Објављено од стране: ИстиноЉубље | 29. маја 2018.

Побожна Читанка за ЈАНУАР- Четиминеј… Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис)…

Вести са Православне страже: Уторак, 29.5.2018.г…

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно беше то данас већ 806. дан по реду… И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући улазак у другу стотину, тј. Православно исповедну 116. по реду Литију Београдом, субота, 2. јуна 2018.г. у 15:30 испред зграде„Владе“ 

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога…

+++

Комплетна сутрашња Житија Светих (звучни запис):

Св. Апостол Андроник и Јунија, Св. мученик Солохон и са њим Памфамир и Памфалон… (30/17. мај)

+++

Побожна Читанка:

Sutra je Bogojavljenje

ЈАНУАР – Четиминеј

1. јануар

Чудо светог Василија, које је учинио у Никеји

Цар безакони Валент, брат цара Валентијана Великога који је у Риму царовао, изагнао је епископе хришћанске и затворио цркве Христове, и предао је власт аријанцима. А епископи рекоше цару: ако дође овде Василије, и ако буде побеђен (у препирци) од аријанаца, онда ћемо сви ми да се покоримо теби. Тада је послао цар и привео Василија у Никеју, и онда је претио њему смрћу, ако се не причести аријанцима. А Василије рече: дај мени, царе, суд, па ако не разсудим праведно, коме припада власт црквена: да ли аријанцима са бесима, или нама хришћанима, онда нека будем убијен. И наредио је цар да буде њему тако. Онда је сабрао Василије једноверне своје хришћане, и дошао је у цркву и изагнао аријанце из цркве и рекао: нисте лепо узели Божију цркву; ако је Бог са вама, онда ходите за Њим (трагом Његовим, в сљед Јего). И кад је рекао (то), онда је наредио да затворе све двери црквене и да заваљају изнутра колодијем. И рекао је цару: ово је суд мој, који сам тражио од тебе: ево затворио сам врата црквена, па којима се отворе молитвом, њихову веру сви да узмемо. И угодан је био свима суд Василијев. Па рекли су и аријанци из страха од цара: право си судио. Онда су чинили аријанци молитву од јутра све до вечери, и није било гласа, ни послушања. А сутрадан је дошао Василије и одагнао аријанце, и узео је крстове и дошао је са клиром својим код цркве; и преклонио је колена и молио се. И одједном је настао гром велики, и отвориле се двери црквене. Тада се зачудио цар, и отворио је цркве Христове. И онда је многе дарове дао Василију, и отпустио је њега с миром; али једино сам није веровао, јер није био од стада Христових оваца, него је до краја остао прелашћен од јеретика. И кад је отишао (у рат) на Тракију, тамо је жив огњем сажежен био, по пророчанству светитеља Оца нашег Василија.

Слово о светом Василију, и о Петру брату његовом, да не осуђујемо

Хоћу дакле да вам кажем повест добру о Великом Василију, и о блаженом Петру брату његовом, да са страхом послушате: Петар свети Севастијски узео је столицу (епископску) по уређењу човекољубца Бога, и дошао је са својом женом, а са сестром по образу (у ствари). Али била је ревност од суштих (људи у Севастији), и почели су да ропћу, како је недостојно епископу са женом да ходи. И пошто су многи савет учинили по светим правилима, онда су дошли код светог Василија и казали му о томе. И овај (Василије) је рад био, и рече им: добро сте дошла, чеда моја; идем са вама на изобличење делом. И отишао је са њима у Севастијски град. А брат његов Петар, кад је дознао за долазак његов, онда је сусрео њега за осам попришта, и онда су у Господу целив дали (један другоме). И Петар је рекао Василију: као на разбојника изашао си, брате мој, да ухватиш мене. И кад су (они) дошли у епископију, онда су целив дали сестри својој, као Божијој невести. И рекао је њој Василије: радуј се у Господу, добра моја невесто, а пре Господња, јер ради тебе је сав труд наш био. Онда је рекла њему она: радуј се и ти, чести Оче, јер велика ми је била жеља да целивам твоје честне ноге; тога ради молила сам се Господу да те видим. Тада је рекао Василије Петру: молим те, брате мој, да са драгом ми невестом лежиш ове ноћи у светој Божијој цркви. А Петар је рекао њему: учинићу, владико, што наредиш. И узео је Василије пет мужева праведних, и један беше од њих, који је тачно ово знао. Па како је спавао и сам Василије у светој Божијој цркви, у поноћ је пробудио све тајно свети Отац наш Василије. И рекао је њима: шта видите о брату мојем? И рекоше му: видимо преславно чудо. И рече им (он): шта? И рекоше њему: видимо Анђеле како мажу лежишта њихова без порока. Онда рече Василије: никоме ово виђено не казујте. И ујутру кад су се сабрали у цркву, наредио је (Василије) да узму посуду гвоздену, и да донесу (њу) пуну жаром горућим. И рече: простри, честна ми невесто, окрајницу (ризе). И рече људима, који су држали жар: сипајте јој у окрајницу (ризе); и (они) су сипали. Онда рече: држи то (жар) у пазуху твојем. Онда је наредио други жар да донесу. И рекао је: брате Петре, простри фелон твој; и прострео је, и примио је жар горући. И тако су стајали они и држали жар горући у ризама дуго времена, да су се ужасавали сви људи, кад су видели чудо дивно, и завапили су: Господ је прославио преподобне Своје. Затим су бацили жар, и није било на њима димне воње (мириса), нити им се ризе опалиле. И онда је (Василије) оној петорици мужева преподобних рекао: кажите, шта сте видели у светој Божијој цркви. И (они) су исповедили народу, како су видели Анђеле где мажу без порока лежишта њихова. И (сви) су онда прославили Бога, Који чини велика и неизследива чуда, и Који је прославио Своје угоднике. И пошто је много научио њих од вери, свети Отац наш Василије, онда се вратио у дом свој славећи Бога Спаса нашега Исуса Христа; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

2. јануар

Чудо светог Силвестра, и препирка његова са јеврејима…

После крштења Великог Константина слух је био (глас) свима јеврејима и јелинима, како ће се затворити идолишта њихова и јеврејске цркве; а хришћанима да ће у сваком месту сазидати цркве у славу Свете Тројице. И дошли су онда јевреји на Силвестра, да се препиру са њим пред царем. А било је јевреја сто двадесет, који су добро знали закон. И прво су цара укорили, како је прелашћен од Силвестра; а потом су напали на Силвестра, и на Христа су хулу говорили. А светитељ, као одабран војник, (од) богоносних мужева и светих пророка предсказањима о Христовом доласку, као праћком обема рукама је тукао њих: јелине, као бесовске рабе; а јевреје, као отпале од славе Божије; и нису могли сви они да се супротставе њему. Онда је Замврије рекао цару да приведе вола, хотећи чудо да учини, и рече: ја ћу дакле словом да умртвим њега, а ти, Силвестре, препирком нећеш то учинити (успети). А Силвестар је рекао: није ми наређено од Христа животиње да умртвљујем, него људе заблуделе на пут истинити да настављам (да водим). И приведен је био во код цара, и сво мноштво (људи) се скупило. Тада је Замврије неко слово рекао у ухо волу, и одмах је пао во и умро. Тада су јевреји и јелини тражили да убију Силвестра. А Силвестар је узишао на стуб и помахнуо руком, наређујући да ћуте. А кад је ћутање настало, рекао је Силвестар: нареди, царе, да вола, кога је уморио Замврије, њега исто и да оживи. Тада Замврије рече: нико од људи не може да оживи њега. Ако ли ти њега оживиш, онда ћемо сви ми да се крстимо. Тада Силвестар рече: у име Оца, и Сина, и Светога Духа; и ухватио је вола за ухо и подигао га живога. Тада је наредио цар јеврејима да се крсте, а који неће, мачем (њих) да погубе. Онда и многи великаши, кад су видели чудо, крстили су се са домовима својим; а јелинске цркве су сажегли огњем; и имања јеврејска дао је цар Силвестру. И Силвестар је многе цркве сазидао, и многе од јелина крстио, и онда је ка Господу отишао.

Слово о светом Оцу нашем Василију Великом, како је избавио молитвама својим прелашћеног отрока од бесова

Дивни Еладије очевидац је био чудесима Василијевим и наместник престола његовог, и казао нам је он о Валенту хулнику. Био је, рече, муж веран синклитик, по имену Протерије, хотећи жртву живу да оддадне Богу. А ђаво не трпећи човека у врлини где сија, подигао је раба његовог на похоту према кћери његовој; и разжегао је њега недостојно на отроковицу, да је учинио њега да оде код врачара, и да обећа њему (врачару) злато много да дадне. А врачар је рекао њему: о човече, ја ти не могу то учинити. И ако хоћеш, да те пошаљем код мога управитеља ђавола, и он ће учинити вољу твоју, ако ти учиниш прво вољу његову. А онај окајаниј рече: да, учинићу све што ми рекне. Онда рече њему врачар: да ли хоћеш да се одрекнеш од Христа твога писанијем (писмено)? и ако си на ово спреман, онда ћу да ти будем помоћник. А он њему говори: спреман сам, само да добијем жељу моју. И кад је (врачар) учинио безаконо дело, посланицу је ђаволу послао, која има образ овакав: пошто је моме владици и управитељу подобно мени да се трудим од хришћанске да отржем вере, и према твојој да приводим вољи, да би се умножила част твоја (увећао удео), онда сам послао к теби човека, који садашње ово доноси писаније, који је похотом рањен на дело ово; и молим те за њега, да не би погрешио од своје мисли (да не би промашио), (него) и о њему да се похвалим и с већим успехом да почнем да сабирам љубитеље твоје. И дао је онда њему посланицу и рекао: иди у ово доба ноћи, и стани на гробљу јелинском, и подигни (ову) хартију у ваздух, и доћи ће к теби они, који хоће да те доведу код ђавола. А он је са успехом ово учинио, и испустио је тај окајаниј глас и почео да призива ђавољу помоћ. И одмах су стали пред њим кнезови тамни, духови лукави, и узели су прелашћенога и одвели га с радошћу великом тамо, где је био ђаво. И показали су њему (ђавола) како седи на престолу високом, и около њега лукаве духове како стоје. И кад је примио ђаво посланицу, онда је рекао отроку: верујеш ли у мене? А он рече: да, верујем. Онда ђаво рече њему: да ли се одмећеш од Христа твога? А он рече: одмећем се. Онда говори њему ђаво: несмислени сте (ви – неразумни), кад требујете мене, тада долазите код мене, и кад добијете своју жељу, онда се опет одмећете од мене, и приступате ка Христу вашем, а Он је благ и човекољубив и прима вас. Него учини (ти) мени писмено одрицање од Христа твога, и од крштења одрицање вољом, и према мени у векове самовољно обећање, да ћеш са мном бити у дан Судњи, и да примиш припремљене вечне муке; и ја ћу онда учинити тако жељу твоју. И он је написао својом руком писаније, као што је наредио њему. И онда је одмах душе-губна аждаја послала блудне бесе, и разжегли су девицу на похоту према мужу. И бацила се (она) на земљу и почела да вапије ка оцу своме: помилуј ме, странкињу љуто мучену, за овог отрока удај ме, сажали се утробом својом, покажи на мени отачку љубав, на јединици својој кћери, и придружи мени отрока, кога сам себи изволела. Ако ли ово нећеш да учиниш, онда ћеш видети мене ускоро умрлу горком смрћу; и слово ћеш оддати о мени у дан Судњи. А отац њен са сузама је говорио: тешко мени грешноме, шта је ово било љубљеном чеду мојем? Ко је моју ризницу покрао (скровиште)? и ко је моје чедо повредио? ко је слатко светло од очију мојих угасио? Ја сам желео (њу) небеском да обручим Христу, и Анђелима једно-житељну да учиним, и у псалмима и у певањима, и у песмама духовним да пева желео сам, и ради тебе (и ја) да будем спашен надао сам се; а ти на свађу човечанства побеснела си, говорећи: не дирај мене да се придужим њему. Не своди дакле мене, чедо, с печалију у ад, нити благородност родитеља твојих стид да покрије. А она ништа не сматрајући оно што говори отац њен, пребивала је вапијући: оче мој, ако не учиниш хтење моје, онда после мало мртву ћеш ме видети. А отац њен је онда у многом унинију био, и без мере печалију прогутан; и онда је поверовао савету другова (пријатеља) који су говорили њему: боље је да буде воља њена. И пошто се уверио отац њен, онда је наредио да је боље да буде хтење њено, него ли губитељној смрти да се преда. И онда је привео отрока, кога је тражила, и своје чедо је дао њему, и сва имања, и рекао је: чедо, ваистину страдална (кћери), много ћеш се кајати, и плакати напослетку, кад ништа не успеш. Па кад је безаконо сажитије било, и кад се ђавоље дејство збило, и пошто је мало прошла година, онда је означен био од неких (људи) отрок, како не улази у цркву, нити се дотиче светих и безсмртних и животворних Тајни. И онда су говорили окајаној жени његовој: знај, да муж твој, кога си изволела, није хришћанин, него је стран и туђ вери Христовој. А она се онда таме испунила и љуте ране, и бацила се на земљу и почела је да се гребе ноктима, и да туче у прса своја неослабно, и да вапије: нико, рече, ко је преслушао родитеље своје није се спасио никада. И шта сам очекивала, окајана, и ко ће да објави Оцу моме срам мој? Тешко мени убогој, у колику сам погибију сишла? Зашто сам се родила, и кад сам се родила зашто нисам одмах зграбљена била? Док је тако вапијала она са многим плачом, онда је дознао прелашћени муж њен, и дошао је код ње, и окрепљивао се да није он такав (као што говоре), и како је он истинити хришћанин, говорио је. А она, кад је мало одахнула од прелестних његових глагола, онда је рекла њему: ако хоћеш да увериш мене, и окајану душу моју да утешиш, онда ујутру ја и ти да идемо у цркву, и преда мном да примиш Божије пречисте тајне, и тада ћу ти веровати. А тада дакле окајаниј онај, и не хотећи рекао је, како је основана оптужба (и исповедио је како се одрекао Христа). А кад је чула она, одмах је одбацила женску немоћ, и пошто је изговор добар смислила (извјет), отрчала је код нашег пастира и учитеља Христовог Василија, и учинила је њега за помоћника на нечестије (против нечестија) њеног окајаног супруга, вапијући: помилуј мене, која сам преслушала свога оца, и бесове послушала; и онда је казала њему по слову све што се догодило њој. А светитељ Божији је позвао отрока и питао: да ли такав има образ? А он је њему са сузама рекао: да, свече Божији, ако ја ућутим, онда ће дела моја завапити. И казао је њему све од почетка и до краја како је последовало ђавоље зло-дејство. Тада говори њему Светиј: хоћеш ли опет да се вратиш ка Господу Богу нашем? И рече: да, хоћу, али не могу. Говори њему Светиј: зашто? И одговори отрок: писмено сам се отписао од Христа, и прибројао сам се ђаволу. Говори њему Светиј: немај ти печали о томе (бриге); благ је дакле Бог, и прима покајнике; јер каје се о злобама нашим (преумљује се). Онда се бацила на ноге његове отроковица и јеванђелски је молила њега говорећи: учениче Христов, колико можеш, помози нам. И говори Светиј отроку: верујеш ли да можеш да се спасеш? А он рече: верујем, господине, помози мојем неверству. И одмах је узео (Светиј) њега за руку, и учинио је знамење на њему (крст) и помолио се. И онда је затворио њега у једном месту унутар свештених у Богу (где бораве свештени људи), и дао је њему правило, и с њим се потрудио. И (затим) је посетио њега, и говори њему: како си, чедо? Говори њему отрок: у великој сам беди, свече Божији, не могу да слушам вику њихову, стреле претњи, јер држе писаније моје и грде ме говорећи: ти си дошао код нас, а не ми код тебе. Говори њему Светиј: не бој се, чедо, само веруј. И дао је њему мало хране, и учинио је опет на њему Христово знамење (крст), и пошто је молитву дао њему, (опет) је затворио њега. И после мало дана посетио је њега, и опет говори њему: како си, чедо? А он говори њему: Оче свети, издалека вапај њихов слушам и претње, (али) њих не видим. И опет је (Светиј) дао њему да једе, и пошто се помолио, затворио је њега и отишао. И у четрдесети дан дошао је код њега, и говори њему: како си, брате? А он рече: добро, свече Божији; јер видео сам тебе данас у сну, како се бориш за мене, и победио си ђавола. И одмах је по обичају Светиј учинио за њега молитву и извео је њега, и привео га у келију своју. А кад је јутро било, позвао је клирике светог манастира и сав христо-љубиви народ, и рекао је: чеда моја љубљена, сви да похвалимо Бога. Јер ево овцу погибшују (погинулу) пастир добри Господ, хоће на раме Своје да узме и да донесе у Цркву, и достојно је нама ове ноћи да побдимо, и да се молимо благости Његовој, да не би победио губитељ душа наших. И одмах кад је то било, и кад се са успехом сабрао народ, онда су сву ноћ молили Бога са добрим пастиром, и са сузама су вапијали: Господе, помилуј. И по обичају дакле са свим мноштвом народа певао је Светиј, и онда је узео за руку отрока и водио је њега у цркву са псалмима и песмама. И гле, ђаво, који завиди безскверном житију свијех, дошао је са све-погубном силом својом, и невидљиво је хтео да отме отрока из руке светог Василија. Али почео је отрок да вапије: свече Божији, помагај ми. И онда је (ђаво) у толику безстидност дошао, да је и чудесног Василија (почео) да трза и да гура. Онда се обратио Светиј ка ђаволу и рекао: безстидниче, душегубче, оче таме и погибије, зар ти није довољна твоја погибија, коју си себи и суштима с тобом тражио (и добио), него не почиваш Бога мога рабима пакости да не чиниш. А ђаво рече њему: вређаш ме, Василије, (чиниш ми неправду). Тако да су и многи од нас глас његов чули. Тада је светитељ Божији рекао њему: запрећује ти Господ, ђаволе. А ђаво опет њему рече: Василије, вређаш ме, јер нисам ја дошао код њега, него он је код мене дошао, и одрекао се Христа твога, и обећао се мени; и ево рукописаније његово, које у рукама мојим имам, и у дан Судњи пред општим Судијом ћу да принесем. А светитељ Божији рече: благословен Господ Бог мој, неће спустити народ овај са висине небеске руке своје, док не оддаднеш писаније његово. И онда се (Светиј) обратио и рекао народу: подигните руке ваше у висину небеску, сви вапијући са сузама: Господе, помилуј. И кад је стајао народ дуго времена са пруженим рукама у небо; и гле, писаније отрока ношено по ваздуху дошло је, и положено је било у руке дивног Оца Василија. И узео је онда Василије рукописаније, и прославио је и похвалио Бога, пун радости са целим народом. И отроку је рекао: знаш ли, брате, писаније ово? А он рече њему: да, свече Божији, својом руком (сам написао). И онда је (Светиј) поцепао (то) писаније док су сви гледали, и увео је њега у цркву без пакости, и удостојио га светог Причешћа. И после примања дарова Христових, учинио је славље велико (гозбу), и угостио је народ, и привео је отрока, и пошто га је поучио мало, дао је њему правило подобно. И онда је дао и жени његовој неућутна уста да слави и хвали Бога. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

     3 јануар

      Слово о светом Василију Великом и о Јефрему Сирину,  

      повест душекористна

Казивање о Христовом доласку на море, пре него је дошао на Јордан код Јована да се крсти

Господ наш Исус Христос, Који све испуњава што је на небу и на земљи, тада је на море дошао, хотећи да га освети Својим стопама, и да прослави и почествује водну природу. И одмах је море недра прострело и с радошћу примило Господа, говорећи: приђите све животиње мале са великима, пружајући се поклоните се Богу, Који је испрва створио (нас) и живот нам даровао. А сви противни духови, од Бога, Који је дошао задрхтите; и сви нижњи вихори, ућутите, и дођите поклоните се величанству силе. И сви студенци и ветрови, уредите се, и таласи, утишајте се, и Господа живота и смрти с радошћу примите. Ко ће јавити васељени данас како по пучини хода Господ? Узвеселићу се од Вишњега, јер од Херувима сам светије постало Божијим доласком. И херувимску постељу сам примило, јер дакле Бога, Који седи на крилима ветра, овде имам како хода додирујући врхове моје. Ја имам да чувам (Бога) Који је превише све твари, Тога у својим недрима имам смештеног и пешице да хода. Јер ево већ сам постало светлије од свеће, луче испуштам небеске. Сада сам се уподобило сунцу, које луче пушта. Сада сам постало небо, Творца имајући; и како се сва твар весели скупа, земља и море и све небеско, и сви су се светлели благодаћу. Заблудели су се враћали, и грешни су били миловани, и нечестиви су благочестиви постајали, болестни су у здравље долазили, мртви су устајали, беси су били одгоњени, и болести су бежале, и смрт се ужасавала. И сви, који су држани од врага, видели су славу Господа, Који је дошао, и да (их) одреши од свеза молили су. И сва твар Христовим доласком на земљи се освећивала, и од скорби у весеље се мењала крштењем Господа нашег Исуса Христа; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

Слово од Лимониса, казивање од чуду, о деци која су служила

Од града званог Теракус, било је село на десет попришта, звано Гонаб; и села овога деца напасала су овце. И као што бива међу децом обичај, дотрчала су да се играју, као што је обичај деци. И кад су се играла она, онда рекоше: дођите да учинимо и да принесемо просфору, и да се призаједничаримо (да се приопштимо) заиста као поп што чини у светој цркви; и ово је свима угодно било. И онда су поставили једнога себи као у чину поповском, и друга два отрока, као у чину ђаконском. И дошли су код једне стене (камена); јер око стене су се играли, и на стени као на олтару положили су хлебове, и у чашу здање вино (створено). И пристали су они отуд и одовуд као ђакони, и једни су као чтеци говорили (као ђаконики), а други су повезивали, чиме су били повезани, и пазили су (службу). И нашао се названи поп, који свету службу зна; јер је био обичај у Цркви, да отроци пред освећењем, у светим саборима стоје, и прво са клирицима светим Тајнама Христа Бога нашега да се причешћују. Јер у неким местима да возглашују навикли су попови, тако да су се нашла деца службу да знају, јер су често оно возглашавано слушали. Па како су (ова деца) све по црквеном обичају учинили, и пре него да хлеб здробе, и пре него да од њега окусе,[1] огањ је с неба сишао и све предложено је појео (спалио), и стену је сажегао сву, тако да ни та стена, на којој су принели, није остала на месту. А кад је ово било, деца кад су одједном видела, од страха су на земљу пала, и умало нису умрла, тако да нису могла рећи слово ни мало од земље. И како нису она дошла у час, у који су имала да дођу у домове, него су у ужасу лежала она на земљи, тога ради родитељи њихови су изашли из села, (да виде) ради чега у очекивано време нису дошла. И кад су изашли, онда су нашли на земљи како леже отроци, и никога од њих (суштих) не знају, нити могу да одговоре; и кад су их видели умало не умрле, онда су свакога од њих појединачно у домове своје однели. И кад су у многој беди отроке тако гледали, онда су се чудили узроку тога и њиховог ишчезнућа (поремећаја), и нису могли да дознају. И много пута су њих ваз дан питали, али одговора од њих нису могли да добију, и шта им се догодило никако нису могли да чују, све до следеће ноћи, која је дошла. Јер тада су отроци сви у ум дошли, и по-мало су све казали њима, како су учинили; и како је било, и напослетку рекоше, како је некакав сишао огањ, показали су. А они (родитељи) кад су чули шта је било, и тога ради кад су поверовали, онда су у град отрчали; и све су епископу града јавили. А овај се чудио величанству тога, што говоре, па је онда на (то) место са целим клиром изашао; и онда је видео отроке и од њих је чуо шта је било; и кад је знамење небеског огња видео, онда је хвалу Богу оддао; и отроке је одмах све у манастир пустио. А то место је богато учинио, и манастир саградио. И поврх места огња, где је сишао, (ту) је цркву сазидао, и свети олтар поставио. А ово велико и божанствено чудоносно дејство ваистину је казао Георгије христољубиви, који је у наше године био (живео).

            Казивање Јована Златоуста о доласку Христовом од мора

            на земљу, и како је на Јордан дошао

Данас се спасење збива пророчанством Исаије, који говори: да се узвесели пустиња, да процвета као крин, да се већма ублажава пустиња Јорданова, видећи Христа како иде ка Јордану, да би водну осветио природу. Јордан се испуњавао водом, и мноштво народа је силазило к њему. Јован је велегласно говорио, изобличавајући јеврејско злодејство: породи ехидини, учините плодове покајања, да кад се приближи (Христос) Који крштава огњем и Духом, Који ће посведочен бити од Оца с неба, и Духом Светим биће показан Син Божији, (да) Њему верујете, и са мном да прославите Њега, и као Богу да се поклоните. Коме приличи свака слава, чест, и поклоњење, са Оцем, и са Светим Духом, сада и увек, и у векове векова.

5 јануар

Слово, да не осуђујемо никога, док Господ не објави њега, и о дуго-трпљењу Божијем

У дане Леона и Александра неки кнез је у Пелопонезу купио дете скитина родом, и предао га презвитеру да служи у молитвеници у дому његовом, и да њега научи писму (грамати). И научио се отрок, и служио је попу на потребу његову. И кад је било (отроку) дванаест година, упитао је њега господар његов: да ли су хришћани скити? И одговорио је (отрок): не, господине мој, нису хришћани, како мислим, и ја нисам крштен. Тада рече њему господар његов: како се онда причешћујеш, кад си некрштен? а ја сам мислио, да си хришћанин; и тога ради нисам бранио презвитеру да (ти) даје животворно тело и крв Господа нашег Исуса Христа. И говори отрок: ја, господине, нисам знао; него како сам видео другу децу да се причешћују, па и ја сам се причешћивао. Тада је позвао кнез презвитера, и наредио (му) да крсти отрока. И кад је крстио отрока, и кад је скончао божанствену литургију, онда је дошао отрок код господара свога, држећи свећу. И рече кнез њему: иди позови (попа), који је крстио тебе. И отрок је отишао (до олтара) и нашао је презвитера како похрањује свете дарове;[2] и онда се вратио и рекао господару: нема већ (овде), господине мој, (попа) који је крстио мене. Тада рече кнез: како је тако брзо отишао? И опет говори отроку: иди и позови (попа) који је крстио тебе. И отишао је (опет) отрок и видео попа, и (опет се вратио и) рекао кнезу: нема тамо (попа) који је крстио мене. Тада се зачудио кнез и рекао је другом отроку: иди и позови презвитера. И отишао је (тај) отрок и нашао је њега како похрањује свете дарове, и позвао је њега. И кад је дошао он, онда рече кнез отроку крштеноме: како си ти рекао: нема тамо (попа) који је крстио мене? ко је онда овај? А отрок рече: да, јер није крстио мене овај, господине; јер (поп) који је крстио мене као муњу имао је лице, и светлео је као сунце, и тај је учинио божанствену службу. И кад је служио тај страшни презвитер, онда је овај поп ван стајао пред црквом свезан ужем гвозденим наг по врату, и по рукама, и по ногама; и држала су њега два сињца (демона) дивља и страшна, док није скончао сунце-образниј (поп) божанствену литургију. И док је још био он у цркви ја сам дошао код тебе, господине; и онда си (ме) ти послао да зовем њега. (Али он је отишао). И ово кад је чуо кнез, зачудио се, и страх је обузео њега о таквом (догађању) реченом од њега (од отрока). И онда је узео (кнез) за руку попа и увео га у ложницу своју и рекао њему: шта је ово, што отрок говори? Тада је презвитер пао на ноге кнезу са сузама, говорећи: пошто Господ Бог мој није утајио од господина мога ово о мени, казаћу: ја дакле, господине мој, у својој отаxбини, кад је враг душа наших спотакао мене, (ја) сам у сагрешење пао. И кад је дознао епископ мој, онда ми је дао епитимију, да јерејско не чиним. А ја, пошто сам убог и без поповства не могу да живим, онда сам дошао овамо. И ти, господине мој, умилосердио си се на моје странство и сиромаштво, и примио си ме у дом твој. А ја окајани погазио сам своју савест, и правило Божије сам презрео, и вечне и страшне муке сам заборавио, и служио сам и до овог дана. Али пошто је Бог ово о мени открио, онда нисам сада достојан да гледам на тебе, господине мој. И ово кад је чуо кнез, рекао је њему: о човече, користније ти је било хлеб да просиш, него ли ради живота временог да погазиш заповест Божију, и да се неприкосновене и страшне (Тајне) дрзнеш (да служиш); јер у ове, по божанственом Апостолу, Анђели желе да привире (да се привију), и како си се онда ти недостојан дрзнуо? Ипак пошто је човекољубац Бог, и прима истините покајнике, иди дакле, рече, у манастир, и кај се крепко остало време живота твога, да би ти милостив био Господ за такво твоје нечестије. А ја мислим, да други грех нема од тога гори, кад јереј, који је недостојан, па се дрзне да служи Божије Тајне. И ово кад је рекао, онда је отпустио њега у манастир.

Поука пред Крштењем Господњим

Да знате, браћо, да је данас пост пред Крштењем Господњим, па тога ради саберите се у цркву у шести час на славословље. Јер тај је дан нашег спасења, у који је Господ Бог на воде Јорданске дошао, и потопљава у води остарели грехом род наш, и главу Своју, рабу приклања, хотећи да очисти плоти наше. Зато, браћо, и ми таквога кад имамо милостивог Владику, да се не лењимо по све дане молећи се Њему за све грехе (за опроштај), које смо учинили, једно у пијанству и лажи, друго у лакомству и грабљењу. Јер о свему томе имамо да одговарамо пред Богом на страшном судишту Христовом, било раб, било слободан, или богат, или убог; јер тамо нема по миту суђење, нити (се) на лице (гледа). Нико не може никоме помоћи, ни отац сину, ни мати кћери, ни брат брату, ни раб господину; него своја дела свакога ће или оправдати, или осудити. Зато, браћо, да не тајимо сагрешења наша, него да се исповедимо духовним Оцима, и да се покајемо за њих чистим исповедањем. Јер ако их утајимо овде, онда радост чинимо већу непријатељу. А ако их исповедимо, онда плач непријатељу чинимо, а Богу радост. Јер (већа) радост бива на небесима, рече Господ, о једном грешнику који се каје, него ли о деведесет и девет праведника који не требују покајања. А ми, браћо, нећемо једном кад смо упали у грех (одмах) да се покајемо, него и до смрти у њему живимо, па још и остале чинимо грехе; али (ваља) да одскочимо од њега и да се очистимо исповедајући га, и вапијући к Богу, и говорећи: Владико, сагрешили смо на небо и пред Тобом, и нисмо достојни да се назовемо синови Твоји, него учини нас као једнога од најамника Твојих, и опрости нам сагрешења наша као што и ми опраштамо људима, који су сагрешили нама. И да не помишља нико од нас у срцу, како: хоће ли неко од мртвих да устане, или да одговара за дела? Да, браћо, свима ваља да устану и да одговарају за дела, и за помисли, и за слова (за речи). Тога ради дошао је к нама Син Божији, да разруши дела лукавога, и показао нам је пут спасења покајањем; и разрушио је смрт смрћу Својом, и увек зове нас кроз свете књиге у Своје Царство. Да се не лишимо дакле њега због мале похоте; јер има да дође опет с неба у слави Својој да суди живима и мртвима, и да оддадне свакоме по делима његовим. Да не будемо неверни дакле, како ће касније (то) бити. Јер рекао је о дану том Господ Бог, говорећи како: нико не зна њега, када ће доћи, ни Анђели небески, само Отац једини. Зато рече: свагда готови будите према одговору његовом (на одговор), да би могли да избегнете у дан зли, и да станете пред Сином Божијим непостидни, славећи Пресвету Тројицу, Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек, и у векове векова, амин.

6 јануар

Слово на свето Богојављење Господа Бога и Спаса нашег  Исуса Христа, од Прокла, патријарха Константин-града

Христос се јавио свету, и цео свет је украсио и просветио, и целога света грехе је узео, и врага целог света је низложио, и осветио је водне изворе, и просветио је људске душе, чудо се приложило најбројнијих чудеса. Данас су земља и море Спасову благодат разделили, и цео свет весеља се испунио, и од претходног празника (Рождества) данашњи празник већи јавља се, чудеса процветањем. Јер у претходном празнику Рождества Спасова, земља се радовала, кад је у јаслама свијех Владику видела; а у данашњи празник Богојављења, море се веома весели, јер кроз Јордан освећење прима. Јер у претходном празнику, несавршен узрастом младенац се показивао, сведочећи о нашој несавршености; а у данашњем празнику савршен је виђен, Који је од савршенога савршениј, и хваљен је. Јер ако је Рођенога проповедала на истоку звезда која се преклонила; али овде Крштенога проповеда свише Отац Који је родио (Њега). Тамо су маги (звездари) пешаци од истока путовали, (и) као цару су дарове принели; а овде су Анђели с неба дошли, и као Богу су љепотну службу принели. Тамо се повијао (младенац) пеленама као свезама; а овде разрешава плетенице прегрешења (ланце). Тамо се цар у одежду плотску обукао као у ризу; а овде се извори речни припремају. Приђите дакле и видите преславна чудеса, од сунца сунце у Јордану како се пере (омива), и огањ у води како се погружава (крсти), и Бог од човека како се чисти. Данас сва твар хвали Крштаванога, и вапије: благословен је (Тај) Који долази у име Господње; благословен је свагда (Бог) Који долази. Јер није ово први пут како сада долази, него увек је благословен (Тај) Који долази у име Господње. (Бог) Који ради саздања про-разумно долази (промишљено), небеску дакле висину непрестано чува, а сунчано течење вештином уређује, и звезда мноштво небројено броји, ваздух на одахнуће (на отдохновеније) благорастворењем греје, а море много-валовито малим песком обуздава, и изворе из дубине невидљиво јавља, рекама течење несаблажњено наставља (без прљања воде). Ово дакле све видећи, говорим: благословен је (Тај) Који долази у име Господње. Ко је (Тај), изреци јавно, о блажени Давиде? Бог је Господ, и јавио се нама. И пошто се јавио нама, онда не само пророк Давид говори, него и Павле апостол сведочи о томе, и говори: јави се благодат Божија спаситељна свима људима, која наставља нас (води). Јер не једноме, него свима, јудејима и јелинима крштењем се спасење дарује, опште саделовање (начињење), у води крштење. Приђите дакле и видите страшан потоп (у) многоме већи и бољи од онога, који је при Ноју био. Јер тамо је вода потопа човечију природу умртвила; а ова сада вода крштења умрле је живима учинила. Тамо је Ноје дрветом, које не трули, ковчег начинио; а овде је сада Христос, разумни Ноје, од нетљене Марије телесни ковчег припремио. Тамо је Ноје ковчег споља затворио, смолом и припеком је помазао (пеклом); а овде је Христос затворима верним телесни ковчег утврдио. Тамо је голубица гранчицу маслинову донела, Владике Христа угађање да објави; а овде је Дух Свети у виду голуба дошао, милостивог Господа да покаже. Него задивљује ме Спасово смирење, мудрошћу хтење; како није било довољно да је од савршенога савршен младенац рођен, (није) било довољно Тај (Који је од) савршеног Оца сада да прими рабски образ; него као грешник долази ка крштењу; али да не буде опште благодати саделовање, саблазан људима који слушају. Јер крстио се Владика Христос, не очишћење примајући; него по два образа приводећи и уређујући: да би водама освећења дар дао, и сваког човека на крштење да би привео. Јер дошао је, рече, Исус од Галилеје на Јордан код Јована, да се крсти од њега. Шта се тада савршавало, браћо? и помишљати ово неизречено опасно је; јер очи човечије виша (бића) од себе не могу гледати. И трепће ми ум, и језик бежи из устију, јер не може да изрекне (што је) неизречено. Зато кад је видео Јован Исуса да долази код њега, онда је подвигом многим срце подигао, припадајући и поклањајући се, и молећи оглашавао је: што присиљаваш, Свесилниј, мене немоћнога, да учиним (што је) изнад силе (моје)? Како смем да Те крстим? Када се пламен чисти од покрова (од сјена)? Када блато пере извор? Како да крстим судију (ја) кривац (виновник)? Како да крстим Тебе, Владико, кад порока не видим у Теби? Јер грех ниси учинио, у клетву Адамову ниси упао; јер ако си и сишао, али ниси преступио. Што се трудиш, о Владико, и присиљаваш (ме) да учиним оно што сам немоћан? јер никада и ништа према присили нема слично нешто да учини смех. О како раб Владику волећи престиже (претходи, претиче). Твој сам, рече, долазак познао, још док сам био у утроби, и језиком матерњим (за) Бога Тебе сам свету проповедао; све сам на Твоје сретање припремио. Реци ми, о Владико: како ће примити сунце кад види свијех Владику, како се од раба дерзновено крштава; и зар неће одмах као и содомљане, огња Твога лучама да опали мене? Како ће да претрпи земља, кад види (Бога), Који кроз Анђеле светли, да се од човека грешног крштава; или зар неће одмах своја уста да отвори земља и као Датана и Авирона да прогута мене? И како да крстим Тебе, Владико? Од рођења дакле скверне ниси примио, јер си од пречистих бедара (из пречисте материце). Како (ја) прљав човек да очистим Бога безгрешнога? Ја требујем од тебе да се крстим, а Ти ли дакле долазиш код мене? Да крштавам послао си ме, Владико, и нисам преслушао Твоју наредбу; јер кад сам све молио и приводио на крштење, онда сам говорио: исповедајте се Господу како је благ. Јер није (бог) који долази напрасно (пренагло); јер добар се од доброга родио, и не после мало добро показујеш. И одмах прилажући рече: јер у векове је милост Његова. Говори онда њему Исус: остави сада, јер тако ваља нама да испунимо сваку правду. Тада је оставио Њега. И кад се крстио Исус, онда је изашао одмах из воде. Тога ради доле небеске силе хвалиле су Њега и говориле: благословен је (Тај) Који долази у име Господње, Бог је Господ и јавио се нама. Јавило се праведно сунце, и таму незнања је разгнало. Јавио се пастир небески, и ђавоље пукове од стада је одагнао. Јавио се свијех живот, и смрт је ради смрти умртвио, и као безсмртан животу безсмртноме удостојио је умрле, јер је безмерна милост Његова. Јавио се јединородни Син Божији, и ради крштења је вернима синовство даровао. Али кад се ово овако савршавало, онда се Отац свише радовао о постојаности Синовљој (о трпљењу), и смирено-мудрију, и не-постојано је врата небеска отворио, и громо-видно је испустио глас, пун положењем Отачким: Овај је Син Мој љубљени, у Коме благоволих. И да се не би раздељивао ум људи, који слушају, на (Јована) који крштава и на (Исуса) Који је крштаван, онда долази Дух Свети у виду голуба, и као прстом показује Крштаванога, и глас с неба: Овај је Син Мој љубљени, у Коме благоволих, Тога послушајте. Јер Томе је слава и држава, чест и поклоњење, сада и увек, и у векове векова, амин.

Слово на свето Крштење Господа нашег Исуса Христа од Прокла, патријарха Константин-града

Данас, љубљени, проповедника Истине пошто узмем, рећи ћу, Павла апостола слово, вапијем к вама: јави се благодат Божија спаситељна свим људима. Јави се јединородни Син и Слово Очево, јединородни од једине деве Матере. Јавио се Творац небеских твари, да би војске Анђела привео на земљу. Јавио се Творац сунчаних зара, сунце праведно у свету, и таму нечестија је разагнао. Јавио се Творац човечијој природи, да би најпре створеног Адама призвао у прву његову славу. Јавио се пастир словесних оваца у образу овчијем, да би врага привукао, и да би учинио да погажен он буде од оваца. Јавио се пастир добри, да би жезлом Крста нечисте вукове из Своје пастве истерао. Јавио се заблуделим овцама милосердни вођ стаду, да би увео у палату Своју овце, то јест, у Своје Царство. Јавио се Чистиј од чисте девице, да би нечистоте наше опрао. Јавио се (Бог) Који је раздвојио воде, и к водама долази, да би природу воде осветио. Јавио се Владика свету у свету, као један од светских ради света. Јавио се Творац небеских и земаљских твари, као човек на Јордану да се крсти од Јована; да се крсти од раба Господар; да се крсти светло од светилника хотећи; да се крсти огањ од покрова настоји (от сјена тшчатсја). Зато и Јован, кад је познао Творца природе, онда је вапијао к Њему говорећи: ја требујем од Тебе да се крстим, а Ти ли долазиш код мене? ја требујем Твоје светло; ја требујем Твоје крштење и Твоју чистоту; ја Твој препород опет хоћу (порожденије). Ја сам раб Твога божанства, Владико; ја сам раб Твоје деснице; ја сам блато Твоје чисте земље. Како да (се) дрзнем (ја) прљав човек да очистим Бога безгрешнога? Како да (се) дрзнем да се дотакнем (Бога), од Кога пукови анђелски стрепе? Како да (се) дрзнем да приступим (Богу), Коме Серафими не смеју да се приближе? Зато и са страхом вичем: свет, свет, свет, по истини пуно је небо славе Твоје, и земља чудеса Твојих. Како да (се) дрзнем да приступим к Неприступноме, од Кога Херувими стрепе, и све војске горњих Сила? Како да (се) дрзнем да крстим (Бога), од Кога се небо ужаснуло? Како да (се) дрзнем да крстим (Бога), од Кога се Јордан збунио и обратио се натраг? Како да (се) дрзнем да крстим (Бога), Кога купина није могла да гледа и распаљивала се, али није сагоревала? Како да (се) дрзнем да крстим (Бога), Кога гора није трпела, него се димила? Како да (се) дрзнем да крстим (Бога), Кога је Аврам видео, како може природа човечија да види, па је земљом и пепелом себе назвао? Како да (се) дрзнем да крстим (Бога), Кога је Исак у сну видео и страхом је жртвеник утврдио (поткну)? Како да (се) дрзнем да крстим (Бога), са Ким се Јаков борио, и благословен је постао и ублажава се? Како да (се) дрзнем да крстим (Бога), од Кога се Јосиф посрамио да учини безакоње, и учитељ целом свету је постао? Како да (се) дрзнем да крстим (Бога), Кога је Мојсеј видео и зачудио се, и муцавим језиком сам себе је назвао? Како да (се) дрзнем да крстим (Бога), Кога је (за) помоћника имао Исус Навин, и Јерихон је разбио до земље? Како да (се) дрзнем да крстим (Бога), Кога је видео Исаија, и самог себе окајаним је назвао; Кога је Језекиљ видео, и к земљи је припао? Како да (се) дрзнем да крстим (Бога), од Кога је Данило дрхтао, кад се удостојио великог оног виђења? Како да (се) дрзнем да крстим (Бога), Коме је Енох угодио и на место покојно је престављен био? Како да (се) дрзнем да крстим (Бога), Кога је Илија видео како је презрен од јудеја, и онда је гвозденим кључевима небо њима утврдио (закључао)? Како да (се) дрзнем да крстим (Бога), ради Кога се тај исти Илија сажалио, и на колесници огњених коња узишао је? Како да (се) дрзнем да крстим (Бога), Кога је Јелисеј молио, и Јордан је по суву прешао? Како да (се) дрзнем да крстим (Бога), Кога је Сампсон молио, и чељустију је војску побио, и чист је био Богу и непобедив? Како да (се) дрзнем да крстим (Бога), Кога је Гедеон молио, и са малом дружином мадијамце је разбио? Како да (се) дрзнем да крстим (Бога), Кога је Давид молио, и Голијата је убио? Како да (се) дрзнем да крстим (Бога), Кога је девица чиста Марија родила, и опет по рађању дева је остала? Јер ради Кога блажени свети мужеви достојно нису могли да виде, девичанска чиста утроба је родила, како је благоволео. Тебе видим у глини плотској (чрепиње), али разумем Анђела и људи Творца; јер као што сам се у утроби (од) Тебе ужаснуо, и сада ћу задрхтати пошто заре божанства Твога не трпим (не могу да поднесем). Не смем Тебе да крстим, Господе; јер звезда је маге (звездаре) водила и к Твоме је Рождеству привела. Не смем Тебе да крстим, Господе; јер Ирод је чуо (за) Тебе Цара, и смућивао се веома, и смрт неправедну на младенце је уређивао, и блато је свога Творца стрељало, и прах се огњу противио. О Владико Господе. Зашто ме присиљаваш да учиним немогуће? што ме убеђујеш да држим не-садрживога? што ми наређујеш да чиним оно што је више мене (изнад моје силе)? Није навикла рука моја да се дрза на огањ (да се осмељује). Никада блато не пере извор, нити смртниј чисти безсмртнога, нити грешниј свети Јагње Божије (Агнца), Које узима грехе света. Знам шта сам, и шта сам био, не заборављам. Знам шта сам у суштини, и то сам веома (добро) сазнао. Знам шта сам, и шта је било, и шта постало. И рећи ћу: Ти си, Господе, Господ а ја сам раб Твој. Ти си Творац а ја твар. Ти си сунце а ја зара. Ти си пастир а ја овца. Ти си цар а ја војник. Ти си светло а ја светилник. Ти си архијереј а ја слуга. Ти си небески престо а ја подножије ногу Твојих. Ти си небескиј а ја земаљскиј. И опет: Ти си ради мене земљан, а ја сам у плоти. Ти си без плоти, а ја сам у плоти видљив. Ја сам смртан а Ти безсмртан; и смрћу си међу мртвима, и међу мртвима си слободан.[3] Ја сам у образу, а Ти си превечни, и у образу ради мене си постао по мени, да би мене спасио. Ниси се постидео од жене да се родиш, о Господе. Деву си узео и матер(ом) си учинио; и опет си деву показао њу. К води си дошао и од човека хоћеш да се крстиш, Творац небеса и вода, од матере једино-родан јавио си се (Ти) Који си у две природе познан био, Који си у Старом и Новом Завету проповедан, Који си Цркву од два народа саставио; рећи ћу, од језичника и од јудеја. Овај је неизречени Твоје мудрости савет, и Пророк је Светим Духом издалека вапијао: благословен је (Тај) Који иде у име Господње, Бог је Господ и јавио се нама. Шта чиниш, Господе? Знам Тебе (као) Владику природе, знам Тебе (као) Творца твари; знам Тебе (као) древнијега од неба и земље; знам Тебе (као) Творца Адамова; знам Тебе (као) старијега од Аврама. А Исус је рекао њему: остави сада, јер си као Пророк, и већи си од свих Пророка и проповедаш Моје божанство и човечанство. Јер Мој је глас, Који говори: већи од Јована Крститеља међу Пророцима није устао; остави сада, јер тако ваља нама да испунимо сваку правду. Тада је рекао Њему Јован: да осветиш мене дошао си и воде, нећу говорити, Господе, против власти Твоје; да скрушиш дошао си главу змијину у води Твојим крштењем; нека буде воља Твоја, препорода бању опет хоћеш да даш људима (порожденија). Попустићу дакле ја да служим Теби, Који седиш с десна Оцу, да положим дланове моје на врх (Бога) Који је савршио небеса. И онда се дотакнуо Јован пречистог врха Господњег, и крстио је Једнога од Свете Тројице. И одмах је видео небеса отворена, и Дух Свети као голуб како силази и долази на њега. И пошто је поћутао Јован, онда је чуо глас Очев, који сведочи јединородном Сину: Овај је Син Мој љубљени, у Коме благоволих. Овај је (Тај) Који је са Мном сатворио првог човека у рају. Овај је (Тај) Који је небеса окружио. Овај је (Тај) Који је чинове анђелске уредио. Овај је (Тај) Који је сунце и месец вештином сатворио, и сунце праведно у Јордану се крштавало. Овај је Син Мој љубљени, у Коме благоволих. Опет Очев да послушамо глас; јер на гори Таворској са ученицима кад је био Спас, онда је Отац нерођени јединородноме Сину Своме глас послао, свуда указујући, како јединородни Његов Син, горе и доле уређује све. Али ми овде слово да оставимо, и ради нас од деве Рођеноме и у Јордану Крштеноме од Јована да се поклонимо, и ради Кога се цео свет освештава (кроз Кога), и народи се спашавају, и царство се чува, и свештенство се радује, и бого-познање се свети, и идолослужење је пало, ради јављања Господа нашег Исуса Христа. Коме слава,  и држава, са Оцем, и са Светим Духом, сада и увек, и у векове векова.

Поука на крштење Господње

Увек вама ми, браћо, подвиг добар с вером и љубављу да јављамо, и да успевамо у закону Господњем, и да разумемо, како и зашто је од небића у биће Богом створено (све). Затим смо и преваром змијином увек живећи живот на смрт променили,[4] и у тљеније смо упали злобом и удаљили смо се од Бога. И твари, која је била у работу нама поверена, њој смо се потчинили, и све смо богове учинили: и сунце, рећи ћу, и месец, и реке, и изворе, све тљеније (пропадљиво), све до гадова, свему смо се поработили. И кад смо у не-чајаније живот свој положили,[5] тада је посетила нас вишње благодати сила и слава Божија; и Бог се у нашу природу сместио и постао је уједно Бог и човек, двострук по природи, и страдања (страсти) и болести наше на Себе је примио, и безсемена плот је постао. Прво рођење имао је безначално и превечно од Оца без матере, од вишњих сила непрестано прослављан. И Тај исти је опет плотско рођење примио ради нас, без оца од Деве пречисте, која се и Богородица назива. Рођењем Својим обновио је остарели грехом род наш; и данас је на воде Јорданске дошао, смирења образ јављајући, и пречисти врх Свој приклањао је под руке блатне природе. Нужно дакле (чудно) учинио је небеским Силама, како је у сиромашном образу (нишчетње виду, изгледу) дошао као прост човек, и главу Своју рабу приклања; Кога кад је видео Јордан, онда је од првих чудеса показао Њега Творца свога, (јер) је с трепетом путовање своје повратио. Твар бездушна сушта са страхом работа Творцу своме; а ми, браћо, удахнуће (дуновеније) и образ сушти Његов, не поштујемо подобно Творца свога (како ваља); него као свиње у блату греховном, увек смо уморни (труждајеми јесми), самовољно зависти се потчињавамо, гњевом се испуњавамо, похотама се прелестним житија овога помрачујемо, немилосрђем и шкртошћу, а најпре лењошћу лишавамо се свега добра. Зато вас молим, да до краја не останемо у таквом злу; него да се пренемо, и као од сна да се пробудимо, покајање да прихватимо, смирењем да се украсимо; братољубљем и странољубљем к Богу да се приближимо; постом на небо да се узнесемо; милостињом синови Божији да се учинимо (да постанемо), и да примимо достојно пречисто тело и крв Христову; и тако од грехова својих да се очистимо. Рекао је дакле свети Апостол: ако неко не-достојан прими тело Божије, онда грех себи једе и пије, не разсуђујући тело Христово. Није ово проста, браћо, служба; или прошење које примамо, него сама жива словесна жртва, која све освећује. (Бога) од Кога Херувими и Серафими са страхом стрепе, и све безплотне Силе не смеју на Њега да гледају, и у стрепњи се крећу (трепетно). Зато дакле Силама небеским и ми да се уподобимо, браћо, и са страхом и љубављу да примимо тело Христово, и добрим делима да се приближимо Њему, и да примимо Њега, тако да и Тај прими нас у безконачно Своје Царство. Коме слава, скупа са Оцем, и са Светим Духом, сада и увек и у векове векова.

7 јануар

Повест светог Теодора епископа Едеског о столпнику дивном, који је био у Едеси

Столпник неки у Едеси је био; код њега је дошао Теодор тога града епископ, и упитао га је говорећи: Оче духовни, колико година на овом столпу живиш? и које је дело твога безмолвија? Не сакриј од мене Господа ради. А Старац је из дубине срца застењао, и сузама обузет, одговорио је: ради запрећења Господњег казујем ти, а (ти) никоме не објављуј, док од житија овог Господ не отпусти мене. Ја у дане младости моје одрекао сам се од света, са старијим од мене братом; и пошто смо три године у манастиру работали, онда смо желели да безмолствујемо. И по савету духовног нашег Оца, изашли смо у пустињу, и не далеко међу собом нашли смо (две) пећине (и сместили се један у једну, а други у другу); и ту смо безмолствовали, и зељем смо само хранили себе. У суботу и у недељу смо се заједно молили, и од зеља смо на (том) месту окушали (јели), и опет по разно смо били (свако у својој пећини); и Анђели Божији су били да утешавају нас. А једног дана по пустињи кад смо сваки за себе ишли и зеље сабирали, онда сам угледао ја брата мога како је одједном стао, и крсто-образно је себе вообразио (прекрстио се), и тако је прескочио (то) место и побегао је и ушао у своје место. А ја пошто сам се зачудио стајању његовом и брзом бежању, онда сам отишао до (тог) места да видим, какво је зло брат мој видео и побегао? И онда сам видео громаду злата просипану, и учинио сам молитву, па сам онда скинуо мантију и узео злато, и једва сам га донео у пећину моју; а ни брату нисам казао. Онда сам отишао у град, и купио сам дом добар, који је палате имао тврдо ограђене, и унутра воду добру је имао; и сазидао сам цркву, и учинио манастир, и сабрао сам четрдесет монаха, и госто-примницу на службу болестнима. И нашао сам мужа управитеља и поставио њега за игумана, и предао сам све у руке његове до хиљаду златника; а хиљаду сам раздао убогима, и нисам оставио себи ни један златник. И пошто сам дао мир игуману и братији целив, онда сам дошао у пустињу да тражим мога брата. И тада је дошла мени помисал високо-умља, како брат мој, кад је нашао богатство, није могао да уреди добро; а ја сам благо-пријатно савршио дело. И већ кад сам пећину видео братову, онда сам се смућивао помислима, себе изнад њега представљајући. И гле, сусрео ме је Ангел, који је био испрва са мном, и јаростним ме погледао оком и рекао ми: зашто се славиш? Јер говорим ти, да сав труд твој толико времена зидање цркве и манастира, и све што си учинио, то не може да се сравни ни према једном скоку брата твога, где је пронађену громаду злата прескочио; јер није злато прескочио, него оног богаташа је прескочио пропаст, као и убоги Лазар; и лако је у Авраамово дошао место; он се трудио Богу да угоди, а ти људима. Зато без расуђивања (неупоредиво) виши је од тебе, и ти никако у његово место нећеш доћи, иако се хвалиш како си истинити постник; него нећеш угледати лице његово за цео твој живот, нити ћеш моје да добијеш друштво (дружење), док сузама многим, и скрушењем срца не умолиш Бога, и тада ћеш угледати мене и утешићеш се. Ово кад је рекао, невидљив је постао од очију мојих. А ја сам се потрудио и дошао сам до пећине брата мога, и нисам могао да видим њега, и онда сам вапијао од мога ридања и безчестија, док није нестало мени моћи да плачем. И седам недеља сам учинио плачући у тој пустињи, молећи светог Анђела да ушчедри моје уздисање и плач. И седмог дана седме недеље дошао ми је глас: ваља ти да идеш у Едесу град, и да узиђеш на столп близу светог Георгија, и тамо да се кајеш, док ти не буде милостив Господ. И плачући ишао сам четрдесет дана довде, и на овај столп сам узишао, и ућутао сам; и већ ми је четрдесет и девет година, како се са многим борим мислима. А педесете године, од сада, касно у суботу, светло слатко ми је осијало срце, и страстни је разагнало мрак, и сву ноћ сам са сузама бдио. И у трећи час дана, у недељу дакле, био је глас к мени од Анђела: мир ти и спасење. А ја сам се утешио срцем, и пао сам са сузама говорећи: зашто си ме од лица твога одгурнуо, и од брата мога раздвојио, и ево лежим многим држан напастима? А Ангел ме је ухватио за руку и подигао ме, и рекао ми: због високо-умља твога, зато што си брата твога поништио, одступио сам од очију твојих; али нисам оставио тебе, него сам те чувао, као што ми је наредио Бог. А сада у смирењу твојем, поменуо ми је Бог о теби, и наредио ми с тобом да будем, у овом веку и у будућем. И ево ти је дао Бог дар да видиш праведне и грешне; а жив је и брат твој, али у оном веку ћеш се здружити са њим. Па од тога дакле, Оче, дана видим Анђеле, и одгоним духове лукаве. А кога год видим мужа праведног, то Анђели са обе стране њега су светли, а беси далеко стоје, не смејући да се приближе њему; ако је убог, онда је велика на њему благодат Божија. Ако ли богат и грешан пролази мене, онда видим бесова стадо око њега; а свети Ангел далеко стоји и жали због погибије његове. А ако хоће беси да погубе душу тог човека, онда не даје им Ангел, мач има наги (исукани), и одгони њих. И ово кад видим, ја се о праведнима радујем, а о грешнима ридам и молим Бога, да се обрате од грехова, и да бољи буду покајањем; јер чека благи Бог обраћење грешника и покајање, и даје му приложење живота, док се не сконча свакоме установљено време живота његовог. Ова дакле душе-користна слова кроз сву ноћ су беседили свети епископ и преподобни столпник. И отишао је (епископ) радостан од Старца, јер је добио таквог мужа да нађе. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

8 јануар

Слово о епископу оклеветаном код папе римског

Казивао нам је Авва Теодор римљанин, говорећи: како тридесет попришта од Рима-града има мали град Ромул звани. У том граду био је епископ врло велики и добро-нараван. А једном су дошли неки (људи) из Ромула-града код блаженог папе римског Агапита, и напали су на епископа свога код папе говорећи: како на тањиру свештеном једе. А папа, кад је чуо, зачудио се; и онда је пустио двојицу од клирика, и (они) су привели епископа свезанога; и онда је учинио епископ три дана у тамници. А догодила се тада света недеља; па кад је прилегао папа у свануће свете недеље, онда је видео у сну некога, који говори њему, како: ове недеље немој да литургишеш ни ти, ни други од клирика, нити од епископа, који су у граду, него епископ, кога имаш у тамници закључанога, њему реци да дође да литургише (да служи). И кад се пробудио папа, онда је био у недоумици о сну, који је видео, и говори у себи: такву сам клевету слушао о њему, па зар он да литургише? (Онда је опет уснуо) и дошао је опет други пут к њему глас, говорећи у сну: рекох ти, епископ, који је у тамници, тај да литургише (да служи). Тако исто и трећи пут јавило се њему. А кад је био у недоумици папа о томе, пошто се пробудио, онда је послао у тамницу и привео је епископа, и питао је њега, говорећи: о епископе, шта је твоје дејство (кривица)? А епископ ништа није одговорио, само је рекао: грешан сам. Па како није говорио епископ друго ништа, тада рече њему папа: данас ћеш ти служити. И гле, предстао је он светом олтару по наредби папе, и папа је стајао близу њега, и ђакони су окружили свети олтар (свету трпезу); и онда је почео молитву узношења, и пре скончања (те молитве) почео је други пут ту исту молитву, па опет и трећи пут ту исту молитву. А кад су се сви (у олтару) чудили о смућењу (епископа), онда је рекао њему папа: шта је то, да ту молитву четврти пут си рекао, и не скончаваш је? Тада је одговорио епископ: опрости ми, свети папо, јер нисам видео Светога Духа долазак, и ради тога нисам скончао молитву. Него дакле, преподобни владико, ђакона оног, који стоји близу и држи рапиду, удаљи њега од светог олтара, јер ја не смем да рекнем њему. Тада је блажени Агапит наредио њему и одступио је ђакон. И онда су видели епископ и папа долазак Светога Духа, како и завеса, која је лежала на светом олтару, сама се узела и покрила је папу и епископа, и све ђаконе, који су пристојали, и свети олтар око три часа. Тада је дознао божанствени Агапит, како је велики (тај) епископ, али је оклеветан; и онда је отпустио њега с миром у његову епископију. И тако у скорби тој и печали слово је положио (Агапит), да по пренаглости (више) ни једно зло не учини, него са многим промишљањем и трпљењем.

Васпитавање светог Василија, о сластољубљу и преједању и о пијанству

Пази се дакле, да не превари тебе враг прадедовским грехом, и да не будеш лишен рајског рода. Јер (враг) који је Адама јелом и крађом извукао из живота, много пре тебе неће се стидети да превари. Сласто-љубљем је дакле Адама у смрт предао, и свету скончање навео (потоп). А Ноје је на смех постао; јер опио се, рече, и обнажио се; и онда је Хам проклет постао. Па ако се праведник једном опио, и од свога плода (сина) поруган постао, онда колико срама и поруге су достојни људи, који не престају да се опивају, и по само-хтењу своме и без ума бивају поругани, и у плен ђаволу сластољубљем су се одвели (предали), као и древни неки (људи). Исав дакле, по наговору ђавољем, ради јела је из првенства испао. Сластољубље је Израиља идолима да се поклони учинило; и онда је њихова тела у пустињи да падну учинило. Зато да се не варамо нити да слабимо према сластољубљу врага, а нарочито према пијанству и према преједању. Почетак свега зла јесте јело; а пијанство је родитељ сваком скверном делу и смраду. А нас Господ Бог да избави од свега тога. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

9 децембар

Слово о неком монаху, који је ушао у пећину да би работао Господу, и био је прелашћен од ђавола, и опет је сведен у манастир, и спасио се

Монах неки бого-бојажљив, по имену Григорије, казивао је, како: дошла ми је помисао да идем у Јерусалим и да се поклоним светом васкрсењу Господа нашег Исуса Христа, и свим светим местима, која су тамо. И кад сам дошао у неко место, онда сам нашао брег велики и високи, и пећину у њему, а испод тог брега био је манастир. И говорили су ми манастира тога монаси, како: пре овог времена, један наш брат је имао жељу да живи у пећини, која је била у гори, и молио је о томе игумана. А он је био разсудљив и рекао је њему: о чедо, како хоћеш сам да живиш у пећини, а никако плотских и душевних страсти помислима ниси одолео? Јер кад хоће неко да базмолствује (он) код учитеља ваља да буде, а не сам да се управља. А ти никако у такву меру ниси достигао, и тражиш од моје худости: ово дозволи ми, да живим у пећини сам; а ја мислим, да не познајеш различне замке ђаволске. Него (мислим), много ти је боље да служиш Оцима, и њиховим молитвама да примаш од Бога помоћ, и с њима у подобне часове да славиш и да певаш свијех Владику, него ли сам ти да се бориш са нечестивим помислима. Зар ниси слушао бого-гласног Оца Јована писца Лествице како говори: тешко је монаху сам да живи, јер ако упадне у униније, или у лењост, онда нема ко да га подигне. А где су сабрани двоје или троје у име Моје, онда сам (и Ја) ту посред њих, говори Господ. Ово је њему говорио игуман, (али) није могао да одврати њега од таквих душе-губних помисли. И кад је видео непроменљиву жељу његову, и како се молио да живи он у пећини, онда је дозволио њему игуман. И тако је дакле с молитвом игумана ушао у пећину; и у време јела доносио је њему брат храну. А он је котарицу имао ужадима привезану, и спуштао је и узимао (јело); и неко време био је он у пећини. А (ђаво) који се увек бори са људима, који хоће богоугодно да живе, он није почивао, него је овога (монаха) помислима злим смућивао дан и ноћ. А после мало дана преобразио се (ђаво) у ангела светлог, и јавио се њему, говорећи: знај, да ради чистоте твоје, и добро-наравног житија, послао је мене господ да служим твојој светињи. Онда је одговорио монах: шта сам добро учинио, да би служили мени ангели? А он рече: све што си год учинио, велико је и високо; јер си све лепоте (светске) оставио, и постао си монах; и постом и молитвама и бдењем се трудиш. И опет, оставио си манастир, и уселио си се овде, па како онда ангели да не служе твојој светињи? Овим речима душе-губна змија је надимала њега, и у величање сводила, и свагда се (тако) јављала њему. А једног дана човек (неки) од лопова је покраден био, и онда је пошао код (овог) монаха; а нечисти бес, који се као анђео јављао и прелашћивао њега, рекао је (монаху): овај човек је од лопова покраден, а то покрадено је у оном месту сакривено, па реци онда њему, да иде да узме (то). И кад је дошао (тај) човек, онда се поклонио код пећине. И монах је тада одозго рекао њему: добро си дошао, брате, знам да ти је скорб дошла, јер лопови су дошли и покрали су то и то; али немај ти печали (бриге), јер положили су (то) на оном месту; па ти иди тамо, и наћи ћеш све, и онда моли (Бога) за мене. И он кад је чуо ово, зачудио се. И отишао је и нашао (то) украдено, и онда је прославио њега по свој страни тој, како монах, који је ушао у пећину, тај је пророк. Онда се стицало к њему мноштво народа, и кад су слушали (говорено) од њега, дивили су се ђавољем учењу његовом; јер свакоме је говорио шта хоће бити, и то је бивало. Тако се прелашћивао лишеник тај не мало времена. А другог дана друге недеље по вазнесењу Господа нашег Исуса Христа, јавио се тада њему скверни бес и рекао њему: да знаш, Оче, да ради твога непорочног и равно-ангелног житија, доћи ће други ангели, и тако у телу узеће тебе на небеса; и тамо ћеш гледати неизречене лепоте владичине са свима ангелима. И ово кад је рекао бес, невидљив је постао. А човекољубиви и милостиви Бог, Који неће нико да погине, уложио је у срце његово да јави игуману. И кад је дошао брат и по обичају донео њему храну, онда је (монах) привирио одозго и рекао њему: брате, иди и реци игуману, да дође овамо. И он је отишао и казао игуману. А игуман је устао и брзо дошао, и по лествици је узишао к њему. И рекао је њему (игуман): ради чега си, чедо, наредио мени да дођем овамо? А он рече њему: шта да ти оддам, Оче свети, за све, што си учинио мојој недостојности? А игуман рече њему: какво добро сам учинио теби? Да, Оче, рече, многа добра и велика кроз тебе сам се удостојио (преко тебе); кроз тебе у анђелски образ да се обучем удостојио сам се; кроз тебе ангеле да видим и с њима да беседим удостојио сам се; кроз тебе сам прозорљиви дар пророчки примио. А игуман ово кад је чуо, зачудио се и рекао је: окајани (јадниче), зар ти Анђеле да видиш, зар си се ти и прозорљивости дару удостојио? Тешко теби, лишени; зар ти нисам говорио: не иди у пећину, да се не преластиш од бесова. И ово игуман кад је говорио, онда рече брат: не говори тако, честни Оче; ја ради светих твојих молитава ангеле видим; а сутрадан од њих ћу узнесен бити на небеса са телом мојим. И да зна твоја светиња, да ја узходим (на небеса), и ово хоћу да просим од Господа Бога нашега, да и тебе узму ангели, да би са мном био у слави оној. А ово кад је чуо игуман, ударио је њега у лице и рекао: демонизовао си се, окајани; ипак пошто сам дошао овамо, онда нећу да идем одавде, него ћу овде да седим, док не видим шта ће се догодити теби; јер скверне бесе, које ангелима називаш, ја њих нећу видети, а ти кад видиш њих да су дошли, тада кажи за њих мени. И наредио је (игуман) да се узме лествица и остао је у пећини постећи са прелашћеним (монахом), и појући псалтир без престанка. И кад је дошао час, у који се надао прелашћениј да се узнесе на небеса, онда је видео бесе како су дошли, и рекао је: дошли су, Оче. Тада је игуман загрлио њега и завапио, говорећи: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помози прелашћеном рабу Твојем, и не остави њега нечистим бесима да овладан буде. А ово кад је говорио он, беси су вукли прелашћенога, и хтели су да отму (њега) од Старца. А овај (Старац) је запретио њима. И онда су они узели мантију прелашћенога, и постали су невидљиви. И видели су мантију како се узноси на висину ваздуха, док се није сакрила. И после доста времена, и гле, мантија је доле летела и пала је на земљу. Тада је рекао Старац прелашћеноме: видиш ли, безумни лешениче, шта су учинили беси мантији твојој? Тако су хтели беси и теби да учине; па као и Симона мага у ваздух би те узнели и онда пустили, и скрушили би тебе, и зло би предао окајану твоју душу. Тада је позвао игуман монахе, и наредио им да донесу лествицу, и свео је (доле) прелашћенога. И наредио је њему да служи у кухињи, и у пекари, и у осталим службама монасима, да би се смириле његове помисли; и тако је спасио брата тога. Видите ли лукавства нечистих бесова? видите ли, братијо, какве противнике имамо? Онда да пазимо себе, и сваким чувањем да пазимо срце, и да не примамо њих; јер улажу у нас помисли. Него пре да помишљамо о смрти и о вечним мукама; и њих (враге и помисли) да погазимо гладом и бдењем и молитвама. И у смирењу срца Богу да се молимо, да сачува нас од свих замки вражијих, које лове нас.

           10 јануар

Слово из житија светог Маркијана, како је свукао са себе ризу и дао је сиромаху

Кад је свети патријарх Генадије литију чинио са моштима свете мученице Анастасије у цркву коју је сазидао Маркијан, тада је мноштво народа спроводило њих (мошти) са свећама и с тамјаном. А преподобни Маркијан је испред возила ишао. И онда је неки убоги просио од њега милостињу; а он није оклевао, нити се одрекао, него је свим срцем послушао, и пошто се утајио од свих, отишао је у скривено место и свукао ризу своју (свиту) и дао је сиромаху, и постао је наг, само у фелон одевен, (и тако је учинио дело по слову Господњем: свакоме, који проси од тебе, дај). И онда је ушао (Маркијан опет) у ред и ишао, а да нико не зна шта је учинио. И ушао је у цркву свете Анастасије, и положили су мошти честно. А кад је била света служба и дошао час прања руку, онда се покривао фелоном својим божанствени Маркијан, и обазирао се, да не виде њега како је наг. А ђакони сви, и презвитери, и патријарси, видели су њега у царску ризу обучена под фелоном његовим; тако исто и кад су се причешћивали, видели су. И онда су неки од презвитера оптужили њега код патријарха. А он рече: и ја сам видео. И кад је скончана била служба, онда је позвао њега патријарх Генадије у сасудо-хранитељницу (где се чувају црквени сасуди), и почео је да ружи њега, говорећи: шта си учинио, брате, мимо закона? Зар је лепо теби у царској одежди да литургишеш (да служиш)? А он је са смирењем припао к ногама његовим, говорећи: опрости ми, владико, јер нисам учинио ништа такво. Говори њему патријарх: ми смо те сви видели, и зашто не признајеш? И онда су приступили (неки) и подигли су и открили фелон, и видели су тело његово наго. И кад су дознали заиста од њега, шта је било, онда су прославили Бога, Који даје тајну благодат људима, који љубе Њега. И од тада је познато било многима милостиво житије његово. И у толико трпљење сиромаштва, и у не-марење за имање је дошао, да је негде, кад је он по киши ходио, мокра постала обућа његова (котига). И ушао је онда у храмину своју, и пошто је раздувао жар, тако је пребивао сушећи обућу своју; јер није имао друго нешто да би изашао као обично. А догодило се тада да је послао патријарх (клирике да позову) преподобнога, и послани су нашли храмину његову затворену, и стужавали су (њему) и звали га. И он је обећао да пође, и није ишао, јер се није осушила обућа његова (котига). Онда је видео један од људи, који су звали њега, кроз даску, шта се збива, и онда је казао онима с њим, и јавили су патријарху. А он кад је чуо, рекао је онима с њим: ништа се не чудите кад чујете о Маркијану, јер тај навику има од младости (наук), пошто се јединоме предао човекољубцу Богу, и делом апостолско слово твори: кад има храну и одећу, тиме да буде задовољан; и ово кад су чули, похвалили су Бога. А према добром његовом житију дао је њему Бог дарове чудо-творства: бесе да изгони, болестне да исцељује. И ово је чудо чинио: ходао је ноћу по улицама, па где би нашао мртвака како лежи, он би прао њега и облачио, и говорио би мртваку: устани, брате, да се целивамо. И устајао би мртвак по слову његовом, и пошто целива њега, опет би почивао. И овог блаженог мужа Бог је усвојио, и Анђели су похвалили, и цареви се постидели, беси се побојали, и сви народи су се задивили и Бога су прославили.

11 јануар

Слово из житија светог Теодосија

Био је у пустињи близу Јерусалима црноризац, Теодосије по имену, који је из детињства богоугодно живео, у глади и бдењу и молитви, и нарочито је милостињу чинио према сиромасима. И Бог, Који прославља човека, који прославља (Бога), учинио је њега старешина да буде свима људима около Јерусалима. А његов је био манастир свете Богородице, у коме је блажениј велику мудрост на убогима чинио. Јер био је ту народ многи, и убоги су ту потребно примали: једни одећу, други храну, а трећи су ради других потреба долазили; и свима је преподобниј без оскудице давао (без шкртости). И много пута је у град долазио и посећивао болестне, и губавима свима је требовање давао не-оскудно. И болестне је љубазно целивао, и хлебове, и уље, и вино, и воду, код глава њихових својим рукама је постављао, и онда је одлазио. И умрле је прао, и на својим раменима са ученицима својим ка гробу је (њих) доносио и сахрањивао. Сироти и удовице, као ка извору, ка рукама његовим су долазили, и утешавали се и примали, и просто рећи: био је по истини око слепима, и вођ хромима, и безкровнима покров, нагима одећа. Јер су постављали сваки дан у манастиру сто трпеза на исхрану убогима. А једном, кад је хтео Бог раба Свога веру да јави, онда је оскудицу учинио у манастиру. Јер народ сиромашан је дошао код врата за уобичајену милостињу; и гле, мноштво сиромаха кад су видели, ученици његови су (се) оскорбили, и казали су блаженоме, како хране немају. А он је са гњевом погледао на њих, и изружио је неверство њихово, и рекао: брзо отворите врата, да уђу. И Господ кад је видео веру раба Свога, онда је напунио храмину хлебова. И кад су сели по реду убоги, онда је наредио ученицима да предлажу храну. А они су тужни (дрјахли) пошли ка храмини, јер се нису надали да нађу нешто; и кад су видели пуну храмину хлебова, онда су похвалили Бога, и веру раба Његовог. И опет кад је дошао дан Успења свете Богородице, и кад је многи народ у цркву дошао, и кад хране није било да се предложи толиком мноштву, онда је погледао у небо преподобниј, и благословио је мале хлебове (које су имали); и кад су ти (мали хлебови) предложени били, онда се наситио народ; а од претека (хлеба) многе су напунили котарице, да су онда (те укрухе) осушили на сунцу и дуго времена су (њих) јела братија. А једном кад је велики дан дошао, и кад су веома од раздавања оскудели, па ни хлеба, ни уља, ни друго чега нису имали; онда су дошла братија код преподобнога жалостна (у скорби), како немају ништа за свети празник. А он је утешавао њих и говорио: чеда, Бог је учинио чуда очевима нашим, кад је израиљце у пустињи нахранио, Тај исти ће и на нама убогим учинити милост, само претрпите, и Бог неће оставити нас. И у велику суботу, кад је сунце залазило, и гле, неки (човек) са две мазге је дошао у манастир, носећи сваку различну храну; и њу су примили, и онда су похвалили Бога с великом радошћу. И ово су верни цветови милости, и плод; јер зна (Бог) да твори вољу људи, који се боје Њега, овде и у будућем веку.

Слово светог Оца Евагрија о величању

           12 јануар

Слово светог Атанасија о преступању закона

Кад се не твори воља Божија, (то) је замка ђавоља. Као и птица, иако се целим телом не свеже, него (само) за једну ногу, (она) под влашћу бива (ловца) који је положио замку; тако и ми од житија и од вере не-добри (кад нисмо добри), под влашћу смо ђавола. Јер неће сваки, рече Господ, који Ми говори: Господе, Господе; ући у Царство небеско. И опет: не знам вас; одступите од Мене сви, који чините безакоње. Видите ли, шта се налази (добија) од вере без добрих дела? И девама ће то исто рећи: не знам (вас). Шта су дакле нашле (добиле) оне од девства према толиким трудовима, кад њих не зна Владика? И многе другде налазимо о вери не-осуђене, а од житија зло мучене (у страстима). Али људи, који заповести не сачувају, они ће свакако погинути. Јер и деве нису због блуда (одбачене) да не уђу у живот, нити због пијанства, нити зависти, нити зло-верија, него због оскудности уља, јер нису чиниле милостињу. Јер уље је милостиња, јер она сваки грех чисти, и к Богу приводи. Јер сте чули и самог Господа како немилостивима говори: идите од Мене проклети у огањ вечни. Други ни један није поменуо грех, него нисте учинили једино, рече, милости, нисте нахранили браћу Моју, тога ради не знам вас.

Слово светог Евагрија о смиреним и гордим људима

           13 јануар

Поука о труду и о Царству небеском

Не лењите се, браћо, о своме спасењу, нити пребивајте као скоти без уздржања једући и пијући; јер није на овај живот изабрао нас Христос, него на Царство небеско је позвао нас; и заповест је предао нама, коју, ако учинимо, ући ћемо у њега (у Царство). Јер кроз многе скорбе ваља нам ући у Царство небеско, и усиљивачи грабе њега. Јер то усиљавање присиљава Бога, и даје живот. Јер Тај (Бог) зна срца наша, да ли се заиста трудимо ради Њега, у молитвама и у бдењима у цркву трчећи, и песмама славећи свога Творца. Који (Бог) у анђелско достојање (наслеђе) узводи људе, који работају Њему, и који муче себе ради Бога, и презиру мало-времени овај живот, и они су знани Богу (познати). Јер знате и сами Павла како говори: да неправедници неће ући у Царство небеско, ни блудници, ни прељубници, нити содомски блуд који чине, нити лопови, ни клеветници, ни маздо-имци. Јер љуто је веома човеку, који се у ове (страсти) увезао, и хришћанин се назива, а не (још) да би и Божије милости чекао.

14 јануар

Слово о грешницима, који се погребују у цркви

Била је нека црноризица у страни Тавенисијској, која је плоти уздржање стекла, а суровством језика од празно-словља није се оканила. И ова, кад се преставила, и пошто је имање дала, била је погребена у цркви. И прве ноћи црквени стражар откривењем Божијим видео је ову пред жртвеником избачену, и упола како гори; јер једна половина њена у огњу убачена је горела, а друга половина пребивала је не горећи. И ујутру је устао (стражар) и свима исповедио, и место је показао на коме је та црноризица огњем сагорела. И кад су дошли (они) пред жртвеник, нашли су место опаљено на мрамору, на коме је сажежена. Овом ствари јасно се показало, да чији греси нису отпуштени, да неће избећи суд; а од свештених места помоћи не могу да добију. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

           15 јануар

Слово о људима, који се сахрањују у црквама

Валентин, неки по имену, лаодикијски судија негде је умро, муж свакако љут и маздо-примац (мито је примао), и сваким нередом се упражњавао. Његово тело су у цркви светог мученика Вара погребли. А онда у поноћ у цркви тој гласови и вапаји су бивали, као да је тај насиље од некога примао, тако је вапијао. И кад су према таквим вапајима дотрчали стражари, онда су видели (два) страшна и трепетна духа, како су тога Валентина ноге оковали ужем, и немилостиво су ван из цркве вукли (њега), који је свакако веома горко вапијао. И ово кад су видели, онда су са страхом на своја лежишта отишли. И јутро кад је било, онда су пред свима отворили гроб, где је Валентин био положен, и нису нашли тамо тело његово. И кад су потражили, онда су далеко од цркве нашли њега у некој јами бачено, и по ногама свезано, као што је било из цркве вучено. Зато, ствар ову да разумемо сви, да људи, који имају тешке грехе, ако и у свештеним местима нареде њих да погребу, а дела своја имају осуди достојна, онда од светих места никако избављење неће примити; него од својих сагрешења оптуживани, (они ће још) горе муке примити. Јер место никога није осудило, него од дела је и корист и мука. Па ово кад разумемо и знамо, онда да не настојимо грешна окајана тела своја да погребемо у цркви, где нису достојна (да буду). Да поменемо Оце пустињске; еда у цркви леже? (не) него у пустом месту. Једни су од скорбе умрли, а други су од звери поједини били, а трећи су се сваким различним насиљем житија овога лишили (живота); али душе њихове са Анђелима се радују, у светлу живота вечнога. Зато и ми да се потрудимо да имамо покајање и милостињу, кротост и уздржање, и свака добра дела, да би били причастници живота вечнога.

Васпитање о небеском Царству и о вечној муци

Ако дакле у велики град уђемо; који је у овом веку од људи саграђен и који ће опет после мало бити разорен; ако дакле почнемо кроз њега да идемо, да би се наситили лепоте његове, межине, и улица, и дворова, и тако бисмо хтели свагда кроз њега да идемо, ради красоте његове. Колико ће онда више (да се диве) људи, који се удостоје у Господњи град и горњи Јерусалим да уђу, где ће почети увек да се наслађују, чије су лепоте више похвале.[6] А опет у дворе цара земаљског кад уђемо, и видимо у њима палате велике, украшене различним мрамором, и златом, и сребром; па затим видимо цара, и мужеве како стоје уредни у красним одеждама, и цар седи одевен у порфиру, и са венцем од камења драгог, у таквој лепоти и красоти, која је трулежна у суштини (тљена). Колико онда више људи, који у Царство небеско уђу к Богу, да неће да се насите лепоте Његове радујући се, и славе Његове вечне. Јер ако човек уђе у виноград, који је од људи насађен, и види њега веселог на изглед (лепог), и воћем сваким украшеног, и цветовима свакаквим, и дуго онда хоће да иде у њему, и кроз њега идући да се весели, а трулежан је у суштини (тљенен). Колико ће онда више човек, који у Божији град уђе, који ако је творио заповести Божије на овом свету, онда ће да се обрадује славно и духовно у светлу неизреченом, и у слави непролазној, кад види Владику Господа свијех, како Својом славом одасвуд осијава праведнике; која (слава) много више од сунца сија, у нетљене и безсмртне очи људима, који се радују и веселе духовно увек; и остало све-лично примају вечно, које не може да се искаже. Али да побеседимо и о безконачној муци, причом овога века, као што смо и безконачна блага исказали. Како дакле можемо да претрпимо неуспављивог црва муке ми, који овде худо гмизање буба и комараца и мушица не можемо да трпимо, него се вртимо на постељи својој, и рукама ово и оно трудимо се да ухватимо; ноктима се дакле по телу чешемо, помоћ телу чинећи, због гмизања неког. А како дакле огњено родство да претрпимо лако ми, који сунчеву жегу не можемо да трпимо, и под сенку прибегавамо, или у кљет, тражећи покоја. И како таму преисподњу да претрпимо и шкргут зуба ми, који овде у тамној храмини ни један дан не можемо да трпимо, где нема болова, ни плача и шкргута зуба? Тако исто се метемо и стрепимо, говорећи: када ћемо изаћи ми из храмине ове, да бисмо светло ово видели худо? Ако су дакле таква блага вечна, и безконачне муке, као што смо ево по реду указали, онда зашто се лењимо, а не потрудимо се према Творцу и Богу нашем? Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

16 јануар

 Слово о неком монаху, који је хтео да узме кћер јереја идолског, и да се одрекне Христа, и светог Његовог крштења; и опет је спасио њега Бог

Брату (неком) била је борба у блуду; и догодило се њему да пролази село египатско, и кад је видео кћер јереја идолског, онда је заволео њу, и рекао је оцу њеном: дај ми њу за жену. А он одговори и рече: не могу да дам њу, док не питам бога мога. Онда је рекао (јереј) демону: ево неки монах проси кћер моју; да ли да дам њему? И одговори демон и рече: ако се одрекне Бога свога и крштења и обећања монашког, онда дај. И монах је обећао; и одмах је видео, како је голуб изашао из уста његових; и одлетео је у небо. Онда је отишао јереј код демона и рекао: ево дакле обећао је. Тада је одговорио ђаво и рекао: не дај њему кћер твоју за жену, јер није одступио од њега Бог његов, него и још њему помаже. И дошао је јереј код брата и рекао: не могу да дам њу, јер још Бог твој помаже теби, и није одступио од тебе. А ово кад је чуо брат, онда је рекао у себи: ако је толику благодат јавио мени Бог, а ја окајаниј одрекао сам се Њега и крштења и обећања монашког, и благи Бог још помаже мени. И тако у себе кад је дошао, онда се уклонио и изашао у пустињу, и Старцу великом је исповедио ствар. И одговорио је Старац и рекао њему: седи са мном у пећини, и пости три недеље, једанпут у два дана једи (чрез ден), и ја ћу молити Бога за тебе. И сажалио се Старац на брата (побоље), и помолио се Богу говорећи: молим Те, Господе, подари ми душу ову, и прими њено покајање; и послушао је њега Бог. И кад се скончала прва недеља, онда је дошао Старац код брата, и упитао га, говорећи: јеси ли видео нешто? Одговорио је брат и рекао: да, видео сам голуба како лети, превише на висини небеској, према глави мојој стојећи. И одговорио је Старац и рекао њему: веруј, пази себе, и моли Бога свагда. И друге недеље дошао је Старац код брата и упитао га, говорећи: јеси ли видео нешто? А он је рекао: видео сам голуба како је прилетео према глави мојој (приближио се). И запретио је њему Старац говорећи: бди умом и моли се. Онда је дошао опет кад се скончала трећа недеља, и упитао га, говорећи: коју си ствар видео? А он је одговорио: видео сам голуба како је прилетео и стао је поврх главе моје, и (ја) сам пружио руку да ухватим њега; а он се подигао и ушао је у уста моја. Тада је похвалио Старац Бога и рекао: ево примио је Бог покајање твоје, на-даље пази себе. И одговорио је брат и рекао: ево од сада ћу с тобом да седим, Оче, док не умрем.

Слово Јована егзарха, да не желимо да се погребемо у светим црквама

Јован велики, суште у Риму цркве егзарх, достојну памјати говорио је беседу: како је Валеријан патрикије у граду Византији био, и догодило се њему да се прастави. А тога града епископ имање од отрока његовог је узео и место у цркви је дао, где су тело његово хтели да погребу. А тај Валеријан патрикије од младости и до старости је слабо живео, и сваког греха је био искусан, а мазду је узимао и никада се није окањивао. И те ноћи, у којој је погребен био, свети мученик Фаустин, чија је била црква, јавио се црквењаку говорећи: иди и реци епископу, да смрдљиве плоти избаци ван. Ако ли то не учини, онда у тридесети дан ће умрети. А ово дакле јављање стражари су видели, и побојали су се да кажу епископу. Онда се опет други пут јавио њему, уверавајући, и рекао је (исто). А он се одрекао да каже епископу. И у тридесети дан епископ тај здрав је био, и у подне, кад је на лежишту своме почивао, одједном је смрћу скончао. Јер тако оддаје Бог одмазду људима, који наредбу Његову преступају.[7] Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

17 јануар

 Слово о црноризцу Мартирију, како је Христа носио

У земљи Саворској био је неки црноризац христо-љубив и сиромахо-љубив и милостив, млад по годинама, а стар по смислу (по разуму), који је чисто житије имао, по имену Мартирије. Овај је дакле обичај имао, из свог манастира у други да иде код духовног Оца ради молитве. И једном кад је он ишао, нашао је на путу сиромаха где лежи, и бољкама је оборен (био), који је тамо (исто) хтео да иде, и није могао због болести. И блажени Мартирије је помиловао њега, прострео је мантију своју, и љубазно носио њега. И кад је дошао код манастира, Отац његов духовни прозорљивим очима је видео и завапио је својим црноризцима говорећи: трчите брзо, отворите врата манастира; брат Мартирије иде и Бога носи. А овај (Мартирије) кад је дошао код врата (манастира) носећи сиромаха, и (одједном) се узео са плећа његових и јавио се њему образом као што је на икони насликан, избавитељ човечијег рода Бог и човек, Спас Исус Христос, и узносио се на небо, док је Мартирије гледао. И узходећи рекао је њему: о Мартирије, ти Мене ниси презрео на земљи, и Ја тебе нећу на небесима. Ти си на Мене сада погледао милошћу, а Ја ћу тебе на векове помиловати; и ово кад је рекао, невидљив је постао. И кад је ушао он (Мартирије) у манастир, онда је рекао њему Отац духовни: брате Мартирије, где је (сиромах) кога си носио? Одговори (Мартирије) говорећи: да сам знао, Оче, Ко је, онда бих ухватио чврсто за ноге Његове. Тада је казао свим црноризцима шта је било. И упитао је њега Отац говорећи: да ли ти је тешко било, чедо? А он рече: не, Оче; кад сам носио, нисам осећао тежину (теготе); јер носио сам, рече, (Бога) Који носи мене, и цео свет без труда, и словом све држи.

Поука о небеском Царству

Царство небеско је вечно и безсмртно, које чекају људи, који работају Господу; који су се ради њега одрекли од света овога и свих похота његових, и не ваља нам (ни) помињати њих. А ово смо оставили ради заповести Божије, да не би опет, кад (ово) времено заволимо, (оно) вечно погубили. Јер нелажно је слово (Бога) Који говори, како: сваки, који остави дом, или њиве, или оца, или матер, или жену, или децу, или браћу и сестре, онда ће сто-струко примити овде, и у будућем веку живот вечни. Али како други сматрају и говоре, да о мучењима у време гоњења ради имена Свога је рекао Господ. Али не говори: да су они једини мучени за име Моје у време гоњења, који су тела своја на смрт предали, да би живот вечни наследили. Него сви, који су се ради имена Мога од зала света овога и од свих похота његових, и од свега имања одрекли, и (они) живот вечни, речено је, са Мученицима наслеђују. И све сиромашне духом и чисте срцем, и кротке, и бого-бојажљиве, (све) блажи Спас и говори: јер је ваше Царство небеско. Јер Мученици на један час времена су се подвизавали и скончали, а житије црноризачко је кад сваки дан страда (монах) Христа ради, и мучен бива; и не боре се (монаси) против плоти и крви, него против владика, и против власти, које држе свет таме, и против духова лукавства, до последњег издисаја борбу имајући, и страдају и венчавају се, оружије Божије имајући, ради Христа, Који нам помаже и савршава нас.

18 јануар

 Слово од Отачника, како је добро да се труде монаси

Дошао је однекуд монах код игумана Силуана у гору Синајску, и видео је братију како делају (како раде), и рекао је Старцу: не делајте јело пропадљиво, јер Марија је добру част изабрала. Говори онда Старац ученику своме Захарији: води брата овог у храмину пусту. А кад су почела да једу братија, онда је гледао затворениј (монах) кроз окно, да ли ће да позову њега на јело. Па како нико није позвао њега, онда је устао и дошао код Старца и рекао: зар нисте јели, Оче, данас? Одговори Старац: већ смо јели. И рече брат: па зашто нисте позвали мене? И говори њему Старац: ти си човек духован, и не требујеш храну ову. А ми смо плотјани, и хоћемо да једемо, и тога ради страдамо. А ти си добар удео изабрао, читај књиге и храни се словима духовним. И ово кад је чуо брат, онда се поклонио до земље. Говори онда њему Старац: свакако је човеку корист од страдања. Јер и Марија је ради Марте похваљена била на вечери.

Поука блаженог Илариона

Као што човек, кад има тело приковано на дрвету, (он) је онда непокретан на свако дело које год хоће; тако и човек, кад Божијим страхом прикован има помисал, (он) је онда непокретан на сваку вољу плотску. Као што и човек, који је на крсту прикован, он не помишља на садашње, нити се својој вољи предаје, нити се похотома смућује, нити је печалију делања побеђен, нити се (гордим) презиром надима, нити се завишћу распаљује, нити прошле укоре помиње (увреде); јер мало пред исход из житија очекује распећем. Тако и човек, који се одрекао од света и Божијој љубави се као на крсту приковао, (он) из житија овог исход сваки дан очекује, и непокретне и недејствене има похоте плотске мисли. Па чувај се, кад некад њих помислиш да примиш, од којих си се одметањем одрекао. Пази се, да не би плоти родитеља и рођака прву љубав поменуо, и кад се на печали светске вратиш, онда неуправљен да се нађеш у Царство небеско. Јер није блажен човек, који је добро почео, него који је у томе остао (пребивао). Јер змија, која гмиже по земљи, (она) пази на нашу пету, па све до (краја) живота нашега запиње нас (спотиче), и не почива. Кад те нападну помисли, од почетка се не стиди да их објавиш твоме Оцу, да би скрушио главу змије. Зато по писању, ако си приступио да работаш Господу, онда припреми срце твоје не на безпечалије, нити на покој, нити на весеље, него на искушења и на скорбе. Јер кроз многе скорбе ваља нам ући у Царство небеско; и узак и прискорбан је пут, који води у живот вечни, и мало је њих, који улазе њиме. Па пази већ о малима и великима, и о причама, и управи свој живот. Не пази на лењиве и немарене о своме спасењу, него крепак буди у добрим помислима; иако су многи звани, али мало је изабраних. И човек, који ходи под духовним правилом, (он) ће све до краја претрпети. А ово је рекао и Давид нарочито: а ја као глув не слушах, и као нем не отварах уста своја, и остало. И не подражавај те (монахе) који су непокорни и непослушни, и дрски, који се укоравају, и преслушљиви су. Него ако ти неко поништење чини, или укоре, онда непокретан буди, као нем и глув. И увек стих овај псалма овога у уму своме имај: рекох: сачуваћу путеве моје, да не сагрешим језиком мојим; положих устима мојим стражу (ограђење), и све што је затим. И ако ти нешто наређено буде од Оца да учиниш, онда са свом кротошћу и вером чини послушање, и слушај, како ћеш моћи да чиниш по реду савршење (савршенство). Начело нашег спасења је страх Божији; и од тога се рађа послушање и презир свих ствари, и од тога смирење и своје воље умртвљење, и од тога похотно корење вене, и од тога сви недостатци душевни се одлажу (одбацају). И тако добра дела творе у Христу Исусу Господу нашем, и љубави Његовој се присвајају. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

19 јануар

Слово човеку, који се спасао од болести ради милостиње, и опет кад се раскајао, умро је

Човек неки био је у Константин-граду, који кад се разболео и кад се смрти побојао, онда је сиромасима дао тридесет литри злата, и онда је ради те милостиње здрав постао. И ђавољим научењем затим је почео да тугује за златом, и раскајао се о милостињи, коју је био учинио; и казао је то ближњем другу (пријатељу), који је био богат. А он говори њему: никако, човече, не примај савет тај зао; да не би прогневио Бога, Који те васкрсао ради милостиње; да не би и смрт напрасну навео на себе, и да не би отишао без покајања. А овај није послушао, него се још разгневио (отбјегајушчу). Онда је рекао њему друг: ако моје глаголе не слушаш, које на спасење твоје не примаш, ја ћу ти онда рећи други савет. А он рече: који, и како? А истинити милостивац одговори: пођи са мном у цркву, и реци: нисам ја, Господе, учинио милостињу, него његова је (милостиња); и ја ћу ти дати тридесет литри злата. И он је обећао тако да учини. И у цркву кад су дошли, онда је овај злато у руке примио; и кад је он то изговорио, и кад је излазио из двери црквених, онда је пао и умро. И све (људе) који су се нашли ту страх и трепет је ухватио, и праведноме судији Богу песму су оддали. А кад су клирици наређивали господару тога злата да узме своје, он се одрекао њега и рекао: да ми не буде то ни у помишљању да примим, (то) које сам урачунао Господу Богу, и Његово је и у вишњим скровиштима је записано, да не могу њега имати у власти (то злато). Тако дакле и Ананија са женом својом Сапфиром, кад су оддавали Богу цену њиве своје, па кад су утајили од цене, одједном су умрли; него Бог се неће поништити (не може се слагати Богу). И сви кад су (ово) чули, корист су примили, и дали су сиромасима (од овог) умрлог тридесет литри злата.

Поука блаженог Макарија

Како људи, који неће по закону да чине, и неће да слушају које неће (што им се не допада), онда нека се припреме да слушају и да трпе. Јер ако ми ућутимо, камење ће завапити. Ако неко нешто на корист са дерзновењем говори, примиће плату (мзду); а ако нешто на покој људима, који слушају, говори, онда ће лицемеран примити суд. Јер боље човек од истине корист да прима, и омрзнут да буде (од људи), него ли од лицемерства (да буде) повређен, а љубљен да буде (од људи). Јер ненавиђене без правде (људе), подигнуће Господ; а љубљене сујетно (људе), поништиће. Јер су многи путеви покајања. Прво, кад се каје (човек) од грехова својих. Друго, кад опрашта ближњему сагрешења. Треће, кад молитву од свега срца узноси. Четврто, кад милостињу даје. Пето, кад има од смирења мудрост. Немојмо дакле да се лењимо, него по свему овоме сваки дан да ходимо, јер су веома угодни путеви ови. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

20 јануар

 Слово из житија светог Јевтимија

Кад је свети и велики Отац Јевтимије био у лаври с братијом у оскудици и недостатку многом, јер је све раздавано у милостињу, онда су трпели Господа ради сиромаштво. А догодило се четири стотине мужева, кад су од Јерусалима ка Јордану ишли, да се уклоне они на десно, и дошли су у лавру код Јевтимија. А кад је видео Старац, онда је позвао трпезара (келарја) Дометијана, и рекао: постави људима овим да једу. А он је рекао: немамо, осим да једу десет мужева; и где да узмем хлебове за толики народ? А свети Јевтимије знајући благодат страно-љубља, пророчким гласом рече: иди, као што сам ти рекао, тако учини. Јер тако говори Дух Свети: има да једу, и да остане (да претекне). А трпезар (келар) је отишао у храмину, и онда није могао да отвори двери; јер Божији благослов је напунио храмину до врха. Онда су дошли (други монаси) и једва су отворили двери, и онда су износили из двери хлеба. Тако исто благослов је био и о вину, и о уљу; и јели су (сви) и наситили се. И затим за три месеца нису могли двери да подигну (толико је била пуна храмина). И ово је учинио Бог светом Старцу Јевтимију, ради госто-примства је благослов дао. А Дометијан се зачудио благодати Божијој, и пао је на ноге Јевтимијеве, тражећи опроштај, зато што је као човек сумњао. А Старац је подигао њега и рекао: чедо, човек који сеје у благослову, у благослову ће и пожњети; госто-примство да не заборављамо; јер тиме, рече, утајили су се неки (људи), који су угостили Анђеле. Дерзај, чедо, (буди смео) на милостињу и госто-примство; јер кад и после нас буду долазили вама странци, онда достојно угостите њих. Јер неће оставити Господ место ово од сада и до века; јер том жртвом угађање прима Бог.

Слово од Отачника, питање три монаха према духовном oцу о врлинама, које су без милости и без љубави

Дошла су некада три брата код неког Старца у скит. И упитао је један говорећи: Оче, научио сам стари и нови Закон наизуст (напамет)?  И одговорио је Старац и рекао њему: испунио си ваздух словима, и нема ти користи. И други је упитао њега говорећи: ја сам стари и нови Закон исписао себи? И одговорио је Старац и рекао њему: и ти си прозоре испунио кожама, и нема ти користи. И трећи је рекао: а мени је на огњишту узрасло биље? И одговорио је Старац и рекао њему: а ти си госто-примство одагнао од себе, и нема ти користи. Него ако хоћете да се спасите, онда имајте према свима љубав, и милости приљежите. Богу нашему слава, сада и увек, и у векове векова.

21 јануар

 Поука светог Василија о врлини

Научи се, верни човече, благочестија да будеш љубитељ. Научи се да живиш по јеванђелском слову: очима управљење (усмереност), језику уздржање, телу порабоћење, уму смирење, помисли чисте имајући, гњеву потребљење. Присиљавај се на добра дела. Господа ради кад си лишаван, не свети се (не одмаздуј); кад си ненавиђен, воли; кад си гоњен, трпи; кад хуле на тебе, моли; умртви грех; распињи се са Христом. Сву љубав положи на Господа, да би (се) нашао (тамо) где су миријаде Анђела, и првенаца сабори, и апостолски престоли, жезли патријаршијски, венци мученички, и похвале праведника; њима се сам приброј и жели (да будеш са њима). А кад дође напаст на тебе од искушења Божијег: или нагота, или скорб, или глад, или друго нешто, или болест која искушава тело твоје, или крви пролиће Бога ради, онда трпи са похвалом Божијом, надајући се на Господа милостивога, да би са дерзновењем не-срамно рекао: прођосмо кроз огањ и воду, и извео си нас у утеху

Слово Козме презвитера према епископима и поповима, који напасају стадо Христово

Не погребујте талант у јелима, не кријте бисер Господњи у пијанству. Јер ако је онај раб примио један сребреник, и њега није погубио, него је принео њега господару и рекао: побојао сам се тебе, јер си јаростан (човек), жањеш, где ниси сејао, и сабираш, где ниси расточио; и (зато) сам отишао и сакрио сребреник твој, и ево имаш твоје. Какав је чуо одговор? какву је плату примио? злиј, рече, рабе, знао си, како жањем, где нисам сејао, и сабирам, где нисам расточио; па зашто онда ниси дао сребро моје мењачима (на тржишту, торжником), па и ја, кад дођем, узео бих сребро своје са добитком? И рекао је (слугама) које пристоје: убаците њега у геену огњену. Послушајте пастири страшан овај одговор. Ако дакле није погубио сребро Господње, него је у платну чистом владичино принео владици, па ће толико мучен бити; онда колико више људи, који су примили два сребреника или три, па њих нису сачували, него у лењости погребли, (колико ће више они) двоструку и троструку муку примити. Послушајте врховног Апостола, како вас учи говорећи: напасајте то код вас стадо Божије, настављајући не силом, него вољом; не маздом, него љубављу. Не као да владате влашћу, него образ бивајте стаду, да би се јавили начелнику пастира, и да би примили неувенљиви славе венац. И опет: трезвите се и бдите, јер противник ваш ђаво као лав риче и ходи, тражећи кога да прождере; коме се противите тврдо вером. Кад слушате ова слова, епископи, онда пазите дакле о томе, како је лепо вама да приљежете о повереном стаду, да би се удостојили да примите обећана блага у Христу Исусу Господу нашем.

22 јануар

Слово од Отачника, о Старцу, који је пио чашу вина и изагнао беса

Узишао је Старац некада од скита сам у Тернув, где је одсео, и донели су њему због труда постног вина мало. А други (људи) кад су чули за њега, донели су њему једног бесомучног. И почео је демон да клевета Старца и говори: зар сте ме код вино-пије донели? А Старац (најпре) из смирења није хтео да изагна њега, али због ружења његовог рече: верујем Христу, да нећу скончати чашу ову пијући, док не изађе. И кад је почео да пије Старац, онда је завапио демон и рекао: тераш ме (гониш ме). И пре него је скончао чашу (Старац), изашао је (демон) благодаћу Христовом.

23 јануар

Слово о Павлину епископу, који је раздао цело имање своје на милостињу, и напослетку се сам на продају предао паганима

Да разумемо и да познамо, како су први (хришћани) са тачношћу (са извјестијем) заповести Божије чували, како су за ближње душе своје полагали, по слову (Христа) Који је рекао: веће од ове љубави нема, да неко положи душу своју за другове своје (пријатеље). И ово је учинио Божији човек Павлин; јер ево све, колико је имао код себе, (све) је дао за искупљење заробљеника, које су вандали из тракијске земље запленили. И до тога је предао, да није остало њему у келији ништа. И гле, дошла је нека удовица, пошто је син њен заплењен био од зета Риксова, и одведен у Вандалију; и она је од човека Божијег Павлина просила цену његову (за откуп). А Божији раб Павлин потражио је код себе, и није нашао шта би дао, осим себе самога једино. И говори њој (Павлин): друго теби немам шта да дам, осим мене самога (као) раба у твоју власт предајем; тако сина свога да узмеш, а мене самога у работу за њега продај (у робство). А она кад је чула ово, (за) ругање пре, него ли (за) милост је сматрала (ово). Али он (као мудар муж утешавао је жену и уверавао је словима, како реченим њој (словима ваља) да верује; и ради сина њеног епископа на работу да прода да се не ужасне. И онда су отишли обоје у Тракију, и срели су зета Риксова, кнеза вандалског, који је удовичиног сина држао; и онда је пала (удовица) пред њим молећи се, да би сина њеног отпустио. А варварин онај се узносио, и не само да није хтео да дадне, него (није хтео) ни да чује. Онда је удовица рекла, показујући епископа: овог човека за њега имам да ти дам, само учини милост на мени, јер ми је јединац син. А он кад је тихим лицем видео човека, рече њему: коју вештину знаш? И одговори Павлин: занат никакав немам, једино башту добро знам да делам (да радим оград). А ово кад је чуо варварин, онда је удовици сина предао. И она је узела њега, и у своју земљу се вратила. А Павлин је о башти бригу примио, и добро је делао (радио). И зет Риксов почео је често у башту да улази код њега, и са својим баштованом да разговара; и како је њега веома мудрог видео, онда је о свему са њим беседио, и испитивао је њега словима. А Павлин је на трпезу његову динтај и рекдов, и друга лепо-вона зеља (лепог мириса) сваки дан приносио, и хлеб је узимао и на трудове своје је излазио, и тако је много времена пребивао. А једног дана кад је господар његов са њим беседио, онда је Павлин тајно рекао њему: пази да нећеш негде да идеш; него о вандалском царству ваља ти да се бринеш, јер ево Рикс ће изненада да умре; па ако (ти) одеш, онда ће други царство твоје да зграби. А ово (зет) кад је чуо од свога баштована, онда никако није прећутао; него је отишао и казао, јер је изнад свих од Рикса био љубљен. А Рикс је рекао њему: ја хоћу да видим мужа тога, о коме говориш. А његов зет говори: сада ћу наредити њему да донесе код тебе на обед димента из баште, тако да упознаш њега, јер тај ми је рекао. И кад је Рикс сео да обедује, онда је ушао Павлин носећи од труда свога благо-воно зеље. И одједном Рикс кад је угледао њега, уздрхтао је, и господара његовог (зета) близу је позвао и тајну је јавио њему говорећи: истина је, што си од њега чуо. Јер ове ноћи видео сам у сну великаше на суду са мном како седе, и више свих овај је седео; и власт, коју сам испрва имао, судом њиховим била је одузета мени. Упитај онда њега: ко је? Ја (за) овог мужа не мислим да је прост, јер сам у великом чину њега видео. Тада је Риксов зет узео Павлина насамо, и испитивао га (о томе). А њему је човек Божији одговорио, говорећи: твој сам раб, кога си за сина удовичиног узео. А он је са приљежношћу питао њега: али шта си у твојој земљи био? Тада Павлин, пошто му је дотужило и није могао заклињање да преступи,[8] исповедио је (за) себе да је епископ. А овај кад је име његово чуо, онда се побојао, и са свим смирењем поклонио се њему, говорећи: тражи од мене шта хоћеш, да би се у своју земљу са великим даровима вратио. А њему Божији човек Павлин рече: један само од тебе просим добар дар: да све из града мога заробљенике отпустиш. Тада је дакле (зет) из све Фригијске стране потражио заробљенике хришћане, и привео је Павлину и предао, и у лађама и с храном, и самога (Павлина) са чешћу је са њима отпустио; и онда су с радошћу у своју земљу дошли. И не после много (времена) Рикс се преставио, као што је Павлин прорекао. А (Павлин) који је себе самога у работу предао (у робство), са многим рабима на слободу се вратио; Ономе (Христу) се уподобио, Који (Христос) је образ рабски узео, и све људе је од работе ђавоље ослободио. Зато да и ми не будемо раби греху; јер ослободио је нас Христос, Чијим стопама је последовао Павлин, и постао је чудан по свој земљи, и на небесима прослављен, и Царство Христово је наследио.

24 јануар

Слово светог Јована Златоуста о милостињи, како ваља од праведног труда чинити милостињу, а не од лихо-имства

Рекао је Господ: учините себи другове од мамоне неправде, да би примили вас у вечне покрове. Јер кад је рекао овако, онда није оставио само до тога, него је приложио (додао): од мамоне неправде, да сада исправљење твоје буде. Јер (имање) које си, рече, стекао зло, раздај добро; сабрао си неправдом, сада кајући се расточи. Јер и није ово врлина, да од те (неправде) дајеш; него да се од те (неправде) оканиш. Јер последње је безакоње, да од једнога отимаш, а другоме да дајеш. Јер ако чиниш милост од неправде, онда најпре оне помилуј, које си оглобио. Јер није милостив човек, који многе милује, него који никога не увреди. Јер људи, који од неправде не одступају, и Богу дарове приносе, непријатни су (и они и дарови). Јер је писано: жртве безаконика мрске су Богу. Боље је не стицати такво имање, него лицемерно давати Богу. А о људима, који не чине милости сиромасима, Пророк говори: човек, који затиска уши своје да не чује убоге, и сам (он) кад буде призвао, онда неће бити (никога) да чује (њега). Зато ваља положити милост и суд на уму; стицати дакле по суду, а раздавати на милостињу по писаноме, да би се тиме приближили к Богу. Зато у овима да испитује себе свако, и да осмотри шта је код њега, да ли је од својих трудова богатство, од кога хоће дарове да принесе Богу? Да није немоћнима насиље учинио, или је под собом суште окаматио? Јер ако си и властелин, не чини насиље, нити лихо-имство; него кад се прикључи теби власт, онда покажи праведно. Ако ли отимаш од убогих, и убогима дајеш, онда боље ти је да не грабиш туђе, нити да чиниш милостињу. Јер зашто чиниш мрско твоје приношење, од неправде почињеш да приносиш? Јер чиме хоћеш другог да помилујеш убогог, боље тога помилуј, кога си оглобио; јер лихо-имство Бог не прима. Јер милостиња од неправде не бива, нити од клетве благослов долази, нити од суза весеље. Зато вас молим, расуђујте сами себе о свакој ствари, и присилите се заповести Господње да учините, да би нашли покој душама вашим.

Слово о Јову и о сиромахољубљу

Послушајте, шта говори писаније о Јову: колико је имање било њему, стадо волова, и оваца, и камила, и остало сво имање, које је поверио Бог Јову, све то је огањ сажегао. И није рекао Јов глагол хулни, него: Господ даде, Господ и узе. Послушајте, он је толико погубио и није похулио, него кад је примио, захвалио је , а кад је узето од њега, није жалио. А садашњи људи, кад приме, онда дародавца не помињу; а кад погубе, онда на Творца почињу да хуле, и набрајају исправљења своја: ако негде једну посуду или један хлеб буду дали убогима, или једну свећу ако запале у цркви, или једно јаре ако на плодо-ношење принесу, онда помињу и говоре: ова добра дела смо учинили, па зашто је онда наишла на нас злоба ова? Али не само мале заповести помињи, него (и) колико си сагрешио помињи. Ако си запалио свећу у цркви, лепо; али ушао је убогиј, који је увређен од тебе, и уздахнуо је на тебе са сузама, и угасио је светлост твоје свеће. Ако си дао убогоме хлеб, онда ћу ја да ти сведочим; (али) помени, како су стада оваца твојих сву жетву убогога појела. Зато не вређај много, чинећи добра мало; не граби много, дајући мало. Хоћеш ли да не будеш оглобљен, онда (ни ти) не глоби убогог, ни ближњег свог; сироте не вређај, удовицама насиља не чини; убогог не презри, родитеља не без-чести, од Цркве се не одвраћај, позорницама се не приближавај, од блуда одступи, сребро-љубља се лиши. Брато-љубље не заборављај, злобну повреду од срца твога отерај, и љубав усади. Од страно-љубља се не одмећи, и од истине не одступај; од клеветања бежи далеко; смирење заволи, свађе се гнушај. Ово све чувај, и онда неће (на) тебе доћи зло. (А) ако наиђе, онда не хули. Ово све је учинио Јов слуга Господњи; кад су наишла зла она, онда није похулио, него је захвалио Богу и рекао: да буде име Господње благословено у векове. Ако дакле неко болује, или од богатства отпадне, онда овога (Јова) трпљење нека прихвати, и онда његовог венца биће достојан у Христу Исусу Господу нашем. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

25 јануар

Слово светог Григорија, папе римскога, о гостопримству

Неки човек богат са целим домом својим са великим трудом гостима је служио, како је сваки дан за трпезу своју странце приводио. А једног дана странац неки са другима многим је дошао; и онда је за трпезу своју привео њега. И кад је по обичају смирења свога воде хтео на руке његове да излије (да посипа), и како се окренуо и узео крчаг, али брзо тога (странца) није видео, на чије руке је хтео воду да излије (да посипа); а кад се то учинило, онда се сам у себи чудио. И те ноћи у виђењу Господ је рекао њему: у оне дане удима мојим примио си Ме,[9] а у јучерашњи дан самога Мене си примио. Ево кад на Суд дођеш, онда ћеш ти чути: кад сте једноме од малих Мојих учинили, онда сте Мени учинили. И ово је пре Суда, кад је удима Његовим примљен, онда ће људе, који примају Њега, Сам потражити.[10] И ми дакле према примању страно-љубља да се не лењимо. Помислите, браћо, колико је велико дело страно-љубље. За трпезу вашу Христа примате, па ћете и ви од њега примљени бити на пир вечни. Подајте сада странцу Христу страно-љубље, па и нас у Судњи дан, не као странце, да не позна, него као Своје ближње у Царство Своје да прими.

Слово тога исто Григорија о смрти праведника

Казивао нам је свети Григорије: био је неки раб, кога многи од вас са мном знају; и био је овога света житијем убог, али добрим делима богат. Кога је дуга болест држала, јер није могао никако на одру своме да устане, ни да поседи, ни на другу страну да се окрене, нити руке своје ка устима да принесе. И мати њему и браћа били су на послужење; (све) што су њему давали Бога ради хришћани, то је све матерњим рукама и братовљим раздавао сиромасима. А књигама је био не-учен, него је купио био књиге, и људи који су посећивали њега Бога ради, они су читали, и њих кад је слушао, онда се утешавао у болести својој, и хвалио је Бога сваки час. А кад се приближио час да оде он из житија овог, и у време престављења његовог почео је да пева и да слави Бога; и људе, који су дошли тада код њега, принудио је да певају са њим. Па кад су почели да певају са њим, онда је завапио говорећи: ћутите, ћутите, или не чујете, колико велике оглашавају хвале на небесима? И тог часа та света душа била је одузета од тела. И тако су се сви миомириса наситили од тела његовог, и разумели су, како је прихваћена на небо душа његова. А ово молим вас, браћо: разумите, шта ћемо ми на оном љутом судишту примити, кад смо ослабили од добрих дела (кад нисмо чинили добра дела)? ако је овај сиромах без руку заповест Господњу могао да испуни. Неће ли према нама тада Господ Апостоле да покаже, који су мноштво верних у Царство са собом увели? Неће ли према нама Мученике да покаже, који су пролили крв своју ради Њега? А ми шта ћемо тада рећи, кад овога, о коме смо говорили, раба угледамо? Зато ово говорим, присиљавајући вас добра дела да чините, да би њихови наследници били, и Царству небеском да се удостојимо, у Христу Исусу Господу нашем; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

26 јануар

Слово од Отачника, да се не уздају људи у себе

Дошао је некада Старац код другог Оца, и кад су они говорили, онда је рекао један: ја сам умро свету (за свет). И одговорио је њему други Старац: не уздај се у себе, док не изађеш из тела твога. Јер ако ти говориш: умро сам, али сатана није умро, него на сваки час да чувамо себе пажљиво. Јер као што војник или ловац, кад иду на своје дело, онда се не ужасавају, него се подвизавају (боре се), а не знају, да ли ће бити рањени или ће се спасити. Тако ваља монах са демонима да се бори, и да се не узда у себе, него на Бога да се нада. Коме слава.

27 јануар

 Слово о мужу, који се исцелио код гроба светог Јована Златоуста ради покајања

Када су дакле донели тело Златоустога из Комана са великом чешћу, и кад су положили њега у цркви апостолској; муж неки од велможа Константин-града, имао је веру велику према светом Јовану Златоусту, и кад је у болест упао, онда је наредио својим рабима да носе њега у честни храм светих Апостола, где је целебни гроб богоносног Оца Јована Златоуста. И донешен је он у такав честни храм, и помолио се са сузама, и положен је био на лежишту. И кад је лежао дакле он и боловао, и кад је призивао свете Апостоле Христове и светог Оца нашег Јована Златоуста, да помилује њега, који је у беди, онда је дошао у памјат (у памћење) о неподобним делима која је он учинио; и како је дакле ово помишљао, онда је ридао и говорио: тешко мени окајаноме, који се нисам покајао, како идем путем, од кога нећу да се вратим? Ово дакле тај (муж) је говорио и више од тога, и ридао је, и кад је био при шестом часу, кад су сви отишли из храма светог, онда је видео Господа нашег Исуса Христа образ, и почео је према њему да говори овако: према Твоме образу, Владико, који је од руку човечијих постао, трептим и бојим се. Како ћу Тебе страшног судију (ја) окајани да видим, кад хоћеш да дођеш да судиш свима? Сагрешио сам, Владико, опрости ми, нисам сачувао Твоје наредбе. Ово дакле кад је тај говорио, онда је почео да исповеда грехе своје према светој икони. И кад је изговорио све, онда се опоменуо и другог греха, који је учинио, и почео је да говори: учинио сам, Владико, али се не усуђујем рећи, не усуђујем се, човеко-љубче, не усуђујем се, милостивиј. Ово дакле кад је тај говорио, онда је глас од свете иконе дошао: говори, човече. И кад је овај (грех) изрекао, онда је дошао други глас: опраштају се греси твоји. Овај дакле страшни глас кад је изашао, онда је устао (болестник) здрав, и пао је на лице, вапијући великим гласом, и благодарне песме је узносио Богу, Који неће смрти грешника, него очекује обраћење покајања, и Који хоће све људе да спаси, и у разум истине да приведе. И кад се поклонио дакле образу Спаса Христа, и целебном гробу богоносног Оца Јована Златоуста, онда је отишао у дом, и остале године живота овога целомудрено 

Слово тога исто Јована Златоуста о милостињи и о давању плате од Бога

Ти, кад дајеш сиромасима, онда у руке Христа улажеш. И нико не може њих (милостиње) да отме из руку (Христа) Који је примио, него пребивају (тако и) многи нама творе плод. Јер ни човек неће презрети, него ће одговарајући оддати дар; али пре и више Христос, Коме се у зајам даје,[11] па како да неће по узимању да оддадне. Слушај Соломона: човек који милује, рече, сиромахе, (он) у зајам даје Богу. Јеси ли видео (у) зајму ствари преславне? Други је који узима, а други је који се задужује и поручује (јемчи). Јер није рекао, човек који милује сиромаха даје Богу, него у зајам даје Богу, да не просто своје узмеш, него са многим добитком. Јер и ми у зајам дајемо оним (људима), који ће више оддаднути, и кротке тражимо; а кротког и благо-разумног Бога, Који сто-струко оддаје, Њега остављамо. Јер шта ће нам стомак оддаднути кад много погубљује (хране и пића)? ђубре и трулеж (тљу). А шта празна слава? завист и злобу. А шта сласто-љубље? печали и сујету. А шта блуд? геену и црв неуспављиви. Те (страсти) су богатима и немилостивима достојне, и овде дакле њима су зле, и будуће су горке. Јер није лажан Бог, Који је рекао: иштите најпре Царство небеско, и ово све приложиће се вама. Па зашто да се не побринемо о милостињи, браћо? Човек, који милује, рече, сиромахе, (он) у зајам даје Богу. Онда зар у зајам узимаш, Господе, од мене, ову према сиромаху милостињу? Па када ћеш ми њу оддати, кажи ми оддавању време? Кад седне Син човечији на престолу славе Своје, и кад постави милостиве с десна Себи, а лихо-имце и немилостиве с лева. И онда ће рећи тим (људима), који су с десна Њему: приђите, благословени Оца Мога, наследите припремљено вама Царство од постанка света. Ради чега? Зато што сам огладнео, и дали сте Ми да једем; ожеднео сам, и напојили сте Ме; наг сам био, и обукли сте Ме. И ради чега, Господе, ништа друго не приносиш у памјат, осим милостиње? Не судим, рече, грешницима, него не-покајницима;[12] не осуђујем богате, него не-милостиве; и нечовештво њихово препирем (укоравам), јер сте имали такву помоћ спасења, милостињу говорим, којом се сваки грех потребљује, и толико сте добро-чинство презрели. Јер ниси ради тога имање примио, да у јелу и пићу погубиш њега пред собом, него да пошаљеш њега у онај свет кроз руке сиромаха, кад на милостињу њега утрошиш. Јер зар своје имаш? Него ради убогих теби је дато. Бог од Његових (имања) наређује теби да дајеш; иако је од твојих трудова, и ради тога својим чиниш имање. Зар није могао Бог да одузме њега од тебе? Али не чини то, да би те учинио према сиромасима љубо-честним (поштованим). И тиме Царства наследником. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

28 јануар

        Повест о светом Јефрему преподобном, и о Василију   Великом

Слово светог Јефрема о покајању

О друже (пријатељу), докле си држан врагом и савршаваш што је њему угодно? О друже, докле телесним страстима да работаш, које су смртоносне у суштини? Прими мој савет, који те оживљава, и пошто очистиш твоју душу скупа и тело, онда приступи ка Спасу, Који те исцељује, и Који све прима, који се кају; (јер) велико ти је спасење, ако се пробудиш и не олењиш се к Њему да приђеш. Опет по данима кад грешиш и зидаш, кад потребљујеш и растачеш, па сабираш, онда си се деци уподобио, како си много пута победио шкорпију, чији си жалац познао у себи. Бежи од змије, чију погубност знаш. Човек, који се сам спотакнуо о камен, (и опет) се спотакне, и опет други пут учини (спотицање), (тај) је слеп и безуман; и ово имај на срцу твојем, и са трудом к покајању притеци, и умоли (Бога) Који те саздао. Буди смирен и умиљен, гладан и уздишући. весели се о људима, који престижу, радуј се о последњима; јер тако се некада и Закхеј цариник спасио. Тако је и блудница некада блудно живела, и кад је видела Спасове ноге, онда је разрешила плетенице и власима је обрисала, и тако је из рова страсти изашла. Тако и ти врат низложи на колена, и јави се умиљен (плачеван), и сам ћеш се спасити. Види град содомски и гоморски, род непокорив и прљав; бежи од нечистога, на кога је одаждио Бог огњем и мукама, и цео град је сажегао. Види града ниневљанског светлост, и како је красно цветао, и гресима и злобама је кипео, и Господ је заповедио да скруше њега. а кад је (Господ) видео њих опет у врећи и у пепелу како ходе, у глади и жеђи како су побледели, како стрепе и страхом су држани, свуда плачу, друг за друга ридају, слободни, работни, богати, сиромаси, и кнезови, и старешине, старци и младићи са младенцима; онда је ушчедрио њих (сажалио се), помиловао и спасио; суд је положио, који је био наредио о њима да приме. Јер тако грешнике непокорне мучи, и не наређује непокорнима да погибну. Потруди се да се покајеш, и спасићеш се. спреман је Бог на милост и на исцељење, брз на помоћ, приљежан на избављење. И људима који просе (Бог) даје, људима који куцају (Бог) отвара. Човеку који се моли, даће опроштај, пружа дарове људима, који требују, не штеди човеку који тражи, не одгурује људе који падају, него на спасење руку даје. Дарује разрешење људима који траже, прети непокорнима. Ако си се саблазнио, прени се; ако си пао, устани; моли се, и преклињи, припадај, проси, тражи (Бога) Који хоће да те спаси, прени се, и не упадај у блато (муљ, тињу). Ако ли паднеш, опет устани; ако си низложен, исправи се; ако си сагрешио, врати се; ако си се исцелио, онда пребивај здрав свагда; и ако си спашен, онда одбаци болести (одврати), којима си био побеђен; да не ражеже тебе огањ, кога си угасио. Не упадај у скверну, коју си опрао; немој да се уподобиш свињама, које се радују скверни; не ревнуј псима, који једу своје бљувотине. Јер нико, ко је положио на рало руке, па гледа назад, (тај) неће управљен бити у Царство небеско. Нико, ко се опрао, па опет ка скверни притиче, (тај) чист не бива. Један је Христос, једна је вера, једна је благодат, једна је страст, једна је смрт, једно васкрсење. И не ваља (Христос) Који је заклан, опет жртва да буде, нити искупљење друго за тебе да буде. Ако си се ослободио, онда не буди раб само-вољни. Ако си се опрао, онда се не прљај опет; јер немаш бање тврде за друго прање. Ако си се мимо природе у грехе погрузио (чрез јестество), онда не очајавај (за) себе никако, само се покај, и спасићеш се у Христу Исусу Господу нашем.

29 јануар

  Казивање светог Григорија Двојеслова о монаху, који је

  умро у епитимији, и опет кад су служили за њега

  четрдесетни (помен), онда је била опроштена душа његова

        Слово Јована Златоуста, како ваља да се молимо за непријатеље и за људе, који нам чине пакости

Колико се дакле ти молиш од душе за људе, који те клевећу, толико Бог уверава о теби, и Сам освету чини за тебе; јер (нека) Мени, рече, освета, Ја ћу оддати, говори Господ. И опет рече Господ: волите непријатеље ваше, добро чините људима, који вас ненавиде; молите се за људе, који вам чине пакости и који вас изгоне. Ради чега је наредио (то)? Да би те избавио од скорби и гњева и злопамћења, и да би (те) Своје савршене љубави удостојио; јер хоће све људе да спасе, и у разум истине да приведе. Јер дакле Бог (Који је добар) по природи, све равно љуби; али врлинастога прославља, а злога у веку овом на добро обраћа (окреће), као човека, који у тами ходи безумљем. Јер савршениј врлином не зна разлику, ни својем, ни туђем, ни рабу, ни слободном, ни верном, ни неверном; него све равно милује. Јер нема, по Апостолу, ни јудејац, ни јелин; него сви су једно у Христу. Коме слава, са Оцем, и са Пресветим и Животворним Духом, сада и увек, и у векове векова.

30 јануар

Слово, да не осуђујемо никога о сваком делу

Била су два монаха у општем манастиру, велики житијем, и удостојили су се да виде благодат Божију на брату својем. И ради неке потребе изашао је један од њих пред врата манастирска, и видео је некога изјутра како једе, и рекао је њему: зар у овај час једеш хлеб у петак? И другог дана био је сабор по обичају. И онда је погледао брат његов и видео је благодат Божију како је одступила од њега, и оскорбио (се) (постао је жалостан). И кад су дошли у келију, рекао је њему: шта си учинио, брате, јер не видим као и раније благодати Божије на теби? А он одговори и рече њему: ја ни делом, ни помишљањем не знам (за) себе да сам сагрешио. Онда рече њему брат: зар ни словом ниси говорио? А брат се онда опоменуо свега, и рече: јуче сам видео некога ван манастира како једе со изјутра, и рекао сам њему: зар у овај час једеш у петак? То је грех мој. Али потруди се са мном две недеље, и моли Бога за мене, да ми оддадне; и онда су учинили пост. И после две недеље видео је опет благодат Божију како је дошла на брата, и онда су се утешили, и благог Бога су похвалили. Зато, браћо, не осуђујте никога, него о својим да се побринемо сагрешењима.

Слово светог Јована Златоуста о лажи и о клевети

Молим вас, браћо, оставите погубну повреду, и ову притом лажу и клевету, и насиље одбаците од себе. Јер лажа је први грех и вештина ђавоља; јер тај је прво слагао Адама, и цео наш род је увео у погибију. Иако да је прост тај грех сматрају други (многи), кад по обичају лажу друг друга, и друге грехе исповедају, а ових се не остављају, лаж не исповедају, нити  се окањују, и не слушају Пророка, који говори: погубићеш све, који говоре лаж. И опет: човека, који клевета тајно ближњега свога, тога сам изгонио. Клевета је велике домове из корена преврнула. Један кад буде оклеветан, онда увреда и плач у многе улази, речено, у децу његову, и у ближње, и у другове (у пријатеље). И њима је плач и уздисање; па како ће допустити клеветнике њиховој молитви да дође (у) слухе Божије? Јер и свеће њихове гасе се, и просфоре су гнусне. О њима је по правди рекао Давид: потребиће Господ све усне лажљиве, језик велеречиви. Јер дакле и насилници чине грех, лопови и разбојници; али ови су гори од лопова и разбојника; јер они бар мали изговор имају, не-имање, и глад, и нагота; јер они ноћу у тами краду бојећи се. А насилници и маздо-имци дању на светлу краду, и од своје браће грабе, и беде им чине велике; притом су блуда и сваке скверне пуни, од којих Апостол наређује бежати, како је рекао: бежите од блуда; јер сваки грех, који чини човек, ван тела је, а блудник у своје тело греши (своме телу). И опет: не прелашћујте се: ни блудници, ни прељубници, ни пијанице, неће ући у Царство небеско, ако покајањем крепким себе не очисте. Многи худим изговором говоре: по роду ће бити један човек топао, на похоту плотску створен, да не може да се уздржи; а други је крепким и хладним телом савршен, да може да се уздржи. А ја тај изговор малом причом ћу разорити: јер ако је по роду и ствари човек неуздржљив на похоту, онда како, кад је неко присиљаван од похоте и хоће неко зло да учини, па види судију овога земаљског како иде, онда неће рећи: родом сам такав, лопов или блудник и не могу да избегнем то, него кад види (судију) онда ће побећи од греха тога; па онда где је њему већ од рода за похоту ону изговор? Јер ако страх од судије земаљског може да погуби похоту, много више од оног страшног и све-видећег Судије страх могао би у нама да погуби сву злу похоту. Али пошто немамо страх Његов у себи, тиме и ове изговоре говоримо, и тих дела нечистих пуни смо. Тако исто и које ружимо, како тешке си нам заповедио заповести, а сами себе не зазиремо. Јер ако се наш раб насмеје пред нама, или стане да се уклања (да не слуша), онда великим нередником називамо њега, и рана достојним (батина); а (пред) Владиком небеским, Чије су очи светле изнад сунца, (пред) Њим, Који над нама седи и види наше грехе и безакоња, нећемо да се устегнемо, ни бар као (пред) земаљским судијом; само (што) не говоримо: Ти си тамо горе, а ми се Тебе не бојимо. О великог трпљења Божијег. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

31 јануар

Слово светог Антиоха о страдању за друга

Ово пострадати друг са другом, и помагати и трудити се, то је угодно Богу. Јер дужни смо (то) да чинимо, јер смо раби ближњи Божијем Слову и служитељи, да би угодили Њему као војници цару, од Кога и оброке примамо (плате), души молитву и састрадавање, јер човек који такав извор има, он источи сва добра; ако имање има, онда даје; ако у беди некога види, онда заплаче; ако ли увређенога види, онда руку помоћи пружа. Да се подвизавамо дакле, да вера наша и љубав и трпљење не би без ума били, него као шлем и копље и све-оружије на врага. Према свима љубазни да будемо, и дуготрпељиви, у крепости живећи; као што и Господ наш Исус Христос говори: такав ваља да буде раб Господњи, да убогога кад плаче не презре, да не би презрена била молитва наша и сузе. И ако даре принесемо велике Богу, да се не узносимо, него смирено да мислимо, ово имајући, да би примили Божију благодат. Јер говори прво састрадални Јов: јер ја, рече, за све сам плакао немоћно, и уздахнуо сам кад год сам видео мужа у беди; ако ли сам видео нага, обукао сам (га); и двери моје биле су отворене сваком дошљаку. Тако исто и Товија говори: милостиње, рече, чинио сам многе, и кад сам видео мртвака побачена, опремао сам га и погребавао. А пророк Јосија рече: да погонимо да познамо Господа, јер милости хоће, а не жртвенице, и не свепаљенице. И Михија рече: ја ти јављам, човече, шта је добро, или шта тражи Бог од тебе (друго); него да чиниш с љубављу милостињу. А рече и у Причама: избављај вођене на смрт, и убијане од мача искупљуј. И Јаков апостол говори: ако брат или сестра наги буду, и лишени дневне хране, и ако рекне њима неко од вас: идите с миром од мене; и не дадне им требовање тела, онда никакве њему нема користи (од вере). А учи и Павле говорећи: обуците се као изабраници Божији свети, у утробу шчедрота, благост, и смирено-мудрије, кротост и трпљење; примајући друг друга, држећи се међусобно љубављу, као удови телесни. Јер ако страда један уд, онда с њим болују сви удови. И Петар говори: молим вас, љубљени, уклањајте се од сваког зла: кад имате, онда добро чините, будите једно-мислени и податљиви, брато-љубци, милосрдни, покорљиви, не одавајте зла за зло, ни клевете за клевету; него напротив благословите, јер сте на ово штеђени (припремани), да благослов наследите. А милосрдни Господ хотећи нас да покаже спашенима од Оца Свога: онда будите, рече, милостиви, као и Отац ваш што је милостив.

Слово светог Јована Златоуста о одавању суда

Помислите, браћо, страшни онај суд, кад дође дан онај, и дође и ноћ она страшна, и пре ноћ грешних, а дан праведних, кад се разори позорница, кад се разиђу образи зли и лажни. Тада ће се искушати свако (искусити се), и дела његова, и чест његова, и кнез, и цар, муж и жена, кад житије затражи од нас и добра дела, а не славно величанство, сиромаштво или худост. Мени, рече, дела дај; ако си и раб, од слободнога ћеш већи бити; ако си жена, од мужа ћеш већа бити по закону Божијем и по написаном. Да се одрекнемо себе и своје воље, и да последујемо Богу. О колико (се) подигло море у житију, и дејства плоти ове, колико је таласа учинило? Колико метежа? Колико ветрова? Колико потапања? Колико безакоња? Колико грехова? Колико напасти и суза? Колико зла у свима градовима? Колико у домовима, и на тргу свађа? И шта је помоћ човечија и сила његова? Све је страха пуно; рађање његово је мука, и смрт страшна, и оно по смрти неизречено, и неисповедива стицања у срцу нашем добра и зла; па куда се преклања мисал, тамо и јарам притеже. Удари брже (поспјешње), да се отвори теби брзо. Помени, како не после много година оставићеш све видљиво, небо и земљу, и људе и дела. Помени, како си ништа телом, али и душом, мала скорб те узмути; мали бол те успали, слово просто те огроми (разгневи). Па зашто онда ниси омрзао ти житије ово? А ја ти говорим: да си дужан да се преселиш, и горе у вратима небеским да учиниш себи колибу, и ту у векове да пребиваш. Него моли се Богу и до смрти, да (с) милошћу прими тебе, и у то време да ти отвори брзо; док си на земљи, приклони колена према Богу. Горе душу имај, и лицем увек покривај земљу, да би погледао тебе; јер нарочито се труди и пребивај у молитви. Па колико можеш, одбаци (све што је) привремено; онда помињи, која долазе, зла и добра; јер она страх Божији доносе, а ова краду дела душевна. Јер сироти смо сви, и никога немамо, него само Бога (за) помоћника и поспешника; зато кад расплевимо све, онда да се побринемо о себи. Помени, грехе твоје и осуду твоју. Помени, како си човек смртан, и болестан и страстан, прљав и нечист. Помени, како си човек у житију печалном, и беда испуњеном, и које (житије) је многе погубило, добре и зле, мудре и немудре, богате и сиромахе. Помени, како си човек имајући кости смирене од ногу и до главе, који ниси могао ни један дан труда да поднесеш, и ни једну ноћ да побдиш. Помени, колико си сагрешио Богу, у делима и у словима, и у помислима. Помени, како са лавом и са змијом бориш се дан и ноћ. Помисли, колико је под земљом душа, које су презреле страх Божији (нису мариле за страх Божији), и онда нису добиле покоја кад су се молиле, него у  доњим (слојевима) земље оплакују блуђења своја, и лењости и храњења, и злоће својих свађа. Помени, како после мало имаш да умреш и да се осудиш, не престај говорећи, него у својој души напиши себи мало ово слово у срцу твоме; и навежи га на твоме врату: сагрешио сам, Господе, помилуј ме. Боље ти је ово од венца царева; јер оно (венац царев) у муку уводи, а ово у живот ће вечни да уведе. У овима се поучавај, и у овима увек буди.

[1] Од њих, од хлеба и вина

[2] покрива или потребљује

[3] ја сам међу мртвима, а Ти си међу мртвима слободан

[4] присно живушчују жизан, живот који увек пребива

[5] у од-знањење, ван знања, у очајање, у безнађе

[6] чије су похвале више лепоте

[7] према томе, вероватно је црквењак рекао епископу, али епископ није учинио наредбу

[8] клетве

[9] кроз удове Тела Мога, Које је Црква

[10] и Њега Самога ће примити

[11] Који у зајам не даје

[12] не судим људима, који су сагрешили, него људима, који се нису покајали


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: