Објављено од стране: ИстиноЉубље | 26. септембра 2017.

Немој се противити Христу! – свештеник Александар Јељчанинов… НОВО – Комплетна сутрашња Житија Светих (аудио): Oсвећење jерусалимског храма Христовог Васкрсења, Св. свештеномуч. Корнилије… (26/13. септ.)

Вести са Православне страже: Понедељак, 25. 9. 2017. г…

Свакодневно се одржавају наши целодневни непрестани Православни протести испред назовивладе Србије…

Свакодневно за Православну слободу Србије узастопно већ 563. дан а све очекујући нову 81. суботњу Литију нашу Београдом од „Владе“ у 15:30 часова…

+++

НОВО – Звучни (аудио) запис комплетних сутрашњих Житија Светих:

Oсвећење jерусалимског храма Христовог Васкрсења, Св. свештеномуч. Корнилије… (26/13. септ.)

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Свештеник Александар Јељчанинов:

Немој се противити Христу!

    Није могуће не волети Христа. Кад бисмо Га сад видели не бисмо могли да одвојимо поглед од Њега, слушали бисмо Га наслађујући се, тискали бисмо се око Њега као што су се гурале гомиле људи у Јеванђељу. Само Му се не треба противити, треба се препустити созерцавању Његовог Лика – у Јеванђељу, код светаца, у Цркви – и Он ће заробити наше срце.

    Кад те обузме осећање злобе према некоме замисли да и ти и он треба да умрете – и како ће пред тим постати ништавна његова кривица, и колико твоја злоба неће бити у праву, чак и ако формално то јесте.

    Наша немилосрдност, неумољивост и окрутност према људима јесу непробојна завеса између Бога и нас. То је као кад бисмо биљку покрили црним поклопцем, а онда бисмо почели да се жалимо на то да пропада без сунчевих зрака.

    За стицање мудрости треба припремити своју душу за примање „речи која се сади“ – у ћутању, кротости, сабраности и чистоти. Супротно томе јесу распуштеност језика (уместо ћутања и слушања), распојасана емоционалност („брза на грех“), нечистота, злоба, одсуство дубине и заборавност.

    Кад се испуне времена и рокови, кад наступи јесен света и Бог пошаље анђеле у жетву – шта ће они наћи на неплодним пољима наших срца? А ово време и рокови наступају за сваког од нас пре времена свеопште жетве.

    Али не треба да падамо у чамотињу. Гледајте, сејач ипак сеје и на камен, и у трње покрај пута. Значи, он се унеколико узда и у оваква поља. И из житија светаца знамо колико често је душа, за коју се чинило да је коначно огрезла у грех, да је заслепљена страстима и упорна у злу, постајала дубоко тле пуно плодотворних снага, чисто од штетних примеса и туђих семена.

    Није лоше имати рђаве помисли, већ је лоше предавати им се. Ми немамо власт над њима, таква је наша природа, помрачена грехом; помисли су имали и свеци. Наше слободно повођење за помислима или борба с њима – ето где је наша победа или пораз…

    Периоди оскудице су сасвим природни и треба их подносити са трпљењем и добродушно. Ови периоди јачају у нама смирену мисао о нашој немоћи и приморавају нас да све наде у оживљавање свог срца положимо у Бога.

    Што више човек буде предавао своје срце Богу, делу и људима, заборављајући на себе и своје, биће му тим лакше, све док не достигне мир, тишину и радост – удео једноставних и смирених душа.

    За васпитавање деце је најважније да виде како њихови родитељи живе дубоким унутрашњим животом.

    Хришћанство нас је научило да у човеку не волимо и не ценимо његове атрибуте и врлине, већ његово суштинско језгро – његову душу, и управо оно је прво објавило апсолутну вредност и јединственост све људске душе. Оно је успело да очисти људску душу од свега случајног и греховног и да покаже бесконачну лепоту и божанску суштину. Сва блага овог света нису ништа у поређењу с вредношћу ове душе – каква је корист човеку да стекне цео свет, а душу своју погуби? Одатле потиче сва сила и убедљивост Христових речи кад Он упозорава на одређени порок који убија душу. Ако је човек тако велика светиња, свако лакомислено дејство према себи или према другом је преступно и дозволити га себи значи пљачкати своју светињу; сваки грех је дубока огреботина на предивној слици и ружна бора на анђеоском лицу. Чувајте се греха – значи чувајте се разврата, уништења и душевне смрти.

    С унутрашњим стварима је увек лоше; не дај Боже да једног дивног дана видимо да је у нашем душевном домаћинству све дивно. Биће лоше док Господ по Свом бесконачном милосрђу не прими све нас – и јаке, и слабе, и болесне од грехова, и праведне – макар због наше љубави према Њему.

    Ако донесемо одлуку да у свему и увек слушамо глас савести, ова одлучност ће развити у нама изгубљени орган за богоопштење, јер је то глас Божији у нама.

    Наша стална грешка се састоји у томе што не узимамо за озбиљно овај тренутак у нашем животу који протиче, што живимо у прошлости или будућности, што сви чекамо неки пособан тренутак кад ће се наш живот развити у свом значају, и не примећујемо како тече, као вода кроз прсте, као драгоцено зрно из лабаво везаног џака.

    Стално, сваког дана, сваког часа Бог нам шаље људе, околности и дела, од којих треба да почне наш препород, а ми на њих не обраћамо пажњу и тако се сваког часа супротстављамо вољи Божијој о себи. И заиста, како Господ може да нам помогне? – Само шаљући нам у нашем свакодневном животу одређене људе и одређени стицај околности. Кад бисмо сваки тренутак свог живота доживљавали као тренутак воље Божије о нама, као одлучујући, најважнији и једини тренутак нашег живота – какви до тада скривени извори радости, љубави и снаге би се открили на дну наше душе!

    Односите се озбиљно према сваком човеку којег сретнете на свом животном путу, према свакој могућности да учините добро дело, и будите сигурни да тако испуњавате вољу Божију о вама у датим околностима, тог дана и тог тренутка.

    Кад бисмо имали више љубави према Богу – с каквом лакоћом бисмо Му поверили себе и цео свет са свим његовим антиномијама и несхватљивим стварима. Све тешкоће потичу од недостатка љубави према Богу, и све тешкоће међу људима потичу од недостатка љубави међу њима. Ако има љубави – не могу постојати тешкоће.

    Често људи, чак и ако имају довољно времена, увек касне у свакој речи и делу. У њима постоји известан отпор према сваком дејству, којег ни сами нису свесни – свеједно да ли је пријатно или непријатно, – неутрално. Кад наступи тренутак да нешто кажу, да узму, да учине – они несвесно оклевају чинећи мноштво ситних и непотребних радњи, које имају за циљ да удаље моменат предстојећег акта, и на крају крајева касне. Мислим да овај механизам постоји у свакој души прерастајући у психозу код једних и потпуно нестајући код праведних.

    Човек треба стално да чита оно што храни његову душу указујући на циљ – једини циљ у животу. Овде су потребни својеврстан аскетизам, самоограничење и самопринуда. Сваки хришћанин је подвижник. Запамти то. Људска природа је тако искривљена да је треба строго притискати ако човек хоће да се исправи по јеванђељским мерама, и мора да се исправља сваког дана, сваког часа; нека ти је Господ упомоћ у томе…

    Мислим да у основи постоје два узрока твоје душевне болести: 1) прекомерно бављење собом и – као последица тога – недовољно бављење људима у околини и 2) мала љубав према Христу. Ова љубав је основа и корен сваког духовног живота и снаге и њу треба гајити и васпитавати у себи. Почни барем од непобитне мисли да никад није постојало ништа лепше од Христа у току целе људске историје. Загледање у овај лик, разјашњавање и урезивање овог лика у себи, живљење с мишљу о Њему, предавање Њему свог срца – управо то је живот хришћанина.

    Обично живимо некаквим најповршнијим слојевима наше душе и свести. То се види бар на основу тога како се лако предајемо негодовању због ситница, колико значаја придајемо стварима које то уопште не завређују. Половина наших љутњи и животних потешкоћа би нестала кад бисмо центар својих интересовања пренели на већу дубину. Зато вам толико упорно препоручујем читање Јеванђеља управо ујутру, јер то даје унеколико другачији тон почетку сваког дана и помаже нам да га проведемо достојније, помаже нам да сачувамо своје срце у миру, без обзира на то какве животне буре да нам се десе у току предстојећег дана.

    Трудимо се да сви наши поступци, сав наш живот не буду сањиво таворење, већ што је могуће јаче и потпуније развијање свих наших могућности – и све то не некад, већ сад, овог трена, сваког часа. Иначе ће се услед слабог и немарног живота неизбежно појавити немоћ, млитавост душе, неспособност за веру, за снажна осећања, живот ће бити узалудно протраћен и његову хладну кору тешко да ћемо моћи да савладамо – њу би у том случају могао да спали само огањ правог подвига.

Advertisements

Responses

  1. Хвала.
    Поучних прича и духовних савета преко потребних, никад доста.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: