Објављено од стране: ИстиноЉубље | 17. априла 2018.

Дукат- душекорисна прича… НОВО – Комплетна данашња Житија Светих (аудио): Св. Јосиф Песмописац, Св. муч. Фервута, њена сестра и робиња, и други Свети (17./4. апр.)

Вести са Православне страже: Уторак, 17.4.2018.г…

НОВО – Звучни (аудио) запис комплетних данашњих Житија Светих:

Св. Јосиф Песмописац, Св. муч. Фервута, њена сестра и робиња, и други Свети (17./4. апр.)

+++

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

Свакога дана непрестано за Православну слободу Србије узастопно већ 764. дан по реду…И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући улазак у другу стотину, тј. Православно исповедну 110. по реду Литију Београдом, субота, 21. априла 2018.г. у 15:30 испред зграде „Владе“ 

(Данас смо мало заказали са сликама. Слике су од јуче, с данашње ћемо убацити наредних дана.)

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога…

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Душекорисна прича:

Фотографија корисника Svetogorac IC XC Nika

Дукат

Једног дана неки човек је рано изјутра журио на посао. Под руком је носио замотуљак са храном. Одело му је било масно од уља. Њему у сусрет ишао је сељак с колима. Јутро је било сунчано и уливало је добро расположење. Два човека: сељак и радник срели су се. 

– Помаже Бог! – јави се сељак. 
– Како коме – одговори радник. 
– Свакоме помаже, свакоме без разлике – дода сељак и заустави кола. И радник стаде. 
– Мени не помаже Бог – продужи радник. Ја себи сам помажем. Радим, зарађујем и купујем шта ми треба. 
– Радиш, јер ти је Бог дао здравље. Пробај радити болестан. Не можеш, је ли? Ништа без Божје помоћи. Ко се Богу моли, том све полази за руком. 
– Ја Му се не молим, па ми ништа не фали. 
– Баш никада Му се не молиш? 
– Никад. И никад Му се нећу молити. 
– Хоћеш, пријатељу, хоћеш! – убеђује га сељак. Молићеш Му се кад дођеш у невољу. 
– Нећу никад! 
– Хајде да се опкладимо! 
– Можемо. 
– Ево видиш овај дукат? – показа му он мали дукат величине дводинарке. 
– Видим. 
– Ја ћу ти га дати ако ми обећаш да се никада у животу нећеш молити Богу. 
– Није ми потребна никаква награда. Али кад баш нудиш, ево: обећавам ти да се никада, докле год живим, нећу молити Богу. 
После тога су један другоме казали своја имена и адресе и растали се…

Човек с дукатом у џепу журио је на посао. С времена на време он би завукао руку дубоко у џеп и опипао би добивени златник. – Шта да уради с њим? Заиста чудан човек тај сељак. И чудна награда! 
– Жено, – рекао је он увече, чим је дошао кући – замисли, срео сам јутрос једног лудака, који ми је дао дукат само зато, јер сам му се заклео да се нећу никада молити Богу док сам жив. 
– Ако је тај сељак луд, онда си ти још много луђи од њега! – одговори му жена. Како би се ти заклињао за тако што? Шта ти знаш ко је тај човек и шта то све значи?! 
– Шта значи? – подругљиво ће муж. Значи да сам зарадио један дукат. 
– Да, а душа твоја? Шта је с њом? Несрећниче, ти си продао душу своју ђаволу за један дукат. 
– Каква душа и какве све то везе има? 
– Има везе, има! Ти си продао душу своју ђаволу и он ће доћи по своје. Богу се не смеш молити. Дакле, остаје ти још једино ђаво да се њему обратиш.
– Не буди луда. Уверавам те да је тај сељак абнормалан! 
– Није он луд. Ти си погрешио! Ти му мораш вратити тај дукат, иначе ћеш зло проћи. 
Наравно да је муж одбио. 
– За тај дукат купићу пива и видећеш да ме ђаво неће одвући у пакао – говорио је он пола у шали. 
Прошло је неколико дана. Жена га је сваког дана подсећала да изглади свој грех и врати златник. Она је постала замишљена, престала је да једе. 
– Шта је теби? – питао ју је он. 
– Ништа. 
– Зашто не једеш? 
– Не могу. 
Ускоро се разболи њихов син јединац. Обоје су бдили над дечјом постељом. Мати је кукала и преклињала мужа: 
– То је прст Божји. То је казна Божја! Умреће нам дете. Ти ћеш га сахранити. Ти си се Богу замерио. Бог ће те казнити преко детета твог. А и ти ћеш зло проћи. Врати одмах новац! 
– Ти уображаваш! Дете се мало прехладило и то је све. 
Сутрадан мали је пренесен у болницу. Отац се озбиљно замислио. Међу старим папирима пронашао је неки масни молитвеник, који је читала његова покојна мати. Отворио га је и погледао. Листови су му били масни, влажни и плесниви. Та књига припадала је једној доброј старици, – његовој мајци. Она се из те књиге молила за себе и за њега, њеног сина и Бог јој је помагао. – Зашто се и он не би помолио Богу? Ако Бог постоји, Он ће му опростити и помоћи ће му. Ако Бог не постоји, ништа неће изгубити. – Јест, али дукат! Шта ће са заклетвом? – Да га врати човеку и да призна да се покајао? Да капитулира? 
– Не! Треба причекати док се не види шта ће бити са сином. Али ако дете умре? 
– Иди, иди! Одлази! – кукала је жена. Док не вратиш дукат, не смеш се молити. Скини прво проклетство са себе и са наше куће. Прво врати златник, па се онда моли. Пожури док није касно! Јуда је Господа продао за тридесет сребрника. А ти си себе продао и мене и наше дете за свега један једини златник! 
Збуњен и преплашен човек се диже и пође оном сељаку. Дуго је лутао док је најзад стигао у његов дом. Била је баш недеља и било је подне. Домаћин се обрадовао када га је угледао. Понудио га је да седне. Задржао га је на ручку. Овај је у почетку одбијао, али је морао пристати. Док је домаћица спремала сто, он је збуњено почео: 
– Молим те, ја сам дошао… 
– Видим, знам – одговорио је сељак. 
– Откуд знаш, када ти још ништа нисам рекао? 
– Знам, брате, дошао си да ми вратиш дукат. 
– Признајем, зато сам дошао. 
– Е, видиш, али ја сад нећу да примим тај дукат. 
– Молим те, прими га. 
– Ти си се заклео за читав живот, а сада је тек месец дана. 
– Ипак, молим те прими новац. Погрешио сам. Сада ми је Бог потребан. У невољи сам. Син ми је на умору. Ако знаш шта је невоља, помози ми! 
– Бог нам је увек потребан, а не само онда када смо у невољи. Добро, примићу дукат ради среће твога сина, али тек када се уверим да верујеш у Бога. 
– Шта тражиш да учиним? 
– Ево шта. Ручак је на столу. Пре јела ми се увек молимо Богу. Ти си данас наш гост. Уместо мене ти ћеш данас очитати Оченаш. Пристајеш ли? 
– Пристајем. 
Гост се прекрстио и први пут после толико година очитао је молитву Господњу. Зачудио се и сам како су му речи саме долазиле. Када је завршавао глас му је само мало задрхтао.
Тог истог дана синовљево здравље је пошло на боље. 
Случај је хтео да се они после неког времена поново сретну на истом месту. 
– Помаже Бог! – довикну му сељак. 
– Бог ти помогао! – одговори радник. 
– Како је син? 
– Одлично! 
– Е па хвала Богу! 
– Хвала Му на свему. 
И задовољни оба продужише сваки на своју страну.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: