Објављено од стране: ИстиноЉубље | 4. маја 2017.

Док се ствари у региону закувавају – Срби би да усред лонца мирно спавају…

Вести са Православне страже: Четвртак, 4. 5. 2017. г…

Док се ствари у региону закувавају – Срби би да усред лонца мирно спавају

    Окупациона масонска и језуитска политичка властела у свим државама се спрема на режиране вештачке кризе, рат и немире а силу им даје богонезаинтересованост и непокајаност народа. Да би се светско зло зауставило, највећу одговорност имају Православни народи Божији, јер ако би се они повратили Православној побожности живљења својих Светих предака, цео свет би поново имао јасан пример јединог пута вечног спасења душа, за шта нас је, Православне, Бог и дао свему свету осталоме који у незнању, злу и превари лежи. 

    Зато је неопходно сведочити Православну Истину пре свега народу своме, ближњима својим – све докле Господ не помогне искрено и пожртвовано иштућим Истину слугама својим – а свакосуботње Литије београдске само су један од примера овог неопходног општекорисног делања. Сви други пртотести и народна незадовољства јесу само батргање ради сопственог интереса и бољег материјалног благостања без обзира на личну чистоту Вере Православне и душе своје у Њој. Тако без Спаса Христа и Крста Часнога завршавају и они вечерњи протести против, чињеница, великоиздајника на власти. Вечерас се нешто мало људи окупило у стандардно време испред Скупштине, док је други део ишао да протестује против избегличких запоседања паркова код Главне  железничке станице… Дакле, Удба их је лако разделила и завела јер се нису уздали у Бога и сведочили Православље, већ су мислили да ће бити боље само ако се смени великоиздајник Вучић, као да они који су га инсталирали немају друго преварно резервно решење и у том случају.

    Православље на улицама, смирење у срцима, нада само на Оца Небескога – само тако ће победа доћи, једина истинска победа народа србскога – Православна слобода Србије… све остало су разне варијанте ропства и даљег страдања…

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Док се македонски лонац закувава, неопходно је видети ову дијагнозу болести и јединог душекорисног лечења које нам је преко Светог Николаја дошло од Светог Наума Охридског

Свети владика Николај:

Четири завета Светог Наума Охридског

    Једног дана, пред сами Божић, на Туциндан када преподобни отац наш Наум беше свршио свету литургију у манастиру и причестио монаха и народ, осети он да му се приближио час растанка са овим светом. Погледаше монаси у његово бледо лице, из кога је сијала нека блага светлост, па осетише срцем, да ће се ускоро морати одвојити од свог духовног оца и учитеља. Због тога почеше туговати и окрећући се  у страну брисати сузе са очију. Но свети отац виде њихову тугу и сузе њихове, па их позва да седну покрај њега у трему пред цркваом. Старији поседашае, а млађи осташе на ногама, сви сабрани око свог духовном родитеља као пчеле око матице своје. Тада их свети отац упита тихим гласом: „Зашто плачете, браћо моја? Зашто тугујете у овом часу када нам се свима ваља радовати? Нисмо ли се сад сви причестили светом крвљу Сина Божјега, која нас сједињава с Њим и чини и нас синовима божјим? Зар вас причешће не побуђује да се веселите и певате? Кад сте се кроз свето причешће сјединили са живим Богом, греси су ваши опроштени и ви сте сада светли и чисти и свети, слично анђелима небеским. Чуди ме, дакле, одкуда сад код вас туга место радости и плакање место весеља?“

    Сви монаси ћутаху оборене главе, док најстарији корз јецање проговори о њиховој тузи због растанка са светим оцем Наумом.

    Отац Наум вели својим чедима: „Не тугујте, браћо, због смрти моје, која се већ приближила толико да и ви осећате, ништа мање од мене, присуство анђела смрти који је послат по мене. Мени смрт није страшна; нека не буде ни вама страшна. Ја се не бојим смрти, него онога што ће доћи после смрти. Бојим се Суда Божјега, перд који ће свака душа, па и моја бити изведена. Кад је смрт од Бога она је слађа од меда. Јер нам добри Створитељ наш ништа неће дати ни послати што не служи нашем добру. Ја сам гледао мајку како даје болесном детету горки пелен, да би јој дете оздравило од грознице. Неразумно дете вришти и бије ручицама мајку своју по лицу, мислећи ваљда да му мајка отров даје и да хоће да га умори. А наш благи Створитељ више нас љуби од мајке наше, и све што нам он даје и шаље; било здравље или болест, било весеље или муку, било живот или смрт – све то служи на наше велико добро и вечно спасење.

   Или зар сте заборавили, браћао моја, као сам вам говорио, да је путоводна звезда за монаха сећање на смрт? Монах се и разликује од светских људи највише својом замишљеношћу због смрти. Светски човек се заплиће у самообмане и светске сујете, и из дана у дан ишчукује неку срећу од свети и од људи, а на смрт и не помишља докле га болест не веже за постељу. А монах мисли на растанак са овим светом и кад седа и кад устаје, и кад свиће и кад се смркава, и кад је здрав и кад је болестан, и дању и ноћу, све до последњег издисаја. Ево и мени смрт долази, но не долази ми изненадно. Ја је чекам већ много година, сваког дана и свакога часа. Чекам је не као непријатељи, него као пријатељи по речи богомудрог апостола Божјег Павла: „Не бојимо се, и много волимо отићи од тијела и ићи ка Господу“ (II Кор. 5,8). Смрт долази само да скине с моје душе ову телесну ризу, ову месину и крвуштину, ову водурину и ове костурине. Ово све скинуће она са моје душе и душу ће моју пустити као тицу из кавеза у слободу, да се дигне, по молисти Свемилостивога и по вашим молитвама, у небеске висине, у праву отаџбину своју, у красне пределе вечне светлости и светиње.

    Зато вас молим, братијо, не тугујте и не плачите због моје смрти. Јер туга ваша због тога баца сенку на душу моју и раслабљава душе ваше. Ако, дакле, имате љубави према мени и према себи, престаните са плачем и ридањем да не увредите света небеса Божја, која нас јутрос гледају многим очима својим; него ако хоћете искористите ове тренутке што сам још међу вама на неки бољи начин.“

   Од ових мудрих речи браћа се умирише и замолише светог оца Наума да им остави кратак и јасан завет.

    Опет поче говорити братији отац Наум: „Оставићу вам завет, браћо монаси, заиста кратак и јасан, по коме сам се ја убоги трудио да живим и који и вама може бити од користи. Само из четири речи састоји се тај завет, те га је лако научити и схватити. Четири те речи, монаси, јесу ове; ПРОБУЂЕЊЕ, ПОКАЈАЊЕ, ОЧИШЋЕЊЕ И ПРИЧЕШЋЕ. Чујте, дакле, и запамтите браћо моја ове четири речи:

ПРОБУЂЕЊЕ – ПОКАЈАЊЕ – ОЧИШЋЕЊЕ – ПРИЧЕШЋЕ!

    Ово су четири степенице на путу спасења. Ко хоће да буде савршен мора проћи ове четири степенице.“

    Пробуђење…

    Први завет који је свети Наум Охридски оставио својој браћи, а и свима нама јесте Пробуђење. Свети Наум Охридски о пробуђењу говори овако: „Докле год душа у телу греши, она је успавана, те не зна ни за себе ни за Створитеља свога. Она је опијена од греха као од опојног пића и као опијена лежи у телу као у болесничкој постељи. Успавана и опијена душа не зна за друго задовољство осим онога што кроз тело долази. Што телу прија и њој прија; што телу не прија ни њој не прија. Такву душу не води разум, него тело, а тело је само по себи слепа земља. И тако слепац слепца води, док се оба не стровале у смртну пропаст.“

    Зато је, монаси, пробуђење душе почетак спасења. Бог хоће да се сви људи спасу, па због тога Он прво дејствује да се  успаване душе пробуде. У Бога су многи начини као Он буди душе људске. Некога Бог пробуди чудом као што је пробудио Савла. Некога пробуди кроз сан као праведног Јосифа. Некога пробуди потресом од болести и смрти у фамилији, као цара Давида. Некога пробуди избављењем од напасти кад ни с које стране нема избављења. Неко се пробуди кад му падне у руке Свето Писмо, па почен да чита. Неко се опет пробуди кад случајно чује реч о Богу и души и Страшноме Суду Божјем који долази. Неко се пробуди у младости, други у зрелости, трећи у старости. Бива да се неко пробуди духовно тек на самртном часу када се душа осети слободнија од тежине и тираније телесне. Блажени су они који се рано пробуде. Они су као рано раниоци, који у зору устају и цео дан будно мисле и гледају и раде. А они који се пробуде на самртном часу јесу као лењевци који су цео дан преспавали и тек о заходу сунца отворили очи и упитали се: где смо? Ко на је послао? И зашто смо ми послати овде? Блажени сте ви монаси, јер ви сте пробуђени. Ви сте пробуђени од сна греховног и отрежњени од пијанства телеснога. Као пробуђени ви сте увидели и осетили, да су телесна задовољства горка и бљутава према узвишеним насладама духовним. Те насладе духовне ви пијете пуном чашом и душе своје њима храните, заливати и снажите. Чувајте се само да не одступите од ових духовних наслада. Чувајте се, да не паднете назад на телесне бљувотине и горчине, које душу трују, опијају и успављују, а најзад и умртвљују. Будите будни непрестано, стражите непрестано над самим собом. Будите непрекидно и себе и друге око себе. Пробуђење је прво правило живота, прва степеница на путу спасења. Пробуђење, монаси, нека вам буде и први завет мој.

    Покајање

     Други вам је завет, браћо моја, покајање. Покајање долази после пробуђења. Док се човек не пробуди од сна греховнога не може се ни покајати. Као што путник не може учинити други корак докле  не учини први. Кад неко до подне спава, може ли се он покајати што је тако дуго лежао и спавао док се не пробуди? Не, спавач се не каје, пробуђени се каје. И тако, дакле, у духовном животу покајање долази после пробуђења.  

    Покајање има четири ступња. Оно може бити мало, може бити средње, може бити велико и може бити савршено (или јеванђелско). Незадовољство самим собом јесте мало покајање. Стид од самог себе, од својих недела и грехова, јесте средње покајање. Гњев на себе због својих недела и грехова, јесте велико покајање. А мржња самога себе јесте савршено (или јеванђелско) покајање.

    Никодим је био незадовољан самим собом. Грешни Закхеј стидео се самог себе. Апостол Петар одрекавши се Господа гњевио се на самога себе. А жена грешница, која је сузама својим прала ноге Спаситељу, мрзела је саму себе.

    Чујте, браћо и запамтите: ако пробуђени грешник брзо не корача од мањег ка већем, он ће се лако заборавити и поново грехом опити и успавати. Исто као кад се човек пуже уз неку стрмен; ако брзо не корача него застане, отискује се назад и пада. Због тога чим неко пође путем покајања нека иде до краја, нека иде брзо, нека не застаје и нека се не обазире.

    Прави покајни је онај ко цео свој живот прегледа и тражи по њему грехове своје, признаје их, исповеда их и одбацује их. Као што ловац јури за зверовима тако покајник неуморно јури за својим греховима, да би их открио и уништио. Или као кад неко босоног дуго трчи по пољу, па онда седне и почне чупати трње из ногу својих – да ли ће он једно трње ишчупати, а друго оставити, или ће све почупати? Свакако ће све почупати.

    Од покајања душа гори и бриди и плаче и рида и смирава се пред Богом и сваком Божјом твари. И сматра себе нечистом и сваку другу твар чистијом од себе. Нисте ли читали о оном покајнику коме је неко рекао да згази црва, а он одговорио: како ћу згазити чистијег од себе?

    И тако монаси, покајање је друга степеница по реду, а прва после пробуђења душе човекове. Блажени су пробуђени, а два пута блажени покајани. Блажени сте ви, браћо моја, што сте познали корист покајања и окусили златне плодове покајања. Но немојте ни стати ни сустати докле год покајање своје не учините савршеним. А где год сретнете пробуђену душу која пита: шта сад да радим, укажите љубав своју и покажите јој свети пут покајања.

    Ово вам је други завет мој, монаси, који не може бити без првога и од кога први добија вредност.

   Очишћење

    Пред своју смрт свети Наум Охридски оставио је браћи завете којима је потребно да се руководе како би се приближили Царству Небеском. Први завет био је пробуђење огреховљеног човека и жеља човекова да се промени. Наредни, други завет, јесте покајање, којим се чисти душа палог човека. Монаси су тражили од светог Наума да им објасни до које мере човек треба да се каје за један грех и докле да мисли на њега. Наум Охридски одговори својој браћи овако: „О томе сам хтео баш сада да говорим, чеда моја духовна. Одговор на ваше питање садржи се у трећем завету, завету очишћења.“

    Очишћење, монаси, следује покајању и то великом и савршеном покајању. Мало покајање је као кад се човек почеше по рани која гори и сврби. Очишћење је исцељење ране. Чим се човек истински покаје за учињене грехе он одмах има две жеље:

1. да некако избрише из своје прошлости грехе и

2. да их никада више не понови.

    Како ће човек избрисати грехе из оних дана који су прошли и који се не могу повратити? Погледајте у ово велико језеро пред нама. Може ли човек који стоји на овој обали језера убелити платно које лежи на оној обали језера? Прошли дани нису у нашој власти. Они су у власти Божијој. И само једини Свемогући Бог може опрати и убелити наше минуле црне дане. Једини Бог може опростити грехе и избрисати их из нашег живота. Очишћење од греха, дакле, врши сам Бог Духом Својим Светим. Он то ради и с љубављу чини свима онима који то од Њега пожеле. Као што мајка радо и с љубављу мије своје чедо које је пало у блато и упрљало се па плачући моли родитељку своју да га умије и опере и очисти. Тако исто и милостиви Отац наш небески мије грешнике који упрљани вапију к Њему. У крајњој линији, дакле, само једини живи Бог може опростити грехе и збрисати их из нашег живота и убелити нашу душу да буде беља од снега, по речима Псламиста. Али је и благи Бог и на нас наложио труд сразмерно нашој моћи и нашем разуму. Син Божији је јасно указао шта света воља Божија захтева од наше воље да чини и учини. Ви се сами трудите у посту, у молитви, у милостињи, у плачу, у опраштању туђих грехова, у уздржању, у целомудрености телесној и духовној, у Богомислију, у сећању смрти и Страшног Суда Божијег, у помислима на вечно блаженство праведника и на горке муке грешника у паклу, и у свему осталом што је у Јеванђељу заповеђено, а у Светим Отацима цркве објашњено и примерима показано. Све то, али све, од највећег до најмањег, служи очишћењу душе од греха. Ко пропусти нешто, томе ране греховне лако не зарастају. Пробуђење значи, да је човек спазио ране на души својој. Покајање значи да их је просекао и отоворио. Очишћење значи, да је човек учинио све да сав гној изађе из рана и да ране зарасту. И докле год ране на души не зарасту, дотле се морамо кајати и чистити, па хтели не хтели на те ране мислити. Докле човек треба да се каје? Дотле, докле се ране потпуно не очисте и не зарасту, и док се траг њихов не изгуби. Јер кајање је непрестано отварање рана на души. Не могу се ране чистити од гноја ако се не отварају. Отуда не може бити очишћења без покајања. Када се ране потпуно очисте и зарасту, тада више нема рана, па нема више ни кајања. Тада ми престајемо милисти о учињеним гресима. Исто као што не мислимо о ранама, које смо некад имали на телу па излечили. Тако исто не мислимо ми о гресима који су били па избрисани из душе наше.

    Но и поред свих трудова и мучења наших око очишћења душе, ми се никада не би смо могли очистити без Божије благодатне силе. Због тога је у овом манастиру код монаха непрекидна молитва у срцу и на уснама: Боже, очисти ме грешнога! Правило од кога се не одступа.

    Монаси, блажени су пробуђени, два пута су блажени покајани, а три пута су блажени очишћени. Завет о очишћењу трећи вам је завет, монаси; три вам среће Бог даривао: једну срећу, да се ви спасете, другу срећу да видите спасене све покајане грешнике у Царству Божијем, и трећу срећу, да се сви монаси у овом манастиру и поклоници до краја времена нађу с вама заједно спасени у Рају слаткоме.

Причешће

    Свети Наум Охридски пред своју смрт окупи око себе братију из манастира да би им пренео последње духовне поуке. Монаси жељни да упију сваку реч свог игумана и духовног оца, окуржише га са свих страна слушајући поуке његове о заветима пробуђења, покајања и очишћења. Док је говорио, будио је своја духовна чеда, приводио их покајању и чистио их од греха, приближавајући их тако Богу живоме. На молбу окупљених монаха отац Наум се још једном обрати свима говорећи о последњем завету који ће им оставити, завету причешћа.

   Свети отац Наум поче говорити братији: „А сада монаси, да завршим четвртим заветом, то је причешће. Кад се пробуђена и покајана душа очисти од греха она се разгорева неисказаном љубављу према Створитељу своме. Не жели ни на минут деобе од Њега, но пламти жељом да с Њим буде свеједнако сједињена. Ово сједињење може бити кроз мисли, кроз речи и кроз дела, то јест умом, осећајем и вољом. Причастије или Причешће значи сједињење. Оним чиме можемо љубити Бога, оним се можемо с Њим и сјединити. А речено је: „љуби Господа Бога својега свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим“. Но човек се не може сјединити с Богом докле се год не одвоји од свега земаљског, свега пролазног и смртног. Умом се човек сједињује с Богом кад се труди да мисли о свакој твари без злобе онако како и сам Бог мисли. Још више се умом човек сједињује с Богом кад непрестано мисли о Богу, о Његовим својствима, о Његовој моћи, Његовој мудрости, благости и вечитости. Срцем се човек сједињује с Богом кад му је срце љубављу испуњено, љубављу према Богу и према свему ономе што Бог љуби. А кога и шта Бог љуби познато нам је из откровења истине. Но, нечисто срце нити може Бога видети ни љубити. Само срце очишћено од сваке пристрасности и надриљубави смртне може Бога видети и Бога љубити. Душом се човек сједињује с Богом онда кад радосно извршује све заповести Божије. И труди се да проучи све заповести, да би их све до једне испунио. И све заповести Божије изгледају му лаке, а он би желео нешто тешко и претешко да учини из љубави према Створитељу своме. Отуда се и рађала жеља код многих љубитеља Бога да муке претрпе и мученички умру за Љубљеног свог.

    И тако, браћо, има три врсте нашег сједињења с Богом или причешћа. Једно је мисаоно, друго је осећајно, а треће је делателно. Но врхунац нашег сједињења с Богом јесте Причешће телом и крвљу Сина Божијег. У томе је све и то је све. Ово сједињење садржи сва остала сједињења, и ово причешће сва остала причешћа. Бог се, браћо, јавио у телу, да би се ми телесни могли с Њим сјединити причешћујући се Његовимм телом и Његовом крвљу. Од ове љубави зар може бити веће? Замислите, монаси, да неколико другова путују кроз пустињу, где нема хлеба нити икакве друге хране. Гладни путници малаксали од глади и близу смрти. Тада један од њих каже: браћо моја, и ја сам гладан, али кад бих ја имао хлеба, ја не бих јео него бих делио вама да једете. То је велика љубав. Други каже: браћо моја, кад бих ја имао воде, ја не бих пио, иако сам и ја жедан, него бих дао вама да ви пијете. И то је велика љубав. Тада трећи викне: браћо моја, ево ви ћете сви помрети од глади и жеђи, а у овој пустињи нема ништа за јело и пиће. Зато ево ја дајем себе да се закољем, па ви једите моје тело и пијте моју крв и останите у животу. О монаси, од ове љубави не може бити веће. Таква је љубав Христова према људима.

    Блажен онај ко се с благодарношћу причешћује. Блажен ко се растане са овим светом пробуђен, покајан, очишћен и причешћен. Пробуђење – то је увиђавање рана на души. Покајање – то је расецање и отварање тих рана. Очишћење – то је потпуно исцељење рана греховних. А Причешће – то је, браћо, уливање у себе новог живота, новог здравља и нове силе.

    Причешће – то вам је четврти и нови завет. То вам је мој завет, то и моја опроштајна реч с вама. Ако вам буде требало савета и руководства после мог одласка из овог света, ено вам у Охриду мога брата, нашег Архипастира Климента. Њему се обратите и он ће вас наставити на пут истине и спасења.

    А сада, чеда моја духовна, остајте с Богом! Благослов Божији нека пребива с вама. Милост Божија нека се не дели од вас. Дух Божији Свети нека вас озарава и крепи до скончања вашега. Праштајте и нека вам је просто. Ја одлазим куда све одлази. Молите се Богу за мене недостојнога. А ја ако се икада удостојим видети лице Божије, молићу се за вас да вас Господ помилује и спасе. Амин.“

    Пошто изговори ове речи свети Наум учини метаније до земље пред монасима. А они приђоше те примише благослов од њега, потом се простреше пред њим и пољубише му ноге плачући и ридајући на глас.

    Пред вече тога дана свети отац испусти своју душу и лице се његово засија као сунце и мирис неки небески разли се по манастиру и далеко од манастира као неки аромат небески. А над манастиром појави се стуб од светлости од земље до неба. И чу се неко тајанствено слатко појање као анђелско. Тако се упокоји светац који се родио да вечно живи и од кога ево, кроз хиљаду година болесни добијају здравље, жалосни утеху, немоћни снагу, слабоумни разум, и сви све што богоугодно желе.

Преподобни оче Науме, моли Бога за нас!

Богу нашем слава! Амин!

Преузето са: Храм Христа Спаситеља  Црква Уб

Advertisements

Responses

  1. Zna li neko da li postoji u Beogradu, ili bilo gde u Srbiji neka Pravoslavna crkva čiji Patrijarh i sveštenstvo javno, jasno i glasno odbacuju ekumenizam? Bilo koja, grčka, ili gruzijska, ili ruska, ili bugarska, bilo koja?

    • Pomoz Bog! Koliko znam jedino Eparhija Rasko Prizrenska u egzilu jasno i glasno odbacuju ekumenizam. I naravno pojedinci u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi.U Srbiji ima dosta Crkava gde se hrabro ispoveda pravoslavlje. U Rukumiji otac Simeon, u Preobrazenju otac Venjamin, u Kuvezdunu otac Varnava… Ima u Beogradu mesta gde se sluzi pravilno Sveta Liturgija mada svestenici izbegavaju da pricaju o ekumenizmu a osecam da tu papazjaniju mnogi u dusi ne prihvataju. Znam mnogo vernika koji odbacuju ekumenizam i bore se protiv toga. Eto najveci borac u Beogradu protiv ekumenizma po meni je otac Antonije. Covek koji se predao Gospodu i bez straha ispoveda Hrista. Recimo i taj Slobodni dnevnik koji se emituje u sklopu litija, je fenomenalna emisija i treba ga gledati jer razoblicava sve lazove i izdajnike drzave, naroda i vere. Bogu hvala ima jos onih koji se nisu prodali i djavolu predali.

  2. Помаже Бог, ја се извињавам не знам да ли сте поменули у говорима или у дневнику поводом агенде 2030. Ту агенду су донеле чланице УН, а потписала је и Србија. Донета је септембра 2015. Агенда има 17 ставки, а циљ је да до 2030 године буде боља цела земља кроз тих 17 ставки. Информишите се детаљније, запрепастиће те се кад будете видели коме иде у прилог такав сценарио. Старац Јефрем Филотејски је имао виђење пре пар недеља, не знам да ли је проверена информација што се тиче интернета, да је син погибли већ на земљи и да иду страшна времена, тако да се све поклапа. Па истражите мало, проверите на интернету, па пренесите осталој братији. Братски поздрав браћо љубљена у Христу, нека вам Бог подари истрајност и свако добро.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: