Објављено од стране: ИстиноЉубље | 12. августа 2016.

НАЈАВА: Двадесет друга заредом (22) Литија Београдом за Васкрс Грачанице (субота, 13. 8. 2016. Влада РС у 15:00 ч.)… (Моћ покајања – Свети Јован Златоуст)

Вести са Грачаничке страже: Петак, 12. 8. 2016. г…

НАЈАВА: 

Двадесет друга заредом (22) Литија Београдом за Васкрс Грачанице

Нема прече вести данашњице – од одбране Православља и Грачанице !

Субота, 13. август 2016. г. испред Владе РС у 15:00 часова

DSC06022

Сутра у 15:00 ч. од Владе РС креће 22. заредом суботња Православна Литија ка Патријаршији и РТС-у

     Пренос Литије уживо: Ви који имате баш оправданог разлога да изостанете са Православних исповедних Литија (које полазе сваке суботе у 15 ч испред Владе РС), преко потребних Литија и нама самима и свој успаваној Србији, можете пратити уживо сваке суботе од 15:30 часова на линку: https://www.youtube.com/channel/UCdpLLsL4zKl-Gmj8eEw0L0A/live (Прошле суботе смо имали проблема са преносом уживо, надамо се да ће ове бити све у реду.)

+++

Грачаницу и Православље издати и прећутати нећемо

20160812_200044DSC0132120160812_200230

    Док је вода безбожне масонске бране Ровни данас због кише нарасла још мизерних 10 цм, дотле верни народ Христов на улицама Београда сведочи о часу духовне таме који се надвио над нашим народом у виду гажења Светиња, богозаборава, екуменизма… Зато је велика неопходност Православних суботњих Литија Београдом…

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Свети Јован Златоуст:

Моћ покајања 

    Моћ покајања је чудесна, велико покајање је повратило Давиду пророчки дар Светога Духа чак и после прељубе и убиства. То доказује Св. Златоуст у својој Беседи под називом:

На остатке из 50. псалма, и о покајању…

  1. Хоћу данас да предложим остатке јучерашње трпезе; али љубљени, кад чујеш о остацима и о трпези, не претпостављај ништа чулно. Ми не режемо, наравно, месо, него предајемо духовне мисли; не сипамо вино, него вашој души предлажемо реч расуђивања. Ако од чулне трпезе остане месо на један или два дана, оно се квари и баца; а на трпези ума, ако нешто остане чак и целу годину, оно даје цвет свој и леп мирис. Остало је месо – и од времена искварило се; остале су мисли – и оне дају свој леп мирис…

  1. Појео је неко месо – и подвргнут труљењу; окусио је неко мисли – и руковођен је ка нетруљењу. Појео је неко месо и отригнуо велико зловоније; окусио је неко мисли духовног благоуханија, и отригнуо велику врлину и обрадовао ближњега. Таквим управо јелом хранио се пророк и зато је он говорио: „(отригну) излило је срце моје слово добро“ (Пс.44:2). Опет устају валови, али нека тврдо стоји ум; тресу се тела, али нека се не стресе слух. Гледајте, и добро пазите на моје речи. Ви сте видели јуче цара и пророка како води рат, пада, устаје, побеђује, венчава се, торжествује. Ви сте видели грех, како напада и бива поражен покајањем. Грех је као медвед дошао и оборио (цара), али дошло је покајање и подигло је њега. (Ето) лекарства од рана, (ето) наде спасења. Ви сте видели, како је цар са љубомудријем подносио изобличење, прихватао сечење (операцију), ослобађао се од трулежи (тљенија). Видели сте, како је сијало човекољубље Владике, које оживљава и мртве. Видели сте, како је говорио он: „сагрешио сам пред Господом“, и шта је рекао пророк (Натан): „и Господ је скинуо са тебе грех твој“ (2Цар.12:13). Кратка је била исповест, и још креће излечење и исправљење. Сагрешио је он делима, а покајао се речима. Мигом Божјим (махом) ишчезла је гнојна краста, исцелила се рана, наступило је здравље. Али пророк се није задовољио тиме, него је после исправљења, после исцељења ране, написао псалам, да би за потомство његова страст била лекарство: да би после бродолома остатак његовог брода указао на пристаниште, па из његовог страдања и исправљења да би се научио том истом лекарству и исправљењу и други, ко доживи то исто.

Натпис псалма

И тако, какав је овај псалам, и какав је његов натпис? Да чујемо тачно. „На крају. Псалам Давидов“. Натпис псалма јасно нам указује његово значење; а саме речи псалма довољне су ради изучавања дубине мисли садржаних у њему. Треба при томе знати, да псалам садржи и предсказање о будућности, због чега и има натпис: „на крају“, што значи, да ће пророчанство имати крај (испуњење). И нека нико не сумња, да ли је у време покајања удостојаван велики Давид благодати пророштва. О томе је могуће судити и по другим псалмима, у којима је он изражавао своје покајање. А у тим псалмима, као наравно и у (овом) псалму, који разматрамо, он је јасно указао нама, да он није био лишен благодати Духа. Тако овде он говори: „Духа Твога Светога не одузми од мене“ (Пс.50:13). Ето, он не проси даровање Духа себи, него моли само да Он не буде одузет од њега. Просвећен Духом и провидећи, да ће и народ, којим он управља, упасти у безакоња, да ће трпети за њих различите казне, да ће бити поробљен и постати дошљак у Вавилону, Давид је написао овај псалам, лечећи и сопствене ране, и свом народу припремајући одговарајуће лекарство.

„Помилуј ме, Боже, по великој милости Твојој, и по мноштву шчедрота Твојих (сажаљења) очисти безакоње моје“ (ст. 3). И божанственом Давиду, и заробљеном народу, и многима од нас, који се налазимо у лошем стању (у злом стању), потпуно пристају наведене речи. Велике ране захтевају и сразмерна лекарства; због чега и велики Давид проси, да би се на њега излила пуноћа милости, да би извор шчедрота (сажаљења) изгладио трагове греха. Због тога и грех назива безакоњем, јер је имао у себи двоструко преступање закона. „Опери ме од безакоња мога“. Ти си (Давиде) чуо, шта је говорио пророк (Натан): „Господ је скинуо са тебе грех твој“? И шта још ти тражиш? Ја нећу престати да благодарим, нећу престати да славословим. Изглађено је моје сагрешење, а ја хоћу да буде уништен и траг његов; излечена је моја рана, а ја хоћу да повратим и своју лепоту.

Милост Божја је прибежиште спасења

  1. И тако, припада (Давид к Богу) и говори: „Помилуј ме, Боже“. Не говори о подвизима свог живота (исправљењима), него о човекољубљу Владике, прибегавајући милости, општем прибежишту свих, који су згрешили. „Помилуј ме, Боже“. Милост Твоја је неизречена, превасходи сваку реч, не може бити објашњена: утеха за грешника, она је и за праведника велико утврђење. Не спасавају се само грешници милошћу, него и праведници се ограђују милошћу. А да би ти дознао, да се и праведници укрепљују милошћу, слушај, шта је речено Петру, том стубу (Цркве), темељу (вере), који је управо зато и назван Петром, зато што је вера његова била тврда као камен: „Симоне! Симоне! Ево, сатана тражи, да би вас вејао као пшеницу, али Ја сам се молио за тебе, да не би оскудела вера твоја“ (Лк.22:31,32). Видиш ли, да и праведници имају потребу за милошћу, како ради тога, да би од грешника постали праведници, тако и ради тога, да би, будући праведници, сачували праведност. Ето, и апостол (Павле) је постао такав по милости Божјој: „благодарим Христу Исусу, Господу нашем, што ми је дао силу и сматрао ме верним, одредивши на служење, мене, који сам раније био хулник и гонитељ и пакосник“. Па како се он спасио? „Али, ради тога сам ја и помилован“ (1Тим.1:12,16). Видиш ли, да се и он спасио милошћу. Он је гонио и прогањао Цркву, разграбљивао виноград, био је вук. Читао је пророке – и газио пророчанства. Знао је пророке, као ревнитељ отачког закона, али није знао Онога (Спаситеља), о Коме су они прорицали. Па како је он био помилован? „Савле, Савле! Што ти Мене гониш?“ (ДАП.9:4). О, човекољубља Владике! О, снисхођења! Бог говори човеку: „што ти Мене гониш?“ Он подражава Своме Оцу. А Овај (Отац) говори народу јеврејском: „Народе Мој! шта сам Ја теби учинио и чиме сам ти учинио неправду и чиме сам те увредио? одговори Ми“ (Мих.6:3). Тако и Син Његов говори Савлу: „Савле, Савле! Што ти Мене гониш?“ А шта Савле (каже): „Ко си Ти, Господе?“ Одмах је признао Њега за Владику: такво је његово благоразумије. „Ко си Ти, Господе?“ „Ја сам Исус Назарећанин, Кога ти гониш“ (ДАП.9:5). О, мудрости Владике! Зашто није рекао: Ја сам Син Божји, Ја сам Првоначално Слово, Ја сам (Бог) Који седи са десне стране Бога Оца, Ја сам (Бог) Суштиј у образу Божјем, Ја сам (Бог) Који је прострео небо, Ја сам Творац земље, Ја сам (Бог) Који је одредио међе мору, Ја сам Саздатељ анђела, Ја сам свуда Присутни и све испуњавам, Ја сам превечно Рођени од Оца. Зашто није употребио Он достојно, узвишено и велико име, него је назвао Себе по имену земаљског града: „Ја сам Исус Назарећанин“? Зато што није знао Њега гонитељ (под другим именима). Да је знао, онда, наравно, он не би ни гонио. Није знао, да је Он рођен од Оца; а да је Он био из Назарета, то је знао. Према томе, ако би рекао њему Христос, да Он јесте Син Божји, Првоначално Слово, Творац неба, могао би тада Савле рећи, да то није тај, кога ја прогањам, него други. Јесте ли схватили ви, шта сам ја казао? Ако би рекао њему та велика и узвишена имена, тада би Савле могао рећи, да је то други, а не Тај – Распети. Него да би знао Савле, да прогања Тога – Распетога, Који је прихватио образ раба, и живео међу нама, распетога, умрлога, погребенога, васкрслога, Који је сишао у ад, Господ и говори њему: „Ја сам Исус Назарећанин, Кога ти гониш“, Кога си ти видео и знаш, као (човека) који је живео покрај тебе. Тада је Савле одмах исповедио Његово владичанство. Владика је тако снисходио, како би могао да се узвиси раб, и због тога је раб и добио помиловање.

„Помилуј ме, Боже, по великој милости Твојој“. И хананејка прибегава томе пристаништу. „Помилуј ме, кћер моја зло бесни“ (Мф.15:22). Где је милост, тамо нема испитивања; где је милост, тамо не бива суда; где је милост, тамо се не налажу казне; где је милост, тамо се ради спасења не захтевају докази; где је милост, тамо није потребно правдати се. Ја хоћу само да будем помилован. Зашто ти захтеваш од мене одговор? Ја просто молим за милост, за спасење. „Помилуј ме, Боже, по великој милости Твојој“. Ти си (Давиде) рекао: „великој“ (милости), кажи – колика је? Не знам; а да је велика, то знам, и да измерим не могу, и да обухватим нисам у стању. Не знам количину милости, не достиже то моја мисао, не може да изрази језик. Али видим обилни плод милости. Наравно, ако она не би била веома велика, не би се многи спасли. Ту милост показао је и Његов Син. Кад је дошао на земљу, Он је све спасио по Својој милости. „Помилуј ме, Боже“, то је пристаниште, пуно тишине, које бура не бије валовима. Велика је бура мојих грехова, али велика је и безбедност човекољубља мога Владике. Он је постао човек – ето дела милости; ушао је у девичанску утробу – ето дела човекољубља. Он је постао оно, што си био ти, да би ти постао оно, што ти ниси био, – ето дала милости. И одмах по доласку Свом кога је призвао? Звездаре. После њих кога? Цариника. Затим? Блудницу. За њом? Разбојника. После њега кога? Хулника (тј. Павла).

Господ грешнике призива на покајање и спасење

  1. О, нових и чудесних дела! Први плодови призвања (настали су) од тираније греха. Зато што је васељена била у беди; зато што су једни били погружени у нечестије (под тиранијом безбожности), други су били у јудејству и очајању држани грехом. Због тога Господ, кад се јавио на земљи, у почетку је призвао као првенце људе, који су претходно грешили, да затим нико не би очајавао за своје спасење. Јеси ли ти нечестив (безбожан)? Сети се звездара. Јеси ли ти грабљивац? Сети се цариника. Јеси ли ти преступник? Сети се блуднице. Јеси ли ти убица? Сети се разбојника. Јеси ли ти безаконик? Сети се Павла, хулника, а затим апостола; ранијег гонитеља, а затим јеванђелиста; ранијег саблазнитеља (обмањивача), а затим руководитеља бракова; ранијег корова (плеве), а затим пшенице; ранијег вука, а затим пастира; ранијег олова, а затим злата; ранијег морског разбојника и погубника, а затим крманоша; ранијег рушитеља Цркве, а затим чувара Цркве; ранијег разоритеља винограда, а затим насадитеља (одгајивача); ранијег рушитеља храма, а затим зидара. Јеси ли ти видео злобу, која премашује границе? Јеси ли видео врлину, која усходи? Јеси ли видео раба? Јеси ли видео човекољубље Владике? И не говори ми: ја сам хулник; не говори ми: ја сам гонитељ, ја сам преступник; ти имаш примере за све (грехе). И тражи спасења, у каквом хоћеш пристаништу. Хоћеш ли у новом (завету), хоћеш ли у старом? У новом је Павле, у старом је Давид. Не износи ми изговоре, не оклевај. Јеси ли ти сагрешио? Покај се. Јеси ли ти сагрешио безброј пута? Безброј пута и покај се. То лекарство ја стално употребљавам и њиме смиравам упалу. Знам, како се смућује савест код грешника; знам, какво је њихово очајање. Приступа ђаво оштрећи мач са оваквим речима: сву младост провео си ти стидно, цео живот свој погубио си. У почетку си био блудник, затим си грабио, предавао се љубостјажанију (сувишном стицању), нарушавао си клетву, богохулио си. Каква код тебе може бити нада на спасење? Ти си погинуо. Користи се макар садашњим животом. Ето речи ђавола, а ево и мојих (речи) против њих. Погинуо си? Али можеш да се спасиш. Блудничио си? Али можеш постати целомудрен. Чинио си прељубу? Али можеш добити спасење. Пао си? Али можеш устати. Мало је твоје покајање? Али велико је човекољубље Владике. Убио си (некога)? Али покај се. Сувише си стицао (био си користољубив)? Али исправи се. Чинио си прељубу? Али престани више. Био си рањен грехом? Али исцели се. Док још дишеш, у последњи дан, на самој постељи, кад си при последњем издисају и остављаш поприште овог живота (театар, позориште), и тада се покај. Стешњеност времена не стешњава човекољубље Божје (не спречава). Не говори ми: како и на какав начин? ја сам препун модрица, препун сам рана: па да ли могу да се покајем у последњи дан (да се исповедим)? Можеш, и те како можеш. Моли се, дели милостињу, чини завештање сиромашнима. Ти ћеш отићи одавде, а дело твоје ће остати. И не уводи јеретичко мишљење и не говори ми: како да се спасем? Кад Бог дејствује, не захтевај рачуна; кад се Он брине, не очајавај. Кад је пред тобом лекар, и предлаже ти хиљаде лекова, ти нећеш рећи: како ћу се излечити? – него се препушташ његовој вештини. Ти се препушташ вештини са-раба, сличног теби, и не распитујеш се; а човекољубљу Владике не препушташ себе? Не говори: како? него се диви; не ужасавај се, него прослављај. Али и ја ћу питати тебе: како се спасио разбојник? Цео живот свој провео је он у убиствима, у разбојништву, у крви, обијао је домове, грабио имовину, и није се исправљао, није се кајао, док је живео на земљи. И ето од људи је он био осуђен, а од Бога увенчан. Он није био господар живота, а постао је господар Царства. Овде је он изгубио све, а тамо је све задобио. И како је задобио – кажи ми? Једном речју. А шта је он рекао? „Помени ме, Господе, кад дођеш у Царство Твоје“ (Лк.23:42). И зар је његова реч имала такву силу? Није једина реч добила такву силу, него и човекољубље Владике – у сједињењу са његовим покајањем – учинило је разбојника грађанином неба. Како? Ја не знам како. Не питај ме о начину; ја тражим само спасење и не бринем се о начину оздрављења. Ти молиш лекара: „излечи ме од болести“, и не усуђујеш се питати: како (ће те излечити)? А кад Бог спасава тебе, ти се усуђујеш рећи: како (ће те спасити)? Колико прељубника, развратника, мужеложника, колико насилника пуни тамницу. Хиљаде оптужби, непријатељи огорчени, велика претња. Али само један знак цара (миг) – и они су слободни. Цар, са-раб мој (сличан мени раб, и шта је особито, што је он обучен у порфиру? његова суштина ни мало није изнад моје, он је једног рода са мном), и (он – цар) даје знак – и они су слободни; мала грамата, и осуђени се отпушта. Управитељ не приговара, тамнички стражар не задржава, закони не противрече; него достојанство цара ослобађа сужња. Па зар Бог, Владика анђела и арханђела, не може да спаси једним мигом (махом, знаком)? Притом, цар, ако ослобађа, ослобађа од казне, али не и од греха; а Владика отпушта мени грехе. Он говори: ја нећу да прељубник буде прељубник – и реч Његова постаје дело. Он говори: блудник нека не буде блудник – и реч Његова мења карактер човека и уништава силу греха.
  2. Да би ти сазнао то тачно, слушај. Он је рекао: хоћу да буде небо, и постало је небо; хоћу да буде земља, и постала је земља, и из небића постало је биће. Хоћу да буду анђели, и јавио се лик анђела. И тако, слово Његово из небића производи створења духовна и телесна, па зар не може да разреши и грехове? И шта је грех према човекољубљу Владике? Паучина. Дуне ветар и паучина се распада; Бог хоће, па зар се неће разрешити грех? Све ово ја говорим, не ради тога, да бих вас учинио немарнима, него да бих вас увео у веру највеће наде и најбољег поуздања. Никада не очајавај, о, човече: оним очајањем, којим се очајава у себи. Помисли само: тај велики пророк – ја говорим о Давиду – имајући благодат Духа, после такве смелости према Богу, после мноштва подвига, после толиких победа, виче и говори: „помилуј ме, Боже, по великој милости Твојој“. Ја се пружам ка пучини човекољубља Владике. Шта ти хоћеш (Давиде), кажи ми? Ти си чуо, да је пророк (Натан) говорио: „и Господ је скинуо са тебе грех твој“, – и шта ти још тражиш? Не тражим само то (опроштај греха)! Ја тражим (да вратим себи) своју лепоту, тражим своју претходну смелост (достојанство). „И по мноштву шчедрота Твојих очисти безакоње моје“. Видиш ли, шта он тражи. А како то? Зар није очишћено (твоје безакоње)? Шта још ти хоћеш? „Много пута опери ме од безакоња мога, и од греха мога очисти ме“ (ст. 4). А зашто? Ја тражим велику, највећу блиставу чистоту. „Много пута опери ме од безакоња мога“. Али шта си ти учинио, да би то постигао?

У дело спасења и Бог приноси Своје и грешник приноси своје учешће

Пази са највећом пажњом на моје речи, пази са напрегнутом пажњом. Милост Божја је неизречена, необјашњива, недостижна; она превазилази ум, побеђује разум. Али, иако је таква милост Божја, ипак, да људи, стално миловани, не би постали непотребни (неваљали), она има потребу и за нашим саучешћем. Пази шта говорим: Бог милује; али милује не просто, него говори: дај и ти. Зашто? Као да овако Он говори: тежина грехова твојих је неизмерна; прегрешења твоја су многобројна: Ја хоћу да их олакшам. Па пружи и ти руку: не зато, што Ја имам потребу (за твојом помоћи), него зато, што Ја хоћу, да и ти нешто принесеш у дело свог спасења. А како, ја ћу рећи. На пример, разбојник се спасио и добио разрешење таквог мноштва грехова, наравно, не једино по милости, него и по сопственој вери. Шта он говори? „Помени ме, Господе, кад дођеш у Царство Твоје“ (Лк.23:42). Шта је принео Бог ради његовог спасења? Разрешење грехова. Шта је принео разбојник ради свог спасења? Веру. Колику? Велику, узвишену, која достиже до неба. А да је она таква, ја ћу показати. Јудеји су видели како су мртви васкрсавани, како су прокажени чишћени, како су бесови изгоњени, како се море укротило, како је земља источила воду, како је риба донела статир, како је звезда водила звездаре, како је твар – и небеска и земаљска прослављала Њега (Христа) као цара, – и после свега тога разапели су Самог Владику свога и свеопштега. Разбојник није видео ништа такво, него је видео (Христа) како трпи пљување, оскорбљења (вређања) и подсмевања, – и није се саблазнио тиме, него је признао Њега за цара. Видиш ли, да Он није просто био помилован, него је и сам допринео (свом спасењу)? Јер потребно је да и миловани (који добија милост) нешто принесе за своје спасење. Опет и цариник, будући грабљив и користољубив (лаком, љубостјажатељ), како се спасио? Пролази поред њега Христос и говори му: „последуј за Мном“. И он је устао и следовао за Њим“ (Мт.9:9; Мк.2:14; Лк.5:27). Значи, као што је разбојник принео своју реч, тако је и цариник принео последовање Њему. Шта бива са болеснима, који су држани неизлечивим болестима и који имају потребу за многим лековима? Долази лекар и говори болеснику: потребно је много (расхода) ради припреме лекарства; а болесни одговара: ја не могу дати толико, ја сам сиромашан. Тада лекар говори њему: дај ми толико и толико, а остало ћу ја принети сам. Тако чини и Бог. (И говори:) Дај Ми исповедање (грехова) и сузе и покајање, а остало ћу Ја даровати теби од Свог човекољубља.

  1. И тако, Давид моли да Господ спере његове грехе. А шта је учинио Давид? шта је принео Давид? „Помилуј ме“, и: „много пута опери ме од безакоња мога, и од греха мога очисти ме“. (Јер говори: кроз пророка Натана Ти си ми већ даровао опроштај (греха), и разним несрећама, као огњем и мачем, кажњавао си мене; али ја још имам потребу избављења, пошто сам прихватио многу зловоњу греха (зли смрад). Још једном опери ме, Владико, да би очистио сву прљавштину греха мога). И тако, шта је учинио Давид и шта је принео (за своје спасење)? Он је свршио убиство и прељубу, али принео је сузе и исповедање (греха) и говори: „јер безакоње моје ја знам“ (ст. 5). Овде се врши размена: даје и Бог, даје и спашавани (који добија спасење). Бог је дао милост, а спашавани је дао исповедање (греха). Шта ти дајеш, Давиде, да би се спасио, да би приправио лекарство? „Јер безакоње моје ја знам“. Је ли то дајеш? А зар има човека, који не зна свој грех? Да! Колико је грешника, који нису свесни свог греха! Многи грабе, и нису свесни да грабе; многи су предани љубостјажанију (лакомству), и не примећују своју страст. Многи глобе удовице, а за друге се заузимају. Многи оскорбљавају сироте (притешњавају), и не жалосте се, не плачу, не исповедају своје грехе. Па како се они могу спасити, кад и не знају, да греше?

Потребно је памтити и опроштене грехе ради благодарности Богу, по реченоме у Јеванђељу: коме се више прашта, тај има већу љубав према Богу (Лк. 7:47)

Видео си, како пророк вапије и говори: „Јер безакоње моје ја знам“. (И после дарованог од Тебе опроштаја ја нисам заборавио на свој грех, него стално су мени пред очима слике мојих зала и учињена безакоња: ноћу их видим у сну, а дању ми се приказују на јави). „Јер безакоње моје ја знам, и грех мој свагда је преда мном“. О, благородства душе! Он није предао забораву сећање на свој грех, него већ опроштени њему грех описује. Као на слици, у својој савести видео је он сваки дан прељубницу, сваки дан је видео мрзост (коју је учинио). „И грех мој свагда је преда мном“. Ја видим њега, а Ти не гледај њега (грех); ја описујем њега, а Ти изглади њега. Види, шта бива. Ако ти поменеш свој грех, Бог њега неће поменути; а ако ти заборавиш, Бог ће њега поменути, зато што „Ја“, говори Бог кроз пророка, „изглађујем преступе твоје ради Себе Самога и грехова твојих нећу поменути: напомени Ми ти, па да се судимо; говори ти, да би се оправдао“ (Ис.43:25,26). Због чега ми је потребно да споменем? Због тога, да би био благоразуман (и благодаран), да би знао, да сам Ја теби опростио. Ако увек будеш помињао тежину греха, онда ћеш увек помињати и величину доброчинства указаног теби. Ја сам опростио теби, говори Он, али не заборављај ту милост; Ја нећу помињати твој грех, али ти помињи. Такви су били свети мужеви: своје подвиге они су заборављали (исправљења), а своје грехе су помињали; не као садашњи људи: они на грехе заборављају, а ако учине нешто добро, објављују о томе свима. Јеси ли ти учинио добро? Заборави то, да би Господ твој то напоменуо. Јеси ли учинио зло? Помени то, да би Господ твој то заборавио. Препусти дело Владики твом. Зар ћеш ти представити своје подвиге таквима (исправљења), каквим ће их представити Владика? Ако ти кажеш, ти ћеш их умањити; ако Владика твој каже, Он ће их увећати. Како то, ја ћу рећи. На пример: ти дајеш сиромаху; и ако кажеш кад неко пита, како ћеш рећи? Ја сам видео гладног сиромаха и нахранио сам га. А Он (Бог) како ће рећи? Неће Он тако рећи, него како? Видели сте Мене гладног и нахранили сте Ме (Мт.25:35, ср. 37). Па препусти Њему, Који може рећи много силније; препусти да каже о подвизима Њему, Који говори и велича. А ти говори о својим гресима, да би изгладио њих (тј. да би Бог опростио њих). Али ти се стидиш да кажеш (јавно), што си сагрешио. Говори их сваки дан у молитви твојој. А зашто? Јер нисам ја говорио: кажи са-рабу твоме, који те прекорева (брука), (него) кажи Богу, Који исцељује твоје грехе. Не зато што, ако не кажеш, неће њих знати Бог. Зар Он хоће од тебе да сазна о њима? Кад си ти чинио њих, Он је био присутан; кад си ти учинио њих, Он је био сведок и видео је. Ти си чинио (грехе), и ниси се стидео. Ниси се стидео дела, која те срамоте, а стидиш се речи, које те оправдавају? Кажи овде, да не би тамо казао (морао да кажеш). Кажи и заплачи. У књизи су записани твоји греси; а сунђер су твоје сузе. Плачи, и они (греси) ће се обрисати (отрети); плачи, и књига ће се наћи чиста (празна). Сузе због греха – то је велики сунђер; велика је сила суза. Ја ћу ти рећи, какву силу имају сузе. Шта сматраш ти великим подвигом? Али пази добро (тачно), шта ја говорим. Шта сматраш ти великим подвигом? Ти кажеш – мучеништво. „Нема веће од те љубави, као кад неко положи душу своју за пријатеље своје“ (Јн.15:13). Највећи подвиг је мучеништво, зато што мученици проливају своју крв. Значи, очигледна су дела мучеништва. Мученици проливају крв, а грешници проливају сузе. И да би сазнао, како је велика сила суза: зар је блудница проливала крв? Зар није извор суза она пролила и њима опрала своје грехе? И шта ја говорим о блудници, о нечистој жени? Стуб Цркве, темељ вере, глава сабора апостола, Петар, зар се није одрекао Христа и први пут, и други пут, и трећи пут? И зар је крв проливао он због тога? Зар није изворе суза он пролио и зар није горким плачем очистио свој грех? „Јер безакоње моје ја знам“. Зар немаш ти у дому књигу и зар не записујеш у њој свакодневне догађаје? Имај књигу у својој савести и записуј у њој свакодневне грехе. На пример, овако: кад ти лежеш у своју постељу и тебе нико не узнемирава, онда пре него се предаш сну, узми ту књигу и размисли о својим гресима, расуђујући у себи: да нисам сагрешио данас, било речју или делом?

Гњевите се и не грешите

  1. То управо саветује пророк: „гњевите се, и не грешите; о чему говорите у срцима својим, (о томе) се скрушавајте на постељама својим (до умиљења)“ (Пс.4:5). Ти немаш слободног времена дању: и страх пред старешинама, и беседа са пријатељима, и старање о делима, и исхрана деце, и настојање жене (да оствари своје), и бриге о столу, и хиљаде разних дела развлаче тебе. А кад ти идеш на одар (на спавање), у то пристаниште без валова, где нико тебе не узнемирава, кажи у срцу твом и души твојој: провели смо и данашњи дан, о, душо: и шта смо добро учинили или шта смо зло учинили? Спомени геену: нека страх побуди тебе на добро и задржи од зла. Лежећи на постељи, кад споменеш своје грехе, плачи: и на постељи ти можеш да их изгладиш. Помоли се Богу, и тада се предај сну, пошто засведочиш о својим гресима. Срочи Богу реч, и Бог ће теби срочити реч (сложити, направити). Шта је тешко, шта је непријатно, лежећи у постељи размотрити свакодневне грехе? И кад ти размотриш њих, обеси свој расудак (разапни разум), очисти га, откриј му страх од геене, нанеси му сечење које нема бола, учини над собом страшни суд, учини лакшим твој расудак (разум), да би следећег дана био спор да чини грехе. „Јер безакоње моје ја знам, и грех мој свагда је преда мном. Теби Јединоме ја сам сагрешио и лукаво пред Тобом учинио“ (ст. 5,6). Шта то ти говориш (Давиде)? Ја сам био цар, и једино Тебе сам се бојао. Ја сам био цар и нисам се бојао оног (Урије), коме сам учинио неправду. Он је био мој војник и није могао да ме казни; него ја се због Тебе бринем, да Ти не би захтевао од мене рачун. „Теби Јединоме ја сам сагрешио и лукаво пред Тобом учинио“. (Многих и великих дарова ја сам се од Тебе удостојио и узвратио сам Ти противним делима за дарове, пошто сам се дрзнуо да учиним (дела) забрањена законом. Овим он не говори, да није учинио неправду Урији; јер учинио је он неправду и Урији и његовој жени; али највеће безакоње учињено је против самог Бога, Који је изабрао њега и учинио царем. Добро је додао он и ово: „и лукаво пред Тобом сам учинио“. О томе сведочи и сама историја: „и било је то дело, које је учинио Давид, лукаво пред Господом“ (2Цар.11:27).

Ово може да се односи и на заплењени народ

И ако се ово односи на заплењени народ, и тада (у том смислу) треба разумети ово: „Теби Јединоме ја сам сагрешио“. За твоје дарове ја сам се показао неблагодаран, и преступио сам Тобом дане законе; удостојио сам се многих добара и показао сам се забораван; нисам учинио никакве неправде вавилонцима и претрпео сам од њих велике неправде. „Тако да Ти будеш праведан у судовима Твојим и да победиш, кад будеш судио“. Самом себи, говори, ја сам припремио беде; а Твоја правда блиста и тако. У време суда, кад буде представљено оно, што сам ја добио од Тебе, и њему буде противстављено оно, што сам се ја дрзнуо да учиним, Ти ћеш се јавити праведан и човекољубив, а ја ћу се показати преступан и неблагодаран. Наравно, израз – „тако да“ – не служи овде ради означења разлога. Није ради тога, разуме се, грешио – како сам Давид, тако и народ (јеврејски), да би Бог био праведан; него напротив, и од тих грехова правда Божја се показује. На њој се оснива сав промисао Божји и о Давиду и о народу јеврејском).

Пророк је видео да Бог увек жели да се суди са људима

„Тако да Ти будеш праведан у судовима Твојим и да победиш, кад будеш судио“. Шта значе те речи? Ја сам сагрешио пред Тобом; ако буде суда, Ти ћеш победити; ако се буде неко судио, Ти ћеш победити. Како то? Он је видео да Бог увек жели да се суди са људима: „Слушајте, горе, суд Господњи, слушајте, темељи земље: јер у Господа је суд са народом Својим“ (Мих.6:2). И даље: „Народе Мој! шта сам ти учинио и чиме сам те увредио или ожалостио? одговори Ми“ (Мих.6:3). А на другом месту: „Чујте, небеса, и слушај, земљо, јер Господ говори: Ја сам васпитао и узвисио синове, а они су Мене одбацили“ (Ис.1:2). И свуда је он видео, да се Господ суди са људима, и зато говори Њему: победа је на Твојој страни: „тако да Ти будеш праведан у судовима Твојим и да победиш, кад будеш судио“. Мене, човека земљорадника, Ти си учинио царем; и (затим) мене цара поставио си за пророка. Ја сам оборио Голијата не телесном силом, него силом вере. Ја сам се облачио у порфиру. Ти си одбацио другога и узвео мене (на царски престо); Ти си ми дао толико богатство.

Првородни грех у зачећу

  1. „Тако да Ти будеш праведан у судовима Твојим и да победиш, кад будеш судио“. Ако Ти кажеш моје грехе, а ја не кажем, онда ћу ја морати да осудим самог себе. Због тога, ја имам потребу за милошћу. „Јер ето, ја сам у безакоњима зачет и у гресима родила ме мати моја“. Одавно, говори он, од самог почетка овладао је грех мојом природом. Већ је зачећу Еве претходило преступање заповести. Заправо, после пада и изгнања из раја познао је Адам Еву, жену своју, и она је зачела и родила Кајина.

И тако, пророк хоће да каже, да грех, пошто је овладао нашим прародитељима, тиме је учинио себи пут неки и стазу кроз покољења. То све учи нас, не да је дејство греха природно, – јер тада би били слободни од казне, – него да је природа заражена склоношћу ка паду под упливом страсти; па ипак, може да победи ум (и воља) при садејству труда (уз помоћ труда). Пророк не окривљује овде брак, како су неки безумно схватили, разумевши у том смислу речи: „у безакоњима зачет сам“; него указује на почетни од прародитеља први грехопад и говори, да из тог извора потичу струје страсти. Јер да они, говори, нису сагрешили, онда не би добили смрт за епитимију; и не будући смртни, они би били изнад тљенија (трулежи); а у нетљенију би свакако било и безстрашће; а у бестрашћу не би било места греху. Али пошто су они сагрешили, онда су били предани тљенију (трулежи); пошто су постали трулежни, породили су такву децу; и таквој деци предали су жеље и страхове и похоте. Против њих бори се разум, и ако победи, он торжестује, а ако претрпи пораз, осуђује се срамно (разум).

Откровења Давиду: Сићи ће као дажд на руно

(А Ти си истину заволео“. Ти тако судиш, говори, и једне кажњаваш, а друге увенчаваш, зато што љубиш истину. Па љубећи истину и знајући немоћ наше природе, буди снисходљив (нама), који захтевамо лекарства. И „непознато и тајно премудрости Твоје Ти си ми јавио“).

Оставља реч о царству и говори о пророчанству. Ти си ми указао такву част, да си ми открио Сина Свога и учинио познатим. Ја сам дознао, да Ти имаш Сина, да имаш Са-Престолника, дознао сам да Он хоће да постане човек. Ми смо благовестили васељени благовести, крст, гроб, васкрсење, вазнесење на небеса. Ја сам казао о доласку Његовом на земљу, казао сам о Његовом одласку, казао сам о седењу Његовом са десне стране (Оца), казао сам о призвању Цркве, о спасењу незнабожаца, о одбацању јудеја, о избору апостола. И све то зато, што „непознато и тајно премудрости Твоје Ти си ми јавио“. Ти си ми указао такву част, тако си ме заволео, да си ми открио и највећу тајну – Сина Свога. Откуда се то види? Слушај самог пророка, како описује он Његов силазак.

„Сићи ће, као дажд на руно“ (Пс.71:6). Шта то значи? То значи, да Син Божји, кад се јавио на земљи, није дошао са потресом васељене, нити посред бљеска муња и грмљавине громова, нити је испољио Своје Божанство. Јер све би погинуло, ако би испољио Своје Божанство. То не би поднеле горе (земаљске), зато што „Он погледа на земљу, и чини је да се тресе, дотакне се гора, и оне се диме“ (Пс.103:32). Ако би Он показао Своје биће (суштину), тада би се сунце угасило, месец би се помрачио, море би усахло, земља би погинула, наша природа би се разрушила (обратила у ништа). Зато се Он обукао у плот (тело), дошао је тихо и без буке, тако да нико није знао, чак ни сам ђаво. Дошао је тајно и уселио се у девичанску утробу. О, нових и чудних дела! Камен се растапа (раседа), а утроба се не растапа; горе се руше, а утроба носи Бога! Како то објаснити? Како схватити? О, безумља јеретика! Како је раба носила Владику? Ти, који истражујеш небеско (рођење Сина), објасни земаљско: како је Свуда-присутни (Бог) био у утроби, и није био закључан у њој? Зато што је и у утроби Он био и на престолу је седео. А како то, ја не знам; прихватам вером и не распитујем умом (мислима). И тако, пошто Он хоће да дође на земљу тихо, без метежа, без буке, зато (је и речено): „сићи ће, као дажд на руно“. Није рекао (псалмопојац): на земљу, него: „на руно“. Стварно, падајући на земљу, дажд производи шум (бука кише), а падајући на вуну и руно, шум (буку) не производи, зато што мекоћа вуне заглушује падање дажда (кише).

Пророчанства Давидова у Псалтиру

  1. И да би ти знао, да је Он дошао тихо, без метежа, без буке, без рата и погибије (речено је): „сићи ће, као дажд на руно“. Ти си (Давиде) казао о силаску Његовом, које је било без шума (буке); кажи и о издаји Његовој: „човек који је јео хлеб Мој, подигао је на Мене пету“ (Пс.40:10). Кажи о зависти јудеја: „омрзнули су Мене ни за шта“ (Јн.15:25, ср. Пс.34:19). Кажи и о суду над Њим: „зашто су се надули народи и племена измишљају празно? Пристали су цареви земаљски, и кнезови се сабрали скупа против Господа и против Христа Његова“ (Пс.1:1,2). Кажи и о крсту Његовом: „они су проболи руке Моје и ноге Моје, избројали су све кости Моје“ (Пс.21:17,18). Кажи о јелу и пићу Његовом: „и дали су за јело Мени жуч, и у жеђи Мојој напојили Ме оцтом“ (Пс.68:22). Кажи и о одбацивању јудеја: „нећу примити од дома твога теоце и од стада твојих јариће“ (Пс.49:9). Кажи и о призвању незнабожаца: „сви народи, запљескајте рукама, ускликните Богу гласом радости. Јер Господ Вишњи је страшан, Цар велики на свој земљи“ (Пс.46:2,3). Кажи и о злословљу јудеја против Њега: „уздао се у Господа, нека Га Он избави, нека Га спаси, ако је угодан Њему“ (Пс.21:9). Кажи и о гробу Његовом: „положили Ме у ров преисподњи, у мрак и сенку смрти“ (Пс.87: 7). Кажи и о васкрсењу Његовом: „нећеш оставити душу Моју у аду и нећеш дати Преподобному Твојему да види тљеније“ (Пс.15:10). Кажи и о вазнесењу: „вазнесе се Бог при усклицима, Господ при звуку трубном“ (Пс.46:6). Кажи и о седењу Његовом: „рече Господ Господу мојему: седи са десне стране Мени, докле положим непријатеље Твоје у подножје ногу Твојих“ (Пс.109:1). Кажи и о слави Његове Цркве: „предста Царица са десне стране Теби, у одећи извезеној златом, преукрашена“ (Пс.44:10). Кажи и о лику девственица: „привешће се Цару дјеве за Њом“ (Пс.44:15). Кажи и о избору апостола: „уместо отаца твојих бише синови твоји“ (ст. 17). Кажи и о крштењу: „у тихој води васпитао си ме“ (Пс.22:2). Кажи и о тајинствима: „припремио си за мене трпезу насупрот оних, који ме оскорбљавају (притешњавају)“ (ст. 5). Кажи и о помазању: „умастио си јелејем главу моју, и чаша Твоја опија ме као силна“ (ст. 5). Кажи и о посредовању за незнабошце: „проси од Мене, и даћу Ти народе у наследство Твоје и крајеве земље у владавину Твоју“ (Пс.2:8). Ето шта значи: „и тајно премудрости Твоје Ти си ми јавио“.

(Наравно, ја сматрам себе недостојним било каквог опроштаја, пошто сам се показао неблагодаран после толиких дарова. Ето, Ти не само да си ме посадио на царски престо, него си ми открио и оно, што ће бити после дугог времена, и непознато другима учинио си мени познатим, да бих и ја друге научио о очовечењу Јединородног Сина Твог и о Његовом спасоносном страдању (страсти) и васкрсењу. Свему томе научен Твојим Светим Духом, ја молим, да бих се и ја удостојио те благодати, какву ја предсказујем другима. Због тога ја вичем: „окропићеш ме исопом, и ја ћу се очистити, опраћеш ме, и ја ћу постати бељи од снега“ (ст. 9). Само посредством дара крштења могло се свршити такво очишћење). Тиме хоће да каже: и ја сам имам потребу за том благодаћу, која ће бити дарована свим људима. Само она може потпуно да очисти мене и да ми да белину снега. А да сам по себи исоп није доносио опроштај грехова, то се лако може дознати из Мојсијевих писанија. Значи, овде се он разуме у другом смислу (у преносном смислу). Јер посредством исопа, пошто су окропили крвљу јагњета довратнике двери, (јевреји) су у Египту избегли из руку свегубитеља. А то је било образ спасоносних страдања. И овде је крв, и спасоносно дрво, и спасење, припремљено свима, који прилазе са вером.

Цар Давид би хтео опет да буде Пророк

„Слуху мојем донећеш радост и весеље: обрадоваће се кости смирене“ (ст. 10). Тим весељем, говори, напунићеш уши моје, обећавајући потпуно очишћење, да би радост проникла у све удове тела, и сада скрушене злобом кости да би процветале опет и повратиле себи претходну силу. Гледај, говори, не на моја дрска безакоња, него на мене самога, који оплакујем њих, и очисти безакоње моје. Шта ти хоћеш, пророче? Твој грех је разрешен, твоја казна поништена. Ја се не задовољавам тиме: ја имам Владику човекољубивог, Који даје више, него што тражим. Па шта ти хоћеш? Ја сам био пророк, па хоћу опет да будем пророк. Ја тражим претходну смелост према Богу, духовни дар, ту велику благодат. Та благодат је одступила од мене, као голубица, кад је видела нечистоту: као пчелу ја желим да је вратим к себи. „Одврати лице твоје од грехова мојих, и сва безакоња моја очисти“ (ст. 11). Кажи право, шта ти хоћеш? „Срце чисто саздај у мени, Боже“ (ст. 12). (Пошто је мене постигла старост греха, онда обнови сада мене Својим човекољубљем. То је Он обећао кроз пророка Језекиља и онима, који су се налазили у вавилонском ропству. „Даћу им“, говори, „срце ново и дух нови“ (Јез.11:19). Овде не подразумева Светога Духа, него силу разума. То јест, пошто вас васпитам таквим дугим васпитањем и научим вас, какве плодове доноси грех, Ја ћу вас припремити за усвајање врлине. О томе је и овде молио блажени Давид, управо, да би покварено срце његово било обновљено, и да би био укрепљен његов разум, да би он могао ходити правим путем. „И дух прави обнови у нутрини мојој“).

Љубав пророка према Богу

  1. Какво благородство душе! Каква љубав према Богу! Ја тражим такву дружбу, такво општење (заједништво), да би Ти опет говорио са мном, и ја да бих говорио с Тобом. Шта имам од тога, што сам ослобођен од казне? За мене је казна – не говорити с Тобом. Ја волим Тебе до лудила (безумља). Ја не могу видети Твоју суштину, зато што је она невидљива, али по љубави према Теби ја ћу гледати на Твоја дела и радовати се (играти). Ја нисам видео Тебе, али сам видео небо и обрадовао се, и рекао: „небеса казују о слави Божјој“ (Пс.18:1). Видео сам земљу, и рекао: „Господња је земља и све што је испуњава“ (Пс.23:1). Видео сам море, и са радошћу рекао: „море је велико и пространо“ (Пс.103:25). Видео сам дан и ноћ, и завапио к Теби: „Твој је дан и Твоја је ноћ, Ти си створио зару и сунце“ (Пс.73:16). Видео сам горе, и са дивљењем рекао: „високе горе су за јелене“ (Пс.103:18). И као што пријатељ, иако није видео љубљенога, него је видео само његову одећу или обућу, већ се радује и ликује, и тако као да добија неку утеху своје љубави: тако и ја обилазим Твоја саздања, обузет чежњом до лудила, увек говорећи Теби: „као што јелен стреми ка изворима вода, тако стреми душа моја к Теби, Боже. Жедна је душа моја (да се јави) к Богу крепкому, живому (говорећи): кад ћу доћи и јавити се лицу Божју?“ (Пс.49:2,3).

Цар Давид тражи опет пророчки дар

Ти си (Давиде) цар, ти носиш венац. И шта хоћеш? Не треба мени то (земаљско царство). Ја тражим претходну лепоту, ја желим пророчки дар. Ја занемарујем ову власт, презирем нечистоту. То је лишће, ноћ, сновиђење и сено. Ја тражим моју лепоту. Кад ће се она вратити? Ја не могу да подносим дуго (време), пошто сам изгубио ону смелост према Богу, кад је наступио грех. „Срце чисто саздај у мени, Боже“. Ја тражим не само чистоту срца, него и Тога, Који обитава у њему. „И дух прави обнови у нутрини мојој“. Добро је рекао: „обнови“, зато што је станиште (дом) већ било припремљено раније. Оно је остарело од греха, али Твоја благодат обновиће га. „Не одбаци мене од лица Твога, и Духа Твога Светога не одузми од мене“ (ст. 13). (Из тих речи ми очигледно сазнајемо, да он није био лишен благодати Светога Духа, зато што он не проси као лишени (благодати) да му се она врати, него моли, да се не лиши ње, да не буде изван божанског старања. „Лицем“ је овде назвао старање. „Узврати ми радост спасења Твога, и Духом Владалачким утврди ме“ (ст. 14). Оно што он није изгубио, то моли да сачува, управо, благодат Духа; а што је изгубио, то моли да му се врати: а то је била радост у Богу. Ја сам се наслађивао сваком радошћу, кад сам имао велику смелост према Теби, Владико; а сада, пошто сам изгубио њу (смелост), ја сам се лишио весеља. Ропство греху лишило је мене те смелости. Због тога ја и просим да се врати мени претходна владавина ума, и да добијем власт над страстима. Овде опет „владалачким духом“ назвао је самовласни разум).

Али шта ћеш Ми дати ти, Давиде, ако добијеш Духа?“ „Научићу безаконике путевима Твојим, и нечестиви ће се к Теби обратити“ (ст. 15). Ако ја добијем Духа, ја ћу огласити васељени: „сви народи, запљескајте рукама, ускликните Богу гласом радости. Јер Господ Вишњи је страшан, Цар велики на свој земљи“ (Пс.46:2,3). Ако ја добијем Духа, ја ћу рећи: „господари посред непријатеља Твојих“ (Пс.109:2). Ако ја добијем Духа, ја ћу рећи: „неће дати (човек) Богу откуп за себе, и цену искупљења душе своје“ (Пс.48:8,9); и опет ћу рећи: „да не отврднете срцем вашим, као што је (било) тада, кад сте прогневили (Бога) у дан искушења у пустињи“ (Пс.94:8); и опет: „свако безакоње заградиће уста своја“ (Пс.106:42). Ако добијем Духа, ја ћу говорити: „уклони се од зла и учини добро, потражи мира и устреми се к њему (гањај њега)“ (Пс.33:15). Ја ћу објавити доброчинства Твоја, указана мени, и рећи ћу: „ходите, слушајте, сви који се бојите Бога, и ја ћу вам казати, шта је учинио Он за душу моју“ (Пс.65:16). „Научићу безаконике путевима Твојим, и нечестиви ће се обратити к Теби“. Где су јудеји? (Бог њима говори:) Ви не приносите Мени на жртву овнове и теоце? Али Ти и нећеш њих: „жртве и приносе Ти ниси хтео“ (Пс.39:7). Ти си рекао: „нећу примити од дома твога теоце и од стада твојих јариће“ (Пс.49:9). „Принеси Богу жртву хвале“ (ст. 14). Ти нећеш такве жртве, него заједно са Сином Твојим Ти хоћеш одвраћање од заблуда и следовање истини: такву жртву Ти хоћеш.

„Избави ме од (проливања) крви, Боже, Боже спасења мога!“ (Пс.50:16). (У његовом сећању стално је било убиство Урије; управо то је у почетку (псалма) он изразио речима: „грех мој свагда је преда мном“. „Обрадоваће се језик мој правди Твојој“. Симах је протумачио то овако: изрећи ће језик мој милосрђе Твоје. Пошто добијем опроштај, ја нећу ћутати, него ћу спевати химне Теби и оглашавати о Твојој благодати (милости). „Господе! Отвори усне моје, и уста моја огласиће хвалу Твоју“ (ст. 17). Грех је свезао језик његов, заградио уста; сада пророк проси кроз опроштај грехова да се врати њему претходна смелост и да се покрене језик његов на славословље (на певање химни).

„Да си Ти хтео жртве, ја бих дао, (али) свепаљенице Ти не благоволиш“ (ст. 18). То се слаже са казаним у претходном псалму. Тамо смо ми чули, како Господ говори: „нећу примити од дома твога теоце“ (Пс.49:9). И пошто је чуо тај божански глас, он је с правом рекао: „да си Ти хтео жртве, ја бих дао“, и даље. Ти си, говори, рекао, да су Теби непријатна жртво-приношења бесловесних; због тога, ја ћу Ти принети угодну жртву). (Бог говори:) И пошто Ја нећу такве жртве, шта ћеш Ми онда ти дати? Ја имам и другу жртву, коју Ти благоволиш (према којој Ти имаш благовољење). „Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће поништити“ (ст. 19). (Говори: жртва пријатна и угодна Теби, Богу нашем, јесу смирене мисли (умерено размишљање). И пошто си Ти силно смирио моје срце и колико је могуће истањио га (и скрушио га), ја ћу принети Теби угодну жртву). Ја ћу принети Теби на жртву смиреноумље: само разреши мој грех, дај ми Духа Светога.

Жртва скрушености и смирености

  1. Та жртва, – ја говорим о смиреноумљу, – није само сада много већа од јудејске, него и тада је била (много већа). Три отрока у Вавилону, који су погазили пламен пећи, (били су истовремено) и млади и остарели, и малобројни и од многих силнији, и заробљеници и од цара јачи, они су изгубили отачаство, али веру нису изгубили, они (су били) и обнажени и одевени, и сиромаси и богати, и раби и од слободних бољи, они су преобратили пламен у росу, и променили стихије, пошто су погасили силу огња: њих је свезао мучитељ и разрешио огањ. (Ти отроци) певали су и говорили: „ми смо сагрешили, и поступили безаконо, и учинили неправду, одступивши од Тебе; и нема сада ни кнеза, ни пророка, ни вође, ни свепаљеница, ни жртава, ни приношења, ни тамјана, ни места да би принели жртву пред Тобом и нашли милост. Него са скрушеним срцем и смиреним духом да будемо примљени“ (Дан.3:29,38,39). „Жртва је Богу – дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће поништити“.

Пророштва у овом псалму

„Ублажи, Господе, благовољењем Твојим Сиона, и да се изграде зидови Јерусалимски“ (ст. 20). „Тада ћеш благоволети жртву правде, узношење (принос) и свепаљенице; тада ће полагати на олтар Твој теоце“ (ст. 21). (Те речи јасно указују нама, да је псалам пун пророштва. Јер онима, који су морали да живе у Вавилону и који су жудели да се ослободе од ропства, приличе ове речи. Они моле да се удостоји град неког сажаљења, да се усправе огаде, да се по закону свршавају службе. Сада, говоре, живећи у туђој земљи, ми не можемо приносити законске жртве, пошто закон заповеда само у том граду (Јерусалиму) приносити Теби жртве. Али чим се испуни наша молба (прозба), и ми подигнемо храм, ми ћемо принети Теби законске жртве). Још и друго пророштво има у себи крај овог псалма. Пошто је споменуо напред о даровима Светога Духа и затим ниже указао, да Богу нису угодне законске жртве, он проси сада о јављању новог Сиона, о уређењу на земљи небеског Јерусалима, о увођењу новог уређења живота, при коме се неће приносити на жртву бесловесне животиње, него (ће се приносити) приноси и жртве правде.

Да ли је цару Давиду враћен пророчки дар?

Будите пажљиви овде, молим вас: ја хоћу све вас да учиним учитељима, све иноцима, – не да не би имали жене, него да би показали богобојажљивост (побожност), – богобојажљивост (побожност), која гаси огањ. Шта је дакле питање (које нас занима)? Ми смо видели, да се он (Давид) молио, исповедао свој грех, призивао (Бога), умољавао, проливао сузе, просио чисто срце, принео веру. И питање је, да ли је он добио (то, што је просио)? Велико задовољство (доноси) мени то колебање (недоумица). Не радује се тако крманош при виђењу валова, који се уздижу за њим и гоне напред брод – при попутном ветру (погодном), као што се ја радујем и ликујем при виђењу ових валова (колебања, недоумице). Овде ја видим не само валове, како се колебају, него и много људство како су уздиже и креће; видим (људе) како су усколебани и задихани, али се не удаљују; видим, како се присиљавају, али не одлазе; како трпе тескобу (скорб), али утврђују разум. Јер жеља за речју, подиже вољу (произвољење). И тако, ево у чему је питање: он се молио, просио, призивао, умољавао, наложио на себе казне, био је ослобођен од казне. Питање је, да ли је он вратио себи претходну смелост (достојанство)? Да ли је добио благодат Светога Духа? Да ли је добио, како је просио, чисто срце и прави дух? Да ли је било покајање толико моћно, да је поставило њега у претходно благородство? Пазите добро (тачно): овај псалам је педесети. Који? Педесети, – тај псалам је о греху, о покајању, о опроштају. После њега он је већ написао шездесети, седамдесети, осамдесети, деведесети, стоти. Али да не би неко рекао: Па шта, ако је он и после тога писао псалме? Он њих није писао Духом Светим, зато што није добио Духа Светога; него је после тога он писао просто човечјим разумом, пошто је био лишен Духа Светога. Јер грех му је био опроштен, а Дух Свети није био дарован. Наравно, сам он је просио, али ми нигде не налазимо одговор (Божји), који говори: „Ја сам теби дао“.

Цар Давид је опет постао Пророк

Пазите, молим вас. Он је написао педесети, шездесети, седамдесети, осамдесети, деведесети и стоти (псалам). Пише и још псалме после стотога, и после многих других псалам, у коме говори: „Рече Господ Господу мојем: седи с десне стране Мени, док положим непријатеље Твоје у подножје ногу Твојих“ (Пс.109:1). Овај псалам, написан после греха, налазимо да је изречен у Духу Светоме (надахнут). Где је то објављено? Христос је то објавио. После тога, пошто је Он (Христос) свршио све: укротио море, очистио прокажене, изагнао бесе, обуздао злобу, исцелио раслабљенога, пошто је глас са неба посведочио: „Овај је Син Мој Љубљени, у Коме је Моје благовољење; Њега слушајте“ (Мт.17:5); Господ (Бог Отац) је посведочио о Њему, дела Његова су вапила, Дух Свети је сишао на Њега у виду голуба, Јован је посведочио о Њему, говорећи: „ево, Јагње Божје, Које узима на Себе грех света“ (Јн.1:29), – после свега тога, на крају, већ припремајући се да узиђе на крст, и пошто је призвао јудеје, Господ им говори: „шта ви мислите о Христу?“ (Мт.22:42). Ја вас нисам питао у почетку, нисам вас одмах призвао за сведоке, зато што вам још нисам дао доказе Своје божанствености. Али сада, кад су и све стихије показале Моје божанство, кад је Отац (посведочио), кад су Моје једноумље са Њим (једномишљеност) и Моје учење све привели томе, кад ни сенке противречности немате, сада питам: „шта ви мислите о Христу, чији је Он син?“ Говоре они неблагодарни и бестидни људи: „Давидов“, одрицајући Његово божанство и не желећи рећи, да је Он – Божји. А шта Он (каже)? „Па како Давид у Духу (по надахнућу) назива Њега Господом, кад говори: рече Господ Господу мојему: седи са десне стране Мене, док положим непријатеље Твоје у подножје ногу Твојих?“ (Мт.22:43, 44; Пс.109:1). Па ако је имао Давид Духа, онда је разрешен био његов грех; а ако је био разрешен грех, онда је он и добио оно што је тражио. Јер Давид говори: „срце чисто саздај у мени, Боже, и дух прави обнови у нутрини мојој“. Видиш ли, да је он опет повратио себи претходно достојанство? Опет је постао пророк, опет говори о Христу, опет је примио своју смелост, и грех ни мало није повредио њега. Видиш ли, каква је сила покајања? Шта ја говорим? Не само (он) жив, него и мртав он је имао моћ (скончао, упокојени). Дошли су некада варвари и опколили град. Језекија, будући праведан, обратио се Богу и молио: „помилуј ме, Господе, и поштеди град овај“ (Ис.37:20). Долази к њему пророк Исаија и говори, да не би мислио (Језикија), да је за његову праведност он услишен, и – мада је Давид био већ мртав (скончао) и хиљаду година већ у аду – шта говори (Бог)? „Ја ћу сачувати град овај ради Себе и ради Давида, раба Мога“ (Ис.37:35). Давид је већ умро, а смелост његова живи, и умрли (Давид) је посредовао за живога (Језекију). Ето праведник, и после смрти бори се (за људе)! На томе ћу ја завршити своју реч, пошто сам дао, како ми се чини, довољан одговор на питања, у Христу Исусу, Господу нашем, Коме слава и држава у векове векова. Амин.

Мали Афоник

Преузето са: http://istokpravoslavni.org

 

Advertisements

Responses

  1. Podrska Monahu Antoniju i Vernom Istinoljubivom i Hristoljubivom
    Narodu. Bog Neka Vas Cuva !

  2. U tekstu je napisano „mizernih 10 cm“. Ali to je ogromna količina vode, s obzirom da se jezero u visinu širi.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: