Објављено од стране: ИстиноЉубље | 16. новембра 2016.

Кад владају они који се уздају у се – народ увек пострада ко кљусе… Пророчанства Светог Игњатија Брајнчанинова – Архиепископ Аверкије

Вести са Грачаничке страже: Среда, 16. 11. 2016. г…

Кад владају они који се уздају у се – народ увек пострада ко кљусе

20161116_19052720161116_19353020161116_193646

    Невероватно опште институционо и медијско, од стране државе, игнорисање чињеница о монструозном потапању немањићке чудотворне Грачанице Светог Архангела Михаила и широком спектру погубних последица масонске бране Ровни – које траје од 9. марта, откако су почели наши свакодневни Православни протести и свакосуботње Литије центром Београда – оригинално је сведочанство о општој уроти свих политичких чинилаца против Светиње Божије Грачанице ове. Све то, из дана у дан, богоборном упорношћу игнорисања само говори о дубини зла, које нам се системски деценијама намеће, и посвећености испуњењу глобалистичких планова чије је семе засејано на овим просторима од масона и антихришћанина Броза. Некада су се наши владари уздали у Бога: имали су духовне старце као главне саветодавце и руководитеље, стављали увек Православље и морал изнад овоземаљских потрепштина (Јевросима своме сину Краљевићу Марку: „Боље ти је изгубити главу, негo своју огр’jешити душу“, Свети цар Лазар бира Христово вечно Царство, увек и довека, наспрам овог трулежног земаљског…). А данас, како јесмо заслужили, владају они који се уздају у себе и у моћ безбожних моћника овога света чије су безличне усрдне марионете постали. Лаж и машта су им темељ завођења народа; србску Свету Веру су спаковали само у Православне храмове исмевајући побожност у јавном животу на сваком кораку; говоре „ништа нам неће пасти са неба“- тј. „нема Неба“; нуде народу плату и вечеру за душу и Веру, а када схвате да  не могу свугде  успети у томе – онда Православне тихо прогоне, исмевају, не презају од одузимања било ког права и привилегија… Исто као што је сам ђаво мучио Свете Христове мученике у време безбожних римских царева… Е сад, ако су нам на власти они који душу вребају – треба имати доказ да се нисмо продали, да смо на супротној страни, да смо на страни Светих Мученика и Свих Светих, са Христовом Истином и у срцу и на уснама… Нека нам је Господ Бог у помоћи да не потонемо са Грачаницом, већ да се вером утврдимо, оправославимо, да би Бог васкрсао и Светиње које поругасмо и нас покајане у Њима… Другога нам пута избављења нема, никакви Путини, Трампови и остале светске приредбе нас неће избавити… једино Једини Православни Бог Живи, и то, ако ми то искрено свим срцем пожелимо…

ИстиноЉубље свима Вама! 

+++

Архиепископ Аверкије Џорданвилски:

Резултат слика за Архиепископ Аверкије Џорданвилски

Пророчанства Светог Игњатија Брајнчанинова

    Наше време наликује на последње. Со бљутави. Међу највишим црквеним пастирима сачувало се тек слабо, помрачено, нејасно, неправилно разумевање слова, разумевање које убија духовни живот у хришћанском друштву, које уништава хришћанство. Хришћанство је дело, а не слово. Тешко је и погледати коме су поверене, или коме су допале шака овце Христове, коме је поверено њихово руковођење и спашавање. Вукови, одевени у овчију кожу, откривају се и познају по делима и плодовима својим. Но то је: по допуштењу Божијем. Тада који буду у Јудеји, нека беже у горе (Мт24;16) – овим је речима, пре више од сто година, њему савремени духовни живот описао велики светилник руски, подвижник и писац, учитељ православно-хришћанског благочешћа: свети Игњатије Брјанчањинов.

    Немамо ли ми, у наше време, много више права да поновимо ове његове страшне и упозоравајуће речи? Јер се у том погледу, у погледу потпуног духовног и моралног пропадања, које је изгледа дошло до крајњих граница, у последњих сто година заиста отишло још много даље, нарочито од времена катастрофалног слома наше отаџбине Русије. Жалосни „прогрес“, по богомудрим речима светитеља Игњатија, јасно сведочи о приближавању краја. И куда даље ићи, ако они, којима су поверене људске душе да би руководили њима на путу спасења, воде не ка спасењу, него ка вечној пропасти? За нас је значајно то, што свети Игњатије, који је од ране младости стремио истинском духовном и врлинском животу, па и сам представљао узор таквог живота, ово не пише без основа, пошто је, како знамо из његовог житија, све то лично преживео…

    Ево на пример, како он говори о савременој епохи у закључку свога Отачника: Од призора који представља прошлост, окренимо се призору који нам пружа садашњост. Шта треба да кажемо о себи? Како да живимо, како да деламо? Одговор на ова питања пронаћи ћемо код древних монаха: они су предсказали нашу ситуацију (наш положај); унапред су указали на начин делања у таквим околностима. У последње време – рекао је један од њих – они који буду истински служили Богу, благоразумно ће се сакрити од људи и неће, као данас, чинити међу њима знамења и чудеса. Поћи ће путем делања натопљеног смирењем, а у Царству небеском ће се показати већима од Отаца прослављених због знамења (4-ти одговор преподобног Нифонта). Какву користну поуку, какву утеху за нас крију те пророчке речи духоносног Оца, који је и сам чинио знамења и чудеса.

    Необично је важан овај савет. Из њега јасно следи: онде где је много буке, саморекламе, тражења популарности, то јест где недостаје смирење, него се тежи слави људској, истицању у очима других због стварних или само умишљених, преувеличаних дела и заслуга, тамо нема истинске ревности према Богу. Чега има? Има: само дволичности – наводи свети Игњатије речи светог Тихона Задонског. Бој се те дволичности – поучава даље свети Игњатије – бој се најпре код самога себе, а затим и код других. Чувај се ње управо стога што је својствена овом времену и у стању је да порази сваког, при најмањем скретању у лакомислен начин живота. Прогањај своју дволичност, изгони је из себе; склањај се од светине која је њоме заражена, која је свесно или несвесно усмеравана дволичношћу, која служење свету прикрива служењем Богу, која тражење пролазних добара претпоставља тражењу вечних, која је порочни живот и душу потпуно предану страстима прикрила лажном светошћу. То је тек једна карактеристика нашег доба коју је разоткривао свети Игњатије, упозоравајући на њу као опитни зналац духовног живота.

    Друга карактеристика на коју је он у својим делима не једном скретао пажњу јесте: нестајање благодатних учитеља истински врлинског духовног живљења и у вези са тим, што данас свако ко искрено жели спасење душе треба да зна: умножавање лажних учитеља, обманутих демонском прелешћу, који цео свет маме у такву обману. Нама је неопходна велика опрезност, опомиње више пута свети Игњатије, како не бисмо примили вука за пастира, нити лакомислено поклонили поверење ономе ко може да погуби нашу душу одводећи је лажним путем. По речима светог Игњатија, наше време је време крајњег оскудевања у духоносним учитељима, па је зато сада готово немогуће пронаћи Старца, попут Стараца-учитеља из раних векова хришћанства: много је сигурније руководити се Светим Писмом и делима светих Отаца. Свети Игњатије се при томе сећа колико је много он сам пропатио због готово сталних сусрета са духовним „руководитељима“, заслепљеним и обневиделим, и колико горких и тешких потреса је због тога морао да поднесе.

    Трећа карактеристика савременог доба јесте: множење различитих саблазни, које човека одвлаче од искреног и нелицемерног служења Богу. Тешко свету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човеку оном кроз кога долази саблазан (Мт18;7). Саблазни се појављују по допуштењу Божијем, као што је и морална беда која их прати (исто) по допуштењу Божијем. Са приближавањем краја света саблазни ће толико ојачати и умножити се, да ће ради безакоња охладнети љубав многих (Мт24;12), и Син човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи (Лк18;8)? Земља Израиљева – Црква, биће оборена мачем (то јест) – погубним насиљем саблазни – и пуста сасвим (Јез38;1). Живљење по Богу постаће веома тегобно. Постаће такво стога, што је ономе ко живи посред саблазни немогуће да одоли њиховом утицају. Попут леда који под дејством топлоте губи своју чврстину и претвара се у најмекшу воду, (тако) и срце, иако испуњено добром вољом, будући подвргнуто утицају саблазни, нарочито трајном, раслабљује се и мења.

    О несрећног времена. О несрећног стања – кличе свети Игњатије посматрајући поразни призор саблазни. – О беде моралне, коју људи не примећују, иако је несравњиво већа од сваке извикане вештаствене беде. О беде, која у времену има почетак, али не и крај, него се наставља у вечност. О беде над бедама, схватљиве само истинским хришћанима и истинским монасима, а недокучиве онима које обузима и упропашћује.

    Златне речи светитеља Игњатија. Па ми сада већ стојимо пред лицем свих тих најразличитијих, безбројних саблазни, које савременим људима отежавају живот по Богу. А имају ли они уопште представу о крајњој погубности тих саблазни? У свету, на наше очи, одвијају се догађаји који производе потресе у души, на пример крвава катастрофа која је задесила Русију, затим стварање безбожних и богоборачких држава, отворена борба са Богом и Црквом, јавно служење сатани; док многи, као слепци, ништа не примећују, чак се и срде кад им се на то укаже (и одговарају): О чему ви то говорите? Ничег нарочитог ту нема. Увек је тако било. И томе слично.– Духовна обневиделост већине наших савременика, – страшно је рећи: међу њима има не мало свештенослужитеља, – саблазни које се сваким даном све више множе и загорчавају живот по Богу, све су то, каже свети Игњатије, видљива знамења отпадништва, о коме пророкује свети апостол Павле у Другој Посланици Солуњанима (2Сол2;3), а које је у наше време већ почело и брзо напредује.

    Устројити живот по Богу – по речима светог Игњатија – веома је тешко због раширености и свеопштости отпадништва. Отпадници, који су се умножили, себе називају и представљају хришћанима, јер тако лакше могу да прогоне истинске хришћане; око истинских хришћана они плету безбројне интриге, на различите начине их спутавају у њиховој доброј намери да се спасу и угоде Богу – како је приметио свети Тихон Задонски. Против слугу Божијих они ће употребити и силу власти, и клевете, и препредене сплетке, и различите преваре и љута гоњења. У последње време ће прави монаси (а то се, коначно, односи на све истинске хришћане) са муком проналазити какво-било удаљено и непознато уточиште, да би тамо могли слободно служити Богу и избећи притиске отпадништва и отпадника који воде у служење сатани.

   Како онај ко види то што се у свету сада дешава, све до већ отвореног служења сатани, може рећи да време још није наступило. Оно без сумње јесте наступило, ако је свети Игњатије о томе наступању већ писао пре више од сто година, показујући и његова очигледна обележја. Ево на пример, колико снажно и уверљиво он пише: Како време одмиче, тако је све теже. Хришћанство се, попут духа, на начин неприметан за гомиле обузете сујетом и служењем свету, али врло лако уочљив за оне који пазе на себе, удаљује од људи, препуштајући их (свет) њиховом паду.

   Овде је нарочито важно да се примети, да они људи који припадају „гомилама обузетим сујетом и служењем свету“, они, што су до те мере обузети сујетом, што су се потпуно предали овом свету који сав у злу лежи (1Јн5;19), по речима Апостола, они што су изгубили духовни вид и због тога све што се сада догађа у свету сматрају потпуно природним, нормалним, са чиме се ваља помирити, они, дакле, отпадништво не виде, не примећују. Страшно их љути кад неко покуша да им отвори очи, јер то им ремети спокојан (грешан) живот и уживање у њему. А ево шта даље казује свети Игњатије: Испуњава се пророштво Светог Писма о томе да ће народи, који су из многобоштва примили хришћанство, одступити од њега. Отпадништво је у Светом Писму приказано врло јасно. Ово пророштво може да послужи као сведочанство колико је тачно и истинито све речено у Писму. Због тога код истинског, заиста верујућег хришћанина, не може бити никакве панике при сагледавању мрачне слике отпадништва, које (слике) се некако сасвим наивно и неразумно боје они, који пре свега не примећују отпадништво и ћуте о њему. Истинити хришћанин зна из речи самог Христа Спаситеља да све то треба да буде (Мк13;7), зато не треба да затвара очи, него је обавезан да се потпуно свесно односи према ономе што се дешава, да правилно процењује и уочава сваки догађај кроз који се отпадништво појављује, да би знао како да се руководи, да га бујица отпадништва и самог не би однела, што лако може да му се деси услед небриге или недостатка пажње.

    Свети Игњатије нам даје упутство: Отпадништво је по Божијем допуштењу – не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком. Шта? Зар то значи да се са отпадништвом треба помирити и прикључити се? наравно да не. Ево шта нам је чинити: Удаљи се од њега и чувај се – то ти је довољно. Упознај дух времена и проучи га, да би, ако је могуће, избегао његов утицај. У наше време важно је упамтити и носити у уму и срцу ову драгоцену поуку великог руског светитеља. Ето зашто је злочинство ћутати о отпадништву, обмањивати и себе и друге да је све у реду и да се не треба узнемиравати без разлога. Ако ми и немамо снаге да својом немоћном руком зауставимо отпадништво, дужност хришћанске љубави нам налаже не само да се удаљимо и да се чувамо, него и наше ближње да заштитимо, да их упозоримо на оно што сами не увиђају. Овде се увек ваља сетити речи једног од највећих стубова наше свете Цркве – светог Григорија Богослова: ћутањем се издаје Бог. Не смемо ћутати када је у питању дело од највеће важности, какво је дело спасења људских душа.

    Окренимо се следећим мислима светог Игњатија, које нам отварају очи пред оним што се сада збива у свету: Отпадништво се од пре извесног времена шири брзо, слободно и отворено. Последице ће бити жалосне. Нека буде воља Божија.– Зар ми то не видимо? До скора је изгледала немогућа оваква потпуна бестидност у погледу духовног живота, коју сада видимо свуда унаоколо, овако јасно одрицање од Христа и одбацивање свих моралних принципа. Не само тајно, скривено, но и јавно, отворено гоњење оних који исповедају истинску веру Христову, постало је данас грозна стварност. Излишно је повлачити било какву паралелу између савремених гоњења вере Христове, у свим њиховим облицима, и оних из праскозорја хришћанства. Тада су хришћане прогонили многобошци, они који нису знали истинитог Бога и познали Христа, а сада разјарено и огорчено Христову веру прогоне они који врло добро знају Христа и Његово учење. Често су то свесни отпадници од вере, који су продали душу сатани за земаљска блага.

    Страшно је читати даља пророчанства светог Игњатија, која се данас пред нама испуњавају: Нека милосрдни Господ заклони остатак оних који верују у Њега. Но остатак је тај мален и биће све мањи и мањи. Може се рећи да се борба православне вере приближава коначном расплету. Само нарочита милост Божија могла би да заустави свепогубну епидемију, да је заустави за извесно време, зато што речи Писма морају бити испуњене. Судећи по духу времена и превирању у умовима, треба претпоставити да ће здање Цркве, које се клати одавно, брзо и страшно бити уздрмано. Нико то не може да заустави, нити да се одупре. Средства којима би се помогло позајмљују се од света, непријатељски расположеног према цркви; али она (та средства) пре могу да убрзају Њен пад него ли да га зауставе.

    Ове речи као да су преписане из стварности нашег времена. Заиста, ми смо сада на неки начин сведоци тог брзог и тешког потреса Цркве. И стварно, мере чије би предузимање требало да помогне, позајмљују се не оданде одакле би ваљало – из области духовне, већ из Цркви непријатељског окружења – из области људских страсти, које не разлучују шта је Божије, а шта људско. На крају, такве мере одиста не само да неће зауставити пад Цркве, него ће га још пожурити. –Чујте, шта ви говорите – кажу неки – о каквом паду Цркве може бити речи, када имамо тако изричито обећање Христово: Сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт16;18). Потпуно тачно, речи Христове су неоспорне. Но, некако се превиђа да се овде не помињу оквири Цркве коју врата пакла неће надвладати. Није речено која ће то Црква да буде: Цариградска, Србска, Бугарска, или наша Руска Загранична Црква, или још нека друга; речено је једноставно: Црква, то јест, да до краја света и другог доласка Христовог истинска Црква неће ишчезнути са лица земље, него ће постојати. Црква ће остати Црква, са свим обећањима која јој припадају и са пуноћом благодати, чак и ако у Њој остане само један епископ са малим бројем верујућих. Сви остали ће бити уздрмани и пашће, биће надвладани вратима пакла, без обзира на то што ће наставити да себе називају црквом.

    Ето о чему говори свети Игњатије и ето шта треба имати у виду ради правилне оцене савремених збивања: Немамо од кога да очекујемо обновљење хришћанства – каже он даље – сасуди Духа Светога коначно су посвуда пресушили, чак и у манастирима, у тим скривницама благочешћа и благодати, а Тело Духа Божијега може да опстане и да се обнови само помоћу њему својствених средстава. Милосрдно дуготрпљење Божије одуговлачи и одлаже завршни расплет због малобројног остатка оних који се спашавају, док остали труле и гњиле досежући пуноћу пропадања. Они који се спашавају треба ово да разумеју, да користе време које им је на спасење подарено, јер њега је све мање и свакоме од нас ближи се тренутак престављења за вечност.

    Ваља схватити и прихватити да је Црква у оваквом положају по вишњем допуштењу. Старац Исаија ми је говорио: Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена могућност да га остваре.– Овакве су поруке упућене непосредно нама, да не бисмо, видећи шта се збива, клонули и коначно пали духом. Најтеже је, ипак, како више пута примећује свети Игњатије, подносити духовну усамљеност. –Себе спашавај. Блажен си ако пронађеш макар једног сарадника у делу спасења; то је у наше време велик и редак дар Божији. Чувај се жеље да спасеш ближњега, да не би он тебе одвукао у погибељну пропаст, што се дешава врло често. Тешко ће за спасење бити време које је већ наступило. Спасавај се да би душу своју сачувао – речено је Духом Божијим остатку хришћана; – тај напор свети Игњатије нарочито истиче, желећи да нас посаветује да будемо нарочито храбри, да нарочито пазимо на себе.

Advertisements

Responses

  1. Какве „доброжелатеље“ у власти имамо тако и пролазимо. Тако ни ми, а ни Црква вероватно нисмо знали да слава Св. Архангел Михаило ове године пада негде после 24. новембра (не зна се кад…)! Наш великодушни Велики Вођа је најавио да ће дати 5000 динара помоћи пензионерима „да преславе“ Св. Архангела и све славе које следе као и административну нову годину. Помоћ ће бити уплаћена у среду 23. ! Тешко оном ко се надао да га Вођа финансијски помогне. Нема уздања у човека него у Бога и у своје руке.

  2. 2017. godina

  3. Радуј се Антоније и почуј шта кажу Светогорски оци:
    „БЛАГОСЛОВ ЈЕ КАДА ВАС РАШЧИНЕ ЕКУМЕНИСТИ“


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: