Објављено од стране: ИстиноЉубље | 27. децембра 2016.

Хришћанин мора имати духовника – свештеник Димитрије Смирнов

Вести са Грачаничке страже: Уторак, 27.12.2016.г…

Православље Срба звони- Нити папа, нит’ масони

img_0829img_0824img_0828

Непрестано испред Владе РС за васкрс брутално потопљене немањићке Грачанице и спас све поробљене и духовно разаране Православне Србије. Преломна су времена, или ће Православна вера покајањем верних поново васкрснути у народу и осветлити једини пут спасења свима који би желели Истинског Христа Бога и Спасење Његово, или ће се историја скоро прекратити Страшним Судом Христовим. Свет је пред трећим светским ратом а локални политички преваранти до јуче причаху како „на Балкану неће бити рата наредних 50.година“ а одмах потом прво се наоружаше Кроати а потом, да сакрију размере издаје Србије, и домаћи лицемери одоше у Русију по неко наоружање. Неће нас одбранити мишице наше и муниција наша, о безбожни властодржци србски, већ Православна веза са Небесним војинствима и человођом све Божије и Небеске и земаљске војске- Архангелом Михаилом. А овај домаћи лицемерни вођа купује авионе, као за одбрану независности Србије, а код нас већ деценијама небом шпартају НАТО-кејмтрејлси који нас запрашују ко зна чим и ко зна у коликим дозама. Све им је подређено лагању бирача и обигравању око својих белосветских масонских газда. Никад Србија није имала комплетнију симфонију издајника и на власти и у опозицији, издајника који владају и издајника који чекају своју смену да завладају над логором богозаборавних Срба, непослушне и неверне деце Светих Немањића. Такође, слично је стање и у Русији… Земља која треба да буде заштитница Православља у будућем времену шаље свој војни хор да слави Нову годину са војницима руским у Сирији који пада у море уз пострадање свих путника. Они су невино пострадали али они су опомена свим Православнима- да се не могу два господара истовремено служити, не могу се славити глобалистички празници а не хулити на своје, у сред Светог Божићњег поста славити некаква Нова година, шта је старије од тога Бог и душа или паганска себична жеља за самоуживањем у новој години. Бог да душе прости свима који пострадаше да би се ми Православни уразумили и само Христа Бога Славили.

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Свештеник Димитрије Смирнов:

Хришћанин мора имати духовника 

Свети Оци… Савремени човек одмах замишља мноштво људи у ризама и са крстовима на грудима. Понеко се свештено-служитељима обраћа речима: „Драги свети оци“, што често изазива осмех. Црква, међутим, назива Светим Оцима оне одважне служитеље Божије, који су у прошлости својим животом достигли хришћанско савршенство, а речју су могли рађати људе за духовни живот. Нису сви међу њима били свештено-служитељи или монаси, али је таквих било највише.

Господ наш Исус Христос створио је Своју Цркву да би свако могао стремити ка светости, ставивши на себе крст или ризу, или обоје, као знак своје жеље да иде за Њим. Много је званих, али је мало изабраних. Не доспевају сви у Брачне Одаје, већини недостане уља и свеће им се гасе. Многи су примили свештени чин, али нису постали добри пастири, тј. постали су оци само по називу, али не и по служењу. А само ретки појединци су се удостојили да их Црква Христова призна као Свете Оце. Они су несвакидашња појава, као некакав уникат или ручни рад велике уметничке вредности. У том уметничком делу труд самога подвижника спаја се са деловањем Светога Духа, Који од Оца исходи и шаље се свакоме ко иде путем заповести Христових.

Прави Хришћани су увек тражили добра бисера, увек су стицали ризницу на Небесима, увек су се трудили за дело које остаје за живот вечни. Због тога су се пажљиво памтиле речи које су потекле из уста Светих Отаца. Као руководство у духовном животу оне су се чувале и преписивале хиљадама пута. Учење Отаца, захваљујући мноштву подвижника који су се трудили да га испуне, кроз векове се пробило до појаве првих штампарија. Тако је ова духовна ризница доспела и до нас. Човек живи у словесном простору. Тај простор данас је већим делом испуњен речима баналног и оскудног садржаја, па је за Хришћане утолико драгоценије чисто словесно млеко Светих Отаца…

Ми, последњи Хришћани, због своје слабости и маловерја, због губитка једноставности и искрености, нисмо у стању да живимо по заповестима Отаца. Али, читајући њихове поуке ми се можемо постарати да осетимо предивни мирис истинског хришћанског живота, да се смиравамо и оплакујемо своју немоћ. То сагледавање искуства Отаца, откривеног у огњеним речима, може дати нови импулс нашем малаксалом кретању према Светлости. Као што дах ветра бар на кратко време поново распаљује готово угашени угљен и даје могућност ватри да се поново разбукти, тако ће се и у нашем, готово угашеном срцу распламсавати исти онај огањ Божанске благодати као код древних Отаца, мада, наравно, не са оном силином, са каквом је ова благодат живела и деловала, горела и кључала у њиховим срцима.

На овоме путу ће нас сачекати извесна искушења. Човек је, наиме, склон да у својој уобразиљи ствара себи представе онога о чему управо чита. Још у детињству смо замишљали омиљене јунаке из књига и често смо, прочитавши књигу до краја, сами преузимали њихову улогу. Тај механизам код многих људи постаје навика. Због тога не могу сви који се удубљују у свето-отачке списе избећи поистовећивање самога себе, свога искуства и своје епохе са златним добом древног монаштва. Долази до чудних, да не кажемо наопаких, ситуација када човек, васпитан у систему комунистичког образовања, почиње замишљати да је ни мање ни више него монах шестога века. Чита, на пример, код авве Доротеја: „Анатема мени и моме мишљењу“, или да без благослова не треба ни закорачити, и одмах почиње досађивати духовнику питањем: какве боје треба да буде четкица за зубе код истинског Хришћанина? На те речи духовник одмах „хвата маглу“, а „подвижник шестога века“ после јури за њим. Најчешће се нико и не пита: зашто то баћушка бежи? Често он то не чини зато што је лењ или заузет, него једноставно не жели да се игра древног монаштва. Понекад, на несрећу пастве, свештеник прихвата такву улогу и жељно заузима упражњено место старца. И ако такав „старац“ уместо духовног живота заплови у митове и легенде, створене колективним разумом једног дела парохије, онда ту мора да интервенише духовна власт.

Тешко је рећи шта се дешава у далеким земљама, али наш народ, без сваке сумње, трпи страшну духовну жеђ. Када је Црква (после пропасти комунизма) добила слободу, пут Ње су кренуле реке људи, гладних и жедних Истине. Они су из књига сазнали да постоје старци, духовни оци, духовници, и да се без духовног руковођења човек не може спасти. И ови савремени неофити (новорођени) труде се да у животу око себе пронађу ово изгубљено благо. Понекад се испостави да су уместо блага пронашли омот од бомбоне, а понекад гланцају бакрењак све до златног сјаја, али бакрењак остаје бакрењак.

Код нас је завладала велика несташица учитеља црквеног народа, али се са друге стране појавило сувише много духовних (и не само духовних) лица које људи називају „старцима“ и „старицама“.

Најтужнија појава је оно што се често среће у неким новим манастирима, када млади јеромонах прочита (или још горе: не прочита) две-три духовне књиге и затим поклоника, жедног духовног живота „по књигама“, дочекује суровим епитимијама за давно окајане грехе, прописивањем строгог молитвеног правила и ригорозним упутствима о томе колико се пута у току поста или године треба причешћивати. После такве дозе поука поклоник се враћа у парохију своме свештенику потпуно збуњен. Ко је у праву? Онај тамо је монах, а овај наш није. Али, овај наш ме познаје, а онај ме је видео први пут! И шта чинити са саветима који се узајамно искључују?

На жалост, треба рећи да није сваки свештенослужитељ на кога наиђемо кадар дати прави савет, нарочито ако је тај савет дат самовољно и у жару високог мишљења о сопственој духовној висини. А има свакаквих савета, на пример да се поново обави крштење, или венчање, или чак да је све до сада учињено „неправилно“. Да би се избавио од фантазама и митова, човек треба трезвено и смирено да одреди шта је то за њега духовни живот и шта му је потребно за његово стицање. Тада ће сам тај живот бити награда ономе који њему тежи. Чекајте мало, а старци? Старац је у Цркви духоносни човек који од Бога има дар пророчког служења. Оно се не састоји у одређивању датума краја света, него у откривању људима воље Божије. Старац је само онај који може примити на себе то служење и испунити га колико је у његовој моћи. Старци који су се очистили од страсти и испунили благодати прави су извор духовне милости за све који им се приклањају и верују им као Самоме Богу. Они су необично трезвени, трпељиви и искусни у свакодневном практичном животу. Здрави ум је присутан у свакој њиховој речи и поступку. У њиховом изгледу нема ничег неуобичајеног: ни нарочитих одежди, ни позе, ни дубоко-мисаоних фраза. Они никада не инсистирају на своме и увек су препуни љубави и снисходљивости. Старац је видљиви образац светог хришћанског живота.

Духовни отац је нешто друкчија појава и друкчије служење. Најчешће је то онај свештеник који те је родио у Христу Исусу, уз чију помоћ си изашао на духовни пут. Духовни отац је доступни хришћански ауторитет са којим човек може проверавати своје духовно тражење. Он није духовни старешина, него човек који је можда прошао дужи или плодотворнији пут у црквеном животу. Сам термин је веома садржајан и много говори сам за себе. „Духовни“ значи не-душевни и не-телесни. Тражити и желети оно што је душевно или телесно са црквеног гледишта је штетно.

Духовни отац не треба, али и не може да насити материјалну и душевну жеђ оних који су изабрали њега за духовника. Он не може бити ни мајка, ни брат, ни пријатељ, ни муж, нити било шта слично. Чим се у очинство почну мешати неки други односи, оно почиње да слаби, општење прелази на неки други колосек и то већ више није однос између духовног оца и духовног чеда. Сваком човеку могу недостајати пријатељи, разговори, топлина породице, рођаци, па је психолошки потпуно разумљиво што све то он почиње тражити у ономе кога је изабрао за духовника. Али, такво тражење је грех и саблазан, духовна јерес, лаж и прелест.

Узајамни духовни однос не може бити изабран или предодређен, он се неприметно узгаја и негује, и са сваким духовним чедом је непоновљив, као што је непоновљива свака душа. У чему се састоји тај однос? У заједничком спасавању душе, једноставно речено. У заједничкој молитви на богослужењу, у заједничком учешћу у Светим Тајнама (Покајања, Причешћа, Јелеосвећења, Брака, Крштења), у заједничком изграђивању парохијског живота. Треба слушати оно што говори духовни отац и испуњавати његове савете онолико колико душа може поднети, али при томе не треба заборављати да одговорност не сноси само онај који саветује, него и онај који тај савет прима или одбацује. Безумно је очекивати од сваког духовног оца да буде старац. Што год да очекујеш од њега, он ће остати оно што јесте, тј. неће моћи да се мења према твојим очекивањима.

Духовник је свештеник код кога стално одлазимо на исповест и који нас познаје онолико колико смо отворени према њему. Такав однос у почетку може више личити на однос између старијег и млађег брата. Уколико је „старији брат“ још млад и неискусан, обојици прети саблазан да убрзају природни процес прерастања њиховог односа у много дубљи однос „отац-син“. Тада духовник почиње претеривати са саветима, а послушник са своје стране очекује руковођење као да је у манастиру. Било какво убрзавање „послушности“ без довољно искуства може довести до духовне катастрофе. Прекид овог односа је увек тежак за обојицу и има дуготрајне, понекад и доживотне последице. Међутим, ако нам у свему томе није циљ да остваримо сопствене „духовне“ амбиције, него да заслужимо Царство Небеско, онда ћемо се наоружати трпљењем и смирењем, и нећемо завидети другима зато што имају веће дарове.

 

Advertisements

Responses

  1. СРБ је ХРИСТОВ

    С – скрушени
    Р – раб
    Б – Божји

  2. Лепо овде пише да је ово Православни истинољубиви сајт, што, опет, значи да је све стављено у покорност Православној Цркви Духа Светога и Светитељима Божијим, ко хоће да се спасе- другог пута нема. А „свет који у злу лежи“ како рече Сам Господ Христос, свет који ће временом доћи до таквог порочног „прогреса“ да ће се и ђаволу, тј. антихристу, поклонити и сви његови празници и реформе немају места овде… Дакле, анонимни, бришемо све неправославно- одмах.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: