Објављено од стране: ИстиноЉубље | 4. јануара 2018.

Сан једног детета из сиротишта – Божићна прича… НОВО – Комплетна сутрашња Житија Светих (аудио): Св. Десет муч. Критских, Св. Наум Охридски Чудотворац, Св. Нифонт Кипарски…(5. јан./23. дец.)

Вести са Православне страже: Четвртак, 4.1.2017.г…

НОВО – Звучни (аудио) запис комплетних сутрашњих Житија Светих:

Св. Десет муч. Критских, Св. Наум Охридски Чудотворац, Св. Нифонт Кипарски…(5. јан./23. дец.)

+++

Свакодневно за Православну слободу Србије узастопно већ 663. дан…И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући нову, 95. по реду, Православно-исповедну Литију Београдом на Бадњи дан у суботу 6. 1. 2018.г. … 

Овако Православни данас  „прослављају“ глобалистичку Нову годину усред окупираног Логора препуног домаћих издајника који се само још на имену зове- Србија…

Кад у овоземним правилима важи изрека „ко чека тај дочека“ колико је то остварљивије за оне који чекају са Православном вером помоћ од Бога Живога и Свемоћнога… 

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Божићна прича:

Резултат слика за Христос деца

Сан једног детета из сиротишта

У току рата  је пронађен у једном спаљеном селу трогодишњи дечак. Име му је било Божидар. Гладан, устрашен и премрзао, држао је у рукама белу марамицу са извезеним голубовима. Војска га је сместила у сиротиште у којем је он одрастао. Од тада је прошло више година. Ратни вихор се умирио међу људима а мали Божидар је растао у сиротишту, повучен и тих са болом у свом срцу.

У сиротиште је долазио једном недељно парохијски свештеник и држао је деци веронауку. Божидар је пажљиво слушао шта свештеник говори и неизмерно је волео да га свештеник на завршетку часа благослови. Дечак је веровао да ће му благослов свештеника помоћи да пронађе своје родитеље! О томе није желео никоме да прича. Радовао се сваком новом сусрету са свештеником и молио га је да га помиње у молитвама за време литургије у цркви. У току многих тамних, бесаних ноћи, дечак се молио Богу да му помогне да нађе своје родитеље и са сузама је очекивао одговор док не би утонуо у сан држећи чврсто у рукама белу марамицу са  извезеним голубовима.

Дани и недеље су пролазили као прохујали планински поветарац. Једино је Господ знао колико је суза дете натопило у своју белу марамицу са извезеним голубовима. Једне ноћи, док је брисао сузе са свог уплаканог лица, чуо је у свом срцу мили глас који му је говорио да ће га о Божићу походити Господ Бог и да ће му открити тајну ради које он ноћима пролива своје сузе. Дечак није могао да спава те ноћи. Непрестано је плакао и брисао сузе… од велике радости!…

Сутрадан, када је свештеник дошао да одржи час веронауке, на вратима га је сачекао Божидар уморних, поднадулих, али светлих очију и радосно рекао:

– Оче, хвала Вам на сећању и Вашој доброти… Господ ће услишити моју молитву!

–  Драго моје дете, – помилова свештеник малишана по коси. – Како ти знаш да ће Господ услишити твоју молитву?

– Сањао сам оче да ће Господ о Божићу бити са мном и да ће ми одговорити на сва моја питања која сам му у молитви тражио!

– А шта си ти молио Бога? Упита свештеник малишана.

– Да ми врати родитеље! Без двоумљења рече Божидар.

– Родитеље!… Добро мој мали Божидаре, нека буде воља Божија…

– Оче, ја тако исто мислим да ће ми Божија воља ускоро да открије тајну о мојим родитељима!

– Добро Божидаре… А, да ли си постио за причест?

– Јесам оче. Желео бих и да се исповедим!

– Да се исповедиш? А шта има мали Божидар да исповеди од својих великих грехова? – Милујући га по коси са благим осмехом, упита га ведро свештеник.

– Хоћу све да Вам кажем шта сам до сада крио у свом срцу.

– Добро Божидаре, у недељу су Детињци. Дођи у суботу увече на исповест а у недељу можеш да се причестиш.

Након исповести у суботу увече, свештеник је саветовао дечака да буде опрезан са сновима и виђењима јер се и демони могу јављати људима у току снова. Такође су се договорили да са њим подели сваки нови сан, јер је свештеник од тог дана постао његов духовни отац који је бринуо о њему. Након причешћа у недељу, мали Божидар је осетио велику радост. Ноћима више није молио Бога да му покаже ко су и где су његови родитељи, већ је у сузама само благодарио Богу на радости коју је осећао у срцу: ”Драги Боже, на свему Ти хвала.” Изговарао је мали Божидар испуњен радошћу.

Након неколико дана, враћајући се из града у свој дом за сироту децу, видео је на улици девојчицу која је носила пластичну кесу са школским књигама. Дан је био веома хладан а она није имала рукавице тако да је морала често да мења кесу из руке у руку. Девојчица је била мршава и замишљено корачала као да није марила на своје модро-црвене премрзле руке. У једном моменту се девојчица оклизнула и незгодно пала на ивицу тротоара. Божидару је било жао девојчице. Пришао јој је и питао:

– Опрости ми, да ли могу да ти помогнем?

– Није потребно… Али хвала ти. Могу сама да устанем. Девојчица је покушала да устане, али се поново оклизнула и обема рукама упала у снег. Божидар је притрчао и подигао девојчицу која је почела да дрхти од хладноће. Дечак је почео брзо да скида рукавице са својих руку и да навлачи на њене премрзле прсте.

– Не, мени није хладно… Није потребно. – Нећкала се девојчица.

– Молим те узми моје рукавице, Бога ради. – Молећивим гласом је говорио Божидар.

– Али како ћеш ти без рукавица?

– Ја живим у дому за сироте. Добри људи нам стално доносе обућу и одећу. Снаћи ћу се некако.

– Хвала ти… Ја се зовем Марија. Како се ти зовеш?

– Ја се зовем Божидар. Желим ти срећне Божићне празнике Марија… Збогом.

– До виђења Божидаре и хвала ти на твојој доброти и пажњи. – Рече премрзла Марија и оде својим путем.

Када се Божидар следеће недеље враћао из цркве на празник Материце, видео је дечаке који су се окомили на једно млађе дете. Брзо су га савладали, оборили на земљу и завлачили снег у његова недра. Дете је плакало и молило да га пусте на миру. Несташни дечаци нису престајали са игром. Божидар је пришао својим вршњацима и замолио их да оставе на миру млађег од себе. Дечаци су за тренутак престали да дирају дете.

– Ко си ти да нам забраниш да се играмо!

– Ја сам Божидар из дома. Играјте се са мном а њега пустите да иде својој кући! – Храбро рече Божидар стискајући песнице. Мада је био сам против тројице својих вршњака, био је спреман да се са њима потуче, ако га нападну.

Дечаци су се наједном загледали међу собом и без речи отрчали низ улицу. Божидар је пришао малишану, подигао га и питао:

– Како се зовеш бато?

– Радоје… Раде ме зову.

– Ја сам Божидар. Да ли ти је хладно? Имаш ли пуно снега у недрима? – Рече Божидар и поче да га чисти од снега.

– Ма није то ниста… Хвала ти.

– Раде, ево ти моја капа. Поче Божидар да скида са своје главе капу и да је намешта малишану на главу.

– Ма немој Бозидаре, није мени хладно – Љупким, детињим глсом рече мали Раде.

– Узми Раде, Бога ради, учини ми радост и узми моју капу.

– А ста ћеш ти да носиш? Искрено упита мали Радоје.

– Ја живим у дому за сироте. Добри људи нам доносе одећу и обућу. Снаћићу се ја већ некако.

– Добро, хвала ти Бозидаре.

– Богу хвала. Знаш, теби Раде капа лепо стоји. Желим ти радостан предстојећи Божићни празник. – Рече Божидар малом бати и свако оде својим путем.

Прошла је још једна хладна недеља. Божидар је по свом обичају био на недељној литургији. Након молитве је био веома тужан. Тога дана је био празник Оци а свештеник је проповедао о лепим народним обичајима да деца данас вежу очеве и не пуштају их док им очеви не дају поклоне. Он је живео у дому за сироту децу и није могао да веже ноге својим родитељима…

Удубљен у своје тужне мисли, прошао је поред једне продавнице и тамо угледао средњовечну жену која је чистила снег. Слабо ухрањена жена је са времена на време кашљала и покушавала рукама да затвори капут. Дечака је пренеразило то што је на њеној глави и њеним рукама видео своју капу и своје рукавице које је поклонио Марији и Раду! Одмах је пришао жени и упитао је:

– Опростите, Ви имате ћерку и сина?

– Да… – Са чуђењем рече жена.

– Молим Вас узмите овај шал. Вама је потребнији него мени.

– Не дете, никако то немогу себи да дозволим… Да узмем шал од детета! Боже сачувај! Шта би помислили твоји родитељи о мени?

– Немојте да бринете о томе. Ја живим у дому за сирочад… Добри људи нама често доносе обућу и одећу. Снаћи ћу се некако.

Док је Божидар скидао свој шал, жена је спазила младеж на врату дечака.

– Ја немогу да узмем од тебе шал. Ти немаш ни капу ни рукавице а сада можеш да останеш и без шала. То никако немогу да прихватим. – Нећкала се болешљива жена.

– Молим Вас тето, узмите овај шал… Бога ради! Учините ме да будем још срећнији! Ускоро ће Божић… Верујем да ће ме Бог нечим обрадовати ако ја будем био добар према људима. – Са осмехом на лицу рече дечак и пружи свој шал жени.

Жена је несигурно узела шал. Ставила га је себи око врата и са сузама у очима казала:

– Нека ти Бог врати за добро којим ти људе чиниш срећним…

– Хвала вам тето на лепим речима. Поздравите вашу децу од Божидара.

На Бадњевече Божидар дуго није могао да заспи. Поново је држао у рукама своју марамицу натопљену сузама и непрестано понављао:

– Драги мој Боже, на свему Ти хвала…

У неко доба ноћи, у дечаковом срцу чуо се поново тихи глас:

– Мир теби Божидаре. Немој да се бојиш.

– Слава Богу на свему. – Прекрсти се дечак.

– Господу су миле твоје сузе и доброта коју чиниш људима, Бога ради. Кажи Божидаре, шта желиш од Господа?

– Од Господа молим, да ми каже, ко су моји родитељи?

– Мило моје дете, твоји родитељи су они, који тебе воле таквог каквог сам те створио. Они су увек близу тебе… у твом срцу. Подари им љубав кроз молитву и Ја ћу твоју љубав пренети у њихова срца, ма било где да се они сада налазе. Када подариш искрену љубав за некога у молитви, и када осетиш љубав у свом срцу, знај да сам Ја спојио вашу љубав за бескрајност… Амин.

– Хвала Ти Господе… на Твојој љубави…

Божидар је заспао као беба у наручју своје мајке. Напољу је било хладно, али ведро небо. Звезде су трепериле као мале воштанице у цркви. Негде далеко, у планини, одзвањало је потмуло манастирско звоно… Почела је поноћна, божићна литургија.

Освануо је Божић. Град је блистао празничном радошћу која се осећала међу људима. Божидар је желео поново да се причести на овај велики хришћански празник Христовог рођења. У цркви је видео своје нове пријатеље: девојчицу Марију, малог Рада и њихову мајку. Када су након причешћа примали нафору, Божидар је по обичају извадио своју белу марамицу са извезеним голубовима из које би касније појео благословени хлеб. Ана је пришла дечаку, загледала је марамицу, загледала се у младеж на његовом врату, па у очи детиње…

– Сине мој мили… – дрхтала је мајка и почела да милује сина од радости и узбуђења. Дечак је са неизмерном радошћу загрлио своју мајку, па брата и сестру… ћутећи су јецали и брисали сузе са својих очију. Људи су их са чуђењем посматрали. Након краћег времена се Божидар окренуо према Христовој икони код олтара. Клекнуо је и као умиљато јагње, заблагодарио Богу на свему. Људи су немо пролазили поред мајке и деце не схватајући шта се дешава. Свештеник је пришао Божидару, благословио га и рекао му:

– Бог је љубав драги мој Божидаре. Сада сам и ја схватио да Господ испуњује жеље оног срца које уме да воли… Нека је благословен Бог отаца наших у све векове. Амин.

За време рата је нападнуто село у којем су живели родитељи са двоје мале деце. Мајка је чекала трећу бебу. Отац је у току напада отишао на линију фронта да брани село. Мали дечак се од страховите пуцњаве уплашио и сакрио у штали а трудна мајка је у безнађу и неописивој тузи што није могла да пронађе дете, кренула са ћеркицом за колоном мештана који су бежали из села. Тог кобног дана је отац погинуо а за дечака су сматрали да је настрадао у пожару који је избио од испаљене минобацачке гранате.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: