Објављено од стране: ИстиноЉубље | 16. септембра 2016.

За Грачаницу и Православну Србију – а геј параде назад у Унију! (Литија, субота, 17. 9. 2016. г. испред Владе РС у 15:00 ч. )… ВИДЕО: Монах-немонах Антоније уочи најављене геј параде 2016. на Снази народа

Вести са Грачаничке страже: Петак, 16. 9. 2016. г.

НАЈАВА: Сутра је нова субота са новом редовном нашом Православном Литијом…

За Грачаницу и Православну Србију, а геј параде назад у Унију…

Двадесет седма (27) заредом молитвена Литија Београдом За Васкрс Грачанице и слободу све окупиране Православне Србије имаће овога пута додатни разлог протеста  услед државног терора сатанистичком геј парадом 

Нема прече вести данашњице – од одбране Православља и Грачанице !

Субота, 17. септембар 2016. г. испред Владе РС у 15:00 часова

DSC06022

Сутра у 15:00 ч. од Владе РС креће 27. заредом суботња Православна Литија ка Патријаршији и РТС-у

     Пренос Литије уживо: Ви који имате баш оправданог разлога да изостанете са Православних исповедних Литија (које полазе сваке суботе у 15 ч испред Владе РС), преко потребних Литија и нама самима и свој успаваној Србији, можете их пратити уживо сваке суботе од 15:20 часова на линку: https://www.youtube.com/channel/UCdpLLsL4zKl-Gmj8eEw0L0A/live (Прошле суботе смо имали проблема са преносом уживо, надамо се да ће ове бити све у реду.)

+++

Данас одржана и Литија за очување породичних вредности под благословом патријарха Иринеја

Фараон Вучић и његов посилни патријарх Иринеј – Параде срама или Свете Литије

img_868220160916_18001520160916_165518

    Како и доликује, на молбу неколиких православних братстава, ове године је патријарх Иринеј благословио молитвену Литију за очување породичних вредности, а насупрот за недељу заказане општенародно саблазне параде „геј“ – разврата.

img_933420160916_17575720160916_175042

    Иако је било са благословом  патријарха, било је само три свештеника, док се касније прикључио и још један. Било је народно молитвено уз свештене молебане код Храма Светог Саве, споменика цару Николају и испред Саборне Цркве. Беседа и говора – нигде није било. Елем, иако се многа браћа која организоваше ову дивну Православну Литију углавном клоне наших свакосуботњих Литија – ми смо све које знамо и до којих допире наш глас позвали да подрже сваки Православно исповедни чин на улицама ове окупиране и духовно троване, иначе традиционално Православне земље. 

 

20160916_18403120160916_19564820160916_184428

    Иако је патријарх стидљиво благословио ову Литијну Православну иницијативу народа – ипак, не би на крају Његове Светости да бар дочека верни Православни народ… Очигледно да је патријарх Иринеј кришом благословио ову Литију, али Његовој Светости није „благословило“ његово фараонско замешатељство, г. Вучић, да се и обрати народу.

+++

СТОГА:

Субота, 17. 9. 2016. г. испред Владе креће Православна Литија За Грачаницу и Православље, а против духовног тровања свег народа тзв г. парадама.

А и у недељу 18. 9. 2016. г., сви Православни у Сили Истине и Миру Божијем на улицу негде у центар града, рецимо испред Народне Скупштине где је нпр. заказао протест г. Никола Алексић, или испред Цркве Светог Марка, дакле, у центар града како год можете на мирне протесте. Полиција вас мора пустити на Свете Литургије, ако вас не пусте – забележите их. (У недељу испред Владе неће бити наших протеста, настављамо од понедељка.)

+++

Православне Литије уочи државног терора геј параде …

„Буквално“, гост монах Антоније Давидовић 16. 9. 2016.

ИстиноЉубље свима Вама!

 

Advertisements

Responses

  1. Monaha Antonija i Hrabri Hristoljubivi narod, Blagodat Bozija Da Prati !
    Amin, Boze Daj !
    Podrska Braci i Sestrama !

  2. Помаже Бог,
    ево видим данас нешто нетачно у вијестима:

    ПОКРЕТ ДВЕРИ – – – организовао је данас породичну шетњу ! …
    (Покрет „Двери“ организовао је данас породичну шетњу чији је циљ да се од Владе Србије затражи да породичне вредности и брига о наталитету буду на првом месту у Србији.)

    То јест – слике са литије коју је отац Антоније организовао и редовна браћа која иде на редовне НЕДЕЉНЕ ЛИТИЈЕ, које немају ништа са Дверима.
    Ево читавог чланка:

    http://srbin.info/2016/09/17/odrzane-porodicne-setnje-u-centru-beograda-kao-odgovor-na-paradu-ponosa/

  3. ИСПАДЕ ДА СУ ДВЕРИ ОРГАНИЗОВАЛЕ ЛИТИЈУ – КОЈУ НОСУ ОРГАНИЗОВАЛЕ, НИТИ ИКАДА ПОДРЖАЛЕ (тј. придружили вам се) !!!

  4. За монаха Антонија

    ДУХОВНИ ПРЕОБРАЖАЈ СРБА ЈЕ ПИТАЊЕ ОПСТАНКА
    уторак, 23 август 2016 12:04
    zarkovidovic02ЖАРКО ВИДОВИЋ

    Нисмо суочени само са НАТО него са традицијом западне метафизике која је спонтано упловила у Свет технике као свој свет, свет Запада

    Марко С. Марковић, наш сународник који живи (преминуо 2012; прим. НС) у „расејању”, на „Западу”, у Евроамерици, 29. јануара 1997. је, у Петроварадину, рекао: „Српски народ је осуђен да као нација буде уништен: осуђен је на смрт”.

    Опстанак је могућ само ако Срби схвате ту опасност, своју осуђеност као изазов, али да при томе схвате и то да је спас могућ само под условом Великог духовног преображаја.

    Тај преображај би морао донети, изнад свега и пре свега, Ново схватање историје, битно различито од схватања које су нам наметали не само марксизам и тито-комунизам, него и сама метафизика, метафизичка традиција Запада (из које је марксизам, баш као и нихилизам, неверовање у заједницу, настао).

    Реч је о метафизици и њеном тумачењу историје и заједнице (Цркве и нације) од времена Велике Сеобе (1689-90) под вођством Патријарха Цетињанина Арсенија III Црнојевића, у току Великог Бечког рата (1683-1699), највећег крсташког рата у историји Запада.

    * * *

    Дакле, или преображај, са радикално новим схватањем историје (и заједнице) – или нас више неће бити, а то нестајање би бар четрдесет до педесет годишта наше деце доживело као личну патњу и незаборавно понижење од којег би, као људи, могли да се „излече” само ако им успе да ту патњу и понижење, заједно с нацијом српском, потисну у мрак заборава!

    Стара национална свест, историјска свест заједнице – о Србима као „епском” народу („Ћераћемо се”), или о Србима као народу устаничко-слободарском, тј. о „слободи” као револуционарности, устанцима и бунама – … та свест је као Адам који није разликовао Змију од Анђела… Та историјска свест нам прети смрћу и самоубиством, по моделу Ћосићеве лозе Катића (од Деоба и Времена смрти до Времена власти).

    ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА НЕМОЋ И РАЗОРНА МОЋ МАСЕ
    Живимо у време кад никаквим средствима није могуће спречити учешће „маса” или „гомиле” у политичком животу. Намерно користим ову понижавајућу реч („маса” или „гомила”) и надам се да ћете видети и зашто: „маса” – понижавајућа ситуација човека – није исто што и нација.

    antikaseks06Међутим, учешће толике „масе” у управљању државом (у доношењу одлука) технички је немогуће. Такво учешће би било „непосредна демократија”, која је чак и у античком полису – са веома мало становништва – била краткотрајан и веома редак празник масе.

    Платон тврди – у Законима – да стабилна држава-полис није могућа ако у њој има више од пет хиљада (заправо: „5.040”!) слободних и поседничких породица (домова). У империји каква је Александрова, Аристотеловог васпитаника, становништво је само „маса”, недуховна гомила, па је духовност или духовна обнова империјалне масе становништва немогућа.

    Према томе је и морал немогућ. Зато Платон из духовне елите полиса искључује све оне који теже империји (а то су, по Платону, трговци и морепловци), па и оне који теже епском (тј. сујетном јуначком, Ахиловом) схватању историје; а то су песници, наравно, епски, јер они – за разлику од пророка, мистагога, песника-пророка, мудраца (!) – нису у стању да изазову преображај „масе” у духовну заједницу људи као личности.

    Кад Платон говори о елити и „философији” – тј. о мудрости песника-пророка, свештеника, мистагога, или о мајеутици Сократа (улози „бабице” у рађању личности саговорника из самоспознаје) – онда је то (Његошево) „умно чувство”, тј. у Платона Ум, који се диви битију и у служби је Једног које је Добро и само Добро. нешто битно различито од философије у метафизичкој традицији Запада. Нешто специфично медитеранско (а онда и хришћанско) насупрот „дијалектичком” дуализму (Добра и Зла) метафизике.

    МОЋ ПОЛИТИКЕ
    Због тога стабилну државу, чак и у античком полису (малој држави), могу да заснују само посредници, представници или заступници, у „посредничкој демократији”: да заснују и чувају.

    Политика се тако јавља као делатност и настојање одговорних (или само амбициозних) људи да добију пуномоћ за вршење власти. Политика је тражење, стицање и обнављање пуномоћи (овлаштења) за вршење власти, за управљање, при чему и само управљање (по већ стеченој пуномоћи) неизбежно има и својства политике (да продужи или овековечи пуномоћ) мада управљање (државнички посао) и политика нису исто.

    Карактер политике и политичара зависи пре свега од извора или даваоца пуномоћи:

    • да ли је тај извор или давалац „маса”, „гомила” гласача безличних који представљају само број, а подршку тиранији;

    isuskursum• или је то духовна заједница у којој су људи-грађани сабрани као личности, људи живе душе, отворени духу. Та духовна заједница је историјска (као нација, не племе!) или верска (Црква), склона – ако је духовна – само демократској држави.

    ДРЖАВА, МОЋ И ВЛАСТ ЗАКОНА
    Демократија је остварива и могућа само као демократска држава. Демократија као некакав покрет само је назив за један менталитет који представља нешто друго: заједницу, нешто различито од сваке, па и демократске државе.

    Демократска држава је данас – уз поменуто неизбежно учешће „маса” у политици (у давању пуномоћи!) – стабилна само ако је то власт закона о правима држављана-грађана, без обзира на све могуће (националне, расне верске, образовне итд.) разлике међу држављанима. Власт закона, а не власт људи, па били ти људи већина или чак читаво становништво државе.

    Власт закона (тј. демократска држава) је могућа само ако су државници – као и политичари (опозициони као и владајући) – … ако су они само „слуге закона”: покорне и пожртвоване слуге закона (о правима грађана), који сва своја, евентуална другачија са законом неспојива, лична мишљења и склоности повлаче пред законом: „Закон је и цару цар”, ако је држава правна, јер је и сам цар, као врховни судија, слуга закона, до те мере ауторитативног да закон чак има ауторитет божанства, што хришћански цар (у Римском праву) никад није могао имати!

    Без власти закона нема стабилне државе (и правне сигурности), а без власти закона о правима грађана нема демократске државе ни, наравно, демократије.

    ОДЛУЧУЈУЋА МОЋ МОРАЛА
    Но, да би држава била власт закона (демократска држава власт демократског закона, о правима грађана),

    • или: да би „слуге закона”, државници заиста ставили закон изнад сваке могуће личне склоности и воље;

    • потребан је висок и снажан морал државника: као у магистрата Римске републике, „републикански римски морал”, легендарни морал који је био једина реална основа римског права, римске државности и цивилизације.

    Узалуд је тражити неку „материјалну” основу тога морала, јер тај морал је лична снага државника (магистрата) да се уздигне изнад материјалних услова, изнад ситуације која му годи или која га подстиче корумпира или омета.

    „Човек се доказује на власти”, јер се морално доказује на власти, доказује се као морално биће. Узалудни су и најсавременији устави, закони, установе – стварани највећем могућом мудрошћу (философском, историјском, правном, политичком) – ако њихов темељ и ослонац није чврста стена државничког морала.

    decanilavovi sТај морал је увек лична снага моралног човека (душевна снага), тако да живот и најсавршенијег устава, примењивост и најмудријих и најреалнијих закона потпуно зависи од личности: од сваке појединачне личности која својим поступком може да доведе у питање или да уништи читаво „друштвено здање” устава и закона! Јер држава је власт закона, а власт закона је могућа само у поступцима личности, човека узетог у његовој појединачности.

    Може морал да се тумачи и као класни, сталешки, професионални, партијски, национални, црквени… али су то само називи за разне ситуације у којима се морал увек показује само као лични морал, јер се морал огледа у поступку (као тзв. „ум” поступка, чина праксе, „практички ум”);

    • а поступак је увек личан, јер је слободан (због чега човек и јест одговоран, а закон, као опис поступка, могућ).

    Слобода је, наиме, човекова моћ да одлучује о својим поступцима, па тако и о поступцима вршења или кршења закона…, тако и да одлучује да ли хоће или неће поступити овако како је у закону описано.

    (Закон описује поступке, а не веру и осећања… Обреди изрази, језик, поступци осећања и вере су поступци, а не осећање, о којем човек не одлучује, па је стога у великој заблуди сваки законодавац који тежи да озакони веру, или осећања.)

    Но слобода није сам морал, него нужни услов за појаву морала што значи да ми, знајући шта је слобода и свесни слободе, још увек не знамо шта је сам морал.

    Ми само знамо да је – у животу државе, правне установе, устава, закона, права грађанина – одлучујућа моћ морала, а не моћ државе, јер и тзв. „моћ државе” (у одбрани права грађана, у одбрани сигурности отаџбине и будућности) није ништа друго до моћ морала који може да буде само личан, појава личности у њеној душевној снази, омогућеној човековом слободом.

    Због те одлучујуће моћи морала важно је да бирачи (као извор пуномоћи или овлаштења за вршење власти закона)… имају поверење у изабраног и опуномоћеног државника, веру у његов морал… сигурност да ће се он понашати – не по својим ћудима или тренутним расположењима, не страсно („спонтаношћу страсти”), него – само као орган закона, тј. као „ум државе”, власти закона.

    МОЋ МОРАЛА ЈЕ И МОЋ ИСТОРИЈСКЕ ЦЕЛИНЕ У КОЈУ ЈЕ МОРАЛ УКЉУЧЕН
    Ако судбина државе у сваком тренутку зависи о моралу и моралној снази државника (и држављанина кад је он у прилици – као у рату, кад му је нападнута отаџбина и заједница – да својим чином и пожртвовањем одлучује о судбини државе, дома и уточишта његове заједнице)… ако, дакле, зависи о моралу, онда значи да морал у човековој личности представља душевну снагу којом човек превазилази снагу и силу државе и закона као простих инструмената човекових.

    monasi08(Баш у томе превазилажењу закона као пуког инструмента човековог, снагом душевне личности, је велика тајна мудрости апостола Павла кад, у Посланици Римљанима говори о томе како вера и Нови Завет превазилазе закон и дело Старог Завета. Тумачећи ову Посланицу, Лутер, нажалост, није разумео апостола, ни Православље.)

    Човек има слободу да одлучи о свом поступку и о томе како ће поступити, који поступак ће изабрати. Али снагу превазилажења закона и државе као инструмената, узвисивање над саму државу – да би је тако и заштитио! – … ту снагу не чини сама слобода (којом човек једнако може да служи и злу!), него морално осећање…, тј. „жива душа” тога осећања.

    Морал је осећање дужности: неодољиво снажно осећање дужности коју човек испуњава – не силом „савлађивања” своје личности и природе, не насиљем над својом природом, него – …дужност испуњава уживајући спонтано осећање те дужности; испуњава (насталом, откривеном, трансценденцијом, превазилажењем своје природе) надприродно, благодатно, вером која превазилази природу човековог бића. Превазилази благодатним даровима личности која је јача од државе и која зато и може да државу заштити.

    То осећање дужности је, наиме, трансценденција: тим осећањем човек припада (осећа да припада) духовној заједници која настаје трансценденцијом, а у самој тој моралној личности (превазилажењем своје особе).

    Дакле, морал је осећање дужности које произилази из трансценденције, осећања припадности човекове духовној заједници, а та заједница је историјска… она је историја… зато што везује нас, садашњу генерацију, са ликовима прошлих генерација, почев од Христа, чувајући тако историју као Цркву, континуитет заједнице, као идентитет мој и идентитет моје генерације са ликовима прошлих генерација од Христа до данас.

    То осећање је, наравно, трансценденција, јер само тако може да настане присутност (παρουσία, Anwesenheit) прошлог, коју ће Хајдегер узалуд покушати да прикаже као „само битије” (das Sein) и тиме – тим приказивањем битија (самоистоветности бића) као трансценденције – изазвати забуну која ни до данас није отклоњена.

    Дакле, морал је душевна снага којом је човек укључен у историјску целину и јавља се само у историјској целини човека као бића историје, историјског бића:

    Та целина изгледа овако:

    1. Демократија је могућа само као демократска држава;

    2. Демократска држава је власт закона о правима грађана;

    3. Та власт закона се реално јавља само у поступцима државника и држављана;

    4. Претпоставка тих поступака је слобода (која значи и одговорност);

    5. Та слобода омогућује човеку да, независно о установама државе (које су инструменти и немају моћ деловања)…, да поступа као орган државе. Орган који тако поступа својом вољом, а не вољом државе (јер држава је инструмент, институција, те нема своју вољу);

    6. Моћ да тако поступи има државник (и држављанин) својом слободом, а потребу да тако поступи својом душевном снагом која је морално осећање: потреба тога осећања;

    7. Морално осећање је осећање дужности које произилази из осећања припадности духовној заједници… (опет из осећања!);

    monasi038. Та припадност је трансцендентна, јер осећање је трансценденција (над-битије, превазилажење свог битија), а не само битије (тј. самоистоветност) човека… Том трансценденцијом човек је јачи изнад – не само државе (и сваке стварности) него и изнад сопственог битија, изнад битија које је самоистоветност (савршеност, па зато и апсолутна смртност сопственог бића, од којег, наиме, после његове смрти, не остаје ничег у другим бићима, јер човеково биће је савршено зато што је цело човеково биће у њему). Ипак је човек трансценденцијом душевно снажан, јачи од свог бића (и од своје смртности);

    9. Том трансенденцијом се човек истовремено поистовећује (потврђује свој идентитет) са ликовима прошлих генерација: то се дивно види у Његошевој трилогији Косовског Завета (нације као историјске, континуиране, трансцендентне, небеске, заветне заједнице);

    10. Целина у коју је морал, као душевна снага, укључен… јесте историја у човеку као бићу усмереном ка историји, историјском бићу… Тим бићем историје – тј. бићем у којем се збива феномен историје као континуитета и идентитета заједнице међу генерацијама – …тим бићем историје човек је боголик, христолик, причешћен, литургичан, мистеријски, у духу који је Света тајна. Јер Литургија је тежња као христоликости и појава христоликости. Овим је само назначена целина човека као историјског бића, а том назнаком (наговештајем) се отвара проблем који западна метафизичка традиција (од Аристотела до данас) никад није успела ни да сагледа и прикаже, а камоли реши;

    11. Кад је историјско биће, човек је елита, отеловљење Добра (трансценденције) које зрачи на „масе” и преображава их у нацију: као апостол (Павла Исаковича у Сеобама називају „апостолом”, исмевајући и апостолство. Зато су, као нација нестали).

    А ми Срби смо као нација угрожени у свом опстанку од тренутка кад смо (од 1689/90, Великом Сеобом)… кад смо своју историјску свест и тумачење наше судбине препустили западној метафизици… кад смо настојали да се, на тлу те метафизике (у Панонији угарско-хрватској и у Далмацији латинској), прилагодимо захтевима и вредностима те метафизике.

    Ако управо приказани проблем не решимо, осуда наше заједнице на нестанак биће извршена: тада, с нестанком заједнице, нећемо имати ни морала, ни душевне снаге, ни свести о слободи и одговорности… бићемо бесловесни и кич-маса („турбо-фолк”), осуђена на субкултуру и нестанак…

    Ми нисмо суочени само са НАТО-пактом (који нас је разбио) него са традицијом западне метафизике која је спонтано упловила у Свет технике као свој свет, свет Запада. (Хајдегер је то желео да избегне, али није успео.)

    zarkovidovic03Пропаст у Свету технике прети и западним нацијама, али решење проблема – моралне снаге у целини историјског човека – могуће је наћи само у оквиру православног схватања човека, православне истине о човеку, у складу са речима Христа: „Ја сам истина, пут и живот“: Истина о човеку! Пут човека! Живот душе човека!

    Првобитно објављено у: Зборник Крушевачке философско-књижевне школе, Књига 4, Крушевац, 1997, стр. 163–170. Преузето из: Жарко Видовић, Историја и вера, приредио: Матеј Арсенијевић (Београд: ЗУОВ, 2009), стр. 376–385.

    Светосавска омладинска заједница Архиепископије београдско-карловачке / Стање ствари

    Препоручи текст:


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: