Објављено од стране: ИстиноЉубље | 15. октобра 2017.

Православно сведочила и узастопна 83. Литија Београдом о дубинама издаје Православне Србије ( 14. 10. 2017. г.)

Вести са Грачаничке страже: Субота, 14. 10. 2017. г…

Непрекидне суботње Литије за оправослављење окупиране Србије

Православно засведочила и 83. узастопна Литија Београдом о дубинама издаје окупиране Православне Србије

    На дан Покрова Пресвете Богородице, са надом на Њено посредништво пред Господом, одржасмо и нашу Православно-сведочанствену Литију централним градом окупиране Србије, градом који је упорним гресима својим одбацио брижну непрестану молитвену помоћ Њену и пристао да буде седиште издајника, и саблазни које се из њега шире на цео народ…

    Осамдесет и трећа (83) по реду молитвено-исповедна Литија наша за пуних годину дана и седам месеци сведочи о нашој непоколебивој нади на Господа и привржености Православној Вери Његовој, говори о окамењености оних који су истакнути у власти и јавности, али и о немару оних који су Православни и могли би доћи у Литију са нама – али не долазе…

     Уводно смо испред Владе говорили још о прошлонедељним саблазнима и показатељима проклетства времена у коме живимо… Како се домаћи издајници шенећи додвораваше Турцима (како прокоментариса један комичар да је дошло време када вође ону величанствену Карађорђеву: „Ево мене, ето вас – рат Турцима“, преиначише у: „Ево мене, ето вас – фабрике Турцима“), како је нова геј-масонска Влада накупила сто дана на послу даљег разбијања Православне Србије… како се неотитоисти на власти спремају да 20. октобра прославе своје духовне вође комуњаре, помпезним приредбама и представама у центру града, уз певање партизанских песама на Тргу републике – ми се сећамо тада почетка комуњарске окупације, а они „ослобођења Београда“… Православни Срби немају ништа са њима, сем што су их наши греси породили и учврстили на челу окупационих власти Колоније Србије…

    Поменусмо и неке иницијативе, које су важиле до скора, да Србија финансира ауто-пут кроз Црну Гору а да заузврат добије луку Бар; али су ови изроди то прекинули и преиначили у градњу ауто-пута ка Драчу и Тирани… Мисле несрећници да ће то Шиптарима ићи на руку у даљем насељавању и откидању делова Србије, а не знају да ће, кад се оправославимо, доћи  време да их тим истим ауто-путем кроз тунел испод Шар-планине поново, са свим њиховим немирима и дивљаштвом, вратимо у дивљину из које су недавно и сишли у питоме пределе, Светим манастирима припадајуће, Метохије Божије…  

    Духовно клонуо народ Светосавски је заслужио овакве, инсталиране од странаца, управнике логора нашег; али и забасале у човекоугодништво и прелест, од окупационих власти подржаване, свештене пастире србске Цркве. Стога и овога пута дођосмо Литијом до једног од најодговорнијих места за духовно и државно стање нашег народа,  до зграде Патријаршије…

    Трудећи се да у свему будемо смирено послушни науци Истине Божије Православне, коју нам у аманет оставише наши Светитељи, свесни смо да ако неко почне да крши тај поредак побожности, онда је време да јавно чувамо Православну Истину, да опомињемо и молимо оне који су изабрани за пастире у народу да се поправе и да се исправе. И мораћемо да се виђамо у овим позицијама до краја, докле Господ не помогне и спаси све оне који то хоће. Притом, у тој истрајности треба да постајемо смирени и послушни, али не послушни људима, не улизице, не човекоугодници, него они који су само послушни Истини Божијој, који се труде да уђу у Вољу Божију која гласи: Господ жели да сви људи спасу; Он жели, али власт је у рукама човековим хоће ли то или неће.

    Ове недеље на пријемима у Патријаршији бише два пута представници ЕУ, па неколики амбасадори, тако да, уколико укућани Патријаршије не почну у свему да слушају само Господа и Светитеље Његове, који имају једну Вољу, памет ће да им се окрене док се окрећу коме ће све да угађају од овдашњих властодржаца који су им тренутно засенили веру, а који су нам инсталирани од светских моћника. Ми их овде на Литијама зовемо домаћим издајницима, а они су у симфонији са Патријаршијом, по више пута поновљеној изјави самог патријарха. То је срамота, ко има стида. Патријарх је највеће звање у једном народу, отац народа; епископи, исто тако. И они или сијају Богом, благодаћу Божијом, или саблажњавају народ. А ако је ово друго, ми да саучествујемо не можемо, ми ћемо јавно увек рећи ако видимо да нешто није по Светим оцима, да је нешто кршење Канона, Предања, обичаја побожности оних који су по стотину година живели у пустињама, који су се мучили по горама и пећинама, који су распињани на крстовима, растрзани коњима; свих наших мученика Православних које је ђаво преко слугу својих решио да сатре овде, гонећи их увек. Сви они су нам оставили Науку и нетрулежна чудотворна тела своја као сведочанство Истине и ми се трудимо да будемо у истој вери са њима пре свега, и да видимо да ли су и наше главешине и пастири  такви; ако нису, да се онда с Божијом помоћи покажемо послушни Светој Цркви Светитеља Божијих. Није бивало једном у историји да многи патријарси и епископи залутају.

    А ако сада само констатујемо да је у Србији много самоубистава, много секти, да се омладина многа дрогира или забавља неморалом преко сатанистичких масонских медија, ако констатујемо да нам никад горе духовно стање у народу није било а за то нам не треба много размишљања, онда тешко онима који су сад изабрани за пастире, који су изабрани за вође народу, јер какав народ такви и они. Да бар хоће ту своју немоћ и одступања да признају, пола би им се, штоно кажу, опростило, да бар хоће да кажу: „Немоћни смо, помозите нам“… Не, него се влада као у војсци: „Ово мора, овако сам ја наредио“, или тако, или никако, ни не гледајући увек да ли је то по Светим оцима. Е ту је проблем, проблем непокајања, што неће да се призна реално стање своје душе. Ми овде јесмо грешни ал’ смо Православни, ми овде не знамо да вас мењамо, не знамо како изаћи из ове ситуације, знамо само да се мора живети и поучавати по Светим оцима и то чекамо у свему и од нас и од вас, а Господ ће све остало на добро устројити. Зато смо непрестано овде да не би саучествовали ћутећи пред неким вашим одступањима. Ту смо да добронамерно опоменемо, желимо вам свако Православно добро свагда, а да ли ви то хоћете или нећете (желимо вам да хоћете), то је ипак у вашој власти. Довољан је пример бити овде 83. пута заредом сваке суботе, сваки домаћин чак и да није Божије Православан би овде изашао пред народ овај да поразговара, али опет како хоћете.

    Примате свакодневно делегације, странце, па и секташе, па неки добију и ордење, само нема места да се саслушају најближњи; а човек се управо код куће показује пред Богом какве је вере. Како рече Свети Апостол Павле да је онај ко не промишља о домаћима својима, о онима са којима сваки дан живи, гори од незнабошца. Ту се види најјасније да ли је човек добар, смирен, веран, да ли жели добро другима на делу. Дакле, и желети и делати, јер нисмо ми неки теоретичари да као екуменисти желимо ову лажну љубав према некима тамо далекима, а да за домаће не маримо. Није таква љубав, него се она прво препознаје у тајним делима помоћи и бриге о ближњима који живе поред тебе, па ће после та љубав да се шири и ка далекима. Љубав повезана са Благодаћу Божијом шири се на цео свет, на бригу да се оправослави тај свет. Она Бога тражи, Који нам непрестано даје и дисање и добро свако, Који је свуда присутан и брз на помоћ, а многи Га се од створења његових не сећају, нити маре за јединоспасоносну Истину Његову Православну, коју је земљи преко Светитеља Православних ниспослао. Истина је једна, све остало су лажи, Православље је Истина, све остало су секте; тако да, иако је ова окупациона власт седам секти преиначила у некакве „цркве“, са радошћу констатујемо кршећи њихове антихристовске законе да су то биле и остале секте и кривоверја. Православље је Истина Божија којој тежимо да припадамо увек и мишљу, и речју, и делом. Тако, у то име, благословите, Ваша Светости, па све боље Православље у нама да буде; не овако како је досад било, него данас да почнемо наново. Ништа ово не ваља, ни од нас ни од вас, па, с Божијом помоћи, смирењем и вером, да се што пре и што више поправљамо. Амин, Боже дај.

    Ето, написасмо мало шири извештај са обраћања испред Патријаршије само да би исправно био схваћенин смисао оних патријарових речи које нам он упути потом, пролазећи мимо нас а ишавши на вечерње. Наиме, очигледно одслушавши све ове речи наше које рекосмо преко разгласа и будући по традицији кисело према нама расположен, патријарх нам успут иронично одбруси: „Јесте ли завршили ваше вечерње“,  хотећи рећи да смо ми залудно овде, а он сад иде достојанствено да се Богу моли. На те речи, само му кратко одговорисмо: „Ово вам је одличан подсетник за исправну молитву“. А то рекосмо по оној светоотачкој – „Послушање је прече и од поста и од молитве“. Међутим, ето, „само“ се разликујемо у тумачењу ових речи: патријарх би хтео да њему будемо у свему послушни, типа, као католички кривоверници своме „непогрешивом“ папи, а ми Православни то схватамо као превасходну обавезу послушања Истини Божијој и поукама Богом посведочених Светитеља Цркве.

    Тако ми прођосмо поред Патријаршије у данима опште, небивале икада, издаје Православља србског и Отаџбине наше…

    Дошла су нам, свима на радост, нека браћа и сестре из Ниша и из других удаљених места показујући тиме колико је за њих одржавање ових  Литија, у нашим временима опште смутње и саблазни, Православно обавезујуће…

    Молитвено проходивши центром Београда дођосмо до следеће уобичајене нам станице, испред још једне институције општенародне издаје… Испред Ненародне Скупштине опет нам се величанственим говором обрати наша сестра у Христу Богу Јасмина Буква, која указа на то како је сав напад непријатеља на наше територије овога пута усмерен на духовно поробљавање пошто – „знају да нас не могу уништити физички ако нас претходно не униште и духовно“… „Ми знамо Истину, Њоме смо прожети у ниску Православних предака који су онолико песама испевали о истинској слободи душе Православне. Ми данас сведочењем те истине грејемо и душе браће своје и сестара својих који нас са свих страна света прате у данашњу Литију, бодре нас свакодневно и поручују нам да смо итекако видљиви не само у Србији (мада се многи праве да нас не виде – прим. прир.) него и у читавом свету,  где год је очуване свести у душама Православним. Поручују нам да им је тешко што нису данас овде с нама, а ми им одавде одговарамо да то није тачно, јер ми знамо да су овде на месту где се сви ми окупљамо сваке суботе, да се и њихови трагови исписују Литијским ходом, покајаних пред Богом и пред собом, једнако одлучних да се заједно боримо, да не клонемо, него да се смиреношћу ка слободи у Истини заједно успињемо… Не памти овај народ да је икад био оволико изложен понижењима свакаквим… Њихова издаја, крунисана њиховом понижавајућом сервилношћу, – њихова је срамота; срамота је оних који су се толико одметнули од истинске суштине србског бића да више не умеју да се стиде… А србски народ Православни може и сме само на овом месту да се застиди,  јер овде, пред  србским зидом плача, имамо пред ким да се стидимо… А сваком од ових страдалника данас понижени и сатрти нисмо добродошли ако на путу ка Христовој Светлости, Јединој Истинској слободи, клонемо. Била би то само још једна издаја оних чију су жртву већ толико пута издали они недостојни сваке жртве… Ми Вољом Божијом и душама смиреним Литијом молитвено ходимо, на том путу с великим болом и поносом застајемо пред србском војском небесном, свесни да нико од њих није за овакву Србију гинуо, него су нам барјацима Православним вођени животима својим прави пут исцртали. Пут којим Литија Православна с вером у Бога, браћи својој поклеклој враћа веру у Промисао Божију да нас и овај пут изведе из безбожничког гротла у који смо и својом наивношћу и непокајаном кривицом  забасали. Није више Србима место под страначким барјацима, него под нашим Православним, што су нас и у тежим данима изводили из мракова свакојаких… Кад смо поукама и смирењем Светих отаца били вођени, само тада смо знали куда идемо… Ово је Православна молитва наша и Богу и Србима, Богу да нас погледа, а Србима да се покају и отворе очи…“ (У целости ову дивну беседу било би душекорисно одслушати до краја или сада у деловима на Јутјуб каналима, или када је овде објавимо у оквиру целе Литије у четвртак или петак.)

    Испред лажљивог РТС-а, наравно, погледасмо наш нови Слободни Србски Дневник са темама марионетског лизања ногу Турцима и скривене продаје оружја Шиптарима… Притом, сетисмо се опет и сестре Бранке Милић која у почетку беше с нама, а потом помисли да она може нешто боље и конкретније учинити за слободу народа пре него што се он оправослави, те много пострада у намештеној замци у којој их невине похвата банда Мила Ђукановића, лажно их оптуживши да спремају напад на њега на сам дан избора…

    Богу само хвала на свему и да што боље и смиреније Православно служимо само Њему; јер тако само души својој помажемо а ближњима Православље на спасење љубазно предлажемо.

    Богом срећно – Богомајчиним посредништвом и сада, и увек на свим наредним суботњим Литијама свима вама, браћо и сестре Православни . – Тако нам се сва Србија што пре у Православљу покајала и од свих непријатеља ослободила! Амин, Боже што пре дај.

Истинољубље свима Вама!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: