Објављено од стране: ИстиноЉубље | 15. новембра 2017.

О поробљености срца- Свети Николај Казахстански… НОВО – Комплетна сутрашња Житија Светих (аудио): Пренос моштију Св. великомученика Георгија Победоносца- Ђурђиц… (16./3. нов.)

Вести са Православне страже: Среда, 15.11.2017.г…

НОВО – Звучни (аудио) запис комплетних сутрашњих Житија Светих:

Пренос моштију Св. великомученика Георгија Победоносца- Ђурђиц… (16./3. нов.)

+++

Дискретни позиви на наше непрестане суботње Православне Литије осмишљени од наше сестре новинарке Јасмине Букве а подржани од стране родољубивог радија „Снага Народа“

Изабраше да те мрзе, ој Србијо, Божји доме

Свакодневно се одржавају наши целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије у Београду…

Свакодневно за Православну слободу Србије узастопно већ 614. дан…И данас одстојасмо испред назовивладе Србије све очекујући суботњу нову, 88. по реду, Православно-исповедну Литију Београдом у суботу 18. 11. 2017… 

+++

Свети Николај Казахстански:

О поробљености срца

Мислимо да је свако ко је имао прилике да посматра како се у његовој души ствара неки грех, или нека страст, или пак порок, примећивао како се ове страсти, грехови и пороци постепено поткрадају и улазе у нашу душу, и постепено је у потпуности чине својом заточеницом: прво освајају ум, затим срце, вољу… и цео човек се претвара у роба греха. „Ђаволска“ помисао доспева (можда чак и случајно) на припремљен терен душевне греховности, а касније постепено, ако се не одстрани на време, из овог незнатног порочног семена израста читаво греховно дрво. И то је, наравно, тако зато што се све наше греховне страсти стварају од греховних помисли, како су несумњиво установили свети оци-аскете, који су нам у својим делима испричали о успешним резултатима својих посматрања тога како се свакакви пороци стварају у људској души. Не може се мислити, како многи мисле, да човекове помисли не подлежу моралној одговорности пошто му долазе од ђавола или зато што „помисли нису важна појава у нашој психи“ – с тим се наравно не можемо сложити. Напротив, посматрања отаца-аскета су показала сву велику важност оваквог незнатног акта као што је појава и присуство помисли у области нашег ума. Обратимо им се.

Начин преласка страсти од мисли у дело код светих отаца је тачно дефинисан; са тачношћу је такође дефинисан и значај сваког момента у овом процесу. Сам ток дела се овако приказује: прво долази прилог, даље пажња, затим наслада, а за њом жеља, из ње одлучност и на крају дело. Што је неки моменат даље од прилога и што је ближи крају тиме је значајнији и грешнији. Највећи степен кривице садржи дело, а у прилогу готово да је нема.

Први подстицај за почетак психичке појаве која се може завршити настајањем страсти у души, код аскета се обично назива „прилогом“ – prosbole. Овим термином се означава просто замишљање ствари, која се у нашој свести приказује или услед дејства осећања или услед дејства сећања и уобразиље. Свети Јован Лествичник, Филотеј Синаит и други прилогом називају сваку једноставну помисао или замишљање било каквог предмета које се одједном уноси у срце и који се појављује у уму. Свети Григорије Синаит каже да је „прилог сугестија која долази од непријатеља: учини ово или оно, као што је било речено Самом Христу Богу нашем: реци, да каменије сије хлеби будут (Мт. 4, 3); или једноставније речено – то је нека мисао која је човеку пала на памет. Овај психички моменат нимало не изражава и не претпоставља слободно учествовање човека, зато „овде нема греха“, каже епископ Теофан, „јер рођење образа није у нашој власти“. Као такав, прилог се, по речима отаца, назива безгрешним: „не заслужује ни похвалу, ни осуду, зато што не зависи од нас“. Сви они човекови утисци и представе који се рађају пре покретања његове воље или упркос вољи и без њеног икаквог слободног учествовања у томе, с моралне стране се морају сматрати за „бестрасне“, „невине“ и никако не могу бити названи „грехом“.“Не навлачи на нас осуду то што помисли улазе у нас, већ то ако их лоше усмеримо.“ Зато „прилог који остаје без дејства не чини човека неправедним“. И на њега треба гледати као на покушај злобе да наговори човека на грех, да наруши уравнотежено стање његове душе увођењем у област његовог грехољубивог срца, наизглед невиних образа (слика) и представа. Иако прилог сам по себи не чини човека одговорним за њега ипак је он повод за откривање овог или оног расположења наше воље. У нашој добровољној наклоности ка овом или оном мотиву или поводу, који се појавио у нашој свести заправо се испољава слобода људског избора. Човек може да изрази своје саосећање или мржњу према овом или оном прилогу који је упао у његову душу. Зато наведени моменат по својим даљим последицама као њихов повод јесте важан у моралном смислу, јер стоји на граници невољног и безгрешног и вољног греховног. Прелазак на греховност заправо почиње од беседе са помислима. Ако подвижник ступа са прилогом, који је у њега ушао у унутрашњи разговор, он самим тим изражава да саосећа са гостом који се у њему појавио. У саосећању или несаосећању се већ показује извесно учествовање воље, а где је „пристанак – тамо је почетак греха“…

Други моменат, који наступа непосредно за прилогом јесте „сочетаније“ (спајање) (syndesmos – здруживање). „Здруживање је прихватање помисли, коју сугерише непријатељ и извесно бављење њоме, као и са задовољством сједињено сабеседништво, које се одвија по нашој вољи. Као карактеристичне особине овог момента код светог Јефрема Сирина су истакнути: „слободно прихватање помисли“ и „извесно бављење њиме и бесеђење са њим сједињено са задовољством“. „Сочетанијем (спајањем) свети оци називају бесеђење са помишљу која је дошла, односно извесну нашу тајну беседу са помишљу, која се појавила због страсти или бестрасно; другим речима: прихватање мисли коју доноси непријатељ, њено задржавање, пристанак на њу и вољно допуштење да пребива у нама“. Овај моменат свети оци не сматрају увек безгрешним,јер му је својствено осећање задовољства које епископ Теофан назива „наслађивањем“. „Оно долази када због пажње према предмету он почиње да нам се свиђа и када налазимо задовољство у умном гледању овог предмета, када га имамо у мислима“. „Наслађивање греховним предметима је заиста грех. Јер,“ расуђује даље овај светитељ, „ако наше срце треба да буде предано Богу онда је свако спајање са другим предметима нарушавање верности Њему, раскид савеза, издаја, духовна прељуба.“

Дакле, овај други моменат је преступан у оној мери у којој његов садржај или форма нису у складу са чистотом срца; и као друго, зато што „слободно прихватање помисли“ открива наклоност воље према истом. У овом тренутку воља ступа у своје дејство иако оно још увек не носи одређени садржај и карактер. Она као да се спушта у тајне одаје људске душе на унутрашње саветовање са помишљу. Потпуну моралну одговорност духовно стање у овом случају још не може да има због своје неодређености, али то већ разобличава извесну непостојаност воље, њено колебање између добра и зла. Овај моменат ипак представаља известан почетак духовне болести:уз несавршенство наше природе, уз нестабилност наше воље осећање задовољства код човека у овом моменту, достижући највиши интензитет, лако прелази у жељу. „Од наслађивања је један корак до жеље“. У жељи вољу све више и више мами помисао, она тежи ка њему тако да се на крају ствара одлучност да се на делу оствари оно о чему помисао говори уму, и што за срце представља задовољство, и што душа унапред осећа са насладом. У овом стању се нарушава равнотежа душевних сила, „зато што ако ће срце ако падне у помраченост нечистих помисли, и насилно и против воље бити расположено за страсно дело“. Овај моменат се код светих отаца назива synkatathesis „пристанак“, „саизвољење“ и дефинише се као „изјављивање у помисли“ пристанка на страст или као „приклањање“ – „сагласност душе са представљеним (са помишљу), сједињена са насладом“, „због чега долази до заробљавања које насилно и против његове воље мами срце да то оствари на делу.Пошто у човековој души сазрева решеност воље, човек чини нови, одлучујући и важан корак на путу ка приближавању греховној страсти. Онај ко је жели изрекао је пристанак на дело, али још није смислио и није предузео ништа како би остварио свој циљ. Међутим, у принципу је у том тренутку већ одлучено да се страст задовољи, грех је већ остварен у намери. Преостаје само да се ова намера оствари и „појављује се дело“ – плод развраћања, које је зачето унутра и које је родило спољашње безакоње.

Пристанак се, приближавајући се делу и уподобљавајући му се, у моралном смислу у потпуности рачуна као грех, који је човек учинио у намери, јер је грех по речима монаха Јевагрија „пристанак помисли на забрањену греховну страст“.“Пристанак се оцењује као само дело, зато што се делу темељ удара слободном вољом. И Господ је рекао да пристанак на помисли скрнави човека (Мт. 15, 19).“Као што девојка, заручена за мушкарца, ако је намаме други, постаје мрска у његовим очима, тако и душа која се бави нечистим помислима и која на њих пристаје бива мрска свом небеском Женику- Христу“. „Да, „расуђује преподобни Јефрем Сирин, „помисли деце Јовове нису подлегале одговорности зашто би он приносио једно теле за грехопаде у помислима“. Очигледно је да сву моралну важност помисли стичу због нашег пристанка на њих, који се са тачке гледишта Божанствене Правде и оцењују као „само дело“, јер „Бог захтева одговор за оно што је воља одобрила“.

Приликом преласка од наведеног момента на моменат који се назива „страшћу“ оци-аскете су уочили да код подвижника постоји нарочито душевно стање – стање борбе. Оно се карактерише као борба помисли и ума, која нагиње „или ка истребљењу страсти у помисли или као пристнак на страсну помисао, као што каже Апостол: „плот похотствујет на духа, дух же на плот; сија же друг дугу противјатсја“ (Гал. 5, 17). Борба се води између страсне жеље према извесном објекту с једне стране, и супротним добрим жељама и наклоностима природе са друге стране: између представа добра и зла. Унутрашња борба може бити краћа или дужа и може постаати узрок венаца или мучења, у зависности од тога колико је наша душа везана за добро и спремна да се супротстави греховној помисли. Ако је у души успела да се створи одређена навика (односно лоша навика) на помисао, и када је греховна склоност већ дубоко продрла у човекову природу тако да он стално размишља и машта о предмету страсног позива – тада се човекова воља брзо и радо препушта задовољењу страсти. Ово стање представља резултат одлучне склоности воље према злу.

Страшћу се назива сам порок, који се услед дугог времена угнездио у души и кроз навику постао као њено природно својство тако да душа већ својом вољом и сама тежи ка њему. Човек у ово стање долази својом вољом и по својој жељи,зато је он морално одговоран за страст пошто она у свим својим видовима подлеже или покајању које је сразмерно кривици или будућој муци.На крају и сама страст може да се претвори у злу навику, сталну, погибељну по душу,у навику у којој више не влада воља над страсном жељом, већ она над вољом чини насиље одвлачећи сву душу у сам предмет страсти. Овакво стање се код отаца-аскета назива „заробљеништвом“ (aechmalosia), односно „насилно и невољно одвођење срца (у заробљеништво), држање у њему и на известан начин сливање у један живот са предметом који ју је заробио, због којег (сливања) нестаје наше стање (губи се мир). У овом моменту страст је у свом пуном развоју и открива се као стање душе које је потпуно очврсло, које је испољило сву своју енергију и учинило човекову душу потпуним заробљеником греха и смрти.

Такав је, по приказивању отаца-аскета начин и поредак образовања зле страсти од обичне непријатељске помисли. У главном процесу стварања страсти уочљиво је како се човекове силе, једна за другом, спајају са грехом: у наслађивању се скрнави срце, у жељи – воља, у одлучности, кроз проналажење средстава и разум постаје причесник прљавштине; у делу, на крају и саме силе тела се прожимају грехом; и цео човек постаје грешан.

Advertisements

Responses

  1. Добро је што сте издвојили овај текст и поставили га, нек зна свако генезу греха који жели да се уз Божију помоћ супростави демонима. Један човек ми ју је два пута поновио, говорио је о степенима греха, још је додао да усвајање страсти у људску природу зна веома брзо да човека баци у очајање а зна се да очајање вуче човека да почини неопростив грех, суицид…
    Нек помене Господ све оне који брину о души мојој, Свете Оце и браћу моју који ме ка њима упућују!


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: