека дева затворила је себе у тамној храмини, и постила се деветнаест година. Али била је уловљена од непријатеља душа наших; и кад је отворила двери (откова врата), онда је примила код себе неког певача, и од тога се покварила (растли се), и зачела је у утроби, и родила. И онда је покрила срамом лице своје, и омрзла је свакако тога, који је преварио њу, и умилила се душом. И у толику меру је дошла покајањем, и тако је претрпела уздржањем, да је и гладом себе хтела уморити. И о овоме се са сузама молила Богу, говорећи: Ти си Бог велики, Који носиш наше грехе, и целога света безбројне злобе; Који нећеш смрти грешника, нити презиреш у погибији грешнике, него свима хоћеш да се спасу; (тако) и мене погинулу (погибшују) Твојим милосрђем спаси. У томе покажи Твоју доброту, и дај јој до мене да достигне: нареди да се одузме мој плод зачет у безакоњу. Ако ли овај (плод) не умре, онда ћу се ја удавити, или ћу њега убити. И услишена је била молитва њена од Бога, и одмах је рођено (дете) њено умрло. И потом се предала (она) великом уздржању, и пострадала до тридесет година к Богу, и милост је од њега добила. О томе се открило једном презвитеру, и тај је рекао, како: она монахиња (по имену) више је угодила Богу у покајању, него ли у девству. А ово је написано, да не осуђујемо никога који греши; јер не знамо да ли ће се истинито покајати; као што је и ова блажена дева срце своје скрушила, и у смирено-мудрију живот свој је скончала, и није поништена од Владике Христа ради чистог покајања. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

6 мај

Слово од Отачника

Са неким дакле од Стараца, који је пребивао код Авве Зинона, са њим смо беседили, и упитали смо га говорећи: ако неко има помисал, и много пута прихвата к себи, и слуша, како су рекли о чистоти Оци, и хоће да се исправи, и не може; је ли добро да огласи некоме од Отаца, или ваља да се потруди (по) писанију, као што је прочитао, и да се задовољи својом савешћу? Тада нам рече Старац: како ваља исповедати, али (Оцу) који може да помогне њему, и не уздати се у себе. Не може дакле неко себи користити, или себи помоћи, и нарочито ако достигне да држан буде страшћу. Мени се дакле у младости мојој догодило нешто такво. Имао сам дакле страст душевну, и побеђиван сам био њоме; а чуо сам о Авви Зинону, како је многе исцелио, и хтео сам да идем и да огласим њему; и задржавао ме ђаво, говорећи , како: кад знаш, шта хоћеш учинити, онда учини, као што читаш, и не иди да саблазниш Старца. И кад сам се устремљивао да пођем, мало је олакшавала од мене борба, све да не идем. И кад ме учинила да не идем код Старца, онда ме опет потопљавала страст. И опет сам се присиљавао да идем, и опет такође ме варао враг, и није ме остављао да исповедим Старцу. И много пута сам ишао код Старца да исповедим, и није ме остављао враг, стид приносећи срцу мојем, и говорећи: кад знаш како да се исцелиш, која је потреба да огласиш некоме? И ово, рече, приносио ми је противник, све да не јавим страст моју, и да не примим лек (целбу). А Старац је дакле познавао мене, како помисал имам, и није ме изобличавао, него је чекао, да сам исповедим њему; и поучавао ме о правом житију, и отпуштао. А напослетку скорбећи и плачући рекох души мојој: докле окајана душо нећеш да се исцелиш? Издалека долазе (људи) код Старца лек да приме, а ти се не стидиш што близу себе лекара имаш, и нећеш да се исцелиш. И кад сам се разгорео срцем, устао сам, и у себи рекао, како: ако одем код Старца, и не нађем тамо никога, знаћу, да је воља Божија да исповедим помисли своје. И тако, кад сам отишао, никога нисам нашао. А Старац по обичају учио ме о спасењу душе, и како се неко може очистити од скверних помисли. И како сам се ја опет срамио и нисам исповедао, (за)молио сам га да ме отпусти. И устао је Старац да учини молитву и спроводио ме идући преда мном до спољних двери. А ја сам био помислима мучен: да ли да рекнем Старцу, или да не рекнем? И по мало ступајући, за њим сам ишао. А Старац, не да није знао мене, али задржао је врата да ми (не) отвори. И како ме је видео мучена од помисли много, онда се обратио к мени, и куцнуо у прса моја, и говори ми: шта имаш, човек сам и ја? И како ми рече Старац ово слово, онда се јавило мени: како је срце моје отворио; и пао сам лицем на ноге његове, молећи га са сузама и говорећи: помилуј ме. А он ми говори: шта имаш? И рекао сам му: знаш шта имам. И говори ми: теби је потребно да рекнеш, шта имаш. А ја сам с муком исповедио страст моју. И рече ми: зашто си се срамио? реци ми: зар нисам човек и ја? хоћеш ли да кажем теби ја? зар није три године како имаш ове помисли, и долазиш овде и не исповедаш? А ја сам припадао и молио се њему и говорио: помилуј ме Бога ради, и реци ми, шта да учиним? И рече ми: иди и не презри молитву твоју, и никога не оклеветај. Тада сам ја у келију моју отишао, и молитву моју нисам презрео; и благодаћу Христовом и молитвама Старца, више нисам био смућиван страшћу оном. А кад је прошла, рече, потом једна година, онда ми је дошао помисал овакав: еда је како Бог по милости Својој помиловао тебе, а не ради Старца. И онда сам отишао к њему хотећи да искушам њега; и узео сам га насамо, и учинио сам њему метаније, говорећи: помоли се за мене, Оче, о помислу оном, који сам ти некада исповедио. Тада је оставио мене (Старац) да лежим пред ногама његовим; и пошто је ућутао мало, говори ми: устани, и имај веру. А ја кад сам ово чуо, хтео сам да ме земља прогута од стида; и кад сам устао, нисам могао на Старца да погледам. И дивећи се отишао сам у келију моју. А Старац на уверење својих врлина, и ради наше користи казао нам је ово: како су некада два брата дошли код Авве Зинона, и узео је њега свако посебно, и казао помисли своје. А после неког времена догодило се да се саберу друг са другом; и говори један другоме, како: кад смо ишли код Старца да му кажемо помисли наше, јеси ли нашао корист, кад си казао њему? А он рече: да, молитвама његовим исцелио ме Бог. И говори њему (први): ја кад сам исповедио, нисам осетио исцељења. И говори му брат, који је имао користи: како си се молио Старцу? А он говори: рекао сам му: помоли се за мене, јер помисал имам некакав. А други рече: ја сам дакле исповедио њему, и поливао сам ноге његове сузама мојим, и молио сам се њему да учини молитву за мене, и молитвама његовим исцелио ме Бог. А ово нам је говорио Старац: како ваља покајнику, кад моли о помислима Оце, трудом и болом из свега срца, као Богу да се моли, и да добије (опроштај). А човек који исповеда немарно, или искушавајући, не само да корист неће добити, него ће и осуђен бити.

Лекарство духовно на смућење помисли (поука светог Димитрија Ростовског)

Пошто многима досађују и смућују зле мисли, а нарочито хулне, које враг наноси; тога ради корисно је да познајемо њих, и да разумемо, када су (оне) грех, а када нису; и да научимо, како да их лечимо, и одгонимо од себе. Тројно се смућење у мислима догађа: о нечистоти, о неверству и о хули. За ова смућења лекарства су оваква: потребно је расудити, да у злим мислима нема греха никако, кад воља и разум човечији тим мислима не са-извољева, него их ненавиди и неће. Али кад се у тим мислима разум и воља човечија само-вољно наслађују, и задржавају их у срцу својем, благоволећи у њима, тада су те мисли грех смртни. А кад је човек смућиван таквим помислима, иако не благоволи у њима, и онда се мете сматрајући себе да греши, тај се прелашћује од ђавола, и малодушан је, и не зна разлике између помишљања и са-извољења. Јер није кад помишљамо, то већ и са-извољевамо; него кад волимо зле мисли, и наслађујемо се њима, и желимо их усрдно, и умножавамо их у уму нашем, тада је са-извољевање. А ако их ненавидимо и нећемо, него оне саме на ум нама долазе, а ми се од њих одвраћамо, тада је уверљиви знак, да нема са-извољења нашега на њих, и не треба се у савести смућивати о њима, јер нарочито тада (оне нама) плату код Бога умножавају, кад нам крепко досађују, а ми одолевамо њима, не са-извољевајући на њих.

7 мај

Слово светог Петра Александријског

Сви који од висине своје прескачу на подвиг мучан, и хоће да увучу себе међу људе који напаст прихватају, и нарочито борбе разгоревају на жару (на угљу) грешника, и њима заједничко (и с њима заједничаре; тјех приобшчње). И нарочито су то у име Христово придошли (ново-обраћени), али још не пазе на слово Његово које учи: чувајте се, да не уђете у напаст; и опет: молитву да говорите ка Оцу: не уведи нас у напаст, него избави нас од лукавога. Кад Апостоли много пута у време одласка из дома Владике и Учитеља њиховог Христа, од људи који су хтели да Га ухвате, како их је учио, да не иду дрско ка непријатељима. И кад се приближило време страдања Његових, није предао Себе, него је чекао док нису дошли на Њега са мачевима и моткама. И говори: као на разбојника дошли сте са мачевима и моткама да ухватите Мене. И они (јудеји) су и предали Њега, Пилату, (као што стоји у Јеванђељу). Зато не творе по разуму Његова слова људи, који убацају себе у напаст. Тако нас утврђује (Господ) у прогонима, и говори: пазите себе, јер ће вас предати на зборишта, и у зборницама побиће вас. Али: предаће вас, рече, а не сами да се предајете; и к судијама, рече, и к царевима бићете вођени ради имена Мога, а не сами себе да приводите. Пошто нам наређује да избегавамо, и од места на место (да прелазимо) гоњени ради имена Његовог. И опет: ако вас изагнају из града овога, бежите у други. Јер неће (Господ да идемо) самовољно ка ђавољим помоћницима и оруже-носцима, да не би за повише смрти виновници били, кад их опет присиљавамо, и опет их раздражујемо да чине смртоносна дела; него да чекамо према себи, и да пазимо: бдите и молите се, да не уђете у напаст. Тако је Стефан први трагом овог мучења дошао, кад је у Јерусалиму ухваћен од законо-преступника, и приведен у зборницу; и кад је убијан за име Христово, прославио се, молећи и говорећи: Господе, не постави им грех овај. Тако је Јаков други ухваћен од Ирода, и мачем су главу његову одсекли. Тако и први од Апостола, много пута је хватан и у тамници чуван, и напослетку је у Риму био разапет. Тако исто и преузвишени Павле, који је много пута био предаван, и до смрти је беде примао, и много страдао, и хвалио се о многим прогонима и скорбама, у том истом граду је ухваћен, и мачем су главу њему одузели. А (он се о својим прогонима и скорбама) хвалио исповедајући, како је у Дамаску котарицом са зида спуштен ноћу, и избегао је од људи, који су хтели да га ухвате. Јер је ваљало (предлежашчеје бје) испрва благовестити и учити слову Божијем, тако утврђујући братију да пребива у вери, и ово говорити: кроз многе скорбе ваља нам ући у Царство небеско. Јер нису тражили своју вољу, него многих, да би се спасли. И има многа њихова (тјех) ова(ква) по словима дела (садјејаних), али као што Апостол говори: примите дакле људе који васпитавају и кажњавају, како је лепо (како приличи хришћанима).

Слово од Лимониса о Касијану епископу

У граду Нерону био је епископ по имену Касијан, и имао је обичај такав, сваки дан да служи Богу, тако и у све дане житија свога; и био је веома милостив. А једног дана житија свога, кад он није служио, онда је било јављено неком јереју у виђењу ноћном: иди говори епископу: не престај Мени да твориш свету службу; јер кад дођеш на памјат (на спомен) светих апостола Петра и Павла у Рим, тада ћу ти оддати плату твоју. А кад се пренуо јереј од виђења, онда није смео да каже епископу. И било је јављено јереју и друге ноћи то исто; па тако исто и то није казао епископу. И треће ноћи је дошао и рекао му: иди и говори епископу Касијану, као што ти је наређено. И онда је за преслушање многе ране (батине) добио свештеник. Онда је ујутру брзо отрчао јереј, и видео је епископа да служи, и сав у сузама пао је на ноге епископу, показујући му ране, и казао му је све. И од тога часа епископ ни један дан није преступио. А после тог виђења, треће године дошо је на памјат (на спомен) светих апостола Петра и Павла у Рим, пошто је дознао (за) свој одлазак к Богу. И као што је био обичај за долазнике (који су дошли у Римску Цркву), наредбом свих епископа, дали су му место да служи у старешинству. И тако, док је служио он литургију у цркви светих апостола Петра и Павла, Бог је прославио њега, јер се просветлило лице његово. И још се служба није завршила, кад је дао мир, он је сео; и пошто је много поучио о љубави, предао је душу своју Господу. И сви су прославили Бога, Који прославља угоднике Своје.

Слово о разбојнику, који је исповедио све своје грехе пред свима кајући се

Ја Јован видео сам страшну ствар кад сам дошао у Александрију: видео сам некога од разбојничког чина како је дошао к монашком чину, за кога је нарочито Јован пастир и лекар наредио, пошто се каје седам дана, да се прими, на виђење само места покајања (кад покаже покајање). А после седам дана призвао је тога и упитао га: да ли хоће са њима да живи са свим уверењем; (и онда га је питао) шта је неподобно (непристојно) учинио у својем житију? А он је приљежно (са усрђем) све своје исповедио грехе. И рече му искушавајући га игуман: хоћу дакле, да пред свом братијом ово говориш. А он, пошто је своје грехе омрзнуо, неодступно обећа: ако хоћеш, рече, онда и посред Александрије исповедићу. Онда је сабрао игуман све монахе, на број двеста и тридесет, и у недељу, кад је божански сабор литургију чинио, по скончању Јеванђеља, наредио је да уведу њега као осуђеника, у власану врећу обучена, и по рукама свезана, са крпом на глави (платишче), и нека братија да га вучу и по мало да бију. И кад су видели ово, монаси су се зачудили и сви су с плачем уздахнули, јер нису знали, шта се то чини. Затим, кад је близу црквених двери дошао, онда је повикала (возгласила) њему честна она човеко-љубна глава великим гласом: стани, јер си недостојан да уђеш овде. А он се ужаснуо и пао је од гласа који је изашао из светилишта, као што је сам после са заклетвом нама казивао, да глас није од човека изашао, него као да је страшан гром свише дошао. И сав обузет страхом пао је на лице у трепету (дрхтећи), и доле је лежао и ћутао обливен сузама (помост). И рече му лекар: реци нам све што си учинио, реци пред свима. А он је са трепетом исповедио све по реду. И таква (дела), која сваки слух зачуђују, сва плотска по природи и против природе, словесна и животињска, и до тровања и убиства, и друга, која није лепо слушати, или писанију предати. И кад се исповедио он, одмах је (игуман) наредио њега да пострижу, и к братији да се причести (да се прими међу братију). А ја сам се зачудио мудрости преподобнога, и упитао сам га насамо говорећи: ради чега си такав страни образ учинио?[3] А он рече: заиста ради ово двоје сам учинио: Прво дакле, да исповеди (све зло) што је с њим дошло (у манастир), и овим стидом од будућег стида да претекне (да се избави), како је и било; јер није устао од земље, брате Јоване, док од свега (зла) опроштај није добио; и немој да не верујеш ово. Неки од бољих брат говорио ми је, како: видео сам, рече, неког страшног (мужа), који има хартију написану, и перо, и заглађује грехе његове. Кад рече (у Псалтиру): исповедићу на мене сва безакоња моја Господу, и Ти си оставио нечестије срца мога. А друго, пошто други (монаси) неисповеђена сагрешења имају, тога ради и њих на исповедање управљам (устројавам), без кога нико остављење грехова неће примити. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

8 мај

Слово о пустињаку, који је примао хлеб од Бога

Био је неки црноризац, који је у унутарњој пустињи живео много година, и све је врлине исправио; и стар будући, али неискусан на вражду бесовску (на непријатељство). Јер био је веома трудољубив, и волео је безмолвије (без буке и метежа), и у молитвама и бдењима свагда је пребивао. И виђења је нека видео: некад на јави, некад у сну, и никако није одступао да следује безплотном житију; и није се бринуо о јелу, нити је воће садио да би телу било на потребу, него се на Бога надао. Није ни беседио о храни телесној, него је заборавио све, јер је хтео у савршеној љубави Божијој да пребива, и чекао је престављење од овога света; и више се хранио жељом за невидљивим (добрима), на која се надао. Па ни тело његово није се топило дугим трудом, нити се душа његова лењила; него чистим неким уређењем (устројењем) имао је добар нарав (карактер). А Бог је давао њему на два дана три хлеба, и творио је на трпези да се види (хлеб), и да буде за јело чист и сладак. И улазио је он у пећину кад је осећао потребу телу, и налазио је храну, и пошто се поклони, окушао је; и опет се хвалама хранио. Молитвама само и познањем (разумом) Божијим живео је, и цветао је сваки дан, подајући садашње време врлинама, а будуће надама. (Али) кад је на веће пошао, и дрзнуо се на боље савршенство (скончање), као да у руци већ држи (савршенство), тада се догодило њему умало да не отпадне од искушења које је дошло; потом дакле, што да не рекнемо, умало не на погибију њему? Јер заборавио се (толико) и дошао до тога, да се сматрао већи од свих, и као нешто да има више од свих људи, и тако се на себе уздао. И настала је (у) њему надуго мала нека лењост испрва, а потом и велика, да је било чудити се; и на хвале је лењиво устајао дремајући; и на молитви, више од хвале, није био надуго, и души је покоја хтео, и умом је доле гледао, и мисли зле је примао. И где се у тајнама грех мислио, ипак обичај првих (дела) водио (га) је, и тако некако извлачио (га) као трудољубца и спашавао. И некако је воззвао (отпевао вечерњу: Господи воззвах), и после обичних молитава према вечери, хлебове је нашао на трпези, који се изјутра њему дају; и јео је, и ојачао. Овим (он) знамење друго није познао, нити помислио, да такваја живот повређују (такве мисли), и на зло обраћају; него је мало размишљао (мислио), да не би дакле отпао. Једанпут (некада), једва од (неких) подобних (побожних молитава) зграбила је њега похота, и водила га у свет мислима, али се ипак уздржао тада. Сутрадан се на уобичајену молитву обратио, и после молитве и хвале ушао је у пећину, и хлеб је дакле нашао да предлежи њему, (али) не тако чист, него некако прљав, и устајао беше (унио беше хлеб и монах); па ипак је окусио, и ојачао. И кад би треће ноћи, и тројно зло се прилагало; јер ускоро ум његов мислима је почео да се мете. И била је памјат њему (памћење), како је ту заиста жена и с њим лежи, и било је као да твори што бива. Ипак, изашао је трећег дана на дело, молитве и хвале да учини, и нечисте је притом имао мисли, па се често обраћао и глумио се, овамо и онамо очи бацајући; јер је престајало њему добро дело, и (памћења) памјати зле су пристајале. И после мало (он) је ушао у себе (дошао к себи), и опоменуо се и пренуо, и познао је немоћ своју, и злу вештину ђавољу, и почео је да се каје и да плаче горко, овако говорећи: ако не би Бог помогао мени, умало би се уселила у ад душа моја.

Слово од Отачника

Брат је упитао Авву Силуана, говорећи: шта да чиним, Авво, како да стекнем умиљење, кад ме веома напада униније и сан, и ујутру, кад устајем, принуђавам се много, и без гласа псалме не говорим, и сну не могу да одолим? И одговорио је Старац говорећи: чедо, то што говориш псалме гласом, то ти је прва гордиња и узношење, то јест, ја певам а брат мој не пева. Певање дакле гласом помрачује срце, и жестоко твори (тврдо); и не оставља душу да се умили. И ако дакле хоћеш у умиљење доћи, остави песме са гласом. И кад стојиш и твориш молитве твоје, ум твој на силу стиха да пази, и мисли како пред Богом стојиш, Који испитује срца и бубреге. Кад устанеш од сна, пре свега прослави Бога устима твојим, и почни одмах правило твоје лако и тихо, уздишући, помињући грехе твоје, и муку, где имаш да се мучиш. И рече брат: ја, Авво, откако сам постао монах, утврђена правила и часове по октоиху појем. И говори Старац: тога ради умиљење бежи од тебе. Види велике Оце, како су безкњижни били, и нису знали ништа, осим мало псалама; ни гласа ни тропара нису знали, и као светила у свету просијали су. И сведочи ми (овом) слову Авва Павле Прости, и Авва Антоније, Авва Памво, и Авва Аполос, и остали, који су и мртве подизали, и на бесе су власт примили, не песмама и тропарима и гласовима, но молитвама и постом. Не спашава дакле украшавање песама човека, него страх Божији, и сачување заповести Христових. А гласно певање многе је у преисподње земље свело, не само светске (људе), него и свештенике: у блуд и у страсти себе су потопили, које су више песме светске; јер ради ових се сабирају у цркву. Разуми, чедо, колика су дела на небесима, и не пише се о њима: како са октоихом певају. Него један чин непрестано пева: алилуја; други чин: свет, свет, свет Господ Саваот; други чин: благословена слава Господња од места дома Његовог. А ти, чедо, заволи смирење Христово, и пази себе да се сачува ум твој у време молитве. И где год идеш, не показуј себе као оштроумна и учитељна; него буди смирено-мудар, и Бог ће ти дати умиљење.

Слово од Отачника

Рекао је Авва Атанасије, да: много пута говоре неки од вас, како: где су гоњења и мучења? Ево већ буди мучен савешћу, умри греху, умртви удове земне; и ето, бићеш мученик извољенијем (по извољењу). Они са царевима и са кнезовима борили су се; а имаш и ти противника ђавола цара греху, и начелнике бесове. Тако дакле некада су онима идолишта и жртвеници предлежали, и мрско идоло-служење и лажни идол. Разуми у души полажући, како има и данас идолиште и жртвеник, и лажни идол у души мислено. Идолиште је дакле, не-сито лакомство; а жртвеник је: сладостне жеље;  а идол је: дух жеље. Јер човек који робује блуду, и према сластима се упражњава, Исуса се одрекао, и идолу се клања; (он) има дакле у себи афродитин кип: плотску мрску сладост. А човек, који је гњевом и јарошћу побеђен, и не одсеца страсти ове лудила, Исуса се одрекао, и ариса има у себи бога; јер се поклонио гњеву, које је знак лудила. А други среброљубац и сластољубац, који закључава утробу своју од брата свога, и не милује ближњега свога, Исуса се одрекао и идолима работа; јер има у себи идола ермиса, и твари се поклања изнад Творца; јер корен је свим залима среброљубље. И тако, ако се од ових уздржиш, и сачуваш се од лудих страсти, погазио си идоле, и одрекао си се зло-верија, и постајеш мученик, исповедајући добро исповедање. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

9 мај

Чудо светог Николаја о ћилиму

Пошто смо дакле слушали Светога Духа, како кроз пророка Давида говори: као што жели јелен на изворе водне, тако душа моја к Теби, Боже. Заиста дакле жели душа верног хришћанина на слушање слова Божијих, која се творе од Светаца Његових. Јер зар је слађе, кажи ми, људима да работају земаљским царевима, него да слушају тајну из уста Цркве? Више од тога (служења царевима земаљским), весеље приноси душама које хоће да работају небеском Цару Христу, слушање слова Божијих, и чудеса, која се чине од Светаца Његових. А ја худиј хоћу да почнем писање о чуду светог Николаја, које се учинило тада при мојој худости у Цариграду.[4] И сада молим вас верне, да ми будете помоћници молитвом, мени, који сам погружен у сумњу (у двоумљењу), пошто немам навику на овакво дело. Јер ово да учине (писање), то припада искусним (људима) у мудрости и умно обученим. А опет, кад помињем оног раба лењивог, који је утајио имање господара свога, и није дао на приплод земљи срдачној, ово пошто помишљам, и страхом обузет, пружио сам руку моју на ово дело. Био је неки по имену Николај, у напред реченом Константин-граду, који се рукодељом хранио, и (као) веран према Богу имао је завет свој према светом Николају, и није проводио дан светог Николаја без памјати (без памћења); и тако је он чинио не-ослабно. Јер кад је чуо у светим писанијама како се говори: чествуј Господа од твојих праведних трудова, увек је ово у уму држао, и дошао је (тако) до велике старости, уједно и убогости, јер већ није могао да дела. А кад се приближио тада дан светог Николаја, помишљао је у себи: шта да чини? Па говори напред речени старац жени својој: жено, ево дошао нам је дан љубљеног великог архи-јереја Христова Николаја, шта да чинимо, кад смо у оскудици и немамо што треба за дан тога Светога? А верна та жена одговорила је, говорећи мужу својем: знаш, господине мој, да је дошао крај живота нашег; старост те стигла скупа са мном, јер данас, или сутра крај живота примићемо; па немој да одвратиш мисли твоје, и љубав према Богу, и према светом Николају. И ово пошто је рекла, показа му је ћилим свој, говорећи: узми ово, и иди продај; па онда купи све што је на потребу памјати светог Николаја, јер друго ништа немамо, осим ово једино; и ово нам није ни за какву потребу; зар ће чедима нашим остати, које немамо? А кад је чуо ово верни старац, похвалио је већма Бога, и узео ћилим и изашао је. А онда кад је он ишао посред трга, где је стуб светог великог Константина, пошто је он прошао светог Платона, срео је њега брзиј свагда на помоћ свети Николај, у образу старца неког честног, и говораше старцу, који је носио ћилим: друже љубљени, где идеш? Одговори њему старац, који је носио ћилим: имам потребу да идем до трга. И кад се већ приближио, говори њему свети Николај: добар је савет твој, друже, али ипак кажи ми, за колико хоћеш да продаш твој ћилим, јер ја хоћу такав ћилим да купим? Говори Светоме старац: прво је дато за њега осам златника, а сада ћу примити колико ми год даш. Говори Светиј старцу: хоћеш ли узети шест златника? И говори старац Светоме: узећу с радошћу, ако ми даш. Ту одмах машио се за xеп ризе своје свети Николај, и извадио злато, и дао је шест златника великих у руке старца. И говори њему: узми, друже, ово, и дај ми ћилим. И узео је дакле старац с радошћу, јер није достојао ћилим тога.[5] А свети Николај је узео ћилим из руке старца и отишао од њега. А кад су се разишли они међу собом, онда су говорили људи (на тргу) који су гледали старца: еда привиђење видиш, старче? шта то говориш сам? Јер старца су видели и глас његов слушали, а Светога никако, ни гласа, ни самога нису видели, само једино старца. А свети Николај је дошао одмах, носећи ћилим, код жене напред реченог старца, и говори њој: пошто је муж твој друг мени одавно, он ме срео и замолио ме, говорећи: учини са мном љубав, однеси ћилим овај код жене моје, јер ја имам потребу другу, рече, и ево имаш твоје, сачувај га. И ово кад је рекао, невидљив је постао. И жена је узела, а због страха није смела да пита: ко си ти, пошто је честног мужа видела где светлом сија. Али се (после) гњевом ражегла на мужа свога и рекла је, (мислећи да је заборавио савет према њој, и љубав према Светоме): тешко мени, говораше, мучној, кад сам се удружила са мужем законо-преступним и лажом напуњеним. И ово и слично томе пошто је рекла, није хтела да гледа на ћилим свој, горећи љубављу према Светоме. А муж њен, пошто није знао шта је било, купио је што треба за дан светог Николаја, и ишао је према колиби својој, радујући се добитку на продаји ћилима, да не погреши од мисли своје. А кад је он дошао у колибу своју, и кад га је видела жена, онда се гњевом ражегла на њега, и избацала је слова зла говорећи: да одступиш од мене од овог дана, кад си слагао светом Николају; јер боље је било теби да не обећаш, него ли кад обећаш да слажеш светом Николају; јер није лажов Христос Син Божији, Који је рекао: нико, који руку положи на рало, и гледа натраг, неће управљен бити у Царство небеско. И то пошто је она рекла и слично томе, донела је ћилим свој пред мужа, говорећи: (ево ти) ово имај, а мене нећеш имати код себе, јер си слагао светом Николају, и прво (ис)прављење погубићеш. Јер пише: ако учини човек сав закон, а сагреши у једноме, постао је свему кривац (виновник). А ово кад је чуо старац од жене своје, и кад је видео ћилим свој, дивио се, и није могао да се домисли, шта да одговори жени својој. И пошто је стајао за дуго, разумео је да је то чудо било, које је учинио свети Николај. И пошто је уздахнуо из дубине срца и радости се напунио, онда је подигао руке своје на небо и говораше: слава Теби, Христе Боже, Који чиниш чудеса кроз дивног светог Николаја. И говори Старац жени својој: жено, тако ради страха Божијег кажи ми, ко ти је донео тај ћилим, муж или жена, стар или млад? И одговори жена мужу говорећи: муж светао и честан, који светле ризе носи, у образу Старца честног, дошао је носећи овај ћилим наш, и говори мени: жено, муж твој ми је друг (пријатељ), и срео ме је и замолио да донесем овај ћилим код тебе, сачувај дакле. А кад сам примила, нисам смела дакле да питам њега, ко си ти, честног мужа видећи. А он, кад је чуо од жене, зачудио се, и показао је жени остало злато, и купљену храну и вино, просфоре и свеће, које је на потребу за дан светог Николаја. И говори: жив је Господ, да заиста јесте свети Николај тај, који је купио од мене овај ћилим, и опет је донео у обиталницу нама убогим и смиреним рабима његовим. Јер су говорили људи, који су видели мене кад сам беседио са њим: еда привиђење видиш, (пошто) су мене јединога видели, а њега никако (нису ни видели, ни чули). И одмах су завапили они као једним устима, благодарећи све-могућем Богу, и хвалећи великог архијереја Николаја, брзог помоћника свима који призивају њега с вером. Тада, пошто су се радости напунили, одмах и брзо су отрчали у цркву светог Николаја, и свима, који су се догодили, тамо су казали. И сви, кад су чули чудо које је било, прославили су Бога и светог Николаја, који чини милост са рабима својим. И одмах су послали (људе) да кажу патријарху. И наредио је (патријарх) да се дадне храна (кормљу) од имања свете Софије. И учинили су празник честан са похвалама и певањем, и песмама духовним. И честни сабор цариграда, верни хришћани, трчали су на слушање чудеса Божијих, која се творе од Светаца Његових, који су у том граду чувеном;[6] ових чуда нема броја, јер нико од људи који живе не зна (број чуда), само једини Бог (зна). И више је (чудеса) која су од светог Николаја творена, који не само у том граду чувеном царском сија чудесима, него и по целом свету, по земљи и мору. Јер ко је икада с вером призвао њега, и није добио помоћи од њега брзо? или ко је у беди призвао њега, и није примио избављење? Али ти, Оче честни и свети Николаје, не заборављај рабе твоје, који творе вером памјат твоју у светости твојој, и који се светом твојем образу чудо-творном клањају.

Чудо светог чудо-творца Николаја о осиромашеном манастиру, кога је обогатио златом

Био је неки човек богат веома, и милостив према сиромасима, и љубазан према светим црквама. Овај дакле некада кад је ишао на страну са отроцима својим, кад су они ишли тим путем, где је био манастир светог Николаја, и кад је он помишљао у срцу својем милостињу да дадне у тај манастир, и, пошто су прошли мало, онда је видео човека где лежи мртав и наг, од мраза умрли. А онај милостиви муж, учинио је милост своју над њим, и наредио је отроцима својим да га узму, и рекао је осталим отроцима својим: пођите ви, а ја да предам овог мужа у манастир, па ћу вас стићи. И кад је он био у манастиру, објавио је игуману и свој братији, и почео да им казује: Оци, кад смо ишли ми овим путем, нашли смо човека овог где лежи мртав на путу, па ово не знам о смрти његовој, шта се њему догодило, или је од разбојника убијен био, или је на мразу умро, као што сви ви видите; али ипак, Оци свети, погребите га овде. И узео је злато своје и дао је њима; и наредио је да праве (помен) за њега; и тако су погребли њега честно. А муж тај поклонио се светом Николају, и свој братији, и отишао је својим путем; па те исте године опет се вратио у дом свој. А кад је ишао он тим путем, где је био нашао мртвака, видео је младића где плаче на том месту; и почео је да пита за разлог његовог плача. А он (младић) рече њему: господине мој, веома ми је скорб, и тога ради плачем. Отац мој био је трговац, и пролазио је овим путем кад је ишао у трговину, и после много дана пошто смо чекали ми њега, није се појавио; него је дошла нама вест, како је убијен од разбојника, и тога ради тражим на месту овом, да бих бар тело његово нашао, и да бих утешио матер моју од многих печали, и сам да бих се утешио; али не могу да га нађем. А онај благо-верни муж, пошто је утешио њега духовним словима, онда рече: кад сам ја ишао овим путем, нашао сам на месту овом човека мртва где лежи и нага, од мраза умрлога; и узео сам њега и одвезао у манастир светог Николаја, и погребао сам њега, и злато сам дао монасима да праве (помен) за њега. А младић, кад је чуо ова слова, поклонио се њему до земље, и замолио га је говорећи: учини, господине, милост са мном, и пођи са мном до манастира оног, да бих видео гроб оца мога. А онај добри трговац потрудио се до манастира са тим младићем, са великом љубављу. И кад су били они у манастиру, позвао је трговац игумана и све монахе тога манастира, и рекао им: помињете ли, Оци свети, кад сам човека мртвог довезао код вас, и наредио вам да погребете њега? А они рекоше: да, и злато си дао нама, и погребли смо га, и правили смо за њега помене; и показали су му место, где су погребли њега. И рекао је трговац младићу: ово је гроб оца твога, не скорби. Тада рече младић братији: молим вас, Оци свети, не браните ми да узмем кости оца мога, да бар тога ради нађем мало неко утешење. И рекоше монаси: како хоћеш, тако и учини. И замолио је њих младић, да откопају гроб; и кад су откопали земљу, и открили раку, нашли су њу пуну злата и сребра. И зачудили су се сви овом чуду, и прославили су Бога и светог Николаја; а младић тај невидљив је постао. Онда се јавио свети Николај у сну игуману, говорећи њему: тога ради било је ово чудо, да од сада не оскудева обитељ ова, јер дао вам је Христос милост Своју, и послао је анђела Свога, оног доброг мужа.

10 мај

Слово о црноризцу, који је исходио из манастира

У земљи Руској, у граду Кијеву, у манастиру Оца Теодосија, ту је био црноризац који се слабо подвизавао при светом Теодосију, и често је бежао из манастира, и опет је долазио код блаженога. А он је с радошћу овога примао, говорећи: неће оставити њега Бог да умре ван овог манастира; јер ако и много пута одлази, али кончину житија у манастиру овом примиће. И молио је Бога Светиј о њему, да дадне њему трпљење. Затим, после многих његових одлажења, дошао је (он) једном к великом Теодосију, и молио се њему да га прими у манастир, као једнога од заблуделих.[7] И Светиј је њега с радошћу примио, и к стаду својем прибројио. А црноризац онај почео је да даје економу нешто од имања свога, јер беше делао ризе (правио). Тада Светиј рече њему: ако хоћеш бити савршен инок, носи (те ризе), баци у пећ која гори, јер (то) је преслушања дело. И он по наређењу Теодосија однео је (те ризе) и бацио у огањ, и од срца је послушање учинио своме учитељу. И остале дане с миром је скончао, и уснуо је у манастиру великог Теодосија.

Слово о користи душевној

Човече, све си примио од Бога: смисал (разум), вештину и ум; и све ти је покорено, што је на земљи, у горама, и у водама, и по ваздуху, и за храну (и употребу) теби је дато. Али у зајам ти је дато, да оддаднеш уместо тога: правду, љубав, кротост, смирење, милостињу. И Бог ће ти оддати дарове, које око не виде, и ухо не чу, и на срце човеку не узиђе, које је уготовио Бог људима који Га воле. Човече, док си на тргу (тржишту) житејском, док се трг не разиђе, купи себи милошћу сиромаха помиловање од Бога; смирењем вечну славу; правдом житије безконачно; чистотом венац; кротошћу улазак у рај; молитвом са Анђелима житије. Купи себи трудом покој; бдењем лице невидљивог Бога; а постом и жеђом вечних блага наслађење. Човече, да ти буде у глави ум и смисал (разум), (тим душевним) очима гледање према Богу; а (телесним) очима доле, у земљу, у коју ћемо после мало отићи. У ушима слушање књижно (светих књига); у рукама давање убогима; у срцу безгневље; у телу чистота; у утроби гладовање; у коленима поклоњење према Богу. И ако ово сачуваш, бићеш чедо Светла, и син Царства небескога, и наследник вечне радости, и бићеш грађанин вишњег Јерусалима.

11 мај

Слово од Отачника

Брат је упитао неког од Отаца: како ђаво приноси напасти Светима? И рече му Старац, како: био је неки од Отаца по имену Никон, који је пребивао у гори Синајској. И гле, неки (човек) отишао је у дом фараонита неког, и пошто је нашао кћер његову саму, онда је пао с њом, и говори јој: реци: како је Авва Никон учинио мени ово. А кад је дошао отац њен, и дознао ово, онда је узео мач и отишао на Старца. И пошто је закуцао (на врата), изашао је Старац; па кад је (фараонит) подигао руку да га убије, тада се осушила рука његова. Онда је отишао фараонит онај и казао презвитерима; а (они) послали по њега, и дошао је Старац. И задали су му ране многе (батине), и хтели су да га одагнају, али се молио Старац говорећи: оставите ме Бога ради овде, да се покајем. Тада су (презвитери) одвојили њега на три године, и дали су заповест, да нико код њега не иде. И учинио је три године (Старац); и долазио је сваке недеље и кајао се у цркви, и молио је све, говорећи: помолите се за мене. А напослетку побеснео је човек који је учинио грех (постао је бесомучан), који је пребацио (свој грех) на отшелника, и исповедио је пред црквом говорећи, како: ја сам учинио тај грех, и оклеветао сам раба Божијег. Онда је отишао сав народ кајући се према Старцу и говорећи: опрости нам, Авво. И рече им: ако је до опроштаја, опроштено вам је, а ако је до пребивања (до остајања), више нећу да будем са вама овде; пошто се нико није нашао од вас да има расуђивање, и да ме помилује. И тако је отишао. И рече Старац: видиш ли, како ђаво приноси напасти на Свете?

12 мај

Слово из житија светог Епифанија о жито-продавцу

Некада, кад је настала глад у тој страни (држави), где је Епифаније био епископ, била је велика туга народу у том граду. А био је ту неки богаташ Фаустијан по имену, вером паганин; овај је многе храмине жита имао. И рече њему Епифаније: друже (пријатељу), дај ми пшенице за прехрану ових људи, а на мени нека буде тај дуг (твој дуг). А немилостиви Фаустијан рече Епифанију: иди, моли се Богу твојем, да ти да пшеницу, да прехраниш другове твоје (пријатеље). Онда је Епифаније једне ноћи отишао у цркву светих Мученика, и са многим сузама молио се Богу, да дадне хране људима који требују. А било је ту идолиште дијево – тврђава, према којој нико није смео да приступи: ако ли се дрзне, онда ће смрћу умрети тај, који дође к њој. И настао је глас с неба Епифанију говорећи: иди у дијеву тврђаву. И отишао је Светиј, и отвориле се њему двери, и ушао је, и нашао је много злата. И кад је узео отуда злато, (онда) је давао Фаустијану (злато), и узимао од њега пшеницу, и давао је људима који требују; и (тако) је откупио сво жито и пшеницу од Фаустијана. Тако су грађани напунили храмине своје пшенице и жита, а нестало је хране у дому Фаустијана. Јер Бог је хранио људе рукама Епифанија. А туга је настала у дому Фаустијана; и (он) је онда пустио једанаест лађа у Калаврију, и (купили су) тамо, и напунили све лађе пшеницом и житом. А кад су ишли они у својбину, на сто врста испред града, бура велика подигла се у мору, и потопиле се лађе са пшеницом. А Фаустијан кад је ово видео, онда је почео да хули на Бога Вишњега, и да наноси хуле на светог Епифанија, говорећи: та варалица, не само на суву што не даје дому мојем да се доноси што је потребно, него и у мору погибију чини, и шаље бесове, и спречава дому мојем да се доноси што је потребно. Ово је рекао, и много другога претећи Епифанију. А сви мужеви и жене тога града сабали су пшеницу, и напунили су храмине своје за целу годину пшенице; и збило се псаламско слово (реч псалма): богати су осиромашили и огладнели, а људи, који траже Господа, неће се лишити ни једног добра. Јер Господ не оставља никада људе, који се надају на Њега.

Поука о животу, и о смрти, и о суду

Побринимо се, браћо, да се покајемо пре смрти од грехова својих, и за душевни да се припремимо исход (за излазак душе); јер свет овај пролази и слава његова губи се. Јер ће доћи Господ са небеском војском на Суд, свакоме човеку да оддадне по делима његовим: праведницима живот вечни, нестариви и безконачни; а грешницима муку вечну и огањ неугасиви и таму неосветљавану. Од чега, браћо, потрудимо се да избегнемо, и са праведнима венчани да будемо; Бога да славимо у радости и у весељу, у Светлу, Које се не помрачује. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

13 мај

Слово о наравима (карактерима) добрим и злим

Страх Божији одгони сваку злобу, а лењост одгони страх Божији. Заробљење греховно одгони боље нарави и добре. Четири нарави су добре према спасењу: чување заповести Божије; смирење уму; бојазан језика свога; тескоба житија. Четири су нарави, које снабдевају душу: милост према свима; не гњевити се од заборава; пазити на трпљење, и не осуђивати никога; молити се на сваки час, припадајући к Богу непрестано у срцу својем; и правити се грешним више од свих.[8] Четири нарави помажу новом подвижнику: поучавање сваки час; бдење без лењости; послушање према свима; и ћутање. Са четири дела душа се прља: гресима мрским; љубављу према победи (љубо-славних); сувишним једењем и многим сном; украшавањем риза. Са четири дела таман бива иноку ум: мржњом према другу; пркошењем; хулом; зло-словљем. Са четири дела подиже се блуд иноку: једењем до ситости; не-ситим спавањем; празним беседама; и кад се учењем много-словним прави мудар. Са четири дела подиже се иноку гњев: кад људима у свету даје и узима; кад твори своју вољу; кад учи све, и сам се сматра мудрим; и кад воли да се слави од људи. Са четири дела пуста бива душа иноку: не-ћутањем; не-љубљењем труда; хтењем плотским; и шкртошћу. По четири образа (због четири узрока) сваки грех бива: прво, по незнању; друго, по пренаглости; треће, по нужди; четврто, по љубави.

Тумачење: Прво по незнању, кад је од простоте неук свакако човек, за мало-умност његову ако учини грех, и – (ваља) поразсудити о њему. А друго по пренаглости, речено, у часу времена: одједном, ако учини човек грех, а претходно се није помислом поучио (није промислио), овоме – суд и милост. А треће по нужди, кад је човек бедом не-вољном привучен, ако учини грех, овоме – казна, али с милошћу. А четврто по љубави, ако учини грех, који је претходно хтео (грех) у уму, и тражио, и учинио га с љубављу, и после греха исто опет мисли; и колико времена ако тако остане без покајања, то је тежак смртни грех; овоме – по правилима црквеним казна, речено: епитимија.

Друго указивање (тумачење): у сну саблажњење бива ради многих узрока: прво од осуђивања брата свога – ово је грешно веома; друго од гордости и од високо-умља – и ово је такође грешно; треће од преједања и пића – ово је томе слично (грешно); четврто од природе – ово је безгрешно дакле, али ипак скверном назива се; или (кажу): ствар се излива без кретања и маште, као и друго сувишно; а пето од слабости телесне, и од болести неке; шесто од зависти бесовске. И ови се дакле раздељују од светих Отаца, који разсуђују: Прво дакле (ваља) престати са осуђивањем, и другим злим делима, и кајати се са исповедањем и сузама, и не узвисивати се у неким исправљењима (успесима), нити се гордошћу уздизати, јер зло је ово већма, пошто је бес због високо-умља отпао од славе Божије. А кад се преједа и опива инок, и по светски често ходи без реда, и спава довољно, то велики стид доноси њему. Али ваља он да слуша наставника свога (Старца), и скверне своје помисли да исповеда своме Оцу духовноме, и са страхом Божијим да посматра своје грехе, и да има пред очима смрт. А крај свему томе, ако о неком (брату) очима нешто видиш, и ушима чујеш, реци: зашто ја да судим брату, кад сам ја више од свих грешан? Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

14 мај

Слово о Старцу Серапиону

Преподобни Отац наш Серапион од младости је био монах, и није скупио света овога имања, него је такво било житије његово као неке птице. Јер није стекао никако и ништа, нити је у колиби покривеној седео, него је плаштаницу носио и мало јеванђеље, и тако је ходио као безплотан. Много пута су налазили њега ван села на путу где седи и горко плаче, и питали су га, говорећи: зашто плачеш, Старче? И (он) је одговарао њима: господар мој поверио ми је своје богатство, а (ја) сам га погубио, и протерао (истерјах), и (зато) хоће да ме мучи. А они кад су чули, онда су мислили, како о злату говори, и постављали су му један мало хлеба, други воћа, и говораху: узми, брате, а о богатству које си погубио, не скорби, може Бог да ти пошаље њега. И одговарао је Старац: амин, амин. А кад је опет отишао у Александрију, видео је сиромаха где дрхти од зиме, и стао је, и почео помишљати, како дакле ја рачунам себе да сам постник и делатељ Христов, и ризу носим, а овај сиромах, а пре (би се рекло) Христос, од зиме умире? Заиста, ако (га) оставим да умре, као убица бићу осуђен у дан Судњи; и онда је свукао ризу своју и дао сиромаху; и седео је наг, држећи под пазухом јеванђеље које је носио. И кад је пролазио неко познат њему и видео га нага, (тај) рече: Оче Серапиона, ко те свукао? А он је извадио јеванђеље, и рекао му: ово ме свукло. И потом је видео неког човека, који је од другога био држан због дуга, и није имао шта да оддадне њему. И сажалио се блажени Серапион, и узео је јеванђеље и продао га, и дао је за дуг принуђеног човека, и дошао је наг у колибу своју. А кад је видео ученик њега нага, говори му: где (ти) је мала ризица? И одговара Старац: напред сам је послао, чедо, где требујем уместо ње боље. И рече му брат: а јеванђеље мало где је? Говори Старац: ваистину, чедо, оно ми је говорило сваки дан: продај имање и дај сиромасима, да би у дан Судњи нашао њега; и веће дерзновење (смелост) хоћу да имам пред Богом нашим Исусом Христом. Овај (Серапион) дакле после честог прелажења, дошао је у Јеладу (у Грчку), и остао је у Атини три дана. И није примио ни од кога хлеба, а ни бакрице никако није носио, ни улагалиште (новчаник), ни огртач (милотар), нити друго нешто такво. А кад је дошао четврти дан, онда је веома огладнео и стао је на високом месту у граду и почео да плаче по нужди и да вапије: мужеви атински, помагајте. И притекли су философи први града, и питали га: откуда си (ти)? и због чега страдаш? А он им рече: родом сам дакле египћанин, и откако сам из отаxбине моје изшао, у (руке) сам три зајмодавца упао, и два су ме дакле оставила, пошто су примили дуг, а један ме не оставља. А они су опет питали њега: ко су зајмодавци? и ко мучи тебе, укажи нам тога, да ти помогнемо? Тада им рече: смућивало ме[9] од младости моје среброљубље и блуд и стомачно лудило (неистовство); и од двоје сам се дакле избавио, и више ме не смућују, а стомачно лудило ме не оставља (и не може да ме остави); четврти је дакле дан како нисам јео (ништа), и не престаје да ме смућује, и тражи као обично. Тада неки од философа рачунајући да лажно говори, дали су му златник, и последовали издалека да виде њега, шта ће учинити. А он кад је узео (златник), отчао је и положио га у хлебо-продавницу, и узео је један хлеб и отишао; и више се није појавио у оном граду. Тада су познали философи, како је заиста у врлини (Старац); и пошто су дали за хлеб цену, узели су златник свој. А (он) је дошао у стране Лакедемонске, и чуо је о неком првом грађанину, који је манихејску веру држао, а био је у врлини по житију; њему је опет дошао и продао себе. И после две године благодаћу Христовом одвојио је њега од јереси, и заједно са женом његовом, и са свим домом његовим, привео га је Цркви. Тада су га заволели, али потом не као раба, него као присног Оца (њега) су имали, и славили су Бога.

15 мај

Слово од Лимониса о неком глумцу, који је хулио на свету Богородицу

Илиопољ звани град је у страни Либије финичанске; у њему је глумац неки био, по имену Гајан, који на свим играма ругајући се свету Богородицу је ружио (скотовиђао). И јавила се њему света Богородица, и говори: шта сам ти зло учинила, те ме посред толиког народа ружиш и зло-словиш? А он је устао од сна, и остао неисправљен, (и не само то,) него и још више је ружио. Једног дана опет се јавила њему света Богородица, поучавајући и говорећи: кад тако зло говориш, не вређаш мене, него своју душу. А он је још више зло ружио (скотовиђао). Па она се и трећи пут јавила њему, тако исто говорећи и поучавајући. И опет (он) није исправио себе, него још више у играма је ружио. А једног дана док је он спавао у подне, јавила се њему света Богородица, и ништа му није рекла, једино је пречистим својим прстом нацртала обе руке његове и обе ноге. И кад се пробудио у тај час, имао је одсечене руке и ноге, и сам је труп једино лежао. Ово је (после) окајаниј исповедао свима, хулником себе називајући (творећи), и како је ради злог ружења толико пострадао, јер је човеко-љубљем њеним много пута васпитаван, и није исправио себе. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

16 мај

Слово о Авви Теодору

Казивао нам је неко од Отаца о Авви Теодору, како: дошли смо код њега у време јужно (у лето), и нашли смо га подерану одећу да носи, и прса су његова била нага, и кукољ његов спреда. Кад ето, неки мирјанин дошао је да га види; и кад је закуцао (на врата), изашао је Старац да отвори, и сусрео је њега (и поздравио), и онда је сео, и у вратима почео да говори њему. А ја сам узео парче платна (комат сарјан), и покрио сам рамена његова. Али Старац је пружио руку и одбацио то (платно). И кад је отишао мирјанин, онда сам рекао њему: Авво, шта си то учинио? Је ли дошао човек да добије користи (духовне), или да се саблазни? И рече ми Старац: шта говориш, Авво, је ли још људима да работамо (да робујемо)? Учинио сам дакле, што је било потребно, а остало је прошло. Ја дакле како се нађем, тако (и) срећем (људе). Тада је поручио ученику своме говорећи: ако неко дође хотећи да ме види, не реци њему ништа људско (како је уобичајено код људи), него, ако једем, реци: једе; ако ли спавам, реци: спава. И друго, што год чиним, реци му тако исто.

Слово Григорија беседника о некој отроковици (девојчици)

Нећу ово на-даље ћутању да предам, које ми је (пред-речени) Пров Божији раб казао, о својој сестри, по имену Муси, малој отроковици (девојчици). Јер је говорио, како се неке ноћи у виђењу њој јавила пресвета Богородица и присно-дева Марија, и истог узраста њој отроковице је показала (девојчице њене вршњакиње). Ова (Муса) је хтела да се придружи њима, али није смела. А кад је блажена присно-дева и Богородица Марија упитала, да ли хоће заједно са њима да буде у пратњи (у провођењу), и да живи (са њима)? Одговорила је отроковица говорећи: хоћу. Тада је (Муса) одмах од Ње (од Богородице) заповест примила, да потом више ништа детиње или непристојно (без-годно) не учини: од смеха и од игара да се уздржи, знајући свакако, да ће међу те деве, које је видела у пратњи Њеној, у тридесети дан и сама доћи. Ово дакле кад је видела отроковица, од свих обичаја својих уклонила се и изменила се, и свако од себе детиње младо-умље крепком силом је одузела. А кад су њени родитељи видели њу измењену, чудили су се, и питали је о томе; а (Муса) је њима одговарала, шта њој блажена Дева и Богородица Марија наређује, и у који дан у пратњу Њену (у последованије Њено) хоће да оде, њима је огласила. У двадесет пети дан дакле, (Муса) је огњем била обузета; а у тридесети дан, кад се час њеног исхода приближио, опет је ту исту приснодеву Марију и Богородицу видела код ње да је дошла са отроковицама, које је и претходно са Њом у виђењу видела; и Богородица је њу позивала. И почела је она да одговара тихим гласом и кротким: ево, Госпођо, идем. И са тим гласом дух је предала; и од девственог тела је изашла, и са светим девама се населила (удомила се). Угодно је ово што говориш, али хоћу да знам: да ли сада пре примања тела, могу на небесима примљене да буду душе праведних? Ово ни о свим праведним (душама) не можемо рећи, нити опет свакако одрећи. Јер има неке праведне душе, које су од небеског Царства неким обитељима у растојању. Штете ове јављање шта друго показује, осим да су имале неко оскудевање (недостатак) савршене правде. Јер пошто скончају праведне душе, одмах кад из плотских затвора изиђу, у небеске обитељи (седалишта) примају се, и потпуно је јасно да су то свете душе. Јер Сама Истина од Себе сведочи, говорећи: где је труп, тамо ће се сабрати и орлови; то јест, где је Сам Избавитељ наш с плотију, коју је примио, тамо ће се без сумње сабрати и праведне душе. И Павле је исто желео да се разреши и са Христом да буде. А ко не верује да је Христос на небесима, тај одриче и да је Павлова душа на небесима. Јер тај (Павле тврди), да по телесном разрешењу у небеској отаxбини душе ће бити насељене (удомљене); тако говори: јер знам, ако се земаљска наша храмина тела разори, саздање од Бога имамо храмину нерукотворену вечну на небесима; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

           17 мај

Слово светог Дионисија Ареопагита, како не ваља грешнике проклињати, ако и према Богу греше

Велики Дионисије Ареопагит рекао је, како: кад сам ја био некада на Криту, угостио ме свештени Карп, муж као ретко ко други; јер ради многе чистоте ума његовог према бого-виђењима је потребан био (достојан беше). Ваља дакле о њему указати ово: како ни службе Светих Тајни није почињао, док се најпре њему у почетним молитвама не јави свештено и благо-уверљиво виђење. (Тај Карп) је говорио дакле, како: некада ме опечалио (ожалостио) неко од неверних; а узрок печали био је овакав: јер од Цркве неке (хришћане) свратио је према безбожноме, то јест у не-честије. И потребно је било о обојици благо-љепно молити се, и Бога помоћника узети, и једнога онда обратити, а другога благошћу победити, и (притом) не престајати са васпитањем према користи, и тако према божанскоме тога привести разуму. Никада дакле овако не беше пострадао блажениј; и не знам, како је тада неку злобу и горчину искапао у души на (онога) који га је опечалио (ожалостио)? Кад је онда вече стигло, и поноћ се већ приближила; јер је обичај био блаженоме у то време да прави бдење према божанским певањима; сам у себи стојећи на божанској беседи, скорбио је и стужавао себи, и говорио: неће бити праведно, да живе мужеви безбожни, и да развраћају праве путеве Господње. И ово говорећи молио се Богу, жртвом неком житије обојице немилостиво да сконча. А кад је ово он говорио, одједном је видео храмину у којој је стајао, да се раздвојила од врха на двоје, и како пламен огњени с неба силази пред њим, и на плећима небеским видео је Исуса, и безбројно мноштво човеко-видно Анђела, који пристоје Њему. И ово дакле горе гледајући Карп се чудио; и онда се доле преклонио (погледао), и видео је на земљи дубоку пропаст раседнуту и тамну, и мужеви, против којих се молио (Карп), стоје при устима пропасти умиљени, и дрхтећи, да већ не упадну. А доле у пропасти аждаја је била, која гамиже; и некад дакле зубима шкргуће, а некад реп пружа и прави лукавства (кознствуја) како да их убаци у пропаст. А ту су и мужеви неки, који у пропаст ону према аждаји гурају, и тучу оне мужеве, које је проклињао Карп. И они мужеви већ су чекали да падну, нешто не-вољом, а нешто вољом, од зле (аждаје) по-мало принуђавани уједно и покоравани. И говорио је Карп, како: много више сам хтео тада доле да гледам, а за горње нисам марио, и тешко сам себи чинио и пренемагао се: како већ нису упали; и молио се опет (Богу да упадну у пропаст они мужеви). А кад се усправио, видео је небо, као и претходно, и Исуса, како је помиловао (оне људе); јер је устао са наднебеског престола, и код људи оних је сишао, и руку је помоћи пружио; и Анђели Његови прихватали су и утврђивали оне људе са једне и друге стране, и окрепљивали су (њих). Тада говори Карпу Исус, док је рука Његова још била пружена: тучи Ме опет (и разапињи), јер спреман сам много пута и опет за спасење људи да се разапнем; и више волим то, него други да греше; ипак гледај (доле), ако ти је угодно са аждајом у пропасти да боравиш (да житељствујеш), и да промениш ово боравиште, него са Богом и добрим и човеко-љубним Анђелима (да будеш).

Слово о пијанству и о покајању

Молим вас, сваког човека који хоће да се покаје према Богу, да се чувате од многог вина; јер то подиже похоте у људима, и страх Божији одгони од душе. Проси од Бога, да пода теби страх Свој, и одгони од своје душе похоте, које се боре са тобом и хоће да те раздвоје од њега. Пази себе: ако ти мисал рекне, како брат твој има нешто на тебе (против тебе), не оклевај, него иди помири се; и ако имаш које помишљање на њега, остави њему (опрости му), и дај покајање брату твојем са умиљењем, и не буди жесто-серд (тврдог срца) на брата твога. Јер сви имамо принуђивање од зависти бесовске гњев да држимо на браћу; али имамо (и) наређење свагда да се смиравамо пред Богом и људима. А о великој нишчети (о сиромаштву) да не оглашавамо; него да се поверимо Богу свим срцем.

Слово, како ваља са страхом стојати и са бојажљивошћу у цркви

Сваком верујућем према Богу Ангел Господњи долази, ако ми делима злим не одгонимо њега. Као што дим пчеле одгони, и голубе зли смрад; тако и чувара живота нашега Анђела: много-смрадни грех одваја од нас. Јер не дај, рече, на спотицање ногу твоју, да не задрема чувар твој. Као што неко цару пристоји и беседи са њим, па онда слуге призове и говори са њима, а остави цара; тако и човек, који у певању својем бунца (бљадиј), и глуми се (претвара) у уму својем. Зато да испитамо дакле (и да разумемо), браћо, како пристојимо? Као што дакле Анђели трепетно пристоје певајући, тако и ми; зар не треба да се подобимо њима чистим срцем, и са страхом да стојимо у певању и молитви нашој пред Богом? Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

18 мај

Слово од Отачника, о покајању

Дошао је неки човек код Оца Сисоја Тивајидца, и рекао му: хоћу да будем црно-ризац. И упита га Старац: да ли нешто имаш у овом веку? И говори он: једног сина. Тада рече њему Старац: иди и баци га у реку, и потом буди црно-ризац.[10] И он је отишао да учини; а Старац је послао за њим брата да му забрани, да не учини то. И кад је он већ хтео да баци дете, тада се појавио брат и повикао: шта чиниш то. А он рече: Отац ми је наредио да бацим. И рече му брат: не бацај дете. Онда је оставио он дете и дошао је код Старца, и постао инок нарочит у послушању, и благо-угодан у житију.

Слово светог Јефрема, како ваља са сваком приљежношћу читати свете књиге

Брате, кад наиђе на тебе лукави помисал, извучи твој мач, то јест, помени страх Божији, и (тиме) ћеш посећи сву силу вражију, и уместо трубе имај божанске књиге. Јер као што труба кад вапије (кад труби) сазива војнике; тако и свете књиге вапију и сабирају нам помисли на страх Божији. И опет: као што труба вапије (труби) у време рата, да подигне новог неискусног (борца, невјегласа) да буде приљежан на противника; тако и божанске књиге подижу да будеш приљежан на добро, и окрепљују те на страсти (против страсти). Зато, брате мој, принуђавај себе често да их читаш, да би ти сабрале помисли, које расејава враг својим зло-кознијем (злим лукавством). Прени се, љубљени, прени се уверено, потруди се увек на читање да будеш приљежан, да те науче (књиге), како ваља избегавати замке вражије, и (како) достигнути вечни живот; јер подиже и уразумљује умом прелашћенога читање божанских књига, и дарује му разум према Богу. Јер пише: упразните се и разумите, како сам Ја Бог. Слушај, брате мој, како разум Божији прима човек, који празнује у божанским књигама истинитим срцем. Зато, брате, не лењи се о души твојој, него празнуј читањем и молитвама, тако да ти просвете помисал, и да будеш савршен, и сав цео. Јер Дух Свети је Тај, Који ти говори: буди као јелен, који је жедан и жели да дође на изворе водне, то јест на божанске књиге; тако да испијеш од њих, и да ти угасе жеђ, која те распаљује страстима. Зар не знате, љубимци моји, како је на брак Сина Свога позвао нас Цар царујућих и Господ господствујућих? Зашто се онда лењимо, и не трудимо се одежде чисте да стекнемо, и свеће светле, и јелеја у сасудима нашим? Јер наг нико не улази тамо; а ако је безочан (безобразан) неко, и уђе не имајући одежде брачне, знате, како ће пострадати такав. Кад нареди дакле цар, свезаће му руке и ноге, и у таму најкрајњу бациће (га), где је плач и шкргут зуба.

Слово светог Јована Златоуста о молитви, како не продужавати молитве, него укратко се молити са умиљењем

Ваља дакле молитвенику не дуга слова да простире, него често да се моли; јер мале и честе творити молитве Христос је и Павлу наредио, и од малих сложења (слогова). Јер ако се на мноштво простреш слова, и за мало се олењиш, велико ћеш место дати ђаволу; јер ће приступити да те запне (саплете), и од ума да изведе оно што говориш. А ако и кратке твориш молитве, у свако време често прихватајући (те молитве), можеш лако целомудрен бити. А ваља творити молитве са многом бодрошћу, па нико изговор да нема, говорећи: није лако да се моли човек, који се брине о житејским стварима, и који се не налази близу дома молитвенога (близу цркве). Јер где год јеси, можеш поставити жртвеник; јер никако не забрањује место, нити забрањује месту време. Ако ни колена не преклониш, ако ни прса не бијеш, нити руке на небо уздижеш, него само ум покажеш топао, и испунио си (већ) сву молитву. Дозвољено је човеку, и на трг кад изађе, и засебно кад путује молитве приљежно да твори. Дозвољено је човеку и за трговином кад стоји, да се моли приљежно, и коже кад шије да пружа душу према Владици, кад није могуће у цркву ићи, нити има где да твори приљежно молитве. Јер не стиди се местом Бог, него једино тражи само ум топао, и душу целомудрену. А шта да говори молитвеник? Као што је хананејка она говорила: помилуј ме, Господе, јер кћи моја зло бесни; тако и ти говори: Господе, помилуј ме, јер душа моја зло бесни; јер велики је бес – грех.

Слово од Отачника

Рекао је Старац: кад видиш Бога да те милује, и даје души твојој умиљење, тада ти сатана напомиње дела нека у келији твојој, говорећи: ово дело, нужно је учинити то данас; или: иди ка томе (по имену), пошто је болестан; и друга дела. А ово све твори, да те не остави да се упразниш и наситиш сладости плача. Ако пак разуме човек прелест сатанину, и сачува себе, и ако се упразни у својој души и молитви са усрђем, одмах може такав да упразни искушење,[11] или од људи, или од бесова. Јер и сатана тада напада људе зло, кад они тучу њега добро. А гњев и јарост изнад свега погубљује умиљење, и смирење од душе, и плач. Има некад кад ти седиш, и опседају те помисли, и бесови као пчеле; одмах онда устани и помоли се, и проходај мало, и они ће се разићи од тебе. Рекао је опет (Старац): ако хоћеш да имаш плач, заволи сиромаштво, и не-стицање, и смирење, и не жели да имаш добре ствари у келији твојој. Кад онда потражи душа твоја нешто, и не нађе, онда уздише и смирава се, и тада Бог теши њу, и дарује јој много умиљење. И кад окуси душа сладост Божију, онда ненавиди (тако рећи) и ризу коју носи, и само тело своје. Ово ти дакле говорим, чедо, како: ако не омрзне човек тело своје, као врага и противника свога, да ни у чему не чини угађање њему, онда неће моћи да се ослободи од замки вражијих. Замка дакле ђавоља на инока, нарочито на младога, јесте тело наше, као што Авва Исаија поучава, говорећи: не ухвати руку нечију, нити почеши тело туђе, осим велике болести (муке), али и ово са страхом; нити неко да почеше тебе, нити се дотичи тела туђега; нити реци некоме: узми ваш (вош) од главе моје, или од браде, нити од скута (од ожерелија) риза твојих, нити да спаваш са неким, (ни) до малога у животу твојем; нити дај целив без-брадном (човеку), нити у самој Цркви, нити долазнику са стране, нити близу њега седи: да се не би дотицао тебе. Многи су дакле презрели ствари ове, као мале и не-битне, и пали су од ових (ствари) у пропаст велику, и погинули су. Свако дакле велико зло, од мале ствари почиње, и онда постаје велико. Човек, који чува ово често (стално), он чува плач и умиљење; а човек, који презире ово, ван плача је и суза. Јер човек, који има ово (плач и сузе), знамо да Бога има са собом. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

19 мај

Слово према судијама, да право суде

Разумевај, и право да судиш, и праведно да расуђујеш, није ти лако (ако) мито примаш;[12] немој да оправдаш неправеднога, ако ти је и друг, и немој да осудиш праведнога, јер Божији суд је истинит; ако ти је и брат, не оправдај њега, и правога не окриви осудом. Јер огањ од Бога долази на дом неправедних судија, и због суза правих злом смрћу ће поразити (њих), и чеда њихова у робство ће расејати, а сами (они) по смрти у муку ће осуђени бити праведним судом Божијим, кад дође да обнови земљу. Ово онда помени и побој се, и не примај клевете људи, који тајно шапућу. Не гневи се на невинога, нити се распаљуј јарошћу док судиш. Сирота и удовицу не поработи (не пороби) осудом продаје, нити се горди чином власти твоје, јер ти је од Бога дана.

Слово од Прича Соломонових

Сине, чувај законе оца твога, и не одбацај васпитање матере твоје. И завежи их за твоју душу заувек, и обавиј их око твога врата, кад ходиш води њу (заповест), и са тобом да буде; и кад спаваш, да чува тебе, и кад устајеш, да говори с тобом. Пошто светиљка јесте заповест закона, и светло, и пут животни, изобличење и васпитање: да те сачува од жене удате, и од оговарања језика туђег. Сине, да те не победи похота туђе лепоте, нити уловљен буди твојим очима, нити зграбљен буди од веђа њених; јер цена блуднице је као један хлеб; пошто жена душе мужева честних уловљава (лови). Може ли да увеже неко огањ у недра, и ризе своје да не сажеже? или да наступи неко на жар огњени, и ноге своје да не опече? Тако човек, који уђе код жене удате, неће без муке бити, ако се дотиче ње. Није чудно, ако неко упадне у крађу; јер краде, да би наситио душу своју гладну; а ако упадне, искупиће се седам пута; и све имање кад дадне, избавиће себе. А прељубник за скудост ума (за мало-умност), погибију души својој чини.

Слово о звању у Царство небеско

Кад Господ говори у Јеванђељу: уподоби се Царство небеско човеку цару, који учини браке сину своме: (браком) будуће весеље и светлост назива. Јер према људима, који се брину о земаљском, таква слова говори, знајући њихов обичај, и казује им причу, не стварно о браковима и о трпезама, него о вечним оним (добрима) јавља, знајући унапред њихово незнање (не-разумност), и хоће да јави будуће (Царство). Јер све зове цар са високим проповедањем, да дођу на брак, и да се насите оних неизречених блага. Али многи од званих нису марили, и одрекли су се, једни на њиву, други на трговину, а други ради жена ново-брачних лишили су себе те (вишње) светлости, и туђи су постали. А и други су били звани према тој светлости; и напунио се пир царев. И видео је ту цар човека, који нема одеће брачне, и рекао је слугама: свежите му руке и ноге, и баците га у таму најкрајњу, где ће бити плач и шкргут зуба. Јер људи, који су се одрекли звања, то су они који нису примили веру Христову, него су идоло-служењем помрачени, или су у јерес упали, или у вери мрским гресима одећу су упрљали светог крштења, и обећања су по правој вери погазили; заиста од Бога ће бити одагнани од вечне радости. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

20 мај

Слово од Отачника

Монах Мојсеј, који је био на камену, веома мучен од бесова на похоту блуда, никако није могао да седи у келији својој; и зато је отишао да каже Оцу Исидору. А Старац га је молио да се опет врати у колибу своју. Али није послушао њега Мојсеј, говорећи: не могу, Оче. Узео је онда њега Исидор и узвео га у горницу (у горњу собу), и рекао: погледај ка западу. И погледао је (Мојсеј), и видео је мноштво демона, који су били страшни, и правили су буку (и спремали се) за рат. Говори онда њему опет Авва Исидор: погледај ка истоку, и сагледај. И погледао је, и видео је безбројно мноштво Анђела прослављених (просвећених). Тада рече Авва Исидор: ови су послани ка монасима од Господа на помоћ, а западни су они, који се боре са нама; али је више Анђела који су са нама. И тако је похвалио Бога Мојсеј и примио дерзновење (смелост), и онда се вратио у колибу своју. Рекао је онда Старац: Бог трпи грехе светске, а пустињске не трпи. Видиш ли, брате, како, монах који је из света изашао, неће по светском броју (као мирјанин) равно испитиван бити. Јер онај (мирјанин) има одговоре многе да принесе; а ми који одговор имамо принети? Заиста (биће) љут огањ и многе муке (монасима), који су дознали вољу Господњу, и ову су презрели, и својој вољи последовали. (Монах,) који је ласко-срдачан (који прима ласкање од људи) и услађује се сујетним и мало-временим (стварима), он говори како: ради потребе телесне имам злато, или ствари, да би одржавао тело (устројавао). Лепо говориш, ако потребе телу сабираш, да би га одржавао. Али неприлично је даље, ако принешена буду имања, или различна јела, на њих се устремљивати; него (на) потребу тела промишљати безмолвно (без буке и метежа). Где су они, који толика (имања) имају, и опет друга траже; и толика (јела) једу, и опет већа (и боља) јела желе? Ако делаш, не узимај потребе (не пријемљи); ако ли узимаш, не делај; да не молвиш (да будеш без буке и метежа); али (ми) и ова и она хоћемо.[13] Ово сам ти привео разлоге, ради којих сматрам, да ће монах горе од мирјана осуђен бити. Јер многи и мирјани чисто живе, и милостиње чине; а овај (монах) ни брата свога не милује, и твори од дома Божијег дом трговине, и још више, делатељство добре исхране (корчемства, товљења); па тако равно са онима неће бити осуђен.[14] Зато смо подробно рекли, шта приводи на сујету, па, кад дознамо, да бежимо и да се спашавамо. Јер се рачунамо ми многи да смо велики по одевању образа (монашког), и по говорењу: Господе, Господе; и кад слушамо: монаси јесте по обећању. Али заиста, братијо, ако себе не чувамо, горе од мирјана доћи ће нам да паднемо у пропаст, па притом нећемо моћи ни завапити. Потребан је страх (Божији), и смирење ваистину. Јер многи од братије наше рачунају да су у смирењу и да живе монашки, а своја хтења траже да испуне. Тако се Божијој вољи не потчињавају, него су својим вољама држани, и у сујетним печалима (бригама) и молвама (где је бука и метеж) губе време, које им је дано на покајање, кад за мало траже много, и не налазе. А нас да удостоји Господ сваког добра.

21 мај

Слово о јављању честног Крста, и о победи цара Константина над Максенцијем силом Божијом

Константин Велики први је цар хришћански постао, син дакле Константа римског цара. А једини овај Констант мимо других царева призивао је промисао од Вишњега, и на идоле није обраћао пажњу. Тога ради и хришћане, видећи мучене, миловао је, и сина свога је учио исто од горњег промисла да проси помоћи, а не идолске. Тако се (Константин) по смрти оца свога борио са Максенцијем стрицом својим, и призвао је Вишњега промисао, и видео је честни Крст на небу, и чуо је глас: Константине, овим побеђуј враге твоје (непријатеље). И зделао је образ дрветом, (знамење) Христово, које се јавило њему. Тада је он упитао јелине и друге идоло-служитеље, говорећи: кога бога је ово знамење? А они су рекли: ово није од наших богова, него сила небеског Цара. Потом је он дознао од хришћана, и призвао је Силвестра римског епископа, и тај га је научио вери Христовој. И кад се крстио од њега Константин, онда је скрушио идоле, и идолишта разорио, и идоло-служитеље погубио, и сазидао је цркве многих Светих по свим градовима. Потом је пустио матер своју у Јерусалим да тражи честни Крст; и она је нашла Крст Христов, и свете клинце. И друго много су исправили, и с миром су отишли ка Господу. Мноштво народа од језичника (од незнабожаца) Богу су привели, и цео свет (ондашњи) су осветили, и Христа су прославили, и сами су од Њега прослављени постали, и примили су вечни живот.

Слово светог Јована Златоуста, о гајењу и васпитавању деце

Неопходни предлежи родитељима дуг, да и сами о врлинама бригу имају, и о цело-мудрију деце да се старају и да их одвраћају од порока. Јер отуда, тако рећи, свако се рађа зло, јер обичај у злу, са продужењем времена кад оматори, толики направи порок (порчу), да после никаквим није могуће убеђивањем исправити оне, који су се једанпут лошим (худим) наравом заразили, и као заробљеници (они) бивају вођени, куда им ђаво наређује да иду. Јер он већ у свему наредник бива, и такве погубне даје наредбе (настављенија), какве с вољом (охотију) испуњавају млади, једноставно гледајући на то, шта је њима сада пријатно, а о скорби, која ће бити потом, не помишљају. Тога ради молим: дајмо руку помоћи деци нашој, да не би подпали (и) сами ми због злих дела њихових кажњавању. Или не знате ви, како је Старац Илије пострадао за то, што није како је требало исправљао он пороке синова својих? Јер кад рана (јазва) треба да се одсече, а лекар стане фластером (и мелемом) да је лечи, ускоро ће њу неисцељивом учинити, кад не употребљава одговарајуће лечење. Таквим образом (тако слично) и старац онај, кад је требао достојно за дела зла синова својих кажњавање да чини, он је показао велико снисхођење, и онда казне, која је дошла на њих, и сам је себе саучесником учинио. Тога ради молим вас, који имате децу, да се побојимо овога примера, и да се побринемо о васпитању деце; и просто рећи, свако о (домаћим) са-житељима својим да се брине, и за велики добитак себи спасење ближњега да рачуна; и кад се сви врлини научимо, да би могли избегавати искушења злога, и стицати свише помоћ; коју да добијемо сви ми благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, са Којим Оцу, скупа и Светоме Духу, слава, држава и чест, сада и увек, и у векове векова. Амин.

            Слово од Отачника

Брат је ишао да захвати воду са реке, и нашао је жену како пере ризе, и догоди се њему да падне с њом. А по учињеном греху, узео је воду и пошао у келију. Тада су ускочили беси са помислима, и оскорбљавали су њега говорећи: куда даље идеш, нема ти спасења, зашто од света бежиш. А брат је познао да хоће потпуно да га погубе, и говори према помислима: откуда ми дођосте, и оскорбљавате ме,[15] тако да паднем у очајање? – Нисам сагрешио, и опет говорим: нисам сагрешио. И онда је отишао у келију своју, и био је у безмолвију као и раније. То је открио Бог једном Старцу суседу његовом, како: онај (по имену) брат, кад је пао победио је. Дошао је онда код њега Старац, и говори му: како си? А он говори: добро, Оче. И опет говори му Старац: је си ли се оскорбио нешто ових дана? Говори му: ништа. Онда говори њему Старац: открио ми је Бог, како: кад си пао, победио си. Тада је брат казао њему, шта му се догодило. А Старац рече њему: заиста, брате, расуђивање твоје скрушило је сву силу вражију.

22 мај

Слово од Отачника

Брат је упитао Старца, говорећи: Оче, реци ми, шта добро да учиним, да би вољу Божију савршио? А Старац рече: чедо, ако хоћеш вољу Божију да учиниш, одвраћај се од сваке неправде, и не оддавај зла за зло, или укор за укор, или клетву за клетву. Него помињи Господа, Који је рекао: не осуђујте, да осуђени не будете; оставите, и оставиће се вама; милујте, да би помиловани били, знајући сигурно (опасно), да су очи Господње седам пута светлије од сунца по синовима човечијим; и ништа се неће утајити од Њега, ни мисал, ни помишљање, нити друго шта од свега што је скривено у срцу. И сви има да пристану судишту Христовом, и сваки ће примити по делима својим. Тога ради, чеда, дужни смо да работамо Њему са страхом и трепетом, и сваким страхо-поштовањем, као што је Сам Господ заповедио, и као што су Апостоли научили. Да се трезвимо на молитви, и да трпимо у постовима и молбама, молећи се све-видцу Богу, да не уведе нас у напаст. Онда је брат упитао Старца, говорећи: како људи који живе у свету, пост и молитве презиру, и сваким јелом се насићују, и подједају друг друга у давању и узимању, и по својим жељама чине, и у клетвама и клетво-преступима многе дане проводе; и не падају, нити говоре да су сагрешили, нити од причешћа себе одвајају? А ми у посту и бдењима, и молитвама, и сухоједењу приковани смо, и сваког покоја плотског лишени плачемо и ридамо, и говоримо: погибосмо, и од Царства отпадосмо, и геени смо криви. А Старац уздахну и рече: лепо си рекао, брате, да (они) не падају. (Јер они) су пали једном чудним и љутим падом, па нити могу да устану, нити ће више да падну. Која ли је печал (брига) ђаволу да се бори са људима, који леже доле и никако не устају? Јер монаси некад побеђују, а некад су побеђени; и падају, и устају; оскорбљени су, и оскорбљавају;[16] тучени су, и тучу ђавола. А мирјани, пошто су први пад због многог незнања примили, (они) нити знају, да су пали. Ипак да знаш, чедо, да не само ја и ти, који се рачунамо да смо монаси, требамо увек трезвљења и плача, него и велики постници требају да плачу. Слушај ово знање (разум), и разуми, да је лажа од ђавола, и (само) погледати на жену са жељом у прељубу је урачунао Бог, и на ближњега јарост убиству је приложио, и да ће о сваком празном слову слово оддати рекао је. Ко је већ такав човек, и где ћемо тога наћи, који лажи не зна, и свакога лица жељом није искушан, и никако се није прогњевио на ближњега за бадава, нити се у празно-словљу нашао, тако да не требује покајања? Ово дакле знај, како: човек, који себе напастима до краја не преда разумом смиреним и поништеним, и који не побаци себе да од свих погажен буде, неправдом и вређањем, и који ово све с радошћу и молитвом Бога ради не претрпи; а притом и од човечије славе и чести, и похвале, или од сладости јела и пива не удаљи себе, тај савршен бити не може.

Слово светог Оца нашег Амвросија Миланског, о нади васкрсења

Непоштено ми чинимо у расуђивању памјати (спомена) оних (људи), за чијим губитком жалимо; јер боље (пре ми) хоћемо њих да предамо забораву, него ли да се утешимо; боље (пре ми) хоћемо да поменемо (њих) са ужасом и уздахом, него ли с пријатношћу и задовољством. Кад се ми страшимо да поменемо оне (људе), чије би воображење (представљање) требало да буде усладитељно; онда самим тим доказујемо, да ми више очајавамо, него што смо благо-надежни о делима умрлих, и као да их поштујемо више као осуђене, него ли као према безсмртности пресељене. Али говориш ти, лишили смо се ми (човека), кога смо волели. А зар ово није са самим светом и стихијама нама заједничко? Јер оно што је поверено за време, задржати за векове не можемо. Само небо не сија свагда блиставим звездама, којима се украшава као неким крунама (коронами). Не блиста свагда усхођењем светла, и баграним (црвеним) лучама сунчаним; него променљиво пријатно ово лице света покрива се ноћном тамом. Шта је пријатније од светла? шта је вољеније од сунца? Али мада се они и сваки дан скривају од наших очију, опет ми не жалимо за њиховим захођењем; јер се надамо њиховом враћању. Ово учи тебе да имаш трпљење (постојаност) у личним твојим променама. Кад не скорбиш за губитком вишњих, зашто тугујеш за лишењем човечијим? Ипак жаљење да буде растворено трпљењем (постојаношћу), у несрећама треба чувати умереност, исто као и у срећама. Када није лепо безмерно радовати се, онда зар је прилично безмерно плакати? И тако, нема разлога бојати се смрти и патити због ње (сабољезноват), када живот, који је узет од природе, обратно се њој враћа, или се троши на дужност, до које треба (надлежи) вера и врлина; јер нико сам себи није желео, да тако пребива (да тако остане). О Јовану (Богослову) су говорили, да је обећана њему безсмртност, али ова њему није дана. Слова помињемо, а мишљења од њих производимо сами. Сам Јован признаје, да није обећано њему да неће умрети, да пример овај не би послужио другоме према штетној нади. Кад је желети ту (безсмртност) дерзновена (дрска) нада, колико је више дерзновено безмерно жалити о догађају обичном (смрти човека). Нада васкрсења утврђује се све-општим примером и сведочанством збивања (сабитија); јер су многи васкрсли. Да разумемо: јер како се сав наш живот састоји у саобраћању тела и душе, а васкрсење ће бити награда за добра дела, или казна за нечестива, онда је нужно да васкрсне тело, чија ће дела заједно бити суђена. И како ће душа да пристане без тела Суду, кад треба да дадне одговор за себе и за тело? Васкрсење је обећано свима, али због тога с муком њему верују, да оно није наша заслуга, него је Божији дар. Наду васкрсења утврђује сам свет, састав ствари, поредак како следује једно за другим, знаци рађања и смрти, промена дана и ноћи, како следује сваки дан један за другим. Сама земља не би могла да даје своје плодове, ако влажност (њена), извлачена жаром сунчаним, по божанском распореду, не би била успостављена ноћном росом. Шта да кажем о плодовима? Зар не умиру они, кад опадају, и зар не васкрсавају, кад опет израстају? што је посејано, то и васкрсава; и што је умрло, то устаје и преображава се у том истом роду и виду. Како земља узраста своје плодове, тако и наша природа подражава том истом виду васкрсења. Зашто сумњаш, као да тело од тела не може васкрснути? Сеје се зрно, и устаје зрно; опада јабука, и јабука и васкрсава, зрно се украшава цветом, и облачи се кожом; јер ваља тљеноме да се обуче у нетљеније, и мртвеноме овоме да се обуче у безсмртност (1Кор15;18). Цвет васкрсења је безсмртност и нетљеност; јер шта жељеније бити може од вечног покоја и безбедности? Ови су плодови много-различни, којима човечија природа изобилује после смрти. Престани да сумњаш, да залог рода човечијег вера поверава земљи (поручује), која поверена (поручена) себи семена са добитком враћа, и залог тако исто рода човечијег не задржава код себе. Дрвета узрастају од положеног семена, и васкрсавају плодо-рађањем својим и оживљавају гњиле плодове, дајући им пређашњи вид; и ово препорађање продужава се на многе године, и дуго-временошћу својом побеђује највечније (самија века, више од века). Трули воћка (јагода), устаје младица; посађује се младица, рађа се дрво. Или се успостављањем (установљењем) једино дрвећа божанско провиђење дотиче, а о људима нема никакве бриге? Кад Бог не допушта да пропадне то, што је дао за употребу човеку; зар ће онда допустити да погине човек, саздани по образу Његовом? Али не-вероватно се теби чини, да мртви оживе? Безумниче, ти које сејеш, неће оживети, ако не умре; сваки суви плод, посејан васкрсава. Ко ће сумњати кад чита у Данилу Пророку ова слова: и у то време ће се спасити сав народ Твој, који се нађе уписан у књизи, и многи ће од (људи,) који спавају у земљаном праху, устати, једни на живот вечни, а други на ругло (укоризну) и на стид вечни. И разумни (смисљашчи) ће се просветлити као светлост неба (тверди); и од праведних многих као звезде у векове. Нарочито је Пророк указао: многи од људи, који спавају, да би кроз то ти познао, да смрт није вечна, него се уподобљава сну на време одређеноме. Кроз ово се показује тако исто, да је будући по смрти живот бољи од овога, који ми пре смрти проводимо у скорбама и мукама; јер онај се сравњује са звездама, а овај са горчинама и печалима сједињен. Показује теби Господ у Јеванђељу, каквим образом ћемо васкрснути; јер није само Лазара васкрсао, него веру свијех. Кад ти читаш и верујеш, онда и мисал твоја, која је била мртва, у Лазару оном оживљава. Зашто је Господ, кад је дошао ка гробу, великим гласом завапио: Лазаре, дођи ван? Ово је учинио Он ради тога, да би показо образ и пример будућег васкрсења. Ради чега је завапио гласом, кад је могао да дејствује Духом, кад је могао да нареди ћутећи? Коначно ради тога, да би показао оно што је написано: брзо, у магновењу ока, у последњој труби; јер ће затрубити, и мртви ће устати нетљени; пошто труба издаје свој звук од узношења гласа. И завапио је: Лазаре, дођи ван. Ради чега се тако исто додаје име? Коначно ради тога, да уместо једнога не би други устао, или би се васкрсење показало као случајно, а не по наредби произашло. Кад је ово теби чудно, онда познај, Ко је ово наредио, па да престанеш да се чудиш. Исус Христос, Божија сила, живот, светло, васкрсење мртвих; сила је подигла (Лазара) који је лежао, живот је дао ход, светло је прогнало таму, повратило гледање, а васкрсење је даровало живот. Али није једино овај пример показао Исус Господ; васкрсао је и друге, да би ми, видећи више примера, поверовали. Васкрсао је младића, убеђен (подстакнут) будући плачем удовице матере; приступио је и дотакао се одра, и рекао: младићу, теби говорим, устани. И седе мртвиј, и поче говорити. Како је брзо чуо, и одмах је сео, и почео говорити; јер је друга сила благодати, а други је поредак природе. Коначно душа од земног тела овог преселиће се к вишњима, и певаће Господу хвале, како читамо у Апокалипси: велика су и дивна дела Твоја, Господе Боже Сведржитељу; праведни су и истинити путеви Твоји, Царе Светих; ко се неће побојати Тебе, Господе, и прославити име Твоје? Јер Једини си преподобан; јер ће сви језичници доћи, и поклониће се пред Тобом. Амин.

23 мај

Слово светог Григорија беседника

Војник неки у овом граду нашем од беде мора савладан, умро је, а тело његово дакле бездушно је лежало. Али ускоро опет душа се вратила у тело, и у себе кад је дошао, све што је видео казивао је, тако да је многима ово јавно постало. А говорио је овако: како је мост био, под којим тамно гледање, и смрад неподношљив и магла је исходила око њега видно, и река је под њим текла. А пред мостом су били травњаци зелени, са нарочитим биљем мио-мирисним, и цветовима различним украшени; и бело-одеждних мужева сабори могли су у њима да се виде. И толики мирис мио-мира (благо-вонија) у том је месту био, да су се тамошњи житељи од мириса тога миомира насићавали. Тамо су биле обитељи различне, великог светла испуњене; и дом чудне лепоте тамо је био зидан, који је златним утварима зидан (златним украсима), као што се видело, а чији је био, то није могао дознати. И над обалом пред-речене реке биле су многе обитељи. Али (к) некима дакле од њих усходио је зло-мирис (зло-воније) и магла се приближавала, а (к) некима никако (није). На пред-реченом мосту је био искус: јер ко је од неправедних хтео по њему да прође, у тамну и зло-мирисну реку повучен упадао је. А праведници, у којима није било сагрешења, безбрижно и слободном ногом по њему су пролазили. Тамо је дакле Петра, који је био највећи од црквених клирика, који је пре четири године умро, тамо је њега видео где стрмоглаво виси у страшним местима оним, како је говорио (војник), великом тежином гвозденом свезан. А кад је овај (војник) питао: ради чега тако страда? И ово је чуо овај (војник) како је говорио (Петар), које и ми знамо, који смо њега у овом црквеном дому познавали, и његова помињемо дела. Јер рекао овоме (војнику Петар), да ради тога тако страда, пошто, ако се њему наређивало за сагрешење да дадне некоме ране (јазве), много више је давао од сурове жеље, него ли за послушање. А ово да је тако сви знају, који су га познавали.

Слово од Отачника

Рекао је Авва Дула, ученик Авве Висариона: како је дошао (био) код њега Авва Милон, и говори му: онај (по имену), који је нама служио, умро је, и много је лепо уредио (за) имање своје, још док је жив био, и њиве своје је женском манастиру оставио, који има триста постница. Кад је ово чуо Старац, ударио је у лице своје, говорећи: тешко мени грешноме, погубио је плату своју. А кад смо ми преко-словили (против-речили) и говорили: како је, пре би се рекло, многу плату учинио, јер је помогао постницама; говори нам тада Старац: верујте ми, чеда, да сам (и) ја тако пострадао. Видео сам раније Авву Герасима кад је отишао у Јерусалим; и кад сам дознао о смрти његовој, и како је лав рикао на гробу његовом, тако да је умро звер (лав) на гробу његовом: онда сам се ранио срцем, и устао сам и раздао сва имања моја. А оставио сам њиву једну постницама великог храма, који је у Александрији, и отишао сам и казао Авви Исидору Пилусиоту, како: хоћу, рекох, Божијом наредбом да се од света одрекнем; а све моје (имање) сам раздао, и оставио сам њиву једну ради постница. Али даје ми за њу августалиј (царев човек) злата седамдесет литре; (па не знам) да ли да је дам, или да не дам? И рече ми Старац: ако је достојна (за) седамдесет, дај је за педесет, и дај злато постницама, и биће ти плата твоја савршена од Бога. А ако њиву даш њима, у многа ћеш раслабљења и молве увести њих (у буке и метеже). А ја сам преслушао Старца, и отишао сам и учинио сведочанство, и дао сам њима; и онда сам отишао у скит. И после неког времена видео сам у сну, како: мислим да сам у Витлејему био и молио се, и показао се олтар пун светла, и свештено-образни мужеви певају, и видео сам жену обучену у одећу од порфире, чију лепоту није могуће исказати. А ја сам се побојао, и кад сам хтео отићи с тог места, тада је изашао један (муж) са претећим гласом и страшним изгледом, и рекао ми: реци нам, Евстатије, како ћеш одговарати о постницама, пошто си учинио њих ради оне њиве да прогњеве Господа Бога? И сада ћу те погубити, ако не исправиш, што си зло учинио. Тада ми говори жена у порфири: примили смо дакле твоје извољење, чедо, али нашао је од тога повод враг, и погубник душа ђаво (навјетник), и ранио је (код) њих са душом и тела. Еда ли није било могуће Промишљенику душа њихових Богу, мноштво злата да им дадне? Али није корисно. Јер монаси, који су се одрекли од света ради Царства небескога, трудом и подвигом, и смирено-мудријем многим дужни су безмолвно да работају Богу. И руком својом показала ми је онога, који ми је претходно претио, говорећи: овај је Јован Претеча, наставник и игуман инокињама. И сви који хоће са њим да буду, дужни су житију његовом да се уподобљавају. Тада говори њој Претеча: Владичице Мати Господња, од сада немам шта да тражим у оном манастиру (ни једну потребу немам), јер нема страха Божијег у њему. Говори му пресвета Богородица: знаменуј у срце његово, да верује, да је истина ово што је он видео, и да иде и да исправи оне (монахиње), а имаће и мене за помоћницу себи. И кад је знаменовао срце моје (закрстио), одмах сам дошао у себе, и тог часа сам пошао са журбом код Авве Исидора, и казао сам му о виђењу. И узео сам њега, и отишли смо код постница; и пошто смо призвали старе, рекли смо им: шта да чинимо, јер царев човек долази да узме њиву, и да је учини патријаршијском? а ми царевом човеку не можемо да се противимо. Па ако хоћете, пре него дође он, да је продамо кнезу, и узмите ви злато, па како хоће он, нека учини са царевим човеком. Тада су говориле њему инокиње: како наредите, учинићемо. И тога часа сам отишао и продао њиву августалију за шездесет литре, а ослободио сам и животиње (четвороногаја). И кад сам узео злато, положио сам га пред жртвеником цркве постница оних. А кад смо изашли, рекао сам Авви Исидору: је си ли видео, Оче, како умало нисам погинуо? уосталом, не приличи плату (мазду) чинити код жена. И одговори Старац, и рече ми: не говори, чедо, тако, пошто грех имаш. Истину дакле рећи ћу ти: који год чини њима милостињу, пре него хромима и слепима, већу ће плату имати. Пошто су оне од немоћне стране, и Бога ради од света су се одрекле. Да изађу као ми, да просе или да продају рукодеље своје, не могу, пошто и себе погубљују и друге. Јер једно од ова два догађа се њима: или да ране, или да се ране (или ујазвити, или ујазвити се). Тога ради, који год може да дадне ради Бога њима пшеницу, или сочиво, или златнике, или одежду, или вуну, или лан, и да учини њих да не излазе (из манастира), велику плату чини, и много дерзновење има да нађе пред Богом. А који год манастиру мушком или женском, њиве и скоте и волове даје, ништа друго не чини, него враћа њих у светске много-плетене мреже, и не оставља их безмолвно да работају Богу.

24 мај

Слово од Лимониса, о монаху који је ишао у крчму

Старац неки седео је у скиту; и изашао је једном у Александрију рукодеље своје хотећи да продаје. И кад је видео, рече, младог монаха како је ушао у крчму, веома се о њему оскорбио (ожалостио); и онда је почекао ван стојећи, док не изађе. И кад је изашао млади монах, онда је узео њега Старац за руку, и задржао, и рекао му: зар не знаш, брате, како си се у образ Анђелски оденуо? Зар не разумеш, како су многе замке вражије? Зар не знаш, како очима, и слухом, и образом (изгледом) сви су повређивани у градовима? А ти си монах, па у крчму често идеш, у коју ти не ваља да улазиш (не приличи ти), и са неподобним мужевима и женама да се скупљаш. И одговори младић, и рече му: иди калуђере (добри старче); Бог ништа не тражи друго, осим срце чисто. Тада је подигао Старац обе руке на небо, и рекао: слава Теби, Боже, како ја имам у скиту петнаест година, и срце чисто нисам стекао (не снисках); а овај у крчмама живи, и срце је чисто стекао.

           25 мај

Слово од Лимониса, о поручењу (поверавању) жене ка светој Богородици

Казивао је Паладије монах нама, који смо дошли код њега, како: био је, рече, неки муж христо-љубив у Александрији, и веома побожан и милостив, тако да је странце примао, и монасима је ноге прао. Имао је он и жену смирену, која је постила сваки дан, и једну кћер од шест година. Па у неко време отишао је тај христољубиви муж у Константин-град (јер био је трговац), и оставио је жену и дете, и једног раба у дому. А кад је полазио он у лађу, говори му жена: коме нас поручујеш (повераваш), господине? И одговори јој муж, и рече: Владичици нашој Богородици. Затим, једног дана седела је жена за неким делом (и нешто радила), и кћер је имала код себе. А раб, научен од ђавола, хтео је да убије жену и дете, па да узме имање њихово, и да бежи. Тако је узео он у кухињи нож, и пошао је у храмину, где је била госпођа његова; и кад је дошао према придверију (код врата), задржан је био слепилом посред двери, и нити је могао да уђе, нити у кухињу да се врати. Тако се много времена претурао и присиљавао, и није могао да уђе. Онда је почео да зове госпођу своју, говорећи: дођи овамо. А она се чудила, како стоји посред двери, и не долази код ње, него је зове; и говори њему: боље дођи ти овамо; јер није знала госпођа, да је слепилом био обузет и задржан. Онда је почео отрок (младић) да заклиње госпођу своју, да дође близу њега; а она се заклињала, да неће да иде код њега. Тада отрок рече: пусти макар дете; али она и то није учинила, него рече: ако хоћеш, дођи ти. Тада отрок, кад је видео да ништа не може да учини, ударио је себе ножем и пробоо се, и пао је. А госпођа кад је видела шта је учинио, позвала је гласом великим. И дошли су суседи, и дошли су и од суда, и нашли су отрока још жива; и дознали су од њега све. И онда су прославили Бога, Који је учинио такво чудо, и Који је спасио матер и чедо њено.

           26 мај

Слово, како ђаво изводи пре отпуста из цркве људе

Био је Старац прозорљив духом у печерском манастиру, по имену Матеј. Једном, кад је стајао он у цркви на месту својем, подигао је очи своје и погледао по братији, која је стајала на певању у цркви на обе стране, и видео је беса како обилази (у образу љаха в лудје), и носи при појасу цветиће (в припоље), који се називају липке (лепљиви цветићи). И обилазећи по дужини братију (подље), узимао је из појаса цветић, и бацао на свакога од њих. И ако се некоме прилепи цветић, од братије која пева, пошто мало постоји раслабљен умом, онда нађе било какав разлог, и из цркве излази у келију, и спава. А коме (од братије) се не прилепи цветић, тај стоји крепко у певању, док (не) отпевају јутрењу, и тада излази из цркве у келију своју. И ово кад је видео Старац, казао је братији својој. А они кад су ово чули, утврдили су се мишљу, да не излазе из цркве пре отпуста. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

27 мај

Слово Јована Златоуста, о људима који узимају разрезе (рјези) на сиротима

Кад ћете се наситити сабирајући огањ на своје главе, лихо-имци (који хоћете више имања)? Јер оно што су свети Апостоли у књигама одбацили, то лихоимци са похвалом чине. Предео (међу) невиних су преступили, и волове удовица у залог узимају, немоћне свраћају са пута правог. Тешко вама, који сабирате зла, муку ћете пожњети (бољезн). Од духа гњева Господњег без знања ћете бити (без вјести, у очајању), и нема места, где ће се сакрити људи, који чине безакоње. У празно, и узалуд се труде људи који сабирају богатство, од кога им неће бити помоћи, кад не умеју да живе у њему. Јер многи су домове немоћних разрушили, па зато и нема њима спасења у имању. И кад се надају да живе, одједном се гасе кончином, и свака беда наилази на њих, и примају по делима својим. Пошто су одежде са убогих свукли, па ни водом жедне нису напојили, нити су гладноме дали укрух хлеба (комад), удовице су отпустили празне, и сироте су озлобили. Зато ће постићи њих замке, рат и неред, да би се скрушио сваки неправедник. И тешко неправедноме, и погибија, јер је лице Господње на људе који чине безакоње (против безаконика). И потребиће Господ од земље спомен њихов (памјат).

Слово о свештеницима

Дужност је дакле јереју овако о народу да промишља: прво молитву да твори свом душом за народ, затим од смрти да заступа, и у напастима душу своју да полаже за стадо Христово. И опет: дужност је јереју беднима да помаже, оскорбљене да теши у печали, и гњев да не држи. Ако пак јереј гњев држи, онда сваки дан греши. Душа човека, који држи гњев, никада чисто приношење Богу неће принети, пошто има злобу у срцу својем. Па ако се не помири са ближњим, нити одагна злобу своју, нека не приступа ка олтару. Помени, шта је теби наредио Господ, говорећи: ако принесеш дар твој ка олтару, и тамо се опоменеш, да има брат твој нешто на тебе, иди прво и помири се са братом твојим, и тада принеси дар твој. И не преступај наредбу Господњу (не преслушај), да не би осуђен био. Не поучи се лажима, никога не узвиси, нити другога низложи (обори), нити почествуј богатог на седење на-више, нити презри убогог зато што нема дарове да ти дадне, него равно њих имај. А клевете не примај брзо, и људе не суди по слушању, јер многи од зависти по неправди клевећу. Ако ли познаш са многим испитивањем грешнога, не изобличи њега пред свима, док време њему не подаш (за покајање); јер изобличавани греси на безстидност воде, и на друга (на пријатеља) се улажу. А други без ума бивају кад се хули на њих, и на удављење се устремљују. Јер такав нарав сатанин подстиче људе да чине зло; и кад учини једно зло, подстиче њега и друго зло да учини; и кад учини, смех причињава изобличењу и хуљењу. И многе поучава да клеветају, и бива сам подстрекач (подмашивач) и клеветник, и човека, кога изобличава, чини га да лудује, и другоме, који се веома срами, удављење и утопљење припрема. И ради ових казни дужност је јереју врло кротак да буде, и на стадо да пази, и са многим испитивањем спасење њихово да тражи. И кад нађе грешнога, да не изгони одмах њега из Цркве, да га не дограби сатана, и учини њега својим човеком. Јер кад одлучен буде (кад одвојен буде) од јереја без разматрања, дограбиће га сатана, и неће одступити од њега, док га тај не прими. Не ваља дакле јереју често да одлучава (да одваја од Цркве), или да проклиње некога.

28 мај

Слово о обућару, кога је нашао царев писар у поноћ где се моли у цркви свете Богородице, у халкопратији

Царев писар неки казивао је, како: једном у петак увече отишао сам у цркву свете Богородице, у халкопратији, хотећи да се наситим певања и читања и благо-стојања. А у поноћ, кад сам стајао тамо молећи се и певајући, видео сам неког човека сиромаха, у рубе одевена, како се приљежно моли са сузама, и на колена често припада, и чудио сам се таквом умиљењу његовом. А у петло-глашеније изашао је, па тако сам и ја за њим пошао. И кад је (он) дошао до цркве Јована Богослова, до двери које су биле затворене, тада је преклонио колена и помолио се, и оне су се отвориле њему, и ушао је у цркву; а ја сам стајао у тајном месту и чудио се о знамењу које је било. А тај се помолио; и онда је изашао из цркве, и одмах су се опет саме затвориле двери црквене. И тај је пошао по улици према великој цркви, док сам ја за њим следио; и онда је ушао у неку худу храмину (у лошу кућу), и затворио је за собом двери. А ја сам назнаменовао двери (назначио), и вратио сам се, и упразнио се на оруђе (својим послом). У суботу и недељу нисам ишао да тражим тога човека. А у понедељак сам отишао и нашао знамење, које је на дверима његовим, и тамо сам видео жену његову где седи, и упитао сам је: где је тај човек, који овде пребива? А она рече: је ли (за) мужа мога говориш, господине? Ја рекох: (за) човека говорим, који овде живи, а не знам за њега, да ли ти је муж. А она рече: овде нико други не пребива, осим ја са мужем мојим; и он је обућар, и изашао је да продаје рукодеље своје. А зашто тражиш њега, господине мој? Ја рекох: хоћу да му наредим, да ми направи обућу. А она рече: ако хоћеш, почекај га мало, док се врати. Онда сам ја извадио три златника, и дао сам њој, и рекао: иди и купи нам обед, да сви овде обедујемо. А она рече: зар у смрадној овој, господине, и худој храмини хоћеш да обедујеш? И рекох јој: ништа то није (ништа не мари), пошто је дом мој далеко, и не могу тамо да идем, и опет да долазим. И она је отишла и купила све што сам јој наредио, и донела је. А кад је дошао муж њен, и кад ме видео, поклонио се, и рекао ми: зашто си, господине, овамо дошао? А ја рекох: да ти наредим да ми направиш обућу. А он рече: ја, господине, нисам такав мајстор, да учиним теби дело угодно. И рекох му: отроцима мојим (слугама) направи, па какво буде; ипак да обедујемо, и по обеду да се договоримо. А кад смо обедовали ми скупа са женом његовом, после обеда рекао сам жени његовој: изиђи негде на оруђе (на посао), јер имам нешто рећи насамо мужу твоме. И кад је она отишла, онда сам рекао њему: у петак, како сам те видео приљежно да се молиш, и у петло-глашеније кад си изашао, ишао сам и ја за тобом; и кад си дакле дошао до двери цркве Јована Богослова, видео сам те како си се поклонио три пута, и саме двери отвориле се теби, и ушао си у цркву, и по изласку твоме опет се затвориле саме (двери). И ово кад сам видео, помислио сам, како ти јеси раб Божији. Зато сам се присилио да дођем код тебе, да не сакријеш од мене врлине твоје, да бих и ја њима поревновао, и добио опроштај грехова. А он, пошто је ово од мене чуо, и поћутао (мало), и онда ми рече: ја сам, господине мој, од сваке врлине стран (туђ); али пошто ме присиљаваш да ти кажем, како ме Бог крепи да ово чиним, нећу сакрити од благо-родства твога; али Бога ради никоме не казуј о мени, док Бог од земље не престави мене. Ево ме видиш, како занат обућарски обављам, и што год од труда приплодим, ово делим на три дела: један на своју потребу, други сиромасима дајем, а трећи на куповину моме делу (обућарском). Постимо сваки дан до увече, и ја и ова раба твоја; и молимо се сваке ноћи без спавања. Има до данас око двадесет седам година, откако смо у браку, и Господ Бог је сачувао нас у девству и до сада. И ово кад сам чуо, прославио сам Бога, и отишао сам у дом мој. А по кончини његовој казивао сам свима на корист, који (хоће да) слушају.

Слово Јована Златоуста о ђаконима

Ђакон дакле ваља све да чини, али не без воље јереја, и у канонима и потребама црквеним; и о народу нема власти, него са наредбом (јереја) све да чини; а без воље јереја из цркве да изгони, или друго нешто да чини – да се не дрзне, ако не буде тамо јереја; јер власти ђакон као јереј нема, осим Светих Тајни. А кад отидне јереј негде, ваља он суседа свога другог јереја да моли из другог села, литургију да твори народу. Ако ли тамо не дође јереј, онда код себе општење да чини,[17] и да нареди ђакону народу да даје.

А ово о свештеницима

Ако се роди дете, и немаром јереја умре не крштено, тешко томе јереју. А ако немаром родитеља умре не крштено, онда тешко тим родитељима. Тога ради већма ваља да се побрину родитељи о крштењу деце, и да пазе (на) време, а нарочито према смрти. Јер дете без знамења, вучији удео јесте; а ознамењено, Христово јесте, и чуваће га (то) знамење. А пошто смо скончали слово о овоме, хвалу да узнесемо Светој Тројици, Оцу, и Сину, и Светоме Духу, и сада и увек, и у векове векова.

29 мај

Слово од Лимониса, о милостињи

Казивали су монаси манастира Авве Теодосија, како: по уставу Оца нашега обичај је био у свети и Велики Четвртак да долазе у манастир сви убоги, и удовице, и сироти из целе земље, и да узимају по утврђеној мери пшенице, и по петнаест благослова (мере), и по пет бакрице, такође и по утврђеној мери вина и меда. Али настала је пре три године оскудност пшенице, и у земљи овој продавали су пшеницу по двадесет мера на златник. И кад је дошао пост, онда су говорили неки од братије игуману нашем: господине Авво, ове године немој да даш по установљеном обичају пшенице странима и убогима, да не оскудне манастир наш, јер мало се налази пшенице, и многом се ценом купује. А Отац наш игуман говори братији: да не оставимо, чеда, благослов Оца нашега; јер он промишља о нама, и није корисно нама да презиремо заповести његове. А братија су настојавала присиљавајући игумана: да не би недостало нама, рекоше, и зато да не дамо. Тада је игуман постао печалан веома, и рекао је њима: учините, како хоћете. И како је обичај био, онда нису дали благослов пшенице у свети Четвртак, и свети Петак. А у подобно време дошао је кључар житнице, и кад је отворио двери, видео је, да је сва пшеница протрулела; и одмах смо хтели сву (пшеницу) да бацимо у море. Тада Отац наш игуман говори братији: који год презире заповести Оца свога, тако страда, и преслушања муке прима. Пет стотина мера да смо раздали људима, који требују, (онда) и Оцу нашем Теодосију угодили бисмо послушањем, и браћу нашу сиромашну утешли бисмо. А сада смо погубили пшеницу до пет хиљаде мера, и какву смо штету уместо користи нашли себи, чеда? и колико смо повредили себе? Јер смо два зла учинили: једно, јер смо заповести Оца нашег преступили; а друго, јер наду нашу нисмо положили на Бога, него на житнице наше. Тако бар од сада, братијо моја, да знамо, како Бог уређује и промишља (за) цело човечанство, и како свети Теодосије надзире нас, чеда своја, ако чувамо заповести његове.

Слово од Исуса Сирахова на немилостиве кнезове, који неправедно суде

Слушајте кнезови, и разумите властелини, који држите власт, и који се величате о мноштву народа: јер од Бога вам је дана држава и сила од Вишњега. И како сте слуге Божије, зашто не чувате закон, нити по савету Вишњега ходите? Како ли не судите право, него ради злата погубљујете истину? Јер сваки кнез праведни анђелски и свештенички чин има, а (кнез) који врши насиље неправедно, слугом себе сатани чини; јер сила ђавоља је у пределу испод пупка човековог (в подпупних јего), и не-сит бива блудне плотске похоте, пошто многе позна жене, и до сестре помишља у срцу својем, (и има) гордост и величање неразсудно. Тога ради страшна ће и напрасна наићи на вас погибија, како ће гњев љути од Бога доћи на вас, јер силни ће силно испитивани бити (истјазани).

Слово од Отачника

Брат подвижник неки, кад је творио правило своје са братом својим, побеђиван је био сузама, и остављао је стих псалма. А једном је молио њега брат да му каже: шта мисли на правилу, те тако горко плаче? И он говори њему: опрости ми, брате, ја дакле свагда на правилу мојем Судију гледам и себе како крив стојим на испитивању, и Судија како ми говори: зашто си сагрешио? И даље, пошто ја не знам шта да одговорим, заграђују се уста моја, и тога ради остављам стих псалма; али опрости ми, јер те смућујем, и ако хоћеш, да творимо свако од нас насамо правило своје. Говори му брат: не, Оче, ако и не плачем ја, али ипак гледам тебе, и имам себе окајана (јаднога). А кад је видео Бог смирење његово, онда је даровао њему плач брата његовог. И рекао је опет (Старац): ако дознаш, да се преставља (неки) брат ка Господу, иди, и остани код њега тај дан, да видиш, како се душа од тела раздваја. Ако рекне теби човек да се помолиш за њега, реци: Бог, брате, ради молитава Светих Његових, мене и тебе да помилује, како је воља Његова. Рече Старац: ово сачувај до смрти твоје, и спасићеш се, а то је: да не једеш са женом, нити да се љубиш са младим, нити да спаваш са неким на једној рогозини, док си млад; него само са братом својим, или са Старцем својим, и ово са страхом, а не (са) презиром. И не остави очи твоје, кад облачиш ризе твоје, да гледају на тело твоје. Ако буде нужда у вину, до три чаше узми, и не разрешуј заповести ради гошћења, не остај на месту у коме си Богу сагрешио. Не презри службу твоју, да не упаднеш у руке непријатеља твојих. Принуди себе на поучење псалмова, пошто ово чува тебе од заробљења вражијег. Заволи свако зло-страдање, и смириће се (у) теби страсти твоје. Побрини се, да не рачунаш себе ни у шта, и не престај да плачеш због грехова твојих. Сачувај себе од лажи, јер она одгони страх Божији од тебе. Откриј помишљања твоја Оцима твојим, да би помоћ Божија покрила тебе. Принуди себе на рукодеље твоје, и страх Божији ће се уселити у тебе. Не реци: празник је данас, да пијемо вино; а ујутру је педесетница, да једемо јела различна. Нема празника монасима. Пасха Христова је одступање од зла; педесетница је васкрсење душе пале од нарава зла (карактера). Помињи (ово) сваки пут, и неће бити скверни у души твојој. Монах, који украшава ризе своје, и који испуњава утробу своју, напаса помишљања скарадна, и са благо-мудријем се не здружује. Постави на мерило хлеб твој, и пиј на меру воду твоју, и блуд ће отићи од тебе. Монах мудар је без страсти, а несмислениј ће да поцрпе зла. Прса Господња су разум Божији, и који год припадне на њих, теолог је. Монаси неки отишли су од колиба својих, и сабрали се скупа, и слово су простирали о посту и доброј вери (о благо-верству), и како ваља угодити Богу. А кад су они говорили, онда су се јавила два Анђела неким Старцима од њих, како за мантије држе и хвале свакога, и говоре о Божијој вери, и (тада) су ућутали они, којима се јавило виђење. И у други (дан) сабрали се (они) на том истом месту, и слово су почели о неком брату, како је сагрешио, да говоре; и онда се јавио дакле светим Старцима вепар, који смрадом заудара, цео прљав. А монаси, који су познали сагрешење своје, којима се јавило чудо, казивали су братији Анђелско похваљивање и вепрово појављивање. И говорили су Старци, како: ваља свакоме (да присваја) ближњега свога, као што (га) има; као да се облачи у његову плот, и целога носи човека, и страда са њим у свему, и радује се, и плаче; и просто рећи: бити са њим, као ту исту плот носити, и ту исту душу, и као о себи скорбети, ако се некад догоди њему печал (жалост). Јер тако је писано, како смо једно Тело у Христу: и многима, који су веровали, беше срце и душа једна (Дап).

Повест из житија светог Оца нашег Јована милостивог

Овај преподобни Јован чуо је о неком младићу, како у великом сиромаштву пребива, пошто су умрли родитељи његови. И упитао је о њему: како је тако осиромашио? И неки бого-љубиви мужеви казали су му: владико, отрок тај, кога видиш, од богатих је родитеља син, и пошто су они преко мере милостиви били, раздали су имања своја убогима, и том детету ништа нису оставили од имања својих, него само десет литре злата. И пред смрт своју отац га је позвао, и рекао му: чедо љубљено, ево десет литре злата, и шта хоћеш: да ли да оставим теби ово злато, или Владичицу моју Богородицу (за) помоћницу теби и хранитељницу? А отрок је презрео злато, и узео је образ (икону) пречисте Богородице, који је имао у дому своме отац његов, а злато оно наредио је да се дадне убогима. И сада, владико свети, као што видиш њега, у многом сиромаштву страда, а ноћу и дању, неодступно пребива у храму свете Богородице. Ово је слушао преподобни Отац Јован, и зачудио се врлини и разуму отрока; и од тада, као истинити Отац сиротима и удовицама, бригу је имао о детету, шта да учини њему? И једном је призвао тајно економа свога, и говори му: хоћу да ти кажем ствар неку, и пази, да никоме (то) не кажеш. И он је обећао, да никоме неће рећи. Онда му говори патријарх: иди и узми стару хартију, и напиши књигу смртну, као од неког мужа по имену Теопемта, и учини мене и дете оно (као) сроднике блиске, и онда иди реци младићу оном: знаш ли, брате, да си сродник патријарху? и зато не треба (не достоји) ти овако у сиромаштву да страдаш. И покажи му писаније, и реци му, како: ако се ти, чедо, стидиш, ја ћу о теби патријарху казати. И пази шта теби одговара отрок; и опет дођи код мене. И све ово што је патријарх рекао, економ онај је савршио, и опет се вратио, и казао њему, како: замолио ме отрок, рече, да говорим теби о њему. И рече опет Преподобниј економу: иди опет, и реци му, како: казао сам патријарху; и рекао ми је, како: и ја знам, да је стриц мој имао сина, али у лице нисам познао њега. И добро ћеш учинити, ако доведеш њега код мене; а донеси и књигу писану са собом. И кад је дакле довео њега економ, узео га је насамо Преподобниј, и почео да га целива, и да говори: добро си дошао сине стрица мога. И дао је њему имања многа, и храмине, и сваку потребу, и трудио се Преподобниј да покаже, како не оставља Господ људе, који се надају на Њега. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

30 мај

Слово о жени, коју је нашао блажени Отац Марко на острву морском са сином њеним

Блажени Отац наш Марко црно-ризац казивао је, како: кад сам ишао од старог Рима према Константин-граду, пристао сам на неко острво, пошто је дунуо противан ветар, и многе дане смо остали на том острву. Једног дана дакле, кад сам ја изашао из лађе, и ишао по острву, угледао сам издалека као сенку човека нага, и брзим трком потрчао сам, и кад сам се приближио тој појави, чуо сам глас овакав: човече Божији, ако хоћеш да видиш моју худост, и молитву твоју да дарујеш мојем смирењу, баци ми онда једну од риза твојих, јер сам жена нага, као што си ме видео; и не ваља ми да се јавим твоме свештенству. И кад сам чуо ово слово, онда сам свукао ризу једну са себе, и бацио сам јој; а она је узела и обукла се. Онда се окренула на исток лицем својим, и преклонила колена, и поклонила се; и кад је устала, пружила је руке своје на небо, и великим гласом говори: (благодарим Ти) Господе Исусе Христе, Сине и Слове Божији, Који си жељу обоје недостојне рабе твоје испунио, и удостојио си ме да видим јереја Твога. И ово кад је рекла, окренула се према мени, и поклонила се; па тако исто и ја сам учинио; и пошто смо се помолили, сели смо. И онда сам говорио њој: одакле си, госпођо моја, и како си овамо дошла? и колико има година откако си се на острво ово населила? А она одговара: ја сам, честни Оче, од Јеладске стране, града Ларија,[18] кћер убогих родитеља; и кад су они умрли, оставили су ме сироту. И ето, неки од богаташа узео ме је у дом свој, и отхранио ме у васпитању добром, као и своју кћер; и дошла сам у савршен узраст. А имао је тај христо-љубиви муж јединца сина, и убрачио ме с њим, и жена сам постала њему, и није се гнушао моје убогости. А кад је ово било, сродници и другови (пријатељи) мога мужа ружили су њега свагда, говорећи: шта је учинио отац твој теби? зар није могао отац твој нигде жену да нађе, подобну своме богатству (како приличи), него ову убогу и худу (лошу) дао је теби (за) жену. А он је одговарао: отац мој свети дао ми је ову, и љубав ми је, пошто је сам (отац) њу отхранио. И пошто је видео њу да је боља од богатих, тога ради отац мој није претпоставио богатство, ни добар род, него добру врлину, и њу ми је дао; и тако је одговарао ближњима муж мој. Али они нису мировали, него су ружили мужа мога. А ја гледајући њега свагда од другова својих како је поништаван, говорила сам њему: побој се Бога, човече, не брани мени да идем у манастир, а ти узми себи богату, подобну роду твоме. А он је говорио: ја на њих не обраћам пажњу, него волим то, што је учинио отац мој свети. И ово је и мени и другима говорио. А они нису мировали, него су поништавали њега. Тада ја, гледајући њега како је поништаван од свих, помислила сам да бежим, што сам и учинила. Устала сам ноћу, и тајно од свих ноћу сам бежала сама, и ништа са собом нисам имала, него једино у чему сам одевена. И кад сам дошла на обалу мора, нашла сам лађу и ушла у њу. И како ме Бог водио, дошла сам на ово острво, а нисам знала да сам трудна. И како да ти исповедим, човече Божији, шта сам овде поднела? Изнемогавала сам и од глади умирала, и једва сам могла да саберем зеља, да бих нахранила прљаву ову плот храном. А оживео је и узрастао младенац у утроби мојој; и кад се испунили девет месеци, родила сам дете, и ризе моје сам раздерала, и повила њега. И како је Бог хтео и наредио, васпитала сам њега, и има сада тридесет година, и пребива у пећини наг, пева Богу по све часове са мном, и мисал има на небесима. А молила сам Бога сваки дан, да помилује моје смирење, и да ми пошаље јереја, да просвети мога сина светим крштењем; и ево, није презрео Господ мољење моје, него је послао тебе угодника свога, да испуниш моју жељу. Молим те дакле, честни Оче, иди у лађу, и донеси свештену одежду и хлебове, да би сина мога просветио, и свету савршио службу, и да би удостојио нас да се причестимо честнога тела и свете крви Господа нашег Исуса Христа. А просим и ово, твоје благодарење, да донесеш ризу и да обучеш сина мога од светог крштења, и не оглашавај о мени никоме од људи; а ја ћу те почекати на овом месту, док се вратиш, да би заједно код сина мога пошли. И ово кад сам чуо, поклонио сам се. И кад сам дошао у лађу, нисам рекао ништа, него сам узео ризе и хлебове служебне, и отишао сам и нашао њу, на истом месту где сам је оставио. И рече ми: сада да пођемо, Оче, код раба твога, код сина мога. И кад смо ми ишли, угледао је он издалека матер и мене са њом, и у провалије сакрио се и у пећине. И кад је дошла мати његова, рече му: шта си (то) учинио, чедо? зар ти нисам говорила, да молиш Господа Бога твога Исуса Христа, да пошаље презвитера, да те крсти? И ево Господ је услишио молитву твоју, и послао је архијереја Свога, да би испунио твоју жељу. Изиђи онда, чедо, и поклони се презвитеру, који је дошао да те просвети. И он је послушао то и изашао, и поклонио се мени, и ја сам се такође поклонио њему. Онда ми рече мати његова: ако наредиш, Оче, да идемо ка извору, да би просветио њега. И кад смо дошли код извора, онда сам огласио њега, и сву сам службу по реду савршио, и крстио сам га у име Оца и Сина и Светога Духа. И кад сам учинио молитву, и божанску литургију, онда су се причестили обоје божанског тела и крви Господа нашег Исуса Христа. И по скончању, окусили смо мало нешто, које сам био донео. Тада ми је рекла она блажена: Господа ради, кад одеш у лађу, не оглашавај никоме другом о нама; а кад дођеш с Богом у Константин-град, ако хоћеш, казуј, шта ти је Господ Бог показао. Али само овде на острву овом прећути о мени, да не би неко дошао овде и нашао нас; јер за тридесет година нисмо видели човека, осим тебе јединога. И ово кад је рекла, поклонила се мени заједно са сином својим, и у даљну пустињу одвојили се они на острву. А ја сам просузио, и Богу се поклонио, како ми је такве преславне показао Свеце, и како промишљање чини о рабима Својим, који свим срцем работају Њему, и који чувају божанске заповести Његове. И вратио сам се у лађу, и никоме нисам казао, док нисам дошао у Константин-град; и тада сам свима казивао.

Слово од Отачника

Ишли су некада три брата на жетву, и унајмили се на шездесет њива.[19] А један од њих у болест је пао првог дана, и вратио се у колибу своју. Тада рече један од оне двојице: ево, брате, видиш, како болује брат наш; па да принудимо онда мисал своју мало, и да верујемо, да ћемо молитвама његовим пожњети и уместо њега. И кад се скончало дело, и кад су дошли да узму плате, позвали су и брата, говорећи: дођи и узми плату твоју, брате. А он рече: какву плату имам, кад нисам жњео? Они онда рекоше: молитвама твојим била је жетва теби; него дођи и узми плату твоју. А кад је многа расправа настала међу њима, пошто је он дакле говорио: да неће да узме, а они су наваљивали: да узме; зато су отишли да се расправе код великог Старца. И рекао је Старцу (болесни) брат: ишли смо сви троје на жетву, и првог дана постао сам болестан, и вратио сам се у колибу своју, и тако ништа нисам пожњео; а принуђавају ме браћа, овако говорећи: дођи узми плату твоју; (али) за коју се нисам трудио. Тада су рекла браћа: сви троје смо ишли на жетву, и унајмили смо се на шездесет њива; и да смо сви троје били, с трудом бисмо жетву скончали; али молитвама (болесног) брата нас двоје смо скончали њиву. И зато смо говорили њему: дођи узми плату твоју, и он неће. А кад је чуо ово, Старац се зачудио, и рекао је ученику своме: клепај у клепетало, да се саберу сва братија. Слушајте данас праведни суд; и казао им је све Старац. И тада су пресудили да болесни брат узме плату своју, и да учини од ње, шта хоће. И отишао је болесни брат плачући и скорбећи. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

31 мај

Слово светог Јефрема Сирина, о страху и без-страшију

Блажен је дакле човек тај, који има страх Божији у себи; јер тај је јасно и Светим Духом ублажаван: блажен муж, који се боји Господа (Пс111). Човек, који се боји Бога, он је ван свих замки вражијих (без, кромје кознеј) и сваког савета лукавог и нападања (лајанија). Човек, који има страх Божији, лако побеђује јед злог вештака (отров, јаду зло-хитричу); јер ничим се он неће запленити,[20] само страхом јединим, и похоте плотске неће примати. Човек, који се боји Господа, не глуми се овде (не претвара се), јер очекује свога Владику, еда како изненада (не) дође, и (не) нађе га унилога, и (не) раздвоји њега. Човек, који има страх Божији, не брине се ни о чему, јер се трезви свагда бојећи се; сну безмерном неће се предати, него ће бдети, јер очекује долазак Господа свога. Човек, који се боји Господа, не преједа се, да не прогневи свога Владику; човек, који се боји, неће стицати своје имање (притјажанија), да не буде неразуман; човек, који се боји, свагда искушава себе, како да угоди Богу. И тако се припрема, кад дође Господ његов, да се развесели, и да похвали њега. У многом дакле савету спасење бива људима, који су стекли страх Божији. Човек, који нема страх Божији у себи, потчињен је тај ђавољим подухватима; човек, који нема страх Божији у себи, глуми се (претвара се); јер неће се двоумити, него ће спавати без мере од унинија и за дела своја неће марити; сместилиште бива похотама, све красно житејско (може) да се види у њему;[21] јер се не боји доласка Владике. Такав краси страсти,[22] покоју се радује, од страдања бежи (од озлобљења), смирење је мрско њему, гордињу љуби. Уосталом, доћи ће Господ његов, и наћи ће га у свему, што је не-угодно Богу, и раздвојиће га (расећи ће га), и послаће га у таму најкрајњу; и ко онда да не окаје таквога?

Слово Јована Златоуста о смирењу

Молим вас дакле, чеда, Господа ради смирење љубите, пошто се и Сам смирио Господ ради нас до смрти и распећа. Зато и ви дакле, будите подобни Њему (слични), и тако да победимо гордост ђавољу својим смирењем. Јер Господ је ради смирења рекао: који год хоће већи бити међу вама, нека буде од свих мањи, и свима слуга, и свима раб. Јер који год узвисује себе, тај ће се понизити; а који год смирава себе, тај ће се узвисити; и сва зла, која хоће на њега, да се скруше. Јер човек, који узвисује себе, он иде у предњаја ада у бездну огњену. Зато вас молим, чеда, послушање стеците без преко-словија (без против-речења). Јер послушање је животу вечном мати, а преслушање је мати погибије. Пошто ћемо послушањем и смирењем ући у Царство небеско, и живот ћемо вечни наследити.

Слово похвално људима, који дају милостиње сиромашнима

Заиста, браћо, велики је пред Богом муж милостиви. А милостиња са љубављу бива, и са добрим произвољењем. Не мисли како, кад дајеш не добијаш благодат, него (баш) велику корист прилажеш (себи); а човек, који не даје, тај ништа (за) себе не добија, осим погибије. А ваља чути и ово, како: боље је не чинити добра, него ли учинити, па онда унивати и оскорбљавати се.[23] Зашто скорбиш, човече? зар се не надаш на оддавање од Бога? Ваистину, умножиће се теби злато на небесима. Али, ако овде хоћеш оддавање, зашто онда остављаш милостињу? Јер милостињом, а не куповином многи су и овде примили (оддавање); али људе, који су примили овде, не облажавамо. Јер неће бити плате (мзде, награде) боље од ове, људима који се овде радују примању (плате). Јер тако ти неће дати тамо плату Христос, Који је пострадао за нас крвљу. Зато не испитуј кад дајеш милостињу, него оно што ти је наређено чини са сваком марљивошћу, а нарочито људима у беди руку помоћи подај. Ако ли је и човеко-убица, или разбојник, али пошто проси хлеба Бога ради, дај му; јер знамо, да ће се урачунати теби у плату. Но дакле, Владика Својим сунцем осијава њега равно са тобом, а ти судиш њега да је недостојан дневне хране. Зато њега не испитуј, јер Христа ради прихваташ њега. Ако ли нећеш све да помилујеш, и искусно избираш (искусна), говорећи: о томе ћу се побринути једино, а за оне нећу марити; ово није ништа велико. Него велико је дакле: ако угледаш човека који зло страда, помилуј га, да би се и ти удостојио од Бога милости. Јер тога ради назива се милостиња, да би и недостојнима давали. Јер ако се од недостојних одвраћамо, а достојни к нама не долазе, коме ћемо онда дати? Јер ако хоћеш да испитујеш, онда ће тако и Бог чинити (испитивање) о нама, па ћемо од Вишњег Његовог човекољубља отпасти. Зато ако негде видиш (сиромаха), не прођи, него помилуј њега. Разуми дакле, како ти о рабима бринеш, како требовање њихово да испуниш? А овај ће више теби од њих послужити, (и) пристаће теби у дан Судњи, и избавиће те од огња. Шта ти овакво могу раби твоји учинити? А милостивога, не само помиловани од њега, него и не-помиловани љубе њега, због оних бивших добро-чинстава. Ако ли се нешто (зло) догоди њему, онда сви моле за њега Бога, говорећи: Боже, учини са њим милост, и отклони скорб од њега, и да дођу њему сва добра. Јер мером се не даје милостиња, него љубављу срца. Као што је она удовица две бакрице на дар Богу принела, и више од богатих била је похваљена, јер је велику имала веру; па ради тога цело имање није поштедела, него је цело имање Богу принела. Ако веру прима неко, онда никакве препреке од убогости не прима. Тако, кад нема добро-чинстава, онда никакве користи немамо од имања. Тога ради богати, који су зли у суштини, више од убогих муку ће примити, пошто нису били милостиви, и нису говорили: да подамо милостињу. Ако дакле са душевном љубављу не дају, онда никако муке неће избећи. Јер мером даванога не суди се о милостињи, него љубављу срдачном. Прихватимо, браћо, ова слова у срца наша, у Христу Исусу Господу нашем; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

[1] да уђете у пут

[2] брижан и жалостан

[3] вид, начин, поступак

[4] у моје време; у време овог писца

[5] није толико вредео ћилим, није му толика била цена

[6] мисли вероватно на Свеце којима су посвећене цркве у Цариграду

[7] као човека, који је од заблуделих дошао

[8] творити се, сматрати се најгрешнијим

[9] смути ме

[10] превод по смислу

[11] да осујети, да учини без дејства

[12] не ваља ти мито да узимаш

[13] Старац изгледа описује монаха у молви: како дела нешто и узима потребе телесне истовремено, и отуда је бука и метеж

[14] како равно са онима неће осуђен бити?

[15] давите ме, притискате, угњетавате

[16] притиснути су, и притискају

[17] онда у себи заједницу да твори, вероватно тамо где се налази тај свештеник

[18] вероватно из Ларисе

[19] вероватно мера за површину

[20] ничим њега неће запленити

[21] све лепоте житејске могу да се виде у њему, све страсти

[22] вероватно, лепо говори о страстима

[23] падати у мрзовољу и бригу и жалост


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: