Објављено од стране: ИстиноЉубље | 17. августа 2016.

Потопљена Грачаница- потопила разум безбожних власти… (Вучји сабор на Криту и Нови светски поредак – Драган Милашиновић)

Вести са Грачаничке страже: Среда, 17. 8. 2016. г…

Кад Бог хоће неког да казни, прво му одузме разум – рече Свети Владика Николај, а то се свакодневно јасно види на делима свих политичара данашње поробљене Србије…

Потопљена Грачаница – потопила разум безбожних власти

IMG_4208IMG_4227IMG_4190

    Вода антинародне државно-масонске бране Ровни стагнира и даље… А у Београду, изворишту саблазни свег србског народа, свакодневно и целодневно сведочење За Васкрс потопљене Грачанице и слободу од ове инвазије глобалистичких намета Православној Србији испред Владе РС јесте искра што одржава пламен Православних Литија Београдом, које полазе сваке суботе са истог места у 15:00 часова. Тако нам Бог помогао!

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Готово свака изабрана дневна објава на ИстиноЉубљу сведочи да Православац нема благослов да седи код куће јер је време исповедања и одбране Светог Православља све ургентнија обавеза свих чланова организма Једине Цркве Божије Православне…

Драган Милашиновић:

Вучји сабор на Криту и Нови светски поредак

Почетку рада критског сабора посветио сам текст „Сабор на Криту као глобалистички пројекат“(1), пре свега желећи да верујућој православној браћи и сестрама укажем да, упркос помпезним најавама видљивих организатора (Васељенске патријаршије) и одабраних медија, од овог скупа не треба очекивати никакву добробит за истинско Православље, а посебно не континуитет у односу на претходне свете Саборе, нити остварење толико потребног свеправославног јединства. Напротив.

Стварни циљ Васељенског патријарха Вартоломеја и његове екуменистичке клике, која се устоличила у Васељенској патријаршији, јесте сејање клице трајног нејединства међу православним народима и верницима, као и даља промоција и ширење екуменистичке јереси са намером одрицања од изворних канона и утеривања Православља у некакво братство хришћанских религија у коме би заувек изгубило свој идентитет, али и чистоту и снагу Духа светога.

А све то, опет, ради стварања услова за остваривање папског примата, односно признавања Папе за врховног поглавара свог хришћанства, што није крајња, али јесте најбитнија фаза глобалистичког пројекта стварања јединствене Светске религије.

Зашто је то  потребно Васељенском патријарху?…

Зато што већ деценијама, посебно од 1964. године, Васељенска патријаршија представља од Ватикана (религијског центра савременог глобализма) освојени пункт преко кога папизам делује на подривање канонског Православља, ударајући на темеље његовог учења и организационо устројство, а размере тога можда најбоље открива чињеница да се Васељенска патријаршија у Ватикану назива „Цариградски Екуменски патријархат“!(2)

У том смислу, поменути текст посматрао је Сабор на Криту као глобалистички а не православни пројекат и понудио је одређене аргументе томе у прилог, пре свега указујући на каријерни пут патријарха Вартоломеја и сталну супервизију врха америчке администрације над овим пројектом. Ток Сабора, његова организација, као и начин усвајања саборских докумената и њихов садржај, у потпуности су потврдили исправност оваквог приступа, што нас обавезује да у том контексту анлизирамо и резултате Критског Сабора, јер без обзира што су они са канонског аспекта практично безвредни, ваља очекивати да ће бити коришћени као платформа за интензивирање напада на истинско Православље и подривање његових темељних принципа. Заправо, стварни циљ критског скупа и јесте пружање логистике Васељенској патријаршији за даље, брже и дубље ширење екуменистичке јереси и промоције неопходности папског примата и све формулације и закључци Сабора усмерени су ка томе. Све остало што се тамо дешавало је углавном маскирање суштине, гламурозна представа која ствара привид некаквог дешавања, а у стваријавности обзнањује оно што је заправо одлучено на неком другом месту.

Наравно, ово никако не значи да већина црквених великодостојника која је Сабору присуствовала нису одани изворним православним вредностима и да, долазећи на Крит, нису имали часне намере. Уосталом, добар број њих одбио је да потпише саборска документа или се оградио од онога што је током трајања Сабора препознао као одступање од канона и екуменистичку подвалу. Ово свакако јесте значајно и представља својеврстан пораз организатора (Васељенске патријаршије) али то њих сигурно неће спречити да наставе путем којим су кренули. Путем брисања разлике између Истине и Лажи, Вере и Јереси, Папе и Бога.

Зато ће, сходно правилима глобалистичких игара стаклених перли, они реалност игнорисати и све што им не одговара покушати да замене манипулативним процесима, а од свега што се дешавало на Криту углавном ће експлоатисати две чињенице:

  • да се Сабор догодио (није важно што је био непотпун и лажан) и
  • да су усвојена предложена саборска документа (без обзира што је то учињено одступањем од досадашњих саборских процедуа и без истинског јединства практично ни по једном питању).

Остало ће, сматрају они, учинити време, манипулација и истрајност да се лаж понови довољан број пута.Пошто пишем за српско језичко подручје направићу једну паралелу. Сећа ли се ко, данас, шта се стварно дешавало у Рамбујеу, како су текли „разговори“, шта је писало у понуђеном документу? Мало ко, чак и у Србији! Оно што се памти јесте да Србија није потписала понуђени текст и да је после тога уследило бомбардовање. Баш како су и хтели. Или, шта је заправо тзв. „Бриселски споразум“? Под којом формулацијом је усвојен у српској скупштини? У каквим условима се спроводи? Све то више није важно пред последицама које је произвео и производи. Баш како су и хтели! Глобалисти!

Зато, иако Критски Сабор није био ни Велики, ни Свети са аспекта Православља, могао би то постати са аспекта глобализма. Контролисани медији, усмеравање информација и глобалистички центри који константно управљају манипулативним процесима, следећа су фаза „критског пројекта“ и стога је од велике важности аргументима разобличавати стварне намере видљивих и невидљивих организатора овог скупа. Почећемо кратким враћањем у 1964. годину, време када је практично кренуло оно што је кулминирало Критским Сабором.

ЗАШТО ЈЕ ЗНАЧАЈНА 1964. ГОДИНА?

Иако се први уступак екуменизму који је учинила Цариградска патријаршија десио у јануару 1920. године кроз тзв. Цариградску Енциклику „О Цркви Христовој у свету“(3), у којој се предлаже увођење грегоријанског календара, а јеретичке конфесије се по први пут називају Црквама, као и сестринске, помесне, Православне цркве, дефинитвно опредељење за екуменизам и улазак у папску орбиту за Васељенску патријаршију практично је обнародовано током јануара 1964. године приликом сусрета Васељенског патријарха Атинагоре и Папе Павла VI у Јерусалиму, на Маслиновој Гори.

Био је то први сусрет поглавара Рима и Цариграда после 526 година и почетак нове ере у историји екуменизма. У заједничком саопштењу стоји: „Два ходочасника … моле Бога да овај сусрет буде знак и предигра будућих догађаја за славу Божију и просветљење његовог верног народа“…

А та два „ходочасника“ нису губила време. Већ следеће године, од 21до 23. новембра 1965. мешовита католичко-цариградска комисија проучавала је догађаје из 1054. године и израдила заједничку декларацију о укидању екскомуникација између Рима и Цариграда. Само укидање обостраног изопштења, односно скидање међусобних Анатема, догодило се 07.12.1965. године, кроз истовремено обављање свечаних служби Божијих у Риму и Цариграду, уз присуство делегација друге стране. Папину делегацију у Васељенској патријаршији предводио је кардинал Лауренцио Сехан, а васељенску у Риму митрополит Мелитон. Прочитана је и заједничка декларација у којој је, поред исталог, констатовано да се анатеме „предају забораву“ и да нема препрека даљем зближавању двају Цркава као сестринских.(4)

Занимљиво је да је члан Васељенске делегације у Риму тада био и двадесетпетогодишњи ђакон Вартоломеј Архондони. Шта ради ђакон, нанјижи степен црквене јерархије, у тако високој делегацији, запитаћете се? Учи и спрема се, наравно! Јер, тај ђакон данашњи је Патријарх Вартоломеј,видљиви организатор скупа на Криту! Нема случајности, ни импровизације, у глобалистичким играма стаклених перли!

Но, да се вратимо освајању Васељенске патријаршије од стране екуменске јереси и њеног стављања у службу интереса Рима. Крајем јула 1967. године Папа Павле VI чини службену посету Атинагори (што је прва посета једног Папе од почетка VIII века), а у октобру исте године овај му узвраћа посетом Риму (првој од 1451. када је Рим посетио Патријарх Григорије). Посете су биле праћене заједничким ритуалним богослужењима, која су симболизовала међусобно јединство двају Цркава уз папски примат и на неки начин заокружиле оно што је започето 1964. Промовисале су Васељенску патријаршију у  Цариградски екуменски патријархат.(5)

Од тада до данас нема дилеме коме служи Васељенска патријаршија, односно куда ју је повео  Атинагора, екуменистички Патријарх, ново-еонски „реформиста“ који је 18. година богослужио као архиепископ Северне и Јужне Америке (!) и масон 33. степена Шкотског обреда! А управо тај масон у одори православног патријарха рукоположио је за свештеника, далеке 1969., Вартоломеја, свог будућег наследника на Васељенском трону.

ЕКУМЕНСКА МИСИЈА ПАТРИЈАРХА ВАРТОЛОМЕЈА И СКУП НА КРИТУ

О каријери Патријарха Вартоломеја везаној за школовање и контактима са америчком администрацијом већ сам делимично говорио у поменутом тексту „Сабор на Криту као глобалистички пројекат“, а овде ћемо се осврнути на његово службовање. У том смислу његова каријера је типичан пример глобалистичког одабира и припремања за будућу мисију. Обратимо пажњу да је он још као ђакон део великог екуменистичког ритуала патријарха Атинагоре којим се Васељенска патријаршија приводи папству, односно постаје „Цариградски Екуменски патријархат“ и као прво-иницијант екуменизма он добија све наредне чинове, од свештеника до патријарха.

Само три године након рукоположења за свештеника од стране патријарха Атинагоре, његов наследник Деметрије I именује га, 1972. године, за директора патријаршијске канцеларије, а на Божић 1973., и за  Филаделфијског митрополита (место директора канцеларије је задржао).(6) Од марта 1974. године до устоличења за Васељенског патријарха био је члан Светог Синода као и многих синодских управа. Под папском сенком и уз помоћ дуге језуитске руке на Васељенски трон успиње се 1991. године, одакле креће у мисију за коју је припреман – отворено ширење екуменистичке јереси на свим нивоима, односно  привођење овом учењу што већег броја помесних православних цркава, уз подразумевано обезбеђење папског  примата. Круна ових његових активности су свакако сусрет са Папом Фрањом крајем маја 2014. у Јерусалиму, и посета Папе 29. новембра исте године Васељенској Патријаршији, као и недавни скуп на Криту.

Поменути сусрети током 2014. године, практично су пратили линију историјског сусрета Патријарха Атинагоре и Папе Павла VI из 1964, чију су 50-годишњицу обележили, али су донели и потписивање низа значајних докумената о међусобном приближавању и нова заједничка ритуална богослужења, а о ономе шта нам доноси скуп на Криту више ћемо говорити у другом делу овог текста.

Ови сусрети посебно добијају на значају у контексту одлуке креатора униполарног света да максимално убрзају активности на стварању јединствене светске религије, као неопходног идеолошко-кохезионог фактора планираног новог светског поретка, након чега је практично извршен језуитски пуч у Ватикану – Папа Бенедикт XVI поднео је „оставку“ (што је први такав случај после 700 година) а за вођу пројекта 13.03.2013. практично је инсталиран искусни језуита Хорхе Марио Бергољо (Папа Фрања), који је постао први Папа из редова Језуита у историји римске цркве.

Пошто је вођа одређен одмах се кренуло у први и најзначајнији корак тог пројекта –  обједињавање „хришћанства“ под папиним вођством (приматом), у чему се од екуменске Васељенске патријаршије очекује пун допринос наметању те идеје осталим православним црквама. И у том смислу деловао је Вартоломеј како приликом својих сусрета с Папом Фрањом 2014, тако и организујући симулацију православног Сабора на Криту.

Занимљиво је да се читав процес одвија под будним оком америчке администрације, која у последњих десетак година одржава интензивне контакте са Васељенским патријархом Вартоломејом на највишем нивоу. У том периоду он се са Билом Клинтоном сусрео 1997, а  са Хилари Клинтон у време њеног четворогодишњег мандата као државног секретара (2009-2013) чак три пута. Током 2009. два пута се састао са Бараком Обамом, а са актуелним државним секретаром САД, Џоном Керијем, састао се 2013. године.(7)

Ипак, као посебно значајне издвојио бих сусрете које је Вартоломеј имао са потпредседником САД, Џозефом Бајденом, језуитским ђаком и човеком који последње две године Обаминог другог мандата, из сенке, врши тиху супервизију Обамине политике. Први њихов сусрет одиграо се 2009. у Вашингтону, други 2011. на Фанару, а трећи се догодио 24.11.2014., такође у седишту Васељенске патријаршије, само неколико дана пред „историјску“ посету Папе Франциска (Фрање).(8) Случајност? Може бити, али ипак да констатујемо да су том приликом  разговарали више од сат и по, од чега око 40 минута у четри ока. Није лоше нагласити ни да је 2015. Васељенска патријаршија одликовала Бајдена својим лауреатом за људска права „Патријарх Атинагора“, упркос познатој чињеници да је овај „хуманиста“ отворени анти-руски јастреб и човек који је подржавао бомбардовање Србије, а остао је упамћен по изјави коју је 01.08.1993. дао za CNN: “Срби су неписмени дегенерици, силоватељи, убице беба, касапи и агресори“…(9)

Надам се да изнете чињенице јасно указују како се од Вартоломеја I није ни могла очекивати никаква друга иницијатива за Православље осим покушаја његове даље екуменизације, односно ширење екуменске јереси на помесне Православне цркве. То је његова мисија и мисија последњих времена (о којој је по Јеванђељима и сам Исус говорио). То су најавили његови сусрети са Папом Фрањом, то је показао и скуп на Криту. Свакако да ова опредељења и активности Вартоломеја нису непознати поглаварима аутокефалних Православних Цркава, па је питање од највећег значаја зашто је већина њих пристала да уопште учествује на критском скупу и ради на његовој примреми? Да ли је, код њих, потреба за јединством Православља пред искушењима времена садашњег надјачала очекивану опасност од офанзиве екуменистичке јереси, или је дугогодишњи Вартоломејев рад иза кулиса екуменистичке погледе учинио много раширенијим него што мислимо, показаће време.

ТАЈНЕ СЛУЖБЕ, МАСОНИ И СПОНЗОРИ

Поред званичне америчке политике велико интересовање за рад критског скупа показале су и највеће западне тајне службе, пре свих ЦИА, али и МИ-6, ФБИ и БНД, грчка регуларна масонерија, НВО организације са Сорошевог списка и приватне америчке безбедносне агенције. И то не само у смислу прикупљања обавештајних података већ у смислу тајног уплива на његов рад и доношење одлука, а да би у такву позицију дошле користиле су се новцем, односно линијом спонзорисања овог скупа.

Укупан буџет овог Сабора износио је 2,5 милиона евра, од чега је 1,5 милиона дошло из САД (пола од добротворних прилога америчких Грка, а пола из америчког невладиног сектора), што је из Америчке архиепископије потврдио отац Александар Карлуцос у изјави за руску агенцију РИА. Отац Карлуцос је, иначе, дугогодишњи сарадник америчких тајних служби, у Васељенској патријаршији задужен за комуникацију са утицајним пословним круговима и властима у Сједињеним Државама, сакупљач добротворних прилога из Америке и човек од максималног поверења патријарха Вартоломеја, а био је члан Управног одбора тзв. Критског Сабора(замислите ту свеправославну саборност коју уместо Светог Духа води  УО).

Иначе, отац Карлуцос је комшија и пријатељ са Џорџом Сорошем у елитном делу Њујорка Саутемптону, обезбедио је прве контакте породица Буш и Мицотакис (бивши грчки премијер), пријатељ је бившег директора ЦИА Џорџа Тенета (који има грчко порекло), а иако су им државе готово непријатељске, добро познаје и турског исламисту Фатулаха Гулена који отворено ради за америчке интересе. Сматра се да је најзаслужнији и за „преобраћење“ Алексиса Ципраса из антиглобалисте у обичног америчког пиона. Дакле, нигде вере, само новац и глобализам око оца Александара Карлуцоса, човека из сенке критског скупа.(1)

Иако је информација да је део новца за критски скуп директно обезбедила америчка влада званично демантована, остаје чињеница да се неке америчке компаније које су биле спонзори овог скупа финансирају директно из буџета Владе САД. Примера ради, интернет комуникацију за више од 500 учесника скупа и новинара обезбедила је америчка компанија „Винд“ која ради и за америчку владу, а позната је као неслужбени „дистрибутер информација“ за потребе америчких служби. Будући да је ту услугу донирала јасно је да трошак пада директно на терет буџета САД. Америчким донацијама изнајмљивана су возила, плаћени су возачи за све дане Сабора, здравствене услуге, осигурања, па чак и монтирање нових клима уређаја у прес-центру! За мере безбедности, поред грчке полиције, бринуле су приватне компаније за безбедност, од којих су две америчке.(2)

Поред оца Карлуцоса, друга важна личност која везује критски Сабор, западне обавештајне службе и савремени глобализам је Алекс Рондос, специјални представник ЕУ за Рог Африке, кућни пријатељ Џорџа Сороша и утицајни промотер глобалистичких интереса у православним земљама.

Иако је држављанин Грчке школовао се у Британији и неко време радио као новинар енглеског „Западно-Афричког магазина“(West Africa Magazine), а затим прешао у „Католичку службу помоћи“ (Catholic Relief Services), католичку америчку НВО под контролом Језуита. Под Сорошевим утицајем 1992. године оснива НВО „Мећународна православна добротворна организација“(International Orthodox Christian Charities – IOCC) која убрзо добија покровитељство Цариградске патријаршије и постаје значајан канал у остваривању глобалистичких интереса у православном свету (Русија, СР Југославија, Блиски исток). Примера ради IOCC је непосредно пред НАТО бомбардовање имао своје мисије на Косову и Албанији, а сам Рондос био је један од саветника Отпора пред Пето-октобарски пуч, саветник Михаила Сакашвилија након грузијске обојене револуције, а сматра се да је учествовао и у креирању украјинског Мајдана. Он је, такође, члан Европског одбора за међународне односе, европске филијале највећег америчког глобалистичког центра – Савета за међународне односе.(3)

Мислим да интересовање човека са оваквим педигреом за донирање критског скупа говори само по себи и да интереси које он заступа никако не могу бити на добробит Православља. Напротив. Обратимо пажњу да се оснивање његовог IOCC-а (1992.) дешава одмах  након успињања Вартоломеја на Васељенски трон (1991.) и да Патријаршија практично одмах прихвата покровитељство над овом НВО чиме је легитимише за деловање у православном свету! Мислите ли да је то случајност или, као ја, да су ови догађаји део једног глобалистичког пакета за освајање православља изнутра?!

У сваком случају и ове чињенице указују да је Критски „сабор“ био догађај који није био инспирисан милошћу и силом Духа Светога,  нити исконском православном вером светих Отаца, као ранији Сабори, већ интересима савременог глобализма и његовом пројекту Универзалне светске религије (Светске Цркве).

ГЛОБАЛИСТИЧКЕ НОТЕ КРИТСКОГ СКУПА

Завршетак рада критског Сабора праћен је од стране организатора неуобичајеном тишином, нарочито ако се узме у обзир помпезност којом је најављиван и којом је отпочет. Учесници, посебно они који су потписали саборске документе, избегавају да у јавности коментаришу његов рад, а очигледно одуговлачење званичног објављивања тих докумената на сајтовима помесних цркава које су учествовале на „Сабору“ (и то свим) указује на постојање одређене манипулативне стратегије којом се управља из једног центра и која чека да опадне интерес верујуће православне јавности за овај догађај, или да противници изађу са аргументима који ће касније бити анализирани и коришћени за формирање адекватне стратегије у реализацији планираних циљева.

Но, противници овог скупа не обраћају превише пажње на тактизирање и изнели су заиста мноштво аргумената због чега се скуп на Криту не може сматрати свеправославним, ни светим, ни васељенским, па чак ни Сабором, у чему посебну тежину имају сведочења и објашњења учесника који су одбили да потпишу саборска документа, али и ставови помесних Цркава које су одбиле да на Сабору учествују. Приметно је да ни организатори скупа на Криту, ни учесници који су потписали тзв. саборска документа ничим не реагују на аргументе друге стране, нити образлажу своје ставове. То не може бити случајно и носи јасан печат глобалистичке методологије управљања процесима.

У овом тексту ми се нећемо бавити аргументима бројних критичара критског скупа, нити дубљом анализом усвојених докумената, не само зато што је то јавности већ презентовано из много углова, већ зато што у старту полазимо од чињенице да овај скуп није православни већ глобалистички пројекат, чија организација није проистекла из потребе учвршћивања или јачања Православља, већ из нужности учвршћивања уздрманог Новог светског поретка, односно обликовања његове јединствене верске компоненте која му очигледно недостаје. У том смислу бавићемо се неким од елемената који на то указују.

Пре свега, скуп је организован на битно другачијим принципима од ранијих светих Сабора, а начин усвајања закључака и докумената не полази од јединства у Духу Светоме, већ подразумева нешто између парламентаризма и одлучивања елите. „На сабору је уместо правила «један човек – један глас», које су донели апостоли и који су нам заповедили свети оци, важило друго правило: «једна Аутокефална Црква – један глас». Другим речима, право гласа имали су само поглавари Помесних Цркава“,(4) што практично значи да ако поглавар потпише неки документ он се сматра прихваћеним чак и ако га не потпишу друга два члана делегације. На тај начин „Сабор“ се умањује до нивоа поглавара Помесних Црква који имају само проширену пратњу.

Простор за манипулацију који се овим отвара организатори су користили за усвајање свих саборских докумената. Јасан мирис глобалистичке кухиње.

Друго, критски „Сабор“ се није бавио проблемима Цркве и вере, и исповедању живог Христа као претходни Сабори, већ се превасходно бавио проблемима света, ратовима и миром, људским правима, потребом за дијалогом и осталим световним питањима. У том смислу много је више личио на Други ватикански концил, него на било који пређашњи свеправославни Сабор. А јасно је куда то води!

Треће, треба констатовати и чињеницу поделе Помесних Цркава на западни и источни блок, „којима припадају учеснице и неучеснице Критског скупа. Линија разграничења иде у правцу север-југ. Западном блоку припадају све Помесне Цркве држава и народа чије власти воде прозападну и, у мањој или већој мери, антируску политику!“(5) Све оне биле су на скупу иако су неке од њих, међу њима и СПЦ, имале озбиљне примедбе на предложена документа или претходно тражиле одлагање скупа. Може ли ико веровати да ту нема евро-атлантских глобалистичких прстију и да скуп није у једном делу коришћен као део непрекидне анти-руске кампање?

Даље, „Сабор“ је започео рад без претходног признавања одлука и канона свих претходних Васељенских Сабора, што је била уобичајена пракса којом се на почетку рада потврђивао континуитет деловања свих претходних Сабора. Изостанак овог чина јасно указује да Вартоломеј ритуално одриче одлуке свих предходних Сабора и да овај „Сабор“ сматра новим почетком, новим поретком Православља!

Наравно, ту је и документ „Односи Православне Цркве према осталом хришћанском свету“, чије формулације отварају врата даљем ширењу екуменизма и који је одбила да потпише већина учесника, али се ипак сматра усвојеним због напред описаног начина гласања.

Могли бисмо навести још сијасет елемената који показују глобалистичке утицаје на критски скуп, јер их је током „Сабора“ било бар колико и западних обавештајаца на грчком острву. Али, верујем да је и ово довољно да се схвати суштина.

ПАПИНА ПОРУКА О САБОРУ НА КРИТУ

На дан почетка „Сабора“ на Криту Папа је у својој молитви поменуо овај скуп, чиме је очигледно начинио ритуални гест: „Ујединимо се у молитви за нашу православну браћу, зазивајући Духа Светога да својим даровима помогне патријарсима, надбискупима и бискупима (!) који су се састали на Сабору“, казао је Папа Фрања након чега је у то име са верницима измолио „Здравомарију“.(6)

Занимљиво је да се након завршетка „Сабора“, када је уследило ћутање организатора и изостанак званичних превода усвојених докумената, први о резултатима критског скупа огласио управо Папа. У разговору који је са новинарима водио у авиону приликом повратка из посете Јерменији рекао је следеће: „То је био корак напред, мада не 100%. Разлози због којих неколико Цркава није учествовало су искрени … Но, свеједно, први корак је веома важан … Узмимо, за пример, децу, она најпре пузе, као мачке, а потом почну да ходају … Сама чињеница да су Цркве одржале сусрет, како би погледали једни друге у очи, заједно се молили и разговарали, је веома позитивна, и ја сам благодаран Господу за то. На следећем сусрету биће више присутних!“(7)

Умилни змијски језик Језуите!

Папина порука јасна је онолико колико је и увредљиво његово поређење православаца за децом и мачкама. Потпуно. Он критски скуп доживљава као први корак успостављања некакве верске реалности у којој постоји јединствено хришћанство са његовим приматом и сигуран је да ће на следећем скупу бити више присутних. Он зна оно што ми још не видимо, али у овом тексту предсказујемо, да ће бити покренута глобалистичка манипулативна машинерија са циљем да овом „Сабору“ обезбеди легалитет и легимитет који сада нема и очекује да ће она успети да постигне свој циљ.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Ова анализа не оставља никакву дилему шта је био и коме служи критски скуп. Зато и нема потребе за класичним закључком. Зашто се понављати?!

Уместо тога понудићу Вам занимљиво размишљање оца Игора Тарасова, а после њега своју поруку у једној реченици:

„… Али ствар је у томе што се процес апостасије неће зауставити: оно што је проречено неизоставно ће се испунити. Доћи ће до спајања свих ‘цркава’ у једну светску. То се не може избећи, без обзира колико се молили… Јер у њој ће бити крунисан антихрист, који ће обавезно доћи…(8)

А после тога … биће бој на Небу … И доћи ће Трећи Рим …

________________

Одреднице:

 – http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/sabor-na-kritu-kao-globalisticki-projekat/

Екуменизам – Јерко Баришић, Сплит 1973.

  – http://katehon.com/sr/article/svepravoslavni-sabor-ili-korist-za-vartolomeja

– Исто као 2.

– Екуменизам и време апостасије, протосинђел Сава Јањић, Епархија Рашко-Призренска, 1994.

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B0%D1%81%D0%B5%D1%99%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85_%D0%92%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D1%98_I

као 1.

http://www.spc.rs/sr/patrijarh_vartolomej_primio_na_fanaru_potpredsednika_sad_dzhozefa_bajdena

http://www.carsa.rs/skandal-konstantinopoljska-patrijarsija-odlikovala-dzozefa-bajdena/

Извор: „Фонд стратешке културе“

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: