Објављено од стране: ИстиноЉубље | 29. новембра 2017.

Беседа о томе, да је за плодоносно покајање неопходно одбацивање умишљености – Свети Игњатије Брјанчанинов: … НОВО – Комплетна сутрашња Житија Светих (аудио): Св. Григорије Неокесаријски Чудотворац, Св. Никон Радонежски… (30/17. нов.)

Вести са Православне страже: Среда, 29. 11. 2017. г…

НОВО – Звучни (аудио) запис комплетних сутрашњих Житија Светих:

Св. Григорије Неокесаријски Чудотворац, Св. Никон Радонежски… (30/17. нов.)

+++

Православни протести испред назовивладе Србије…

Свакодневно за Православну слободу Србије узастопно већ 628. дан…И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући скорашњу нову, 90. по реду, Православно-исповедну Литију Београдом 2. децембра 2017. г… 

+++

Свети Игњатије Брјанчанинов: 

Резултат слика за Свети Игњатије Брјанчанинов

Беседа о томе, да је за плодоносно покајање неопходно одбацивање умишљености

Родите, дакле, плодове достојне покајања,

и не почињите говорити у себи: Имамо оца Авраама.[2]

    Ове речи припадају светом Јовану, Претечи Господњем, највећем међу пророцима. Јован је закључио Стари Завет и започео Нови, служећи тако као веза два завета. Његово служење најавили су старозаветни пророци; дела Јованова и његову проповед описали су апостоли у Јеванђељу. Почетак  Јеванђеља Исуса Христа, Сина Божијега посвећен је повести о Јовану. Као што је писано код пророка: Ево Ја шаљем анђела Својега пред лицем Твојим, који ће припремити пут Твој пред Тобом. Глас вапијућег у пустињи: Припремите пут Господњи, поравните стазе Његове. Појави се Јован крстећи у пустињи, и проповедајући крштење покајања за опроштење грехова.[3]Служење Јованово састојало се у томе да припреми пут за Господа, Који ускоро треба да се јави обучен у људску природу, и да поравна стазе Његове. Какав је то пут? Какве су то стазе? То је људски начин размишљања; то су осећања људских срца и њихова стремљења. За прихватање Господа потребан је начин размишљања који је способан и добро припремљен за то; за прихватање Господа потребно је да се има склоност срца ка томе, и да се имају смирена осећања. Тако је арханђел Гаврило објаснио праведном Захарији, оцу Претечином, служење Претечино, када му је објавио његово зачеће и рођење. Он, Претеча – вели арханђел – многе ће синове Израиљеве обратити Господу Богу њиховоме; и он ће напред ићи пред Њим у духу и сили Илијиној да обрати срца отаца ка деци, и непокорне ка мудрости праведника, и да приправи Господу народ спреман.[4]

    Покајте се, – објављивао је људском роду свети Претеча – схватите да сте грешници, да сте бића пала и изгубљена, да се налазите у чељустима вечне смрти, да вам је потребно спасење. Покајте се, јер се приближило Царство Небеско, то јест настало је блажено време, и Сам Бог убрзо ће се јавити међу вама; иако ће се јавити у смиреном лику човека, ипак ће имати свемоћну власт Бога. Он ће уништити владавину смрти, извући ће из погибељне пропасти оне људе, и дароваће вечно блаженство оним људима, који ће ум и срце усмерити ка Њему, који ће се припремити да Га приме одбацивањем греховног живота, свешћу о својој изгубљености, свешћу о неопходности спасења и Спаситеља, одлучношћу да следе Богочовека и да му се повинују. Онај ко није свестан своје греховности, свога пада и своје погибељи не може да прими Христа, не може да поверује у Христа, не може да буде хришћанин. Шта ће Христос ономе ко је сам разуман и пун врлина, ко је задовољан собом, ко за себе сматра да заслужује све награде, и земаљске и небеске? Шта ће Христос ономе ко нема исправна схватања о Богу и човеку, ко неће да мисли о вечности, него је у потпуности погружен у земаљске бриге и насладе, као да је вечан на земљи? Јован је за проповед изабрао пустињу. Далеко од обичних занимања, од везаности за пропадљиве предмете и предрасуде, људи лакше узносе мисао ка Богу, ка вечности, и лакше пазе на духовно учење о богоугодним врлинама којима се приступа кроз истинско покајање. Такође, пустиња је тајанствено изображавала духовно стање људског рода, који се предао сујети, који је изгубио свој положај и највредније што је имао…

    Дошавши у пустињу ради свога спасења, међу њене житеље који су се у њој настанили са истим циљем, не налазим других речи, које би биле прикладније за моју прву беседу, не налазим другог савета, који би више одговарао и мени и мојој новој браћи, сем оних речи и оног савета које је изговорио свети Претеча. Пошто сте дошли у пустињу ради покајања, за које Бог дарује спасење, родите, дакле, плодове достојне покајања.

    Није довољно да се за живот изабере место погодно за покајање; није довољно да се оставе имање, сродници и пријатељи; није довољно одрицање од блиских и честих контаката са светом. То су само помоћна средства за покајање; то су дела која треба да претходе покајању. Покајање је поље на коме је скривено духовно благо спасења; да би се купило то поље, потребно је продати целокупно своје имање.[5] Када се прода целокупно имање, то јест када се остави материјално и прекину везе са светом, треба родити плодове достојне покајања, како би покајање било делотворно, како би постигло свој циљ. Да би покајање било делотворно, да би нам донело спасење и вечно блаженство, треба да га задобијемо у самима себи, у својим душама; потребно је да се сам наш дух скруши и смири услед Богољубљене туге, која се рађа од свести о својој греховности и од осећаја те греховности; потребно је да избацимо из себе умишљеност, ма у ком виду она била присутна у нама. Уз умишљеност покајање није могуће. Једна неправилна мисао о себи може у душу да уведе умишљеност, да је храни, подржава и јача у души, и да душу учини неспособном за покајање. Умишљеност је гордост, која је толико омражена пред Богом! Умишљеност је та глупа, слепа и погубна страст, која је светлог анђела збацила с неба, која је светлог анђела учинила мрачним демоном! Умишљеност је тај смртоносни отров који је древна змија излила у људску природу. Умишљеност је болест нашег духа који не обраћа пажњу на своје спасење и не мари за њега, болест тако силна и важна да сврстава човека, по души његовој, међу одбачене духове, непријатеље Божије. Онај ко је заражен умишљеношћу, није способан да буде усвојен од Бога. За такво усвојење неопходно је потпуно одбацивање умишљености.

    Арханђел Гаврило је врло тачно одредио служење Претече. Он је, како је горе наведено, казао да ће свети Претеча многе синове Израиљеве обратити Господу Богу њиховоме. Ово значи: свети Претеча ће многим Израиљцима, који су Бога заборавили, вратити сећање на Бога; многе Израиљце који су се отуђили од Бога, Бог ће усвојити; даље, арханђел вели да ће свети Претеча обратити срца, то јест осећања и залоге срца, отаца ка деци, и непокорне ка мудрости праведника. Ко су ти оци, ко су ти праведници? Оцима су названи родоначелник Израиљаца Авраам и сви њихови свети преци, свете судије, цареви и пророци. Под праведницима треба подразумевати све који су угодили Богу у Старом Завету; неки од њих не припадају израиљском народу. А каква су била осећања њихових срца, какав је био залог њихових срца? Каква је била мудрост праведника, то јест старозаветних угодника Божијих? Залог њиховог срца било је смирење, а њихова мудрост, то јест начин њиховог размишљања, у складу са залогом срца, била је смиреномудреност. Свети патријарх Авраам, изливајући своје срце на молитви, рекао је: Ја сам прах и пепео![6] Када је он то рекао? Док је стајао пред Богом, лицем у лице, док је слушао откривање страшних тајни, док је добијао најузвишеније завете, у тренутку када га је Бог назвао Својим верним слугом, достојним божанског откривења. Земљом и пепелом себе је назвао праведни и многострадални Јов, који се удостојио да види Бога; он је до те мере унизио себе, тако је силно осећао своју ништавност, да од тог осећаја као да се истопио, као да се умањио до бесконачности, као да је престао да постоји.[7]Знаменитом цару, знаменитом ратнику и војсковођи, богонадахнутом пророку Давиду умишљеност је била потпуно страна; у својим многобројним светим песмама он ни једном није навео неку своју врлину или предност. О себи се свуда изражавао са највећим смирењем; све своју успехе, и оне величанствене, приписивао је једино милости Божијој. Отворено је објавио да је за њега смирење било узрок спасења.[8] Кога неће дирнути дубоко смирене Давидове речи, његово искрено исповедање својих сагрешења, његово исповедање необичне узвишености и милосрђа Божијег? Свети, богонадахнути песник тачно и живописно представио је и појединачну греховност човека, и општу греховност људског рода, дубину његовог пада и тешко ропство под јармом господара овога света – палог анђела. Он као да мери дубину пада и тежину окова. Помилуј ме, Боже, – вапије Давид – по великој милости Својој.[9] Помилуј ме, Господе, јер сам немоћан; исцели ме, Господе, јер се сметоше кости моје, и душа се моја смути веома. Обрати се, Господе, избави душу моју; спаси ме ради милости Твоје.[10] Давид моли помиловање, сматра за себе да је изгубљен; разлог помиловања он тражи једино у милосрђу Божијем и у своме јадном стању, у својој немоћи и неспособности да помогне самоме себи. Он не сматра да је бољи од било ког човека! Напротив, сматра се недостојним имена човека и најгрешнијим од људи: Ја сам црв, – вели – а не човек, подсмех људима и руг народу.[11] У безакоњима зачет бих, и у гресима роди ме мати моја[12] – исповеда се Давид, свестан свога удела у паду који је заједнички читавом људском роду, док се о сопственом душевном стању изражава на следећи начин: Дођоше воде до душе моје. Упадох у блато дубоко, и нема дна; дођох у дубине морске, и бура потопи ме.[13] Безакоња моја превазиђоше главу моју, као бреме тешко оптеретише ме. Усмрдеше се и загнојише ране моје, од лица безумља мога.[14] Оплакујући своју потчињеност демонима и молећи Бога за избављење од те потчињености, Давид каже: Помилуј ме, Боже, јер ме погази човек, сав дан ратујући сатире ме. Погазише ме непријатељи моји сав дан. Сав дан речи се мојих гнушаху, против мене су све мисли њихове на зло.[15] Умножише се који ме угњетавају! Многи устају на мене, многи говоре души мојој: Нема му спасења у Богу његовом. Устани, Господе, спаси ме, Боже мој.[16] Свети пророк Исаија, који се удостојио да види Господа како седи на престолу високом и преуздигнутом, окруженог зборовима небеских сила, ускликнуо је: Јао мени! Погибох, јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана, и Цара Господа над војскама видех очима својим.[17] Пророк је, видевши Бога, сматрао себе недостојним и због сопствене греховности, и због греховности читавог људског рода, коме зачињањем и рађањем у њему неумитно припада сваки човек.

    Такво је било душевно расположење старозаветних праведника, отаца старозаветног Израиља по телу, а отаца новозаветног Израиља, то јест рода хришћанског, по духу. Уз помоћ таквог расположења они су постали способни да неколико векова касније вером приме обећаног Месију и починули су у нади да ће кроз Њега добити спасење, не дочекавши остварење обећања, али видеше издалека, и поздравише.[18] Такво је расположење захтевано од људи савремених Богочовеку, да би Га примили; такво се расположење тражи и данас, да бисмо примили Христа, да бисмо били усвојени од стране Христа. Заиста је неопходно одбацити умишљеност, постати свестан своје греховности, свога пада, своје погибељи. Неопходно је и покајање, то јест кајање због почињених грехова и остављање греховног живота, да би се ступило у истинско богопознање и истинско служење Богу.

    Свети Претеча, који је имао за циљ да врати њему савремене Израиљце начину размишљања и осећањима њихових блажених праотаца међу којима је био Авраам, на почетку поучавања слушаоцима је саопштио следећу, посебно важну поуку: Не почињите говорити у себи: Имамо оца Авраама. Ове речи проповедника покајања имају то жалосно значење, да су потомци Авраамови били необично везани за своје порекло по телу од њега, иако нису имали ни Авраамов начин размишљања, ни његова осећања, ни његова праведна дела. Гордили су се таквим пореклом и због њега су презирали друге народе. У том погледу Израиљци су следили општи обичај света непријатељски расположеног према Богу. Оснивач Вавилонског царства био је вођа разбојничке дружине Неврод; оснивач Римске државе био је други разбојнички атаман, Ромул; родоначелници осталих народа, оснивачи других држава, били су лица чије су врлине биле сличне Невродовим и Ромуловим. Напротив, родоначелник Израиљаца био је муж свети, назван пријатељем Божијим, Авраам; њихов законодавац био је други свети човек, дивни чудотворац Мојсије; још мног светих мужева поникло је међу њима; сам Месија, сам Богочовек, требало је да се роди у израиљској породици. Нажалост, већина Израиљаца, потомака по телу Авраама и пророка, понашањем и карактером никако није била налик тим својим праоцима; у моралном погледу Израиљци су више наликовали оним својим прецима чије су руке биле црвене од крви пророка, који су камењем убијали посланике Божије.[19] Високо мишљење о себи поводом порекла од Авраама заразило је читав народ гордошћу и учинило га неспособним да прихвати покајање, да се обрати Богу, да дочека обећаног Месију. Веома проницљиво велики Јован Претеча прве речи своје проповеди усмерио је против главног народног недуга, против погубне умишљености. Не почињите говорити у себи – одбаците тајну мисао, која се дубоко укоренила у вашим срцима – имамо оца Авраама! Одбаците то ваше најглупље телесно мудровање, непријатељско према Богу, које се не покорава Богу и не може Му се покорити! Одбаците ваше телесно мудровање, које за вас већ јесте вечна смрт – мудровање што запечаћује вечну смрт у вама, уколико останете у њему.[20] Знајте да је Авраам угодио Богу вером[21], да је Авраам служио Богу у духу и истини, стога је и потомство Авраамово – духовно; то потомство чине сви људи који су стекли истиниту веру у Бога, без  обзира на телесно порекло и народност у грађанском смислу, како би он, Авраам, био отац свију који верују у необрезању, и да би био отац обрезања не само онима који су од обрезања, него и онима који ходе по стопама вере оца нашега Авраама.[22]

    Узалуд опијени умишљеношћу и гордошћу, опијени телесним мудровањем које потиче од палог анђела, презирете и понижавате друге народе! Ако су истинска схватања о Богу њима толико страна, и ако су толико мртви срцем да се непогрешиво могу назвати камењем камењем – онда вам велим да може Бог и од камења овога подигнути децу Аврааму.[23] Не почињите говорити у себи: Имамо оца Авраама, јер таквим надувеним мишљењем о себи уништавате свако духовно сродство, – и више од тога! – сваку блискост и везу између вас и Авраама.

    С правом се Јован устремио против умишљености, рођене од начина размишљања према стихијама света, према стихијама старог човека; с правом је против умишљености употребио најјаче изразе. Речи проповеди Јованове оправдане су најжалоснијим догађајем. Јудејци су због умишљености одбацили Месију, и богоубиством су довршили злочине својих отаца, који су убијали и каменовали пророке и посланике Божије. Делујући против Месије, они су стално на устима имали Авраама и Мојсија, истинске служитеље Месијине. Ми смо ученици Мојсејеви – говорили су, покушавајући да лукавством оправдају своје одбацивање Богочовека. Ми знамо да је Мојсеју говорио Бог; а овога, Господа Исуса Христа, не знамо откуда је.[24] То су говорили док је пред њима, пред њиховим очима стајао човек слеп од рођења кога је Господ исцелио. Сада су, да тако кажемо, могли да опипају чудо Господње – док су о дивним чудима Мојсијевим знали само на основу прича Светог Писма. Господ је саветовао Јудејце који су се око Њега окупили да прихвате Његово учење и кроз то наследе духовну слободу од греха, односно спасење и вечно блаженство. Гордост и умишљеност нису допустили Јудејцима да прихвате божански савет. Они су оштро одговарали Господу: Ми смо семе Авраамово, и никад никоме нисмо робовали.[25] Лажу безбожници, заслепљени гордошћу и умишљеношћу; не виде своје јадно стање, своје робовање не само у духовном, него и у грађанском погледу. Јудејци су у различитим епохама били робови и Египћана и многих хананских народа, и Вавилонаца и Сиријаца. У време кад су се тако бестидно хвалисали својом слободом, били су потпуно потчињени Римљанима. Побуна Јудејаца против тих силних господара васељене, до које је дошло услед заслепљености умишљеношћу и самоувереношћу, представљала је узрок коначне грађанске смрти јудејског народа.

    Свети јеванђелист Лука приповеда да је велики Јован Претеча, који је саветовао Израиљцима да одбаце умишљеност и безбожну надменост због порекла по телу од Авраама, читав њихов народ назвао породом аспидиним.[26] А свети јеванђелист Матеј каже да је Јован речима породи аспидини назвао фарисеје и садукеје.[27] Сам Спаситељ света рекао је књижевницима и фарисејима: Змије, породи аспидини, како ћете побећи од осуде за пакао.[28] Ово значи: назив породи аспидини никако није био тек упечатљив израз – он је изражавао суд Божији изречен Духом Светим Божијим кроз Јована. Змијом и аспидом овде је назван пали анђео – сатана. Они који су, заражени умишљеношћу, себе звали синовима и народом Авраамовим, названи су децом и народом сатане, названи су и признати као такви од стране Самога Бога. Вама је отац ђаво, – објавио је Господ Јудејцима када су се они, беснећи у својој гордости, дрзнули да себе назову, стојећи пред лицем Господа, не само децом Авраамовом, него и децом Божијом. Жеље оца својега, ђавола,хоћете да чините.[29] Стекли сте и дела и расположење сатане! Ваша воља сагласна је са вољом сатане, и начин вашег размишљања у потпуности је позајмљен од њега! Ви сте деца Авраамова по телу, и маштате о себи да сте деца Божија, али по духу и расположењу вашем постали сте деца ђавола, његови анђели, његови санаследици.

    Зашто су фарисеји, будући да их је Господ убројао међу змије, то јест одбачене духове, названи породом аспиде, која је нарочита врста змије? Аспида (на руском: ехидна) је веома мала, једва приметна змија, слепа, али наоружана најсилнијим смртоносним отровом. Тако је и гордост једва приметан недуг душе, који се људима често представља као највеће смирење, често га сматрају за светост и бестрашће, али он убија душу чинећи је неспособном за било какву врлину. Аспида је слепа: слепа је и гордост. Онај ко је њоме помрачен не види и не познаје Бога, лишен је исправног погледа на себе и на људски род. И сама врата врлина – покајање – чврсто се затварају и закључавају гордошћу. Цариници и блуднице, чији су греси тако очигледни и груби, показали су се способнијима да приме покајање и да њиме задобију Царство Небеско, него јудејски архијереји и свештеници заражени умишљеношћу.[30]

   Због чега је Јован Претеча читав јудејски народ назвао породом аспидиним, а првенствено садукеје и фарисеје? Зато што су пре свих садукеји и фарисеји били заражени болешћу телесног мудровања и умишљености, и понајвише су се они хвалили пореклом од Авраама и сродством са пророцима; своју болест преносили су и народу, као његове старешине и учитељи. Садукеји[31] су били малобројни, њих су чинили углавном најугледнији мирјани; међутим, њима су припадали и најугледнији и најбогатији људи међу свештенством.[32] Они нису веровали у будући живот и нису размишљали о њему, како то обично бива са људима који окруженим земаљским благом у изобиљу; нису се бавили изучавањем вере, него су се препуштали земаљским бригама и насладама, попут богаташа описаног у Јеванђељу[33], који је, како се сматра, припадао садукејима. Партији фарисеја припадала је већина свештенства[34] и они световњаци који су се нарочито посвећено бавили изучавањем закона Божијег, попут светог апостола Павла. Но, фарисеји су се богопознањем бавили без самоодрицања; занимали су се њиме не ради неба, него ради свог земаљског положаја, са циљем да добију земаљске користи: због таквог начина изучавања Закона Божијег, ситничавог, које душу убија вечном смрћу, због изучавања ради људске славе, ради уређења свог материјалног положаја у људском друштву, они су пали у бездан и мрак телесног мудровања, непријатељског Богу.[35] Тако су фарисеји доспели до истог душевног расположења као и садукеји, до расположења које није у стању да прихвати Месију, које није способно да донесе плодове покајања. Први се, услед преданости свету, нису интересовали за закон Божији и нису га познавали, а други су пажљиво изучавали закон Божији и формално су га добро познавали, али су то чинили љубави према свету, па су једнако постали телесни људи, непријатељи Бога и чеда ђавола. Махнитајући гордошћу свога оца, хвалисали су се одбацивањем Месије: Верова ли ко у Њега од главара или од фарисеја? – питали су. Пошто су изговорили ове страшне речи о очовеченом Богу, допунили су их једнако страшним речима о ближњима, речима које изражавају залог њиховог срца, њихову адску надменост, њихов презир и мржњу према људском роду, што је представљало последицу неправилног изучавања и разумевања богословља: Него народ овај – казали су – који на зна Закон, проклет је![36] Управо такав начин размишљања и такво расположење срца, чине људе породом аспиде, чедима ђавола и ђаволима. Они су неспособни за покајање, неспособни да буду усвојени од стране Бога, неспособни да наследе спасење и блаженство које свемилостиви Бог бесплатно даје људима свесним своје греховности, онима што је лече истинским покајањем. Удео несрећних гордељиваца, пуних умишљености и телесног мудровања је – вечна смрт, смрт душе, која се састоји у коначном отуђењу од Бога, у прихватању мржње према Богу и људима, оне мржње којом је себе заразио сатана и коју он предаје свима што ступају у општење с њим. Удео безбожника након њиховог раздвајања од тела и потом након сједињења са васкрслим телом је – вечно заточење у адским тамницама, вечна патња у адским мукама. Змије, породи аспидини, – објавио им је Господ – како ћете побећи од осуде за пакао?[37]Ово значи да умишљени, они који су уздигли своје „ја“ у себи, немају могућности да избегну осуду на страшном суду Божијем, уколико се не постарају око свога излечења од умишљености покајањем и самоодбацивањем.

    Иако је свети апостол Павле по своме пореклу припадао израиљском народу, племену Венијаминовом, иако је био Јеврејин рођен од Јевреја, и по изучавању закона фарисеј, иако је био непорочан према ондашњем јудејском поимању закона, ипак је одбацио сва та телесна и пролазна преимућства, ради највећег преимућства које доноси Христос – преимућства духовног, вечног, суштинског, Божанственог. Свети Павле је одбацио та преимућства по телу, као препреке за задобијање Христа, и то највеће. Али све што ми беше добитак, – каже апостол – сматрах за штету Христа ради. Но шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега.[38]  Ево истинског испуњења поуке коју је дао велики Јован Претеча, односно Дух Свети, на почетку проповеди о покајању. Павле је одбацио телесно мудровање и умишљеност, сматрајући их за душевну несрећу и узрок неспособности за истинско богопознање и богослужење, и донео је најобилнији плод покајања: од фарисеја и прогонитеља Цркве Божије постао је истински служитељ Бога и Његов апостол.

    Сви који су обратили потребну пажњу на проповед великог Јована Претече, на глас Божији који је грмео са уста његових, потчинили су се благом јарму покајања. Међу његове ученике, то јест оне који су прихватили његово учење, ступили су многи људи из нижег сталежа[39], многа лица развратног понашања оставила су греховни живот[40], постали су способни да поверују у Спаситеља и да Га следе. Али садукеји и фарисеји одбацили су проповед о покајању, а затим су одбацили и Спаситеља.[41] Тек малобројни међу њима, попут Никодима, Јосифа из Ариматеје, Гамалила, следили су у одређеној мери самоодрицање великог Павла и постали су Христови следбеници, најпре тајни а потом и јавни.

    Глас вапијућег у пустињи, који све позива на покајање, није замукао ни данас. Уста Јованова затворена су мученичком смрћу, али она не престају да вапију из Јеванђеља. Да бисмо чули његов глас, потребна је добра воља: без добре воље људи гледајући не виде, и слушајући не чују, нити разумеју[42], а они који слушају реч и држе је у добром и чистом срцу, род доносе у трпљењу.[43] Примимо са добром вољом проповед о покајању. Примивши је, немојмо је предати забораву услед расејаности или обузетости предрасудама; задржимо је у сећању, у срцу, и родимо плодове достојне покајања. Као прво, одбацимо сумњу и телесно мудровање, који нас убеђују да се гордимо знатним пореклом од племенитог или свештеничког рода, угледном и богатом породицом, сопственим угледом и богатством које смо имали док смо живели у свету, различитим душевним и телесним способностима, ученошћу и начитаношћу. Све су то особине које су дате човеку привремено, и не значе ништа у односу на оно достојанство које се дарује за вечност. Наше вечно, суштинско, духовно достојанство састоји се у томе што смо – хришћани. Цена којом смо то достојанство стекли је непроцењива. Нисте своји, – говори нам апостол – јер сте купљени скупо, изнад сваке цене: најдрагоценијом крвљу Христовом. Прославите, дакле, Бога телом својим и духом својим, јер су Божији.[44] Као што је за свакога од нас дата иста цена, тако је духовно достојанство свакога од нас једнако. Нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос.[45] „Велика је ствар – рекао је свештеномученик Петар Дамаскин – што сам назван хришћанином и монахом, као што си рекао, Господе, једноме од Твојих слугу: велика је ствар ако понесеш име Моје. То ми је значајније од свих царстава земаљских и небеских, само да не будем одлучен од најслађег Имена Твога!“.[46] Ово достојанство захтева да га побожно желимо, да због њега пазимо на себе, као на сасуде у којима се чува непроцењиво благо, да се према себи односимо као према храмовима Божанства. Ми смо дужни пажљиво да чувамо себе од свакога зла, као од прљавштине која нас понижава, да презиремо сва телесна преимућства, као ништавна пред нашим духовним достојанством и њему несвојствена. Таква треба да буде света гордост обновљене природе, како је рекао преподобни Исаија Отшелник[47]; нека она ограђује ту природу од духовног унижења! Дивно, узвишено, природно својство презира према греху претворило се у палој природи у презир према ближњима, у порочну умишљеност, у самољубље и гордост. 

    Пре но што окончам беседу, вратимо се опет на Јованову проповед, и обновимо у сећању њен садржај, како не бисмо били тек њени слушаоци, него и они који је испуњавају, да бисмо родили плодове достојне покајања. Свети пророк Исаија је, седам столећа унапред најављујући Претечино служење, садржај његове проповеди изложио на следећи начин: Глас вапијућег у пустињи: приправите пут Господњи, поравните стазу Богу нашему. Свака долина нека се испуни, и све горе и брегови нека се слегну, и што је криво нека буде право, и неравнине на путевима нека буду глатке. И јавиће се слава Господња, и свако ће тело видети спасење Божије. Ево, Господ Бог са снагом иде, и мишица Његова са влашћу.[48] Ми смо већ видели да путем Господњим и стазама Његовим у људској души Свето Пимо назива одговарајући начин размишљања и осећања срца. Да бисмо их стекли, треба да испунимо сваку долину, то јест да наспемо сваку низину и непроходно место, како би Господ лако прошао: треба да оставимо пијанство, преједање, прељубу, телесне насладе, такозване невине игре и увесељавања – једном речју све што представља телесни и греховни живот, који човека своди на разину бесловесне стоке и звери – и да их заменимо врлинама које стоје насупрот њима: уздржањем, трезвеношћу и целомудреношћу. Греховни и телесни живот заграђује Господу пут у људско срце. Даље, треба спустити или поравнати сваку гору и брег, то јест изгладити у души умишљеност и гордост у сваком облику, и привидно значајном и сасвим неважном. На крају, треба одбацити сва неправилна и самовољна схватања о вери, те завојите и опасне стазе, и у потпуности прихватити учење Божије, које у чистоти чува једина Православна Источна Црква. Тада ће се све кривине исправити, и неравнине изгладити: пут за Господа постаће потпуно слободан, и сваки човек лако ће добити спасење. Спасење улази у душу заједно са Господом који је ушао у њу. Амин.

(Из књиге: Свети Игњатије Брјанчанинов, „Аскетске проповеди“, издање Библиотеке „Очев дом“ превод: Младен Станковић)

[1] Написана по доласку у Николајевски Бабајевски манастир, 1861. године.

[2] Лк. 3,8; Мт. 3,9.

[3] Мк. 1,1-4.

[4] Лк. 1,16-17.

[5] Мт. 13,44.

[6] Пост. 18,27.

[7] Јов 42,6. Да свети Божији достижу такво стање види св. Исака Сирина, слово 48. и 49.

[8] Пс. 114,6.

[9] Пс. 50,2.

[10] Пс. 6,3,5.

[11] Пс. 21,7.

[12] Пс. 50,7.

[13] Пс. 68,2-3.

[14] Пс. 37,5-6.

[15] Пс. 55,1-2,6.

[16] Пс. 3,1-2,8.

[17] Ис. 6,6.

[18] Јевр. 11,13.

[19] Мт. 23,37.

[20] Рим. 8,6.

[21] Рим. 4,3.

[22] Рим. 4,11-12.

[23] Мт. 3,9.

[24] Јн. 9,29.

[25] Јн. 8,33.

[26] Лк. 3,7.

[27] Мт. 3,7.

[28] Мт. 23,33.

[29] Јн. 8,44.

[30] Мт. 21,31.

[31] Bergier, Dictionnaire Theologique, Saduceens.

[32] Дап. 5,17.

[33] Лк. 16,19.

[34] Јн. 1,19,24.

[35] Свети Тихон Вороњешки. Том 15, писмо 32.

[36] Јн. 7,48-49.

[37] Мт. 23,33.

[38] Фил. 3,7-8.

[39] Јн. 1,35.

[40] Мт. 21,32.

[41] Исто.

[42] Мт. 13,13.

[43] Лк. 8,15.

[44] 1. Кор. 6,19-20.

[45] Кол. 3,11.

[46] Како задобити истинску веру. Добротољубље.

[47] Слово 2.

[48] Ис. 40,3-5,10; Лк. 3,4-5.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: