Објављено од стране: ИстиноЉубље | 16. марта 2017.

Растакање Србије због пропале Уније… (Сутра, петак, 17. март на Тргу Републике у 17.00 ч. – сећање на Косметски погром из 2004. а већ у суботу је јубиларна Годишња Литија Београдом)… Правилан однос према духовном оцу – епископ Варнава

Вести са Грачаничке страже: Четвртак, 16. 3. 2017. г…

Сутра је сећање на Косовски погром 2004. а већ у суботу је Годишња Православна Литија наша центром Београда

Растакање Србије због пропале Уније

    Непрестани свакодневни Православни протести испред назовивладе Србије овенчани су венцем свакосуботњих Православно-исповедних Литија улицама Београда, престонице ове окупиране нам заветне отаџбине наше, од којих баш у ову суботу, 18. 3. 2017, пада и јубиларна Годишња Литија наша улицама центра заблуделог већински несрбског Београда…

    Међутим, као и сваке године, и ове године наше ИстиноЉубље ће свим срцем подржати и скуп сећања на Косовски погром 2004. г. који истрајно организује брат Дамјан Кнежевић, честити и непоткупљиви православни родољуб србски. Скуп сећања на погром Срба и србских Светиња на Косову почеће сутра, у петак, 17. марта, у 17:00 часова на тзв. Тргу републике у центру Београда. Јер, и бомбардовање 1999, и погром 2004, и приватизацијску пљачку Србије, и шиптарско отимање србске имовине на Космету и многе друге издаје учинише управо од те исте србомрзеће Европе и Америке инсталирани нам домаћи издајници који се, као на некој народу недодирљивој траци, врте на власти Србије читав један век. Са спознајом и чврстом вером да нам само Бог може помоћи у овом небивало лукавом и тешком србском ропству …

    Богом нам добродошли у петак, па у суботу, па и у све наредне суботе непрестаних Православно-исповедних Литија окупираним Београдом, том посрнулом престоницом деценијама системски растакане Србије… 

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Епископ Варнава Бјељајев:

Убаци слике 5

О правилном односу према духовнику

    Младиће и девојке, који још нису спознали грех, ђаво најпре заводи непостојањем жеље за телесном слашћу, задржавајући њихову пажњу на „магловитим“ маштаријама и „идеалу“, присиљава их да се задовољавају само „наговештајима“ својих осећања не признавајући их, док се само признање у исто време чини и пожељним и не, и када се оно почне приближавати заљубљени га се клоне.

    Они не изјављују љубав, али на све друге начине, који изгледају као најневинији (на пример, допуштањем себи да се не покаже услужност ни према коме другом од присутних осим према вољеном човеку, посебном пажњом, предусретљивошћу, задржавањем погледа и руку приликом поздрављања и сл) показују да је извесни човек симпатичан и у томе се налази нарочита прелест. Све ове и друге безбројне измишљотине демона  постоје ради тога да би, не усмеравајући пажњу на телесни чин, управо стално на њега подстицале узбуђујући их суптилно и лагано. Отуда привлачност и страх од првог пољупца и сл. Најзад, овде делују и додатни узроци: природна стидљивост, наговори Ангела – чувара, који чува младог човека од заблуда.

   Са монасима који се истински подвизавају и мирјанима који искрено желе да се спасу ђаво поступа унеколико другачије.

    Те особе не могу се ни на шта наговарати јер оне не теже телесној сласти, они то и сами знају и добро то памте, јер су ради тога и почели да се подвизавају. Како онда њих узбудити и привући ка блуду? Убацивати им срамне помисли? To је грубо.

    Подвижник, а такође и усрдни, скромни мирјанин, неће се добровољно упутити на то и значи да ће му, ако га нападне и испуни његову душу срамним и недоличним маштањима, само учинити услугу и дати могућност да стекне још неколико нових венаца (наравно, у случају да се онај, ко се спасава, бори и супротставља блудним помислима).

    Ту се, дакле, ђаво користи следећим начином. Он блудну страст уплиће у „идеал“, сада већ верски, што се више не може лако потиснути и као исход добија се оно о чему говори св. Јован Лествичник:

   „Изгледа као да се човек моли, док у ствари блудничи, изгледа да у духовнику види свог спаситеља и једини ослонац у свету, док је у ствари заинтересован и привучен његовом личношћу“. На вишим степенима подвига демони у човеку изазивају машту, лажно је представљајући као „озарење Светог Духа“, „божанску љубав“ којом су пламтели истински духоносни оци и преподобне матере. На тај начин добија се љубав коју ћу назвати „мистичком“…

    Како се она испољава, у каквим радњама и поступцима? Размотримо на почетку однос духовних кћери према њиховим духовним очевима, а такође и узајамни однос браће и сестара који су под надзором истог старца. На основу тога остали ће моћи да размотре и друге случајеве.

   Велика је ствар – духовно руковођење. Човек без њега не може напредовати, ако се уопште и може надати спасењу. Због тога се његова чистота мора чувати као зеница ока, јер знајући његову вредност, демони своје мине и бомбе постављају превасходно под ту тврђаву. Заузети је – значи заробити човека. Демони користе сва средства да би уништили или ослабили старческо руковођење, a y датом случају настоје да његову чистоту оскрнаве најсмраднијом од свих страсти Када се духовна чеда (у већој мери кћери него синови, мада и они, на свој начин, страдају од те болести) препусте том искушењу, посматрамо следећу слику.

   Пре свега, код њих се средиште пажње – уместо на плач због сопствених грехова и свести о својој недостојности да се удише исти ваздух макар и са оним најнезнатнијим и губавим – преноси на радост општења са извесним учитељима и на усхићеност због њихових благодатних дарова, прозорљивости и чудотворства…

    To још увек није блуд о коме бих хтео да говорим, али се путеви ка њему већ припремају. Ускоро наступа други тренутак и ђаво преноси пажњу на личност духовног оца, а све то под видом трагања за благодаћу. Ђавола потпомаже околност да је у датом случају благодат неодвојива од личности, јер се управо кроз њу пројављује и излива на друге. И ево – они који почињу да проналазе ту благодат свуда и у свакоме, нашавши је не интересују се више за њу, него за онај телесни орган кроз који је добијају. Ја не поричем да је читаво тело светог благодатно, али пажња почетника не сме се зауставити само на спољашњости.

    Тако су очи прозорљивих уистину испуњене небеским огњем, али нетремице гледати у њих, „бестидно“ како кажу свети, јесте дрскост, у датом случају неухватљиво сједињена са људском страственошћу. Из њихових руку при благослову, па и без њега, на верујуће истиче благодат, али они често примећују и каквог су оне облика. To је такође грех.

    Ако је поштовани учитељ, макар имао и висок чин, простодушна, али духоносна личност, грех је још већи јер га тада ништа не спречава да се развија. Тако ће ускоро све почети да се „допада“ – глас, ход, манири, обраћање. Створена слика и лични утисак заклањају, коначно, истинског духовног оца. Оне, који не верују у „светост“ нашег изабраника почињемо да мрзимо, а на онога, кога старац приближава себи, постајемо љубоморни и почињемо да му завидимо. Ако се укаже могућност да „потиснемо“ тог човека, свим силама ћемо се постарати да то и учинимо, а онима који су недавно дошли нећемо дозволити приступ. Ако долазећи у цркву не затекнемо поштовану особу, одлазимо заборавивши да се успут, излазећи, прекрстимо.

    Зар је благодат нестала из храма ако је Христос изашао из њега? Како да се не сетимо речи светог апостола Павла: Јер сви траже своје  не оно што је Христа Исуса (Фил. 2; 21). Тужно то код њега звучи – сви траже своје… Шта је њима стало до Христа, потребан им је овај или онај „баћушка“ или владика…

    Наравно, ја знам да је много лакше молити се уз „баћушку“ или владику, посебно духоносног. Међутим, за ту лакоћу да се уз њих молимо треба да заблагодаримо Христу, a не шкакљивости својих осећања или прелестном узбуђењу у њиховом присуству. He сме се пожелети да нашој души буде „светло“, „лагодно“ или „топло“ због молитве, него да наша душа осети сопствену недостојност пред Богом и да због свести о сопственим греховима у нама не остане никаква жеља да тражимо утеху и занос на земљи.

    У изузетним случајевима, нездрави облици односа према духовницима попримају страшне размере и захтевају од човека озбиљно обраћање пажње на своје поступке и њихово прекидање, јер Свето Писмо не учи ни да се пада у јарост при изласку поштованих духовних лица из цркве, ни уједању за прсте (што је покушала да учини једна од „поштоватељки“ праведног Јована Кронштатског, нити цепање мантије „за успомену“…

    Напротив, из Еванђеља дознајемо да су жене које су ишле за Христом са великом жалошћу плакале и јецале корачајући иза Њега, да су гледале Господа, али само издалека, а ако би се приближиле, онда су једино дотицале крај његове одежде. Највише на шта се одважило најсветије покајање и уздрхтала од страха захвалност за своје спасење – јесте целивање Његових пречистих ногу или само њихово дотицање, па се ни тога нису удостојили сви, чак ни неупоредива по божанској љубави, равноапостолна Марија Магдалена.

    Међу околностима које окружују старце изабрао сам само неке, понекад чак духоносне црте, и ако те околности истражујемо код још мање духовних лица или једноставно код неискусних духовника, што често видимо у животу, морамо пролити много суза због пропасти људских душа које су дошле да се спасу а уместо тога нашле су само погибељ.

    Нека се дубоко замисле над речима аве Исидора, древног египатског подвижника који је рекао:

    „Ученици треба да воле своје учитеље као очеве и да страхују од њих као од старешина. Нити љубав сме одагнати страх, нити страх сме угасити љубав“.

    Под страхом св. Отац не подразумева онај који происходи из бојазни да ће духовни отац „удаљити“ и да ће други или друга заузети место крај њега.

    Што се тиче међусобног односа духовне деце, они још више морају бити прожети страхом Божијим. Зато што си ти „везана“ за старца њему ништа неће бити, а теби, ако је он духоносан, не прети никаква невоља, али духовно дружење и братско-сестрински односи младих људи не дају ту исту гаранцију.

    Према томе, нека сваки и свака, будући у старчевом духовном тору, улази у њега са страхом Божијим, плашећи се свакога часа доласка и уједа духовног вука. Нека такође запазе да ли су за свог пастира привезани страхом Божијим и љубављу према Христу.

    Морамо увек поуздано имати на уму да доживљавање свакаквих „заноса“, „нервних устрепталости“ и „живости“ не припада истинском хришћанском делању, него – демонској прелести. И будући да је овде уплетена личност другог пола, онда је то осећање „духовне радости“ при молитви апсолутно засновано на полној основи.

   Потребно је у свему ограђивати себе страхом Божијим, контролисати сваку мисао. Ђаво неће ништа пропустити да покуша може ли саблазнити и том ствари, ма како то изгледало невероватно…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: