Објављено од стране: ИстиноЉубље | 19. октобра 2017.

О гордости ума- Архимандрит Рафаил Карелин… НОВО – Комплетна сутрашња Житија Светих (аудио): Св. Мученици Сергије и Вакх , Св. муч. Јулијан и Кесарије, Св. муч. Полихроније… (20/7. окт.)

Вести са Православне страже:  Четвртак, 19. 10. 2017. г…

НОВО – Звучни (аудио) запис комплетних сутрашњих Житија Светих:

Св. Мученици Сергије и Вакх , Св. муч. Јулијан и Кесарије, Св. муч. Полихроније…(20/7. окт.)

+++

Свакодневно се одржавају и целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

Свакодневно – За Православну слободу Србије – узастопно већ 587. дан…И данас одстојасмо сведочећи о дубинама преваре и издаје испред назовивладе Србије све очекујући суботњу нову, 84. по реду, Православно-исповедну Литију нашу Београдом…

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Архимандрит Рафаил Карелин:

Резултат слика за Архимандрит Рафаил Карелин

О гордости ума   

    У првим стиховима прве главе Библије дата је као у шифрованој форми будућа историја човечије мисли у њеним најважнијим и темељним правцима.

    Прво је стварање човека по образу Божијем. То је монотеизам. Образ (слика) не може да буде једносуштан са Праобразом (Прволиком), он као да је неки одсјај, нека потенција, задати циљ који треба остварити. Овде је хармонија и разлика између Бога и човека. Бог се јавља праоцима и беседи с њима. Беседити, односно ступати у дијалог, може Личност са личношћу. Овде се открива лично биће Бога као највише, савршено и апсолутно биће. У исто време личност човека сведочи о његовом високом достојанству и разликовању од осталих створења којима су својствене наследне, врсне и индивидуалне одлике, али категорија личности за њих не постоји.

    Личност подразумева слободу воље и морално држање, и зато је образ Божији у човеку његов личносни темељ и начело, као датост, а подобије Божије је могућност да се установи однос према Богу и оствари задатак са одређеним циљем – богоопштењем као приближавањем образа своме Праобразу. Бог даје човеку заповест. Заповест је откривење у форми императива. Бог открива човеку Своју вољу којој овај треба да поверује на реч, као у оно што је добро. Заповест привидно ограничава човека, али изнутра продубљује његово биће и открива нове могућности његовог моралног усавршавања – послушности Богу, а кроз послушност – хармоније са Богом…

    Зато у повести о искушењу човека видимо цепање и деградацију његове свести. Ђаво убеђује Еву да је заповест Божија дата ради тога да људима одузме могућност да буду господари творевине и да стекну преимућства Божанства. Овде се Откривењу супротставља скепса у виду рационализма, или рациона-лизам у виду скепсе. Созерцање првих људи смењује аналитички раци-онализам. Овде се догађа цепање самог човечијег духа: ум престаје давиди суштину и фиксира феномене (појаве) и својства. Ева противречи ђаволу, али сам приговор носи рационалистички карактер.

    Он говори о последици греха, а не о његовој суштини. Овде рационализам задобија форму прагматизма. Ђаво обећава праоцима да ће бити као богови. Ово завођење – једнакост Богу – у разним формама и варијантама, понављају сви пантеистички системи. Лаж сатане о богоједнакости човека осећа се у философским и религиозним системима у којима се човеку приписује једносуштност и једна (иста) природа са Богом, или се сам човек сматра као модалитет Бога. Позив сатане нашао је одговор и одјек не само у срцу Еве, него и у лажној мистици, у паганским теургијама, у гордим философским претензијама. У том смислу праунук Еве, зачет од сатане, јесте духовни вођа философа – Хегел.

    Сатана говори Еви: „Бићете као богови“. Овде је први наговештај политеизма – постојање некаквих непознатих богова. Лажни богови су демони и зато постати „као богови“ – то значи кроз непослушност Богу и грех постати демоноподобан и демононараван. Само незнабоштво, настало од богоборства, представља генесис демонологије. Ева је видела да је дрво добро за јело. Шта значи „видела“?

    Погледала другим очима, одвратила своје унутрашње око душе од Бога и угледала свет ван Бога и творевину – ван свога Творца. Ако је раније за човека критеријум живота била заповест Божија која је одређивала његов унутрашњи и спољашњи живот, сада сам човек процењује постојање света и одређује свој однос према њему. Дрво је добро за јело. Оно престаје да буде символ послушања, губи свој метафизички смисао и претвара се у пуки предмет.

    Овде срећемо тај нови однос према животу који се назива позитивизам. Ева види да је дрво милина гледати дрво. Одвојивши се од Бога и изгубивши созерцање божанске лепоте, душа тражи лепоту у предметима овога света. Овде је почетак новог приступа свету, новог погледа на свет, који се назива естетизам или космофилија. Бог проклиње ђавола и говори да ће на трбуху да се вуче по праху земаљском. Овде се у проклетству ђавола открива најбаналнији од свих погледа на свет – материјализам. Материјалиста види само материјалност – тај космички прах и пепео у којима се креће његов ум. Он „се на трбуху вуче“, то јест не види небо – за њега је затворен духовни трансцедентални свет.

    За материјалисту физика је потпуно прогутала метафизику. Он пузи потрбушке јер свуда тражи материјалну основу. Сама душа за њега је само функција тела – каснија надградња над трбухом, која је настала у процесу еволуције. Зато материјалисти, од Епикура до Маркса, носе на себи проклетство змије – пузе потрбушке по земљи и не виде небо.

    Дакле, у библијској повести о кушању праотаца налазимо смештену, као у генетском коду, историју главних система погледа на свет, којима је човек покушао и покушава да у својој души попуни губитак Бога. То су рационализам, скептицизам, пантеизам, позивитизам, естетизам и материјализам.

    А што се тиче још једног погледа на свет – дуализма, он представља вештачки спој, тачније речено цик-цак између спиритуализма и материјализма, а не оригиналан и независан поглед на свет. Дуализам је привремено стање супротстављених начела.

    Код Заратустре и код Платона иза дуализма стоји монизам.

    У Библији паганске религије се сматрају за демонопоклонство. „Богови незнабожаца су зли дуси“ – говори псалмопојац, а „Господ је створио небеса“ – небеса изгубљена за демона и недоступна за његове следбенике.

    Што се тиче философије у њеним правцима које смо набројали, Свети Оци су је називали „јелинска заблуда“, то јест лаж гордога ума.

 
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: