Објављено од стране: ИстиноЉубље | 30. јануара 2017.

Православљем Светим сложни – Да не владају лицемери и безбожни… (Смири се, како би се поправио! – Православна прича)

Вести са Грачаничке страже: Понедељак, 30. 1. 2017. г…

Православљем Светим сложни – Да не владају лицемери и безбожни

img_2814img_2821img_2822

Данашњи детаљи са свакодневних Православних сведочења испред окупационе, тзв. Владе Србије

    Испред тзв. Владе Србије на нашим непрестаним Православним протестима и због терористичког државног потапања немањићке Грачанице а и због свакојаких спровођења разарања националног бића и независности Православне Србије… и данас смо, као и сваки Божији дан досад, почев од 9. марта 2016. г., одстојали своје Православно сведочење.

    Иначе, данас, браћа и сестре наше овдашње, нису се баш потпуно сложили са ставом монаха-немонаха Антонија да на овај дан не прослави јавно свој монашки имендан Светог Антонија Великог, па је ту било незаобилазних срдачних честитања и даривања. Иначе, сам Антоније мисли да је монашки завет и прослава имендана ипак његова лична ствар (јер је монаштво задати Православни завет покајања Богу при чему се добија ново име Светитеља заступника), да обични монаси нису славили своје имендане ни у време Светог Николаја Србског… А пошто неки у Цркви данас још имају и различита схватања о његовом статусу, најсврсисходније је да оставимо свакоме на вољу да просуди како хоће, а Господу Богу оставимо коначни суд о сличним статусима, празновањима…  Наравно, у сваком случају, монах-немонах Антоније се захвалио свим овим добрим људима на њиховим добрим молитвеним жељама. А ми, надаље, сваки напосе, да се пре свега позабавимо својом душом и њеним општеправославним заветима и делима за којима је све већа потреба и све већа одговорност  у овим временима општих напада на Православну побожност и исповедање Свете вере…

    Богом сви свагда срећни и молитвама Светог Антонија нам до кРаја чувани били!

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Православна прича:

Смири се, како би се поправио! 

    Једног јутра у келију код старца-пустињака дошла су двојица његових ученика и почела су да причају старцу о својим добрим делима. Ова двојица монаха су се често препирала ко од њих поступа праведније, и сад су желела да учитељ правилно расуди.“
    Али тог јутра старац је био необично замишљен.„Ноћу сам уснио чудан сан,“ рекао је он поћутавши. „Чуо сам глас који ми је рекао:„Иди, показаћу ти људска дела.“ Устао сам и кренуо у непознатом правцу. И глас ме је довео у шуму где сам видео човека који је неуморно секао гранчице и стављао их на велику гомилу. Дрвосеча је накупио већ толику гомилу да није могао ни да је подигне, ни да је помери с места. Али уместо да склони део гранчица у страну, и даље је секао још и још… Затим се осврнуо и ја сам изненада видео да његово лице личи на лице једног од вас…“
    „Није могуће!“ узвикну ученик којег је старац погледао. „Никад не бих учинио такву глупост.“
    „И ја сам то помислио, и глас ми је рекао: „Зар не поступају тако многи људи који живе на земљи? Уместо да смире гордост и понесу са собом у вечност само мали део грехова, они због нечега све време умножавају своје бреме.“

    Затим сам се нашао поред кладенца. Тамо јестајао човек који је марљиво лио воду у шупаљ крчаг. Вода је све време ц урила из крчага и човек никако није могао да га напуни. Тако да се трудио узалуд. Али затим се окренуо…“
    „Не, оче, вероватно си се преварио! Зар ја не бих приметио да крчаг има рупу?“ журно јерекао други ученик ухвативши старчев поглед.
    „И ја сам тако помислио. И глас ми је рекао да онај ко црпи воду представља човека који премда чини добра дела, одмах с њима меша и лоша и тако упропаштава све најбоље што чини.
    А онда сам упитао: „Зар се не понаша тако већина људи који живе на земљи?“ Нисам стигао да било шта одговорим, зато што сам се изненада нашао поред дивног храма где сам угледао двојицу коњаника на коњима. Држали су брвно с две стране и покушали да уђу на капију. Али пошто ниједан од њих није желео да пропусти другог, брвно им је препречило улаз и обојица коњаника су свађајући се остала напољу.“
    „Зар смо то били ми, оче?“ у један глас повикаше ученици.
    „Не знам, нисам могао да их препознам с леђа,“ уздахн уо је старац, обарајући поглед. „А глас ми је рекао: „Види, то су људи који носе брвно истине, али то чине с великом гордошћу.  Ниједан од њих не жели први да се смири како би се поправио, а без тога ниједан не може да уђе у Царство Божије.“
    „То је просто сан!“ осмехнуо се учитељ. „Радујте се што имамо времена да се пробудимо.“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: