Објављено од стране: ИстиноЉубље | 5. новембра 2017.

Православно сведочила и узастопна 86. Литија Београдом о дубинама издаје Православне Србије ( 4. 11. 2017. г.)

Вести са Православне страже: Субота, 4. 11. 2017. г…

Непрекидне суботње Литије за оправослављење окупиране Србије

Православно засведочила Београдом и узастопна 86. Литија наша о дубинама издаје окупиране Православне Србије

    Како су Светитељи наши заповедали да, када је Вера Православна гоњена и унижавана, нико нема право да се лажно смирава говорећи: „Ко сам ја, то није моја обавеза“, тако и ове наше  Литије не престају да теку улицама Београда сваке суботе већ 86. пут заредом. Као што је и уобичајило, и на почетку ове Литије се поздрависмо уводним обраћањем у коме се опоменусмо речи Светих да ће у последња времена људи бирати себи духовнике не да се уче смирењу и светости, већ да се међусобно чешкају по ушима, да се друже и међусобно подржавају у својим заблудама. Тешка духовна погибија је у току, а преварни владари и духовни учитељи су само плод и показатељ стварног духовног стања народа. Шта ми ту можемо, сем да спасемо душу своју служећи Истини Православној и смиравајући се и измољавајући себи Благодат Божију…

    Опоменусмо се како смо прошле недеље известили о лицемерним поступцима епископа Милутина и Лаврентија који су један другом додељивали Ордење Светог владике Николаја; Светог Николаја, који је Светињу Грачаницу поредио по Светости са Светом Гором и благословио народу  верном дозидати јој кубе, а ова двојица поменутих епископа су ту Светињу недавно предавали безбожној власти да је скрнави и под воду штетне, беспотребне и опасне бране Ровни сахрани, а сада би да се у миру ордењем ките. Очигледно слушајући речи које изговарамо на Литијама, уочи те церемоније појавила се и интервентна полиција испред Храма Васкрсења у Ваљеву где је свештенство, у страху да се не поквари церемонија двојице епископа, издајника Грачанице, вукло полицију за рукав указујући на мирне Грачаничке стражаре који су стајали пред верним народом држећи плакат на коме је писало: „Ордење за потапање Грачанице“… Тако да су епископи после орденисања побегли из Цркве на споредни излаз, за сваки случај…уз логистику полиције… Кад се само удруже црквене и световне власти у духу овога времена и овога света који у злу све већем лежи…

    Такође, опоменусмо се и догађаја, у кући Грачаничких стражара где живе, када је пре месец дана један провокатор претио по ко зна који пут, и називајући их сектом хтео да развали врата и упадне насилно у кућу. Један наш сабрат је то телефоном пријавио полицији. Из полиције није било никаквог одговора пуних месец дана, а онда су учестали доносити том нашем сабрату позиве за саслушање. Пар пута га нису нашли код куће, а кад је он на крају примио позив и дошао у полицију, полицајац му је примедбовао што није био код куће неколико пута те је овај одговорио: „Био сам заузет“. На то полицајац настави: „Да, био си са Антонијем (монахом-немонахом) радили сте у њиви у селу Стубо.“ Што ће рећи да ова мизерија од полиције, која је у ствари лично обезбеђење окупационих власти, прати сваки наш корак и реч изговорену на Литијама – вребајући како да нас демократски угасе. Богу хвала и велика нам је радост ако смо ми за њих државни непријатељи, јер то ће нам бити доказ на Страшном Суду Христовом да нисмо учествовали у општој издаји србске Цркве и државе.

    Тако литијно-молитвено-родољубиво допловисмо и до Патријаршије… Надлежни међу полицајцима су били очигледно љути због говора испред „Владе“ па нам нису затворили саобраћај испред Патријаршије, што је важно како бисмо могли да се уобичајено обратимо народу, тако да смо се сами морали снаћи у улози саобраћајаца. Потом, прозборисмо и овога пута о новим саблазним догађајима који су се догодили од прошлосуботње Литије, а такви се скоро увек десе у времену што протекне од једне до друге Литије… Иако, овога пута, Патријаршија није у њима директно учествовала, ипак их јесте подржала својим ћутањем. Ради се о скрнављењу имена и светости Светог Николаја Романова (најзаслужнијег за ослобођење Србије у Првом светском рату јер је због помоћи Србији ушао у рат, да би потом изгубио битку од комуњара код куће, у сопственој држави, а затим је и живот свој дао са својом супругом, пет кћери и десетогодишњим сином, у граду Јекатеринбургу где су их комунисти ритуално погубили), и то, приказивањем богохулног филма „Матилда“ усред Београда, у Сава центру. Под видом културе и у Русији и у Србији, јер у и Србији справише окупационе власти богато финансиран хулни серијски филм о Немањићима, пљује се на Светитеље, на побожност, на Свету Веру, а продржавни епископи и патријарси срамно ћуте као заливени.

    Ево, сто година је под комунистима, безбожницима и масонима у Русији, и тамошња је власт пригушено обележила стогодишњицу Октобарске револуције против Православне Царске Русије. Пре сто година дошло је до победе комуниста над Православном Русијом због греха народнога и ћутања народнога, јер и тада је било маловерје у народу, било је допуштено сектама, масонима и комунистима да се слободно промовишу што је довело до тога да се велика већина искварила (а са кварењем народа се наставило и даље, данас нарочито планским неморалним утицајем медија)…  Православни су тако због свог греха  потпали у ропство безбожника, а ти безбожници и дан-данас владају и овде, и у Русији… Ако ли се сетимо да је због промоције једног богохулног филма свети старац Пајсије напустио своју испосницу на Светој Гори и дошао у Атину на Православни протест, шта да кажемо за ове овде у Патријаршији који живе у центру града у коме се хули на Светитеље и боли их уво што се то преноси преко свих медија!? И шта онда такви да очекују ако народ, покајавши се, заслужи поново Православну слободу, ако наследник руског Цара Мученика буде ускоро ослободио и нас, и Русе, и све Православне од овог масонско-педерско-комунистичког ропства!? Ћутање је издаја у Православљу, јер није лаж само у онога који лаже, већ и у онога који ћути и гледа како овај први лаже. Јер Бог је Истина, Смирење, Љубав, и Живот уједно.

    Нису, дакле, помпезно прославили стогодишњу победу комуниста у Русији, нису прославили сто година окупације Православне Русије да се народ не досети да окупација још увек траје, али је очигледно да нешто кувају у сенци, могуће, за идућу годину. Јер је овај удар на дух народа Православнога богогхулном сценографијом, и  у Русији на Светог цара Николаја, и у Србији на Свете Немањиће, на главне историјске узоре обеју Православних народа… Хоће овај народ трајно да обезбоже, трајно да упрљају, да га доведу до тога да хули на Православно име Христово, како су оно радили недавно педерасти не само парадама већ и изложбама сатанистичким којим се хули на Јеванђеље и иконе, хоће једноставно да пробају да доведу људе у такво стање бешчашћа, учмалости и трулежи духовне, да хуле на све оно што нам је Свето, а народ да ћути, забавља се и гледа у страну. Такви ако и сви постану, Православни такви не смеју да постану, па колико год да нас буде. То су заповести Светитеља, а данашње духовнике пустите мало да се одморе; не морате их баш у свему слушати, слушајте их у свему што се тиче техничких потреба и захтева, али што се тиче исповедања вере – Светитељи су благословили да кад се гони вера и разара побожност нико нема право да, из лажног смирења, каже: „Ко сам ја, ја нисам дужан и не могу ништа.“ – Ма, ти си човече кандидат за вечност Христову, а ако ли хоћеш Њу, мораш са Истином Православном и са смирењем које је доказ примања те Истине Божије у срцу твоме… А Православље Божије, такође, не можеш ти само молитвено да држиш у срцу а да оно устима и ка делима не тежи. Ако је Православље у срцу, а хуле на Православље око тебе, – како, човече, смеш да ћутиш. Тако је то дошло време да безбожништво цвета, а они који су, изабрани или намештени (уопште не улазимо у то јер то није наш посао), ћуте и са саблазнима се саглашавају. Ако и сви ућуте, ти, Православни хришћанине, не смеш да ћутиш. И доста је један Православан и смирен на коме почива благодат Божија да га разумеју многи, јер Благодат која је једино у Православној Цркви, Она је та која проповеда и силом Божијом делује на, пријемчива на, Њу срца људска. То је учење и послушност Светитељима, а ако вам неко данас другачије говори, ако прећуткује сву ову духовну катастрофу и уљуљкује верни народ несведочењем покајања, тога опомињите да не бисте саучествовали са њима…

    У том тренутку изађе намргођени патријарх Иринеј из Патријаршије, пролазећи између нас и идући преко пута у Саборну Цркву, а ми то пропратисмо преко озвучења следећим речима: „Очигледно да нас ово сад патријарх поздравља, вероватно дочекује срдачно… Помаже Бог Ваша Светости! Срећна молитва и брањење Православне вере које је услов за молитву, иначе је све узалудно јер су Свети оци рекли да је послушање према Истини прече и од поста и од молитве. Послушање Богу и Светима, а не само људима. Амин. Боже дај!“ Ту се појави један брат кога не приметисмо да долази на Литије и упита патријарха: „Ваша Светости, па што се не обратите овим људима кад већ толико пута долазе овде?“ А патријарх му иронично одговори: „Нек слушају њега“,  показујући руком на монаха-немонаха Антонија који је тада још говорио.

    Ето, људи, браћо, добисмо допуштење, да не кажемо „благослов“ патријарха да га истрајно Литијама овде опомињемо за сва духовна одступања од Православног пута побожности која почини и он и други епископа, и власт и остале, јавно задужене за руковођење народом, личности…

    Масонско-педерастијско-комунистичка окупациона „елита“ је свечано окитила светиљкама Београд два месеца уочи њихове „Нове године“ а све у циљу да народ заборави Божићњи пост и Православни календар живљења како би се лакше по масонском плану сјединио са римском папском сектом…

    Јер, пажљиво гледаху да нам укажу због чега су ово све окитили тако да су целу Улицу кнеза Милоша окитили стотинама светлећих украсних часовника на којима су сказаљке стајале на пет минута до дванаест… Можда ће и њима самима и њиховом стогодишњем безбожништву ускоро бити пет до дванаест… Можда пророкују сами себи… А главни знак за то неће бити бунтови ни револуције, већ управо народно оправослављење, покајање и побожност у срцу и на делу.

    Док смо пред србским зидом Православне опомене, данас на Задушнице, палили свеће за Отаџбину и пострадале ратнике србског рода, одушевљено смо и овога пута одслушали надахнуте речи сестре наше Јасмине Букве:

… „Данас је дан кад се присетимо скрнављења гробаља Православних, са вером да се наша молитва тка у потку неминовности повратка на свету србску земљу, онако како осећамо да исто тај повратак Србинов слуте напуштени и оскрнављени србски гробови, у сваком помену издалека… Онако како нас издигнуте у бедем – против свих сила које су удариле на народ и веру Православну, призивају и сви који у молитвама својим покајно прижељкују неминовност повратка народа својој вери и врлинама предачким. Свети србски ратник и страдалник, данас је рушитељима Записа, џелатима Ваљевске Грачанице,  сметња и терет – и нашим Литијским подсећањем отежао. Ми их Литијском доследношћу опомињемо на тај терет. Опомињемо их да су га олако збацили, и наставили даље у духовна потонућа, вукући некаквим обећањима омамљен народ за собом. Па владају тако овим народом, претварајући га у робље, недостојно сваке милости. Они владају – као РЕЧ забране преко које се не назиру опомене и дозивања… Због тога је Литија једини начин да се окупљамо у ову страну бедема, на коју су векови превејали молитве Ваљевске Грачанице, на коју се преписују у незаборав речи, на коју се одолева води која потапа свете темеље србског бића православног, на коју се рањеним светињама шири дах свежине, упркос дотрајалим свестима које се богоборно ниште у властитом бесмислу и безумљу продаје вере за издајом окрвављене залогаје… Истрајава Православна Литија, у страну бедема на којој Ваљевска Грачаница не траје у инат времену, Ваљевска се Грачаница у времену вазда рађа, НАС да потраје, у свим временима… И поред свега што је већ као неопростива штета начињено Православљу и народу Православном, народ, још увек у неверици посматра све то – онако како се то и очекивало од несвиклих оволиком скрнављењу, у мери да су се глобалистички фарисеји сврстали међу ретке и међ бездушнима.

    Данас, пред Зидом плача, грејемо једни другима душе утехом, да нема тог заборава у којем бисмо дозволили да се утемеље моћници који прете да у долазећа времена збришу све што нам је свето… Ма колико се трудили да нас убеде причама о повећању плата и пензија, о будућности која само што није, ма колико навлачили на себе тесна јагњеће коже, овај Зид плача је наш бедем, који нас дозива, у сагласју са онима који су само наши, без нас – ничији… Ово је место које поништава сваки изговор за такозвани дијалог о Косову и Метохији… Ово је место које ће једног дана окупити Србе…

    Овде је место за окупљање Православних верника, којима свитања обасјавају  огњишта и праг, а лаж нам не прикрива речи, којима нам се у ниску вечности саздаје траг – у сенку што пред србским овим србским Зидом опомене покајно клечи.

… Пред вама наше сенке клече

за себе не иштућ дара

да своје ране вашим залече

са вашег огња тек грумен жара

Пред вама наше сенке клече…

    Слава Богу и Милости Његовој. Амин.“

    Потом, настависмо Литијно-молитвено до лажљивог РТС-а где је дошло до неких искушења у припреми новог Слободног Србског Дневника са темама о лицемерном додељивању ордења од стране двојице епископа потопитеља Грачанице – Милутина и Лаврентија; о тровању србске деце сатанским празновањем „Ноћи вештица“; о прилагођавању болница за помоћ мајкама које се одлуче на чедоморство као и  о најновијим притисцима на родитеље због невакцинисања деце отровним и насилно наметаним вакцинама… Тако да овај дневник не приказасмо уживо испред лажљивог РТС-а, али неће изостати бар интернет издање за пар дана…

    Затим, настависмо молитвеним песмопојем са разгласа улицама за ђавоље празнике окићеног града… Радујући се свој придошлој браћи и сестрама а нарочито онима који нам дођоше и овога пута издалека, овога пута из Пријепоља, Лознице, Суботице, Крагујевца, Ваљева, Новог Сада…

    На крају, на сталном Православном пункту испред „Владе“- Богу захвалисмо на свему, позвасмо на редовну месечну Литију Ваљевом (сваког првог уторка у месецу) у уторак, 7. новембра на Градском тргу од 17 часова. Такође, оне међу нама који и ову Литију издржаше до краја – прво и обавестисмо о прављењу списка људи за бесплатан аутобус, за шта су, као и за још неке потребе Славе, новац приложиле сестре Јелена, Весна и Нада из Америке, а који ће у зору Грачаничке Славе, Аранђеловдана, превести верни народ из Београда (полазак испред Железничке станице у 6. часова дана 21. 11. 2017.) на народну прославу Небеског Заштитника код потопљене Светиње Божије.

Богом свагда здраво били, па се на свим редовним суботњим Литијама у Христу смирено и бротољубиво виђали све – До победе Светог Православља у тренутно од лицемера и безбожника окупираној Србији, земљи матици огреховљеног и непокајаног србског нам народа! 

ИстиноЉубље свима Вама!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: