Објављено од стране: ИстиноЉубље | 19. децембра 2016.

Свети Никола испред Владе као некад у сред Грачанице… Савремена чуда Светог Николаја Мирликијског

Вести са Грачаничке страже: Никољдан, понедељак 19.12.2016.г…

Прослављен Свети Никола и на непрестаним Православним протестима пред окупационом Владом Србије

Свети Никола испред Владе као некад у сред (тренутно потопљене) Грачанице

dsc01492dsc01504dsc01502

Иако слика Никољдана на обали тренутно потопљене  Немањићке Грачанице споља изгледа суморно, ипак се чуда Божије Грачанице настављају свакодневно, јер како другачије назвати верни народ Христов који је првобитно стража код Светиње а када је безбожници бездушно потопише, верни наставише са свакодневним Грачаничким стражама испред Владе РС и суботњим сведочењем и пред Патријаршијом, Скупштином и РТС-ом, тим најодговорнијим институцијама, не само за оркестрирано брутално потапање Грачанице, већ и васцеле србске отаџбине и Патријаршије Светога Саве…

img_9982img_9963img_9958

Тако нам је и данас било на Слави Никољдана у нашој, невидљивој али јасно уочљивој, стражарској кући испред Владе Србије где још од 09.марта 2016 свакодневно одстојавамо са молитвеним позивом на покајање, одбрану уништаваних Светиња и чување разаране србске државе и патријаршије…

060036049

Слављеници су данас били сви наши драги учесници Православних Литија, а конкретно ово је Крсна Слава данас била монаха-немонаха Антонија, брата Ташка и сестре Милице… Радост и слога су једноставно речено били- Грачанички…

img_9981img_9983img_9979

Потом се послужисмо са оним што је Господ дао кроз веру верног народа без кога ни самих Литија, ни свега овога свакодневног сведочења пред Владом не би било… Свако ко нас је видео и пожелео да сврати био је добродошао, а нарочито нас је обрадовала посета брата из Ораховца који је препознао свог бившег комшију у Ораховачком гету из ратних деведесетих и донео нам благослов најбољег вина у Метохији и целој Србији…

img_9999img_0010img_0004

Како доликује послужили смо и сестре које су протестовале данас пред Владом због отимања троје деце једној од њих а о чему су унеколико медији обавештавали претходних дана, а потом остасмо до подразумеваних вечерњих сати, мада нас је хладно време мало раније послало на загревање… Наравно, загревање за сутрашње ново Православно јутро испред глобалистичке и антихришћанске „Владе Србије“ у којој седи све више масона, трилатералаца, ист-вест-бриџоваца и осталих србских еуро-поводљивих непокајаних секташа…

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Савремена чуда Светога Николаја:

Резултат слика за свети николай чудотворец

ЧУДА СВЕТОГ НИКОЛАЈА ЧУДОТВОРЦА

Догодило се то у Кијеву приликом немачке окупације…

У једној породици умире мајка. Остаје троје деце, све мање од мањега, а отац на фронту. Деца полажу маму на сто. Шта даље да раде не знају. Немају рођака, нема ко да им помогне, а знала су само да покојницима треба читати псалме. Псалтир нису имали па су узели акатист светитељу Николају, стали поред маминих ногу и почели: „Радуј се, сместилиште великих врлина! Радуј се, достојни сабеседниче Анђела! Радуј се, добри наставниче људи“! Наравно, нема ту никакве радости. Само страх и туга. Али они читају и даље и долазе до речи: „Радуј се, разрешење невиних од уза! Радуј се, оживљење мртваца!“ И на овим речима – Свет! Свет! Свет! – мама је отворила очи и села. Угодник се сажалио. Сажалио се на дечије сузе.

Тако се збило (не случајно, него по Промислу) да о оним светитељима које највише волимо, најмање знамо. Ради се о Пресветој Богородици и светитељу Николају. Смирење не жели да се пројављује и да се прослављава. Смирењу је добро у сенци, стога су и „Благословена међу женама“ и најпоштованији светитељ у Русији живели тако да је познатих чињеница из њиховог живота веома мало. Тешко је наћи хришћански град на карти света у којем Мајка Божија није пројавила Своју чудотворну љубав, исцељујући, штитећи и поучавајући оне којима је то потребно. То се односи и на Мирликијског архиепископа…

Његова помоћ је брза и зачуђујућа. Он је и строг и милостив, истовремено. Из ћошка где гори кандило, он пажљиво посматра обичног човека и богаташа. У сваком храму постоји његова икона и чак ако никога више од светитеља не знамо, видећи светитеља Николаја, одмах се у храму осећамо као код куће. Једно од хиљаду чуда бих желео да вам препричам. Тај догађај је описан код С. Нилуса у једној од његових књига. Тамо се радило о лопову који је имао сујеверну љубав ка Угоднику Божијем Николају и сваки пут идући у крађу, палио је свећу светитељу. Не смејте се овом лопову, браћо. То се само са стране чини да је глупост очигледна. При погледу изнутра оштрина се губи, јер и сами често радимо нешто не примећујући изопаченост наших поступака. Тако је лопов запалио свећу за светитеља и молио га за помоћ у крађи. Дуго му је све ишло од руке и он је успех приписивао помоћи светитеља Николаја. Онда је једанпут тај, на посебан начин „благочестив“ лопов, био примећен за време крађе. Код простих људи нема пуно приче. Грешника којег су ухватили у греху туку, а често и убијају. Мушкарци су појурили за несрећником. Смрт му се приближила и дисала му за вратом. Бежећи од прогонитеља, он је иза села угледао угинулог коња. Труп је већ дуго лежао на земљи, а из попуцале утробе текао је гној. Црви су пузили по телу животиње, а ваздух се осећао на смрад трулеж. Но, страх од смрти је јачи од сваког гнушања. И тако се лопов увукао у загнојену утробу и тамо се сакрио међу смрдљивом унутрашношћу. Прогонитељима није могло ни на памет пасти, да је лопов у стању да се сакрије у труп. Прошавши около и изгаламивши се, они су отишли кућама. А наш „срећник“, умирући од смрада, био је раскинут између страха од казне и жеље да удахне свеж ваздух.

И ево, њему једва живоме од страха и смрада, јавља се светитељ Николај. „Како ти је овде“, пита га светитељ? „Оче Николаје, једва дишем од смрада“, одговара несрећник! На то му светитељ одговара: „Ето, тако мени смрде твоје свеће“…

Сви коментари би били сувишни. Морал је на површини. Молитва грешника смрди, а не благоухаје. Потребно је не само молити се, него и свој живот исправљати по мери својих могућности. Да ли је тако? Тако је. Али то су само површни закључци. Имамо овде и дубљу поуку. И као што је говорио један од књижевних јунака: „Да, да то је то, али није то“!

Светитељ Николај је опет спасао грешника! Молитва је можда и смрдела, али је до светитеља долазила, и у потребно време светитељ Николај се сетио грешника. Нека моја свећа данас и смрди, нека она још дуго смрди (јер смрад брзо не исчезава), али ја ћу је, без обзира, палити.
Нећеш се за једну годину научити да молиш чисто и врело, као што свећа гори. Молити се, тако да би то било Богу пријатно, тако као што нама кадионице миришу, јесте посао за читавог живота. И радујем се што Господ казни, а после се сажали. А светитељи су у томе Богу слични.
Или, ево још један догађај. Догодило се то у Кијеву приликом немачке окупације.

У једној породици умире мајка. Остаје троје деце, све мање од мањега, а отац на фронту. Деца полажу маму на сто. Шта даље да раде не знају. Немају рођака, нема ко да им помогне, а знала су само да покојницима треба читати псалме. Псалтир нису имали па су узели акатист светитељу Николају, стали поред маминих ногу и почели: „Радуј се, сместилиште великих врлина! Радуј се, достојни сабеседниче Анђела! Радуј се, добри наставниче људи“! Наравно, нема ту никакве радости. Само страх и туга. Али они читају и даље и долазе до речи: „Радуј се, разрешење невиних од уза! Радуј се, оживљење мртваца!“ И на овим речима – Свет! Свет! Свет! – мама је отворила очи и села. Угодник се сажалио. Сажалио се на дечије сузе.

Лик светитеља Николаја је складан и јасан нашој души. Светитељ о себи није оставио никакве књиге, но, наш народ више верује испуњеном делу него изреченој речи. Светитељ Николај воли убоге, а наша готово читава историја јесте историја сиромаштва, простоте и беде. Када су италијани украли свето тело и однели га себи, код нас се појавио празник „летњи светитељ Николај“. Грци га до данас не признају, а наши преци су, ипак, тај празник на посебан начин осмислили.

Стари су причали да су једном сишли са небеса светитељ Николај и светитељ Касијан земљу да посећују, да можда некоме помогну. Гледају они а човек са воловским колима упао у дубоку бару. „Хајдемо, – говори светитељ Николај, светом Касијану, – да помогнемо човеку“. А свети Касијан му говори: „Не бих желео ризу рајску да прљам“. И светитељ Николај је ушао сам у блато и изгурао кола. А Господ се смиловао на такво човекољубље и дао је светитељу Николају два празника у години – лети и зими а светом Касијану једанпут у четири године – 29. фебруара.

У суштини, Свето Писмо и дан данас лоше познајемо, а неучтивости и неотесаности нам не мањка. Чак можемо делити. Али, ако наш човек види икону светитеља Николаја Угодника, одмах ће спојити три прста и прекрстити се. Рећи ће: „Радуј се Николаје, велики чудотворче“, – а светитељ Николај ће са небеса одговорити: „И ти не тугуј, слуго Божији. Прослављај Господа Сведржитеља и речју и делом“.

Много светитеља је било на земљи, много ће их још бити. Но ми смо тако привезани за светитеља Николаја Чудотворца, као да не живимо у нашој земљи него у Малој Азији и не у епохи интернета него у 4. веку у епохи Првог Васељеског Сабора. И то је чак до суза задивљујуће.
Извор: «Православный информационно-аналитический портал „Москва – Третий Рим“.»
СВЕТИ НИКОЛАЈ МИРЛИКИЈСКИ ЦУДОТВОРАЦ

  1. О ТОМЕ, КАКО ЈЕ СВЕТИ НИКОЛАЈ ЦУДОТВОРАЦ УСАО У МОЈ ЗИВОТ

Раније нисам знала ста је то икона. Нисам схватала, све док се у насем граду није појавила икона Светог Николаја Цудотворца. Многи се тога сецају, многи су долазили на поклоњење у Вазнесењски храм, где се она налазила тих дана. Много је написано о цудесима, исцељенњима и о томе ста су људи осецали приликом дотицања те Светиње…Сецам се да сам стајала у дугом реду за целивање иконе, и сто сам јој се висе приблизавала, све је бивало веце узбудјење, неко одусевљење, оцекивање нецега, неки неодредјен страх – од предстојецег сусрета, као да цу у том тренутку угледати самог Светог Николаја Цудотворца – на јави. Полако сам се приблизавала – узбудјење расте, цитам молитву са разгледнице на којој је та иста икона. Она ми се цини необицном. Икона Светог Николаја Цудотворца се одједном појавила преда мном – као удар звона – као остар и кратак звук који је прострујио цитавим мојим телом. Свети Николај Цудотворац је овде. Зив је. Мој драги, одавно познати, мој Свети Николај Цудотворац. Ста се даље десавало? Не могу свега да се сетим ,како сам целивала његов Лик, како сам се молила. Али ево ста је задивљујуце. Од тога дана је у мој зивот и зивот моје породице усао Свети Николај Цудотворац и постао њен цлан. Много, много пута ми је помогао. У великим и малим стварима. Десавала су се и цудеса. Уселио се у нас дом и постао нас пријатељ. Икона, коју имам од тада је била обицна, али оно сто ме досад задивљује  – само када погледам на њу – на предивно лице – вољено, родјено, осецам сам да је он – Свети Николај Цудотворац – овде са мном и да ме слуса. Али и то није све. Цак иако не гледате икону, вец само просто помислите о светом Николају Цудотворцу, вец осецате његово присуство. Кроз њега сам схватила ста је то Светитељ, ста је молитва и ста је Вецни Зивот и Љубав.

Када се радујем, ја осецам да ту радост могу да поделим са Светим Николајем Цудотворцем, када сам тузна, знам да је поред мене и да саосеца са мном и да це ми помоци. Када радим несто лосе…срамота ме је да погледам на икону, али казем: “Оце Николаје, ја сам – грозна, гресна, али ме ти немој оставити, помоли се за мене, јер ја по својој немоци не могу са својом молитвом да се пробијем до Господа – помози ми!” И он ми увек помазе. И у насем Крстовоздвизењском храму има икона Светог Николаја Цудотворца. Она је такодје веома необицна, и њена појава у храму је такодје цудесна. Када сам први пут усла у храм прво сам угледала ту икону. И сваки пут, где год да стојим у храму, без обзира колика је гузва, у одредјеном тренутку икона Светог Николаја Цудотворца ми се показивала, и оци су нам се сретале. Свети Николај Цудотворац и ја – и он као да ме пита – како си данас? Наравно, ја схватам да је икона само ствар, да није зива, али…она је ипак зива. Некако друкције зива – зива је, када јој се обрацас у молитви. Свети Николај Цудотворац је постао мој пријатељ, заступник, отац. Верујем да це ми увек помагати у овом зивоту и по смрти да ме неце оставити све док му се молим. Он, Свети Николај Цудотворац, ми је открио смисао иконе и много тога другог. Он ми је помогао да схватим да се треба стидети греха, а заволети трпљење. Преко њега сам спознала ста је то помоц Бозија, и да на молитву постоји одговор.  Светитељу Оце Николаје моли Бога за нас!

  1. САВРЕМЕНА ЦУДА

Помоц Светитеља Николаја

Прица свестеник Алексеј Тимофејев

Овај слуцај сам упамтио за цео зивот. То је било прве године моје слузбе у храму. Тада ми је помагао мој добри пријатељ Михаил. У лето су се сеоске власти конацно иселиле из куце, која је вец званицно била предата Цркви, и која је током низа година слузила као ветеринатрска клиника. Бивси домацини су нам оставили неред, посебно у оном делу куце у којем нису зивели. Требало је изврсити хитне оправке јер се приблизавала јесен. Ускоро смо успели да надјемо раднике и да се договоримо са њима. Требало је само да набавимо одредјену суму новца. У храм је долазило мало људи, али смо успели и Милосцу Бозијом скоро скупили новац. Када смо то саопстили главном надзорнику радова, од њега смо цули следеце:”Или нам плататите за половину суме висе, или ми одлазимо на други објекат”. Мени и Михаилу није предстојало ниста друго него да удјемо у нас храм, са остеценом облозном зидном арматуром, да подигнемо руке к Небу и обратимо се правом Настојатељу: “Оце Светитељу Николаје, ти све видис. Нека буде онако, како је теби угодно”. Ниста нисмо оцекивали. Није просло ни пет минута, на врата улази цовек – ми смо били задивљени – и поклања онолико новаца колико нам је недостајало.  “Радуј се Николаје, брзи помоцнице и преславни Цудотворце”. На јесен смо вец зивели у Црквеном дому.

  1. СПАСАВАЊЕ БЕБЕ КОЈА СЕ ДАВИЛА

У Кијеву су зивели муз и зена, и имали су сина јединца – бебу. Ти благоцестиви људи су нароцито постовали Светитеља Николаја и Муценике Бориса и Глеба. Једном, после празника су се врацали из Висеграда, где су се налазиле Мости Светих Муценика. Када су пловили Дњепром, зена је дрзеци бебу на рукама задремала, и испустила дете у воду. Немогуце је описати тугу јадних родитеља. У својим јадиковкама они су се са залосцу посебно обрацали Светитељу Николају. Ускоро су променили мисљење, и схвативси да су оцито нецим разгневили Бога, одлуцили да се усрдном молитвом обрате Цудотворцу, молеци за опростај и утеху у тузи која их је снасла.

Следецег јутра је црквењак Софијског Сабора у Кијеву, досавси у храм, цуо децији плац. Заједно са цуварем је усао у храм. Пред Ликом Светитеља Николаја су угледали бебу, која је била потпуно мокра, као да је малоцас изнета из воде. Вест о пронадјеној беби је убрзо досла и до родитеља. Они су тог тренутка отрцали у Цркву и ту се заиста уверили да је дете њихов син који се утопио. Вратили су се куци радосни, благодареци Бога и Његовог великог Цудотворца. Светитељеву икону, пред којом је пронадјено утопљено дете до дан данас називају “Мокри Никола”.

  1. СПАСЕЊЕ ПАТРИЈАРХА

Једном, за време грцког цара Лава и Патријарха Атанасија, Светитељ Николај се јавио неком благоцестивом старцу по имену Теофан и рекао му да не оклева да оде код иконописца Агеја и замоли га да наслика три иконе: Господа Исуса Христа, Пресвету Богородицу и Светитеља Николаја, епископа Мирског. Теофан је требало да иконе показе патријарху, када их иконописац наслика. Када су иконе биле готове и донесене у Теофанову куцу, домацин је приредио трпезу и позвао у своју куцу патријарха са целим сабором. Угледавси Свете Ликове, патријарх је похвалио икону Спаситеља и Мајке Бозије, а о Светитељевој икони је рекао, да његов Лик није требало ставити поред ове друге две, јер он долази са села, и био је син простих људи Теофана и Ноне. С тугом послусавси патријарха, Теофан је изнео Светитељеву икону из собе, поставио је на првобитно место и замолио једног црквенослузитеља да за све време трпезе, која је била органозована у цаст патријарха, стоји пред иконом и молитвено прославља Светитеља. За време јела је понестало вина. Бојеци се да га не виде, Теофан је пао на колена пред Светитељевом иконом и замолио га за помоц. После, досавси на место где су стајали празни судови, задивљен, угледао их је напуњене предивним вином. Следецег јутра неки велмоза је молио патријарха да додје код њега, како би над његовом церком, која је била поседнута злим дусима, процитао Свето Јевандјеље. Када су пловили отвореним морем, поцела је страсна бура, брод се преврнуо и сви путници су се насли у води, молеци за спасење Бога, Превсету Богородицу и Светог Николаја. Неоцекивано се појавио Свети Николај. Ходајуци по мору, као по сувом, он се приблизио патријарху, узео га за руку са рецима: “Атанасије, да ли је теби потребна помоц од мене, сина простих људи?” Извукавси све из воде и ставивси га на брод, Свети је постао невидљив. Брод је брзо стигао у Константинопољ, а патријарх изасавси на обалу, је посао у Цркву Свете Софије и послао по Теофана, тразеци да му донесе икону Светог Николаја. Када је икона донесена, он је пао пред њу на колена и са сузама рекао: “Сагресих, опрости Свети Николаје мени гресном”. Целивавси цасни Лик, патријарх и сви на сабору су свецано однели икону у Цркву Свете Софије. Следецег дана су полозени темељи новог храма у Константинопољу у цаст Светитеља Николаја. Када је храм заврсен, освецен је на дан празновања Светитеља. Тог дана је Свети Николај исцелио 40 болесних мускараца и зена. Многи су ту после тога долазили: слепи, хроми, губави, и поклонивси се Светитељевој икони, одлазили здрави – Слава Богу и Његовом Цудотворцу.

  1. СПАС…Николај Цудотворац

Јануара 1996-е године сам због нецега узела да прегледам старе папире и фотографије, које сам цувала у кутији. Узела сам у руке своју комсомолску карту. Некако одмах сам поцела да се сецам догадјаја из младости. Јануара 1956-е године су мењали те карте за нове, то је било на дан Христовог Родјења. Тада сам зивела у Тулској области и било ми је свега 14 година.

Рејонски одбор комсомола се налазио 17 км од насег сеоцета. Рано ујутру су нас, дјаке, довезли аутобусом у рејонски центар. Ја и моја другарица смо прве добиле нове карте. Ја нисам зелела да цекам, да свима замене карте, и предлозила сам Љуси (тако се звала моја другарица) да одемо до моје родјаке, која зиви 4км од градица. Брзо смо досли до ње. Она нас је угостила и ја и Љуса смо буквално “утонуле” у књиге. Тетка је имала сабрана дела “Светске историје” и Велику совјетску енциклопедију. То је у то време била велика реткост.

Цитајуци нисмо ни приметиле како је дан пролетео. Брзо смо се обукле и отисле на аутобуску станицу на крају села. Смркавало се. Закасниле смо на аутобус; цекати следеци – било је хладно, а ици песке – хладно и веома далеко, висе од 12км. Могуце је било ици поред језера, које је слузило као резервоар за скупљање воде, и тиме скратити пут за трецину. Не сецам се која је од нас две то предлозила, али смо скренуле на стазу која води до њега. Приметила сам да нико тог дана није просао стазом – стопе су биле затрпане снегом. Љуса ме је умиривала: казу да се стаза види и поред језера.

Али када смо досле близе, запрепастиле смо се: био је лед, са тамним пукотинама, злослутно блистајуци под Роздественим небом, без икаквих отисака стопа. Стајале смо цутеци, и не знајуци ста да радимо. Аутобус је отисао, песке је – и далеко и хладно, преко леда – страсно, мозе се упасти у несмрзнуто место на језеру.

О цему је Љуса размисљала – ја не знам. А ја сам стајала и присиљавала се да се сетим неке молитве, коју ме је уцила бака. Ницега нисам могла да се сетим сем: “Николаје Угоднице – спаси и сацувај нас”. Понављала сам и понављала те спасоносне реци. Тада је вец било сасвим мрацно.

И одједном, на 20-30м од нас угледале смо на леду мускарца у поодмаклим годинама, у старомодном кратком капуту, са стапом. Он нам је махао: сто стојите, треба да сте на другој обали. Идите! И ми смо после за њим дрхтеци од страха и зиме, дрзеци се једна за другу. Нас путоводја је исао напред, не дозвољавајуци да му се приблизимо, раздвајајуци нас у страну, говореци да цемо пропасти кроз лед ако будемо исле скупа. Тако смо и исле, дрсцуци као јасикови листови, прескацуци преко пукотина. А путоводја нас је водио само њему познатим путем, по мрклом мраку, заобилазеци несмрзнута места. Сирина језера је на том месту веца од 2км!

Када је до обале остало 50м, ми смо поцеле да трцимо, престигнувси насег путоводју. Скоцивси на обалу, ја сам се зауставила, да заблагодарим томе ко нас је спасао од сигурне опсаности. Али…није га било ни на леду, ни на обали. Занемеле смо од страха. Постојавси јос неко време, поцеле смо да трцимо у село. Цутке смо се разисле својим куцама. Када су нас следецег дана питали, како смо досле куци, Љуса и ја смо без договора одговарале – аутобусом. Ни куци, ни пријатељима нисмо рекле ни реци о томе ста се десило. Сетивси се тога после отприлике 40 година, ја не сумњам, да нас је спасао Свети Николај Цудотворац. Хвала му за спасење насих дуса”.

Свети Никола је посетио свој храм

У пролеце 1976-е године монахиња Олимпијада (сада покојна) је исприцала да су се на други дан после празника Светог Николаја Цудотворца, на празницној Бозанственој Литургији у Свето-Николајевском храму у граду Курску, неколико парохијана који су се ту молили, удостојили да виде несто сасвим необицно.

У олтару су слузила два свестеника, протојереј Анатолиј Филин и Лав Лебедев (такодје сада покојни – он је умро као свестеник Руске Православне Заграницне Цркве). После Слузбе једног од њих су упитали:

–         А где је треци свестеник који је саслузивао с вама?

–         Који? Није било никог другог сем нас двојице!

Медјутим, неколико оцевидаца су кроз отворена Царска Врата, десно од њих двојице, видели старца седе косе, који је стајао у олтару на архјерејском месту, и усрдно се молио, и врсио поклоне. Његова одезда је била много светлија – био је боље обуцен од преостале двојице свестеника, и његова риза као да је светлела. Једно је извесно: у ризници Свето-Николајевског храма нема тако отмене одезде. Ево ста су помислили они који су видели старца: бацуска из главног града је досао у госте. Медјутим, Курски Владика Хризостом је тог дана био на путу. А остало је све било као и увек. Само сто је отац настојатељ понекад, пренебрегавси наредбу опуномоценика за питања религије, износио и постављао за поклоњење на аналој, цудотворну икону Светитеља  у белој ризи. Али цудесни свестеник није изасао из олтара да се поклони Светињи. Сазнавси о тајанственом посетиоцу, бацуске су поцеле да проверавају, да ли то није била рефлексија светлости на стаклу иконе, и покусавали су да стоје на разним местима, али ниста слицно нису видели.

–         Реците ми, ста је ту цудно! – рекао је тада, обративси се појцима један од протојереја који је слузио ту Литургију.

–         Како је имао благии лик, усрдно се крстио, врсио поклоне, све на Горњем месту. Ми смо помислили да је то епископ Пимен Саратовски – одговорили су појци.

И током времена су људи схватили, да је треци свестеник тог дана у Свето-Николајевском храму био…Светитељ и Цудотворац Николај!

  1. СОЦИВА

Идем из храма после вецерње слузбе. Зурим куци, јер с посла идем право у Цркву. Испред мене иду полако две баке. Иду, дрзеци се једна за другу. Клизаво је. Покусала сам да их престигнем, и тад једна бака говори другој: “То је право цудо”. Успорила сам корак и ослуснула. Бака прица: “Спремила сам се да изадјем из куце – вец сам се била обукла. Сетила сам се и увидела да нема кљуцева на ноцном ормарицу. Мислим, пали су на под. Не, нема их ни на поду. Тразила сам, тразила. Не могу да надјем. Скинула сам капут. Тразила сам и у дзепу, и у торби. Нема их нигде. Хоцу да идем и оставим отворена врата. Присла сам икони Светог Николаја Цудотворца, да га замолим да ми помогне да некако надјем кљуцеве. Поклонила сам се. Устајем. Подигавси оци, угледам да на ексеру поред прозора висе моје кљуцеви. Никада их ту нисам кацила, вец сам их увек остављала на ноцном ормарицу у ходнику.

Једва сам претекла старице скоро трцеци. Болесна мајка је код куце, а и син треба да додје са посла. Досла сам куци и одмах поцела да спремам вецеру у кухињи. Досао је син. Док је скидао капут, исприцала сам му ста сам цула на путу из храма. Син је отисао у собу, а ја опет у кухињу. Минут после десет цујем крик: “Мама!” Трцим у собу. Мој син је збуњен. Има лос вид, али не носи наоцаре, вец социва. И једно социво је некако испало. Социво је – мали, потпуно прозрацан листиц. На поду је тепих, а на кревету као памук мек, прекривац. Мозда цес га ту наци. А ја и не покусавам да тразим, јер не видим добро. А он не мозе да надје. Одједном је мој син пао на колена пред иконом Светог Николаја Цудотворца и поцео да му се моли. А ја нисам хтела да сметам, па сам поново отисла у кухињу. Мислим, немогуце је наци то социво. Треба купити нова. Али он ради сутра. Ста це да ради? Одједном, долази мој син код мене у кухињу, и показује ми свој палац:”Погледај мама. Помолио сам се, и док сам устајао, ослонио сам се на кревет, а социво се прилепило за палац”.

  1. ЗИВО ЦУДО

40 година је просло од тад, а то цудо као зиво стоји јос увек пред мојим оцима. Док сам зива нецу га заборавити. Било је врело мајско јутро. На пијаци се поцело са продајом. Дуг ред се протегао поред трговацких радњи. Придјем са Дуном Алекесејевом, кад тамо продају иконе на фотографском папиру за 10 рубаља. Сви зеле да купе икону Светог Николаја Цудотворца, али се не одлуцују. Та икона коста 15 рубаља. Зене се цењкају, моле продавацицу да им је прода за 10 рубаља. Продавацица се не слазе. “Не –само ја имам Николаја-Угодника”. Моја сусетка и ја смо такодје зелеле да купимо ту иконицу, и цак смо новац спремиле, али је било срамота да купујемо преко реда. Јер су многи зелели да је купе. Ја сам стала са сусетком Евдокијом на сам крај реда. Цекамо с нестрпљењем: неце бити довољно иконица! Време је било топло, мирно, без ветра. Брисемо зној са лица. Нико не зели да да 15 рубаља за иконицу. Полако се убедјују, моле продавацицу, исцекују: мозда це попустити. Али трговкиња је неумољива. И одједном у потпуној тисини иконица је полетела, као лептириц или јесењи листиц, и прилепила се право на моје срце. Веома се обрадовавси, ја сам је левом руком притисла на груди. Сви су истовремено уздахнули:

–         Како је то могуце? Па цак није било никаквог ветра!

–         Ето ста је цудо! – рекла је продавацица, скрстивси руке на груди.

–         А засто се није на мене или на неког другог прилепила? – љутито је прозборила Евдокија. Ја сам оставила новац на тезгу и отисла куци. Дуњса је исла за мном, само сто није плакала. Дуго смо се нас две сецале тог цуда. Прицали о томе познаницима. Она висе није медју зивима. Али нека цује мртвим ухом: ја говорим истину. Мозе бити да се јос неко од оцевидаца сеца овог цуда.

  1. ОТПЛАТА ДУГА

Овај догадјај се десио две године после мог крстења. Редовно сам одлазила у храм Бозији, молила се молитвама из молитвеника, али неку посебну потребу за обрацање Светим Бозијим Угодницима нисам имала. И десило се тако да сам прво изгубила добро плацени посао, а затим смо ја и моје дете поцели неприметно да обољевамо. А једна слепа старица је вец давно молила да се побринем за њу и говорила, да оне који се труде на њиви Бозијој, Господ неце оставити у невољи. Али моја дуса се није распламсала хрисцанском вером, иако сам у Зитијима Светих цитала о разним примерима благоцестивости. И тако сам ја тразила посао са великом платом, а сирота бака је време проводила у молитви, молеци за помоц.

Једно веце ме је једна породица избеглица замолила да преноци у мојој куци. Нимало не сумњајуци, ја сам их пустила у куцу, а сама сам ноцевала код познанице која је отисла да се побрине за свог болесног оца, и мени оставила своје кљуцеве. У недељу сам отисла у Цркву и дуго нисам зелела да се врацам куци…Све се десило по Бозијем Промислу. Путници, које сам примила, су однели све сто сам стекла и све вредно сто је моја другарица имала (насли су кљуцеве).

Тада сам се помолила Бозијем угоднику Светом Николају Цудотворцу, онако како сам знала, да би он молио Бога за мене гресну.

Помоц је досла оданде, одакле сам је најмање оцекивала. Отисла сам код своје познанице – једне баке, да јој исприцам о својој невољи (мојој другарици су однели скупоцене ствари). Она се са мном помолила и све смо предали у Руке Бозије. Када сам следецег пута досла код ње, на столу је стајао коверат за мене, и у њему тацно онолико новца, колико је било потребно за отплату дуга. Показало се, да је стара бакина пријатељица слуцајно путовала кроз Петроград и оставила тај новац због старог пријатељства. Тада сам заблагодарила Светом Николају, сто је тако несто измолио за мене. Остала сам да зивим са том баком, и заједно смо прозивеле јос неколико благословених година. Тако је Свети архиепископ Мирликијски Николај Цудотворац, постао мој покровитељ и заступник.

Када су лекари немоцни…

Мој син има две године, и инвалид је од детињства. Раније смо зивели у Озерку. Када смо крстили Игора у Суваловској Цркви, и бацуска му јелејем помазао образе, на њима су се појавили екцеми. Од маме сам много слусала о цудесима Светог Николаја Цудотворца. На пример, једна зена је пропадала и молила је Светог Николаја за помоц. Цудо се десило, и она је посла у Цркву и упалила свеце пред сваком иконом. Ми смо ускоро допутовали у центар града. Исприцацу вам какво се цудо нама десило. 13 септембра 1999-е године ја сам ресила да нахраним свога малисана крављим сирем – дала сам му га на врх касицице и он је одједном поцео да касље, затим да повраца, однела сам га у каду, и он је поцео да отице, усне су му се изврнуле, поглед му је био замагљен, а руке и ноге потпуно отекле. Никада тако несто нисам видела. Све се то десило у року од неколико минута. Позвали смо хитну помоц, а дете се гусило. Сусетка је скоро голог малисана обукла, и рекла да хитна помоц неце скоро доци, вец да треба трцати у најблизу болницу. Ја сам викала: “Игоре, немој да умрес, вици…”Али Игор је вец скоро цутао. И тада сам ја поцела да се молим “Господе помози, Свети Николаје Цудотворце уцини цудо. Ако Игор сад озиви – ја то никад нецу заборавити, палицу у Цркви свецу пред сваком иконом.” Муз нас је колима одвезао у најблизу болницу. Игора су ставили на реанимацију. Лекари су мислили да се дете загрцнуло, али је он имао алергију – отекао је, дакле узалуд је било све сто су радили. Али дете је остало зиво! Ја сам испунила своје обецање, узела одредјени број свеца, иако за мене то није било једноставно, и упалила их пред сваком иконом у Николајевском храму (то нам је најблизи храм). Хвала Господу и свим Светима и Светом Николају за све!

  1. ИДИ ЗА МНОМ

Овај догадјај, који се десио пре отприлике 20 година, исприцала је Ирина Ивановна Иванова, верујуца зена. Тада се огромна пијаца није налазила као данас, у Урјупинску, вец у Поворину. Из свих делова Совјетског Савеза долазили су накупци који су куповали насе мараме од паперја. И на тај нацин су многи сељаци успевали да презиве. Народу је све на пијаци мање или висе оцигледно. И цела група продаваца марами је на невероватан нацин била принудјена да се смести у невелики простор, који је високом оградом био потпуно одвојен од тезги са прехрамбеним производима. Те нехумане услове народ је одлуцно подносио, а истовремено је то давало слободу многобројним дзепаросима. Ирина је посла с мајком да продаје мараме, које је исплела, купивси перје код једне сељанке, како би помогла студије на институту њена два сина И васпитавање трецег, који је јос био дјак. Отац им је рано умро од прекомерног рада. Продавање марама је био једини спас за породицу. И тако продавси мараме, Ирина и њена мајка су се кретале према излазу. Са свих страна су исле збијене масе људи. Мајка је мало заостајала. Код Ирине је био сав зарадјен новац – поред самог срца. У руци – празна торба…И одједном неки дугалија јој отима торбу, а с друге стране исто неки дугоња је вуце за мараму око врата. Она јос ниста не схвата, кад се испред ње, скоро лицем у лице, појавила треца особа, смесеци се. Тад се она силно упласила, схвативси да су то дзепароси који раде под видом флертовања. А зарада од марама је на “скровитом” месту…Само један покрет руке тог дугајлије и…Ирина је уоци пута вец слусала о слицним слуцајевима. Постало је страсно. Потпуна беспомоцност…И она је поцела да цита 90-и псалм, познат у народу као псалм “Зиве помоци”. Мозе бити да сам га наглас цитала – прица она, – не сецам се, али оно сто се даље десило је потпуно невероватно. Дугоње су одједном нестале, маса људи преда мном такодје, направио се узан простор таман толико да мозе цовек да продје, а испред мене је био – седи старац са брадом. Сецам се као да је данас било, како ми је од тог тренутка све било необиуцно лако. Старац ми казе: “Иди, церко за мном” – и извео ме је из гузве. Осврнула сам се, мама се теско пробијала коз гузву, кроз коју сам ја лако просла. И кад сам се сетила доброг старца који ме је извео из гузве, њега висе није било”. Тај необицан дозивљај је подстакао Ирину да доуци спасоносни псалм до краја. А свог спаситеља је потом видела на икони, и сазнала ко је.

  1. ЗА СВЕЦУ

Писе вам г.Губкина, предавац недељне сколе у Спасо-Преобразењском храму. Исприцацу вам о слуцају који се десио мојој баки, Ани Наумовој Давидовној. Она је 50-их година зивела с музем Иваном Захаровицем у сеоцету Томаровка у Белгородској области. У породици је једино деда радио. И на дан празника Светог Николаја, код моје баке је досла сусетка и позвала је у храм. Али бака је рекла да нема новца цак ни за свецу. Посла је на пијацу, и пролазеци измедју редова, угледала је под ногама рубље, носене ветром. Када их је узела, видела је да је да је то новцаница од 10 рубаља – у то време, не мала сума. Исприцала је сусетки о томе, а ова је рекла: “То ти је Њура, Николај Угодник послао!”

Старање Светога Николаја

Родила сам се у сиромасној верујуцој породици са много деце. Нароцито смо постовали Светог Николаја Угодника. Исприцацу вам слуцајеве његове цудесне помоци. Када сам била трудна, пловила сам заједно са музем, цамцем по Волги. Муз је пре тога попио пиво, те са поцела да имам проблема са њим. Толико је трзао цамац да се скоро усправио, постало је страсно – ја сам се сваке ноци молила Господу и Светом Николају за сина. Цамац се преврнуо. И тада се преда мном појавио лик  старца седе косе у сирокој косуљи. Он ме је пазљиво подизао са дна. Ја сам испливала и насла се у цврстом обруцу спасилацких моторних и неколико обицних цамаца. Како су се они појавили на реци на којој није уопсте било никога у 9 сати ујутру? Ето како се о мени побринуо Свети Никола Угодник. И јос једном. Ми смо имали два мала сина. Зивели смо у старој тросној куцици. И мени је досла на памет страсна мисао да дигнем руку на себе. Али ме је одлуцан глас с Неба зауставио у тој намери. И висе од тога – да се такве гресне мисли не би понављале – заступниством Светог Николе сам добила писмени налог за двособни стан. Тада сам цекала у дугом реду на салтеру за питања побољсања зивотних услова. И изненада су у фабрику стигла јос цетири неодлозна писмена налога. Господ, Превсета Богородица и Свети Николај ми помазу током целог мог зивота. А младји син је сам једном осетио помоц насег Светитеља. Био је у подводном риболову, али је хватао само ситну рибу. А тако је зелео да ме обрадује једним сараном! Досао је куци само да мало презалогаји, и позалио се да није успео да улови сарана. Ја му казем – а ти се сине помоли Светом Николају Угоднику. Дала сам му молитву. Ускоро се вратио са огромним сараном теским 5кг. И дуго био задивљен снагом молитве…

Волим да се молим Светом Николају Угоднику

Моја бака, Александра Филиповна, је умрла много година пре мог родјења. О њој знам само из мајцине прице, и на залост, то није бас много: она је била строга, али праведна, говорила је оно сто је мислила, и никога није пустала из куце, а да га не нахрани. Време је било теско, ратно, глад је владала у свим облицима. Храмови су били затворени, а ако се у њима и слузило, сумњам да су их уцитељи јавно посецивали. Како сам разумела – ни моја бака није била изузетак. Да ли је исла тајно у Цркву, да ли је постила и прицесцивала се – о томе нисам питала. Знам само, да је веома постовала Светитеља Николаја, а њена смрт, је молитвама тог великог Бозијег Угодника била сасвим необицна. Ево ста сам цула из мајциних уста:

–         После оцеве смрти и мама се убрзо разболела. У народу ту болест називају воденом болесцу. Отекла је, јадница, невероватно. Муцила се страсно, три пута су је оперисали, избацивали воду. Али ја од ње нисам цула ни јаук, ни роптање. Бивало је да лези, и све време тихо пева несто залсоно, као да плаце. Придјем јој и питам:”Мама, ти плацес?” Она одмахне главом – не брини, тобозе, а затим уздахне и казе: “Не кцери, то се ја молим. Волим да се молим Светом Николају Угоднику. Он је мој омиљени Светитељ”. (Касније, будуци да сам и сам постао монах, свестеник, и ја сам познао дубину изреценог: када волимо да се молимо одредјеном Светитељу, том љубављу улазимо у духовно сродство и опстење са њим, и он се такодје моли за нас – прим.аут.). Тако је она веома страдала. Ја скоро и нисам зивела у својој куци, вец сам све време ноцевала са њом. Заврсим своје послове, и брзо у болницу. И једном тако мајка ми је говорила: “Зоја, замисли сан, да ли цу остати зива или не?” Плакала сам, плакала, наместила столице, легла – и као да сам у земљу пропала. Неки тамо сан. У току дана се толико преморис, да ти није до снова. Ујутру сам се пробудила, и цујем како ме мама зове. Лези, тако као да светли, смирена, и умилно, као да се опраста, пита:”И – јеси ли видела несто? Ниста? А ја сам видела. Неки сан! Слусај. Улазим у непознати, велики и светли храм. У храму нема никога – само једна свеца гори на цираку. Гори и скоро се дими. И цујем глас, иако никога не видим: “Раб Бозији Николај”. (Мој деда никада није нинакога повисио глас, није умро без исповести, а због нецега се није покајао, па је зато свеца и димила). И одједном је невидљива рука ставила нову упаљену свецу. И помислим – ција ли је то праведна дуса отисла Господу? И као одговор на ту моју мисао добијам одговор: “Новопрестављена Александра!” И ту сам се пробудила. Знаци ускоро цу умрети. Не плаци, не плаци, не треба плакати. Не треба због мене да тугујес, ја сам овде пострадала”.  (Како је она све разумела!). Убрзо после тог сна, она је заиста умрла. Када је сконцала, није висе била отецена, лезала је у гробу као зива. Млада, лепа. Јос је несто интересантно! Кроз годину дана на њеном гробицу су се појавили велики бели цветови. Нико их није садио – сами су никли. А затим су се појавили и по целом гробљу. Трцим у сколу, а сељаци говоре, ето како је Миколајевна бризна церка – цак је и цвеце посадила на гробицу. А мене је срамота да признам, да ми у тузи није било ни до цега, па ни до цветова.

  1. ЕКОНОМИЈА НИЈЕ ДОБРО ИСЛА

Јеромонах Роман (Матјусин) скит Ветрово

Преприцацу прицу покојне Марије Алексејевне Белове, зитељке Кировска, која је умрла недавно у 91-ој години зивота. Марија је родјена и васпитавана у сељацкој породици на Свири. Домацинство је водјено породицним трудом. Зивели су сиромасно, и отац је у касну јесен одлазио последњим паробродима на занат, а на пролеце, у мају се првим врацао куци – обрадјивао је земљу. Он је увео обавезно правило: “за летњег Светог Николу (22 маја) је позивао свестеника у куцу и слузен је породицни молебан Светом Николају Цудотворцу. После таквог молебана у породици је све некако постајало складно и рад је био успесан. Када је Марији било 15 година, отац се због нецега задрзао на послу и није успео да додје куци за Никољдан. Био је празник. Мајка говори кцерки: “ Мањка, хајде да ове године не слузимо молебан – пролеце је, време је лепо, има много да се ради на пољу и у повртњаку”. Тако смо и одлуцили. А отац се тог дана, врацајуци се куци, спотакао, пао у товарни део брода и сломио два ребра. Зато се и није вратио куци – одвели су га у болницу, на дузе. Тако да су мајка и церка морале да обаве целу пролецну сетву без оца. Обе су се веома намуциле тог пролеца-лета. Устедели су на молебану, а колико су снаге и здравља изгубиле без муске помоци! Тако су их Господ и Свети Николај уразумили. Од тад је у Маријиној породици молебан слузен сваког пролеца на Никољдан, и све је у породици било успесно.

Ана Кировск

  1. “ПРЕСЛАВНИ У НЕВОЉАМА ЗАСТУПНИЦЕ”

Ову прицу о помоци Светитеља Николаја у невољи исприцала ми је једна теско болесна зена. Она је и записана на основу њених реци. “Пре 29 година сам отисла са 11-огодисњим сином и сустеком и њеном 11-годисњом церком у суму за гљиве, у сеоцету Киљдинстрој. Вец се смркавало, киса је промицала, а ми смо залутали. Деца су се уморила, била су гладна и било им је хладно, а пут назад нисмо знали. Исли смо по блату, а киса је падала. На дозивање нико није одговарао. Нисмо имали сибице, да бисмо се мало огрејали. Ја сам се помолила:”Свети Николаје Угоднице, сазали се на децу, спаси их од пропасти”- клецим усред блата и плацем. Помолила сам се и посли смо даље. Пецурака и има и нема, али оцито далеко смо отисли. Изасли смо на пољану, а поред једног грма стоји старциц, разазнајемо га по појасу. Ја му прилазим: “Мили декице, помози нам, одведи нас медју људе”. Потрцала сам према њему, а Тоња ме не пуста, ухватила ме за одецу. Ја опет: “Декице мили, помози, покази нам пут”. Он стапом показује нависе, на врх високог брезуљка, где нисмо били. Декица нам је показао правац и нестао – само смо видели да су се гране мало зањихале. Деца су поцела да плацу – да ли је декица био ту или не? Упласила су се. Нисмо могли ниста да урадимо. Поцели смо да се пењемо уз стрму планину, помало одмарајуци. Цас сина понесем, цас девојцицу, цас ме Тоња вуце. Али на дозивање и даље нико не одговара.

Попели смо се на врх из долине и угледали аутопут. Аутомобили пролазе поред нас, нико се не зауставља на насе дозивање. На коју страну да кренемо? А вец је пала ноц. Удрузили смо сопствене снаге – ја сам с Тоњом понела велики нарамак дрва, да бисмо преградили пут. Зауставио се један аутомобил – возац се љути, али нам је показао куда да идемо. У првој куцици, која је била поред пута, је горела ватрица. Домацица нас је увела у куцу, нахранила, напојила, сместила на спавање. Од ње смо сазнали, да се то блатно подруцје назива Лесак, и местани га обилазе. Захваљујуци молитви и помоци Светог Николаја Цудотворца, ми смо изасли из тог блата. Тоња није дозволила да придјем старцицу, јер је препознала Светитеља Николаја, јер је имала његову икону. Деца имају сад скоро 40 година и јос увек се сецају тог догадјаја. “За васељену приносеци молитве, од сваких многобројних невоља и туга избави нас свети Николаје!” (канон Светитељу Николају).

Записала раба Бозија Елизабета

19 децембар

Десило се то пре 14 година. Ја сам се разболела, и лекари нису уопсте могли да одреде ста је у питању. Топила сам се као свеца. Понесто одрадим, додјем куци, ниста ми се не једе. Одмаха сам легала у кревет, била сам веома слаба и такво стање је трајало скоро месец дана. И тако, лезим 18 децембра, сузе ми теку из оцију, и одједном сам се сетила да је сутра 19-и децембар – празник Светог Николаја Угодника. Говорим у себи:”Светитељу Николаје, зелим или да оздравим или да умрем”. С том мисљу сам и заспала. Ујутру сам се пробудила – осецам се здравом, повратио ми се апетит, брзо сам се опоравила. Од тада увек у Цркви приносим свецу Светитељу Николају. За мене је 19-и децембар  – мој други родјендан. И јос, када треба негде да путујем, ја се молим Светом Николају Угоднику, и све протице без проблема и брзо.

Тамара Мајакова “Како Бог да”

Скупљала сам гљиве са музем, али нас је киса приморала да одемо из суме. У аутомобилу смо схватили да смо изгубили документа. Тразили смо их дуго, молили Бога, али их нисмо насли. Кроз недељу дана см посаветовала муза да се на коленима помолимо пред иконом Светитеља Николаја, и да га замолимо за помоц. Муз се слозио, само је упитао:”А ста да радимо после молитве, да ли да опет идемо у суму?” Ја сам одговорила:”Како Бог да!” Кроз минут су нас позвали телефоном и рекли, да су наса документа надјена потпуно оцувана, без обзира на то сто је целе недеље падала киса. Нису хтели да узму никакав новац.

Раб Бозији Јован и Фотинија, Калинградскаја област

  1. ЗАСТУПНИСТВО СВЕТИТЕЉА

У насој породици се цува стара икона Светитеља Николаја, Бозијег Угодника, кога је нароцито постовала моја прабаба Дарја Павловна. А засто – о томе нам говори породицно предање.

Једном је моја прабаба, тада јос млада зена, отисла на јутарњу слузбу у Иверски Виксунски зенски манастир. Зивела је 15км од манастира у селу Велетма, и пут до њега је водио кроз суму. Негде на пола пута, из суме је неоцекивано искоцио грозан космати мускарац, заградивси Дарји пут. Ста је могла да уради сама незастицена зена? Она је поцела усрдно да се моли:”Оце Николаје, помози!”И одједном је из суме изасао седи старциц маленог раста с палицом у руци. Замахнуо је палицом на страну према злоцинцу, а прабаби говори:”Не бој се рабо Бозија”. Мускарац је погледао на старцица, одмакнуо се, и затим обрацајуци се Дарји рекао: “Зено, моли се Богу и свом Светом заступнику …” И нестао је у суми. И старциц је такодје нестао, као да га није ни било…Тако се на цудесан нацин пројавила милост Светог Бозијег Угодника Николаја. Прицајуци о том цуду које јој се десило, прабаба је увек плакала и усрдно се молила пред Светитељевом иконом.

Елена лабеза Ми нисмо сами

У граду Зарајску се издају “Никољски листици” – парохијски весник зарајске Цркве Светог Николаја. Светитељ Николај је постао небески покровитељ старог града од 1225-е године, када је у њега донесена његова цудотворна икона из грцког града Корсуна. По молитвама Светитеља Николаја, зитељима Зарајска се десило много цудеса како у прослости, тако и данас. О томе и много цему другом се мозе процитати у “Никољским листицима”.

  1. НЕ ДАЈ ДА ПОГИНЕМ

Десило се то 1943-е године приликом преласка преко Дњепра. Зиновиј Ивановиц Немтирев је био на свом редовном војном задатку. Навикнувси од детињства на послусање, он је спремно испуњавао сваку наредбу команде. И руководство је имало поверења у њега, знајуци да он из сваке цак и најслозеније ситуације надје излаз. Али је тај слуцај заиста цудесан! Зиновиј Ивановиц је са сигурносцу возио аутомобил по понтонском мосту преко Дњепра. Неоцекивано су непријатељски противавионски топови отворили ватру, и једна од граната је пала на мост. Аутомобил је поцео да тоне. “Никола, помози не дај да погинем!” – процедио је кратку молитву. Само цудом је успео да се извуце из аутомобила. Али до обале није било далеко. Неце Зиновије успети да доплива до обале! Одједном је са своје леве стране, под миском, осетио велику рибу. Приљубивси се уз њу, срецно је доспео до обале. И без обзира на хладно јесење време није се уопсте прехладио.

…Зиновиј Ивановиц се и данас сеца тог задивљујуцег слуцаја. И сваки пут му се оци пуне сузама.

  1. БЛАГОДАТНА ИСЦЕЉЕЊА

Вековима се као Светиња постује Зарајски Бели Бунар. Њега посецују православни са свих страна. У давна времена се над светим Извором налазила капела. На дан доносења цудотворне иконе (11 августа) у Зарајск, а такодје и за време народних невоља, организовани су крсни походи према Белом Бунару. Познато је да су се за време епидемије колере 1830, 1848 и 1871-е године, зарајци у крсном походу, са цудотворном Николајевом иконом упутили ка извору. Ту су слузили молебан Светом Николају Угоднику, молеци за његове молитве пред Престолом Бозијим, за избављење града Зарајска од епидемије…И епидемија је престала. Цак и у совјетска времена, када су крсни походи били забрањени, људи су појединацно или у малим групама настављали да посецују Свето место, молеци за помоц и исцељење. Исцељења се десавају и у насе време. Тако је 1988-е године, 82-огодисња становница Харкова, дотад болесна од рака зелуца, сазнавси за исцелитељски извор, с музем допутовала у град Зарајск. Они су се заједно молили Светом Николају Цудотворцу и пили воду са извора. Зена се исцелила. Скоро пре десет година, један становник Зарајска је протојереју Валерију Романову исприцао слуцај, који се десио његовом другу који је досао из Арменије. Његов друг је дуго година боловао од козне болести и никако није могао да се исцели. Досао је у Зарајск надајуци се у цудо. Пријатељ га је довео до Бунара и полио целим ведром Свете Воде, од цега је он изгубио свест. Позвали су хитну помоц, али медицинска интервенција није била потребна. Болесник је досао к свести и увидео да је козна болест у потпуности нестала.

  1. СВЕТИ НИКОЛАЈ УРАЗУМЉУЈЕ

Трговацки помоцник једног московског трговца је био цастан и савестан цовек из Суи. Трговина памуцном предјом је исла добро. Али путујуци из једног у друго насеље, Василиј Петровиц није цак успевао да провери ни зарадјени новац, ни колицину продате робе. А то је обицно радио у крцми. Једном је приметио мањак новца за десет пуда памуцне предје. Како газди објаснити губитак новца? И јадник, одлуцио је да се утопи у реци. Сео је у таљиге, посао, и на путу задремао. И у сну је угледао старца, који му је рекао: “Ста то намеравас да урадис? Заборавио си да си предју некоме продао по фабрицкој цени”. Трговацки помоцник се досетио: тацно, дао је на зајам десет пуда памуцне предје једном купцу, тацно – запамтио је! Осврнуо се унаоколо: река је – иза, а коњ је стао испред врата Свето-Николо-Сартомског манастира. А над манастирским вратима  – икона Светог Николаја Цудотворца. Постало му је јасно ко га је уразумио.

  1. “РУСИТЕЉ БОГОПРОТИВНИХ УЦЕЊА”

Јеромонах Сергеј (Рибко), настојатељ московског храма Силазак Светог Духа на Апостоле на Лазаревском гробљу, је исприцао следеци слуцај: поцетком 90-их година он је био зитељ Оптина пустиње. Једна од ходоцасница му је исприцала о томе како је она присла вери. Била је активан цлан компартије и бавила се антирелигиозном пропагандом. У сну је поцео да јој се јавља њен деда Стефан, бивси свестеник. Он је унуци прицао о неким својим и њеним зивотним ситуацијама, које она цак није могла ни да претпостави. Делимицно јој је открио да њена мајка није бас таква зена каквом се приказује, сто се касније и потврдило. А у једном од снова је видела муценицку смрт свога деде, како су га тукли, вредјали и зивог бацили у бунар, где је умро у теским мукама, а породицу – зену и децу – су приморавали да по неколико дана и ноци престоје поред бунара, гледајуци његове муке.

После ових снова, атеистицки погледи свестеникове унуке су се променили, али не у потпуности. И затим се десио следеци догадјај. Та зена је имала церку, која је у то време цекала дете. Била је у седмом месецу трудноце, коју је морала да одрзава – дете је било веома слабо, и лекари су их упозоравали да се припреме на губитак детета.

Цувси крајњи лекарски закљуцак, зена је досла куци и пала на колена. У куци нису имали икона – она их је сама скинула, када је била неверујуца. Остала је само једна мала прасњава иконица Светог Николаја, сва у пауцини, висеци под самим таваном, где се практицно није могло прици. И том Светитељу је поцела усрдно да се моли. Кроз неко време је увидела да се над њеним десним раменом налази светла звездица, која се приблизила икони и усла у њу. Тако је зена схватила да је њена молитва услисена.

Ускоро је церка срецно родила дете, и када су је отпустили из породилиста, сви су заједно посли куци. Беба је била у бакиним рукама. Унели су је у собу, скинули пелене, и његов поглед је пао на икону Светог Николаја. Слабо, мало, недовољно развијено детенце се радосно осмехнуло Светитељу и прузило руке према њему. “То је био потпуно осмисљен гест. Тад сам одмах све схватила, бацила партијску карту и крстила се” – заврсила је своју прицу ова раба Бозија.

Тако је велики Светитељ разоблицио богопротивно комунистицко уцење, привео вери и измирио с Богом свестеникову унуку. Нека Господ упокоји његову дусу и помилује нас његовим Светим молитвама. Амин.

  1. ПЛАЦ ЦУДОТВОРЦА

Из Мурманске Цркве Преподобног Трифона на Зеленој улици, јос званој и Морска, отисао је на свој последњи поход, командир посаде “Курск”, капетан Генадиј Љацин.

Тог дана он је дуго стајао пред иконом Светог Николаја Цудотворца – прица отац Андреј.  – Касније, када је Генадиј Петровиц изасао, ја сам присао икони. Икона је миротоцила. Цудотворац је плакао. Само по себи то је велико цудо, а истовремено и страсно…

Мозда је то био знак Љацину? Мозда је Цудотворац на тај нацин припремио капетана за будуцу трагедију?

Ствар је у томе да се Свети Николај Цудотворац сматра покровитељем морнара…

Сам бацуска је – бивси морнар. Јос пре две године отац Андреј је био капетан-латенат Северне флоте Андреја Амелина.  Слузио је на носацу авиона “Адмирал Горсков”.

Тако сам уморан од странаца – залио се отац Андреј.  – замислите, недавно долази један од њих и пита ме: “Да ли ви мислите да је Путин крив за трагедију подморнице, посто води дрзаву у тоталитаризам?” И то мене – свестеника! Ја немам права да говорим лосе ни о коме, цак ни о окорелом убици. Моја дузност је да позивам људе на свепрастање, а не да прицам о политици…

У Цркви има много народа. Бацуски прилази седи мускарац, који дрхтавом руком брисе сузу:

Где да ставим свецу?

Ставите на полицу. Кад се ослободи место, ја цу је ставити у цирак. Ви ми само реците име – кога да поменем?

Не знам. Много их је погинуло на “Курску”…

Поред једне од икона је стајала једна старија зена са зутим огртацем. Оци пуне суза, поглед скамењен. Сапце: “Господе, засто? Засто си узео насе децаке? Они су били тако млади…Отац Андреј прилази ка тој зени. Тихо јој несто говори. Она подизе поглед. Дуго слуса, а затим се на њеном лицу појављује мали осмех…

Док не сазнам да је мој друг сахрањен, не верујем у смрт – говори млади цовек, судеци по дрзању, војно лице.

За Господа нема зивих или мртвих – за Њега су сви зиви! – објасњава отац Андреј. – Подводницари су имали муценицку смрт. Тиме су окајали своје грехе. Надам се да их је Господ призвао к Себи, у рај.

Ја сам добро познавао јос подморницара сем капетана Љацина – прица отац Андреј. – И многе друге подморницаре “Курска”. Адмирал Попов ми је такодје био близак пријатељ. Пре две године сам од њега затразио разресење да одем из флоте и посветим се слузењу у Цркви. Дозволио ми је. Попов је дубоко верујуци цовек. Његове две церке певају у црквеном хору у једном од вологодских храмова…Верујте, њему је сад јако теско. Као и мени – и ја сам поморац и схватам ста су презивљавали. Ипак, верујем да их Бог неце оставити. Он бира најбоље.

  1. ПРАВА РЕЦ

Ста је Свети предсказао глумици Љубави Соколовој

Интересантно је да о сусретима са Светим Николајем прицају многи. Пре три године сам разговарао о томе са познатом глумицом – Љубави Соколовом и објавио њену прицу у “Комсомолки”.

-31-ог јула сам напунила 20 година – прица глумица. Зивела сам у Лењинграду. На дан мог родјења сам посла са свекрвом послом у град. Изасли смо из вагона, кренули улицом, и одједном ми прилази стасит старциц с брадом. Он ме је зауставио веома незно, загледао се у моје оци и рекао: “Моје име је Николај. С муком цес јести, али цес презивети”. А ми тад јос нисмо ни могли да замислимо да це наступити глад. Даље је рекао: “Науци молитву “Оце нас” и јос науци на немацком: “Готтес Муттер, хилф мир”. То на руском знаци:”Мајко Бозија, помози ми”.

Рекавси то, старац је отисао и нестао иза ограде, а моја свекрва се укоцила, говореци: “То је Свети Николај Цудотворац! Стигни га!” Ја сам потрцала иза ограде, а тамо је био само празан простор и није било никога…Обицан цовек не мозе тако брзо да нестане са тог простора. Затим смо посли у Цркву, и тамо сам у Лику на икони Светог Николаја Цудотворца одмах препознала тог старцица. Глад је однела све моје близње, па тако и моју свекрву. Једино сам ја, супротно свакој логици – презивела. Молитву “Оце нас” и данас цитам свако јутро.

  1. Милостиви Цудотворац

Ову прицу о заступниству Светог Николаја сам цула од своје свекрве, Евдокије Сидоровне Тересковец. Њеног оца, тада јос младица, су позвали у руско-турски рат. Он је вец тада имао зену, дете, своје домацинство у селу Ницгале.Одазвао се позиву и отисао у команду. У току пута његови другови су се смејали, салили, а он се све време молио Светом Николају Цудотворцу. У команди је врсена медицинска контрола. Сидор је био потпуно здрав, али га је неко из комисије одједном упитао: „Хоцес ли ици у рат?“ „Па ионако цете све да посаљете“-одговорио је он.  Тада су га питали да ли има зену, децу – и потпуно неоцекивано пустили куци. Од тад је он јос висе постовао Светитеља Николаја у сву своју децу – а њих је било доста – је уцио да се моле овом милостивом Цудотворцу.  Мојој свекрви је сада осамдесет седам година, и она бризљиво цува велику старинску Светитељеву икону.

И јос један слуцај ми је исприцала моја свекрва. Код њих у селу Ницгале је зивео један богат цовек. Био је озењен, али није имао деце; водио је распусан зивот – пио је и исао свукуд. Његова зена је узела да васпитава младу братаницу – али је он и њу саблазнио. Зена је све време плакала и молила се Светом Николају Цудотворцу, молеци за помоц. Једном, када она није била куци, муз је заспао, и у сну су му се јавили демони у виду страсних, рузних мускарца. Он се веома упласио и ресио је да се покаје, и усред ноци је отисао к свестенику. А демони су му говорили:“И ми идемо с тобом!“Било је страсно ици ноцу, и он се у току целог пута молио Светитељу. Николају. На путу је била река. И одједном су му се указала два моста преко реке. Демони су поцели да га бодре:“Иди, иди..“ Али уместо тога, молитвама Светог Николаја Цудотворца, он се предомислио и упутио ка једној старици која је зивела недалеко. Досао је до ње сав побелео од страха.  Она га је сместила поред иконе, и потом је он сам увидео да никаквих мостова није било…

Од тад је престао да пије и поцео је да води добродетељни зивот. Као захвалност за цудо којим га је Свети Николај спасао, он је наруцио код иконописца Светитељеву икону коју је затим поклонио храму. Моја другарица је исла на ходоцасниство у Елгавскују пустињу, која се налази под Ригом, и тамо је цула следецу прицу. Један цовек је украо из храма икону Светог Николаја Цудотворца. Тада му се Светителљ јавио у сну и рекао да врати икону. Он је послусао само сто је икону однео у други храм, из кога је поново послата у манастир.

Олга Тересковец

  1. Цитај „Оце нас“ Ирина Савенко

Десило се то пре 30 година у сеоцету Назија Лењинградске области. Моја најстарија сестра Софија је после родјења церке оболела од дијабетеса. Тада јој је било само 20 година. И једном ноцу јавио јој се Светитељ Николај. Пробудивси се, Софија је угледала старцица, али се није упласила посто је вец препознала Светог Николуску. Он јој је присао и рекао:“Цитај „Оце нас““. Сестра је послусала , и поцела, онако како је могла да цита „Оце нас“ и зивела је јос 27 година после тога. За све то време она је била бодра, енергицна, радно способна, да су се цак непријатељи цудили:“Одакле јој снаге за све то?“ А помагали су јој Свети Николај Цудотворац и молитва „Оце нас“.

  1. Румени дјевреци

Наса породица је 1942-е евакуисана из Лењинграда у Јарославску област. Тамо смо купили малу колибу. Мама је тад вец била болесна, а требало је некако зивети.Гладовали смо, и морали смо да напасамо стоку како би се некако прехранили. Једном зими најмладја сестра је присла мајци с молбом да јој да дјеврек. У куци није било цак ни брасна, али је девојцица била упорна. Тада ју је мама, изгубивси стрпљење, окренула лицем према икони Светитеља Николаја и рекла: „Стој, и моли се да ти Светитељ посаље дјеврек“.

Два дана после тог разговора је била страсна вејавица. Нанела је толико снега, да су се на улазу у колибицу налазили огромни снезни сметови. Ујутру другог дана, када је засијало сунце, мама је цула лагано куцање на улазним вратима. Послала ме је да отворим мислеци да је досла сусетка. Отворивси врата, угледала сам на огради велику торбу са руменим дјеврецима. Отрцала сам до мајке и исприцала јој о том цуду. Мама није веровала, брзо је обукла мене и сестру и послала у село да сазнамо да мозда није неко заборавио ту торбу.

Снег тек сто је пао, нигде није било никаквих видљивих трагова. Сусетка такодје није ниста знала. Питали смо зитеље села, али нико није знао ниста о торби са дјеврецима. И тако ,не насавси власника торбе, вратиле смо се куци. Десило се право цудо, јер нико од становника села није могао да нам поклони такав поклон: гладовало се у свим куцама. Када смо досле куци, мама нас је довела до иконе Светитеља и рекла:“Захвалиуте Светом Никољају Цудотворцу“. И затим нам дала по дјеврек. У торби је било доста дјеврека и дуго смо их јели.

Ирина Соболева

  1. Заститник војника

Ја сам козак у једноим огранку Оренбурске козацке војске. Уцествовао сам у борбама на неколико „вруцих тацака“. За то сто сам досад зив треба да захвалим Светом Николају Цудотворцу – иконицу са његовим Ликом су ми благословили у Московском Донском манастиру пред одлазак у Абхазију 1993-е године. Иконицу сам увек носио у левом дзепу на грудима, и та страна тела ми није страдала. А у десној  сам имао девет парцица гранате, метак и контузију од експлозије – на десно уво до дан данас не цујем. У Цеценији се десило потпуно исто: иконица се налазила у левом дзепу, и лева половина тела није страдала, а у десну сам био погодјен тако да сам сад инвалид.

Козак Алексеј

  1. Помоцник пастира

Зелим да вам исприцам неколико слуцајева цудотворне помоци Светитеља Николаја Мирликијског. О њима ми је тог пролеца прицао један свестеник, од кога сам добила медаљон са Ликом Светитеља Николаја. Назалост, нисам га питала за име. Знам само да је из Петергота. Он ми је рекао:“ Велики и брзи помоцник свим хрисцанима је Свети Николај, кога не називају узалуд Цудотворац. Знам много слуцајева његове помоци; и мени гресном је помагао. Једном, јос за време Великог Отадзбинског рата, насао сам се на неком пустом месту са двојицом непозантих мускараца. Одједном су они отисли у страну и поцели несто да се саветују. Узнемирио сам се: по њиховом говору сам осетио опасност. Тог цаса сам се обратио за помоц Светом Николају Цудотворцу: „Оце Николаје, помози ми! Мој зивот је у опасности: ова двојица су несто наумили против мене“. И одједном, на једно 20-30 метара од нас, појавио се старциц, сав у белом. Угледали су га, и, са рецима „треба да идемо, немамо овде висе ста да тразимо“- отисли.

Ево јос један слуцај, који се десио пре неколико година. Путовао сам из Петергота зелезницом на крстење. Требало је да изадјем на станици „Аеродром“. И када је воз вец стигао до те платформе, ја сам испрузио руку за торбу, у којој је било све сто ми је требало за Свету Тајну Крстења. Али торбе није било. Остала је на перону у Петерготу, на клупи. Ето ста је старацко памцење! Морао сам да се вратим назад. Помолио сам се Светом Николају, да би он сацувао торбу неостецену на истом месту. Када сам изасао на станици „Нови Петергот“, моја торба је стајала на клупи и све је у њој било цитаво и неостецено.

Валентина

  1. Прогнавси смрт

Десило се то фебруара 1994-е године. У то време сам била у гостима код церке у сеоцету Сексна, Вологодске области. Десило се да сам због обилног крварења била превезена у болницу. Стање је било критицно, велики губитак крви…

И у једној забити, на уском комаду црнице, видим зенску фигуру, одевену као невеста у белом. Загледавси се, приметила сам да су јој руке црне. Било ми је страсно: схватила сам да је то смрт. И тад се појавио високи светли старац који ме је заклонио, нагнувси се над кревет. Запамтила сам његов Лик. После те визије моје здравље се побољсало.

Поцела сам да одлазим у Цркву и пазљиво посматрам Ликове Светитеља. Насла сам оног, ког сам тразила. Био је то свети Николај Цудотворац. Данас одлазим у Цркву Светог Николе у Вологду.

Нина Рогулина

  1. Спасавање муслимана

Средином 80-их година један Рус је био у православном храму у Таскенту. И тамо је видео муслимана, који се са великим страхопостовањем непрестано клањао, и палио свеце пред иконом Светог Николаја Цудотворца. И тако се поред иконе повео разговор медју њима, и муслиман је исприцао о цуду, које је уцинио Свети Николај.

Једне зимске ноци он је исао кроз степу у удаљено село и одједном, сасвим близу је цуо завијање вукова. Кроз неколико минута је био окрузен цопором вукова. У страху и оцајању муслиман је повикао: „Руски Бозе и Никола, помозите!“ Изненада је поцео да дува јак ветар – поцела је мецава. Захватила је цопрор у вихору и одвела у степу. Када се ветар стисао, муслиман је поред себе угледао седог старцица, који му је рекао: „Трази ме у руској Цркви“, – и нестао. Досавси у православни храм, муслиман је са цудјењем и великом радосцу у Лику Светог Николаја препознао тог истог „декицу“, који му се те ноци јавио у степи.

Монахиња Пелагија  

  1. Цудеса у Естонији

У Русији има много Бозијих храмова и медју њима је велики број посвецен Бозијем Угоднику Светитељу Николају. Такви храмови постоје и у Естонији. Једна од њих је мала капела, изградјена од цигле пре висе од сто година. Налази се на путу према Цудском језеру, у поднозју Богородицине горе, на којој се по лепоти својих купола и златних крстова издваја Пјухтицкиј зенски манастир. Заклоњена збуновима, капелица открива белину својих зидова поред окуке на путу и поново нестаје испред оцију – заиста цудесна оптицка варка.

Некада је ту била куца, у којој је са својом породицом зивео Естонац Соарес, а поред је било цело село названо Сомпа. То село је изгорело, а с њим и Соаресова куца. И по предању и летопису Пјухтицког манастира, сељак је поцео да гради нову куцу. У то време се Соаресу у сну јавио Бозији Светитељ Николај и рекао му да се спусти у бунар и дохвати његову Свету икону, притом рекавси: „Ти градис куцу, имас кров над главом, а ја се вец толико времена налазим у прљавом бунару!“

Упласен овим Светитељевим јављањем, Соарес је брзо испунио Светитељеву наредбу, извадивси из бунара икону. Како је она ту доспела – остаје тајна. Оцито, то је било потребно за прослављење Светог Николаја у том крају. Соарес и цела његова породица су после цудесног јављања прихватили православну веру, и као последица тога је на том месту изградјена сеоска капела. Икона је урамљена сребрним рамом, и тренутно се налази у манастиру, у Никољском споредном олтару Успенског храма.Једном годисње, на празник Светог Николе, у капели се пред иконом скупљају сестре и поклоници и врси се водоосвецени молебан са Акатистом Светитељу. И не само капела, вец постоји и велики сеоски храм у цаст Светитеља Николаја на манастирском гробљу, који острим врховима својих звона, указује уморним путницима пут ка зивоносном извору. И у насе време, у срцима људи, зиви љубав према овом Бозијем Угоднику. Сам Светитељ цини цудеса, помазуци људима. Он не разликује нације, он воли и зали све.

Тако се недавно разболела Естонка по имену Виви, која зиви недалеко од манастира. Сви Руси и Естонци су знали ту добру трудољубиву зену и трудили се да јој помогну колико су могли. Сама Виви је мислила да су јој после изненадне музевљеве смрти нерви ослабили, па је зато и срце боли. Зивела је само за децу: треба их одгајити, васпитати, уцинити правим људима. Виви је узимала лек за срце, али се њено опсте стање сваким даном погорсавало.

Једне ноци Виви је у сну имала визију да јој се јавио Свети Николај као старац благог Лика, и рекао:”Рабо Бозија ти имас рак груди!” Узнемирена, растројена, Виви је ујутру отисла у градску поликлинику на пријем код лекара-онколога. Лекар је потврдио дијагнозу Светог Николаја, и предлозио јој операцију срца, која је могла да помогне, јер болест јос није узела маха.

Оперисали су је и стање јој се поправило. Из болнице је изасла здрава, бодра, уверивси се у Светитељева цудеса. Виви је примила православну веру – зиви и ради у Славу Бозију. Бог јој помазе да васпитава децу, и она се радује захваљује Богу и Његовом Угоднику Светом Николају за велику милост. 

  1. Мој први заступник

Немогуце је описати сва цудеса, која се десавају по молитвама Светог Николаја Цудотворца. Сваки цовек добија његову подрску – и верујуци, и неверујуци. И најзадивљујуце је, сто Светитељева помоц увек долази брзо. И мени је много пута помогао.

Будуци цовек који је зивео потпуно одвојено од Цркве, иако сам крстен, ја сам веома сумњао у постојање загробног зивота. Моја мајка је увек веровала у Бога и једном ми је показала икону Светог Николаја Угодника у Тројицином храму Александро-Невске Лавре. У теским зивотним тренуцима, ја сам, по савету своје мајке, одлазио у тај храм и палио свеце пред том иконом. На моје велико запрепасцење, помоц је увек долазила веома брзо.

Ако сам се ујутру посвадјао са зеном, ја сам исао “Светом Николају”, и увеце је вец био мир. Ако су се појављивали проблеми на послу, они су после молитве пред иконом на цудесан нацин нестајали. Тако се одвијало моје оцрковљење.

Овај слуцај који сам запамтио, се десио кад сам вец поцео да посецујем Богослузења. Тог дана смо зена и ја добили плату. Посто смо пребројали новац, показало се да недостаје сто хиљада.Узнемирили смо се мислеци да је новац изгубио своју вредност. Али ме је мајка тесила: “ Помоли се Светом Николају и иди на касу. Мозда су направили греску.” После молитве сам ресио да ако надјем новац,од половине купим велику икону Светог Николаја Угодника – једну која ми се свидела у продавници икона. И цудо се десило: благајница је рекла – спаси је Господе – да је после исплате плате остао висак новца – око сто хиљада… Тако смо сада у куци имали икону Светог Николаја Цудотворца.

А десио се и овакав слуцај. Мог колеге пријатеља син је био у затвору. И мој колега, неоцрковљен цовек, ми се обрати са питањем: “Коме његова мајка да се моли, како би му би на суди смањили године притвора?” Ја сам је посаветовао да се моли Светитељу Николају. Не знам да ли је та зена одлазила у храм, али је суд донео много блазу пресуду него сто су оцекивали.

Светитељ Николај је покровитељ насег града Колпино. Ту је пронадјена његова цудотворна икона, која се сада налази у храму “Кулиц и Пасха”. Нека би Свети Николај помагао свим православним хрисцанима на путу ка Царству Небеском!

 

Андреј Иљин, г. Колпино

  1. Тајанствени сапутник

Једна девојка је касно увеце исла кроз суму у село, да би посетила своју болесну мајку и однела јој белу земицку, која је у то време била скупља од злата. Скоро се смрацило, и њој је било страсно да иде сама кроз суму. Девојка се сетила кратке молитве – једне-једине коју је знала – а коју је науцила од баке. Поцела је да је изговара, и страх је полако нестајао. И одједном је угледала да јој у сусрет иде старији мускарац, у коме је препознала суседа своје мајке – Павла Ивановица. Он јој је рекао да је посао у суму како би обисао свој стог сена – и јос јој је рекао да Бог цува сено – било је на свом месту. И тако разговарајуци, они су неприметно досли до села. Стигавси до мајцине куце, девојка се опростила са суседом и захвалила му на друству.

Угледавси церку, болесница се обрадовала, али се одмах узнемирила: како је могла сама да иде тако касно кроз суму! Девојка јој је рекла да је када се упласила поцела да изговара тропар Светом Николају “Правило вери и образ кротости”, те је затим на путу срела суседа Павела Ивановица, па су заједно срецно досли куци.

Ујутру је мајка замолила церку да због нецега оде до Павела Ивановица, и девојка је улазеци у његову куцу рекла: “Како смо синоц брзо и без проблема досли до села!” На то је зацудјени сусед одговорио: “Где сам ја синоц исао с тобом? Ја сам цело веце био куци, порубљивајуци пустене цизме.

  1. Амајлија

Сеоска ковацница, у којој је радио мој отац, се налазила свега неколико стотина хвата од старе сеоске Цркве. Свестеник и ковац су се позанавали и друзили. Цркевена звона су била скинута, али се слузба није прекидала цак и у сурове, предратне године. Скидање звона је изврсила специјална бригада. У народу су те људе називали “беспослицарима”.

1934-е године “беспослицари” су се појавили и у насем селу и скинули су три звона. Наравно верници су протествовали, али ста да се ради: рејонска власт је моцна. А парохијане је неопходно позивати на слузбу, нароцито  на велике празнике. Село је велико, не могу се сви обици. И тад се бацуска сетио свог друга-коваца. Досао је код њега и рекао: “Атанасијевицу, спасавај! На тебе полазем сву наду”.

Било је могуце окацити парце зелезницке сине или стари раоник од плуга и ударати у њега, али се то ни једном ни другом није свидело. Тада је ковац предлозио да се направи пуска и постави на звоник, и да се сваки пут пред поцетак слузбе испале три метка. Свестенику се то много висе свидело и он се сагласио. Бивси војни ковацки мајстор је из искуства знао како се то ради. Довукао је једну цев од ливеног гвоздја дебљине руке, један крај је залио оловом, гвозденим обруцима подесио дрвени стуб (ослонац), пробусио отвор за упаљац. Пуска је била готова. Изнели су је на звоник, уцврстили и пробе ради испалили два пута.

У знак захвалности бацуска је зелео да угости коваца, али он то није прихватио јер се плата не трази за Богоугодна дела. Тада је отац Алексеј скинуо са себе иконицу-амајлију Светог Николаја Цудотворца на плетеном ланцицу, ставио на груди свом другу и рекао: “Атанасијевицу, када се будес налазио у опасној зивотној ситуацији, носи је са собом. Освецена је и цуваце те од сваке несреце”. Ускоро после тога свестеника Алексеја су ухапсили. Остала је иконица као сецање на доброг цовека,пуног разомевања.

Поцео је рат. Због својих година старости отац није морао да иде на фронт, узели су га у неборацку слузбу, под Муромом, где је у то време била одбрамбена линија. Копали су се противтенковски ровови, подизало противтенковско коље. Сви инструменти, које су користили хиљаде мобилизованих мирјана, су подлегали једнодневном ремонту Иипоправци. Војна ковацница, где је био упуцен отац, је радила даноноцно. Немацки авиони-извидјаци су уцртавали у план такве објекте и бомбардовали их. Непрекидно скупљање људи и технике око ковацнице ју је демаскирало и повецвало могуцност напада.

Моја мама је,пратеци муза у рат, сапутала да не заборави да се моли. Засила му је у косуљу руком написан Симбол вере. А сетила се и иконице-амајлије. Окацила му је на груди, прекрстила и додала: “Понеси је, и Светитељ це те сацувати”. Бронзана амајлија, мало веца од кутије сибица, увек је оца подсецала да је Свети Николај негде поред. И да це у најтезем, смртном цасу притеци у помоц.

“Господе, спаси! Светитељу оце Николаје, помози!” – понављао је отац, док су безали у скровисте, спасавајуци се од бомбардовања. Експлозије су биле непрестане. Сви су се сакрили, а отац је једног тренутка застао, да би проверио да ли је ковацница цитава. Експлозивни талас га је оборио и као маљем ударио у груди. Освестио се у санитарној земуници. Старији лекарски помоцник, који такодје није уцествовао у борби, га је прегледао и запрепасцено климнуо главом: “Па ковацу, ти си родјен срецан!”Показао му је парце гвоздја велицине напрстка. “Забио ти се у груди, али није усао у тело: спрецила га је бронзана иконица. Сво твоје сесторо деце је могло да остане без родитеља”.

“Није ли то било цудо Светог Николаја и Ангела-цувара?- помислио је отац. – Није ли иконица “преузела” моју смрт на себе?” Сетио се опростајних реци свестеника Алексеја, и своје зене, када га је испрацала у рат. “Заиста је Бог свемогуц!” – уверавао је отац. А та амајлија се до дан данас цува у насој породици и предаје из поколења у поколење као Света реликвија.

 

Алексеј Нељубин

  1. Помоцник путницима

Увек пре него сто бисмо муз и ја посли на пут, заказивали бисмо молебан Светом Николају, знајуци о његовом посебном покровитељству путника. Одувек смо осецали помоц овог Светитеља нама греснима. Али бих посебно зелела да вам исприцам један слуцај.

Било је то пре три године. Моја мама је напунила 60 година, и да би јој цеститали родјендан требало је да путујемо у Москву. О свему смо се унапред договорили, купили повратне карте. Оцекивали су нас као најдразе госте.

Изасли смо из куце мало раније, јер су нам руке биле препуне поклона. Одлуцили смо да цекамо тролејбус, како не бисмо преседали, али смо дуго цекали. До поласка воза је било само пет минута када смо стигли на станицу. Ко се раније насао у слицним ситуацијама, мозе тацно да замисли у каквом сам стању била.

У оцајању сам се у мислима помолила: “Светитељу Оце Николаје, помози нам!” И десило се несто невероватно. Не знам одакле ми снага, али сам узела пола насег пртљага и потрцала према возу, а муз је трцао за мном са осталим стварима. Када смо се попели на мост, сат је показивао да је нас воз вец отисао. Такодје, са те висине су се могле видети све цетири композиције. Не знам како да то објасним, али сам ја која сам увек била опрезна и бојазљива, слетела низ степенице као на крилима. Ноге су ме саме понеле према возу. Ускоцила сам у први вагон, и воз је полако кренуо. Муз је са стварима остао на перону. И даље не могу да објасним то како су мог муза одједном неције руке увукле у вагон.

Када смо досли до својих места, воз је вец исао брзо. Из мојих оцију су лиле сузе. То су биле сузе радости и захвалности Богу за пројављену нам Милост, преко Његовог Светитеља Николаја.

 

Архиепископ Никон   

  1. Покровитељ монаха

Предосецајуци теска времена у западним крајевима дрзаве, преподобни Корнилије, игуман Псково-Пецерског манастира, 1565-е године је оградио свој манастир каменом оградом, а на самом улазу у манастир изградио храм у цаст Светог Николаја. Мозе бити, да је тиме преподобни муз зелео да показе, да  цување видљивог манастира предаје невидљивој застити и помоци великог Угодника. Наредни догадјаји су ускоро јасно показали, да свети муз није погресио у својој прозорљивости и вери у Цудотворца.

1581-е године Баторијска војска је опколила манастир с намером да га примора на предају. Војска није могла да савлада манастирске зидине и после дугог и бескорисног логоровања је одустала.

И дан данас се храм, који је изградио преподобни Корнилије у цаст Цудотворца, налази на старом месту, на самим светим манастирским вратима – славан по свом дугогодисњем постојању и цудима која су се ту десила.

Протојереј Олег Теор, г.Пско

  1. На медјустаници

Десило се то после заврсетка Великог Отадзбинског рата. Путовала сам возом. Воз се зауставио на медјустаници – ја сам изасла из вагона, и мало се удаљила. Када сам се вратила, воз је вец постигао брзину, а врата вагона су била затворена. Ухватила сам се за руцку, једну ногу сам успела да ставим на степеник вагона, а другу нисам могла никако – јако сам се ударила. Губила сам снагу у рукама – могла сам да паднем. И одједном сам ускликнула:” Свети Николаје Угоднице, спаси ме!”Воз се зауставио. Сви путници су били зацудјени, а ја сам од радости заборавила за свој вапај Светом Николају. Али када сам задремала, он ми се јавио у сну и рекао: “Ја сам те спасао, одслузи молебан”. Посла сам у Цркву и све ово исприцала свестенику. Одслузили смо захвални молебан. Поклонили су ми иконицу Светог Николаја Угодника, која се сад налази изнад мог кревета.

 

Е.А.Ларионова

  1. “Мама, нисам се удавила!”

Било је то давно. Било ми је тад десет година, сад ми је 74. Досли смо на Језерце. Посла сам да се купам, али нисам умела да пливам. Направила сам неколико корака и – упала у вртлог. Убрзо сам вец била дубоко под водом, а над главом је све било – тамно. Гутам воду и осецам да цу се удавити. Слава Богу – помолила сам се Светом Николају Цудотворцу, да ме спасе.

Куци смо имали његову дрвену иконицу. Било је и других икона, али сам се због нецега сетила бас Светог Николаја Цудотворца. И цујем као кроз сан:”Потруди се из све снаге да одскоцис”. Одскоцила сам – изнад мене је била једна зена. Ухватила ме је за прсте и извукла. Посла сам к мајци, која је плакала. Та иконица Светог Николаја је увек с нама – презивела је и блокаду.

  1. Пустање на слободу

За време Отадзбинског рата је у концлогор доспео један млади мускарац из насег места, по имену Николај. А тамо је владао следеци резим: све раслабљене су скупљали у једну групу и упуцивали у “бању”. Сви су знали ста се под тим подразумевало – смрт! Исцрпљен и изнурен, у ту групу је доспео и нас Николај. Исао је последњи: нема снаге…

Али, одједном је силно позелео да остане зив. Помолио се како је знао Светом Николају: “Светитељу Оце Николаје! Опрости ми! Нисам те постовао – мало сам се молио. Али се тренутно налазим у великој невољи. Куци су ми остали зена и двоје мале деце. Силно зелим да идем куци! Не зелим да умрем млад! Помози ми!”

Одједном се појавила помисао:”Падни”. Била је јесен, лисце је као тепих прекрило земљу. Пао сам. Стразар је могао да ме стреља. Николај се није померао. Лезао је тако неко време, док се кораци висе нису цули. Устао сам и запалио ватрицу: било је касно увеце. Досао сам до села, усао у прво двористе и легао у сеник. Ујутру је домацица досла да нахрани стоку. Угледавси Николаја, упласила се и позвала муза. Он га је упитао: “Ко си и одакле си, како си доспео овде? Говори истину! Уколико будес лагао – устрелицу те!” Николај им је исприцао целу истину – како се молио Светом Николају. Домацин је наредио зени да загреје купатило, како би се Николај окупао, да му да да се пресвуце, да га послузи слатким цајем и да га смести поред пеци да спава. Кроз два-три сата су га пробудили и послузили сољом цаја. Затим, су га опет кроз једно два-три сата  поново пробудили и опет дали цај с млеком. Потом опет кроз неко време су му дали сољу млека. Затим су му донели парце хлеба. И тако су наставили јос три дана да га постепено хране, због претходног гладовања.

Прилази му домацин и говори: “Ти цак немас ни представу колико си срецан! Ја сам нацелник заробљеницких логора у целој Немацкој. И дацу ти такву пропусницу, са којом те неце ни наси, ни васи задрзавати”. И тако су га испратили, снабдевси га свим неопходним. Патрола на немацкој граници је прегледајуци документе само рекла: “Гут! Гут! Одлицно!” Наси су, проверавајуци, били задивљени, говореци: “Какав документ! Какав документ!” Ето какву му је пропусницу направио Свети Николај!

 

Успенски храм, град Хелсинки

  1. Излазак из пакла

Слуцај, о којем зелим да вам прицам, ми је исприцала моја мама, а њој – њена познаница, с којом заједно иде у Цркву. Он сведоци о томе, да Свети Николај помазе свима, па цак и људима који су далеко од вере и Бога. Десило се то у Белорусији, на самом поцетку рата. Муз једне зене је био официр. Зивели су на територији Бретске тврдјаве. Када је поцела битка за тврдјаву, зена је са новородјеним дететом на рукама само цудом успела да побегне из војском опкољене тврдјаве.

Када се освестила, схватила је да се налази у суми, на непознатом месту – а куда даље да иде није знала. Запала је у оцајање. У рукама јој је дете које плаце, а около сума – изгубила је сваку наду да це наци пут. Али одједном се однекуд појавио старциц са стапом и показао јој: “Иди на ту страну, тако цес се спасти!” И неоцекивано нестао. Зена је посла на ту страну, на коју јој је старциц рекао да иде, и кроз неко време је изасла на фарму. Тамо су јој у сусрет изасли старији муз и зена.

Цео рат је, заједно са дететом, зивела на тој фарми. Ту није било Немаца. По заврсеку рата, зена је отисла у Цркву и тамо угледала икону “старцица”. То је био Свети Николај. “Од тад увек идем у Цркву, и никада не заборављам да се помолим Светитељу”, прица та зена.

 

Елена Цистикина

  1. Мајцина рец

Пратеци сина на фронт, мајка му је рекла: “ Коља, када ти буде теско, позови у помоц Светог Николаја Цудотворца, и он це ти помоци.”

Једном се десило да су син и његов пријатељ били у заседи. Дан је био топао, снег се топио. А ноцу, када су ресили да изадју из заседе, схватили су да су толико промрзли да немају снаге да се извуку. Коља се сетио мајциних реци и поцео да се моли Светом Николају Цудотворцу за помоц.

У то време су два скијаса посли на задатак. Један од њих је хтео да иде право, а други га је наговарао да иду около. И тако су насли двојицу промрзлих и спасли их. Слава и захвалност Светом Николају Цудотворцу.

 

Раба Бозија Ана, Петроград

  1. Спаситељ утопљеника

Зелим са вама да поделим радост коју ми је донео Свети Николај Цудотворац, спасивси ме од физицке смрти. Било је то пре 13 година. Тада сам била млада, безбризна и водила не бас праведницки зивот, иако сам од детињства носила крстиц, молила се, исла у Цркву, истина, не цесто. Зивела сам у то време у граду Тољати.

Једном сам се заједно са двоје младих људи возила моторним цамцем по Кујбисевском мору. Цамац се преврнуо на једној од наглих окука, и ја сам поцела да тонем. У неколико делица секунде ми је кроз главу просао цео мој зивот, и ја сам са страхом помислила о свом малом сину и мами: она не би могла да поднесе моју смрт – срце це јој препуци и синциц це остати сироце. И ја сам се из дубине дусе помолила: “Свети Николаје Угоднице, спаси ме!” И ево старцица, мало погнутог, ослоњеног на стап, прилази ми, и полако ме за ногу вуце нависе. Ја сам тог тренутка испливала иза цамца, ухватила се рукама за њега и тако остала у зивоту. Цамац није потонуо, јер је био на ваздусним јастуцима.

Када сам први пут у младости напустала родитељску куцу, мама ме је благословила иконом Светог Николаја. Та иконица је увек уз мене, носим је на сва своја путовања, и Свети Николај ме стално цува. А кад сам посла да се возим цамцем, нисам имала ту иконицу.

У давним послератним годинама Свети Николај је помагао и мојој мами. Једном се десило да је морала да путује камионом. Људи је било много висе него сто је товарна носивост камиона. Софер је био пијан, и возио је великом брзином. Пут је био кривудав, планински.

Људе је обузео страх, те су поцели да куцају соферу у кабину, како би возио спорије, али је он само повецавао брзину. Моја мама се гласно молила Светом Николају. И на једној од острих кривина, терет је по инерцији кренуо према ивици, оборивси камион. Камион се преврнуо, и људи су попадали којекуда… Када се мама освестила, схватила је да седи на путу потпуно неповредјена. А около су људи стењали, пригњецени стварима…Од свих који су путовали камионом, једино је моја мајка презивела јер је призавала у помоц Светог Николаја.

Било је јос много слуцајева у насим зивотима, када се није могло избеци несто страсно, али нас је Бозијом помцу спасаво Свети Николај.

 

Татјана

  1. Исповест затвореника

Писе вам цовек који се тренутно налази у затвору. Не треба се бојати ових реци. Бог све види, ја сам цист пред Њим и пред људима. Грех, због кога слузим казну – не постоји. Мозда ме Господ искусава, не знам…

Молитва и књиге су ми спас, али сто висе цитам, то имам све висе питања. Зелим да вам исприцам о догадјају који се десио у Свердловској области.

У пролеце 1994-е године је у тој области владала епидемија авитаминозе. Сваки дан је неко умирао: смрт није стедела ни старе, ни младе. Досао је ред и на мене. Ослепео сам (кокосије слепило), отекле су ми ноге, зуби поцели да испадају, нисам могао да једем. А сто је најгоре био сам пун васи. У санитетском одељењу није било лекова. Схватио сам да се вец не рацунам у зиве. Само ме је цудо могло спасти. И оно се и десило.

У Бога нисам веровао, нисам схватао да је болест – плата за мој предјасњи зивот. И један добар цовек ми је донео папирну иконицу Светог Николаја Угодника, рекавси: “Моли се и кај се. Он це ти помоци”. Молитве нисам знао. Тај цовек ми је објаснио: “Разговарај с њим. Као са мном – са њим подели оно најтананије и најскривеније у својој дуси, сто не мозес мени да казес. Исповедај се пред њим за свој непостен зивот.”

Наступила је ноц. Страсна и узасна. Схватио сам: ујутру нецу устати. И помолио сам се. Корак по корак, мало по мало, отварао сам своју дусу Светом Николају Цудотворцу. Не знам да ли је то био сан или јава, или космар. Али сам испред себе видео два огромна ока која су ме скроз проницала – од њих нисам могао да се сакријем. И осмех на седој бради. Гледајуци то добро лице и осецајуци потпуну изнемоглост, заветовао сам му се, да уколико останем зив, нецу сици са пута на који сам тренутно стао.

Наступило је јутро. Прво сунцано, радосно – после много кисних дана. Тако сам зелео да зивим, да се радујем сунцу, трави, људима. Дуса је била захвална за зивот у овом прекрасном свету. Схватио сам да сам презивео. Појавила су се стремљења, зеље. Буквално сам се поново родио. Ослањајуци се на стап, ресио сам да се огрејем на сунцу. И схватио сам, на своје цудјење, да могу да ходам и без њега. Сваког сата ми се снага врацала. На крају дана сам схватио да цу и даље зивети. То се десило 28-ог априла 1994-е године. Поново сам се родио. Највазније је – да сам пронасао смисао свог непотребног, унистеног зивота. Само вера спасава цовека – цини га цистијим, бољим, осетљивијим на нецији бол и тугу.

 

В.Н.Пискун, г.Невјанск

  1. Није допустио понизавање

Једна зена је исприцала слуцај, који се десио у њиховој породици када је њој једва било сест година. Њена мама је била веома побозна, а отац, напротив, будуци комуниста, односио се непријатељски према Цркви. Мама је морала у тајности од оца, негде у орману, медју стварима, да цува икону Светог Николаја, благослов од њене мајке, моје баке.

Једном је досла са посла и поцела да лози пец. Дрва су вец била унутра – само је требало да се упале. Али јој то никако није полазило за руком. Дрва не горе и – тацка! Тада је поцела да их вади и заједно са цепаницама извукла је из пеци и Светитељеву икону, коју је муз насао у орману и ресио да је унисти зениним рукама.  “Ко се за тебе моли?”

Када сам ја била мала, у насе село је код својих родитеља долазио капетан прекоокеанске пловидбе. Његову прицу сам запамтила за цео зивот.

“Нас брод, – прица он- је као и обицно, кренуо у риболов. Било је тихо, мирно. Одједном, ни сами не знамо одакле, дунуо је јак ветар, и поцела је бура. Оборила је једра, бродом се висе није могло управљати, накренуо се на страну и само сто се није преврнуо. Огромни таласи су бацали брод, као кутију од сибица. Помоци није било ниоткуда, и сви су оцекивали неминовну погибију. Одскоцио сам и с подигнутим рукама, гласно кроз плац, поцео да се молим, молеци Светог Николаја Цудотворца за помоц. Не знам колико је времена просло, али се бура стисала. “Децо – вицем морнарима – затезите једра!” Они одговарају равнодусно: “Све је узалуд: дно је пробијено, вода вец улази у брод”. Ја сам био упоран. Нас троје смо натегли једра за неколико минута, иако с њима обицно теско рукује и десет људи. Бура је престала. Када смо сисли у потпалубље, видели смо да је рупу затворила велика риба. Морнари су ме плацуци окрузили и упитали:”Капетане, реци нам, ко се моли Богу за тебе?” Ја им одговарам: “Бака и мама се моле за мене, а ево ко је нас спасао”, – и извадио је из дзепа новцаник, у коме је била мала икона Светог Николаја Цудотворца.

Руководство ме је наградило ванредним допустом, а морнари су ме замолили да им купим иконице Светог Николаја и одслузим у Цркви захвални молебан. Сви, који су били на броду су се поклонили мојој баки и мами ниским земним поклоном за њихову молитву”.

Л.Н. Гонцарова

  1. Јесење веце

Десило се то 1978-е године када ми је било деветнаест година. Једне вецери сам дузе остала код другарице. Када сам досла до свог краја, било је вец једанаест сати увеце. Около је све било пусто и мрацно. По лакомислености, која је својствена младости, нисам се ницега бојала, мислеци, да ми се ниста лосе не мозе десити. И нисам придавала знацење томе да су врата једног од главних улаза била полуотворена и кроз њих је провиривао неки цовек.

Када сам просла врата, он је посао за мном. Осецајуци нелагодност, поцела сам да трцим али нисам успела: вец ме дрзала јака рука. Стигавси ме, тај мускарац је поцео да ме вуце у главни улаз. Ја сам се супротстављала, али није вредело. Поцела сам да га молим: “Пустите ме!” Он је одговорио: “Сад цу те убити”. Наоколо – никог зивог. Помоци ниодакле. Тада сам подигла оци к небу и у себи се помолила: “Господе, Свети Николаје Цудотворце! Заступите, помозите!” И десило се цудо. Прсти, који су цврсто дрзали моју руку, су били олабављени. Ја сам осецала да сам слободна. Мускарац, који је несто злобно претио, висе није проговорио ни реци. И није висе ни покусао да ме прати. Стајао је на једном месту, буквално скамењен. Досла сам до куце без проблема. Просло је много година од тада, али ја никада нецу заборавити то јесење веце када сам на себи осетила снагу цудесног заступниства Господа Бога насега и Светог Николаја Цудотворца.

 

Људмила

  1. Небески купац

60-их година није било много активних Цркава, а најблиза од њих се налазила 45км од насег села. Моја бака се спремала да иде у Цркву. А морам да казем, да смо зивели веома сиромасно и мајка је у слободно време плела мараме од паперја за продају. Мајка говори баки:” Понеси и мараме. Мозда продас неколико на пијаци”. Бака је спустила главу: “Како тако да радим? Пијаца и Црква – то не иде једно с другим. И ста ако мараме нико не купи, а ја не одем у Цркву. Ја хоцу да идем у Цркву!” – растузила се она. А мама је упорна. Ста да ради? Бака је узела мараме – десетак – и на пут. Преплакала је цео пут, молеци Светог Николаја за помоц. Зелела је да прода бар једну-две – инаце це мама бити незадовољна. Али највазније је – да не закасни у Цркву…

У недељу је досла рано на пијацу, молеци се да не закасни у Цркву. На пијаци је било мало људи. Одједном јој прилази један старциц и пита:”Колико имате марама и колико костају?” Бака одговара. Не гледајуци мараме, он је узео све, дао јој новац и … нестао. Зацудјена и срецна, досла је Цркву јос док није била ни отворена.

Када се бака вратила куци, и дала мајци кесу са новцем, којег је било висе него инаце, мајка није могла да поверује: никада се тако несто није десило. Бака јој је исприцала о цудном страцицу. И тада је мама заплакала:”Да, то је био сам Свети Николај Цудотворац!”

Ирина Хајлукова, г.Краснодар

  1. Исправљање неправде

23-ег децембра 1908-е године се упокојио познати московски правник Ф.Н.Плевако. Ево дирљиве прице тог верујуцег, високообразованог цовека, из времена његове младости – о томе како му је Свети Николај Цудотворац, велики милостиви Светитељ, “написао петицу на испиту”, како сам казе сада вец покојни Плевако.

“Студирао сам правни факултет на Московском Универзитету. Моја мајка није имала средстава за моје студије, па сам ја зарадјивао давањем цасова. Једну зиму сам цак морао да проведем у породици једног уценика у Берлину, где сам слусао предавања познатог правника из римског права. Вративси се у Москву, пријавио сам испит, наравно припремисвси одговоре из лекције о берлинским знаменитостима. Римско право је тада на насем универзитету предавао прави Рус – Никита Ивановиц Крилов.

Прозвао ме је и рекао да извуцем питање. Ја сам извукао. Досао је ред на мене – цинило ми се да добро одговарам. Али – не, узас – професор ми је дао јединицу…Нисам смео ниста да му казем, иако нисам схватао ста то знаци, а протести, слицни данасњим, тада нису били у моди. Вратио сам се куци и никоме нисам ниста рекао. Ујутру ми мајка казе:

–         Федја! Зар ти не идес на испит?

–         Испит није данас – одговарам.

Било ми је зао да узнемирим стару мајку тузном изјавом, да сам вец пао највазнији предмет на факултету. Наступило је веце. Она ме је опет питала за испит.

–         Сутра, мама – одговорио сам јој махинално, само да некако избегнем даља питања.Сутрадан, звиздуцем по куци и мислим: “На срецу, моја стара је заборавила за испит”. А она це опет:

–         Није ли време да идес на факултет?

–         Увеце имам испит – одговарам.

Наступило је и веце.

–         Па време је да идес Федја – подсеца ме она.

–         Сад идем, мама – рекао сам и поцео да се спремам.

–         Одвезцу те до факултета – казе мајка.

Морам несто да предузмем. Зивели смо на Острозники. Пролазимо поред храма Христа Спаситеља. Мајка казе: “Идем Федја у капелицу Светог Николаја: он це ти помоци.

Идем и у капелицу, која се налази на другој обали реке Москве, поред Каменог моста. Мајка је усла, узела свецу и поцела да се моли коленопреклоним молитвама. И тако ми је било зао сто обмањујем страицу! И у мислима сам се обратио Светом Бозијем Угоднику Николају:”Бацуска, Угоднице Бозији! Истина, нисам зелео да је обмањујем, али знам да цу је страсно растузити када јој казем истину. Ти је Свети Угоднице Бозји утеси!”

Помоливси се мајка је рекла:

–         Идемо сад сине!

Досли смо до факултета и мајка ми казе:

–         Иди Федја, и ја цу мало поседети код Ломоносове статуе и сацекацу те.

Опет морам несто да урадим: треба да удјем у зграду факултета. Мислим: “Уцицу у салу. Хоцу да послусам како моји другови одговарају”. Залазеце сунце ме је обасјало својим зрацима, док сам улазио у салу. Одједном цујем звонки глас Никите Ивановица, који ме зове по презимену:

-Плевако!

Присао сам ка столу.

–         Због тебе нисам спавао целу ноц- изгрдио ме је ласкавим рецима.

–         Па добро – хоцес ли да одговарас?

Ја казем да не знам ниста боље од онога сто сам јуце одговарао, јер сам се спремао по лекцијама професора…

–         А ти си хтео да се похвалис, да знас немацки и да уцис из оригиналних књига! А лекције свог руског професора ниси цак ни погледао?!

Тада сам објаснио професору засто нисам знао лекције које је он предавао и да сам сматрао да се мозе одговарати и по лекцијама немацких професора.

–         А ја некако знам где си ти био зимус – вец снисходљиво-добродусно казе професор и наредјује да извуцем питање.

Ја сам узео, одговорио перфектно, и професор је преправио моју јединицу на петицу! Тако ми је Свети Николај дао петицу, – заврсио је правник”.

  1. „Уместо тебе стоји Свети Николај“

Биле су то теске године градјанског рата. В.П. – тада млада девојка – је стајала у двористу своје куце, док ју је један мускарац нисанио из пуске (тада су се по целој Русији сељаци разрацунавали са властелинима). Девојка је са страхом ставила руке на груди и усрдно се молила са великом вером и надом:

-Бацуска, Светитељу Христов Николаје, помози, застити.

И ста се десило? Сељак баца пуску у страну и говори:

-Одлази где хоцес и не излази ми висе на оци.

Девојка је побегла куци, узела неке ствари, отрцала на станицу и отпутовала у Москву. Тамо су је родјаци насли посао. Просло је неколико година. Једном неко звони на врата. Суседи отварају – стоји мрсав, сав у ритама сељак и сав се тресе. Пита, да ли ту зиви В.П. Одговарају му, да је ту. Зову је да изадје. Када је В.П. изасла, тај цовек јој пада пред ноге и кроз плац је моли за опростај. Она се збунила, не знајуци ста да ради, поцела је да га подизе, говореци да га не познаје.

– Мати, В.П. како ме не познајес? Па ја сам онај исти цовек који је хтео да те убије. Подигао сам пуску, уперио и само сто нисам опалио из ње – кад видим, уместо тебе стоји Свети Николај. И нисам могао на њега да пуцам. И опет је пао пре њене ноге.

– Ево колико времена сам забринут и одлуцио сам да те пронадјем. Песке сам досао из села.

В.П. га је увела у собу, умирила и рекла да му је све опростила. Нахранила га је и дала му цисту одецу да се пресвуце. Рекао је да сад мозе мирно да умре. Позлило му је и легао је на кревет. В.П. је позвала свестеника. Сељак се исповедио и прицестио. Кроз неколико дана је мирно отисао Господу. Како је само В.П. плакала над њим…

  1. „Брзи помоцник“

У насој породици је дуго зивела куцна помоцница – једна веома благоцестива зена. Радила је по уговору, и ми смо јој плацали осигурање. Када је зена остарила, отисла је да зиви код своје родбине. Када је изасао нови закон о пензијама, бака је допутовала код нас, да би узела документа која су јој била неопходна за добијање пензије. Ја сам их бризљиво цувала, али када сам поцела да их тразим, нисам никако могла да их надјем. Тразила сам три дана, прегледала сам све кутије, све ормане – и нигде нисам могла да их надјем. Када је бака поново досла, ја сам јој с тугом саопстила да нисам успела да надјем документа. Бака се јако растузила, али је мирно рекла: „Хајде да се помолимо Светом Николају, да нам помогне, а ако и после молитве не надјете, онда оцито треба да се помирим са тим да нецу добити пензију“. Увеце сам се усрдно помолила Светом Николају, и те исте вецери сам под столом поред зида приметила неки папирни замотуљак. То су били документи које сам тразила. Показало се да су се документи затурили иза ладице писацег стола и испали су одатле посто смо се усрдно помолиле Светом Николају. Све се срецно заврсило и бака је добила пензију. Тако је услисио насу молитву и помогао нам у невољи брзи помоцник Свети Николај.

  1. „Да ти ниси Ангел Бозији?“

Парохијанка насег храма Екатерина је исприцала слуцај који јој се десио 1991-е године. Она је из града Солнецногорска. Једне зиме је сетала обалом језера Сенез и ресила да се мало одмори. Села је на клупу да би посматрала језеро и узивала у природи. На тој клупи је седела једна бака, и њих две су поцеле да разговарају. Разговарале су о зивоту. Бака је исприцала како је син не воли, снаха је вредја, те за њу нигде нема „места“.

Екатерина је благоцестива православка, па се природно заподенуо разговор о Бозијој помоци, о вери, о Православљу, о зивоту по Бозијем Закону. Екатерина јој је рекла да треба да се моли Богу и од Њега да трази помоц, подрску. Бака је одговорила да никада није исла у Цркву и да не зна како да се моли. А Екатерина је ујутру, ни сама не знајуци засто, ставила Молитвеник у торбу. Сетила се тога, извадила је Молитвеник из торбе и поклонила баки. Бака ју је задивљено погледала: „Еј, ти мила моја, нецес ваљда сад да нестанес?“ „Ста вам је?“- упитала је Екатерина. „Да ти ниси Ангео Бозији?“ – бака се упласила и исприцала ста јос се десило пре недељу дана.

У куци је била таква ситуација да се она осетила потпуно сувисном, и ресила је да изврси самоубиство. Досла је до језера и села на клупу, пре него сто це се бацити кроз пукотину на леду. Присао јој је један веома уцтив старциц, сед, коврдзаве косе, веома благог лика, питајуци је: „Ста си намерила? Да се утопис? Не знас колико је страсно тамо где си се спремила да подјес! Тамо је хиљаду пута страсније, него сто се теби тренутно цини твој зивот“. Мало је зацутао и поново упитао: „А засто не идес у храм, засто се не молис Богу?“ Она је одговорила да никада није одлазила у храм и да је нико није уцио да треба да се моли.  Старциц је опет пита: „А јеси ли гресна?“ Она одговара:“Који су моји греси? Немам ја никаквих посебних грехова“. И старциц је поцео да набраја њене грехе, лоса дела – цак јој је споменуо оне за које је и она сама заборавила, а које није могао знати нико други сем ње. Могла је само да се цуди и упласи. На крају је упитала:“А како да се молим кад не знам ниједну молитву?“ Старциц јој је одговорио: „Додји овде за недељу дана и добицес молитвеник. Иди у Цркву и моли се“. Старица је упитала:“А како се ви зовете?“, а он је одговорио: „Васи ме зову Николај“. Тог тренутка сам се због нецег окренула на другу страну, и осврнувси се поново видела – да висе нема никога поред мене.

  1. „Брзи помоцник у невољи“

Знала сам једну благоцестиву радницку породицу, коју су цинили муз, зена и седморо деце. Зивели се у предградју Москве. Слуцај који зелим да вам исприцам се десава поцетком Великог Отадзбинског рата, када се хлеб издавао на картице и то у веома ограниценим колицинама. Притом, месецне картице које нису биле искорисцене у току тог месеца нису висе вазиле.

У тој породици је у продавницу по хлеб исао најстарији децак, Коља, који је имао 13 година. Зими, на празник Светог Николаја, је поранио по хлеб, кога је било само за прве купце. Досао је први и цекао пред вратима продавнице. Види – иду цетири младица. Приметивси Кољу, упутили су се право к њему. Као муња му је кроз главу севнула мисао: „Отеце ми картице за хлеб“. А то би знацило гладовање целе породице. У страху, је у мислима завапио: „Свети Николаје, спаси ме!“ Одједном се поред појавио старциц коју му је присао и рекао: „Подји са мном“. Узима Кољу за руку и пред оцима изненадјених и укоцених младица, води га куци. Поред куце је нестао. Свети Николај је „брзи помоцник у невољи“.

  1. „Ти спавас?“

Ево ста је једном свестенику исприцао уцесник Великог Отадзбинског рата по имену Николај.

-Успео сам да побегнем из немацког заробљениства. Ноцу сам се пробијао кроз окупирану Украјину, а дању сам се негде крио. Једном, лутајуци ноцу, заспао сам пред јутро у рази. Одједном неко поциње да ме буди. Видим пред собом старцица у свестеницком оделу. Старциц говори: „Ти спавас? Сада це овде доци Немци.“

Упласио сам се и упитао:

– Куда да безим?“

– Свестеник одговара: Видис ону тами сикару, брзо бези тамо.“

– Окренуо сам се, поцео да трцим, схвативси наједном да се нисам захвалио свом спаситељу, окренуо сам се…али њега вец није било. Схватио сам, да је сам Свети Николај – мој заститник – био мој спаситељ.

Скупио сам сву снагу и трцао према сикари. Испред сикаре, видим – теце река, али није сирока. Скоцио сам у воду, обрео се на другој обали и сакрио у збуњу. Гледам из збуња – Немци иду са псом кроз раз. Пас их води право на оно место где сам ја спавао. Направио је неколико кругова и повео их према реци. Тад сам ја тихо поцео да безим кроз збуње све даље и даље. Река је псу замела мој траг, и ја сам срецно избегао потеру.

  1. Крст – унакрст

Овај догадјај се десио на самом поцетку Великог Отадзбинског рата. Исприцао ми га је један московски свестеник. Десило се то једној његовој блиској родјаци. Она је зивела у Москви. Муз је био на фронту и она је остала сама са малом децом. Зивели су веома сиромасно. Тада је у Москви владала глад. Зивели су веома дуго у теским условима. Мајка није знала ста да ради са децом – није могла мирно да посматра како страдају. У неким тренуцима је долазила у стање крајњег оцајања и спремала се да оконца себи зивот. Имала је малу иконицу Светог Николаја, иако га није несто нароцито постовала, и никада му се није молила. У храм није одлазила. Иконица јој је вероватно била наследје од мајке.

И тако је она присла тој иконици и поцела пребацује Светом Николају, вицуци: „Како ти мозес да гледас на то како се ја сама муцим? Зар не видис – моја деца умиру од глади? А ти апсолутно ниста не цинис, како би ми помогао!“Зена је у оцајању истрцала на степенисте, и вероватно се вец упутила ка најблизој реци или је јос несто намерила да уради са собом. И одједном се спотакла, пала, и угледала пред собом две новцанице од 10 рубаља постављене крст-унакрст. Зена се узнемирила, и поцела да трази: мозда је неко изгубио- да ли има некога у близини, али види: нема никога. И схватила је да ју је Господ помиловао, и да јој је Свети Николај послао тај новац.То је на њу оставило тако сназан утисак, да је тај догадјај био поцетак њеног обрацења Богу, и Цркви. Наравно, није висе имала злих мисли, вратила се куци, стала пред своју иконицу, поцела да се моли, плаце и захваљује. За новац који јој је послат је купила све сто је требало од хране. Али је највазније  – да је пронасла веру да је Господ поред и да Он не оставља цовека и у таквим теским ситуацијама, када је цовеку неопходна помоц, Господ је обавезно пруза. Потом је поцела да одлази у храм. Сва њена деца су постали оцрковљени православци, а један син је цак постао свестеник.

  1. „Спас мајке и детета“

Низе села у ком је зивела моја бака протице река Велетма. Река је тренутно мала и уска – најдубља места су деци до колена, а раније је Велетма била бујна и дубока. И рецне обале су биле моцварне, блатњаве. И десило се тако – да је трогодисњи Вањецка пред оцима своје мајке склизнуо у то блато и поцео да тоне на дно. Елизавета је скоцила према њему, бацила се у блато и ухватила сина. А сама није знала да плива. Схватила је то касно. Поцели су обоје да тону. Помолила се Светом Николају молеци за спасење њихових гресних дуса. И десило се цудо. Буквално их је талас, као велики бујан поток подигао изнад блата и спустио на суво оборено дрво, које је преградјивало моцварно место – буквално као мост. Мој деда Вања је јос увек зив – тренутно има 70 година.

  1. „Сада ми је потребна помоц“

Када је обнављан Николајевски храм у Зеленограду – досла је да помазе у радовима једна старица од 70 година. Сви су се зацудили: „Како ти мислис да нам помогнес?“ Она казе: „Дајте ми било какав физицки посао“. Сви су се насмејали, а затим виде: она је заиста поцела несто да тегли, бирајуци најтезе послове. Упитали су је ста ју је подстакло на то. Она је исприцала да јој је једном у току дана један старциц усао у собу и рекао: „Слусај, ти си мене толико молила за помоц, а сад је мени потребна помоц“…Она се задивила. Затим се сетила да су врата њене собе била затворена. По Лику је препознала Светог Николаја и схватила да је он досао да је позове да помогне. Она је знала да се обнавља Николајевски храм и ето досла је…  

  1. “Свети Николаје, помози родјени!”

Марија Петровна је после једног слуцаја поверовала у Бога, а посебно у помоц Светог Николаја. Спремила се да иде код сестрицине у село. Никад пре није била код ње, али посто су церка и зет у јулу отисли на Крим, а оба унука на туристицко путовање, оставси сама у стану, Марија Петровна је поцела да се досадјује и одлуцила: “Отпутовацу код својих у село”. Купила је поклоне и послала телеграм, како би је сутра ујутру цекали на станици Лузка.

Допутовала је у Луску, освртала се, али је нико није цекао. Ста да ради?

–         Мила остави своје ствари у просторију за цување пртљага – посаветовала је Марију Петровну зена која ради у гардероби – а ти иди право овим путем осам или десет километара, док не додјес до брезовог сумарка, а поред њега на брезуљку, потпуно одвојено, се налазе два бора. Скрени с пута према њима и угледацес стазицу, а иза ње је – моцвара. Предји моцвару и изацицес поново на стазицу – њим цес доци до суме. Јос мало идес поред брезика и изацуцес право на то село, које тразис.

–         А да ли има вукова?- бојазљиво је упитала Марија Петровна.

–         Има драга не могу да те слазем, има. Не појављују у току дана, али предвеце могу да се узнемире. Али мозда цес проци брзо.

Марија Петривна се запутила према селу. Зивела је на селу, али се за 20 година зивота у граду одвикла да много хода и брзо се уморила. Исла је 10 или 15 километара а није угледала ни борове ни брезов сумарак. Сунце је полако залазило и постајало је хладно. “Нема никог зивог”- помислила је Марија Петровна. Никога! Упласила се: а ста ако се сад појави вук? …Мозда је та два бора вец одавно просла, а мозда су они веома далеко…Потпуно се смрацило…Ста да ради? Да се врати? До станице би могла да се врати само по дану. У каквој сам невољи!

“Свети Николаје, погледај ста ми се десило, помози ми родјени да ме вукови не растргну негде на путу – помолила се Марија Петровна и од страха заплакала. А около је све тихо, нема зиве дусе, само је звездице на небу “посматрају”. Одједном је од негде цула звук тоцкова.

-Да ли то ипак неко пролази кроз моцвару – помислила је Марија Петровна. Трцеци је угледала два бора с десне стране – и поред њих води стазица. А ево и моцваре! Каква среца!

А путем пролази невелика покривена двоколица, са једним упрегнутим коњем. У двоколици седи страциц – виде му се једино ледја и глава – као бели маслацак, а око ње ореол…

-Свети Николаје, па то си ти! – повикала је Марија Петровна, и не знајуци пут покусала да стигне двоколицу, али је она вец засла у суму. Скупивси сву снагу поцела је да трци и вице: “Прицекај!…А двоколица се висе и не види. Изасавси из суме угледала је пред собом колибу, поред које су седели старији људи и пусили. Упитала их је: Да сте видели седог декицу у двоколици?

–         Не мила нико није просао ми овде седимо вец скоро сат времена. Ноге су је издале – села је на земљу и цути –само јој срце јако куца и сузе јој теку низ лице. Поседела је, питала где се налази сестрина колиба и полако посла према њој.

  1. “Сисао је с иконе као по лествици”

Прабаба насе пријатељице Але је веома побозна зена. Она је имала веома много великих старих књига и икона. И поред тога њена церка је одрасла после револуције и била је неверујуца.

Када јој је било несто мање од 50 година, добила је цир на зелуцу. Њено стање је било веома теско – могла је да умре. Оперисали су је и ускоро отпустили из болнице. Лекари су је упозорили да уколико не буде јела да це умрети. И поред свега она није ниста јела: није могла и није хтела. И полако је све висе и висе слабила.

У углу – где се налазила њена постеља, се налазило мноство икона. Једна од њих је била и икона – Светог Николаја. Једном она види како Свети Николај силази с иконе као по лествици – али је тако малог раста како је насликан на икони. Приблизивси јој се, поцео је да је теси и уверава: “Драга моја, треба да једес како би остала у зивоту”. Затим је отисао према ормарицу с иконама и вратио се на своје место на икони. Тог дана је покусала да једе и поцела је да се поправља. Зивела је до своје 87-е године и отисла са овог света као права истинска хрисцанка.

  1. Троицко цудо

“Знамење које нам је Господ дао је за насе уразумљење и покајање” – рекао је Високопреосвецени Јов, митрополит Цељабински и Златоустовски, који је руководио комисију епархијалне управе, која је недавно боравила у Свето-Тројицном храму у граду Троицка. После одслузеног молебана са Акатистом, који је слузио садасњи архијереј, цланови комисије су приступили бризљивом изуцавању појаве Нерукотвореног Лика Светог Николаја Цудотворца на стаклу кивота. Закљуцци комисије, заједно са фото и видео-материјалима, као и известајем настојатеља храма, свестеника Андреја Алесина, су послати Свјатијејсем Патријарху московском и целе Русије, Алекесеју ИИ, који је показао велико интересовање за Троицко цудо. У наставку објављујемо цланак главног уредника насих новина о појави Нерукотвореног Лика Светог Николаја Цудотворца у Свето-Тројицном храму, у граду Троицко, Цељабинске епархије.

За време рада на редовном броју насих православних новина “Храм Свете Тројице”, добили смо документ из Оренбурског архива о томе, да се пре револуције у граду Троицком налазио муски Николајевски манастир. А у насем храму се вец две године налази икона Светог Николаја Цудотворца коју су рестаурирали троицки сликари, и на којој је налази натпис да је она из Николајевског манастира и да се сматра копијом Цудотворне иконе. Ми смо о томе писали у насим новинама “Крсни пут”, послали један примерак митрополиту Цељабинском и Златоустовском Јову, и добили његов Благослов за посебну молитву пред иконом Светог Николаја.

Поцели смо пред иконом да слузимо молебане са Акатистима, да је износимо у литије, а парохијани су купили ново скупоцено кандило. И тако смо наставили у току три недеље.

У вези с тим, да је икона Светог Николаја Цудотворца постала веома постована у насем храму, а њен веома таман Лик поцео да светли (о томе постоје и ранија сведоцанства парохијана), одлуцили смо да обновимо део зивописног слоја који је отпао на месту изобразеног Светитељевог Лика. Због објективних околности, њена рестаурација је неколико пута отказивана, а њен поцетак  (као “слуцајно”) се поклопио са празником преноса Нерукотвореног Лика (с Убруса) Господа Исуса Христа. Ујутру 16/29 августа 2001-е године, икона Светог Николаја Цудотворца је скинута због рестаурације и пренесена у трпезарију храма. С великим напором су сликар – иконописац Генадује Иванцин и радници у храму скинули стакло кивота, а када је око 11 сати рад на рестаурацији иконе био заврсен, одлуцено је да се стакло поново стави на своје место. Оно се сликару уцинило прљавим, те је пресао палцем преко њега (на позитиву и негативу Лика се види празно избрисано место у пределу испод Светитељеве браде) И замолио зену која је стајала поред да добро избрисе стакло кивота. Олга Калина – благоцестива самохрана мајка цетворо мале деце, стално долази на Слузбе у храм, је узела то стакло И у одбијеним светлосним зрацима угледала на стаклу сребрни Лик Светог Николаја. Позвали су настојатеља храма. Када је он досао, одмах је пренео стакло са Ликом у олтар И приступио његовом пазљивом проуцавању.

Микроскопске уљане капљице сребрне боје су образовале Лик на прозрацном стаклу, копирајуци и у најтананијим детаљима икону Светог Николаја Цудотворца. Слој изобразеног Лика је толико танак, да га је могуце видети само на тамној позадини са стране. Уљана тецност, која образује Лик, се није сусила нити је мирисала, али када сам поцео да брисем трагове сликаревог палца на Лику, осетило се предивно благоухање. Треба напоменути, да се стакло, на које је пресао Лик, налазило на растојању 1-2 цм од иконе. Најзадивљујуце је било то, да је на стаклу било изобразено оно, цега није било на икони (где се светлела празна плоца и где није било зивописног слоја) и због цега се намеравало да се запоцне са рестаурацијом.

Направљен је фото и видео снимак иконе Светог Николаја и његовог Нерукотвореног Лика. Сетили смо се проналаска Лика Господа Исуса Христа на Туринској Пластаници и зато су урадјени негативи са снимака насег стакла.  И…на негативу се појавио позитив Лика Светог Николаја то јест само стакло и Нерукотворени Лик представљају негатив реалног Лика Светитеља. При прелазу најситнијих детаља иконе на стакло, израз лица и оцију на икони и негативу се веома разликују. Ако је на икони израз Светитељевог Лика милостив, онда је на стакленом Лику – строго и саосецајан.

Оцевидци појаве Нерукотвореног Лика Светог Николаја Цудотворца су били свестеници у насем граду (при цему су неки од њих осецали предивно благоухање у храму), игуманија зенског манастира Ксенија, десетине парохијана.

У данасње време, Нерукотворени Лик веома постују парохијани храма, верујуци људи у насем граду, многобројни поклоници из других градова. Велики интерес су такодје показала многобројна средства масовног информисања како електронска тако и стампа.

Ми смо направили специјални кивот за Нерукотворени Лик Светог Николаја, и у одредјеном тренутку сама икона и Лик су отворени за поклоњење у Свето-Троицком храму града Троицка Цељабинске епархије.

 

Георгиј Николајев

  1. “Знала сам да це помоци”

Било ми је 11 година када сам се крстила. Ускоро после тога моја мама се разболела. Поставили су јој озбиљну дијагнозу и била је потребна операција. То је била вец треца операција – мамин зивот је био у опасности. Ја сам то схватала посто сам недавно била код ње у болници. Није било извесно хоце ли остати у зивоту…Сецам се непрестаног осецаја празнине и страха у куци. Цула сам за Светог Николаја Цудотворца и схватала да нам мозе помоци једино цудо.

Тог дана када је отац повезао маму у болницу, ја сам остала куци сама. Сецам се да сам плакала цео дан, и клецеци на коленима молила се Светом Николају Цудотворцу. Ја не само да сам молила за цудо, вец сам у потпуности била уверена у његову помоц. Знала сам да це он помоци посто није било друге наде. Истина, тако искрено се никада пре нисам молила. Оцито да се тако могу молити само деца.

Неколико сати је просло неприметно. И цудо се десило! Моји родитељи су се вратили радосни. Десило се несто невероватно: нове анализе су оповргавале претходну дијагнозу, па операција висе није била потребна. Лекари су се веома зацудили. Од тада сам знала да ме Свети Николај Цудотворац никада неце оставити.

После седам година после тог догадјаја ја сам се разболела. У поцетку је болест била веома слицна обицном бронхитису, али се стање погорсавало. Досло је до крварења – сто је веома лос знак. Анализе су указивале на типицну туберколозу. Сместили су ме у болницу да би поставили тацну дијагнозу. Треба реци, да су моји родитељи вец тада били у болници са истом дијагнозом. Нико нам није долазио. Али су се молили за нас. Ја сам имала икону Светог Николаја Цудотворца.

Једном је лекар рекао, да це ми сутра урадити поновни снимак, од цијег резултата це зависити да ли цу остати у болници годину дана или це ме отпустити. Увеце сам се дуго молила пред иконом Светог Николаја. Нисам имала тако цисту молитву јос од детињства. Али сам веровала у цудо и једина нада је била у Бога. Молила сам Светог Николаја Цудотворца да се сазали на мене гресну и исцели ме. У једном тренутку сам осетила да ме је цуо. У дуси ми је било лако и мирно. Заспала сам са иконом Светог Николаја у рукама – својом једином надом.

Када су ми ујутру урадили поновни снимак, није било ницега. Лекари су били избезумљени – хтели су да пису цланак о томе. Сви су се слозили у мисљењу да смо моји родитељи и ја имали неку непознату инфекцију, која веома лици на туберколозу. Ускоро је цела породица била куци. Знам да ме је спасло цудо које нисам заслузила. У дуси су ми биле Исусове реци: “Иди и висе не греси да ти не би било горе (Јн. 8, 11). Било је страсно…

Последњи слуцај је био недавно. Опет се мама разболела. Ако узмемо у обзир претходне операције, јасно је да јој је зивот био у опасности. Поново се повратио страх и брига. Опет сам се молила сад вец са оцем. Али како се та молитва разликовала од деције! Уместо молитве није престајао ропот:”Засто?” Али је било јасно засто. Гусиле су ме бесмислене сузе оцајања. Али сам знала да сузама и злобом нецу помоци мајци. Само ме је то подстицало на моју слабу молитву. Отац и ја само се молили Светом Николају Цудотворцу, и Мајци Бозијој пред Њеном Иконом “Неоцекивана Радост”, цитали каноне за болесницу. Молили смо близње да се моле. И моја икона Светог Николаја Цудотворца је опет висила над креветом болеснице. Опет нам је могло помоци само цудо! И оно се десило!

Од свег срца благодарим Господу насем Исусу Христу, Пресветој Богородици и Светом Николају Цудотворцу. Слава Богу за све! Схавтила сам да уколико ми не тезимо здрављу, успеху, љубави, Господ нам сваког момента то мозе одузети, или супротно – подарити. И ниједан цовек нема власт да управља својим зивотом цак нимало. Али ако он с вером замоли Господа, Он це га услисити.  

 

Дарја, 18 година, град Сант-Петербург

  1. Врацање изгубљеног

Десило се то кад је мој муз радио код газде у киоску за продају хлеба. Ја сам тад остала без посла, и били смо веома сиромасни. Церка је са породицом у то време зивела у Воркуту. Буквално са последњим новцем ме је позвала и рекла да се тренутно ресава много тога у њиховом зивоту, и да ми је о свему написала у два писма. Мозете само замислити, ста сам ја све због ње презивљавала и како сам цекала та писма! И она су стигла!

Једном сам музу носила руцак и ставила сам писма у дзеп од капута. Али, када сам се вратила писама није било у дзепу. Оцито сам их успут негде изгубила! Ста се са мном десило!…Потрцала сам назад, прегледајуци сваки центиметар пута, али писма нисам насла. Вратила сам се куци, пала на колена пред иконе, заплакала и поцела да молим Светог Николаја Цудотворца да ми помогне. Молила сам га да ми врати писма. Говорила сам ридајуци, да су она од мог несрецног детета, и да би ми лаксе било да изгубим било колико новца, него та писма.

И у једном тренутку у моју дусу се уселио мир – буквално сам цула одговор на своју молитву. Сутрадан су у постанском сандуцету била оба писма. Неција добра рука их је донела и ту убацила. Ја сам свим срцем захвалила Господу и Светом Николају Цудотворцу за велику милост према мени. Али то није био крај цудима.

Увеце је муз досао с посла – не подизуци поглед. Показало се да је примио лазну новцаницу од педесет хиљада, дао хлеб и кусур, а тад је тај новац скоро био његова цела плата. Исао је куци и није знао како да ми то саопсти: то је знацило да цемо гладовати не један дан, а ја сам и тако економисала са сваком копејком. Али у мојој дуси је била таква радост због подарених ми писама, да не само да се нисам узнемирила, вец сам јос једном заједно са музем, захвалила мом брзом помоцнику и великом Цудотворцу за његову милост према нама. Све се десило према мојим рецима: зар нисам рекла да су ми писма драза од новца. Како сам онда могла да досадјујем музу за тај новац?

И тада се десило друго цудо: газда нам је опростио мањак и дао мом музу целу плату. Казем: “цудо”, зато сто тај цовек никада није опрастао ни мали губитак, а у то време педесет хиљада је била велика сума. И ја сам дубоко уверена, да се то цудо не би десило, да сам ја заборавивси на своје реци изговорене у тренутку усрдне молитве, зазалила за тим новцем и окривила муза за непазњу.

То је било искусење насе вере, и Слава Богу, сто нам је дао снаге да га издрзимо. Нека је благословен Свети Николај Цудотворац! Њему ниски поклон и велика захвалност за помоц нама, греснима и слабима.

 

Татјана Иљина, град Сант-Петербург

  1. Покровитељ насе породице

Једном сам купила малу икону Светог Николаја и окацила на зид. Мене цесто боли зелудац. У цетири сата ујутру, изнемогла од боли, клекла сам и помолила се: “Ако ме цујес Свети Николаје Цудотворце, помози – немам снаге”. Болови, који су ме муцили неколико недеља, су престали. Здрава, пуна снаге, оцеквала сам свој јубилеј кроз пола године.

А кроз две године због грехова мојих – исла сам у госте у време Великог Поста, забављала се – поново сам се разболела. И опет сам се помолила пред иконом Светог Николаја Цудотворца: “Помози Свети Оце Николаје! Не могу да ходам, и сама нецу моци своју болест да изнесем. Тада сам у Николајевском храму, испред сваке иконе поред које се налази свецњак, палила свецу”.

Бол је поцела да попуста. Треци дан сам вец могла да устанем и заједно са церком одем из Сестрорецка, где зивим у Петроград, у Николајевски храм. Свети Николај ми је и тамо помогао. Долазим и видим да су остале само скупе свеце, а свецњака има пуно. Упласила сам се да нецу имати довољно новца. Купила сам висе свеца, поцела да обилазим по Цркви и стављам свеце пред иконама. Али осецам да ускоро нецу имати висе свеца, а не могу да купим толико колико је потребно – не могу да испуним своје обецање. Одједном ме церка зове:”Мама, тамо су донели мале јефтине свеце”. Како сам била срецна! Захвалила сам Светом Николају за брзу помоц. Хтела сам да купим те свеце и за куцу, али су се вец продале.

Треци пут ми је у болести помогао Свети Николај Цудотворац, када сам му се у Пасхалној Недељи обратила усрдном молитвом:”Исцели ме ради Васкрсења Господа насега Исуса Христа!”

Једном, када сам вец носила медаљон с Ликом Светитеља Николаја, он ми је у сну показао велику опасност, која је претила мојој церки у вези с њеним послом. Церка је хитно дала отказ, а кроз три месеца је насла добар посао, близу куце.

Свети Николај ме је спасао када ми је на улици присао зао цовек. Врацала сам се из продавнице, а он ме је сназно ухватио за руку и поцео да говори гадости. Увек ми је у таквим ситуацијама успевало да се извуцем из неприлика, а овај пут – никако, цак сам заплакала од оцајања. Помислиа сам да це ме одвуци у пролаз, усред бела дана и да нико неце ни приметити. Подигла сам главу к небу и рекла:”Свети Николаје Цудотворце, помози ми да одем од њега!” Мускарац ми је пустио руку, а ја сам трком пресла пут. Окренула сам се – осецала сам да се с њим несто десава, и брзо сам отисла.

 

Лариса, град Сент-Петербург

  1. Одолевање непријатељима

За време рата је село Плавск, у којем је зивела моја стара тетка Валентина Јевгејевна Озерцковскаја, био окупиран фасистима. Једном увеце су Немци провалили у куцу и тразили храну. Ми нисмо имали ниста. “Нема? Онда погледај! – рекли су непозвани гости. Усли су у двористе и поцели да секу воцњак. Пред домацициним оцима су једно за другим падала омиљена стабла, које је отац посадио, медју којима су нароцито биле лепе јабуке старих сорти. Вратили су се и опет тразили производе. Одбијам. “Онда дај керозин: посто нас није нахранила спалицемо куцу”. Керозин је био сакривен и тетка је рекла да ни њега нема.  “Онда цемо те убити”.

А отац Валентине Јевгењевне је био месни протојереј, који је много година слузио у сеоској Цркви. Он у то време висе није био зив, али су иконе у куци сацуване. Наса породица је посебно постовала велику икону Светог Николаја, која је по предању била цудотворна.

Та икона је била  замотана тканином, и над њом је био цивилук. Поред ње је стајала моја тетка, дрхтеци од страха, када су у собу усла двојица фасиста са аутоматима. Она је одступила један корак и окренула ледја “цивилуку”. Непозвани гости су поцели да пуцају. Био је изресетан цео зид и плафон, али ниједан метак није погодио ни домацицу, ни икону.

Али Немци се нису узнемиравали. Наругавси се они су изасли. С муком су пронасли мало бензина и убацили претходно посуту сламу кроз пукотину на куци, поцевси да пале куцу. Није се разгорело! У зиду, који су фасисти покусали да запале се налазила икона Светог Николаја. Тако је Свети Николај Цудотворац спасао и куцу протојереја Евгенија, и његову церку. Тетка је после рата поклонила ту икону Цркви, у којој је њен отац слузио много година. Али је храм кроз две недеље био затворен и разрусен. Неизвесно је где је нестала икона.

Н. Озерецковскаја

Град Сант-Петербург

  1. Казна за дрскост

Једна млада зена је на празник Светог Николаја цистила двористе. Њен деда, бивси диригент црквеног хора, ју је молио да прекине цисцење, упозоравајуци је да Свети Николај мозе да је казни. Дрско и с подсмехом је одговорила:”Неце бити ниста!”

Ускоро је зена поцела да трази Петенку, свога трогодисњег сина. Нигде га није било! Сви су се узнемирили: где је нестало дете. Ускоро су га пронасли у јами, у коју су бацали сплацине и воду од цисцења. Опрости нам Свети Николаје, сто нисмо постовали твој празник!

Монахиња Марија, град Хелсинки

 

  1. Поред Крста

Родила сам се у атеистицкој средини. Породица, скола, књиге, телевизија и новине су насем поколењу затварале пут за познање Истине. Перестројка и пропаст старих стереотипа су ме усмерили на мукотрпно трагање за смислом зивота. После демобилизације сам схватио да су идеали који су у армији изгледали јасни и неизменљиви, у “цивилном” зивоту су изгледали погресни.

Моје духовне растрзаности су слицне трагањима многих младих људи: рок-музика, неформални скупови, и на крају масонство – слава Богу, само залостан његов облик – и сектаство. На крају крајева сам ресио да прекратим зивот самоубиством. Али ме је Господ спасао. После болнице сам много поцео да цитам Достојевског, затим Соловјева, Иљина, и на крају митрополита Сант-Петербурског и Ладозског Јована. Али главну улогу у мом оцрковљењу је имао Свети Николај. Било је то 1991- е године. Заврсивси институт, био сам распоредјен у далеки град у тајги. Морао сам да путујем преко града Минералне Воде, и неколико дана сам се задрзао у Кислодовску. Последњег дана свог боравка тамо бесциљно сам сетао по граду.

У дзепу ми је остала нека ситнина, и одлуцио сам да удјем у кондиторску радњу. Тамо је била пауза. Неоцекивано сам се насао поред невеликог дрвеног Крста, на којем је висила таблица, са објасњењем да це на том месту бити изградјена Свето-Николајевска Црква. Поред Крста је стајао свецњак. Поред сандука за паљење свеца је дезурала свецарка.

Вец сам се спремио да одем, када су Крсту присле две зене, мајка и церка, које су се разликовале од околине по необјасњивом природном аристократизму. Против своје воље сам се загледао у њих и задрзао се поред Крста. Оне су не зуреци купиле свеце, упалиле их у сандук за приносење зртава и поцеле да се моле. То је за мене било несто несхватљиво, и у то време непоновљиво лепо. Девојци су по лицу текле сузе. Њихове молитве су биле усрдне и искрене. Не знам засто али и мени се плакало. Дуса се испунила досад непознатим умиљењем. Ја сам одједном свим срцем осетио несто јако вазно за цим је зедјала моја напацена дуса.

Те зене су давно отисле, њихове свеце су давно догореле, давно је заврсена пауза у кондиторској радњи, а ја сам све време стајао поред Крста малог, неугледног, који ми је у једном моменту постао драг. Извукавси из дзепа сву ситнину, дао сам свецарки: “Немојте да се љутите на мене сестро. То је све сто имам”. Она се осмехнула и исприцала прицу о сиромасној удовици и њеној лепти. Од тад је то место у Кислодовску нароцито свето за мене. Тамо се сада уздизу зидови велицанственог храма. Сваки пут му прилазим са трепетом у дуси, као да се сусрецем са самим Светитељем.

Касније је Свети Николај Цудотворац спасао мог сина. Управо њему сам се усрдно молио да сацува зивот јос неродјене бебе. Данас ми је теско и да замислим ста би било са мном, да ме тог летњег дана Бозији Угодник Николај није довео до малог Крста, у тренутку ми откривси покров највеце тајне створеног света, ције је име – Истина.  

  1. “Моја вера је постала јаца”

Када сам добила превремене грцеве, понела сам са собом у болницу молитвеник и иконице Спаситеља, Пресвете Богородице и Светог Николаја Цудотворца. Себе сам умиривала само тиме да моје дете неце умрети на празник. Скоро недељу дана беба се налазила на граници зивота и смрти, и свих тих дана сам била веома повуцена у себе – ставила сам иконе пред себе и молила се, молила, молила… 

20-ог октобра се родио син. Он је сам поцео слободно да дисе – лекари су рекли да је то цудо. И дисао је самостално дане и ноци: у болници није био ниједан слободан апарат за вестацко дисање. Говорили су ми да будем спремна на све. Ја сам се молила. Затим је 10 дана и 10 ноци био на реанимацији, на децијој клиници – имао је излив крви у мозак, био је слабасан, лаган…Схватала сам да ми је то искусење од Бога. Моја вера је ојацала. Мој муз је поверовао и крстио се. Успели смо да крстимо сина у болници и дали смо му име Николај. Ускоро се дете опоравило и отпустили су нас куци.

Кроз месец дана су у нас град донели икону Светог Николаја Цудотворца, насликану с том, која се налази поред Светитељевих Мостију, за храм Христа Спаситеља. Наравно понела сам и сина са мном. Детету су предсказали инвалидност и много хроницних обољења. Али ево има вец година како је зив и здрав. С необицним за бебу трепетом прицесцује се Светим Даровима. Озбиљан је пред иконама.

“Свети оце Николаје, моли Бога за нас!”

Јулија, град Екатеринбург

  1. Кандило које се није гасило

У насој целији у Дерјабинку сацувана је неостецена велика икона Светог Николаја. Стајала је поред зида на средини целије и од првих дана насег боравка братија-старообредници су водили посебну бригу о њој. Успевали су да на неки нацин набаве уље за кандило, одрзавајуци стално пламен у њему. За празнике су доносили црквене свеце и стављали их поред иконе. Не само верници, вец и безбозници су се са страхопостовањем односили према икони и кандилу које је непрекидно горело, и ниједном нико није допустио не само хуљење, вец цак ни однос без постовања према насој Светињи. Сви смо били уверени да док је икона са кандилом с нама, дотле нас Светитељ цува и заступа, али неце се смиловати на онога ко богохули или цак угаси кандило.

И затворска управа је свакодневно ујутру и увеце пролазила поред иконе, трудеци се да не показе да примецује икону и кандило. Само недељу дана пре мог изласка из Дерјабинки, рано ујутру, мом лезају је присао један брат-старобредник и нервозно-узнемирено рекао да је протекле ноци нацелник Дерјабинки, пролазеци по целији присао икони и угасио кандило. Гледам на страну и даље у правцу иконе и видим групе људи, које зуцно расправљају. Једногласно су сви одлуцили да поново упале кандило.

И заиста, за само два-три дана, управа је била смењена, притворена због неких слузбених преступа. Тај догадјај је сназно утицао цак и на невернике. Молили смо се пред иконом сви заједно, тако реци као у Цркви, поцевси на иницијативу самих богомољаца.

Протојереј Михаил Цељцов

 

  1. Иконе су врацене

Једна православна хрисцанка је одлуцила да предје у секту. Напустила је Цркву, и поцела да посецује скупове сектаса, и слуса оно сто они прицају. Од њих је сазнала да иконе не треба постовати. Досла је куци и побацала све иконе. Спремала се да иде на молитвени скуп, и приметила је да јој је остала јос једна иконица – Светитеља Николаја. Узела ју је, изнела на двористе Иибацила је на дјубристе говореци: “Ту ти је место!”

Касно увеце, када се зена врацала куци, на улици је било хладно и мрацно. Падала је киса. Прилазеци куци, угледала је поред врата мокрог и озеблог старца. Он ју је посматрао. “Деда, засто стојите на киси? Удјите у куцу” – “Не могу газдарица ме је истерала”. Зена се загледала боље и препознала у старцу Светог Николаја Цудотворца. Горко је заплакала, покајала се и вратила иконе у куцу.

Татјана Комисарова, град Цистопољ

 

  1. Лековито миро

Мој син није прихватао храну док јос није имао ни две године. Зена ме је позвала на посао и рекла да се налази у теском стању. Имао је високу температуру која се постепено повецавала. Лекар це доци после руцка, и ако детету позли до његовог доласка, треба позвати хитну помоц. Одмах сам посла куци. Син је лезао у кревецу, унезверено гледајуци у плафон и никога не препознавајуци. Када сам се нагнула над његову главицу, срце ми се заледило од страха: био је откривен као новородјенце. Зена је била у предстресном стању, цитала је “Богородице Дјево” и сву наду полозила само на Бога. Клекла сам пред иконе у углу на колена и поцела усрдно да се молим. Затим сам се вратила код сина, и ставивси му руку на стомак, цитала “Оце нас”. Ресили смо да не зовемо хитну помоц. Када је лекар досао, детету је постало боље, а температура му се снизила. Лекар је рекао да дете не мора да иде на реанимацију, вец само да му се дају лекови које це му преписати. После одласка лекара, ја сам уз молитву помазала децаково мало цело и стомак уљем из ковцега у којем су се налазиле реликвије Светог Николаја Цудотворца са додатком мира од његових Мостију. Био је цетвртак – дан посвецен том Светитељу. Син је заспао. Зена је отрцала у апотеку по лекове.

Кроз сат времена дете се пробудило. Имао је нормалну температуру, на лицу му је био осмех и био је покривен. Схватили смо да се десило цудо. Син је оздравио, не поцевси да узима лекове. “Да ли ти је неко долазио у сну?” – упитала сам. “Да” – одговорио је муз. Свети Николај Цудотворац је исцелио насе дете.

Сергеј, град Самара

 

  1. “Многе спасавси од погибије”

Када је поцео рат, наса породица је зивела у Гатцини. Морали смо да се евакуисемо на Урал са једним бројем људи из Путиловске фабрике, где је радио отац. Рано ујутру смо изасли из куце на коњу. Увеце смо досли до Александровке, где нас је засутавила војна патрола. Морали смо да се уселимо у празну куцу на крају села. Није било светла. Мама је ставила неке ствари на под и све нас сместила у десни угао колибе.

Увеце је поцео интензиван напад: Немци су напредовали према Пулкову. Наса противавионска одбрана је одговорила. Било је веома страсно. Скупили смо се у угао и поцели да се молимо:”Господе помози!” Када је део гранате осветлио собу, мама је узвикнула и погледала у супротан угао. Тамо је због одблеска светлости могла да види икону Светог Николаја Цудотворца. Њему смо се помолили.

Одлазеци из Александровке мама је понела икону са собом. Просла је с нама цео рат, а ми смо морали да продјемо кроз три концетрациона логора. Свети Николај Цудотворац нас је цувао и вратили смо се зиви.

Нина Соколова, град Санкт-Петербург

 

  1. Икона с монголским ликом

Десило се то пре триста година. У то време нас крај је био дивљи, са мало људи, богат са дивљаци и зверима. Данас се много тога изменило И само су Сајани сацували неприступацност и велицанственост. 1674. године су на та места досли дрзавници и изградили  насеобину “на најбољем и најпријатнијем месту”. У њу су се настанили козаци. Ту се заврсавала руска земља, а даље је била земља Монгола.

Али Монголи нису хтели да дају ту лепу долину руском Цару, нападајуци местане и заробљавајуци их. Медјутим нису имали успеха у борбама с Русима, јер су Руси имали “ватрено орузје”, а Монголи – “светлосно”.

Једном је досла војска из монголске земље – десет хиљада коњаника. Разбили су привремено номадско насеље на обали реке Иркут, које зе налази насупрот насеобине. “Прилазили су му три дана и три ноцу зестоко нападајуци”. У насеобини је било 34 војних лица. Козацима је нестао барут, па је престала паљба. Монголи, осетивси близину победе, су поцели да се пребацују преко реке Иркут. У њиховом станисту се цуло ликовање. Козаци су поставили стразу на вратима. Скупили су се у Цркву на молитви. Они су унапред знали да их цекају муцења: Монголи су тако увек поступали са заробљеницима. 

И десило се цудо. Врата су се отворила и из тврдјаве је изасао непознати коњаник. Око главе му је светлео ореол. Монголи су кренули кроз отворена врата, али су их зауставиле справе за муцење, збацивајуци их на земљу. Стреле, које су пустене на коњаника су се врацале и погадјале оне који су их пустали.

Поцела је паника: коњи су рзали, застрасујуци људе. Монголи су у страху окренули коње, одступили уз реку и напустили насеобину. Од тад се нико од цланова монголске владе није усудио да наруси границе дрзаве. Стразари, су избезумљени једногласно тврдили да је Свети који је изасао лицио на местане. Крупних јагодица, тамнопут, зрикавих оцију. Презивевси опсаду и радост победе, козаци су зелели да се захвале за цудесно спасење.

Прво су наруцили икону Светог Николаја Цудотворца. Иконописац је насликао Светитељев Лик тацно по рецима стразара. На највисем месту, на обали Иркута се саградили дрвену Цркву у цаст Светог Николаја Цудотворца , веома ретког архитектонског стила, која је имала облик који је подсецао на Крст. Временом је овде настало богато Никољско  козацко село.

Попова, Бурјатија  

  1. Повратак у зивот

Удала сам се рано. Ускоро су досла деца: церка и два сина– близанци. Али породицни зивот ми је био тезак: муз је пио, викао. Када су деца посла у сколу и ја сам поцела да пијем. Морала сам да променим много радних места. И ја и муз смо схватали да не радимо добро, али ниста нисмо могли да урадимо. Мене је цесто возила хитна помоц у нарколоску клинику. Било ми је веома зао деце, и требало је јос само мало па да поцнем систематски да се опијам. Осецала сам да тонем, и да не могу да се извуцем из тог пакла. Сви су оцекивали моју смрт.

…Било је то пре три године. Отисла сам на посао и колегиница ми је поклонила иконицу Светог Николаја Цудотворца, рекавси:”Лена, моли се. Гледај у оци Светом Николају и моли за помоц”. Дала ми је и Свету воду. И ја сам поцела да се молим за своју напацену дусу. Молила сам се свуда – куци, на улици, у превозу – икона је стално била код мене. Слава Богу, моје молитве су услисане. Сломила сам ногу – болело ме је. Затим сам отисла у Цркву и све исприцала свестенику. Он ми је објаснио да треба хитно да се исповедим и прицестим. После примања Светих Тајни све се променило. Господ ми је дао снагу и трпељивост. Престала сам да пијем. Цео зивот је поцео да се мења на боље. Поцела сам да одлазим у Цркву и у капелицу Светог Николаја Цудотворца. По професији сам пекар-кондитер и цео дан сам на ногама. А нога ме је после прелома јако болела. Досло је до артрозе крвних судова и требало је да идем хитно на операцију. Осам месеци сам била у болници. Некако смо с Бозијом помоци презивели то време. Само је муз и даље пио. А ја сам се молила. Лекари су ми на отпусту рекли:”Треба потхитно да промените посао”. Добила сам инвалиднину, али нисам могла да добијем и други посао. Посла сам у Никољску капелицу и купила књигу о подвизима и цудесима старца Захарија. Из ње сам сазнала за Богородицино правило и поцела сам да га цитам. И десило се цудо. Досла сам у Цркву Христовог Васкрсења, исповедила се и прицестила. После слузбе сам присла оцу са молбом да ме благослови и помоли се за то да ми Господ да одговарајуци посао. Свестеник је мало цутао, а затим рекао:”Нама је потребан кувар. Да ли зелите то да радите?” Ја сам била узнемирена, јер је требало да на претходном радном месту ускоро добијем стан: нас петоро зиви у једнособном стану. Али наравно пристала сам: тај посао ми је послао Господ, јер сам се молила Пресветој Богородици. Моји укуцани су се слозили са том мојом одлуком, а познаници и колеге су ме осудили. Тренутно ја радим као црквени кувар. Слава Богу не пијем висе алкохол и дрзим постове. Мој муз се недавно исповедио и прицестио. Надамо се да це и наса деца прици Господу. То је наса кривица сто ми нисмо исли у Цркву и њих нисмо подуцавали. Зивимо у слози – тесно нам је, али се не свадјамо.

Елена, град Цереповец

 

  1. Уразумитељ

Свети Николај Цудотворац ми помазе у току целог мог зивота. Он је мој путеводитељ. 1960. године сам уписао војну сколу. Никако нисам могао да полозим радиотенхику. Нисам схватао ста су то електрони. Мојим колегама са курса је то било јасно, и они су се трудили да ми објасне, али сам ја само тупо гледао у формуле. Наравно, кривио сам себе за своју беспомоцност. Само сам се надао у помоц Светог Николе. Досло је време испита. “Набубао” сам само један део, а други нисам никако могао да схватим. И досао је дан испита. Усао сам у салу, представио се и спремао да узмем питање. Са њим сам повукао и остала питања, која су буквално била залепљена једно за друго. Неки унутрасњи глас ми је рекао да треба да оставим то питање. Када сам узео друго питање и процитао га, мојој задивљености није било краја: то је било исто оно питање које сам “набубао” уоци испита. Одговорио сам успесно и уписао следеци курс. И сто је било јос зацудјујуце неке моје колеге које су уциле током целе године су пале испит. Господ је на следецем курсу просветлио мој ум, и надаље сам успесно уцио. Заврсио сам сколу као један од најбољих дјака.

Виталиј Орлов, град Новгород 

  1. Врацање дуга

Једном је код мог муза досао један његов пријатељ. Он је зарадио много новца и хвалио се показавси огромну суму. Затим је рекао:”Узми овај новац. Остављам их у залог, а Олег це, – тако се зове мој муз, – остало све одрадити са каменом”. “А ако се он не слози са сумом?” – упитала сам. “Ниста, договорицемо се”, – био је одговор. Дао ми је мањи део новца и отисао. Следецег дана сам отисла у Цркву и тамо угледала велику икону Светог Николаја. Била је скупа, али сам је ја ипак купила. Затим сам, посто сам купила свеце, сетила се да новац није мој вец музевљевог пријатеља. Али Олегу нисам ниста рекла. Када је досао Виталиј, пријатељ мог муза, упитао ме је за новац који је оставио у залог. Муз се узнемирио. Тек тад сам му све објаснила. Нисмо имали од цега да вратимо дуг. Олег је одбио да ради за ту суму коју је предлозио Виталиј: рад са каменом је заморан и тезак посао. Обојица су били љути на мене. Ја сам заплакала. Поцела сам да се молим Светом Николају Угоднику: помози ми испасце јос да сам украла…И једног прелепог јутра се будим – и видим новац. Тацно онолико колико ми је требало. Одакле? Питам маму:”Да ли је ово твој новац?” – “Не”. А ја одем до Олега: “Одакле је овај новац?” “Истина, сусетка нам је вратила дуг”. Одлазим до ње – она казе да то није њен новац. Тада сам схватила од кога је новац. Досао је Виталиј и све смо одузили и све се средило.

Светлана, град Перм

 

  1. Васпитавање деце

У насу капелицу посвецену Светом Николају је досла једна старија зена. Дуго се молила, а у оцима су јој блистале сузе. Ево ста је она исприцала:” У насем селу је постојала велика и лепа Црква. Она је затворена у време совјетске власти. Тацније била је затворена за вернике, а отворена за невернике. Крст је скинут, прозори поизбијани, Светиње унистене. Врата храма нису затварана, па су деца после сколе одлазила у Цркву да се играју лоптом. Пела су се на звоно, играла се змурке, викала, и ломила јос то сто је преостало у Цркви. Куци ме је мајка укоревала:”Не иди Нинуска да се лоптас у Цркви. А ако продјес поред – прекрсти се и поклони се”. Моји врсњаци су се спремали да после цасова иду у Цркву и мене су звали. Ја сам се бојала због мајциних реци. Кренем па се зауставим. А сви другови су вец у Цркви: трце тамо, смеју се. Помислила сам:” Мама неце сазнати…” Отисла сам у Цркву. Отворила сам нека врата, скренула у ходник, и зауставила се. Окренула сам се и нисам знала одакле сам досла. Хоцу да изадјем, а излаз никако не могу да надјем. Где год кренем свуда је цорсокак. Исла сам тако, исла и вец се смрацило и постало страсно. Вицем, али се нико не одазива. Села сам на степенисте и заплакала. Мислим:”Нисам послусала маму и нико ме сад неце наци”. Одједном угледам да поред мене стоји старац. Само сам хтела да га питам како да изадјем, а он ми је цутке показао руком. Скоцила сам и посла туда. Окренула сам се, а старца вец није било. Нестао је. Изасла сам, отрцала куци и никоме ниста нисам прицала. Кроз кратко време сам на иконицама које је мама завила у салвету препознала старца кога сам срела у Цркви. Исприцала сам мами о томе. Она ме је мало укорила за непослусност, а затим је рекла да је то Свети Никола Цудотворац. Целивала сам његову иконицу, поново завила и узела је”.

Зинаида Павлова, град Цереповец

 

  1. Цудеса с мојим близњима

Зелим да исприцам два слуцаја цудесне помоци Светог Николаја мојој баки, Гликерији Прокопјевној Казимовој и њеној сестри Марији Прокопјевној. На залост мени су о томе прицали тек после њихове смрти. Баки Гликерији се то десило 1930. године. Зивела је у селу Камени Бор, Николајевског региона, Самарске губерније. Бака је потицала из дубоко верујуце породице, и њен отац је цак био црквени старесина. Њено треце дете Василије је било теско болесно. У народу ту болест називају “псеца старост”. Једном је у куцу свратио седи старац малог раста, с белом брадом и упитао: “Да ли је син болестан?” Бака је кроз сузе одговорила:”И зиви и не зиви, и умире и не умире”. Старац је на то одговорио:”Оздравице и бице твој хранитељ у старости и сахранице те”. Рекавси то – старац је отисао. Гликерија је схватила да старцу није дала милостињу и потрцала је за њим. Али га није било ни у двористу, ни на вратима. После цудне посете Васји је било боље, и реци цудесног старца су се испуниле у потпуности.

Старијој Гликеријиној сестри – Марији – цудесна помоц Светог Николаја се десила када је била у затвору због лазне кривице. Марија Прокопјевна је у колонији морала да ради као праља, цистацица, пастирка. Цак је радила и у пилани. Једном су јој се овце разисле по суми и она је поцела да се моли Богу за помоц. Кроз неко време је подаље угледала седог старца са стапом, који је скупљао овце у стадо. Када су се овце скупиле, старац је нестао. Она је тад схватила ко јој је помогао и поцела да захваљује Богу и Светом Николају.

Нина Кељцина, Самарска област

 

  1. Цудесно упозорење

Отац ми је прицао о цудесној помоци Светог Николаја Цудотворца, који му се јавио у детињству. Растао је у сиромасној породици са много деце у селу Кумак Оренбурске области. Деца су углавном гладовала и радила од малих ногу. У то време је оцу било 10 година. Са младјим братом је скупљао сено за стоку у степи. Волови, таљиге пуне траве. Поред је пролазила зелезницка пруга. Дан је био врео, на небу је било само неколико облацака. Одједном, незнано одакле – појавио се старац с белом брадом до појаса. Имао је добре оци. Рекао је:”Сакријте се децице у јарак под таљиге – процице ураган”. И отисао је. Мој отац је рекао брату:”Ја тог деду нисам никад раније видео”. Потрцао је за њим. А иза зелезницког насипа није било никога. Само се ковиље њисе. Затим је наисао ураган невероватне снаге, са кисом и градом. Дрвеце је цупано из корена. Зелезницки насип је подривен на том месту где је старац просао, и сине су раздвојене. Браца су се спасла по његовом савету: легли су под таљиге и ископали земљу.

Надезда Костјуско, град Цељабинск

 

  1. Мајцин БЛАГОСЛОВ

Ја сам из Лењинграда, али вец 30 година зивим далеко од родног града. Када ми је било 20 година, напустила сам Питер, и мама ме је благословила малом иконицом Светог Николаја, рекавси:”Када ти буде теско, обрати се њему – помоцице ти”. Ставивси иконицу у торбу, одавно сам заборавила на њу.

И заиста, наступила су теска времена за мене. Једне ноци сам се сетила Светитељеве иконе. Мени је и дан данас цудно како се тако мала икона није загубила. Насла сам је и плацуци поцела да се залим и тразим Светитељеву помоц. Нисам знала никакве молитве, молила сам се својим рецима. Молила сам се неколико дана, и све лосе ствари су нестале. Од тад сам поцела да водим рацуна о својој Светињи.

Када сам се једном посвадјала са сестром и наљутила на њу, у сну ми се јавио Свети Никола Цудотворац – изгледао је као на икони. Много тога ми је исприцао. Када сам се пробудила, сецала сам се само једног: не сме се љутити ни на кога. Када сам на лето досла куци, одмах сам отисла код сестре и помириле смо се.

Сад вец има 7 година како сам парохијанка храма Вазнесења Христовог, где се налази и цудотворна икона Светог Николаја. Мозе бити да сам по његовим молитвама и присла Цркви: иако када ми је мајка дала његову икону нисам ниста знала о Богу.

Надезда Гамзева, Татарстан

 

  1. Задивљујуци сусрет

Захваљујуци Светом Николају Цудотворцу десио ми се задивљујуци сусрет. Исла сам с мамом на поклоницко путовање у обилазак московских Светиња. Досли смо у Донски манастир. Поклониле смо се Донској икони Мајке Бозије и Светим Мостима Патријарха Тихона. Мама је знала да се тамо налази и јос једна ретка Светиња – миротоцива мозаицна икона Светог Николаја. Али ми нигде нисмо могле да је надјемо. Вец смо се спремале да идемо, кад је мајка присла једној бедно одевеној старици и упитала је за икону. Она је са задовољством зелела да нам помогне. Ту сетњу по Донском манастиру са њом, која је знала и волела сваки његов камен, памтицу за цео зивот.

Угледале смо и малу капелу посвецену Светом Николају. Унутар ње је дивном топлином зрацила мозаицна икона Светог Николаја Цудотворца. Пред њом је мирно горело кандило, и цуо се лагани поветарац. Зелеле смо да сваки дан овде долазимо. Наса старица је веома волела да буде ту. Питали смо је за име како бисмо је помињали у молитвама, али она није одговорила и три пута је молила за опростај због тога.

Довела нас је до Спаситељеве статуе. “Изаберите место поред Његових ногу. Ох, незахвалних уценика Твојих Господе!” – говорила је она са сузама. Затим је додала:”Ко се од свег срца моли, њему се дају сузе”. Какав је то дар – сузе покајања и умиљења пред Бозијом Милосцу и Благодацу! Тврдо срце не мозе проливати истинске сузе покајања, које су Бозији дар.

Старица је рекла да јој је време да иде, позелела нам је Ангела-Цувара и отисла. Дуго смо гледале за њеном крхком фигуром у устопаним старим сандалама и старом огртацу. Никада нецемо заборавити њено добро лице са цистим, јасним оцима. Ко зна да ли це нас Господ јос некад у зивоту удостојити да сретнемо некога тако смиреног.

Јована, града Вологда

хттп://www.никола-yгодник.народ.ру/

Advertisements

Responses

  1. Срећна слава свечарима !

    Драган Славнић

    • Срећна вам слава оче Антоније нисам знала да вам је то крсна слава!
      То је слава и свих православних хришћана, сви славимо са вама!

      • од мене, име ми није писало.

        • Богом хвала сестрице, молитвама Светог Николе свагда закриљене биле!

  2. Богом срећно и Светим Николом праћено свако ти добро свагда било, брате Драганче…


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: