Објављено од стране: ИстиноЉубље | 11. фебруара 2018.

Величанствена историјска 100-та исповедна Литија Београдом – o дубинама издаје окупиране Православне Србије (10. 2. 2018. г.)

Вести са Православне страже: Београд, Литија стота (100.), субота 10. фебруар 2018.г…

Непрекидне суботње Литије за оправослављење и слободу окупиране Србије

Величанствена Историјска 100-та сведочанствена Православна Литија Београдом

С Божијом помоћи, у верном и кротком служењу јединоспасоносном Православљу Његовом, ради душа наших и свег нашег ближњег рода (уз уобичајену констатацију – кога нема, и без њега се, хвала Богу, може), молитвено-исповедно покренула се и ова, стота по броју, Православна Литија центром тихо окупираног, а громко заблуделог Београда, главног града духовног тровања и почетног разарања србске страдалне садашњице. Ова Литија отпочела је говором петоро браће и сестара наших са темама: Живимо ли у логору? Да ли смо под ЕУ-НАТО окупацијом у духу Антихриста а спровођеном изнутра, подметнутом домаћом издајом? Има ли Наде?

Пошто у Православљу нема главнога, тако и не пожелесмо добродошлицу бројној придошлој браћи и сестрама, јер једини главни јесте Господ и Спас наш Исус Христос, који нам се даде кроз јединоспасавајућу Истину Светих отаца и Благодатне Тајне Цркве Његове Православне. Сто пута са Крстом Часним и Иконама Православно сведочећи дубину и детаље окупације наше Отаџбине, сто пута по четири сата колико једна Литија траје, сто пута сваке суботе у току пуне две године – и да те нико не констатује, не сними, не слика, не прокоментарише од окупационих медија колоније Србије, да ниједна ‘патриотска’ организација не приђе да пита како смо, а камо ли да приђе и припомогне, да ниједна позната јавна личност јавно Литије не подржи… Е, то све не може бити без директиве Удбе, лажи и страха међ’ родољубима. Није ли ових само Првих Стотину Литија од свих безбројних које тек следе, докле не дочекамо помоћ Господњу, а претходно и оправослављење и покајање свег народа србскога, јасан показатељ и скенер ропства србскога Православља данас и овде усред Србије, где је гора окупација него на србском Космету – гора и погубнија јер је унутрашња, прикривена, по оној Његошевој: ,,Не бојим се вражијега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домашњега“.

Скрнављење и потапање Светиње Грачанице у беспотребној и еколошки погубној масонској брани Ровни, је било последње јасно Православно звоно на узбуну да се Вера, Светиње и Отаџбина морају јавним исповедањем Истине Божије и разоткривањем заблуда и завера домаћих непокајних издајника стамено бранити – ако ли хоћемо под окриљем Светога Саве благослов вечности Христове себи искати. У том нападу на Светињу Божију, који је непрекидно трајао свих тридесет година, као кад се у дан Распећа Господа Исус Христа помирише посвађани распињатељи Ирод и Пилат, тако се и наизглед супротстављене странке као стварне секте све до једне ујединише против Светиње Божије, а у глобалу, на делу, и против свег Православља србског и пре и потом…

Највећа и најсрамнија осуда проклетства иде на оне који не дођоше у Бој на Косово ради одбране Православља и србства свеколиког. Бој на Косову траје данас свакодневно, издаја је непрестана, а Православног гласа сведочења ретко где има. А ако га и има, спорадично се јави па утихне. Ова стота Литија није ништа историјско, историјска Литија је била само прва наша почетна Литија а чији је ово данас тек стоти сегмент, јер прва Литија је најавила почетак непрестаног подизања Православнога гласа против опште издаје и духовног тровања народа нашега, и била је први Православни јавни глас србски против окупације још од оне Свете Крваве Литије против Конкордата 1937. године због подржавања које Светога патријарха Варнаву потом, само 4 дана касније, и отроваше, и то, баш на дан када издајници политичари већином у Скупштини прихватише издајнички конкордат са Ватиканом, али га верни народ србски потом никада не призна, нити прими. Два епископа, нешто свештенства и мноштво верног народа предводише Свету исповедну Православну Литију против издаје србске Цркве и Отаџбине 1937. године против унијаћења србскога народа спреманог политичком издајом кроз конкордат припреман између Краљевине Југославије и Ватикана. Од тога времена, потпали смо под власт богоборних комуниста и лицемерно религиозних данашњих демо(но)крата, вируси безбожја, лицемерја, нечистоте су се ширили србским народним бићем. Непријатељи су наши увидели да ће погубнији ефекат против србског народа имати, не ако видљиво ратују против нас, већ управо ако нам успеју подметнути њима инструисане вође, ако се умешају међу нас као наши, ако те њихове уходе лукавством успеју да представе као најбоље, да нам буду вође, и да нас на миру разарају изнутра, као болест када разара тело коме се постави лажна дијагноза.

Дубина потапања Грачанице је пророкована дубина садашњег духовног и ропског потапљења целе Србије. Светиња Грачаница је у прљавој масонској кади – званој брана Ровни, која се може испустити у једном дану да има побожности и да има разума, прво у народу, па ће Бог дати и у власти над народом. То је знак да ми још нисмо достојни, иако смо слуге Свемоћнога Бога и свих Светитеља наших, још увек нисмо достојни да се деси и најмање чудо – да се безбожна када испразни, а камо ли још већег чуда да се Србија оправослављена и покајана ослободи. А потребно је, наизглед, тако мало, потребно је да се бар један пастир у кога су упрте очи народне оправослави и охрабри, да каже у себи ,,Боже помози“ и да каже свем народу у временима какве издаје живи и шта му је чинити, међутим, да би се такво што десило треба претходно оправослављење и покајање народа да сазри. Ми очигледно немамо довољно свенародне Православне Вере и снаге да се сами ослободимо окова греха и ропства Отаџбине, али имамо појединачне обавезе, вере и снаге пред Богом и родом да посведочимо да нисмо са издајом саучествовали, да нисмо ћутали већ разобличавали лаж, демоне и њихове слуге, против неморала сведочили ради одржавања служења Истини Божијој душе наше а на корист свих ближњих, свег народа нашега.

Свима је видљиво да елитна светска антихристовска масонско-језуитска банда која има своје марионете на власти (и њихове потенцијалне замене у комплетној опозицији) у Србији задњих сто година, а услед светске глобалне медијске преваре, ипак, не може 5 преосталих држава ЕУ (због њихових интерних проблема) представити као пресудну клацкалицу коначне независности отетог Косова. Ту завршну демонску церемонију отимања Светог Космета од Србије могу извести само преко наших домаћих издајника, и све је фокусирано на ову домаћу издају. Јасно је и да је мир у региону, како они називају територију растурене гробнице србског народа-  Југославије, могућ једино  ако наши србомрзни суседи раскомадају и отму нам  сву територију и затру биће и и име србско да му се ни сећања не нађе. Само такав је мир могућ, ако би ми питали вође наших суседа или, колеге им, овдашње домаће издајнике. Ако не буде јавног народног отпора кроз сведочење Истине Православне, може нам се десити управо такав мир који ће нам донети, уз поткупљива обећања угоднијег живота ако се одрекнемо Православља, Отаџбине и србства, много горе страдање од било кога рата, које би почело овде а не би престајало никада у векове векова, јер се тако издаје Христос Бог Светосавски нам познат, издаје се душа своја, ближњи своји, народ свој.

Стога свега, страшно је велика одговорност сада и овде, свако се од нас лично пита хоће ли испунити благослове Светога Саве, Светога цара Лазара, Светога Василија Острошкога, да ли ће Благодатну Истину Православну чувати у срцу своме и смело, јавно, с вером и надом у Бога, сведочити је пред свим, свесно или несвесно, заблуделим непријатељима Крста Христовога. Тако да би ово требало бити само наша заједничка, не стота по броју, већ Прва недовршена Литија која ће се у непрестајућим суботњим сегментима наредних понављања завршити тек кад последњим литијским чином са Вером дочекамо оправослављење и покајање Србије и помоћ Господњу…

Приђосмо, тако, и по стоти пут згради Патријаршије знајући да иза привидног јавног игнорисања многи свештеници и понеки епископи будно прате Православне токове и добронамерно опомињуће поруке ових наших Литија. На истрајност нас тера неопходност личне одговорности да се у временима опште издаје Истине Божије, побожности народне и слободарства Отаџбине мора чути јавни, на Бога само уздајући се, храбри Православни глас сведочења свему народу нашему где је и у чему пропаст издаје, у чему је замка, где је спасоносни излаз, јер, нажалост, код многих пастира данас недостаје савести, одговорности и храбрости, а код неких чак и Вере и Истине Божије.

Носећи овде сваки пут и десетак хиљада Православних потписа народа као апел патријарху и епископима, мада никакви бројеви нису ни битни, да само један човек донесе само један Православни потпис молбе са конкретном примедбом за исправљање неке неправославности у јавном иступању било ког пастира, нормално би било да буде примљен бар на послужење, ако ли не на разговор. А овде нам и поред бројних примедби на конкретне неправославности, и поред стотине добронамерних Православаца који овде доносе потписе и осталих хиљада верних, и то по стоти пут узастопно, нико не отвара, нико не разговара, не одговоре чак ни у пролазу на наш поздрав ,,Помаже Бог!“, а да притом исти, готово свакодневно, разговарају и држе се са мноштвом белосветских кривовераца и секташа.

Стоти пут смо испред Патријаршије да молимо овде да се сви у свему вратимо на Православни Јединоспасоносни Пут Христов, да опомињемо да СПЦ мора да иступи из светског савеза секти званог ССЦ – ми кажемо ‘мора’, али не приморавамо, јер знамо да ће Господ то једнога дана спровести, и знамо да, до тада, не смемо ћутањем да саучествујемо у погибли многих који би могли бити срцем заведени у ту екуменску прелест, а такође да не смемо ни да се приклањамо другој зилотистичкој крајности да негирамо благодат и чинове докле год се Православно Вјерују чита на Светим Литургијама нашим. Активно чекамо и чекаћемо овде докле Господ не помогне кад народ заслужи да се екуменизам осуди као антихристовска, лажна вера подметнута под многе православне мантије која има за циљ разводнити Свету Православну Веру и побожност народну, која негира Цркву као Једину Тврђаву Истине дајући почаст и признање, не другом човеку – као човеку, јер свакога треба да волимо, већ признање туђим религиозним демоноликим лажима и кривоверјима која су давно осуђена и анатемисана од Светитеља наших, од Цркве нашеДа чекамо и чекаћемо да се раскол у Цркви србској залечи. Да се издајници народа и Вере од Цркве одлуче.

Незаобилазно питање за свакога Србина данас је: Хоћеш ли да будеш послушан Православној Истини и Светом Сави данас или послушан лажним вођама и њима руковођеним раслабљеним пастирима а ради пријатнијег и угоднијег живота сада и овде, краткотрајног, пролазног и срамотно понижавајућег који неће и не сме да посведочи јавно пред Богом и ближњима да нам државом владају домаћи издајници који умногоме руководе изјавама и делима Патријаршије србске.

Готово две године свакодневних Православних сведочења испред ‘Владе’ и навршених, уз то, сто суботњих Литија наших, сада видимо као да је здружено политиком и патријаршијом потапање Светиње Грачанице било окидач за многа зла и издаје које су нас снашле, од бриселских етапних издаја Космета, за комплетну распродају Србије, за играрију србских епископа око лика и дела Степинца, па шта је све ту било, епископског љубљења руку секташу папи, молитвених скандала епископа-бискупа захумско-херцеговачког, епископског негирања броја жртава у Јасеновцу, па стидљивога мешања епископа у политику где једни хваљаху великоиздајника а други га делимично, као, куђаху… Тако, долазимо данас до онога што је већ питање Вечне Србије… Дошли смо данас до тренутка да полако спознамо, милом или силом, да ми нисмо власници наше Отаџбине, да су то, пре свега, сви Светитељи и Свети преци наши, и да они сами још увек ништа нису рекли шта мисле о савременим нам разноразним издајама србске Цркве и Отаџбине које одавна већ трају и свакодневно се продубљују.

Не тражимо ми овде од епископа да буду милостиви и гостољубиви према нама, већ да се Православно чини, да се кају и исправљају по Светим оцима, или да нам бар јавно и јасно овде кажу шта мисле о свим овим општеправославним темама и проблемима, што наравно не значи да ћемо то ad hoc прихватити и склонити се јер ово није трон њихов, већ Христа Спаса, Христоликог Светога Саве Његовога, па тек онда и њихов… Јер ми нисмо ту да их поучавамо и преслишавамо, већ да не саучествујемо у неправославним делима њиховим.

Окупациона банда из власти, али и све резервне опозиције која чека своју етапу издаје, која сада преко намештеног референдума планира да трампи народу Свето Косово и Метохију у замену за лажна обећања о бољем животу, што би била страшна издаја чак и да такав референдум буде намештен, спомињу сада и 2025. годину као годину могућег приступања остатка Србије Европској Унији (против Бога и Заповести Божијих). Зашто баш 2025. годину? Зато што им је то резервна екуменска година откако им је пропало планирана Ватиканизација Србије под плаштом прославе Миланског едикта у Нишу и Београду 2013. г. Наиме, 2025. година је 1700-та годишњица Првог од Светих Седам Васељенских Сабора Светих отаца наших који је сазвао, рођени у Нишу, Свети цар Константин, и ту годину глобалисти, ватиканци и екуменисти помињаху као следећу годину шансе унијаћења Светог Православља са секташким Ватиканом. Ето шта све ђаво планира, издају, Космета, распродају Србије, можда и даље цепање појединих области од Србије, и на крају, пред саму ЕУРо вечеру – само мало да издамо и Православну Веру, само мало, пошто смо већ изгубили слободу Србије да упаднемо и у вечно ропство као издајници Светог Православља Божијега. Демони и демонизовани људи снују, али Бог одлучује – a наше је да у овој борби непрестаној будемо на Божијој страни са свима Светим прецима нашим Славне Православне Историје Србске

Иду тешка времена, и у њима неопходно је да нас Господ услиши и да нам даде снаге и слоге у Вери да ова литијна порука јавног позива на мирни Христов пример јасног Православног  Вечног Излаза из свих проблема и искушења не престане, да народ наш не клоне никада у очај, да схвати да је сам властан ослободити се или робовати, јер тајна је у следећем: Побожношћу и живљењем Православним ослободити се од греха, а ко то учини – намах је слободан од сваког ропства, и тако ће дати пример Вере и Смирења ближњима, а ближњи раширити по целом народу. И само тако, ето нам и стварне будуће Слободне Србије, од Бога нам Благословено дате…

Молитвено-исповедно Литијом стотом добродисмо и испред Ненародне Скупштине. Тамо, уз гуслане, а од браће литијне срцем упијане речи ,,Небеске Литургије“, отпојаване од брата нашег Слађана Драјића (једног од двојице-тројице, међу безбројним декларативним четницима који стражарише само у времена мирна код Светиње Грачанице, а који, кад време Православног сведочења са Вером у Бога наста – нестадоше са попришта), дочекасмо и нове Православно-родољубиве речи сестре наше Јасмине Букве које увек у целини доносимо овде:

,,Помаже Бог, драга браћо и сестре!… Стоти је пут… од како нам под мутном водом над Ваљевском Грачаницом, узалуд звона објављују јутрења. Док овако затечени сред немоћи која куља из напуштених србских димњака, водимо се само једном мишљу, оном која нас путевима Господњим пути ка извору, путем који се сам исцртава, у свему чега више нема, а чега би могло да буде, само кад звона похараних православних светиња не би народ србски овако узалуд дозивала!… Стоти је пут, а као да је јуче било кад смо у неверици затечени, скренули поглед од страхота којим смо сурово нападнути. Не постоји данас страдалнији народ од србског народа, нападнут онако како су вазда зликовци кидисали кад у својим походима наиђу на несавладив бедем… Шта рећи данас, на овом месту, а што нам свима већ нису поручиле, у свест урезане, слике потопљених и похараних србских православних светиња, посечених записа народних, уништених породичних огњишта пепелних, црквених темеља асфалтом препегланих, српских костурница фудбалским игралиштима заметених, испражњених села домаћинских, поништених граница државних, издатог народа православног… Кога да за то окривимо? Народ србски што читав век ево прође, како га на све начине распињу, јер знају рђе, да га, ломећи му дух православни, и веру светоотачку, претварају у љуштуре сапете, које се немоћно усправљају, јер на коленима се више ни Богу молити не умеју… Кога да кривимо, драга браћо и сестре. Народ србски, сваког од нас појединачно, и све нас заједно, који постајемо робље глобалистичко… Народ, којем је свака народна драгост ускраћена. Народ који се није ни жита нажњео, ни деце народио, утерују му страх у кости јаловом њивом, отровном вакцином, празном авлијом, а још су му душеци неодсањани народним сном предачким… Народ који је препуштен сам себи, народ што се по бестрагији осипа, или народ којег све ненародно претрчава, па по васцели Божји дан умиремо, а ни међ’ живима ни међ’ мртвима нас више нема… Кога да кривимо, драга браћо и сестре?… Народ који страда, јер су га убедили да ће се тако избавити страдања… Народ уморан, исцрпљен, жељан да одахне од оволиких страхота, само ноћ једну, сном праведника да усни, да охане и одмори, пола века макар, да га пусте да се у Христу Богу сједињен понегује и вољом Господњом усправи, онако како је то вазда чинио вером православном умивен… Зар ћемо брата свога да окривимо, јер је закаснио за прво умирање. А Србину се само прва смрт именом бележи, остале се бројем уписују, па се после по неким белосветским изложбама о свете србске жртве бројкама натежу. Погађају се колико је било иза Првог: неће бити да је баш толико, јест, на па читај, дедер смањи па да уважим, не могу, о свог ћу се огрешити… Ко је дозволио да се свака пошаст истресе по исто овом никад не пребројаном народу, чија се жртва умањује, чија се вера, култура, традиција и историја затире, чије се свако богоугодно чињење исмеје, некаквим либералним плитко-паметовањима, исто тих зликоваца који пристају да србском жртвом тргују, како би се згадили и свему што их чека, тамо где је трен ко век, где звер није звер, него обезбожен и од сваке људскости стерилисан човек… Драга браћо и сестре, пред нашим очима нестаје Србија, и ми са њом. Посустајемо, очекујемо милост од властитих крвника и злотвора који нас износе на пијацу робља. Мирно гледамо како служинчад србског џелата, поклања свето србско Косово и Метохију исто тим џелатима, како нам глуми великог брата их својих телевизора. Брат би се смиловао, овај не уме, не увлачи нас у затирање из милоште. Није га милост Божја дозвала, дошао је као казна Божја, за сва наша сагрешења, за сва наша поклекнућа, а није нам ни род ни помоз Бог, па да мирно гледамо како се са нашом светоотачком отаџбином кусура… Кога да кривимо драга браћо и сестре? Белосветску фукару, или ове који су нам се упарадили за изборе? Обукли нова одела да засене простоту, па се сликају и лепе се на бандере и контејнере. Мирно гледају како нестаје држава за чији се престо отимају. Обећавају куле и градове, на води, на сатанистичким симболима, и на бруку и срамоту свега што је  икада овде одбило да се засењено простотом одрекне свесаздане врлине у Истини Христовој… Стоти је пут, драга браћо и сестре, како сведочимо о страхотама што су се народу православном чиниле и што се чине. Толико нам је досад учињено, да то више ни не може да се прашта. Па ипак праштамо свима који нам спочитавају да се не крећемо Литијски ваљано, и да нам је узалуд свако позивање браће своје да само ослушну, како их дозивају звона потопљене Грачанице, како све покајано и непокајано у вери Христовој преостало, рањена светиња србска и Божија, дозива Спаситељу од свих мука, повратку изворишту Љубави Господње којом је благосиљан народ србски, у време кад је ишао из победе у победу… Секташи, сатанисти, педерастија, политикантско-страначка шизофренија, духовна инквизиција погибељно протерују Србина са свега што му је Божјом тапијом дато. А није то брате Србине – одеш па се вратиш, није ни одеш па те нема, него кад одеш, недостајеш и себи и међама и нама, којима је неиздрживо чекати, што те тако дуго нема… а тебе, не да нема, него се ни у једно име не повратиш, и вазда се мимо себе обзиреш тражећи се у свему, што те је, на светом Косову и Метохији, икада очекивало, што не престаје да ти се нада!… Стоти је пут, Србине, како те звона Ваљевске Грачанице призивају у Литију за спас православне Србије. Србије око колевке и Иконе Србинове, светоотачком бригом наткривене Божјим наумом, на вијек и вијеков роду Србски православном… да се у душе своје загледамо и сви једнодушно да се помолимо: Господе Боже, Ти можеш, Ти нам помози! Амин.“

Као и увек, а нарочито данас на Задушнице, помолисмо се за упокој душа пострадалих у ратовима србским, надајући се, молитвама спасених међу њима, да ће ове Литије наше дочекати скорији васкрс и слободу Православне Србије а не, не дај Боже, бити задушно опело бившем Светосавском народу који погази завете побожности и родољубља својих Крсних Слава и свих Светих му предака и јунака

Испред предводника, оркестрираних окупаторима, издајничких медија Србије, тзв. РТС-а, пре емитовања нашег новог истинољубивог Слободног Србског Дневника обратила нам се дивним речима и сауредница дневника – сестра наша Хелена Гранић:

,,Драга моја у Христу Господу браћо и сестре, помаже вам Господ Бог! Неизмерна ми је радост са свима Вама и по стоти пут проходити улицама уснулог Београда са Крстом Часним Христа Спаса нашега на челу Литије, са Пресветом Богомајком и иконама многих дивних Светитеља наших, који су са нама, верујем, не само на иконама него и духом заједно са нама проходе овај замрли град, као што верујем и осећам и сва Небеска Србија гледа доле на многогрешну нам земаљску Србију, где један мали пламичак вере Православне и Истине Христове, ево, проходи Београд већ стоти пут. Труд наш је заиста незнатан и мали, и јесмо залудне слуге Божије, али, ипак, чињеница је, да ниједан труд у Славу Божију не остаје без одговора и без одјека у вечности ма како мали и незнатан он био. Јер чак и само једно болно и вапајно ,,Господе помилуј!“ одјекне васионом и стигне до Творца, јер је од срца. Што више срца сложно потражи једини спас у овоме мраку и безумљу – од Господа нашега, пре ће нам и дан слободе осванути… Налазимо се на месту одакле је почело духовно поробљавање Србије, испред њеног главног окупационог медија, демонског гласноговорника, тзв. РТС-а. Одавде се готово 60 година сеје и расејава зло по србским душама и домовима широм Србије. У томе имају неизмерну подршку и стручног кадра и технике, много заиста надарених људи које је, нажалост, упрегао мамон у сасвим погрешан јарам, и они, служећи њему, не само што сами, уколико се не покају, одлазе у пропаст, него расејавањем лажи и обмана богобораца, авај, одвлаче и многе друге душе омађијане бљештањем плавих екрана у пропаст. Потребно је било да наши свештеници и црквени поглавари народу посведоче Истину, и да се орловски ухвате у коштац са лажима у борби за спасење душа од Бога им поверених. Но, нажалост, Бог зна зашто, то се није догодило (у правој мери и обиму – прим. прир.). У тренуцима када мудри свештеници заћуташе – магаре проговори, камен проговори… Све да Господ покаже да Истина Христова је незаустављива река која сваки брег окупације полако рони и пројављује се тамо где је најмање очекују. Да није Господ био та сила која је стајала иза ових Литија и иза ових сведочења Истине, дневницима емитованим испред РТС-а, не би смо ми аматери са никаквим знањем и опремом могли и овде скоро сто пута испред РТС-а а и виртуелним светом сведочити Истину, позивати на покајање, братску слогу и повратак једином Спасу Богу. Јер је то борба Давида против Голијата, и управо се кроз слабости наше види Сила Христова. Иначе, против Бога рат никада нико добио није – ма колико новаца, технике и моћи имао. На крају узалудне борбе богобораца који тиме осуђују душе своје навек, док победоносно из муља прљаве воде лажи свих изречених богоборстава увек израња као све победни Свети Часни Крст Христов коме се поклањамо целом душом својом и целим бићем својим и сада и увек и у векове векова. Амин.“

Потом сви заједно сложно запевасмо: ,,Ми смо деца Неба, Оца Небеског, све што смо и што имамо – све нам је дао Бог…“

За крај и ове, једне од многих Литија, на повратку у сталну свакодневну Православну караулу испред назовивладе Србије, прво, заблагодарисмо Богу на свему; друго, заблагодарисмо и многој браћи из Новог Сада, Ужица, Суботице, Лознице, Шапца, Аранђеловца, који издалека дођоше, ако не могу чешће а оно баш због ове стоте Литије; треће, заблагодарисмо и свима који су дошли, долазише и долазиће на ова Православна сведочења против издаје србске Цркве и Отаџбине; четврто, заблагодарисмо и брату нашем Драгану Филиповићу уреднику Јутјуб канала Србски Колектив, на свом великом труду који је уложио да што веродостојније објективом своје камере, по први пут, представи једну нашу, прво-стотиниту Литију центром окупационог главног града поробљене Србије (то ћете моћи погледати, ако Бог да, већ сутра увече)… и док ово пишемо, стиже нам и порука од брата Драгана која гласи: ,,Нисам дуго срео толико дивних људи на једном месту. Слава и хвала драгом Богу што је успео да нас све окупи у невољи.

Да, Богу хвала на свему, и на 100. суботњих Православно-исповедних Литија наших, али пре свега на слози и на труду оних који се највише пожртвоваше у свакодневном целодневном одстојавању испред ‘Владе Србије’, Богу хвала и на Милици, и на Неши, и на Зокију, и на Мирку, и на Милошу, и на Мири, и на Секи, и на Наталији, и на Аци, и на Снежи, и на Анђи,  и на Гордани, и на Жарку, и на Борјану, и на Михаилу, и на Дубравки, и на Влади, и на Милану, и на Ради, и на брижној за детаље Литија Љиљи, и на љубљеној нам свима бака Љиљи, и на срчаној у Христу Љиљи, и на Сањици са дечицом, и на Тањи, и на Наташи, и на Ташку, и на Слоби, и на Миодрагу, и на Звездани, и на Катарини, и на Ненаду, и на Воји, и на Сањи, и на Гоци, и на Радовану, и на Ивану, Ивану и Ивану, и на Браниславу, и на Новици, и на Ђорђу, Ђорђу и Ђорђу, Јордану, и на Хелени, и на Јасмини, и на Велимиру, и на Гоци, и на Мији, и на Милораду, и на Слађану, и на Милисаву, и на Јасмини, и на Снежи, и на Данијелу, и на Мирјани, и на Ивани, и на Мари, и на Ирени, и на Жељки, и на Јовани, и на Горану, и на Младену, и на Миладинки, и на Зорки, и на Пеци… 

Богу хвала на свима који стражарише верно код Светиње Грачанице, који помогоше било како доласком, молитвом издалека или прилогом пуних 100. непрестајућих Литија Београдом и додатних 37. Литија Ваљевом, и наравно, нашој неколицини свакодневних Православних стражара испред ‘Владе Србије’, ево, данас, пуних 700. дана…

Богу хвала и на онима који стамено верно и често издалека пожртвовано долазе: и на Дулу, и на Милуну, и на Милијани, и на Ђорђу, и на Стојану…

Богу хвала и незаборавним нам, тренутно, или оправдано одсутним, или, пак, због искушења наводног ‘немања благослова’, или какве, надамо се, пролазне смутње, или какве веће бриге и препреке – изосталима… који су до јуче носили или ће, надамо се, још увек носити са свима нама драги јарам Православних Литија ових, кад нам већ у радости до сада помогоше да дођемо до стотог броја… Богу хвала: и на Стани, и на Драгану, и на Николи, и на Весни, и на Анастасији, и на Исидори, и на Милошу, и на Милану, и на Пери, и на Селени, и на Мирјани, и на Драгани, и на Ивани, и на Слађани, и на Марији, и на Ненаду, и на Ивану, и на Лазару…

Богу хвала и на свима онима који нам материјално увек сами се сетивши помогагаше Вољом Божијом таман колико нам треба а да не морамо просити јавно упомоћ, јер Господ то најбоље Сам одреди, Богу хвала и на Драгану и Љубици, и на Рајку, и на Срећку, и на Јелени, и на Нади, и на Данијели, и на Софији, и на Стојану, и на Николи, и на Андријани, и на Зорану, и на Влади, и на Љиљи, и на Миодрагу, и на Божидару, и на Драгану и на многим другима о којима Господ зна и брине…

Богу хвала и на упокојеној сабраћи нашој Грачаничкој, Богу хвала и на о. Жарку, и на Дејану, и на o. Дамјану (Милораду), и на Синиши, и на Марјану, и на Драгану… Бог да им свима душе прости и Радост вечну Своју дарује…

И, не љутите се што не поменусмо све долазеће- јер и овако Вас непотпуно поменусмо како би Вам права плата стигла на Небесима у вечности Христа Спаса… Уостало, ко би и поменуо све долазеће, све, овако или онако, изостајуће и све подржавајуће Литије издалека, јер је једино битно да то само Господ зна и о томе свему брине, а ми да се молимо и верујемо да ће добро дело Литија свима, баш свима, Господ Благи стоструко узвратити… Амин, Боже свима навек дај!

Богу хвала на свему!

И, ако Бог да, видимо се у вери и радости Христовој на почетку друге стотине Православних Литија за оправослављење, покајање и, тек потом, пророковано ослобођење Православне Србијице наше… 

ИстиноЉубље свима Вама!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: