Објављено од стране: ИстиноЉубље | 31. маја 2018.

Побожна Читанка за МАРТ- Четиминеј… Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис)…

Вести са Православне страже: Четвртак, 31.5.2018.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно беше то данас већ 808. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући улазак у другу стотину, тј. Православно исповедну 116. по реду Литију Београдом, субота, 2. јуна 2018.г. у 15:30 испред зграде„Владе“ 

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога…

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):

Св. муч. Патрикије Бруски и са њим свештеници Акакије, Менандар и Полиен… (1.јун/19.мај)

+++

+++

Побожна Читанка:

Резултат слика за Благовести

МАРТ – Четиминеј

            1. Март

            Слово о Јовану епископу јерусалимском, како је  

            Епифаније лукавством узео од њега сребро, и раздао

            сиромасима и убогима као милостињу

Дошао је некада од Јерусалима неки ђакон и казао светом Епифанију о Јовану епископу Јерусалимском, како је среброљубац, и имање закључава, а људима којима треба не даје. А тај Јован је обитавао у манастиру Великог Илариона. И Епифаније је преноћио ту, и написао је њему посланицу о милостињи сиромасима. А Јован никако посланицу није испунио. После пак много година рече Епифаније ученику своме: хајде чедо да путујемо у Јерусалим, па да се вратимо. И тако изашли смо из Кипра и отпловили у Јерусалим, и поклонили смо се и вратили се, и у молитви смо узишли у епископију. Тада је видео Епифаније Јована, и рекао: дај ми, Оче, да боравим овде. И дао нам је најбољи дом, и по све дане је позивао Јован Епифанија; док су убоги роптали на њега. И рече Епифаније: Оче Јоване, дај ми сребро на послугу, јер имам да храним мужеве ове, да се јавим њима твојим сребром у најбољем твојем дому. Дај твоме рабу, Оче, на твоју славу, и хвалићу се о твојим делима; неће се мени јединоме примити то што се даје, него после ћеш вратити Богу како достоји. Јован је онда донео сребро много пред лице Епифанијево. И рече Епифаније: има ли још сребра, Оче? Рече Јован Епифанију: довољно ти је и ово на твоју послугу. Рече Епифаније Јовану: дај ми отроке[1] твоје на послугу. Јован рече: све красне отроке моје узми, и послужи најбоље. И узео је Епифаније сребра пет стотина литри, и отишао у дом, који му је дао Јован за боравак. А био је неки сребро-продавац, по имену Астерије, који је био дошао од Рима у Јерусалим, ради неких ствари; њега је позвао Епифаније и показао му сребро. И кад је узео Епифаније сребро, ноћ и дан је давао људима којима треба. А кад су прошли дани, рече Јован Епифанију: дај ми сребро, које сам ти дао на послугу. И рече Епифаније Јовану: почекај ме, Оче, и све ћу ти вратити, пошто још ваља да храним (људе). И опет кад је много дана прошло, рече Јован Епифанију, док смо ми стајали у цркви, где спаситељно Дрво лежи, (рече): рекох ти: дај ми сребро, које сам ти дао на послугу. А Епифаније тихо рече Јовану: рекох ти, оче, вратићу ти све. А Јован се многе јарости испунио, и ухватио је за ризу Епифанија и стегнуо је, и говорио је њему: нећеш изаћи, нити починути, нити сести, док ми не вратиш сребро моје; о зли човече, лукави, дај ми сребро, које си узео од мене, и врати црквено Цркви. У свему томе није се смутио Епифаније, него је било исто уређење у њему.[2] А Јован је пребивао два часа у смутњи, и досађивао Епифанију. И сви ту присутни пали су у униније од слушања,[3] слушајући жестоке речи Јованове, и побојали су се. А Епифаније се није смутио никако, него је дунуо на лице Јованово, и одмах је ослепео (Јован). И страх је спопао све присутне. А Јован је пао на лице пред ногама његовим, и молио га, да прогледа, и да се помоли за њега Богу. А кад је овај говорио, Епифаније рече: иди к честном Крсту и поклони се, и даће ти вид. А он је пребивао молећи се Епифанију. Епифаније је онда њега научио и положио на њега руке, и отворило се њему десно око. Јован је онда молио њега и за лево. И рече тада Епифаније Јовану: није моје дело, чедо, него Божије. Јер Бог је затворио њега, Бог ће и отворити; Господ је хтео и учинио, да би се (ти) оцеломудрио. И Јован тако васпитан, и изобличен од праведнога, постао је преподобан, и милостив према сиромасима.

Слово о томе: како приличи бити учитељу

О великом Златоусту говори писац: како је слободна уста према људима, које је сретао, безмерно имао. И кад год је учио, многима је био на корист. У беседама величав, и прозорљив је сматран био од људи, који га нису знали, и прочувен како слова и образе мења. Не дакле, ако неко буде ласкавац и добар, тога смиреномудрим да не зовемо; него (онога), који у потребном реду, слободно подобним разумом себе чува. Јер великодушан ваља да буде а не горд; мужаствен а не свиреп; кротак а не као раб да се улагује; смиреномудар а не да се претвара у смиреномудрију; слободан а не порабоћен, као што и сам Златоусти говори. Тога ради различит ваља да буде учитељ и пастир. А различит говорим: не ласкавац и вређач, него многе слободе (од) ласкања и обзирања на лица да је испуњен, да зна да снисходи потребно, кад узрок стварима захтева ово, и благ да буде, скупа и љут. Јер не треба на један начин да чини свима поданицима.[4] Јер ни лекарски отроци не уче један само лек свима болеснима да приносе. Нити крманош да зна један пут, како се борити с ветровима. Тако учитељ ваља стран да буде и туђ празној слави: далеко од гордости, и да не прима ласкања. Да не буде даром ослепљен, стомаком побеђен, гњевом држан; него дуготрпељив да буде, кротак свом силом, смиреномудар, разборит и милостив, дарежљив, и душељубив, и честан, и учитељан; не узносљив, и приступачан, и владатељан, и друштвен; не маздопримац,[5] и угодан, и смирен; и не порабоћен, и светао и тих, тако да ова лако побеђује. Зато ваља (тај) врлинасти и смислени да избегава, да не ласка нити да му ласкају; да не буде ругач[6] нити ласкавац, но од обе ове зле безмерности да прође, и слободан да буде; нити у свирепост да се уздиже, нити у улагивање да низпада. Него према благима, дакле, смирен ваља да буде, а према свирепима висок. Пошто ови врлину рачунају да је кротост, а ови мужанство да је свирепост. Онима онда смиреномудрије треба приносити, а овима мужанство. Јер угасиће се онима од свирепости слава, тако да они имају користи, а овима смириће мудровање. Тако дакле, Велики Василије јавља, како премудри Соломон рече: има време свакој ствари. Знати ваља, да и смирењу, и власти, и изобличењу, и утешењу, и штеђењу, и дерзновењу, и благости, и наглости, и једном просто, свакој ствари има своје време. Тако, некад дакле смирење показивати, и помињати у смирењу децу, по Господњем гласу (како је Господ казао). А некад се власти прихватати, коју је дао Господ на сазидање а не на рушење, кад захтева неопходна потреба. И у време онда утешења благост показивати; а у време нужде ревност јављати, о свакоме од других. Тако исто и слободно и праведно мишљење изрицати, јер су мишљења праведних судбе. И богоносни Исидор, ученик блаженог Златоуста, некад је говорио: начелник ваља да је добар и страшан; и онда људи који добро творе да дерзају,[7] а људи који греше да се не лење. Јер једно без другога више је без-началство него ли началство. Јер ако би сви били благо-покорни и врлинасти, једино благост би била потребна; ако ли грехољубиви, (онда) страх. А пошто је нужда началствовати и над добрима и лукавима, (онда) обоје проходити ваља начелнику и настојатељу; тако да доброта онда утврђује добре и целомудрене, а страх поражава сагрешења злих. То дакле, као што се мисли, не разумевајући, и томе слично, и не знајући добро да разсуде и саберу, непријатељи блаженог Јована, безсловесно и неразумно су ненавидели њега, и оговарали и клеветали (га) као напрасног и гњевљивог (човека). Јер ако неко епископство хоће, добро дело жели. Али ваља њему такав и овакав бити, да учитељство безпрекорно буде, али нарочито и похвално од светих отаца, по реченоме од Господа: човек, који изводи честно од недостојнога, он је као уста Моја. И опет према великом Апостолу Петру: ако љубиш Мене, рече, паси овце Моје. А човек, који прими учитељски дар од Бога, и остале врлине, како је лепо да проходи, прекорно и опасно је, као што говоре Оци, да се покреће од празне славе, и презирања,[8] и осталих страстних видова. Људи, који ово чине, никакву врлину не показују, него се према људима обраћају страстно, и (према) свачијој вољи низпадају, и они од људи славу траже, а не Божију. И почињу да се равнају са (Светима), који су од Бога примили дар, а то је беда не мала. И знају сви, који свештена писанија читају, како су пострадали они, који су Мојсеја онога великога опколили, и говорили: еда тебе само има Бог, него и нас? Тако и на посебне од мужева оне древне Макавеје, синове Мататијеве, како су устали на њих неки тако исто, и колику су примили беду.

2 март

Слово о престављењу светог Оца нашега Агатона…

Велики заиста Агатон кад је хтео да сконча, док су седела код њега братија, остао је три дана имајући очи отворене, и није мрднуо њима. Онда су га упитала братија говорећи: оче Агатоне, шта гледаш тако? Говори им: пред судом Христовим стојим. И говораше њему: па и ти се бојиш суда? И говори им: ја сам учинио што је по сили мојој, да бих сачувао заповести Божије, али човек сам, и како да знам, да ли је угодно дело моје Богу? И рече: не уздам се, док Бога не сретнем. И опет говори Старац: јер други је суд Божији, а други човечији. Ово је дакле овако тврдо и лепо покајања образ предавао. И многу заиста силу нама покајањем Бог подаје, на омивање наших сагрешења (на прање).

Слово Св. Атанасија о томе, да не осуђујемо никога, који греши

Помишљајте заиста, браћо, Господа, Који говори: не судите, да осуђени не будете. И опет Апостол учи нас говорећи: човек, који сматра да стоји, нека се чува, да не падне. И опет: чувај себе, да и ти не будеш искушан. Јер многи су јавно сагрешили, а тајно су се покајали, и опроштај добили, и Свети Дух су примили. А они, који нама изгледају да су грешни, они су праведни код Бога; јер грехе њихове видели смо, а покајање нисмо видели. Јер као што онај Филимон свирач из Египта, једно велико дело је учинио и у меру је дошао постника Светог Макарија. Зато, ако видимо својим очима људе који греше, да не судимо. Јер (ако) десет стопа одступи неко од лица нашега, па не знамо, шта је учинио Богу, или ће Бог бити са њим. Јер Јуда издајник, кад је свитао четвртак, са Христом и ученицима је био, а разбојник са злотворима и са мужевима убицама; а кад је прошао петак, Јуда је отишао у таму најкрајњу, а разбојник се са Христом у Рај уселио. Па зато не ваља осуђивати човека који греши, док Господ не суди њему: јер сав Суд дао је Отац Сину. Зато човек који суди грешнике, чин себи Христов граби; и такав је онда – антихрист. Јер кад смо карани овде, од Бога опроштај зала примамо. Јер нико није без греха, само једини Бог. Ко би знао много милосрђе Божије, ако не би Сам показао људима, примајући грешника који се каје, тако и блудницу, и цариника? И како Манасија скверни, који је педесет и две године идолима служио, и сав народ Израиљев навео на безакоње, и за један час се покајао и опроштај је добио; јер затворен је био у сасуду бакарном у Вавилону, и унутра је песму своју певао. А Анђео Господњи је разбио бакар и пренео њега у Јерусалим, и поживео је остало време у покајању.

3 март

Слово о Теодору најамнику

Казивао је нама Јован пастир (пастух), како: дошли смо код Николаја отшелника, и нашли смо га у пећини како седи. И гле, био је неки мирјанин дошао код њега; и кад смо говорили ми о спасењу душе, рече Отац Николај мирјанину: реци нам ти неко слово ради користи. И одговори мирјанин, и рече: шта заиста имам да кажем, или коју корист да учиним. Говори му Старац: све колико ти наредим слово да рекнеш, (ти) реци. Тада рече мирјанин: има двадесет и две године како страдам на делу господара својих без покоја (без одмора), осим суботе и недеље; и није видело мене сунце да седим, (јер био је најамник код богатог мужа на селу,) а неправедан и несит у богатству био је господар мој. Учинио сам код њега петнаест година, дан и ноћ, и није хтео да ми да најам мој ни за једну годину, него у све године мучио ме је не-мало. А ја сам рекао у себи: Теодоре, ако претрпиш код овог мужа, уместо најма који би добио, даће Бог Царство небеско да добијеш. А сачувао сам и тело моје чисто од жене и до данашњег дана. И ово кад смо ми чули, корист велику смо примили.

Слово светог Јефрема, како не ваља послушати људе, који се на зло заклињу

Ја сам слушао причу, а пре би се рекло – пројављење: човек неки имао је сина, који је поштовао оца свога веома, и трудио се да чува све заповести његове, и угађао је своме оцу у свему. А други неки завидљивац, имајући завист према успеху младога, дошао је тај и рекао му: закуни ми се о оцу твојем, па што ти рекнем, да учиниш, и да сачуваш без сваког против-речења. А он не чинећи добро, заклео се њему. Затим тај говори: иди свађај се (сварисја) и вређај оца твога (досади му), и режи њега на ране (рјеж на јазви, тучи га), и никако се не стиди од лица његовог; и све што сам ти наредио да учиниш, (ти) учини, као што си ми се заклео, и немој да преслушаш (да не послушаш) што сам ја рекао. Али познао је син толико своје безумље и злочестије, и њему је одговорио: видим да ти ниси човек истинити, него враг оцу моме, и мојој души погубник. Али нећеш ме преварити као змија Еву, нити ћеш ме увести у злочестије твојом злобом много-плетеном. Јер неће се љутити на мене отац мој, ако се не покорим твоме злочестију. Зато презирем твој безбожни савет, ради угађања оцу моме, и спасења души мојој. И уши моје знаменујем крстним и честним знамењем, да потом у уши моје не уђе слово твоје, и ради те беседе да избегне твоју прелест. А наређује нам и Апостол од сваког брата да се одвајамо, који не ходи у реду, јер Богу зли не требају. Зато не ходи, љубљени, са мужевима грешним, да не разгњевиш Оца твога, Који је на небесима. А ти противно чиниш Господу у заповестима Његовим; и зар нећеш дати одговор у дан Судњи, због преступања Светог Јеванђеља, и зар нећеш Бога разгневити? Пази на крај слова, које кроз Пророка учи, јер говори Пророк: заклех се и поставих (за) свагда: да не преступим заповести судбе Твоје, и да ходим у оправдањима Твојим. И опет говори: да чувам слова Твоја. И још говори: неправду омрзох, а закон Твој заволех свим срцем мојим. И милошћу Божијом избегнућеш напасти и велике беде. Нека буде с тобом Господ. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

4 март

            Слово од Лимониса

Рекао је неки Старац: верујте ми, чеда, да је велика слава и хвала цару, кад се одриче од царства и постаје монах, и кад претрпи Бога ради. Пошто је честније духовно од телеснога (пошто су честнаја разумнаја од чулних). А велики је срам и безчестије монаху, кад оставља монашки чин и постаје цар (земаљски), и кад не полаже наду на Бога, Који оддаје свакоме по делима његовим.

 5 март

Слово о виђењу Анђела, који записује људе, који улазе у цркву на молитву

Поп Амоније, док је литургисао у цркви, видео је Анђела како стоји с десна олтара, који је записивао имена људи, који улазе у цркву; а људе, који из лењости излазе из цркве, њих је брисао; и они су после тринаест дана умрли. Па ово знајући, браћо, не излазите из цркве пре отпуста сваког певања.

Слово светог Јована Златоуста о људима који говоре: да је немогуће спасити се у свету

Знано да буде, да не спашава место нас, ако не творимо вољу Божију, него свачији ум са произвољењем према Богу. Јер нема помоћи од честног чина, ни од светог места човеку, који не твори заповести Божије. Јер који је чин већи од Адамове безсмртности? Које је место красније од порода (од раја), из кога је Адам изагнан био, кад је преступио заповести Божије? Шта је горе (прекорније) од ђубришта, на коме је седео Јов, и сачувао је Божије заповести, и у рај се уселио? А Саул је у царству био, и у много-цењеним палатама, и овај је погубио живот, а онај није добио. А Лот међу содомљанима, међу безаконим људима, учинио је Божије заповести, и био је спашен, и венац са Светима је примио. И ако неко говори: немогуће је спасити се у свету са женом и децом, такав прелашћује (вара) себе безумљем. Јер свуда нас прихвата Бог, ако заповести Његове творимо. А место никога не спашава нити погубљује; него свакога дела или осуђују или спашавају. Ако и у свету, браћо, живимо, да не очајавамо; ако и сагрешимо нешто, тада опет покајањем прибегнимо к Богу, и будимо милостиви и податљиви беднима и немоћнима од претека наших (од сувишака наших). Јер ради таквих претек (вишак) ти је Бог поверио, и ни са ким није се родило имање. Зато сам дај од себе: јер велика је помоћ души, да својом руком даје, и (зато) немај сведоке поред себе, кад милостињу чиниш. Ближње од твога рода не презири: најпре домаће своје, и род свој без печали (без бриге и жалости) учини, а затим милостињу чини другима. Јер ово је лицемерије, кад туђе сироте снабдеш, а род твој, или домаћи јесу наги, боси или гладни. И када ћеш се о душама њиховим побринути, (ако) телесно не исправиш? и како ћеш у Божији страх њих привести, (ако) телесним недостацима њих мучиш? Блажен је човек, који милује душе рабова својих, и не оставља у бризи и жалости род свој. Јер ако жалостиш своје, а друге милујеш, рећи ће и теби Господ: лицемере, ослепљени злобом, прво брвно извади из ока твога, и тада ћеш видети да извадиш трун из ока брата твога. И тако дакле, послушај ово и милуј твоје ближње, и побрини се за прехрану њихову, да би Бога према себи милостива учинио. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

6 март

Слово Патрикија епископа, о огњу који исходи из земље у разним местима

Свети свештено-мученик Патрикије говори: како два места уготовио је Бог. Једно (место) многих добара, којима се праведни наслађују, а друго (место) таме и огња, где се грешни муче. Јер није само огањ на земљи положио Бог, него и на небесима има огањ и вода. И поврх земље има вода, која се назива: море; и друга, која се назива: преисподња бездна, од које као извори точе се на живот наш; и од огња исходе топле воде, ове дакле на-више, а ове равно. А вода под земљом и огањ, мучење је душа грешних; као што је преисподња ледена вода, тартар, где се муче слуге јелинских богова. Јер свети Пионије говори, како: ја сам целу Јудеју прошао, и прешао сам Јордан, и видео сам земљу, која сведочи о гњеву Божијем и до овога дана на ове људе,[9] који чине грехе. Јер сам видео дим смрадан како исходи, и (земљу) огњем паљену, која не рађа плод, и која нема влаге. Јер ево издалека сам видео Сикилијски тамни огањ како се дими. И ево сведочим вам, и о будућем огњу ради Суда, који бива од Бога. И видео сам гору, која точи страшни огањ као воду, триста лаката (хвати) изнад горе, а у дужину до шесто попришта, који (огањ) је за шест дана сажегао ту земљу и камење, док Стефан преподобни епископ (није) изашао са крстовима, и помолио се Богу, и онда је престао огањ.

Слово Св. Јефрема о користи душе и о смирењу

Да знате љубљени, да све нарави (карактери) сами у себи садрже се свезом љубави духовне. Срце је чисто од љубави Божије; љубав од радости; радост од кротости; кротост од смирења; умиљење од службе бојажљиве; служба од Господње наде; нада од праве вере и непорочне; вера од послушања; послушање од незлобија; корен свим овим врлинама је незлобије. А противна зла, од којих је погибија души, исто тако садрже се у себи: ненавист (мржња) од јарости; јарост од неверства; неверство од жестосрђа (од тврдог срца); жестосрђе од слабости; слабост од стомако-угађања; преједање од гордости; лењост од нетрпљења; нетрпљење од веле-речија. И остале злобе саме у себи садрже се; и корен свима овима је завист. А за ове све, свако од нас својом вољом привезује се. Разне су погибије ове; тако исто разне су и врлине. Да саберемо, браћо, себи врлине, и биће труд наш у мио-мирис Божији (благоуханије), и преселиће нас у вечни живот.

Поука о милостињи, како се ништа не противи милостињи

Зинон цар отео је кћер насилно од неке удовице, и та удовица је ишла у цркву и молила се пресветој Богородици са сузама говорећи: освети ме од Зинона цара. А ово је она творила за много дана. И јавила се њој пресвета Богородица, говорећи: веруј ми, жено, много пута сам хтела освету твоју да учиним, али рука његова забрањује ми, јер је милостив веома. Па нико не може на милостивне злобом (да напада).

Слово светог Антиоха, о Царству небеском и о молитви

Све заповести Божије да чувамо, браћо, и да помислимо на вечно Царство, за које (ваља) многи подвиг и није познат покој (одмор). Јер ако неко хоће времено царство, онда много мужанства показује у ратовима, и опасностима, и бдењима, и печалима,[10] и мукама. И ни у шта не рачуна све што се догоде њему скорбе,[11] надом увесељаван сно-виђенога њему царства, и то овог временог и непостојаног у суштини. Јер бива много потом, кад све муке сконча неко, и рачуна да има већ оно, што је очекивао, бива одједном да се други уместо њега окити венцем. Какви онда нама подвизи требају, и трудови, и успеси, и бдења, и печали, и напасти тајне и јавне, и ране и смрти, кад хоћемо са Христом без престанка царовати? Зато древни мужеви и жене и деца до смрти су се подвизавали, да би Царство небеско добили. Јер усиљено је Царство небеско, и људи који се за њега усиљавају сами, они га и грабе. Јер човек, који се заиста ушкопио сам ради Царства небескога, или је девствовао, по свему је дужан себе достојна да покаже Царства. Јер не узима се Царство небеско ни словима (речима), ни образом,[12] ни именом, ни родом, ни крепошћу, ни годинама; него силом вере човека, који јавља дела верна. А шта је у делу? То је: делатним извршавањем заповести Христових, клонити се од противних плотских, да кажемо, ђавољих мудровања, које је: блуд, нечистота, јарост, клевета, мржња, зло-памћење. А корен свему злу је: сребро-љубље, празна слава, победо-љубље (љубо-славије), само-љубље, величање, које је гордост и којој се Бог противи. Ово дакле и томе слично ако неко има у себи, тај је плотјан, и син противни, и тај земаљски мудрује. Јер мудрост плотска је непријатељство Богу, јер се закону Божијем не потчињава, јер и не може; и у таквом човеку не може да живи Дух Божији. Јер ако неко нема Духа Светога, тај није Његов (Божији). Јер ко Дух Божији има, тај Духу Божијем пристаје, и Духом Божијим дејства телесна умртвљује. И живи Богу уздржавајући и порабоћујући плот, да би се удомио у њему Свети Дух мирни; и васпитаван од Њега (од Духа) да твори плод вере, добра дела: премудрости, чистоте, уздржања, љубави, благости, трпљења, наде, једно-мишљења, целомудрија, хваљења (Бога), светиње. Ово и томе слично уводи у Царство небеско. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

7 март

Слово о затворнику, коме је открио Бог о људима, који примају дарове

Неки манастир био је славан и имао је монахе који добро работају Богу, међу којима је био и затворник, који је имао чисто житије од младости. Јер се уклонио од житејских сласти, и затворио је себе у уској келији, и свакако је работао Богу, удручавајући тело своје постом и молитвама и бдењем, и са многим сузама се молио Богу, најпре о спасењу душе своје, а потом и о властима, и о свим хришћанима, и о миру целога света. И друго није стекао земаљско богатство, ни злато, ни сребро, ни друге ствари, него у једну врећу се обукао, и мало сна је примао на рогозини, упражњавајући себе у псалмима и у песмама, и сву своју мисал према Богу је имао. А на потребу тела свога на време је примао храну, и од келејникове руке се хранио. А што је Бог слао кроз хришћане у манастир братији: злато и сребро, или храну, или вино, од тога ништа никад није узимао. А једног дана старешина града ушао је у манастир да учини милостињу, и давао је свима по сребренику. А дошао је и код затворника носећи златницу, и молио је Старца да је узме. И посрамио се Старац (од) честног мужа и узео је, и положио је у чпаг. А онда је савршио своје каноне, и уставне молитве и легао је на рогозину, хотећи мало сна да прими. И онда је постао у иступљењу, боље речено, у виђењу; и нашао се на пољу, и оно пуно трња. И видео неког младића страшног, како је дошао и све монахе манастира тога, међу којима је био и затворник, све их је принуђавао говорећи: жањите трње. Дошао је и код затворника и рекао: опаши се и жањи трње. А затворник није хтео и одбијао је. И рече њему Ангел: немаш изговора, унајмио си се јуче са свима монасима, по сребренику сте узели од онога христо-љубца. И ово је дело дела његових, па (зато) приступи и жањи. Тада се пробудио од сна, и размислио о виђењу. И послао је и призвао старешину града, који му је дао милостињу, и молио га да узме натраг пару, коју му је дао. А он је одбијао, говорећи: имај, Оче, себи, или коме хоћеш, дај је. А Старац рече: нећу туђих грехова трње да жањем, јер и својих грехова трње не могу да потребим; и бацио је пару, и затворио прозорче. А тај муж, кад је видео ово, још више је почео да чини милостињу, помињући писаније, како рече: милостињама и вером чисте се греси.

Поука светог Василија о људима, који одлазе од света овога у монашки чин

Ти, човече, који небеског грађанства љубитељ и јеванђелског житија купац, и светих ученика Христових сродник желиш да будеш, утврди себе према трпљењу скорби, и мужанствено приступи сабору монашком. И у почетку дакле одречења твога (од света) мужај се, да не будеш привучен од пристрашћа према сродницама твојим по плоти, (него) мењањем мртвених према безсмртнима да јачаш (укрепљиван). А кад твојих имања твориш одлагање, буди непоколебљив да пошаљеш њих на небеса, уверен дакле, кад у недрима сиромаха скриваш њих, да ћеш код Бога њих наћи са многим додатком (прилогом). А кад се од другова и обичних (људи) отржеш, не буди жалостан кад се Христу придружујеш, ради тебе Распетоме, од Кога дакле шта се друго чини нама љубазније? Па кад с помоћу Божијом, првом овом борбом победиш врага, да не побациш себе као неки од безчестних сасуда. Јер већ одбацањем земаљских ствари почествовао си себе пред Христом. Али са многом бригом и разумом учини, да нађеш мужа предводника твога житељства не-прелестна, који добро зна да води према Богу људе путнике, који цвета врлинама, и од својих дела сведочанство има љубави према Богу; који има знање божанских писанија, (али) не да је много-печалан, не среброљубив, не да хоће имање (земаљско), (него) да је безмолван (без буке и метежа), бого-љубив, сиромахо-љубив, безгневан, не зло-памтљив, (него) који многе изграђује кад се приближавају њему; не да је празно-слован, не гордељив, не ласкатељан, не превратан, (него) који ништа не пред-почествује изнад Бога (ништа не претпоставља). И ако нађеш таквога, предај себе њему, пошто сваку вољу твоју презреш (оплевав, пљунеш), и ван бациш, да би се нашао као чист сасуд, тако да у тебе улагана блага чуваш према похвали твојој и слави. Ако ли нешто оставиш у себи од ранијих у теби страсти, у киселину си претворио улагана у тебе блага, и ван ћеш бити избачен, као неки од непотребних сасуда. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова. Амин.

8 март

Слово светог Јефрема, како не ваља црно-ризац много риза да има

У светском житију човек који милује тело своје, и мења ризе своје, од људи славу себи прима. А у обећању овом (монашком), које ово презире, и пази само на нужне потребе тела, славу стиче себи на небу, по (Апостолу), који говори: ако имамо храну и одећу, овим да будемо задовољни. Да работамо бого-угодно Господу, Који је ослободио нас, да не будемо уловљени у страст трулежну (тљену), тако да не желимо лепу одећу да имамо, или кукољ на глави. И јела слатка смирењем да одагнамо, и да одгонимо од себе такву страст, и да не заволимо све што је на празну славу, него као што приличи Светима, и да се не похвалимо о мноштву риза. Не помињеш ли овчину Илијину,[13] и Исаијине вреће, као што је писано: иди скини врећу са себе, и из сандала изуј се. Крститељеву одећу не заборављај. И не буди ризом светло славан, него делима добрим, да се просветли светло твоје пред људима, тако да те прослави Господ. Затим опет рече: блудни бес пази (на) ризе монахове, како није свакодневна, или друга, а нарочито ради беседе; а ово је дакле устав блуда. Тако говори Авва Исаак братији: како су Отац Памво, и други Оци, старе ризе и много-закрпљене носили, и дебеле, а сада ви много-цене носите ризе: идите одавде, искварили сте овде устав манастирске заповести. А кад је хтео да изађе на молитву, говорио је њима: више нећу да изађем с вама (на молитву), јер заповести не чувате. И говори: како је Авва Пимен рекао: право је то покајање, да такву ваља црно-ризац да носи ризу, коју ако баци ван манастира на три дана, да нико неће узети њу.

Слово светог Василија о узакоњеним заповестима хришћана

Христов дакле закон и учење Његових Апостола, није дано само монасима, него и мирјанима. Јер кад говори Павле: бдите у сваком трпљењу и молитви, и плоти угађања не творите у похотама; јасно је, да нису (само) за монахе писанија, и за отшелнике, који ћутљиво и пустињско житије држе, него и за људе у градовима и селима, који живе са женама и децом. Јер, зар је мирјанину потребно да има нешто више од монаха? Не, него све равно са монасима да дела њему је узакоњено. И није без-делан њему било који преступ (од) свих заповести (није допуштен). Отуда мало су неки успели да избегну светску гужву и буку, и да избегну метеж у граду (гонзнути плишчев), и сујетно житије, печали и пристрашће. И тако су (они) ван светске гужве и буке, монашко заволели житије. Јер и напунио се од њих Египат и Либија, Етиопија и Индија, Мавританија и Тиваида. Ових је и Сирија пуна, и Киликија, и Галатија, Понт и Јерменија, Међуречије и Персија сва. Ових је пуна Палестина и Арабија и Кипар, Азија и околна острва, и Јелада (Грчка) сва. А још и Рим, и Шпанија, и Галија, и све до краја земље испунило се манастира и постника, и сва земља се благосиља и освећује. Јасно дакле да (од) ових хорова и псаламског певања узео је Давид повод (почет), и кроз пред-знање је појао: а мени веома честни бише другови Твоји, Боже, веома се утврдише владавине њихове, избројаћу их, и више од песка умножиће се; јер и владају (они) над страстима и бесима, и изнад људи у свету силних, владари су се јавили тврђи. Ко онда ове да не похвали, који су избегли мреже много-плетеног житија, и крст носе, и Христу последују, и сваки дан и час о роду човечијем Богу се моле? Тако и Григорије премудри, који је богословом назван, хвалећи њих, рече: они певају и славе, и уче се у Закону Господњем дан и ноћ, и узношења Божија у грлу носе, а одбацају узношење (о) одежди; (они имају) појас не-украшен, и умањују лепо подизање одеће; (они имају) ступање благо-чино (како је ред), око не-заблудно, понашање лепо (осклабљеније лепо); (они имају) слово, словом покретано, (а) ћутање од слова честније; хвалу, сољу растворену, а не лице-меријем; смеха отуђивање, запрећење (од) благо-хваљења више жељено; (они имају) меру умиљења и понашања (осклабљенија); у сиромаштву богатство, у странствовању устав, у безчестију славу, у немоћи силу, у без-брачности добру децу, смирење превише небеса. (Они немају) ништа сушто (битно) у свету, и више света, ван плоти, и у плоти; њима је удео Господ. Убоги су ради Царства, а ради убогости, они царују са Господом нашим Исусом Христом.

Слово Јована Златоуста о гордињи

Као што насад, ако се не отреби од гмизавица[14] не може да расте; тако и човек горд не може да се спасе, ако смирењем не потреби гордост, и покорним покајањем. Јер на висину усходи гордога душа, и отуда у адску дубину силази. Па као плод гњио што је непотребан делатељу: тако и молитва гордога непријатна је Богу. Душа гордога нема удела са Богом, него бесима биће радост. Јер због гордиње Анђели су с неба збачени, и у бесе се претворили. Смиреномудрије на небо узводи, и са Анђелима ликовати чини; а гордост са бесима увршћује (уређује). Молитва смиренога долази к Богу; а гордога мољење прогњевљује Бога. И као што ће тежина плода оборити гране, тако ће гордост погубити душу врлинску. Човек горд, као дрво које нема корена, брзо ће пасти; тако и гордиј у адску ће пропаст сићи. Зашто се узносиш, о човече, кад си блато и пепео? Зашто гордошћу униваш (падаш у мрзовољу, чамотињу), о неразумни? Ако си велики чином, имај смирење, и на никога не похули. Туђе грехе не испитуј, да славан будеш у судњи дан. И не остави скорбнога да плаче, да не буду презрене молбе твоје. О убоги човече, ко те саздао? где ли си узео (све што имаш)? на шта се уздаш (и) не бојиш се Бога? и гордиш се, и величањем душу твоју зло губиш? Зашто се надимаш као водни мехур (пузир), а земља јеси, и не много после у земљу ћеш опет поћи? Сада горд, а после мало црвима покојиште. О човече, разуми твоју немоћ, и не горди се. Ти си Божије саздање и не одмећи се од Саздатеља твога. Али посети природу твоју и види сроднике твоје, како и они су од те исте природе, и не одмећи се због гордости од природе твоје. Ако си ти и богат, а он убог, али пред Богом он је виши од тебе. О човече, не горди се о многом богатству, јер бриге његове одвајају од Бога, и житија богатих не ублажавај. Јер силни ће силно испитани бити. Као што опутаном (свезаном човеку) није лако да ходи, тако и обузетом бригама света овога, мучно је да иде на небо. О богати, не гордите се о имању вашем, и о трулежном не хвалите се. Једино богат је Бог, Који има нетљено богатство, а ваше имање је ништа. Док је год тихо, у свету уређујеш на спасење себи; јер човеку избављење своје,[15] њему је богатство. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

            9 март

Слово светог Јована Златоуста, о људима, који лече болести гатањем

У житију овом навођење нама скорбе[16] или лишења имања, или болести тешке, од оних мука олакшање нама чине. Јер кад у болест љуту упаднеш, и многи дођу да те принуђавају, једни дакле ка врачарима да идеш, а други ка гатарима, а ти се надај на Бога и трпи, јер ово теби мучење венац доноси, и избављење од оних мука, ако у болести лежиш и благодариш Богу. Зашто се зовемо хришћани? Да се потчинимо Христу, а не да идемо ка непријатељима Божијим; јер гатари и врачари, сви су непријатељи Божији. Боље је умрети, него ка непријатељима Божијим ићи. Која је помоћ тело лечити, а душу губити? Која је корист овде мало примити утешеније, а онамо посланим бити са бесима у вечни огањ? Слушајте испрва шта је било: јер оболео је Охозија цар, и оставио је Божију помоћ и послао ка гатарима. Јер Бог је васпитавао њега болешћу, да би се опоменуо својих греха. А он је Бога заборавио, и послао ка ваалу болвану, и ка жрецима његовим да пита: да ли ћу бити жив? О дубине зла; о разума безаконог; Бога је оставио и наредио да иду ка гатарима, и о животу да питају. Али сусрео је Илија слуге Охозијине, и рекао им: идите и реците цару својем, пошто је Бога оставио и закон Његов, и послао ка бесима о животу да пита, и ово је њему од Бога глагол (реч), како: имаш да умреш пре времена, пошто си оставио Бога и бесовске слуге о животу питаш. Тако дакле смрт бива, братијо, пре времена људима, који ходе ка гатарима. Свети дакле Апостоли проклели су гатања. Тако исто и Свети Оци су одбацили на Саборима, и од Причешћа њих су одвојили на (дуже) време, и људе, који су код њих ишли, и заповедили су им епитимије тешке, да би се (од) греха тога избавили. Бежите, љубљена браћо, од проклетог гатања, да не би пре времена[17] умрли и муку вечну примили. Али шта говориш, како: много ме оскорбљује[18] тешка болест? Али ниси још примио као блажени Јов. Јер он по одузимању стада и волова, и целог имања његовог лишењу, и по разграбљењу целога хора деце његове, није похулио, него је рекао блажениј: Господ даде, Господ и узе. И у рани (у јазви) зло је лежао седам година, и није требовао врачањем лека, него је говорио: боље ми је умрети, него благо-верије издати. Тако исто и раслабљени, који је тридесет осам година у болести лежао, ни тај није затражио лекаре, нити је дошао ка врачарима, него је очекивао од Бога помоћи. И Лазар такође (био) је гладан и болестан и поруган, (и) тако је душу предао, а лекаре није затражио. А ми, коју ћемо примити милост? Јер они су толике болести трпели, а ми ако и (само) мало поболимо, (одмах) траваре (зелејнике) и гатаре у домове своје приводимо. О брате, као што се у огњу злато чисти, тако се и човек од греха болешћу чисти. Помени Мученике, Пророке, и Апостоле, како су примили страдања. Јер колико се продужују некоме беде, или болести у веку овом, то је већа плата у Царству Небескоме таквоме. Помисли, човече, како не одузимају болести врачари, него само грех себи чиниш велики и љути. Јер, Бога остављаш и к бесима трчиш, и коју ћеш примити милост од Њега? или како ћеш Њега призвати у молитвама? Зашто твоју душу губиш? и како ћеш Богу одговорити? Ради мале болести Бога остављаш и ка гатарима идеш. Како ћеш и даље у цркви стајати? и како ћеш се причестити пречистом Телу (Христовом)? и како ћеш читано услишити?[19] О човече, ако болест благодарно претрпиш, или друге љуте беде, онда са Мученицима бићеш убројан у Дан Онај. Они дакле муке су трпели, а ти болести и беде, које се догодиле, благодарно си претрпео.

Слово о Пафнутију монаху, и о врлини старешине села, о коме је њему Бог указао

Пафнутије, велики пустињак, свети црно-ризац, молио се некада Богу, да му јави, којима Светим је подобан (сличан)? И дошао је Божији глас њему говорећи: подобан си старешини оближњег села. И он је онда брзо дошао код њега, и кад је закуцао у врата, изишао је онај као што по обичају своме прима странце; и опрао је њему ноге, и поставио трпезу, и наредио му да окуси (да једе). Тада је упитао Пафнутије о делима његовим, и говори: о човече, исповеди ми твој живот, јер многе црно-ризце, као што ми је указао Бог, ти превазилазиш. А он је говорио за себе да је грешан и недостојан, и пуст (од) сваког дела доброг. Па како је настојавао (Пафнутије) приљежно, онда је одговорио човек говорећи: ја дакле нисам хтео ни под силом да кажем своја дела, али пошто си од Бога дошао, како ми кажеш, ево дакле о себи исповедићу ти. Има дакле тридесет година откако сам се од жене одвојио, и само три године живео сам са њом, и три сина од ње сам родио, који на потребу мени служе. И нисам престајао да волим странце до данашњег дана, и нема ни један сељак да би се похвалио, како је пре нас странца примио. И није изашао сиромах из дома мога, ни странац празних руку. Нисам презрео убога и сиромаха да оде, него сам давао њему довољно утешенија. Нисам лицемеран био према чеду мојем, нити су ушли у дом мој плодови туђи; и није било свађе, коју нисам умирио; нити је похулио неко на дела моја зло. А деца моја се нису дотакла туђих плодова; нити сам насејао прво своје њиве, него људима, који требују прво сам давао, и остатком сам своје (њиве) сејао. И нисам дао силнику да вређа сиромаха, нити сам ожалостио некога у своме животу; нема кривице, да сам на некога изнео. Ово све, како Бог хоће, не знам себе да сам учинио. А кад је чуо Пафнутије његова добра дела, онда је целивао главу његову, говорећи: да те благослови Господ Бог од Сиона, и да видиш добра Јерусалимска. Али једна ти недостаје од добрих дела главизна, премудри о Богу разум, који не можеш без муке да стекнеш, ако је дакле и не мало слово о теби божанству било (иако си много стекао божанскога). Не презри дакле душу твоју; јер мени је о теби Бог открио, тако и да узмеш крст свој и следујеш Спаситељу. А он, како је ово чуо, одмах и није се (ни) јавио својима, и пошао је за Пафнутијем. И кад су дошли они на реку, и никакву лађу нису видели, наредио је њему Пафнутије да пређе реку, коју нико у тим местима није прелазио због дубине. И кад су они прелазили реку, вода им је само до појаса била. И уредио је њега на неком месту, где су и пре њега друга двојица скончала. А Пафнутије се одвојио мало од њега, и молио је Бога да му јави о њему. И после не много времена видео је како душу његову Анђели носе, и певају Богу и говоре: Блажен је, кога си изабрао и примио, Господе, да се усели у дворе Твоје. И опет су Праведни одговарали и говорили: Мир је многи људима, који љубе име Твоје. И разумео је Пафнутије, да се тај муж преставио Богу. Коме слава, сада и увек, и у векове векова. (Из ове приче види се, да је по гостопримству и правди старешина села постао сличан Авраму. Имамо у поукама Светих Отаца много примера, да људи у браку бивају бољи од немарних и несмирених монаха, каквих је данас много.)

10 март

 

Слово од Отачника о Марку монаху, и о прозорљивости његовој

Говорили су о Марку монаху египатском, да тридесет година није излазио из своје келије. А имао је обичај презвитер да долази код њега; и кад саврши свету службу, давао је њему свете Тајне. А ђаво је позавидео врлини његовој и трпљењу, и хтео је у осуђивању да искуша њега. И привео је к њему мужа, који је имао дух лукави, да би молитву примио. А (тај) научен од ђавола пре свега говори Старцу: презвитер твој пун је сваког смрада греховног, и већ не дај му да уђе код тебе. А бого-надахнути муж Марко рече њему: чедо, сви људи скверну ван избацају, а ти си (је) мени донео. А писано је: не судите, да не будете осуђени. Ипак, ако је и грешан, али Бог ће га спасити. Јер писано је: молите се друг за друга, да се исцелите. И кад је ово рекао, онда је учинио молитву, и одагнао беса од човека, и отпустио га здрава. И кад је дошао презвитер, примио га је Старац с радошћу. А добри Бог, кад је видео незлобивост Старчеву, показао му је знамење. Јер кад је хтео презвитер да стане пред свету трпезу, видео је Старац Анђела Господња, како је с неба сишао, и положио руку своју на главу презвитера, и одмах је постао презвитер цео као стуб огњени. А док сам се ја, рече, чудио о виђењу, чуо сам глас како говори мени: о човече, што се чудиш о ствари овој? Јер ако и земаљски цар не оставља велможе своје прљави да стану пред њега, него са чистом савешћу и славом многом, колико више небески цар: неће ли да очисти слуге светих Тајни, који стоје пред престолом Његовим, и славом небеском да (их) осветли? Ово дакле, преподобни Марко кад је видео, онда је свима проповедао: да јереја не осуђују о сваком греху, пошто су предстојници Божији и Анђелима сажитељи.

Слово светог Јована Златоуста о чести свештеника

Богоносни Игњатије наређује и говори епископима: пазите дакле себе, да би и Бог ваше душе примио и спасио. А људи, који се потчињавају епископима и свештеницима, служитељима црквеним, са њима ће и част (удео) њихова бити у Богу. И опет: сведок ми је (Бог), ради Кога сам свезе примио, да од уста човечијих нисам познао; јер Дух ми проповеда и овако говори: без епископа ништа не чинити. Јер где се јави епископ, тамо ће мноштво блага бити. Јер где се назива Христос, тамо и саборна Црква силази. Не где хоће и пасу овчија стада, него где их пастири воде (снабде). А ван стада и пастира, остале ће овце разграбити звери, и храну ће себи учинити у њима (од њих). Неприлично је дакле, без светитеља (епископа) ни крстити, ни брак творити. Ово је дакле, Господу благо-угодно: светитеља (епископа) поштовати; и који год поштује светитеља (епископа), од  Бога ће поштован бити. А без епископа нешто чинити, није лепо. А свештеницима се ваља потчињавати као Апостолима Христовим у нади нашој, да се виђени кроз њих нађемо. А ваља и ђаконима, речено служитељима Тајни Христових, по свој савести[20] у свему угађати; пошто нису јелу дакле, нити пићу служитељи, него Божијим служе Црквама; ваља онда реч њихову чувати као огањ. Зато дакле поштујте служитеља као Оца, а епископа као самога Христа; а јереје као са-престолнике и са-раднике Апостолима (супруге), јер без њих се Црква не освећује. Јер сведочи овом слову човек, који Закон чува: све, што год ти рекне свештеник, учини; не уклони се ни на лево, ни на десно од тога што ти говори. Јер човек, ако учини презир, и не послуша свештеника, достојан је смрти. Тако је рекао и пророк Малахија: сачувај глаголе усана свештеникових, разум и закон тражи од уста његових; јер је вестник Бога Сведржитеља, и у свету ходи да исправља, и многе да обраћа од неправде. И други рече: свом душом твојом благо-чествуј Господа, и свештеницима Његовим чест оддавај. И свом силом твојом заволи Створитеља твога, и слуге Његове не остављај. Бој се Бога, слави свештеника. И Павле Тимотеју пише овако: приљежни добро попови двоструке чести да се удостојавају. И опет рече закон: ови су освећени Господом Богом, јер жртве и даре Богу своме за тебе приносе, и свети су. И опет рече Господ Арону: говори ти служитељима Мојим у храму сведочанства, и они ће примати грехе својих људи, и од имања њихових дај левитима, као плату вашу за службу вашу. А Исаија рече: ви свештеници зваћете се: слуге Божије. И Јеремија рече: узвеличаћу и напојићу душу свештеничку. И Павле рече: јер сваки првосвештеник, да би приносио даре и жртве поставља се, који образима и сенкама служе небеских; а сада је боље добио служење, (по)колико је већега завета посредник, који се на боље обећање узаконио. Тако исто и Давид рече: јереји Твоји обући ће се у правду, и преподобни Твоји радошћу обрадоваће се. Зато вас молим, браћо: знајте (свештенике), који се труде код вас, и чините љубав према њима. И лепо је дакле, љубљени, као другове Божије (као пријатеље) поштовати свештенике, које је изабрао Господ и прославио. И нужда је дакле људима, дугове да оддају њима; јер нико (сам) о себи не прима чест, но (по)званиј од Бога. Није речено сада, ни раније: свештенику противити се; јер људи, који се противе, суд ће себи примити. Јер је писано: старешини народа твога да не рекнеш зла. И Господ, велики старешина свештенички говори: који год вас прими, Мене прима; а који год Мене прима, прима Оца, Који Ме је послао. Који год прима Пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; а који год прима Праведника у име праведничко, плату праведничку примиће. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

11 март

Слово светог Григорија о милостињи

У свему разумите, чеда, колико је велико дело милостиња, јер и у овом веку помаже, и у оном духовне радости испуњава, и према Богу приближава, и равне Анђелима твори. Јер о томе сама Истина говори у Писму: чините милостињу, да и вама буде милостив Владика Господ; и дајте, и даће се вама. Јер је писано: огањ гаси воду, а милостиња чисти грехе. И опет говори: сакријте милостињу у срцима сиромаха, и они ће за тебе молити (Бога). И опет нас поучава и говори благи Бог: ако изобилно буде (имање) код тебе, онда много подај; а ако по-оскудно буде (имање), онда по сили гледај да даш с радошћу (колико можеш). Јер велика је сила посту, примање странаца. Човек, који прима Пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и човек, који прима Праведника у име праведничко, плату праведничку примиће. Па ово кад знамо, љубљена браћо, потрудимо се да чинимо милостињу, да би вечни живот добили у небеским насељима.

Поука светих Отаца о нужди смртној

Знајте дакле, браћо, да плач јесте садашње житије ово, које се испуњава у овом, како је по пророку Језекиљу речено од Бога: сине човечији, хлеб твој с муком једи, и воду твоју са страдањем и скорбом пиј. Оваква дакле трпеза људе кроз Анђеле на небеса шаље; а сласто-љубива (ласко-срдачна трпеза) у геену вуче рабе стомака, као богатога онога. Ову дакле, сан смртни долази и узима, а ону трезвљење и бдење; и ову дакле мука, а ону небеско Царство. По једно-дневном дакле јелу и благодарењу, они се испунише многог умиљења и топлих суза, и ка сну иду, и толико сан прихватају, колико мало да почину. И опет ноћи (као) дане творе, у добром делању у псаламским песмама пребивају; знајући известно нужду, о одласку душа од тела, и непрестано помињу долазак смрти. Јер гледају тада божанске Анђеле, како страшно и љуто душе испитују; а лукаве бесе, како пристоје и клеветају приљежно, и почињу да грабе к себи. Затим (виде) и лопова изненада како је ушао, и душу је од тела разделио; и онда иде са тугом многом на места страшна и до краја непозната. Многе су нам дакле, браћо, тада потребне молитве, много помоћника, многа добра дела; много нам тада треба предстатељства светих Анђела; много нам тада треба на ваздушном путу руковођења и помоћи. Јер ако у даљну страну и у туђи град овде идемо, требујемо водича и наставника; колико више нам треба помоћника и наставника, да би спасли и превели (нас) од начала и власти, и ваздушних слово-испитача, који на путу стоје, које митарствима испитивања божанско писаније назива? Зато дакле да престигнемо пре доласка (смрти), и да трчимо пре него приспе крај; јер житије ово је кратко, и мука дуга; крај је близу, и страх многи, а нико нема да разреши. Помисли онда, како су у аду душе, пошто су презреле страх и заповести Божије, и мале ослабе (олакшања) моле се да добију, и не добијају; него у преисподњама земље ридају, због лењости и јела и блуда свога, и осталих злих дела, без ума се кају за сво зло што су учиниле, и плачу без утехе. Тога ради нарочито сви ублажавамо праведне, и младенце који умиру. Пошто је за нас смртна чаша тешка, а за њих је спаситељна; и које је свима нама страшно, њима је похвално; и које ми имамо тамо начело мучења, њима је начело спасења. Они говоре: нас су Анђели мирно одвојили од тела, и ми смо без бриге и без спотицања прошли начела и власти ваздушне, пошто смо добре наставнике имали; јер нису нашли у нама (грехе), које су тражили и надали се. Видели су не-упрљано и чисто тело, и постидели се; видели су не-завистљиву и светлу душу, и одвратили се; видели су језик не-окаљан и не-лажљив, и ућутали се. Прошли смо и избегли те (власти ваздушне), прошли смо кроз њих и запевали смо, говорећи: благословен Господ, Који нас није дао у ловитву зубима њиховим; замка се скрушила, и ми смо се избавили. Зато су се дакле и у сретању радовали Анђели, Праведници су целивали, Преподобни су ликовали (красоваху), нама говорећи: добро сте дошли, љубљени Христови, и вечних блага наследници, у Христу Исусу Господу нашем.

12 март

Слово Јована Златоуста о људима, који се заклињу лажно

Кад дакле видиш некога да живи у злобном богатству, и ништа не прима зло, не ублажавај њега, него плачи и скорби; јер онамо ће љуте муке обузети таквога. Јер људи, који се овде куну и заклињу у лажу, маздо-имци (који узимају мито, добит) и грабљивци, који у обиљу живе, такви су дакле ухрањени као свиње на заклање, и у одређене муке са невернима биће осуђени. Ако рекнеш: многи се куну и заклињу, па како зла не примају, и ту брзо (Бог) не одмаздује, као код Ананије и Сапфире? Не чуди се, брате, јер људи, који велике чине грехе, а беде ни мале не примају, њима се велико зло припрема за трпљење Божије, и љуте ће им бити муке, и на већу беду штеђени су. Јер нама, који доброчинства примамо а у злоби живимо, то веће нама врлине ваља творити, кад овде ништа не примамо мучно за наше зле грехе. А кад противу наших сагрешења наводи Бог казне, то ће лакши нама чинити суд. Јер велика су сагрешења: заклињање и клетва, јер од многих грехова је теже, и кад би преступили крстни целив, и целивали на-криво образ свете Богородице, или другога Светога. И није дакле достојно клети се именом Божијим, или у правду, или без правде, да се не би на нас збило оно што Господ рече: људи ови само заклетвом Мене знају. Јер тога ради и Захарија пророк видео је срп огњени како силази с неба на земљу; и о томе се молио Богу, да пројави њему. И сишао је к њему глас говорећи: овај срп је гњев Божији, и шаље се од руке Господње на оне, који ходе по-криву према заклетви, да сажеже домове њихове, и душе њихове неугасивом огњу да преда. Тога ради никако да се не дрзнемо, браћо, да се кунемо, нити друга до клетве да доведемо. Јер Сам Господ Бог учи нас говорећи: не куните се ни небом ни земљом, ни другом којом клетвом; ни Црквом: јер ко се куне Њоме, куне се Богом, Који живи у Њој; нити се главом својом куните, јер рече: не можеш ни једну влас белу или црну учинити. Него да буде слово ваше: да, да; и не, не; а више од тога, од ђавола је. А сада кроз наредбу Божију Крстом се кунете, кога нам је дао Бог на чест велику, оружије на противнога врага; јер без тога ни крштење, ни литургија не бива, нити друга која духовна ствар; којим се ми знаменујемо, и бесовске силе побеђујемо. А ми тиме, један у лажу, а други у правду кунемо се, и већма на себе гњев подижемо. Јер тако су Апостоли и свети Оци заповедили нама и рекли: не куните се никако: ни у правду, него само рећи: да, да; а кад није у правду: не, не; а више од тога, рече Господ, све је од лукавога. Јер тога ради Бог казне шаље на нас многе, некад не пушта дажд, а некад пушта пожар, и тешке болести, и остале беде. Пошто се заклињу људи, и друг друга приводе на клетву, и Свету Цркву заклетвом прљају.

Слово Јована Лествичника о трпљењу Кира монаха

Слушајте, братијо, и научите се, Божијој премудрости почудите се, која се у глиненим сасудима нашла. Јер је говорио Јован о овом монаху, преподобном Киру, како је велика вера његова била и трпљење, и неуморна крепост,[21] којом је са благодарењем трпео, не само од старијих, него и од млађих сваки дан запрећење и укор, и већма је био поништаван, и од трпезе одгоњен. И тако је пребивао у манастиру петнаест година, и од свих је беду примао, и од рабова је изгоњен бивао; јер био је од малог рода, и језик (није) уздржавао. А ја сам говорио њему: брате Кире, шта то видим тебе, да си сваки дан од трпезе одгоњен, и да си без вечере много пута ишао на спавање? И говори ми он: веруј ми, брате, да не чине ово из злобе, него ме искушавају Оци моји, и говоре: да ли је у њему црно-ризац? Па ради тога трпим без тешкоће (ево) петнаест година искушаван, као што су, томе у прилог, говорили мени: до тридесет година искушавају монахе, који су се одрекли од света. И тога ради у правду Богу предао сам себе, јер се без искуса ни злато не светли (без искушења). Тако је (монах Кир) остао у манастиру седамнаест година, и ка Господу је отишао. И ово је говорио Оцима, кад се престављао: благодарим Господу и вама, Оци, како ради вашег искушавања, нисам био искушаван од бесова, и било је то према мојем спасењу. (Овога Кира) су као исповедника са Светим Оцима приложили.

Слово светог Јована Златоуста од Јеванђеља по Матеју

Рече Господ: узмите јарам Мој на себе, и научите се од Мене, како Сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим; јер јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако. Не плашите се онда, (за) јарам Мој кад чујете, јер је благ. Али како говориш најпре: тесна је двер и прискорбан је пут? Еда си лењив брате, и лежиш? Али, ако исправиш ово што је речено, онда је лако бреме. Тиме вас је сада Сам научио, како се (ваља) исправити: ако си смирен и кротак и тих, онда си Мој; јер ова врлина је мати свакој врлини. Јер, не само да ћеш бити другоме потребан, него и себе ћеш најпре упокојити, и наћи ћеш покој души твојој (одмор); и пре будућих блага, примићеш овде оддавање од Бога; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

13 март

Слово светог Јована Златоуста: колико је користно мирно и сагласно са-житије

Побринимо се, љубљени, да би сви узроци брига били истребљени, и дубоки мир у домовима био насељен, нарочито између мужа и жене; јер и на испомоћ је жена дата, да би муж све (непријатно) што се догађа њему, задовољавајући се њеним утешењем, могао лако подносити. Јер ако она буде честна и љубазна (ласкава), не само да ће општењем својим (разговором) утешење учинити мужу, него и у свим другим случајевима велику ће помоћ дати, творећи њему све трудности (муке) лаким и пријатним, и не допуштајући да он осети ни мало скорбе (скук), какве од споља или у самом дому сваки дан бивају. Него као крманош нарочити, тако ће она буру душевну својом мудрошћу у тишину претворити, и благо-разумевањем својим велико ће њему дати утешење. Таквим савезом (њих) здружене ништа житејско неће ожалостити, и весеље њихово неће моћи повредити. Јер кад је једно-мислије, мир и савез љубави између мужа и жене, тамо се стиче свако добро, и никаква напаст њих не може да обухвати; пошто су великим неким и необоривим зидом ограђени, то јест, од Бога узакоњеним сагласијем. Ово ће их од адаманта крепкијима, и од гвожђа тврђима учинити; ово ће им више користити од сваког богатства и имања; ово ће их у само највишље православље узвести; ово ће им од Бога с великим изобиљем милост привести. Тога ради и просим, и молим, да не претпоставимо овоме ништа друго, него све на тај крај да чинимо,[22] да би тишина и мир у са-житију нашем пребивали. А кад буде тако, онда ће рађана деца врлинама родитеља својих последовати, и раби ће почети да подражавају. И тако цео дом од свих страна у врлини ће успех показати, и велико ће у свему благо-получије последовати (напредак). Јер и кад ми, оно што је Божије претпостављамо, остало ће све нама као река потећи, и никакве нећемо осећати скорбе, пошто ће нам све изобилно доброта Божија послати. Тога ради, да би безбрижно у садашњем животу поживели, и од Господа довољну милост да би добили, држимо се врлине, једно-мислије и мир у домове своје потрудимо се да уведемо, о честном васпитању деце и о исправљању рабских нарави побринимо се, да би за све ово изобилна оддавања примили, и удостојили се обећаних оних блага, благодаћу и човеко-љубљем Господа нашег Исуса Христа, са Којим Оцу, скупа и Светоме Духу, слава, држава и чест, сада и увек, и у векове векова. Амин.

Поука светог Симеона чудотворца, који је на Дивној гори

Ево дакле, тајну вам говорим: знам ја човека у роду овом, који је извештај примио, како се сада мали налазе,[23] који у руке Анђела предају душу своју. Јер се умножило безакоње и неправда, увенула је љубав, и бесови прихватају њих. Зато и немилостиве муке чине њима и с љутим судом кад се од тела распрежу. Јер и речено је Светим Духом: да од миријаде душа, једва се једна нађе душа у садашњим временима у руке Анђела да исходи.[24] Такву онда праведну сушту и не-упрљану (душу) ублажавају и са пажњом примају у песмама, и забрањују вражијој сили по писаноме, кад се узноси она, и превасходи митарства овога усходе. А грешној души се забрањује да узиђе на превишњаја ваздуха (на веће висине), јер одговарање прима ђаво, и (она) слово твори к ђаволима, који носе о сагрешењима њеним, како је потчињена њему била, и нема она знамења врлина у спровод спасења. Пошто овога као високог судију, који седи, обзнањује апостол Павле, говорећи: по кнезу власти ваздушне, који сада дејствује у синовима непокорним. А нас да избави Бог од овога. (Бог) Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

14 март

Слово преп. Оца нашег Паладија о подвигу

Рекао је преподобни Отац наш Паладије братији, која је дошла код њега: чеда, време светога поста са трпљењем да сачувамо. Да се подвизавамо сада мало, да би се великих блага у векове налађивали. Видите Мученике, видите Постнике, како су не-ослабно претрпели, како су се мужански подвизавали, и венчали се. Јер се чудимо свагда њиховом трпљењу, како је изнад природе човечије било: једнима су очи вадили, а другима су руке и ноге секли, а друге су огњем жегли, а друге су у море и у реке живе погружавали, као неке злочинце погубљивали су њих; а друге су крво-лочним зверима предавали; и ово све хвалећи Бога трпели су. Колико је више зла наводио на свете Мученике и Постнике ђаво, толико се више они подвизавали, и у немоћи телесној духовним мужанством су одолевали. И блага, која су очекивали од Бога, према боловима, примили су; јер се нису трудили без ума, нити су заборављена њихова страдања пред Богом, него су похваљени на небесима, и прослављени на земљи. И чудо-творац (Бог) даје њима: слепе да просвећују, прокажене да чисте, бесе да изгоне, болести да исцељују. И отворио је небеске двери, и у вечни живот увео је њих, и у горњи Јерусалим, где је вечно весеље. Зато вас молим, браћо, да се не лењимо о своме спасењу, и због грехова наших да не очајавамо; јер има Ко чисти грехе наше, (то је) Христос. Само од сада да се оканемо свакога зла дела: лажи, клевете, гњева, јарости, преједања, пијанства, блуда, прељубе, злопамћења, немилосрђа, крађе, разбојништва, и свега у чему је погибија души. И врлине да се прихватамо по-мало, и Сам Господ ће нам помоћи. Пост чист сачувајте, мир и љубав међу собом имајте; Бога се бојте, сиромахе милујте, за грехе се кајте; да овде добро поживите, и будући да неследите живот, са свима Светима, који су угодили Богу, и причастници да будете вечних блага.

Повест од Стараца

Рече Старац: сви ћемо дакле наги и обремењени стати пред нелицемерним судиштем Христовим. И сваки од нас слово ће дати, о свему што је учинио, било о добру, било о злу. Нека покрије недостатак слова (пореченија) благодат Твоја, Господе, у дан изобличења тајних (дела), кад свако понесе дела своја пред Тобом, праведним Судијом. Праведни дакле имају понети страдања љубазна, а грешни пороке зле и срамне. Уста ће ућутати свачија пред праведним Судијом, и неће имати потребе питати. Јер цело тело биће тада као огледало, и јавиће се дела његова јасно воображена у свачијем телу (изображена), и пред-лежаће свима на виђење. Од тела дакле целомудрених изникнуће (показаће се) страдања и трудови; а од тела нечистих јавиће се нечистота и нелепота (ругоба) многа. И ово дакле да се увери (да се докаже) од приче јављања: плодови дрвета унутар дрвета су сакривени, а у пролећне дане изничу ван, и сазревају после мало, и пред-леже свима на виђење. Ако дакле април месец може духом (ветром) цветна да украси дрвета, у одређено време, да би, чиме се одева унутра тајно, обукло се споља и јавно; колико ће више Господ свима наредити телима нашим у дан Судњи своје тајне да јаве споља. И одмах ће принети пред очи свијех дела и глаголе (речи): дела дакле као плодове, а глаголе као лишће. Тако и од самог устројења тела јавља се, како су ствари тајне у њему, и у одређено време јављају се по себи: зуби испрва, у узрасту брада, у старости седина. Тако дакле и свачија дела, слова и помишљања, која су сада сакривена и невидљива свима: али, тада у велики Судњи дан свако ће понети јавно, јер ништа нема сакривено, што се неће открити; јер нема невидљиво, које неће бити обзнањено, рече Господ. Слава о свему скупа блаженој и живо-началној Тројици, Оцу, и Сину, Светоме Духу. Човекољубче благи, сакриј без-образност нашу (беззрачност), тако да се не јави нечестије наше тајно пред Анђелима и Арханђелима, Апостолима и Праведнима. Жезал Аронов, Господе, процветао је и принео плодове врлине; а тело наше, у коме је безчестије и стид, да не изнесе пороке своје јавно, у дан божанског доласка Твога, него да завапимо у подобно време: слава Теби, Христе Спасе, Који си нас ушчедрио (помиловао). Пошто дакле као што је речено, све тајне ваља да се јаве пред страшним судиштем, онда (сада) да се очистимо од сваке скверне, плотске и душевне, и да творимо светињу у страху Божијем, да би, кад се јаве наша тајна дела и помишљања, у славу и чест (да би) се обукли, а не у стид. Према Богу дакле ум наш да буде, према небеским виђењима, према лепотама рајским, према обитељима вечним, према хоровима Анђелским, према прибивању тамо суштоме. Где су дакле сада праведне душе и грешне? Како ли ће јављање великог Бога и Спаса нашег Исуса Христа бити, када ће по светом слову небеса са хуком проћи, а стихије сагореване растопиће се, и земља и сва на њој дела сагореће? Затим, после тога, како ће свачија душа спрегнуто тело да прими? Какви су они синови, који ће се, од Адама све до скончања (света), скупа сабрати? Како ћемо Христово страшно и изнад светла сунца (кад сија) лице угледати? Како ћемо гласа Његовог чути крај? Које ће стање (устројење) наћи нас тада, кад праведни дакле примају Царство небеско, а грешни се шаљу у вечне муке? Увек дакле ваља ми да се поучавамо и помишљамо добро, и у томе да живимо. Јер од таквог помишљања душа долази у умиљење, и плодоноси плод врлина, у славу Христа истинитог Бога нашег.

15 март

Слово о прозорљивом Сергију пустињаку

Казивао је монах Георгије јерменин, како: много пута ме је принуђавао Авва Григорије игуман лавре Фарани, да доведем њега код Сергија пустињака, који је био у странама Мртвога мора. И једном сам довео њега код Старца. А Старац је целивао њега љубазно, и донео воду, и опрао је ноге његове; и цео дан је беседио са њим о користи душе; и у други дан је отпустио њега. А по одласку Григорија, говорио сам Старцу: знаш ли, Оче, да сам се саблазнио; пошто епископе и презвитере доводио сам код тебе, и ни једноме ниси опрао ноге, једино Григорију? Говори ми Старац: шта је Григорије, чедо, ја не знам њега? Али знам да сам (као) патријарха њега примио у пећину моју; јер сам видео њега у омофор увијена, и јеванђеље у руци да има. Јер не гледамо на лица, него прозиремо нутрину свакога, како нам је Господ даровао. И после пет година, удостојио је Бог Григорија да буде патријарх у светом граду Антиохији, као што је прорекао Старац о њему.

Слово: шта је знамење савршеног хришћанина

Веру праву и дела благочестива истинити хришћанин има. Јер хришћанин је прави (истовиј) дом Христов, који се у делима добрим и у благочестивим учењима састоји. Јер истинита вера делима се искушава. Тога ради, вера без дела је мртва, као и дела без вере. Зато се ваља чувати свом силом, да чисти будемо од нечистих дела, да не би за нас било речено: Бога исповедају да знају, а делима се одмећу. Зато је рекао Господ: ако неко љуби Мене, и слово Моје чува, (онда ће) и Отац Мој заволети њега, и к њему ћемо доћи, и обитељ ћемо у њему учинити. Па на основу овога да разумемо, како правом вером и делима добрим зида се дом душевни. И тако ће Бог живети у нама, као што пише: уселићу се у њих, рече, и походићу. Ово јавља и Апостол, и говори: или не знате, да је Исус Христос у вама, осим ако сте у нечему неискусни? Не зна дакле, ђаво, да ли је Христос Владика у уму твојем, или није. Ако ли те види да се гњевиш, или свађаш, или нечиста слова говориш, или се кунеш, или клеветаш, или ненавидиш некога, или се величаш, или (гордо) презиреш, или се смејеш превише, или се глумиш (претвараш), или се не молиш често, нити смрт помињеш, тада разуме (ђаво) да нема у души твојој Чувара твога. И тако већ као лопов улази ђаво лукави, јер нема Божијег светила у срцу твојем, и онда ће да покраде дом душевни; и биће последње (теби) горе од првога. А од овога (лукавога) да нас избави Господ Својом благодаћу и човекољубљем; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

16 март

Слово светог Јефрема Сирина према богатима

Слушајте, богати, и запамтите; послушајте домаћини: не гордите се у имању својем тљеном и не хвалите се. Једини богат је Бог, Који нетљено има богатство, и неоскудно даје свакоме, који проси; а нашег богатства суштина јесте – прах. Док је тихо, у њему се веселимо, и држимо га, и иду к теби мали и велики, славни и не-славни, богати и убоги, приносећи теби чест и дарове, и к ногама припадајући, то благо, и даровано од Бога; али чувај се, да не буде са грехом узето. Кад неко противника свога хоће да превлада (у расправи), престиже тебе митом, и биће да неправедно осудиш човека, у образ Божији створена, ради кога је Христос крв Своју пролио. Довољно је теби и дому твојем плата твоја (урок), плаћена ти јавно (уручена), а не тајно; али кад примаш као мутно пиће, разуми болест душевну. Чувај се разумом, а више душом, и страхом Божијим се чисти, као неким цедилом, да ти се не ухвати скверна, и живот овај неправедни, и имање души твојој болест неизлечиву да не роди.[25] Него, као што сам претходно рекао, процеђуј све (свако), да не буде у дому твојем неправда, ни скверна, него све чисто и праведно. Све, као што је цедило праведно и достојно да опере и исцеди (исполоскати), да буде чисто и нескверно, свагда текућом водом. Рече разумниј о души својој: срамоту (ваља) прати и скверну њену оцедити, која од неправедног богатства постаје муљ. Прими и уведи странца, и сиромаха у дом твој посади, и нахрани, и огреј, а Бог се неће трудити да оддадне сто-струко (Богу неће бити тешко); јер тако је Сам обећао, и није лажов.

Слово Јована Златоуста: кога, рече, љуби Господ, тога и васпитава (туче као родитељ дете)

Ако некога видиш неправедног и злобног човека у здрављу и обилно да живи, то не чуди се томе, јер нешто мало је учинио добро Богу, и тога ради плату своју овде прима; а онамо ће услишити као богаташ онај, како: ти си добра у животу твојем примио према малој врлини. А човека, који у правди живи, ако и многе беде видиш тога да прима и скорбе,[26] ублажавај дакле њега и позавиди њему, јер овде се такав чисти од греха, а онамо ће према великој радости поћи. Јер кога љуби Господ, тога и васпитава (као родитељ дете). Зашто се смућујеш, човече, кад гледаш Свете у печалном житију (у жалостном)? Јер људи, који скорбе трпе овде, они ће се у небеском Царству удворити радостно; а људи, који су зли лихо-имци (који нечисти земаљски добитак стичу), лопови и грабљивци, и клеветници, и (кад они) у обиљу живе, таквима се вечне муке огњене припремају, као што је и богаташ онај, у пламену кад је био, молио Аврама; а према коме је Аврам рекао: ти си, чедо, у животу добра твоја примио, а Лазар зла; и тога ради овде се он утешава, а ти страдаш у пламену жежен. Слушајте, која добра је богаташ примио: богатство, здравље, исхрану, власт, славу, и јела многа, и драго вино, и од свих чест. А шта је дакле Лазар; није ли сагрешио нешто? Да, заиста, мала је имао сагрешења. Али како си ти добра примио у животу, за мало твоје добро; тако исто и Лазар је примио зла, за мале његове грехе; тога ради сада се он теши, а ти се мучиш. Зато, браћо, ако праведног неког видите, да болове овде и беде прима, ублажавајте таквога, како овде од греха претиче, а онамо ће к Богу чист отићи. Ако ли се беде њему продужују, то ће се много више принос правде плодити. Јер и праведни Јов, који је непорочно заповести Божије учинио, колико је страдања тело његово примило овде, и ради чега је страдао? осим да онамо превелику чест прими. А други ако су и зли, у здрављу живе, и беде не примају; али нико дакле, браћо, томе да не позавиди, таквој слави грешног човека, него плачи за њим; јер мач Судњи припрема се на њега. Пошто се и Исав богатио, тај скверник, а Јаков, тај праведник, а многе је примио скорбе. И Давид Пророк, све време живота у бедама и у трудовима је поживео; а син његов Соломон царствовао је четрдесет година, и мир је имао велики, и славу и чест, мудрост и разум више од свих; али која је била корист од онога великог смисла (разума)? јер напослетку је одступио од Бога, и у идоло-бесије је пао. А шта је код Јуде успело Господње учење, и многа чудо-творења? јер напослетку је дављењем себе погубио. Зато није човек (праведан), који добро почне, па зло чини, него ако неко добро заврши, тај је праведан. Јер неки су јавно сагрешили, а тајно се већма покајали; (и) од нас дакле (као) грешни рачунају се, а код Бога су праведни. Тога ради не ваља осуђивати. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

17 март

Тумачење светог Јована Златоуста на молитву: Оче наш

Поучава нас Спаситељ света Исус Христос: просите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који проси, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се. Али пошто се налазе неки људи тако несавршени, да се приклањају више према светским стварима, и увесељавају се таквим мислима, које плот љубе, и не приносе како ваља своје молбе. Тога ради нас је научио заједнички наш Господ таквој молитви, говорећи: Кад се молите не говорите одвише као језичници; јер (они) мисле, да ће у много-говорењу своме услишени бити. Назива Он сувишно говорење пусто-словљем, које се произноси многим речима, али нема у себи ни мале користи. И тако, Господ нама забрањује празно-словље, и учи томе, шта смо ми дужни да говоримо у молитви, и указано словом води нас свакој врлини; јер она слова нису једино учење молитве, него су и савршено руководство живота.

А каква су та слова, и у чему се састоји њихов разум, о томе да размотримо са многом приљежношћу, и да их сачувамо тврдо као заповести Божије: Оче наш, Који си на небесима. О колика је безмерност човеко-љубља. О колико је преимућство љубо-честија. Какво ће слово бити довољно за благодарење Господу, Који нам је источио толика блага? Размотри, љубљени, убогост природе твоје и моје, испитај сродство, земљу (говорим), грудва, блато, прах, пепео; јер ми смо из земље саздани, и на крају у земљу ћемо се опет вратити.

О томе расуђујући да се задивимо неизследивом богатству многе Божије према нама доброте. Наређено је да називаш Оцем теби земноме небеснога, тљеноме нетљенога, временоме вечнога; теби јучерашњем, и до скора (до тога) још бившем блату, Бога суштога пре векова. Па и ниси узалуд ти научен да произносиш ово слово, него да би ти именовање Оца са страхо-поштовањем изговарао језиком твојим, и да би подражавао доброти Његовој, како и другде о томе помиње: будите подобни Оцу вашем, Који је на небесима, јер сунцем Својим сија на зле и добре, и дажди на праведне и неправедне. Не може тај да назива Оцем човекољубца Бога, ко има мишљење нечовечно и зверско; јер он не чува особине, које су у небеском Оцу доброте, него је преобразио себе у зверски вид, и отпао је од божанског благо-родства по слову Давидовом: човек, који је у части, не разуме да се придружио скотима несмисленим, и уподобио се њима. Кад неко скаче као теле, њаче (љагајет) као магарац, враждује као камила (злопамти), лаком је као медвед, граби као вук, убада као шкорпија, претвара се као лисица, и рже за женама као коњ, луди за женама; то како може он да произноси глас, који приличи сину, и да именује Оцем себи Бога?

Уосталом, како би требао да се именује такав човек? Да ли звером? Али звери су под влашћу једнога од ових порока; а човек их прибира све к себи, и постаје безсловеснији од њих. И зашто ја говорим о звери? Такав човек је љући од сваке звери. Оне, мада су по природи и свирепе, али кад се човековим искуством воде, онда много пута (много-струко) кротке бивају. А човек, који мења природну зверињу свирепост на у суштини ван-природну кротост, какав ће одговор имати кад промени природну своју кротост на у суштини ван-природну свирепост? Па у укроћењу тога, који је по природи свиреп, и у творењу свирепим себе, по природи у суштини кротким; и лава човек укроћава и руководством својим њега смирује, а јарост своју показује љућом од лавље? Мада су у лаву и две препреке према његовом укроћењу, то јест: што је он лишен смисла (разума), и што је љући од свих звери; а опет човек кроз дату њему од Бога мудрост премашује и зверску природу. И човек, који премашује природу у зверима, зар у себи самом не погубљује скупа с природом и лепоту произвољења? И човек, који лава тиме обдарује (ударјајушчиј), што се налази ван природе његове (лавље), зар у себи не налази оно, што је природно? И како може такав да именује Оцем себи Бога?

А ко је кротак према ближњему своме и човекољубив, и не чини освету (одмазду) пред људима, који су сагрешили, него оддаје (узвраћа) за увреде добрим (делима); тај без осуде може да именује Оцем себи Бога. И уђи ти са пажњом у тачност слова, како Он нама наређује да љубимо друг друга, и сједињује нас све у љубазној мисли. Јер није наредио Он нама да говоримо: Оче наш, суштиј на небесима; него: Оче наш, Који си на небесима; да би ми, имајући у себи општег Оца, показивали међу собом љубав братску.

Потом нас Он учи да оставимо земљу, и све остало што се на њој налази, па и да не гледамо на то доње, него да окриљени вером узлетамо на ваздух, и да се прибирамо к небу, и да тражимо тамо Оца, Кога ми називамо; и зато је наредио нама да говоримо: Оче наш, Који си на небесима. Не зато једино, што се на небесима налази Бог, него да би Он нас, који се ваљамо по земљи, усправљао да се узносимо на небеса; да би нас осијао красотом небеских блага, и да би пренео тамо сву нашу жељу.

Потом додао је и друго слово, говорећи: да се свети име Твоје; али да не помисли неко несмислено, као да се придаје Богу овим словом: да се свети име Твоје, додатак светости. Јер Он је свет и пресвет, и од Светих Најсветији; и ово песмо-певање приносе Њему Серафими, вапијући неућутним гласовима: свет, свет, свет Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Твоје. Него, као што људи, који приносе господарима похвале, и који именују њих царевима и само-држцима, не дарују их нечим што они немају, него похваљују то што они имају; тако и ми не приносимо Богу овим словом: да се свети име Твоје, нашу, него сушту у Њему прослављамо светост; јер и: да се свети име Твоје, речено је уместо: да се прослави; и тако се учимо ми кроз ово слово да проводимо врлински живот, да би, видећи овај, људи прославили Оца нашег небеског, о чему је поменуто и на другом месту: да се просветли светло ваше пред људима, тако да виде ваша добра дела, и да прославе Оца вашега, Који је на небесима.

После овога научени смо ми да говоримо: да дође Царство Твоје. Пошто смо од страсти телесних ми мучени и од премногих искушења поражавани, онда Божије Царство требујемо, да не би царовао грех у мртвеном нашем телу, те да слушамо њега у похотама његовим; нити да би пристављали ми удове наше за оружије неправде греху, него да би пристављали њих за оружије правде Богу, и да би били војници Цару векова. Притом се учимо, да се ми не прилепљујемо јако према садашњем животу, него да презиремо ствари садашње, и да желимо вечне, као непропадљиве (безпреривих), и да тражимо оно небеско и свагдашње Царство; па и да не би ми били овладани од веселости овога света, ни од красоте тела, ни од мноштва пара, ни од богатих са растрзањем прихода, ни од драгости много-цених каменова, ни од великих здања домова, ни од кнежевских и знатних чинова, ни од царске багранице и круне, ни од укусних јела и зачина, и много-различних лакомстава, нити од другога чега, што вара и обмањује наша чула; него све оно да оставимо, па да хоћемо и желимо непрестано Царство Божије.

И тако нас учи (Господ) и овој врлини, и наређује нам још да говоримо: да буде воља Твоја, како на небу, и на земљи. Уложио је Он у срце наше љубав, и жељу ствари будућих и небеског Царства, и ранио (ујазвио) нас је оном љубављу, и наређује нам да говоримо: да буде воља Твоја, како на небу, и на земљи. Дај нам (говори), Владико, да подражавамо томе житељству и животу, који је на небесима, да би и ми то исто хтели, што и Ти хоћеш. И тако помози немоћном произвољењу, које жели да твори Твоје наредбе, али је од слабости телесне спречавано. Дај руку нама, који имамо усрђе према трчању, али смо принуђени да храмљемо. Крилата је и лака душа, али плот њу отежава; брзином је она према небескоме хитра, али земаљским је успорена. А кад има при себи да присутствује помоћ Твоја, тада бива њој могуће и све (што је) немогуће; и тако, да буде воља Твоја, како на небу, и на земљи. И пошто је поменуо Он о земљи, то по оном разлогу (узроку), што је нужна створењима из ње, и житељима на њој, обученим у земаљско тело, и пристојна храна, додао је по неопходности ово: хлеб наш насуштни дај нам данас. Наредио је Он нама да просимо себи свакодневни хлеб; не раскош, него храну, која допуњава недостатак телесни, и који происходи нама од глади, дакле храну, која смрт спречава. Не богате столове, који нас према јелу успаљују; не много-различна јела, зачине куварске, рецепте у печењу разно-врстних хлебова; не вина миришљава, и све остало што услађује грло, отежава стомак, помрачује ум, припрема тело да устаје на душу (против душе), и чини (тело) као ждребе тешко уздржљиво управљачу над њиме (које се тешко зауздава).

Није нас научило оно слово да просимо такве излишности , него хлеб насуштни, то јест онај, који прелази у суштину тела, и који може тело да окрепи. Па и тај хлеб није наређено нама да просимо на много година, него једино онолико, колико нам је довољно за данашњи дан. Јер говори: не брините се за сутра. Зашто да се брине за сутрашњи дан тај, који се поуздано не нада да види сутрашњи (дан)? него труд подузима, а плод не добија? Имај ти наду своју на Бога, Који даје храну свакој плоти. (Бог) Који је дао теби тело, и удахнуо душу, и устројио тебе да си биће разумно, и приготовио теби сва добра, пре него је тебе саздао, како може тебе да презре после саздања? Бог, Који твори сунце Своје да сија на зле и добре, и дажди на праведне и неправедне. И тако полажи ти на Њега наду своју, и проси од Њега једино дневну себи храну, а старање о сутрашњем остави Њему, како је о томе поменуо и блажени Давид: пребаци на Господа бригу твоју, и Тај ће те прехранити.

Тако је Он научио нас реченим словима крајњем љубо-мудрију, и знајући, да је немогуће нама као људима смртним плотију одевеним, без греха претећи, наредио је још нама да говоримо: и остави нам дугове наше, као што и ми остављамо дужницима нашим. О трима добрима Он овим словом беседи. Људе, који су достигли до врха врлина учи да се држе умереног о себи мишљења, и наређује им да се не надају на дела своја, него да се боје и трепте, и да памте раније своје грехе; што чини и божански Павле после безбројних својих врлина, говорећи: како је Исус Христос дошао у свет грешне да спасе, од којих сам први ја. Није казао он: био сам ја, него јесам; показујући тиме, да је имао непрестано памћење о гресима, које је учинио. И тако људима, који се налазе на највишем степену врлина, установио је утврђење кроз ова слова од смирено-мудрија; а људе, који су згрешили после дара светог крштења, не оставља у очајању (за) своје спасење, него их учи да траже себи лекара душевног опроштаја; и при свему томе води ово слово још и научењу човеко-љубља. Јер хоће, да ми будемо кротки према кривцима, не-злопамтљиви према људима који су згрешили пред нама; и кад ми дарујемо од нас њима опроштај, дарујемо ми сами себи опроштај, и приносимо ми себи пре свега, меру човеко-љубља. Јер и ми толико молимо да добијемо за себе опроштаја, колико дајемо ближњима нашим; и молимо толико да се пода нама отпуштења, колико ми дарујемо дужницима нашим.

Још нам је наређено да говоримо: и не уведи нас у искушење, но избави нас од лукавога. Много печалних (жалостних) догађаја нама происходи од ђаволског дејства, и многи од људи, или јавно нас озлобљују, или тајно нас нападају. И некад тело устаје на душу, и чини јој велику и злу повреду; а некад оно упада у различне болести, и производи нам муке и болове. А како се многе и разне догађају нама скорбе са многих страна, то смо ми научени од Бога да тражимо од њих ослобођења. Јер кад нам Он помаже, тада савршено свако смућење престаје, и бура се у тишину мења. Бежи са стидом (дух) лукави, као некада што је оставио он људе, и устремио се на свиње, па ни то се не би дрзнуо да поступи без дозволе од Христа. Али он, који нема власти над свињама, како би могао овладати људима бодрим и трезвеним и чуваним од Бога, и који Бога признају за цара свога? Тога ради и при скончању молитве указао је (Господ) на Царство Божије, и силу, и славу, говорећи: јер је Твоје царство, и сила, и слава у векове, амин. Управо то, говори, молим ја од Тебе, јер Те знам (као) Цара свијех, како имаш вечно царство и моћ у свему што год хоћеш; тако исто и славу, од које не може нико Тебе да лиши. За све ово заблагодаримо ми Богу, Који нас је удостојио толиких добара; јер Њему приличи свака слава, и чест, и држава, Оцу, и Сину, и Светоме Духу, сада и увек, и у векове векова. Амин.

Слово од Стараца

Рекао нам је Отац Јован отшелник, како: слушао сам, рече, Оца Стефана да казује: кад сам ја био, рече, у опште-жићу великог Оца Теодосија опште-житеља, била су тамо два брата, који су учинили обећање, да ни у животу њиховом, нити после смрти да се не раздвајају они друг од друга, како су дакле били у манастиру свима на корист. А један од њих почео је да страда од беса блуднога, и не могући да трпи борбу, говори брату своме: отпусти ме, брате, пошто страдам блудом, и хоћу да идем у свет. А брат је почео да га моли, говорећи: не, брате, да не погубиш труд твој. А он говори њему: пођи са мном у свет, да испуним жељу моју, или ме отпусти да идем. Али брат није хтео да га отпусти, (него) је отишао са њим у град. И острашћени брат ушао је у блудилиште, а други ван стојећи узео је прах, и посипао главу своју, сузама омивајући себе, и скрушавајући. И кад је дакле изашао из блудилишта брат, који је учинио дело блудно, говори њему други брат: какву си, брате, корист имао себи од блуда? него идемо на-даље у манастир наш. А он је одговорио њему: више не могу да идем у пустињу, а ти ако хоћеш, иди; пошто ја у свету хоћу да пребивам. И како је дакле много молио њега брат, и није могао да га умоли да иде са њим у пустињу, онда је почео и тај с њим да пребива у свету, и најам су творили обоје, да би се хранили. У то време Отац Аврамије манастир је зидао, који је раније у Константин-граду манастир сазидао, названи Аврамијев; а напослетку у Ефесу је постао епископ добар и кротак веома. И отишла су дакле оба брата тамо, и творили су најам, и узимали су погођену плату. И ишао је сваке вечери у град брат онај (острашћени), и трошио све у блуду. А други брат је сваки дан постио са великим ћутањем, никоме не беседећи. И делатељи су гледали њега сваки дан, како нити једе, нити некоме беседи, него са сваким смирено-мудријем пази себе; и казали су блаженом Аврамију о њему, и о пребивању његовом. Тада је велики Аврамије позвао њега, и говори му: откуда си, брате? и шта је дело твоје? И он је све по реду исповедио њему, како: ради брата све трпим, тако да види Бог скорб моју, и да спасе брата мога. А ово кад је чуо блажени Аврамије, говори му: Господ је даровао теби душу брата твога. И дакле отпустио је брата Отац Аврамије; и кад је (овај) изашао из келије његове, и гле, брат његов је ушао, и говори му: брате љубљени, узми ме у пустињу, да се спасем. А он је одмах узео њега, и одвео га у пећину близу светог Јордана, и затвори га је тамо. И после мало дана много је по Богу напредовао, и заспао је у Господу (преставио се). И остао је брат по смрти у тој пећини по обећању, тако да је и тај скончао ту. А кад је овај брат седео близу светог Јордана по уснућу брата, дошао је код њега неки Старац из лавре светог Герасима, и говори њему: реци ми, брате, за толико година безмолвија твога и пошћења, шта си исправио? И говори му брат: иди у келију твоју, Оче, и после десет дана дођи, и казаћу ти. И Старац је после десет дана дошао, и нашао је брата, да се преставио. И на крову је нашао написано овако: опрости ми, Авво, како никада, кад сам творио правило моје, нисам оставио на земљи ум мој.

Слово о Георгију игуману горе Синајске, како је од Анђела зграбљен био, и нашао се у Јерусалиму; и како је (опет) у својој келији посађен био.

Био је игуман у Синајској гори по имену Георгије, велики веома, и веома се уздржавао. И кад је овај у велику суботу седео у келији својој, помислио је овако и рекао: хтео бих васкрсни дан да учиним у светом граду Јерусалиму, и да се причестим светим тајнама у светој цркви Христа Бога нашега. И пребивао је цео дан Старац имајући ту мисао. Затим, кад је наступило вече, дошао је ученик његов, говорећи: нареди ми, Оче, о канону. А Старац му рече: кад буде време Причешћа, јави ми, тада да дођем, и да се причестим. И тако остао је Старац у келији својој. А кад је било време Причешћа у светој цркви васкрсења, онда се нашао у Јерусалиму Старац код блаженог Петра патријарха, и дао му је (патријарх) са презвитерима својим свету Заједницу (Општење). Па кад је видео патријарх, онда је рекао синђелу своме: када је дошао игуман Синајске горе? Одговори му синђел и рече: тако ми, владико, молитава твојих, нисам раније њега видео, једино сада. А патријарх рече синђелу своме: кажи му, да не иде; хоћу да са мном окуси храну. И синђел је говорио Старцу. А он рече: воља Господња да буде. Затим кад су скончали литургију, онда се поклонио светом гробу Старац, и (затим) се нашао у својој келији. И гле, ученик његов је ударио у двери говорећи: Оче, пођи да узмеш Заједницу. И Старац је отишао, и узео је опет Заједницу у цркви. А патријарх се ожалостио, и онда је написао писмо Старцу, и послао је к њему три презвитера: Стефана, Зосиму, и Дуклидија; и они су дошли и казали Старцу. И одговорио је игуман: не било мени (то) да презрем господина вашега. И онда је описао о себи догађај патријарху. И приложио је њему још, и ово је рекао: да зна твоје блаженство, владико, да после шест месеци обоје скупа Владику Христа Бога нашега имамо срести, и тада се поклонити. И они су се вратили и казали патријарху, говорећи: да седамдесет година има Старац како није изашао из Синајске горе. Тада је свети Петар привео сведоке епископе и клирике, који су тада видели Старца, и они су рекли: сви смо га целивали. И онда после шест месеци починуо је Старац и патријарх, као што је прорекао Старац.

18 март

Слово о Данилу монаху, који је оклеветан био за блуд

Казивао нам је неки Отац о Данилу египћанину, говорећи, како је изашао једном на трг да продаје рукодеље своје. И младић неки молио је Старца говорећи: Бога ради, калуђере, пођи у дом мој, и учини жени мојој молитву, јер је неплодна. И Старац је принуђаван био од младића, и отишао је у дом његов, и учинио је молитву жени његовој; и пошто је Бог изволео, онда је зачела жена у утроби. А неки мужеви, који се не боје Бога, почели су да клеветају Старца: како је младић бездетан, и жена његова обремењена је од Авве Данила. И дошло је то у слух Старцу, и онда је јавио Старац мужу те жене, како: кад роди жена твоја, јави ми. И онда је јавио младић Старцу у скиту, и рекао: Бога ради, Оче, и молитава твојих дете нам се родило. Тада је Авва Данило дошао и говори младићу: учини обед, и позови родитеље твоје, и род твој, и другове твоје. И кад су обедовали, онда је узео Старац дете (одојче) у руке своје пред свима, и наредио је да говори дете (одојче), и питао га: ко је отац твој? И рекло је дете (одојче): тај је; и показало је прстом на младића; а било је детету дванаест дана (12 дана). Зато нико да не осуђује према слушању, јер није добро веровати ни својим очима, да не би упали у грех.

Слово светог Јована Златоуста, о само-влашћу

Ради кога разлога смо постали само-властни, слушајте: то је Владици Христу пријатно, да би Њега по произвољењу нашем љубили и вољу Његову творили, а не по нужди. Јер и ти не чиниш раба себи пријатним тада, кад га свежеш у окове и држиш, него кад он својом вољом прихвати и љуби тебе. И сам ти не би хтео, да раба свезаног држиш, него сам он зло себи чини безумљем својим. Па колико више Бог неће нашу злобу, и не престаје да нас учи светим Књигама и Пророцима. Пошто и Сам јединородни Син Божији оваплотио се, и могао би дакле све да погуби људе, који греше Њему, и који се уклањају од Њега. Али то је Њему у љубав, да се вољом сваки од нас прилепљује Њему. Тога ради и муку је проповедио, и Царство је обећао, па да изволимо себи: или рај, или муку; јер само-властни смо Богом створени, па: или се спашавамо, или гинемо вољом нашом. Јер многи говоре: по роду смо гневљиви, или блудни, па не можемо уздржати себе у овоме. Реци ми дакле: ако будеш крадљивац, или блудник, и видиш некога да иде, нећеш рећи: по роду сам такав, него ћеш брзо побећи, и престаћеш зло да чиниш. Где су онда људи, који из обичаја изговор предлажу? Јер страх човечији променио је битије (биће), а колико више (страх од) Бога нашега, Који хоће да суди живима и мртвима. А други говоре, како: по роду смо гневљиви, и не можемо да се уздржимо. Реци ми, кад се на раба господари гневе, и тучу, и слова зла дају њему, зашто раб трпи и не свети се (не одмаздује)? Он дакле човеку потчињен трпи, а ми смо потчињени Богу. Па тога ради трпи, брате, вређања и укоре, и не свети се за себе, љубљени (не одмаздуј). Предај Богу човека, који те вређа, и добро чини човеку, који те туче, и Бога моли за њега. Јер разуман човек, ако се догоди њему беда, помиње грехе (своје) и каје се, и Богу се моли о њима. А несмислени човек кад је васпитаван, не разуме, и на Бога хулу износи, и своју не помиње злобу; и друге кривима чини, а сам не чини се, да је зло учинио. Ако дакле верујете Богу, браћо, потрудите се угодно Њему да учините. Јер ум свачији, ако пристане к Богу, (за) раба има тело. А ако неко љуби плот, сву вољу њену чини, и неће наследити такав Царство небеско, и не може да се спасе. А нас да удостоји Бог сва добра да чинимо дела, и милост да добијемо од Њега. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

19 март

Слово о жени, која је заклала два детета своја

Казивао је монах Паладије, говорећи: слушао сам од неког лађара да говори, како: једном, кад сам пловио, рече, по мору у лађи, имао сам многе путнике. И кад смо прелазили море, сви су остали лепо пловили, једни дакле у Константин-град, а други у Александрију, а други другде, и сви су имали ветар, који их је носио док су пловили. А ми смо остали петнаест дана, не кретајући се од места где смо били. И били смо у многој тузи и недоумици, говорећи: шта је дакле ово? А ја (као навклир)[27] имао сам бригу о лађи; и сви ми у лађи почели смо да молимо Бога: зашто је ово, и како то да никуда не креће лађа? И једном био је мени невидљиво глас говорећи: баци Марију у море, и уредно ће лађа поћи. А ја сам помислио и рекао: шта ће дакле ово бити? и која је то Марија? И како сам био у недоумици о овоме, опет ми је дошао глас други пут, говорећи: баци Марију у море, и кренуће (гонзнет). Тада сам ја намислио овако, и позвао сам одмах и рекао: Марија. А она седећи на постељи својој одазвала се и рекла: шта господине наређујеш? Тада сам рекао њој: видиш ли, сестро Марија, какве грехе имам ја, да сви ви због мене имате погинути? А она је већма уздахнула и рекла: заиста, господине навклире, ја сам грешница. И опет сам ја рекао: жено, које грехе имаш? А она је рекла: тешко мени, јер нема греха који нисам учинила окајана, и ради мојих грехова сви имате погинути. Затим рече: заиста, господине навклире, ја окајана мужа сам имала и два детета: прво девет година, а друго пет година. Затим је умро муж мој и остала сам удовица. А живео је дакле, близу мене војник,[28] и ја сам хтела да ме узме за жену себи, и послала сам к њему. А војник је рекао: нећу те узети, јер имаш децу другога мужа. Тада сам ја услишала (разумела), како неће мене да узме због деце, зато што волим њих; и онда сам заклала децу моју, окајана, и вест сам њему послала и рекла: већ немам ни једно дете. И кад је то чуо војник о тој деци, шта сам учинила, он је рекао: жив је Господ, Који живи на небесима, да нећу узети њу. А ја сам се од тога побојала, окајана, и помислила сам у себи: кад ово дознају судије, убиће ме; и због тога сам побегла. А ово кад сам чуо ја од те жене, опет нисам хтео њу да бацим у пучину морску, него овако сам намислио и рекао њој: ево ја пребивам у лађи, да знаш дакле жено, ако не пође лађа, то моји греси држе лађу. Затим сам позвао морнаре, и онда су ме спустили у чамцу, и није ми било ништа, нити се кренула лађа. Онда сам рекао жени: сиђи у чамац. И она је сишла; и одмах се чамац окренуо (ни допјатижди), и стрмоглаво је ка дну отишао, и потонуо; а лађа је запловила уредно. И три дана после тога пловили смо и прешли смо толико, колико би прешли за петнаест дана.

Слово Атанасија, игумана Синајскога, о томе: да не би имали гњева

Много може молитва праведника, која је у дејству; а у дејству је, ако покајник почне да се труди, и плодове покајања саврши. Ако ли је један који зида, а други који руши, шта ће онда успети? Једино тегобу себи налазе. Јер велико је зло, кад иде неко у цркву, и има злобу на некога, и моли се лажом говорећи у молитви: Оче наш, остави нам дугове наше. О човече, шта говориш, и без ума се трудиш на молитви, а лукави[29] јед у срцу својем носиш; и вапијеш лажно Богу: остави ми, као што ја оставих? Јеси ли дошао да се молиш или да лажеш? Не чујеш ли, шта у време божанске службе јереј возглашава: заволимо друг друга, речено, све неправде и тврдосрђа одложимо? Шта, човече, чиниш? Док Анђели служе, много-очити Херувими на трпези тело Христово покривају, и шестокрили Серафими трисвету химну певају, и са страхом стоје, и јереј за народ моли се; док Дух Свети нисходи, и Анђели записују имена незлобивих људи, који улазе у цркву. Како се, љубимче, не ужасаваш? и како просиш опроштај, а сам не опрашташ? Јер ако не опростиш људима, који су ти сагрешили, ни Господ теби неће опростити. Јер ако опрашташ, бићеш опроштен; и ако милујеш, бићеш помилован. И не реци: много сам опростио брату мојем, и опет ме зло увредио, и много је навео на мене зла, и не могу да му опростим. Не, љубљени, то не говори, него се уподоби Стефану и Јакову брату Господњем, и за људе, који чине теби зло, моли се; и своме Владици уподоби се, Који је смрт за нас примио. И претрпи увреду и укор од друга, да би се опростила теби сагрешења многа. Бежимо, браћо, од зло-памћења љутога греха. Јер сваки грех се укратко завршава, и брзо пролази, а злопамћење има љуту страст, која пали. Јер и док хода, и лежи, и устаје, змијин јед у срцу својем има. Човек, који је том страшћу одржан, неће наследити Царства Божијега, и опроштаја неће се удостојити. Јер ту никаква врлина не успева: ни пост, ни милостиња; јер све злопамћење погубљује. Јер ако дар твој принесеш ка олтару, и тамо се опоменеш злобе, иди прво и помири се; и тада принеси дар, и бићеш пријатан (прихваћен). Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

            21 март

Слово Козме презвитера о људима, који хоће да оду у црне ризе од света овога

Многи дакле одлазе од света овога у манастир; па не могу да трпе суште муке и трудове, и беже и враћају се као пси на своје бљувотине; а други у очајање упадају, и горе него раније греше. Ови кроз градове пролазе, и без ума се мету, и за бадава једу туђи хлеб, и празни од обојих трудова сушти, проводе дане своје, и гледају где пирови бивају, стомаку сушти раби, а не Богу. И бивају им последња гора од првих. Зато дакле, браћо, ако сте у свету и у богатству живите, послушајте, шта рече блажени апостол Павле Тимотеју: у садашњем веку богатима запрећуј, да не мисле високо, да се не уздају у богатство, које ишчезава, него у Бога живога, Који даје нама све изобилно у наслађивање доброчинстава. Да се богате делима добрим, да буду шчедри, заједнични, који сабирају себи темељ добри у будућем животу; видите ли, да није дакле, зло богатство, ако добро управљамо њиме? Ако ли неко од сиромаштва бежи, и одлази у манастир, јер не може о жени и деци да се брине, и бежи од њих; онда већ не тражи љубави Божије, нити ради труда одлази, него хоће да почива (да одмара), и стомаку да работа; човек, који тако чини, одмеће се од вере увек, и такав је и од паганина гори, као што рече Апостол. И бива виновник клетве многе, јер деца кад осироте, и од глади изумиру, и од зиме страдају, у многој плачи куну њега говорећи: зашто нас је родио отац наш и мати наша, па је оставио нас у толиком страдању и у свакој беди? Јер ако је сироте туђе наређено нама да хранимо, колико више своје да не моримо? Јер свуда нас прихвата Бог, ако право живимо по закону Божијем. Отуда не спасавају нас ризе црне, нити погубљују беле, ако бого-угодна дела деламо. Зато, ако си богат, онда милостињом и молитвом спаси се, и читај често свете књиге, и чини оно што је у њима наређено. Ако ли си убог, онда твојим рукама стичи твој хлеб, и једи, и твоје (домаће) од њих храни. Уклони се од крађе и сваког зла. А хвали Бога и о томе, како због сиромаштва, а не ради богатства трудиш се према Богу у житију твојем, у чистоти и у осталом доброделању, да би већу плату примио. Као што рече Господ: Коме је много дано, много ће се и тражити од њега. Зато од давања укруха твога убогоме, већма ћеш преуспевати, него од великих дарова које дају богати. Јер није монасима речено: наг бејах, и не оденусте Мене; странац, и не уведосте Мене; болан, и не посетисте Мене. Монасима није дозвољено да исходе из манастира, и из келије, нити је корисно то мимо потребног времена, ако било шта хоће и дају јела људима, који требују. Нити је пустињацима речено: у тамници бејах, и посетисте Мене. Него ова слова речена су Христом, ради људи који живе у свету. Јер кад, рече, постиш, помажи главу твоју, и лице твоје умиј, да се не јавиш људима како постиш, него јединоме Богу. Зато и ми, браћо, да помажемо душевну главу маслом сиромахо-љубља, и да умивамо лице своје сузама тајно. Јер видимо друге, који су се прохудили распуштањем власи, и небригом тела, који су се лицемерима уподобили; и по Господњем дакле слову, погубљују плату своју. Али су и препирљиви, и не слушају старије, који их васпитавају, и прилажу се великим светилницима, говорећи: а како Антоније, како Сава, и други како су учинили Оци, који су одбегли од светског пустошења. И ако добро дело хоћеш да почнеш, помисли, можеш ли почети, и примити њихова страдања. Јер они ни један час нису имали на покој (на одмор), него многе беде су примили од злих бесова. А још су и дручења њихова постничка велика била, и жеђ воде, и глад, и друга страдања њихова ко ће исповедити? А ти кад се тако обавезујеш да страдаш, искуси себе, брате; у твојој храмини (кући) седи бар три године, и учи твоју душу да трпи страдања, која је Господ наш Исус Христос за нас примио. Ако ли те неко зло-слови, онда не дај гњевном слову да изађе из уста твојих. Ако ли неко насиљем нешто теби учини, онда не ропћи на њега, нити попреко (противно) с њим буди; него Бога о њему моли, да се тај помири са тобом. И пости духовним постом више од плотскога, и немој да се порадујеш кад непријатељ твој страда, нити се жалости кад видиш брата да се богати. У све часове име Господње да исходи из срца твога, било да једеш, било да пијеш, било друго шта да делаш, говори: Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! и ово све тајно да бива. И ако видиш себе у свему савршена, чувај се лукавога беса високоумља у свему, да ти не усеје у срце пагубе. Јер кад се рачунаш да си велики, и рекне ти мисал: већ си велики, и угодио си Богу; онда помисли на прве твоје грехе, и реци: ако ме је од грехова и опростио Бог милосрдни, ради безконачног Царства Његовог, али још мени треба да примам казну. Ако ли ти мисал помене мноштво грехова, које си ти учинио од младости, говорећи у себи: много сам сагрешио, и нећу бити опроштен; онда не слушај ту мисал, нити очајавај, него реци: Господ мој Исус Христос дошао је грешне да помилује. Ако ли себе видиш, да свако страдање можеш да трпиш, тада иди у манастир, и поработи себе игуману као Богу, Христа ради вољу твоју сву одбаци, и његову вољу испуњавај до смрти твоје. Поштуј игумана као Бога, и братију као Анђеле, и не дај на вољу срцу твоме да тражи Рим и Јерусалим; него предане ти молитве од игумана твори, пребивајући у келији твојој. И кад ти будеш ту, Сам Господ Исус Христос са Оцем и са Светим Духом доћи ће, водећи са Собом Петра и Павла, и друге Свете, које хоћеш далеко да тражиш, и не само у келији твојој да ћеш их наћи, но ћеш их угледати суште у срцу твоме. Јер Сам Господ обећао је са Оцем Својим да ће доћи к таквима, и обитељ у њима да ће сатворити. Ако ли се догоди теби да се разруши место од ратних напада, или од другог неког узрока, онда куда Господ изведе, и где ти Сам покаже место, тамо пребивај, држећи се првог делања; јер неће да умори Господ гладом душе праведних. Антоније Велики рече: као што риба умире без воде, тако и монах кад се одвоји од манастира, гине. И као што кокош кад често устаје са гнезда свога, мућке твори, тако и монах кад излази из манастира често, у својој вољи заборавља предану му службу. А ово су све написали Свети Оци на спасење људима, који хоће да послушају.

Слово од Стараца

Ако хоћемо да говоримо (и казујемо) и јављамо о овом великом Старцу, у дужину многу писанија ће се протегнути, јер су многи други и страшни његови дарови, и повести (приповедања) различних подвига, од којих је казао ово, како: кад сам ишао ја некада путем, путовао је са мном неки монах. И кад смо дошли ми у најунутарње веома и скривено место, у гору густу, онда смо нашли обитељ ограђену, и унутра монахе. И кад смо дакле ушли, нашли смо монахе савршено у ћутању, и нити су мени као странцу проговорили било какво слово; а извор је био посред обитељи. И гледао сам ја једнога од њих тамо сушта, који ми је показивао својом руком и говорио ми, како: ови су раби Божији. И више друго (нешто) нисам чуо тамо, ни мало, ни велико слово. И изашао сам, и саблазнио се. И кад сам дакле отишао од тога места растојање довољно, нашао сам пастире где напасају овце; и говорио сам њима, као укоравајући монахе. И говорише ми они пастири: много година, и рођење и васпитање, и жилиште на овом месту имамо, и нисмо видели овде манастир, нити монахе, као што ти говориш. Кад је ово чуо велики Старац, разумео је да је скривен био (манастир); и Бог, којим судбама зна, показао је њега реченом Старцу. Овоме слично има у Отачнику монемвасијском, као што се тамо казује о скривеном оном манастиру, где су воће, по наредби Божијој, у свако своје време птице доносиле на прехрану тамошњих монаха. И дакле у овоме познајемо, као што смо претходно рекли о даровима, како се и сада подвижницима дају, и све до краја људима, који хоће. Тако и међу многима, који скупа са-житељствују, тајни и скривени налазе се, и које хоће Бог, оне и сада показује. Упитао је Отац Памво Оца Антонија: шта ћу чинити? Говори му Старац: не уздај се у правду твоју, нити се раскај због прошлих ствари, и уздржник буди језику и стомаку. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

22 март

Слово светог Јована Златоуста о Суду

Већ помислите, браћо, док смо живи, какав страх имамо примити у дан судњи, кад станемо умиљени од злих дела, која смо учинили у животу овом, пошто смо играли и пустошно чинили, певали и плесали, и друга многа зла чинили, које не приличи хришћанима да чине? Не рецимо ово, нити се прљајмо говорећи: ако би Бог наредио: да не једемо, да не пијемо, да се не веселимо, па зашто је онда сатворио све то на земљи? Послушајте, ја ћу вам рећи: Илија пророк, зар није имао хлеба и вина, и радости човечије? Али све је оставио и отишао на гору, и учинио је четрдесет дана, и одмах је узишао на небо с плотију. И други пророк Данило, има ли нешто да није имао у дому својем, кад је био код цара властелин велики? И злата је имао много, и све украсе царске, и бисере без цене, и камење драго; и све је то оставио и Бога исповедио, и нашао је себи живот вечни; јер био је бачен у ров, и лизали су лавови ноге његове; и зграбио га је Дух Свети отуда. А ви, људи неразумни, у шта се уздате кад се Бога не бојите, него ходите овде у величању поуздани, и у шкртости, и душу своју зло гордошћу губите? Зашто не помилујете себе, о неразумни људи? Не варајте се говорећи, како: сада живимо, а ујутру ћемо иструлети; и земља у земљу иде. Али ово ти говорим: јеси ли земљи пријатан (пријазн, пријемчив), о несмислени, да би земљу силом твојом напунио, и душу твоју погубио? Разумите, браћо: ко је скорбан овде о души (ко се брине овде о души), тај ће онамо небеском славом утврђен бити. О браћо, уздржите се од преједања и пијанства, и уздржите уши од слушања неприличних слова, и руке од грабљења; и брза трчања учинимо ногама нашим према цркви, и будимо милостиви и податљиви према сиромасима, и покајањем завапимо ка Господу Богу. Слушајте, како је претрпео Творац од рабова Својих ругање и распеће; а ми људи за добра дела створени смо, (па) зашто увреде да не трпимо? Очеви и браћо, матере и сестре, ово не оглашавајте говорећи: ми смо већ године преживели, и не можемо колена савити на поклоњење. О стари, вама су одговори (изговори) припремљени, али не лењите се о спасењу вашем. О браћо млада, не прљајте се и не реците, како: млади смо, сада да једемо и пијемо и веселимо се, а ујутру ћемо се покајати. О браћо, не знате ли, као што се роса суши од сунца, тако и ваша младост од злих дела изнурава се? О човече, кад спаваш, чујеш ли лопова кад је дошао у дом твој? Тако и ово не знаш, када ће доћи Анђео и зграбити душу неприпремљену сушту, и без успеха почећеш да се кајеш тада. Али док време имамо, браћо, да поживимо врлински, творећи заповести Божије, да би Царство небеско примили.

Слово светог Атанасија, игумана Синајског, о не-осуђивању

Не осуђујте, рече, да осуђени не будете. Јер многе сам слушао да говоре ово: тешко мени, како могу да се спасем? да постим не могу, и да не спавам, и нисам бодар; да девствујем не могу, да се одвојим од света не трпим, милостиње немам, не знам како да се спасем? А ја ти говорим: отпусти, и отпустиће се теби; опрости, и бићеш опроштен; не осуђуј, и нећеш бити осуђен; овим можеш да се спасеш. Ако имања немаш овде, нити тело можеш да мучиш; не осуди онда, ако и својим очима видиш некога да греши. Једини судија јесте Бог, Који ће оддати свакоме по делима. Јер човек, који суди туђе грехе, Христу је противник, и анти-христ назваће се, јер суд Христов граби (отима). Не судимо, браћо, ни једног грешника, да би опроштај примили наших сагрешења. Ако и видиш некога да греши, не осуђуј; јер не знаш, како ће житије проћи. Разбојник дакле онај са Исусом распетиј био је човекоубица, а Јуда је апостол био Исусов; и разбојник дакле ушао је у Царство, а ученик у геену. Ако и видиш некога да је згрешио, али не знаш његове врлине. Јер многи су сагрешили јавно, а тајно се покајали; и ми грехе њихове видимо, а покајање не знамо. Зато, браћо, никога да не осуђујемо, да осуђени не будемо; а нарочито јереја да не осуђујемо, ако и видимо њега нешто да је учинио; и не реци, како: грешан је и недостојан да служи; него приступи са чистом савешћу, и причести се божанским тајнама, да светињу добијеш. Јер ако је и Анђео тај, који приноси безкрвну жртву, а ти недостојно прилазиш, никако неће тебе ни Анђео од греха очистити. Истином дакле о Јуди сведочи, како из пречистих руку Владике Христа пресвети хлеб је примио, и одмах је ушао у њега сатана због недостојности његове. Ово вама да је уверљиво (известно), да ако не осуђује неко, неће осуђен бити; и о овоме многи сведоче. Муж неки црно-ризац у лењости је житије прошао, и разболео се према смрти, и кад је дошао према последњем издисају, никако се није стужио, него је благодарио (Богу). А један од великих Отаца, који су седели код њега, рекао је њему, говорећи: брате, веруј ми, да откако си монах, сви смо те видели, како си у лењости и у немару житије твоје скончао, и откуда имаш такву безбрижност у страшни овај час? Њима је брат одговорио: заиста, чести Оци, у лењости сам житије моје скончао, али откако сам се света одрекао и постао монах, никога нисам осудио од људи, нити сам коме зло учинио. И сада су принели Анђели Божији рукописаније мојих грехова, и испунило се на мени Господње слово, које рече: не осуђујте, и нећете бити осуђени; отпустите, и отпустиће се вама; и поцепано је било рукописаније мојих грехова, па ево с радошћу идем, и без бриге ка Господу мојем. И како је ово брат Оцима изрекао, у тај час је предао дух, пошто је многу корист свима учинио. И ово кад слушамо, браћо, потрудимо се, да не осуђујемо, нити да помињемо зла, да Господ Бог не би осудио нас, и да не би поменуо прегрешења наша.

Слово о два брата, који су имали вражду       (непријатељство) међу собом

Два брата у време гоњења били су ухваћени да приме муку; а имали су вражду (непријатељство) међу собом. И затворили су њих у тамницу, и мучили их. Тада се покајао један од њих , и говори другу своме: да се помиримо, еда ујутру умремо и отидемо ка Богу (измирени)? Али онај није хтео ово. И сутрадан су извели њих на посечење. И онај, који се није измирио са братом, и грех није оддао (није опростио), (он) се одрекао Христа; а другога су посекли, у име Христово верујућега. Говори онда мучитељ ономе, који се одрекао Христа: зашто се јуче ниси одрекао, и онда не би ране примио (батине)? А он је одговорио њему: кад сам оставио Бога мога, и нисам се помирио са братом мојим, тада ме оставила сила Божија и помоћ, и наг сам остао без ње, и тога ради одрекао сам се Њега. Па ово кад знате, браћо, смиравајте се, и у љубави пребивајте, да овде бого-угодно поживимо, и вечних блага причастници да будемо. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

23 март

Поука монасима, који су се одрекли света

Знаш ли, рече, брате, колико дана си пред вратима манастирским учинио, и данас смо те примили? Ако дакле навикнеш у почетку на обичај манастира и дело монашко, онда можеш путем овим, који си зажелео, путовање учинити, и онда ћеш рабом Христовим брзо учинити себе. Јер као што је људима, који приљежно Господу работају, славу и чест обећао, тако се и мучење горко припрема људима, који у лењости и немару приступају к монашком овом делу. Јер боље је, по писаноме, не помолити се, него помолити се, и не-услишен бити, по реченоме: проклет је сваки, који твори дело Божије са немаром. Јер тога ради много дана смо одвраћали тебе, и нисмо те хтели примити. Јер, не зато што нисмо хтели твоје спасење, него да не будемо дерзновени, и да се не би догодило да те примимо, па онда од Бога (ми) као неразумни и непотребни суд да примимо, и тебе најтежој муци виновника да учинимо; еда (како) брзо примљен и ненавикнут подробно на монашко житије, и потом лењив и немаран да се (не) нађеш? Тога ради, као што је речено, разлог одречења (од света) дужан си подробно да знаш. Јер ако ово добро дознаш, онда можеш разумети шта ти ваља чинити. Јер одрицање од света овога, да не мислиш да је нешто друго, осим крст и смрт. Знај онда од данас, да си умро, и разапео си се свету, и свет теби, по божанском Апостолу; и научи, каква је сила распећа овога? Пошто на даље више не живиш себи, него живи у теби Христос, Који се за тебе разапео. Овим дакле образом, којим се Владика на Крсту разапео, овако и ми хоћемо да се разапнемо, то јест, своју вољу и хтења, као што се и божански Давид моли: страху Божијем, рече, да се прикује плот његова. Као што телом приковани за дрво, не може учинити шта хоће, или шта помишља, тако и за божански страх човек, кад има прикован свој помисал, непоколебљив пребива према свим вољама својим. И као што за крст прикованиј, више о земаљскоме не помишља, нити се својој вољи покорава, нити се жељама неких ствари смућује, нити бригом о стицању земаљскога, нити се гордошћу узноси, нити попреко одговара, нити се мржњом разгорева, нити о смртним стварима скорби, нити о прошлим укорима (увредама) зло-памћење зна; него исход смртни очекује ради крста. Тако и монах, који се одрекао света заиста, и који се (ка) божанском страху као ка крсту приковао, и који од житија овога исход по све дане очекује, непоколебљив је, и непокретан према свакој вољи својој и жељи плотској.

Слово о трговцу, који је пришао у монашки чин

            и спасио се

Свети Отац наш Пафнутије молио је Бога, да му покаже, коме је подобан? И чуо је глас к њему да говори: подобан си трговцу, који тражи добре бисере; устани већ, не лењи се, и срешћеш човека, коме си подобан. И пошао је он, и видео је трговца неког мужа александријца, побожна и христо-љубива, који је са двадесет хиљада златника трговину делао, и са три лађе од горње Тиваиде силазио, и цело имање своје од трговине сиромашним монасима раздељивао, који је са својим отроцима (слугама) десет врећа сочива носио. И рече њему Пафнутије: шта је ово, љубимче? А он одговори њему: ово су плодови моје трговине, које праведницима на покој приносим (на одмор). И рече му Пафнутије: а ти дакле, хоћеш ли име наше да наследиш? А он је обећао њему, да ће се потрудити. И рече опет Пафнутије: докле ћеш дакле, земаљском трговином куповину да делаш, а небеске трговине да се не дотичеш? Ту дакле од сада остави, и већу узми, и Спасу последуј, и пошто мало поживиш, отићи ћеш к Њему. А он је обећао њему, да ће се потрудити. И ништа није оставио својим отроцима, него је брзо имање своје сиромасима раздао; и узишао је на гору и затворио себе самога на месту, где су и пре њега друга двојица скончали; и био је приљежан Богу у молитви. И пошто је мало времена прошло, оставио је тело земно, и постао је небески грађанин.

Слово о напрасној смрти, и о суду, и о питању Александра

Једног дана човек је неки у реку упао и умро. И једни су онда говорили: по гресима својим примио је; а други: како се смрт њему догодила. Дошао је онда блажени Александар код великог Евсевија, и питао њега о овоме. И рече велики Евсевије: ни један од њих није нашао истину. Ако би по делима примио неко, онда цео свет не би постојао. Али ђаво није срце-зналац, него Бог једини. Јер кад види ђаво при смрти човека, тада наноси њему,[30] што је (зло) за њега, да би тугом написао његову смрт. А кад види крај човека, онда га раздражује на свађу и препирку, или на друго нешто велико, или мало. Или као од дерзновења било каквог почиње (од дрскости неке), и од малог удара напрасно умире човек, или од овога, или од онога. Или у мисал њему уложи реку да пређе у зимски дан, или у другу коју напаст да баци њега хоће без потребе; па као што смо рекли, да би тугом написао смрт; и научи се, да тако јесте. Види, како неки тучу без милости, тако да се приближи и сама смрт, и мачем сечу, и ови (мучени) не умиру. А некад мало неко удари (човека), или некакав суд дадне, и одмах (човек) смрћу умре. А ово је такво: ако је неко у дому, и зимско наступи време, и тога часа (он) изађе, и од зимског ваздуха напрасно умре на путу, такав се сам предаје смрти. А ако у јасно (време) изиђе на пут, и беда га снађе, и нема где да се спасе, и у беду упадне, такав мученичком смрћу умире. И опет: ако неко дође до реке, која има превирање смртоносно, и нико не прелази њу, а тај као силан хоће да покаже прелаз свој, и уђе и потоне у води, такав својом вољом предаје се смрти. А ако види реку тиху сушту, и друге пред њим да иду, и тај уђе, и ако сатана ногу његову запне, или другачије некако упадне и потоне у води, такав мученичком смрћу умире. Тако да разумеш о свакој ствари. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова. Амин.

24 март

Слово о томе, како (презвитер) не просто да опрашта грехе

Неки презвитер, који је дошао са острва Кипра, казао нам је нешто овако, говорећи: како жена нека у гатању и врачању упражњавала се, и од некога (била је) умољена, да учини она мађију о другоме, да би га привукла према вољи овога. И ова жена, која се на зло упражњавала, одмах је послала два демона к њему, хотећи да дејствују. А они скверни демони ишли су и опет су се вратили безделни (празни). И кад их је упитала ова жена, која се на зло упражњавала, да јој кажу разлог, (они) су рекли: како су под заповешћу нашли тога, и нису смели да се приближе. Јер он се исповедио пред-реченом презвитеру, и од њега је заповест запрећења примио, као што божанска наређују Правила. Тада је упитала њих жена: да ли код свих таквих дакле, који заповест имају, тако вам се догађа? А они су њој рекли: не, него код оних само, којима тај презвитер даје заповести, јер од закона Божијег учи, и од Писанија, и од њих заповеда; и тога ради не смемо тамо да се приближимо, него се бојимо Божијих закона. А презвитери који од себе уче, или заповести дају, од таквих се не бојимо, нити бежимо икако. А жена, кад је чула ово од нечистих бесова, и пошто се понадала на презвитерово поучење, брзо је притекла и приступила к њему, и све је о себи исповедила, и затражила је заповест. А презвитер штедећи је, није наложио њој по законима подобне заповести. А она је молила говорећи: не милуј ме никако, него по закону Божијем, и по божанским Писмима суди ми; јер од ових су исповедили да се боје беси. Онда је дао њој заповест презвитер; и отада се оцеломудрила Христовом благодаћу. Ово је казао тај презвитер, о чему је искуство примио. Од тада се дакле презвитер поуздао и уверио се, а уједно и већма се побојао, и тачније од божанских писама је учио и заповедао, а не по својој вољи. Ова главизна се саглашава са Отачником, где је писано о Старцу, који је имао оца јереја идолскога, и чуо је од демона, и од самог начелника њиховог, о висоти монашког житељства, и отада се Старац поуздао и приступио монашком житију.

Слово Св. Јована Златоуста о играма и о плесању

Одбацимо све земаљске зле измишљотине, и дођите да чујемо духовна учења; и размислите: како зло чинимо? Јер Христос је нас саздао, и хтео је Анђеле да сатвори од нас, али ми сами у звери се мењамо. Јер то: без реда живети, и работати мамону неправедном, то јест, многа имања сабирати, то је звериња не-сетост. А то: величати се, и другога укоревати и вређати, и красти, и лагати, то нити је човечанско, нити зверско, него бесовско дело и хтење; јер они саблажњавају (људе), да они не би били једини мучени. Једнога принуђују на клетву, а другога на завист, другога на блуд варају, и на јарост уче, и на гњев и на гордост; и другога шкртошћу помрачују, и на грабљење и на разбојништво, и на пијанство устремљују; и другога на шале и песме сатанске, на пљескање и на свирање уче; а од свих игара проклето је много-вратно плесање (много-окретно); пошто одваја људе од Бога, и у дно адово своди. Јер жена, која плеше, невеста назива се сатанина, и љубавница ђавоља, и супруга бесова; јер не једино што ће сама бити сведена у дно адово плесачица, него и они, који њу са љубављу гледају, и у сластима се распаљују на њу са похотом, која прелашћује чак и свете мужеве плесањем, као Иродија Ирода. Јер жена која плеше, многим је мужевима жена, и њоме ђаво многе прелашћује у сну, и на јави. Сви, који љубе плесање, са Иродијом у неугасиви огањ осудиће се. Јер гнусно је и гадно и њеном мужу са таквом женом да живи у браку, као што и пише: јер седоше, рече, људи да једу и да пију, и посташе сити и пијани; и устадоше да играју плесањем, и по плесању блуд почеше чинити са туђим женама и сестрама. И потом приступише ка идолима, и почеше жртву да им приносе; и у том часу разступи се земља, и прогута њих двадесет и три хиљаде. Ово је образ мучења показао свима, који греше, и не творе вољу Божију. Тога ради, браћо и сестре, чувајте се и не љубите безаконе игре бесовске. Него шта више удаљујте се од плесања, да не би зло у муку вечну осуђени били. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова. Амин. (људи, који прате садашње медије и забављају се светским забавама и разонодама, они се причешћују ђаволу, и зато они не би требали да се причешћују Господу; а данас има много лажних хришћана који би хтели да се причесте и ђаволу и Господу; али то не може, као што овде говори свети Златоуст)

Поука на предпразништво Благовести пресвете Богородице

Благословен Бог Отац, Господ Сведржитељ, Творац неба и земље, и свега видљивог и невидљивог. Благословен јединородни Син и Лого(с) Божији, безначални и безвремени, Који се од Оца родио: Бог од Бога, мудрост Очева испостасна, и сила која садржи, која је све створила. Благословен Утешитељ Свети и Животворни Дух, Који од Оца исходи, и кроз Сина јављен је људима; три-ипостасна уједно (и) једно-суштна Света Тројица. Бог, Који је Словом Својим сатворио сву твар, а Духом уста Својих сву силу њихову; Тај исти и првог човека од земље је саздао, по Своме образу сатворио га, и славом га венчао, и Рај на истоку насадио, и човека је у њега увео, и поставио га за цара свој твари. И само-влашћу је почествовао њега, и једину заповест наредио је њему да чува; па ако сачува, биће жив у векове славећи Бога са Анђелима; а ако преступи, смрти и тљенију (оземљењу) предаће се. А саветник свему злу, ђаво, и завистник свему добру, позавидео је њему својим лудилом (неистовством), и научио га да преступи заповест Божију. Па ради тога је одгурнуо њега Бог из Раја, и рекао му: делај земљу, и у зноју лица твога да једеш хлеб твој, и смрћу ћеш умрети, јер си земља, и у земљу ћеш опет поћи. И отада, браћо, ушла је у нас печал и смрт.[31] Па ради тога сишао је к нама Господ Бог наш Исус Христос, хотећи човеков образ да обнови, истљевшиј преступом (који се оземљио преступом) и плот нашу на Себе је узео, и показао нам је пут према правом животу, по коме, ако идемо, ући ћемо у тај исти пород (у породу). А ово је показани пут нама: чистота, кротост, смирење, љубав, правда, милостиња, уздржање, покајање и пост; јер покајањем и постом и милостињом одузимају се сви греси. А потребно је знати и ово: како у овај дан предпразништва Благовести пресвете Богородице, нека се саберу у цркву на јутрењу, а у шести час на литургију. И потрудите се врлине да творите, и нарочито у ове свете дане. Јер ови су дани Богом установљени на очишћење душа и тела; па не ваља их у лењости и злим делима проводити. Јер злато, ако погуби човек, или друго нешто, опет ће тачно томе наћи; а време ово ако погубимо, друго нећемо наћи, јер је тљено (оземљено). Зато да не проводимо њега у тврдо-срђу, него са трудом да се покренемо, и све да убедимо на молитву. Лењост да отресемо, и похоте да умртвимо, завист да погазимо, гњев да одбацимо, а мир да узмемо. Да би и к нама рекао човекољубац Господ: по вери вашој нека вам буде. И све добре молбе примићемо (добићемо што тражимо), кад се молимо Христу Богу нашему.

25 март

Слово на Благовести пресвете владичице наше Богородице и присно-деве Марије

Сада је подобно, браћо, нама да веле-гласно изрекнемо апостолски глас, о овом великом дану, како је дакле овај (Апостол) јасно нагласио, и уверљиво показао (да је) начело празника и Цара светлога овај дан. Јер говори свети апостол Павле Светим Духом: ноћ заспа (прође), а дан се приближи. Данас Син и Слово Божије, Господ и Бог наш, неизречено у утробу деве смешта се, хотећи твар, руку Својих саздање, Својим вочовечењем да обожи, и у древни рај да узведе. Данас Несазданиј, у Своје саздање смешта се. Данас Несместивиј у небеса, у утроби деве зачиње се и опипљив бива. Данас Божије Слово плот прима; Син Божији, Син деве постаје. (Бог) Који је пре свих векова од Оца без матере, Који се родио неисказано, и Који је на небесима, сада чудно и страшно, на земљи без оца у утроби деве оваплоћава се. Двострук по природи Бог и човек, разумеван и обзнањиван, које јесте: с нама Бог. Али ако је ради човечијег спасења вољно дошао на земљу, сав исти Бог је са Оцем и Духом на небесима, и сав (Бог) је на земљи равно са-прослављен и обожаван и са-царујући (поклањајем). Чудно је и страшно рађање увео; јер није се други пре векова родио од Оца без матере, него Тај је (Исти) Који се и од деве родио, једино-чедни Син Божији, Који је од Очеве суштине засијао, и јавио се нама. Светло од Светла, Бог истинити од Бога истинитог; рођен, а не створен. Саздатељ Адамов дошао је на земљу, да тражи заблуделог човека; јер кад је видео нас како смо упали у много-божна имена, и њиховом прелешћу како смо се спотакли, и како смо се поработили њима, није трпео да гледа како ђаво разграбљује стадо Његово, него је послао прво Пророке, објављујући Свој долазак. Јер говори кроз Исаију: ево дева ће у утроби примити, и родиће Сина, и наденуће име Њему Емануил, које је тумачено: с нама Бог. А кад је дошло време збивања овог (битија их), послао је свише архангела Свог Гаврила, пошто је рекао њему: иди код деве Марије, и реци јој: радуј се обрадована, Господ је са тобом; благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје. Ради тебе ће се прабабина клетва разорити. Јер кроз жену је процветало (сво) зло и печално, а кроз тебе сада истиче (све) боље. Јер ево зачећеш у утроби, и родићеш Сина, и наденућеш име Њему Исус; јер Тај ће спасити народ Свој од грехова њихових, као што сте чули Јеванђелисту како говори у осталој беседи. То све да промислимо, браћо, колику смо благодат примили данас, и коликих блага смо удостојени. Јер данас је противник наш ђаво свезан постао, и бесовска служба и идолишта њихова су погажена била. Данас се рајске двери отварају, и пламено оружије, које је одагнало човечију природу, (сада) плећа даје (бежи); и човечији род вером, која је у Христа, и добрим делима са радошћу опет у рај улази. Данас Адам ликује, примајући у свој састав Саздатеља свога. Данас Ева змији главу сатире, горкој њеној прелестници, и на весеље целога света сазива говорећи: радујте се са мном, јер данас смо нашли радост неизречену и ослобођење од свих грехова. Данас и ми, браћо, пошто се радости испунимо, и добрим делима украсимо, потрудимо се достојно да проводимо ове свете дане постне, и да се уздржавамо од преједања и пијанства, и плотских похота, од гњева и клевете, од неправде и зависти, и од многог сна; јер та дела душу помрачују, и од Бога одвајају. Зато све то пошто одложимо, да се покренемо свете дане ове миром да скончамо, да нас не постигне дан смртни у лењости и у гресима. Јер није лажан (Бог) Који је рекао кроз Пророка древно: у чему те нађем, у томе ћу ти и судити. Зато вас молим, и принуђавам са љубављу, трезвено да бдимо у посту, да би нас дан смртни у добрим делима нашао, а не у злим. Јер ево Венце-давац предстоји, и венце простире, ове припрема постницима. И весели се гледајући Црква кад по све дане није празна од нас, него кад ми брзо у Њу престижемо. У Њој дакле и бања при-стоји, која хоће да опере прегрешења наша, и трпеза припремљена, и Телца угојеног има, Који се за цео свет коље, Исуса Христа Сина Божијег, Који лежи на њој, и верне све сазива на свети празник и на живоносну храну, коју сваки, који прима вером, жив ће бити у векове, као што је Сам Господ рекао: ко једе Моју плот, и ко пије Моју крв, у Мени пребива, и Ја у њему. Као што Ја живим ради Оца, и (човек) који једе Мене, живеће у векове. И призива нас кроз Пророка, који је рекао: окусите и видите, како је благ Господ. Притом да приступимо као назлобиви младенци, гранчице у рукама држећи, то јест врлине, и да зовемо и говоримо Христу: осана; благословен је Који иде у име Господње, Бог је Господ и јавио се нама.

Слово Јована Дамаскина о Причешћу Тела Христова

Многе видимо Христово Тело да примају просто, као по обичају, а не тако како ваља по закону, и помислом и умом чистим примати у свети пост и у време пасхе. Али, ваља свети пост у чистоти чувати, и савест очистити, и тада се причестити. Јер нечисти је недостојан да прими од свете трпезе Христове плоти. Разуми онда, како људи, који су се причешћивали старе жртве (приопштавали), многе су требовали бојазни, и предочишћења; а ти примаш скверним рукама и уснама плот и крв Христову без страха, од које Анђели стрепе. Време дакле очекујеш, а ствар презиреш. Цара дакле земаљског не смеш да целиваш смрадним устима, јер увредљива је то ствар; па зар Цара небескога да целиваш и да молиш смрдећи? Зар не слушаш проповедника, који говори: ви, који сте у оглашењу, изиђите, и сви који нису у покајању, да не примају? А многи божанску ову жртву једном годишње примају, а други два пута, а други много пута. Према овима је нама слово, не овде који су само, него и према онима, који дакле у пустињи седе; јер они једном годишње причешћују се, а много пута (и једном) за две године. То онда који примају:[32] да ли они једном, или много пута, или ретко? (Није) него они, који су чисте савести и са житијем безпрекорним, такви увек да приступају. Ако ли нису такви, онда ни једном. А зашто? Зато што на суд себи примају, и на осуду, и на муку, и на страдање. Зато и свештеник возглашава говорећи: Светаја Светима, то јест, ако је неко свет, нека приступа. Није рекао просто, чист, него свет. Јер човек, који једе хлеб овај и пије чашу недостојно, крив је телу и крви Господњој. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

26 март

Повест о Малху монаху, заробљеном од Сарацена

Тридесет попришта од Антиохије Сиријске било је село звано Маринија, у коме се родио и васпитан био овај Малх; и био је поштоватељ Бога. А родитељи се његови трудили да приведу њему жену; а овај је онда намислио да бежи и да монахује. И сишао је он у Вирију, и остао је код неких мужева духовних, подвизавајући дакле себе да угоди Богу. А кад је умро отац његов, мислио је Малх да се врати у својбину код матере своје. И онда је помислио он у себи, како: мати ће моја умрети, и бићу власник целог домаћинства њеног; и једно ћу раздати на потребу сиромасима, а другим ћу сазидати манастир себи. И такву мисао он је Оцу своме духовноме исповедио; и онда је запрећен био од њега, шта више (Отац је:) бесовско помишљање то назвао. Али није хтео Малх да се покори Очевим словима, и изишао је тајно из дома свога, и отишао у Едесу. А кад је чуо тамо о сараценском наиласку, онда је чекао себи сапутнике. И сабрало се њих на број седамдесет, и ишли су, и тај (Малх) је безбрижан ишао са њима. Али одмах мноштво изненада појавило се сараценско, и одједном су ове опколили и сви су били ухваћени. И догодило се једном мурину (црнцу) да ухвати Малха са неком женом у робство, и брзо на камили обема је наредио да иду. И брзим ходом камила је ишла, и Малх са женом седео је на њој; и онда се ухватио за жену, да не би доле пао; и она се ухватила за њега, и на камили су се држали они чврсто, и нису спали с камиле. И не само ово да се приложило Малху, него и камиље месо и млеко предлагали су њему, иако није хтео да једе. И господар њихов дошао је у својбину, и привео је њих као рабе својој жени; и онда је Малх по њеном наређењу пристављен био да носи воду, и ђубре да баца, и на крају овце да напаса. Такву дакле работу примио је Малх ради Очевог преслушања. И помишљао је Малх у уму својем на патријарха Јакова и синове његове, и на цара Давида, великога међу Пророцима, како је ради овчије пастве изненада царство нашао. И тако је угађао Малх господару своме, трудећи се приљежно према пастви. И видео је господар Малха у свему да приљежно и чисто и без саблазни служи њему; и помишљао је о њему: какву би он награду дао (њему), ради верне работе Малхове; и намислио је да уда за Малха заробљену жену, која је са њим била приведена. И призвао је Малха и рекао му о њој. А он се почео одрицати од таквог дела, указујући њему на монашко своје житије, и да није слободан за то дело; али мурин је извукао мач, и запретио Малху смрћу. Отуда се побојао Малх, иако није хтео да је узме; и ово је био помислио, и рекао: боље ми је самога себе да убијем, него ли са женом да се помешам. И тада је био у скорби великој, и у тузи Малх. А жена његова размотрила је и познала њега да је диван (човек); а била је и она целомудрена, и рекла је Малху: да учинимо један савет (завет): да будемо без сваког мешања, ради страха Божијег, и да сачувамо себе чистима и непорочнима тајно, и вероваће нам господар наш. И угодан је био такав савет Малху. Али помишљао је на житије монашко, које је имао, и зато је хтео да бежи Малх. А жена се молила да последује њему, и тамо у неком женском манастиру да је остави; и он је њој обећао. А велика река је текла тамо, и они су се на бекство припремили, и мехове су сашили кожне, и надули их тврдо, и завезали; и свако од њих онда по један је узео, и у реку ноћу су ушли и запливали; а имали су те мехове као чамце и ноге своје уместо весала. И устремили су се на пловидбу, и усели су на мехове, и реке су прешли пут. Онда су почели да иду путем, и не само ноћу, него и дању, иако су и од сунца били сагоревани. И тако су дакле ишли путем Богу благодарећи, и од страха су се често обазирали. И (одједном) видели су онда господара свога мурина са једним рабом, како на брзим камилама гоне за њиховим трагом, и мачеве голе држе у рукама својим. И кад су видели Малх и жена, како се већ приближавају њима, ужаснули су се и постали као мртви. Али по промислу Божијем дакле, појавила се под земљом пећина дубока пред очима њиховим; и ушли су тамо ради страха Муринова, и онда су нашли у њој лавицу страшну са штенадима. И знамењем крстним себе су оградили и стали су у једном углу пећине притешњени, и чекали су од звери да буду поједени. А достигли су гониоци до пећине, мурин са рабом, и свезали су камиле пред пећином. И нареди мурин рабу да уђе у пећину и да их изведе; а сам (мурин) је држао голи мач и стајао пред вратима пећине, да би, кад изађу, сам посекао њих. Али кад је ушао раб у пећину, одмах је напрасно скочила лавица и зграбила тога за грло и удавила га, и однела га у своје гнездо. А Малх и жена су видели ово, и прославили Бога. Мурин пак мислећи, да не може да их савлада раб, и не покоравају се да изађу, држећи голи мач, ушао је и сам у пећину; и одмах је скочила лавица, и поразила и убила њега. А бегунци о таквом чуду оддали су благодарење Богу, и онда су очекивали и себи да буду поједени од лавице. А лавица је узела штенад своју и изишла је из пећине. Тада су и они изашли, и нашли су камиле привезане са хлебом и пићем; и онда су јели, и развеселили се и благодарили су Богу. Затим су сели на камиле, и за десет дана прешли су пустињу, и отишли у град неки. А кнез тога града био је пустио према дуксу месопотамијском, да купи себи камиле. И дукс је купио камиле од њих, и лепо их је опремио за пут (пратио их путем), и веселе послао је њих и радостне у својбину. Тада је монах Малх учинио обећање своје, и у неком манастиру женском жену је оставио; а сам је дошао у обитељ, одакле је био изашао. А већ је Отац његов био умро, и онда је исповедио братији све што се догодило њему, и отуда је познао колико је пострадао. И седео је у манастиру и казивао братији, да нико, ко не послуша родитеље своје неће се спасити. Јер ја, браћо, због преслушања заплењен сам од пагана, и месо сам јео, и млеко кобиље сам пио, али једино ме сачувао Господ од жене и до сада. Слава Богу, Који ме избавио, рече, од толиких беда. И тако је поживео и преставио се у вечни покој. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

27 март

Повест преподобног Оца нашег Данила о Евлогију каменорезцу

Казао нам је неки од Отаца, говорећи: кад је ишао, рече, некада Отац Данило презвитеру скитском у Тиваиду, имао је са собом једнога од ученика својих; и сишли су пловећи по реци. И кад су они допловили код неког села, онда је наредио Старац лађарима да пристану ка обали. И говори Старац ученику својем: овде ћемо остати данас. Онда је почео ученик његов да ропће, говорећи: докле да се скитамо овде? идемо у скит. А Старац рече: не, него овде ћемо остати данас; и онда су сели посред села као странци. И говори ученик Старцу: дакле, је ли угодно Богу ово, да као мирјани седимо овде? и говори Старцу: идемо бар у цркву. Говори Старац: не, него овде ћемо остати; и ту су остали седећи све до дубоке вечери. И почео је брат да се свађа са Старцем вређајући га и говорећи: тешко мени од тебе, Старче, пошто због тебе хоћу умрети. А кад је ово говорио, онда је дошао неки старац мирјанин, веома престарео, и сав сед од многих дана, и погрбљен веома; и кад је видео Оца Данила, пао је на ноге његове, и почео да целива са сузама; а целивао је и ученика његовог. Потом говори њима: ако хоћете, идемо у дом? А носио је светиљку и ходио по улицама и тражио је странце. И узео је Старца и ученика његовог, и друге које-год је нашао странце, и увео је њих у дом свој. Онда је сипао воду у умиваоник, и опрао је ноге Старцу и осталој браћи. А није имао никог другог у дому своме, нити другде, осим јединога Бога; и предложио је њима трпезу; и кад су они вечерали, онда је узео остале претеке, и бацио је псима тога села. Јер овако је имао обичај, и није остављао до јутра ни једну мрвицу од вечерњих хлебова. Онда је узео њега насамо Старац, и беседио је са њим све до јутра; а беседили су о користи (душевној) са сузама многим; и ујутру су целивали друг друга, и отишли су. А кад су ишли путем, онда је учинио ученик метаније Старцу говорећи: учини љубав, Оче, и кажи ми, ко је овај старац, и како га знаш? И није хтео Старац да му каже. Онда је опет учинио брат метаније говорећи: друга многа казујеш ми, а о старцу овом нећеш да ми кажеш? Јер био је Старац казао њему врлине многих Светих; али Старац није хтео да каже брату о овом старцу. Тада се брат много оскорбио, и више га ништа није питао. А кад су дошли у своје келије, онда није хтео брат да принесе Старцу по обичају да једе хлеб; јер у десети час је окушао Старац сваки дан. Па кад је настало вече, онда је дошао Старац у келију брата, и говори му: шта је то, чедо, да си оставио Оца твога гладом да се топи? А он одговара: ја Оца немам; јер ако бих ја имао Оца, љубио би заиста своје чедо. Онда се окренуо Старац и хтео да изађе из келије, али га је стигао брат, и задржао, и почео да целива његове ноге говорећи: жив је Господ да те нећу оставити, док ми не кажеш: ко је старац онај? Јер није хтео брат никако да остави Старца оскорбљена, пошто га је веома љубио. Тада говори њему Старац: не буди, чедо, тврдо-врат (тврдоглав); због преко-словија твога на селу нисам ти казао; али пази, да не кажеш никоме, што чујеш. Старац онај, Евлогије назива се, по занату је каменорезац, и работа цео дан, и ништа не окуша све до увече. А кад буде вече долази у свој дом, и које год нађе странце доводи ове у свој дом, и храни их, као што си видео, а остале укрухе баца псима. А има дело ово камено-резања од младости своје све до сада; сада има сто година и више, и даје му Бог силу на дело ово као у младости његовој, и учини (заради) свагда по једном златнику на дан. Кад сам био млад, пре четрдесет година, дошао сам (ја) да продам рукодеље моје у село оно. И увече је дошао и узео ме у дом свој по обичају, и осталу браћу, које год нашао; и угостио је нас, као што си и сада видео. А ја, кад сам видео врлину његову, зачудио сам се; и онда сам почео сам да постим по недеље, и да молим Бога о њему, да пода њему више имања, тако да више странаца храни. И постио сам три недеље и више, и изнемогао сам од поста, тако да сам био једва жив; и гле, угледао сам неког светло-лепог (мужа) да је дошао код мене и говори ми: шта је, Оче Данило? И рекао сам њему: слово сам положио Богу, да не окусим хлеба, док ме не услиши за Евлогија каменорезца, и да пода њему благослов, тако да и друге бројније странце упокоји (одмори). И говори ми: не, добро је како је сада. Опет сам рекао њему: не, Господе, него дај му, тако да сви прославе име Твоје свето. Тада ми је одговорио: Ја ти говорим: добро је; али ако хоћеш да подам њему, хоћеш ли бити поручник (јемац) за душу његову, да ће се спасити већим имањем, и Ја ћу му дати? И рекао сам Њему ја: од руку мојих тражи душу његову. И кад сам ово говорио, нашао сам се као у светом васкрсењу да стојим ја, и видео сам Отрока[33] светло-лепог на светом камену да седи, и Евлогија с десна Њему да стоји. Онда је послао к мени Отрок онај једног од пристојника његових, и говори ми: јеси ли се ти поручио (зајемчио) за Евлогија? И рекоше пристојници: да Владико, тај је. И говори ми опет (Отрок): порученије (јемство) хоћу да тражим од тебе. Тада сам рекао: да, Владико, од мене; само умножи имање његово. И потом сам видео, како нека двојица улажу у недра Евлогију злато много веома, и колико су они улагали, толико су недра Евлогијева смештала. Онда сам се пробудио од сна и разумео сам, да сам услишен, и прославио сам Бога. А Евлогије је онда по обичају своме изашао на дело своје, и ударио је у камен, и чуо је као звук (утел). И опет је ударио, и нашао је као прозорче мало. И трећи пут је ударио, и онда је нашао пећину пуну злата. И био је ужаснут, и говори: шта да чиним, не знам? Ако узмем ово у дом свој, чуће кнез и узеће све, а ја ћу у искушење да упаднем; али ипак узећу ово, и поставићу где нико не зна. И купио је скоте, и рекао: тако да камење носе они; и онда је ноћу донео гомилу злата (корец). Затим је оставио лепо оно дело, које је чинио сваки дан и примао странце, и ушао је у лађу и допловио у Константин-град. А царовао је тада Јустин, стриц Јустинијанов; и онда је (Евлогије) дао злато много цару и велможама његовим; и онда су поставили њега за епарха;[34] и купио је себи храмине велике, које се називају египатске све до данас. А после две године (ја) сам угледао у сну Отрока оног светло-лепог, опет у светом васкрсењу, и рекао сам у себи: дакле, где је Евлогије? И после мало гледам Евлогија да одгоне од лица Отрокова, и да га вуче неки мурин (црнац). И пробудио сам се од сна и рекао у себи: тешко мени грешноме, шта сам учинио? погубио сам душу моју. Онда сам узео огртач мој (милотар) и отишао сам у село оно, где је раније био Евлогије, и направио сам се да продајем рукодеље моје, и очекивао сам да дође Евлогије и да ме узме по обичају у дом свој; и гле, није било никога да ме узме. Устао сам онда и упитао једну старицу, говорећи: молим те, мати, донеси ми мало хлеба да окусим, пошто ништа нисам јео данас. А она је брзо отишла и донела ми хлеб и вариво, и села је близу мене и почела да говори мени духовна и корисна слова, како: није ти корисно, рече, у свету да ходиш; не знаш ли, како монашко житије безмолвије требује (без буке и метежа); и друго много корисно изговорила је мени. А ја сам рекао њој: дакле, шта ми велиш, јер рукодеље моје дошао сам да продам? А она ми је одговорила: ако и рукодеље продајеш, али ипак не касни овако ноћу у селу. Онда сам ја њој рекао: да тако је. И опет сам је упитао: реци ми, мати, нема ли у селу овом неки, који се боји Бога, и прима странце? А она је уздахнула, и говори ми: Оче и господине, имали смо овде каменорезца некога, који је много чинио странцима милостиње, и видео је Бог дело његово, и дао је њему благодат. И чули смо о њему, да је патрикије постао данас у Константин-граду. А ја, кад сам чуо ово, рекао сам у себи: ја сам ово убиство учинио. И онда сам ушао у лађу и дошао у Византију, и питао сам неке: храмине египатске, где ћу наћи, кажите ми. И казали су ми. И отишао сам дакле, и сео сам пред дверима храмине његове, док (не) изађе Евлогије. И гле, угледао сам њега како је изашао са гордошћу многом, и позвао сам: помилуј ме, хоћу нешто рећи теби. А он чак ни да погледа на мене није хтео, него и рабима својим је наредио да ме тучу. А ја сам онда на друго место престигао и позвао. Тада је он опет наредио да ме тучу још више. И тако сам остао четири недеље пред дверима дома његовог мучен снегом и кишом, и нисам могао беседити са њим. Тада ми је дотужило и отишао сам, и бацио сам се пред образом Господа нашег Исуса Христа са сузама, и молио сам се и говорио: Господе, опрости ме од поручења за овога човека. Ако ли не, онда и ја идем у свет. А кад сам ово у помислу мојем говорио, одмах сам задремао. И гле, почео је велики метеж, и говорили су: Царица долази. И предходили су према њој, миријаде миријада, и хиљаде хиљада народа. Онда сам позвао говорећи: помилуј ме, Владичице. А она је стала, и говори ми: шта хоћеш? И рекао сам јој: за Евлогија епарха поручио сам се; нареди да ме разреше од поручења тога. А она ми је одговорила: о томе ја ствари немам; како хоћеш испуни поручење твоје (јемство). Тада сам се пробудио, и рекао сам у себи: ако ми је и умрети, (ипак) нећу одступити од врата Евлогијевих, док не беседим са њим. И отишао сам опет на пред-дверије. И кад је хтео он да изађе, опет сам позвао. Онда је притрчао један од рабова његових, и толике ми ране (ударце) задао, да је готово скрушио сво тело моје. Тада сам омалодушио[35] и рекао у себи: идем у скит; а ако хоће Бог, спасиће Евлогија којим судбама зна. И кад сам ишао да тражим лађу, нашао сам једну да иде у Александрију, и ушао сам у њу да пловимо. Па кад сам ушао, пао сам од малодушија као мртав, и задремао сам. И видим себе у сну као у светом васкрсењу, и Отрок онај седи на светом камену честног гроба; и онда је погледао на мене са гњевом, да сам од страха трептао као лист, и нисам могао да отворим уста моја (јер се окаменило срце моје). И говори ми: зар не идеш да испуниш испорученије (јемство)? И наредио је двојици од пристојника Његових, да ме свежу и обесе. И тукли су ме довољно и говорили ми: не почињи дела преко мере твоје, и не препири се с Богом (не спирај се). А ја од страха нисам могао да отворим уста моја. И док сам још висио, гле, био је глас, да: Царица иде; и кад сам видео ову, онда сам примио дерзновење (смелост), и рекао сам јој тихим гласом: помилуј ме, Владичице света. А (она) говори опет: шта хоћеш? И рекао сам јој: за поручење Евлогијево обешен сам овде. И говори ми (она): ја ћу замолити за тебе. И видео сам, како је отишла, и почела да целива ноге Отрока онога. Онда говори мени Отрок: више да не учиниш ствар ову. И рекао сам: не, Владико, ја сам се молио о њему, да већи буде, али сам згрешио, Владико, опрости ми. Тада је (Отрок) наредио да ме разреше; и говори ми: иди у келију твоју, а ја ћу опет да приведем Евлогија у први његов чин (ред); о томе се ти не брини. И одмах сам се пробудио, и био сам радостан веома, кад сам се избавио од таквог испоручења; и благодарио сам Богу и све-непорочној Владичици. И после три месеца чуо сам, како је умро Јустин цар, и постао је на његово место други цар; и (тај цар) је почео да гони велможе, и ипата, и дексикрата, и мога Евлогија епарха; двојица дакле убијени су, и разграбили су имање њихово, и богатство Евлогијево; а сам он ноћу је побегао из Константин-града; јер био је наредио цар, где год се нађе, да буде убијен. И кад је побегао он, дошао је у прво место своје, и изменио ризе своје, као и пре кад је био убог. Онда су се стекли сви житељи села тога да га виде, и говорили су њему: чули смо о теби, да су те за патрикија учинили. А он је одговорио: да сам ја за патрикија постављен, више ме не бисте видели; него други је, о коме сте чули; а ја сам ишао к светим местима да се поклоним. И кад је дошао к себи (Евлогије) је говорио: смирени Евлогије, устани и узми оруђе твоје, и иди делај, пошто овде није Константин-град; да не би како и главу твоју погубио. И узео је оруђа своја, и изашао према камењу, где је раније имање оно нашао, мислећи да ће и друго наћи; и ударао је у камен све до шестог часа, и ништа није нашао. Тада је почео да се сећа хране и сладости јела, које је имао у палати, и прелестне гордости света овога, и опет је говорио у себи: устани делај, јер овде је Египат. И помало-помало, уредио је њега свети Отрок онај, и света Владичица наша у први његов чин; јер није неправедан Бог да заборави претходни његов труд. А после неколико година отишао сам опет у село оно, и ево, увече је дошао и узео мене по првом обичају. И само што сам угледао њега, уздахнуо сам и просузио, и рекао: како се узвеличаше дела Твоја, Господе, све си премудрошћу сатворио. Ко је Бог велик, као Бог наш? Који подиже од земље сиромаха, и од ђубришта узноси убога. Чуда Твоја и судбе Твоје ко ће исповедити, Владико Господе? А ја грешни почео сам, и умало се није уселила у ад душа моја. И узео је (Евлогије) воду и опрао је ноге моје по обичају; и предложио је трпезу. А кад смо јели, говорио сам њему: како је с тобом, брате? А он ми говори: моли се за мене, Оче, јер сам човек грешан, и ништа немам у рукама мојим. А ја сам му рекао: хтео бих дакле, да које имаш, немаш. И говори ми: зашто, господине Оче? зар сам те нешто саблазнио? А ја сам му рекао: ничим ме ниси саблазнио. Тада сам казао њему све; и плакали смо заједно. Затим ми (он) говори: моли се за мене, да се бар од сада исправим. И говорио сам му: заиста, брате, да не очекујеш више да стекнеш веће имање, док си у житију овом, осим један златник; и ево, толико година даровао је њему Бог само дневни хлеб. Ово сам ти казао, чедо, како знам њега; а ти да не кажеш никоме. И сачувао је ученик да никоме не каже све до смрти Старца. Чудно је човекољубље Божије: како је за мало узнео њега (Евлогија) толико, и опет га је смирио према корисноме (за душу). Помолимо се и ми да се смиримо у страху Господа нашег Исуса Христа, тако да нађемо милост пред страшним престолом Његовим, молитвама Пресвете Богородице присно-деве Марије, и свих Светих Његових. (одмах следује слово, које доказује ову беседу, и потврђује заповест Господњу: Иштите најпре Царство Небеско, и све овоземаљско ће вам се додати)

Слово о човеку, који ради Бога није марио за богатство

Казао нам је неко од Отаца, како: кад сам ради неке потребе ишао у Константин-град, и кад сам седео у цркви, дошао је неки христо-љубац, и кад је видео мене дошљака целивао је љубазно са свом вером. И пошто ме целивао, онда је сео, и почео ме испитивати о спасењу душе; тако да сам рекао њему: људима, који добро уређују земаљско, дарује се небеско. Говори он: лепо си рекао, Оче, заиста је блажен човек, који према Богу наду има и целога себе преда (Богу). И говори: ја сам био чедо једног од славних (људи) веома у свету; а био је отац мој милостив, и много је давао убогима. И једног дана позвао ме, и показао ми сва имања своја, и рекао ми: чедо, шта теби треба више: да ли да оставим теби ова имања, или Христа? А ја сам размотрио о томе (што ми је рекао); и онда сам рекао њему: Христа више; ова (имања) су дакле данас, а сутра ће проћи. Одмах онда одкад је чуо од мене, непрестано је давао, тако да кад је умро он, мало је оставио; а ја сам надаље (остао) убог, и смирено сам ходио, имајући наду на Христа, Коме је оставио мене. А био је неки богат опет од великих (људи), и имао је жену бого-љубиву и бого-бојажљиву; и они су имали кћер јединицу. И говори њему жена његова: ову кћер имамо, и дао је нама толика добра Господ; чему ово треба? ако потражимо да је дамо некоме (богатом) према нама, а не добром по нарави, оскорбиће је; него пре да потражимо човека, који се боји Бога, да са бого-бојажљивошћу и љубављу узме њу. И говори јој муж њен: добро мислиш; идемо у цркву, и да се помолимо приљежно Богу, и који (човек) први уђе (у Цркву), тај је послани муж од Бога нама. И учинили су тако. И кад су учинили молитву и сели, онда сам се нашао ја. Тада су послали раба и позвали ме, и почели су да испитују мене: откуда си? А ја сам им рекао: од овог сам града, тога (човека) син. А они рекоше: од онога ли милостивога? И рекли су мени: имаш ли жену? И рекао сам им: не. И опет сам рекао њима, шта је рекао отац мој мени. А они су прославили Бога, и рекли: ево добри уредитељ Христос Бог наш, кога је изабрао; (до)пустио је теби жену и имање, да узмеш оба са страхом Божијим; и онда су ми дали њу и имање. И молим се Господу Богу, да путем оца мога ходим до краја.

Слово светог Јована Златоуста, о милостињи и о рабима

Такви дакле према рабима својим да будемо, каквога хоћемо Владику према нама да буде. Јер велика је ова милостиња, да свој дом не држимо у нужди (насилно), нити рабе под ранама (батинама) да хранимо; ово је од молитве и поста, и од других врлина веће. Кажем, како неправедне жртве, које нису од својих трудова, него од грабљења и насиља, таква приношења не само да не прима Бог, него се одвраћа и ненавиди; јер не наређује миловати од насиља и грабљења; јер нечиста и скверна је таква жртва и милостиња, и пре ће Бога разгневити и раздражити. Јер и Кајин је неправедну своју (жртву) принео Богу, и већма је Бога разгневио. Милостиња дакле ради тога назива се, да милујемо своје рабе, а не да их мучимо. А ако од једнога узмемо и другоме дајемо, то није милостиња, него лицемерство. Човек, који хоће да се богати овде, требује од неправде добитке. А човек, који хоће у оном веку да се обогати, онда имање које има сиромасима раздаје. Онај од лихо-имства (добитке) труди се да сабере, а овај све да милује. Онај сеје по земљи и славу сабира злу, а овај на небеса шаље и од Анђела је хваљен. И што је још чудније, да лихо-имца (грамжљивога) не само увређени од њега, него и  не-увређени ненавиде њега, кад виде зла која други примају од њега. Ако ли упадне (он) у напаст, од свих (људи) на њега миријадама клевете (стижу). А милостивога не само помиловани од њега, него и не-помиловани љубе њега, ради његовог доброчинства. Ако ли се нешто љуто догоди њему, сви моле за њега, говорећи: Боже, учини му милост, и одагнај скорб његову, и да дође њему добро. Видиш ли, како злоба (и) не-увређене (за) непријатеље има, а милостиња и не-помиловане (за) љубитеље има? Тога ради уздржимо руке своје најпре од лихо-имства (грамжљивости), и на милостињу пружимо.

Слово светог Пафнутија о разбојнику, који се спасио

Био је муж у пустињи, у странама Ираклије Тивајидске, по имену Пафнутије, о коме многи многа добра исповедају. Овај дакле после многих трудова молио се Богу да му открије: којима Светим је подобан? А Анђео Господњи јавио се њему и рекао: подобан си оном свирачу, који у граду живи. И он је онда са журбом отишао код њега, и говори (му): ко си ти? и какво је житије твоје? А он рече: грешник сам заиста и пијаница, и блудник сам – казивао је говорећи – и не много давно знам (за) себе да сам од разбојништва дошао. А Пафнутије је испитивао од њега: има ли нешто, да си ти добро учинио? А он је рекао њему: ништа добро нисам учинио, осим некада у разбојничком делу, кад су девицу Христову хтели разбојници да обругају, ја сам је отео, и ноћу сам је до села довео. И некада дакле, опет видео сам жену веома лепу, како лута по пустињи и плаче, и упитао сам је за разлог њеног плача. А она ми је рекла: ништа не питај мене окајану (јадну), него дакле као рабу твоју куда хоћеш води; јер муж мој много пута је тучен за две године због дугова: три стотине златника, и у тамницу је затворен, и три детета су нам продали, и ја прелазим од места на место, и сада по пустињи овој ходим; и много пута нашли су ме они и често су ме тукли; и ево већ три дана сам у пустињи без јела. А ја сам се смиловао на њу, и одвео сам је у пећину моју у пустињи, и дао сам јој триста златника, и довео сам је до града, и ослободио је од дуга са мужем њеним и са децом. Тада је одговорио њему Пафнутије: а ја дакле о себи ништа не знам да сам исправио у трудовима монаштва; али ипак чуо си за мене да сам славан, јер нисам у лењости живот проводио. Мени је дакле Бог о теби открио, како ничим ниси гори (худши) од мене у исправљењима. Јер ако не мало слово, брате, божанско бива, онда не презри душу твоју. (Остави светске песме, и узми божанске песме, то је божанско слово). А он је одмах бацио свиралу, и песме своје свирачке променио је на духовне, и пошао је за њим у пустињу; где је остао три године, и лепо се потрудио, и у песмама и молитвама сав живот скончао. И пошто се према блаженом житију подвизавао, у хор Светих је достигао, у чин Праведних.

Слово о уставу хришћанима светих апостола

Петра и Павла

Рекли су свети апостоли Петар и Павле: наређујемо народу шест дана да дела (да ради), а у недељу да се упразни у цркву ради учења благовернога. Суботу дакле називамо (речемо) ради саздања дела, а недељу ради васкрсења. А Велику Недељу сву, и ону после ње, да празнују раби; јер прва (недеља) је Страдања Христових, а друга (недеља) Васкрсења. А Вазнесење, ради Христовог уређења (стројенија, домостроја, икономије). Педесетницу да празнују ради доласка Светога Духа, датога ученицима, који су веровали у Христа. Рождество да празнују, пошто се у тај дан неочекивани дар људима дао, јер се родило Божије Слово од Деве Марије, на спасење света. Дан Богојављења да празнују, пошто се тада јавило Христово Божанство, кад је посведочио Њему у Крштењу Отац, и Утешитељ у виду голубињем кад је показао присутнима Осведоченога. Дане Апостолске да празнују, јер су ученици Христови били, и Светога Духа удостојили су се да приме. И дан Стефана прво-мученика, који је поштовао Христа више од живота. И молитве да учинимо изјутра, и у трећи час, и у шести, и у девети, и увече, и у петло-глашеније. Изјутра дакле, како је осветио нас Христос, кад је провео ноћ и навео дан. А трећи час, како је одговор Господ примио од Пилата. А шести час, како се тада разапео. А девети час, како се тада зачудило све (Владици Распетоме) и дрскости нечестивих јудеја, кад није поднела твар вређање Господње. А увече благодаримо (Богу), како нам је дао од дневних трудова покој у ноћи. А у петло-глашеније, ради часа благовештења доласка дана, на делање светлих и чистих добрих дела. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

28 март

Слово од Стараца, како не ваља монасима, који су се одрекли света, опет ка светскима да се враћају

Пази дакле, брате, да нешто од светскога не зажелиш, од чега си се одрекао и оставио си то по Владичином гласу, који говори: нико, ко положи руку своју на рало, и гледа назад, није управљен у Царство небеско. И ка светским дакле и ка земаљским стварима света овога, кад од високог житија излази опет, преступник је заповести Христових, као што је Владика рекао: ако је неко на крову, да не силази да узме нешто у дому својем. Сачувај дакле, да не поменеш по плоти родитеља твојих и сродника љубав пристрашћа, и на бригу века овога опет да се вратиш, и не-управљен да се нађеш, по Владичином слову, у Царство небеско. Сачувај дакле, да некако гордост, коју си сада почео да газиш топлотом смирења, да је опет на себе не поставиш; и оно што си разорио, по слову Апостола Павла, оно опет зидаш, и преступником тебе самога чиниш. Него више сачувај до краја трпљење, које си показао пред вратима манастира, кад си молио све са сузама, да би примљен био; и оно што си почео да исповедаш пред Богом и Анђелима Његовим, у смирењу да пребиваш, потруди се до краја то да сачуваш, прилажући сваки дан ка првој топлоти топлоту, и ка савршенству житељства монашког усходи. Јер је окајано[36] заиста и умиљено, кад се неко на претходно врати; јер није, који је добро почео, тај блажен, него који до краја ово саврши. Јер змија, која гамиже по земљи, увек нашу пету пази (чува), то јест, исход наш осматра, и све до кончине покушава да нас спотакне. И тога ради, ако почне неко добро, ништа не користи; него ако почне и заврши. А ово Христово смирење, које сада показујеш, не савршава се друкчије, него ако до краја ово савршиш, и тако можеш скрушити главу змијину. А кад ти наиђу помишљања, одмах из почетка ова исповедај; јер тако се упражњавају начела бесовска,[37] и не срами се да исповедиш твоме Оцу, и тако можеш скрушити главе бесовске, као што и писаније нас васпитава, говорећи: Сине, рече, ако приступиш да работаш Господу, припреми срце твоје за напасти, а не за безбрижност (безпечалије), ни за покој (за одмор), ни за самовољу, него за искушења и скорбе, и за одсечење своје воље. Јер кроз многе скорбе ваља нам ући у Царство небеско. И тесан и скорбан је пут, који уводи у живот, и мало је њих, који ходе по њему. Пази дакле на марљиве и добре, и од врлина њихових управљај твоје житије. А не пази на лењиве и немарне, ако су и многи. Јер многи су звани, а мало је изабраних. Мало је стадо, коме је изволео Отац да дадне Царство. Јер није мали пад, ако последујемо лењивима и противнима; него се потруди да узиђеш на савршене степене врлина. И тако устани, уз помоћ Божију, и на врх врлина ћеш достићи, и у мужа савршена, у меру узраста пуноће Христове.

Слово о неком војнику по имену Таксиоту, који је васкрсао из мртвих

Нећу прећутати благодат, која је била на роду човечијем. Јер није лажов (Господ), Који је рекао: нећу смрти грешника, него да се обрати, и жив да буде. У Картагини, Афричком граду, био је неки муж Таксиот; тај је у многим гресима проводио (житије). А кад је настао помор многи у Картагини, и овај се опоменуо и у покајање дошао, онда је изашао из града са женом својом, и одсео је на селу у ћутању. А завидник човечијем спасењу ђаво, бацио га је тамо у прељубу са женом сељака, код кога је живео на селу. И мало дана после тог сагрешења, ујела је њега змија, и умро је. А манастир је био удаљен једно поприште од тога села, и трчала је жена његова тамо, и умолила монахе; и онда су дошли и узели (га), и погребли су га у цркви; а час је био трећи певања. А у девети час чули су од гроба вапај говорећи: помилујте ме. И приступили су ка гробу и нашли су тога човека да вапије, и брзо су га извадили; и питали су га, хотећи да дознају шта је било и шта се догодило с њим. А он није могао да казује од многог захлепанија (затварања), него је молио њих да га воде код раба Божијег Тарасија епископа. И овај је три дана присиљавао њега да му каже, шта је видео тамо; и једва у четврти дан са многим сузама говораше: ја, оци и браћо, кад сам умирао, видео сам неке мурине где пристоје, чији је вид веома страшан, и видећи њих душа се моја мутила. И угледао сам два младића красна веома; и ускочила је у руке њихове душа моја. И одмах као летећи од земље и усходећи у ваздух; и нашли смо митарства како чувају усход (стражаре над усхођењем), и ту заустављају душе, које усходе, и испитују душу сваког човека, свако митарство једнога греха: једно – лажи, друго – зависти, а друго – величања; и сваки грех своје испитиваче има у ваздуху. И видео сам ја у малом ковчегу сва дела моја добра, која су имали (при себи) Анђели, и ова узимају и мере према злим мојим делима; и тако смо пролазили до близу врата небеских. А где је блудно митарство, задржали су ме ту; и износили су сва моја плотска дела блудна, која сам учинио од две године рођења мога све до сада. И рекли су Анђели, који су ме водили: све телесне грехе које си у граду учинио, опростио ти је Бог, јер си се покајао. Тада су рекли противници моји: али по одласку из града, на селу са женом сељака твога саблудио си. И ово кад су чули Анђели, онда нису нашли доброг дела, чиме би одмерили ово, и оставили су ме и отишли. Онда су ме тукли лукави духови, и свели су ме доле; и разсела се земља и сишао сам ја кроз уска врата (и) као кроз скале смрадне (смрадни канал), све и до преисподњих тамница адових, где су затворене душе грешника, у земљи таме вечне где нема живота људима, него мука вечна, и плач неутешиви, и шкргут зуба неисповедиви. Ту свагда вапију и говоре: тешко нама, о тешко. И није могуће исповедити те беде, које су ту, нити је могуће изговорити муке оних, које сам видео: стењу од срца, и нико их не милује; плачу, и нико их не теши; моле се, и нико их не избавља, нити им помаже. А са њима сам и ја затворен био у тамним оним местима, и у тесним местима посађен сам; и пребивао сам плачући, и држан сам од трећег часа до деветог. И онда сам угледао два Анђела како су дошли ту; и почео сам да их молим да ме изведу из те беде, да бих се покајао према Богу. И говорише ми: узалуд се молиш, јер нико одавде не исходи, док свима васкрсење не буде. А ја сам се молио већма, и обећавао да се покајем. И онда говори један (од њих) другоме: поручујеш ли се за њега, како од свега срца обећава да се покаје? И рече други Анђео: поручујем се (јемчим). И видео сам, како је дао њему руку поручник (јемац). Тада су ме узели и извели одатле на земљу у гроб к телу мојем, и говорише ми: уђи (у тело), одакле си се одвојио. И видео сам ја душевну моју природу, да као бисер светли, а тело мртво, као тења (муљ) смрди, и црно, и гнушао сам се да уђем у њега. Онда су ми рекли Анђели: немогуће ти је покајати се, ако не телом, којим си сагрешио. А ја сам се молио, да не уђем у тело. Опет ми говорише: уђи; ако ли нећеш, онда те водимо тамо, одакле смо те узели. Тада сам ушао дакле ја, и устима својим почео сам да вапијем: помилујте ме; и извели су ме ван. Онда говори њему велики Тарасије: окуси хране. И није хтео; него је од цркве до цркве прелазио, и падао на лице своје, и исповедао се Богу са сузама и са уздасима говорећи: тешко грешницима, јер их мука вечна очекује; тешко њима, који се не кају док време имају; тешко њима, који прљају своје тело. И остао је четрнаест дана, и отишао је чист к Богу, пошто је дознао три дана претходно кончину своју и одлазак одавде. А видели су ово достојни Оци, и казали нама ради спасења. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

29 март

Слово о страдању Христовом, које прими за цео свет

Кад је имао тридесет година Исус, Који се родио од Марије, онда су се испунила свих Пророка пророштва о Њему; и крстио се, и припремао се за (добро)вољно страдање, које прима ради Адамовог преступа. Тога ради сишао је у плот, и прободен је био, и Адам се крстио крвљу Његовом; јер кроз прободено ребро Господње изишла је крв и вода, да крсти земљу и Адама. Тога ради и жуч је окусио, и дао је избављење роду човечијем. Еда (ли) не знају за оцат и жуч, трску и губу (сунђер)? Која ли је земља родила трње, којим су венчали Христа? или (које) море је изнело ту губу, којом су оквасили уста Христу?[38] које ли је стадо, од кога је узета жуч? које ли је место родило трску? који су мајстори исковали копље и клинце, којим су приковали Цара Христа Бога, небеса и земље Творца? које ли је место родило вино, од кога се сатворио оцат онај? О великог чуда. Тај је даровао сва добра, и земљи је наредио да роди све; па како је сва зла примио од Својих рабова? О великог чуда. Он је дошао да избави од прелести род човечији, и од научења ђавоља; па како је пострадао од Својих (људи)? Али слава Твоме, Владико, милосрђу; слава Твоме, Христе, смотренију (икономији); слава Твоме доласку, који је не само к нама земнима, него и у ад силажењу, Владико, да би извео и тамо суште све са Пророцима и Патријарсима смотренијем Твојим, Господе. И Теби славу узносимо, са Оцем и Светим Духом, сада и увек, и у векове векова.

30 март

Слово о девици Мононији, како је спасио њу свети Макарије, пошто је она немилостива била

Девица нека у Александрији, по имену Мононија, од младости је била црно-ризица, по образу као смирена, а по (про)извољењу идоло-љубитељка; јер је љубила богатство, и сабирала злато, и никако није давала милостињу од свога имања, ни странцима, ни убогима, ни удовицама, ни монасима. А имала је рођаке, од којих је чедо(м) себи назвала сестрину кћер, којој је ноћ и дан обећавала своје богатство, пошто је од небеске отпала љубави. Јер ово дело је од прелести ђавоље, кад се држи имање и не чини милостиња сиромасима. Јер ђаво не даје о души да се брине (човек), него нарочито учи (човека) да вређа сироте и ближњега, и да презире оца и матер, па тако убицама да се уподоби. Јер много пута и монаху налаже о рођацима да се брине, и за њих имање да чува, а не да милостињу сиромасима чини; и јасно је, да на душевну погибију чува то (имање). А ако се неко духовним разумом и Божијом благодаћу, прво покрене (подвигнетсја) о својој души да се брине, а потом рођаке да воли, такав у страху Божијем пева, говорећи: ко ће узићи на гору Господњу? или ко ће стати на месту светом Његовом? невин рукама, и чист срцем, који не узе олако душу своју. Јер они (који воле богатство) душу своју полажу, сматрајући да с плотију умире (душа), и тиме духовно дело лењиво чине, и о плоти свакако се подвизавају. Ову дакле девицу, звану Мононију, хтео је да обрати на милостињу и да одврати од лихо-имства, свети Макарије презвитер, приставник (економ) сиромашних и болестних (клосних), који се бринуо о њима. И намислио је такво дело; јер био је од младости своје драгог камења делатељ; и говори Мононији: безцено камење, смарагд и јакинт, однекуд су донели мени, и не знам, да ли су украдени или купљени, не знам шта да кажем, јер више коштају од цене. А продаје их власник за пет стотина златника; и подобни су (приличе) на уређење украса сестричини твојој. Ово кад је чула Мононија, са сваким усрђем пала је на ноге његове, говорећи: молим се теби, да нико не узме њих. И говори јој (свети Макарије): пођи, госпођо, сама до храмине моје, и види. А она није хтела да иде, него је дала њему петсто златника, говорећи: узми ово, молим се теби, јер ја не излазим из келије, и нећу да видим човека који продаје. Тада је узео од ње петсто златника Макарије, и дао је њих на потребу сиромасима. А кад је време прошло, пошто је велику имао чест у Александрији бого-љубац овај и милостиви Старац (Макарије), двоумила се девица да помене њему. Али напослетку је срела њега у цркви, и говори му: шта велиш, молим се теби, о оном камењу, за чију цену си узео од мене петсто златника? А он говори њој: оног дана, кад си ми дала злато, дао сам га за цену камења. Па ако хоћеш да га видиш, пођи у одају моју (хљевину), јер тамо лежи камење; и види, да ли ти годи? ако ли не, онда да узмеш твоје злато. И дошла је Мононија радостна. А били су у тим одајама (хљевинах), у горњим мужеви, а у доњим жене. И кад је дошла она у дом његов, говори Светиј: шта хоћеш да видиш: да ли јакинт, или смарагд? А она рече: како ти хоћеш. И повео је (њу) у горњу одају, и показао јој хроме и слепе и разслабљене; и рече: ово је јакинт. Затим је свео (њу) у доњу одају, и показао јој жене, и рече: а ово је смарагд. И мислим да од ових ништа честније неће се наћи, ако ти годе; ако ли не, онда узми твоје злато. Кад је дакле ово тако било, вратила се девица печална (жалостна). И кад је ушла у дом свој, од многе печали (жалости) у болест је пала, јер није Бога ради учинила дело ово, него по нужди преварена. И у болести тој била је при смрти, да је толико изнемогла, и видела је себе у местима мучења: ово таму најкрајњу, ово огањ неугасиви, и црв неуспављиви, и била је престрашена, и (видела) је неког светлог мужа како показује ово, и говори јој: од ових мука избавио те је преподобни Макарије, (пошто) камење оно купио ти је смарагд, и јакинт. А она како се од сна пробудила, од болести се опоравила (устрабљшисја), и врло много је хвалила Старца. И постала је од тада врло милостива према сиромасима.

Слово светог Оца Анастасија Синајског о неком Оцу, који се престављао, а није осудио никога

Говорио је свети Анастасије Синајски, како: муж неки у монашком образу пребивао је у сваком немару, и у лењости своје житије скончао је; и разболео се смртном болешћу, док није он дошао у последње издисаје, и никако се није бојао своје смрти, него са сваким благодарењем и осмехом, од тела се одвајао, и од богољубивих Отаца, који су седели код њега; јер такав је обичај био у том манастиру, кад је неко ка кончини приходио житија, онда су посећивала њега манастирска братија са својим пастиром, и гледали су брата на издисају, док не буде раздвајање душе. И упитали су га, говорећи: веруј, брате, како смо ми видели у сваком немару тебе да си житије своје скончао, и откуда теби таква безбрижност у овај час, и слатко осмехивање, не знамо? Ипак, Господа Бога Исуса Христа силом укрепљиван, устани и реци нам, да би сви ми величине Божије исповедали. И послушао је њих брат, и устао је и рекао: заиста, честни Оци, у сваком немару своје житије скончао сам, и сада су изнели рукописаније мојих грехова Анђели Божији, и у овај час су прочитали, и рекли: знаш ли ово? И рекао сам ја: да, тачно знам; али ипак, одкад сам се одрекао света и постригао, нисам осудио човека, нити злобу држао. И молим на мени да се сачува Христова реч. Јер рече: не осуђујте, да осуђени не будете; оставите, и оставиће се вама. И како сам рекао ово, одмах су Анђели поцепали рукописаније грехова мојих; и са свом радошћу и безбрижношћу одлазим к Богу. Ради ових заповести, као што је брат Оцима казао, предао је с миром душу Господу. Зато дакле и ми, браћо, да се чувамо од сваког осуђивања, и да не осудимо никога.

Поука од Стараца

Знај, брате, да начело нашег спасења и утврђења, и начело премудрости по Пророку, и први степен врлина, страх Божији јесте. Јер страхом Господњим свако се уклања од зла; јер тога ради и очишћење грехова бива, и чување врлина, и пут према савршенству бива. Јер кад страх Божији у душу уђе, чини ову да презре (занемари) све ствари света овога, и чини заборав по плоти сродника. А од овога је смирење, које је глава и начело свих врлина; јер од презира и лишења свих земаљских ствари смирење бива. Прво дакле, да умртви неко себе својој вољи (својом вољом). Друго, да не утаји од свог (духовног) Оца, не само делања, но и помишљања. А треће, не својој савести, него Оца свога расуђивању и наређењу да се потчињава. Четврто, у свему да се потчињава његовим наредбама. Пето, не једино сам да се (не) дрзнеш да обезчестиш некога, него и од другога безчестије, које теби долази, с радошћу да примаш. Шесто, да ништа не почињеш творити, осим што ти је од Оца заповеђено, ако си и од светих писанија слушао. Седмо, да и у малој одећи задовољан будеш, и са благодарењем прими њу, и недостојна себе учини њој (сматрај да си недостојан те одеће). Осмо, да за последњега од свих себе рачунаш истинитим срцем. Девето, језик да уздржаваш, и да се не осмељујеш у беседи, и да не узвишујеш глас. Десето, да не будеш спреман и први на смех. Јер у овоме и слично овоме смирење се познаје, које се истином савршава, и брзо према висоти љубави узводи човека, који га је стекао. У њему страха од мучења нема, њиме се све, не више са страхом чува, него љубављу безмерном и жељом добром; тако да можеш достигнути врх, које је врлина лествица. А повести (приповедања) да ти буду према подражавању слова братије која живи с тобом, и побожности њихове. Јер ако подражавају и завиде напреднима (успешнима), велика корист бива људима, који хоће ка савршенству да дођу (савршењу); тако да можеш свима овим последовати, и у овом правилу духовном општежића до краја бити. Ово, које рече Давид, према сачувању да буде теби, који житељствујеш посред братије: А ја, рече, као глув не слушах, и као нем не отварах уста своја, и бејах као човек који не чује, и који нема у устима својим изобличења. Од свих верних, који су непослушни и безчестни, као нем и глув, од њих се одвраћај. Ако ти изобличења и поништења, или поруге нанесу, непокретан буди, и не гњеви се као и глувиј; увек се словима псалма овога поучавај, овим: Рекох да сачувам путеве моје, да не сагрешим језиком мојим. Положих устима мојим ограђење, кад устане грешник преда мном. И да не омрзнеш њих, или осудиш, овим се увек поучавај, и чувај ово напред речено. А притом (и као) безумна и незналицу себе, по Апостолском слову, учини, тако да будеш мудар, показујући, како ништа не расуђујеш или се двоумиш кад чиниш оно што ти је од Оца наређено; но са сваком простотом и вером, њега само (као) Светога рачунај, и да је праведно и корисно оно, што ти је од њега заповеђено. Јер кад овим потчињавањем утврдиш своје срце, тако ћеш моћи до краја трпети, и носити благи јарам, и лако бреме послушања. И неће моћи тебе да одвоји лукавство бесовско од општежића. А трпљење твоје не од других врлина да буде исправљено,[39] то јест, кад ни од кога ниси прогневљен, или укорен, или поништен; пошто није твојом врлином ово, нити у твојој вољи лежи. Него кад си укораван, понишаван или клеветан, са кротошћу и са смирењем да трпиш; јер ово у твојем произвољењу лежи. Али дакле, ово све, које смо предложили, ако скратимо и укратко нешто рекнемо, према лакоћи твога помисла ово да напоменемо. Слушај опет по реду, како можеш узићи на савршену лествицу врлина: начело нашег спасења је страх Божији; јер од овога се рађа добро послушање, а од тога се рађа одбацање света, и презир свих земаљских ствари; а од овога смирење, а од смирења се рађа свим вољама умртвљење (свој вољи); а од умртвљења своје воље, сладости корење вене, а од ових све страсти душевне ишчезавају. Јер кад ове ишчезну, врлине плод творе и процветавају; а од умножења врлина чистота срца се рађа; а кад се чистота срдачна роди, апостолско савршенство бива. И тако према крају љубави достићи ћеш, и томе (љубави) ћеш се прилепити, које јесте Бог (љубав). Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

31 март

Слово: како ваља расправљати се пред Богом са насилницима света овога, који вређају овде мањега

Анастасије цар, у Евтихијеву јерес је упао, и изагнао је Илију патријарха од престола Јерусалимског, и архиепископа Флавијана Антиохијског, због сабора у Халкидону; и заточио је Илију у Аилу, а Флавијана у Петру. А једног дана чуо је оба патријарха где друг ка другу говоре, како: Анастасије цар умро је, па да пођемо и да се расправимо са њим пред Богом; јер Тај је рекао: Ја сам Судија по правди, и не обазирем се на лица човечија. И после два дана преставила су се оба патријарха к Богу. Па ово да знате, властелини, и да не чините насиље немоћнима, да вас не предају Богу, и тамо љуто осуђени да будете. Јер за такве се рече: црв њихов не умире и огањ њихов се не гаси, тих властелина, који не суде по правди, и одузимају имања, и са великом гордошћу узносе се, и не помињу смртни дан. Кад буде тај смртни час, онда ради би били и да се од богатства целога света лише, само душа од тела да се не раздвоји; јер смрт грешника је љута. А кад устанете од те постеље, онда опет улазите у све горе (у горше), и у домове богатих улазите, чините неправду и грабите, не судите по правди, лице-мерујете, и по насиљу отимате, убога не милујете, сироте не оправдавате. Али не знате, коме сабирате; јер кад дође смрт, све ово губи се; а не помињемо, како је Господња власт, и коме хоће, томе и даје. Па тако је рекао преподобни Саватије: ако постиш, и не твориш милостињу, то се неће пост(ом) назвати, него од изелице и пијанице и угојенога гори си ти. И шта говорим једино (о) посту, него ако и девство сачуваш чисто, остаћеш ван невестника, ако немаш милостиње. Ништа од девства није више, које је и у Новом Завету (као) вишу врлину положио Господ; ипак и деве се изгоне, пошто милостињу нису имале. Јер нико не може без ове да добије милост, него мора да погине сваки, који нема њу; јер и у житејству (у свету) нико без ове не живи; него руко-делац, и војник, и земљо-делац, и трговац, сви чине оно, што је ближњима на корист; и то је више доброчинство. А ако неко за себе живи сам, и друге све презире, мрзак је тај човек и туђ хришћанству. Јер ако хоћеш да будеш богат у оном веку, буди овде убог; расипај овде, да би тамо сабрао. Ако ли је чудно ово и невероватно, помишљај на сејача овде, и види, како ни тај не би могао више сабрати, ако готово (семе) не би сејао. Чега ради и ти не даш људима, који требују? Говориш: пристоји ми хор деце, волим њих богате да оставим. Али ако њима све оставиш, онда ћеш не-тврде (несигурне) чуваре приставити. Ако ли Бога оставиш њима за старатеља и промислитеља, ово је веће од скровишта златних; остави њих промислу Божијем, (Бога,) Који је њима тело саздао, и душу и живот даровао, и свима је отворио богатство. Ако ли хоћеш богату децу да оставиш, остави им Бога (као) дужника, јер они, ако твој доходак (добитак) узму, не знају где ће дати. Ако ли ти, унапред даш Богу у зајам, онда ће им много бити оддавање (узвраћање), ради тога (зајма) ће Бог дужан бити њих више да љуби. Па ако хоћеш (за пријатеља,) друга себи да имаш Њега, онда прво Њега учини (за) дужника. Јер ни зајмодавац се тако не радује кад има дужника, као Бог кад је сам дужник; а којима није дужан, од њих се уклања. Зашто онда људима дајеш на чување, а стоји Христос спреман да прими, и са многим додатком (добитком) да оддадне? јер од руке Његове нико не може отети. Од људи дакле, ако неко чува имање твоје, онда награду (плату) од тебе тражи; а Христос повише награду уз чување дарује ти. Тога ради наређује ти Бог да дајеш људима, који требују, да би теби то сачувао. Вели: ако се бојиш, да неко не отме то од тебе, или клеветник, или лопов, или смрт да не стигне, док држиш (ти) сам, онда не држиш то тврдо. Ако ли сиромасима раздаш, Ја ћу ти са сигурношћу сачувати. Јер не примам да бих узео, рече Господ, него да много више у оном веку оддам теби, у нестаривом животу, у радости безконачној.

[1] младиће, слуге

[2] исто устројство о њему, исто расположење

[3] свима се смучи од слушања

[4] који су под његовом влашћу

[5] платопримац, даропримац

[6] оплазив

[7] да буду смели

[8] презорства

[9] против ових људи који чине грехе

[10] бригама и жалостима

[11] тескобе, угњетавања, притисци

[12] видом, изгледом

[13] вероватно одећа од овчије коже

[14] од хврастија – биљка која се омотава као змија око дрвета и потпуно покрије и стегне дрво

[15] откупљење своје

[16] тескобе, дављења, угњетавања, притискивања

[17] без времена

[18] притиска, дави, угњетава

[19] оно што се чита

[20] по свему савезу

[21] не-умучљива крепост, снага несавладива

[22] све према томе крају да чинимо

[23] уверење, како се мали број људи спашава

[24] од десет хиљада душа

[25] од које не можеш да претекнеш

[26] тескобе, дављења, угњетавања, притискивања

[27] као капетан лађе

[28] покрај мене

[29] непријатељски отров

[30] и наноси њему, што је о њему да би сетом

[31] печал: брига и жалост

[32] који се стварно причешћују

[33] вероватно младић

[34] вероватно за судију

[35] пао у малодушије

[36] јадно и плачно

[37] тако постају без-делатна, осујећена

[38] обрисаше, отреше уста

[39] направљено


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: