Објављено од стране: ИстиноЉубље | 23. јула 2016.

Осврт на Критски сабор – (монах-немонах Антоније Д.) – или – Стидљиве Критске реформе као увод у покушај диктатуре проглобалистичке Цариградске патријаршије над Светим Православљем?!?

Немогуће би било да и наш сајт Православног Истинољубља не искаже став по тако великом питању за сваког Православца као што је подметање одлука назови светог и великог Сабора десет (10) од четрнаест (14) могућих делегација Помесних Православних Цркава на Криту –  пошто нам је коначно, са готово месец дана закашњења, стигао превод саборске посланице народу са званичног сајта СПЦ…

После готово месец дана од завршетка помпезно најављиваног Сабора делегација Помесних Православних Цркава на Криту, на сајту СПЦ је објављен превод посланице народу, док друге, наднародне „Теолошке посланице“ још увек нема. Стога смо се и усудили да, православним Светим оцима задојени, прокоментаришемо ову, ваљда, простију и разумљивију посланицу која нам је, уместо као „Посланица Православном верном народу“, пристигла под конфузним насловом: „ПОРУКАСветог и Великог Сабора Православне Цркве православном народу и сваком човеку добре воље

Осврт на Критски сабор десет (10) од могућих четрнаест (14) делегација Помесних Православних Цркава,

монах-немонах Антоније (Давидовић):

Стидљиве Критске реформе као увод у покушај диктатуре проглобалистичке Цариградске патријаршије над Светим Православљем?!?

    У преводу епископа бачког, после месец дана одлагања, на сајту СПЦ појавила се, ваљда, посланица „Светог и Великог Сабора“, сачињеног од десет (10) делегација Помесних Православних Цркава, односно, одржаног без учешћа делегата још четири (4) Помесне Православне Цркве, а под зачуђујућим насловом: „ПОРУКАСветог и Великог Сабора Православне Цркве православном народу и сваком човеку добре воље“.

   Ево, већ сама прва реч  „Порука“ делује необавезујуће и чисто информативно; а даље, у речима:  „Светог и Великог Сабора“ – већ имамо тенденцију и наметање ауторитета овог Сабора и његових одлука, без чекања провере и пријема код васцеле Цркве, Тела Христовог. Међутим, видеће се ниже у тексту да, насупрот томе, по одлукама и начину политичког (делегацијског) прегласавања и форсирања надвласти Патријараха,  овај Сабор није „Свети“; а, по неприсуству свих Помесних Православних Цркава, није ни „Велики“ Сабор Православне Цркве. Затим, у истом „кошу“ је порука упућена и вернима и невернима, као да се ради о каквом овоземном хипи-покрету, а не о Сабору Једине Цркве Божије Православне Вечне Небоземне.

    Надаље, већ у првом пасусу кажу делегацијски епископи-депутати да су у једнодушности завршили Сабор – па се питамо каква је то једнодушност ако неколике одлуке Сабора велики број епископа није хтео да потпише, а оне су ипак усвојене потписима самих Патријараха. О каквој се то саборности  може говорити ако је било великих препирки и свађа током целог Сабора због неправославних припремних докумената и несаборског наметања војне власти Патријараха над осталим епископима?! Свете и Велике Саборе су сазивали цареви, а овде видимо – „Васељенски Патријарх Вартоломеј уз сагласност Предстојатеља помесних аутокефалних Православних Цркава“, не каже се, чак, ни свих Предстојатеља. Дакле, већ у првом пасусу – форсирање неправославне врховне власти паполиког Патријарха Вартоломеја над свима осталима. Покушај централизације власти у Православљу, по узору на секташко ватиканско папство, само што би папа-источни требало да буде монтирани делегацијски екуменски Сабор, под влашћу цариградског екуменисте и унијате, који је до сада, кроз саблазне молитвене церемоније са јеретицима папама,  заслужио неколико рашчињења и канонских одлучења од Цркве Божије.

   У другом пасусу учесници Критског сабора, као узор свима нама, нуде своје ставове у „проучавању слободе којом нас Христос ослободи“ и настављају да „богословски трагају“ по себи на вољу схватаним речима „да Црква не живи сама за себе“… Нити речју не бише овде поменути Свети Оци, који нам Истину Јеванђеља Духом Светим појаснише занавек. Црква је извор живота и ван Ње је све духовна смрт. Треба мисионарити осталом свету Јединоспасавајуће Православље, али не и додворавати се Западу и признавати било каква  секташка учења, што долазе са те стране, као делимично исправна – јер Истина Божија је Једна и дана нам је у Цркви кроз Откровење Његово, а лажи су безбројне; лажи – лукаво извитоперене Истине.  

  Сабор се, читамо даље, састао да прокламује јединство Православне Цркве(?!) као да већ нисмо уједињени око Православног Исповедања – Вјерују во јединаго Бога Оца Сведржитеља… него, као да нам треба неко „више“ јединство, политичко јединство?!

    Потом, прво лепо изјавише да: “Једна света, саборна (католичанска, свеобухватна) и апостолска Црква јесте богочовечанска заједница, предокушање и доживљавање Есхатона (будуће коначне стварности Царства Божјег) у светој Евхаристији. Као трајна Педесетница, она је неућутни пророчки глас, присуство и сведочење Царства Бога љубави. Верна једногласном апостолском Предању и светотајинском искуству, Православна Црква представља аутентични продужетак Једне свете, саборне и апостолске Цркве“… А онда додадоше: „Православна Црква изражава своје јединство и своју саборност (католичност, свеобухватност) помоћу сабора“… Наравно, требало је поменути Седам Светих Сабора, Сабора које прихватише Бог и, једнодушно, целокупна Православна паства. Па онда  замуљаше у исти пасус и тактично присвајање све Православне дијаспоре под власт титуларних епископа Цариградске патријаршије: „У погледу православне дијаспоре у разним земљама широм земнога шара, на Сабору је одлучено да буде продужено функционисање епископских сабрања, надлежних за једну земљу или за више земаља, све док не буде могућа примена канонске акривије (пуног поштовања канонског поретка).“ Затим придадоше и тежњу за апсолутном влашћу ових сабора којима треба „непогрешиво“ и са пуном влашћу да руководи екуменски цариградски Патријарх: „У току Светог и Великог Сабора наглашен је значај досадашњих сабрања Предстојатељâ и формулисан је предлог да Свети и Велики Сабор постане установа која се понавља у одређеним временским размацима.“

    Шта у ствари значи овај претходни пасус у нашем, простосрдачном Православном погледу на ове саборско-несаборне документе? Прво изјавише представљање аутентичности Православне Цркве као Једне Свете Саборне Апостолске… а онда, слој властољубља и диктата Цариградске патријаршије. – А то значи да ће епископским саветима у свакој земљи дијаспоре, тј. неправославним државама, власт имати сабор свих тамошњих епископа Помесних Православних Цркава а увек под обавезним председавањем  тамошњег епископа Цариградске патријаршије; тако да недостаје само један степеник до предавања цеокупне дијаспоре свих Помесних Православних Цркава под власт титуларне Цариградске патријаршије, која је већ вековима и без пастве и без власти у Светом Православљу. Дакле, СПЦ неће више владати својим епархијама у свету, већ ће србски епископи бити само бирани на Саборима у Београду, а у ствари ће се налазити под влашћу епископа Цариградске патријаршије. Једном речју, војна управа Цариградске патријаршије – где њихови епископи једини власт у Цркви имају; док њихов Патријарх једини има власт сазивати и водити „велике саборе“ –  без обзира што је та Патријаршија одавно остала без пастве, а Патријарх им посветовњачен и у потпуном одступању од Светих Канона и Предања Цркве, пре свега, у односима према католицима-папистима, а онда и свим протестантима. Види се из горе наведеног да тврде да у свему следе Каноне и Предања, а на крају истог пасуса све нас терају под власт епископа цариградског који у многоме од Светог Предања и Канона Светих отаца одступа. И још, да забетонирају ово антисаборско властољубље – најављују да су одлуке „светих и великих“ њихових Сабора  обавезујуће за сваког и да је то нови главни орган Цркве који ће убудуће чешће заседати и Црквом руководити; као да то нису до сада били Свети Васељенски Сабори Цркве, који су Богом потврђени у Истини и једнодушном прихватању од стране све пастве Православне. Ниједан од Седам Светих Васељенских Сабора Цркве није унапред себе називао ни Светим ни Васељенским – тако да ова критска саборност има све елементе паполиког властољубља цариградског Патријарха, односно, очигледно је да је у току покушај глобалиста-масона да поставе своје људе за помесне Православне Патријархе, а онда да им изгласају апсолутну власт над свим православним народима…

  1. У тачки два је екуменизам лукаво одобрен, најпре под плаштом уводних речи „о потреби сведочења вере целом свету“, да би  на крају истог пасуса, као закључак, протестантским терминима биле најављене евангелизације: „Поновна евангелизација Народа Божјег у савременим секуларизованим друштвима и евангелизација оних који још нису познали Христа представљају непрекидну обавезу Цркве.“… Ово – Поновна евангелизација Народа Божијег – нам уопште не појаснише како схватају. Ко је по њима „Народ Божији“? Ако се мисли на утврђивању Православних у вери, онда у реду, али онда је то требало и напоменути, а овако ће свако тумачити како му се свиди. Да ли под онима који нису познали Христа, епископи-крићани, подразумевају, како би и требало, и све римокатолике и многолике протестанте, уз све остале незнабошце?
  2. Следећим речима: “ Одазивајући се на дужност да сведочи истину и своју апостолску веру, наша Црква придаје велики значај дијалогу, поглавито дијалогу са инославним хришћанима. На тај начин се и остали хришћански свет тачније упознаје са правим православним Светим Предањем, са вредношћу светоотачког учења, са литургијским искуством и вером православних хришћана. Дијалози које Православна Црква води никада не значе компромис у питањима вере“, кажу да сведоче истину кроз дијалог. Рекло  би се у реду. Али, зар је дијалог дружити се са представницима анатемисних јереси и зловерја? Зар је дијалог сведочења истине – органско чланство у секташком „Светском савету цркава“? Зар су сведочења истине – све чешће заједничке молитве са кривовернима, А НЕ – „инославним хришћанима“? А то Свети оци, строго и под претњом избацивања из Цркве, забрањују; јер Хришћанин не може бити делимично Хришћанин – необавештен о Истинитом Христу, а у заједници са Њим… Баш тим саблазнима је и отпочео први дан критског заседања Сабора, где су на вечерњој служби у православном храму титуларни екумениста Јован Зизјулас и његов потрчко из Србије – браничевски Игњатије Мидић, започели „молитвену“ сеансу заједно са разним присутним јеретицима – почев од католика, па до монофизита, протестаната… Изгледа да ти дијалози не сведоче Православну Истину, не мисионаре Православље као Јединоспасоносно – већ молитвеним заједништвом са кривовернима сведоче да разлике између Православља и разних јереси и лажи нису битне за спасење, што је под анатемом Светитеља Истинитог Православног Спаса Христа. Ово лажно дружење екуменистичко, неминовна је последица њихових екуменских дијалога, али је зато немогуће сагласје  између свештенства Божијег и свештенства лажног, које собом заблудела стада вуче у вечну пропаст.
  3. Пазимо сад на ово: „Експлозије фундаментализма, уочљиве у крилу разних религија, представљају израз болесне религиозности.“ Значи болесна религиозност је само она фундаменталистичка?! Могло би се ово опасно играње речима православних епископа тако схватити, и чак претпоставити да нам поручују – да постоје и поштовања достојне религије и ван Једине Православне Цркве Божије. Лажне неправославне религије – а да имају и неке добре особине и здрава учења?! И сад долазимо до решења загонетке: „Трезвени међурелигијски дијалог знатно доприноси изграђивању узајамног поверења, мира и помирења.“ Мир у свету треба постићи тако што ће свака религија уважавати остале и Православни више не смеју сведочити другим религијама да воде људе у духовну пропаст, како су нас Светитељи досад учили, и све то – само да би био мир у свету… Што би рекао Апостол Павле – такви, „све ће учинити само да не буду гоњени за Крст Христов“. Каква је то Истина и сведочење Истине које не иритира лаж и лажљивце, које лаж и лажљивце не позивају у спасење Истине Православне Христове, већ им допуштају да мисле да и код њих,  у њиховим лажима, има могућности спасења? Има ли то две Цркве, о, епископи светољубиви?! Није ли лепо речено „Сви вичу мир, мир, а мира нема“ и „Нема мира безбожницима“. Речју – Мир Христов је само у Светом Јединоспасавајућем Православљу.
  4. Какав је то Сабор чије су одлуке замагљене и текст нејасан и двосмислен?! Кажу под тачком 5: „Западна цивилизација, међутим, носи на себи неизбрисиви печат доприноса хришћанства у великом временском трајању. Уз то Црква показује спасоносни значај Богочовека Христа и Тела Његова као места и начина живота у слободи.“ „Западна цивилизација“ у „доприносу хришћанства“ – да ли то мисле на први миленијум Православни или на последњи саблазни јеретички?!? И, по правилу, да сваки пасус покрију и нечим Православним, позивају се на спасоносни значај „Богочовека Христа и Тела Његовог“; ваљда мисле само на Православно исповедајући значај Христа и Светих Тајни Једине Цркве Православне. Опет нејасно, а то значи – цркворазарајуће, јер ће, уместо једнодушности Православне, настати самовољно тумачење ових речи свакога епископа напосе, како се коме свиђа, а реткима ће се свиђати послушање Светим оцима у односу на послушање својим острашћеним умовима и осећањима.
  5. „…Православна Црква сматра нераскидиви однос љубави између мушкарца и жене „Тајном великом” која нас упућује на однос Христа и Цркве.“ – Добро, иако и сувишно – а потврђено Светоотачки и Богом природно.

Даље, „Црква стално наглашава вредност уздржања. Хришћанско подвижништво се коренито разликује од било каквог дуалистичког аскетизма, који отуђује човека од живота и од другог човека. Оно га, напротив, повезује са светотајинским животом Цркве.“… Одлично, али ћемо пазити да се ово надаље не омаловажи јер је и на овом Сабору било покушаја за скраћивањем Светих постова, али је, изгледа, одложено за касније наметање власти и непогрешивости сличних сабора које ће, под обавезно, чувати амерички маринци.

  1. „Што се тиче теме односа хришћанске вере и позитивних наука, Православна Црква избегава туторство над научним истраживањем и не заузима став по сваком научном питању.“… „Напоредо са поштовањем слободе научног истраживања Православна Црква указује на опасности које се крију иза одређених научних достигнућа и наглашава човеково достојанство и његово божанско назначење.“… Придворнички глобалистима, ни једне конкретне речи ни о неправославном мешању у Промисао Господњу –  кроз вештачку оплодњу, донорство органа, вакцинисање деце опасним вакцинама, клонирање…
  2. „Очигледно је да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци… први септембар је одредила за дан молитве за заштиту природне околине.“ Дакле, изјава у тренду светске масонске глобалистичке политике… Погоршање еколошких услова се пребацује само на незајажљивост народа, а то, ко и чиме нас свакодневно трује – гасовима из кемтрејлс авиона, на пример, не сме бити поменуто чак ни на „Светом и Великом Православном Сабору“… Да и не помињемо глобализационо тровање ГМО храном, наметањем корпорацијског тероризма; масонске пројекте одузимања свих изворишта вода, приватног власништва над већим поседима земље,  фабрикама… Трују нас духовно идејама богоборног глобализма и екуменизма, разарају економије и здравље контролисаним климатским променама, праве нам логор са чипованим биометријским документима, играју се тероризмом и ратовима… А „Свети и Велики Сабор“?! Имаће да се укључи у глобални календар и посвети један дан молитви за заштиту екологије земље, без напомене о чему се конкретно ради!
  3. „Напредак људскога рода не зависи само од раста животног стандарда или пак од напретка економије на уштрб духовних вредности.“ Девета тачка је уопштено добро сведочење, али би ту теоретском и књишком обраћању требало додати и конкретне примере терора светских компанија над Светињама Православним – као што су потапања у вештачким језерима. Да је среће да је и потапана чудотворна Грачаница ваљевска поменута на једном сабрању православних епископа, али, кад нису смели подручни епископи у Србији, како ће онда ови необавештени на Криту, а дошавши са разних страна света.
  4. „Православна Црква се не меша у политику… потребу сталне самокритике политичарâ и грађана ради суштинског бољитка друштва.“ Стара комунистичка фраза о немешању Цркве у политику – плански а ради заштите од могућих Православних епископа, који би подигли народ против масонског Новог светског поретка поробљавања и завршног духовног тровања свег човечанства – дакле, на „Светом и Великом Сабору“ још једно додворавање светским моћницима. Место да се одлучно приговори и масонима на глобалном поробљавању држава и народа кроз подметнуте либералне политичаре, као и екуменистичком разводњавању Светог Православља, и то на конкретним примерима – напротив, добијамо овакво дезавуишуће и уопштено саопштење оних који треба да буду предводници одбране Православног стада.
  5. Е, сад и мало отворене ватиканске тактике према младима: „Позива их (омладину) да дођу и да са собом донесу црквеном Телу своју виталност, своје немире и недоумице и своја очекивања. Млади не представљају просто будућност Цркве него и њену динамичну, стваралачку садашњост на локалном и универзалном нивоу.“  Као да Истина није вечно млада, да Црква није вечно свежа и спасавајућа, па Јој је потребна и младалачка непредвидљива и незрела снага подгрејане крви – наместо хладне главе, а врелог срца. И млади и стари, и жене и деца, и хроми и болесни –  сви Православни треба да су укључени у светотајински живот Цркве јединог спасења Божијег. Свака душа је Цркви битна, ненаметљиво битна – не заводљиво битна, не на речима битна, већ битна у смислу Православља и Правоживља сваке душе; а понајвише су битне душе пастира Цркве као примери испуњења речи Христових у животу и благодатне силе Вере, која садејствује таквом искреном исповедању. Боље да су написали позив свештенству за истинско покајање јер покајање и Вера народа у многоме зависе од тога.
  6. „Свети и Велики Сабор је пред нама отворио хоризонт за савремену многообразну васељену. Нагласио је нашу одговорност у простору и времену, притом свагда у перспективи вечности.“  Замало… Да није овог уводног наметљивог пропагирања као „светог“ Сабора критског, ова дванаеста тачка у којој се, напокон, на Учењу Цркве и цитатима Светих отаца завршава ова конфузна посланица назор „Светог и Великог Сабора Критског“ –  била би једина јасна и савршено Православна:

    „Чувајући неокрњеним свој светотајински и сотириолошки карактер, Православна Црква је осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Она „из дана у дан” благовести спасење Господње и објављује међу племенима земаљским славу Његову, „у свим народима чудеса Његова” (ср. псалам 95).

    Молимо се да вас „Бог сваке благодати, Који вас позва у вечну Своју славу у Христу Исусу, … пошто мало пострадате, усаврши, утврди, укрепи, утемељи; Њему слава и сила у векове векова. Амин” (I Петр. 5, 10 – 11).“…

    Лепим Апостолским речима довршише ову конфузну поруку „православном народу и свим људима добре воље“…

+++

Кратак преглед дешавања на Критском сабору и закључак

    Да би употпунили стварну слику „Критског сабора“, а и да би уобличили комплетну слику Критског сабрања десет (10) од четрнаест (14)  делегација Помесних Православних Цркава, овој разаслатој смутној посланици народу верном (за коју, ваљда, не би била потребна висока теологија за тумачење у светлу Светих отаца –  за разлику од друге разаслате „Теолошке посланице“ која није за лаички народ, а за коју можемо само претпостављати колико ли је тек  смутљивија од ове за народ „упрошћене“) – можемо придодати и оне чињенице које смо успут дознали из изјава чланова присутних делегација…

  • Предсаборски документи, спремљени од екуменистичке Васељенске патријаршије која је очигледно под утицајем глобалистичке Америке, на моменте – јасно неправославни, потписани су и прихваћени од свих Патријараха у Шамбезију још у фебруару 2016.

 

  • И поред очито неправославног дневног реда, учествовале су само делегације Помесних Православних Цркава (сумњивог начина одабира делегација), дакле, не сви епископи Цркве, како доликује Великим Православним Саборима – већ делегације десет (10) од четрнаест (14) Помесних Православних Цркава. Како је, очигледно, најздравије стање у Грузијској и Бугарској Православној Цркви: оне нису учествовале због неправославног дневног реда где је избегнуто расправљање о најглавнијем – јереси екуменизма и модернизма, које све већом реформном самовољом епископа потресају и расколниче Цркву. Још је било усвојено признање назива „цркве“ и за католике и друге западне секташке верске организације;  „стидљив“ предлог о скраћивању поста; локално прихватање мешовитих бракова;  величање секташког јединства кроз организацију „Светског савета цркава“…

 

  • Антиохијска Црква, пак, која не стоји добро са чувањем Светог Предања због примања тамошњих јеретика монофизита у молитвено заједништво, није хтела ићи на Сабор из чисто административних разлога – због неусвојеног услова да се  на дневни ред Сабора стави решавање њеног спора са Јерусалимском патријаршијом око надлежности над Катаром. А Руска Патријаршија, на крају, одлучила је да не иде јер, пошто већ неће бити три (3) Помесне Цркве – то не би био Свеправославни Сабор, нарушено би било основно правило консензуса Цркава донето још у Шамбезију. Иначе, Руска патријаршија – услед саблазног става Патријарха Кирила, који је изнео са папом Франциском на Куби, о успостављању и дељењу заједничког искуства у једној вери Православних и јеретика римокатолика – ионако тренутно не стоји добро на духовном Православном плану пред Вишњим Богом. 

 

  • Чусмо и ово, Амерички маринци чували Крит у току Сабора делегација десет (10) Помесних Православних Цркава!?

 

  • Први дан је већ лоше, неправославно, почео. Вечерње на Духове служио екумениста Јован Зизјулас титуларни, што значи – без пастве којом управља. Очигледно, није било ни основа за његово рукополагање, а камоли за касније истицање у кривом исповедању вере које намеће свима, а што је све противно Канонима Цркве. Наиме, заједно су се молили у Православном храму са папоулизним католицима, протестантима, монофизитима и, наравно, Игњатијем браничевским, епископом СПЦ.

 

  • Током рада наговештено је да ће се питање скраћивања постова отворити у будућности;  разводњен је Канон Цркве који говори о забрани бракова православних са иновернима – неправославном и самовољном одлуком да се сваком епископу у мешовитим срединама оставља на вољу да ли ће, или не „благословити“ мешовити брак; признат је историјски назив за западне верске организације „хришћанске цркве“ – противно догматском Православном учењу о Једној Јединој Светој Саборној и Апостолској Цркви; речено је да Помесне Цркве подржавају у свему рад „Светског савета цркава“ и да сматрају да је Сабор у Цариграду 1920-их био зачетник развића те глобалистичко секташке организације (“ССЦ “), којој је једини циљ уједињење свих религија како би се сви поклонили једноме Антихристу (човеку безакоња и у њему усељеном Сатани), кога глобалисти ускоро треба да доведу на власт над целим човечанством.

 

  • На Сабору епископи, иако су могли говорити, нису имали право гласа, главни су били потписи Патријараха – што говори о оркестрираним притисцима на све који се нису мирили са неправославним одлукама Сабора. Најискренији бранитељ Православне Вере био је у мањини. То је епископ Навпактски Јеротеј (Влахос). Он је после Сабора рекао да је све време заседања осећао велики притисак, претњу и мрске погледе и добацивања либералних, рецимо и – посветовњачених, епископа на Критском Сабору. Многи епископи тврде да је Сабор обиловао свађама и био у духу немира и несаборности.

 

  • Стигла нам је вест из Грчке да поред неколико грчких епископа одређене акте Крита није, наводно, потписао ни Иринеј, епископ бачки,  али је исти своје образложење на дванаест (12) страница доставио грчком сајту „Ромфеа“ –  без превода на србски. (Уосталом, ни месец дана после Сабора на Криту немамо ни Теолошку посланицу, а сада тек добисмо наводну „поруку“ Сабора „православном народу и осталим људима добре воље“, које је овај Сабор одмах по завршетку упутио свим Помесним Црквама:  оним које су учествовале – као обавезујућу, а онима које нису – као препоручујућу.) Како незванично сазнајемо, епископ бачки ту образлаже да није потписао одређена саборска документа, не стога да би савесно чувао Свето Предање Цркве, већ разочаран што Сабор није био  приснији  према католицима и сједињујућији са њима. Такође, од митрополита Амфилохија чујемо да су сви епископи из делегације СПЦ потписали првих пет (5) тачака, док последњу тачку, која нарочито велича „Светски савет цркава“, нису потписали 18 епископа, већ само уски круг потрчака око Његове Светости Патријарха Иринеја. (Питање је: Ко је бирао чланове те делегације и по ком основу, да ли по блискости са промасонском државом и глобалистима? У ствари, то и није битно – јер ионако су већ била дата прекомерна  овлашћења екуменским Патријарсима Помесних Цркава. Притом, став једне делегације се бирао већином. Дакле, потребно је било повести на Сабор само већину либералних екумениста и – мирна Бачка.) 

 

  • Оно што је опасно јесте следеће: Иако су доста ублажена почетна документа Сабора која су била грубо неправославна – ипак су и закључна документа остала у деловима неправославна и нејасна – нарочито што се тиче признања назива „хришћанске цркве“ за секте на Западу  и што се тиче увођења на мала врата благосиљања бракова са неправославнима. Али најважније је: установљење оваквих реформаторских Сабора, као главног законодавног тела Цркве под диктатом цариградског Патријарха,  који ће се што чешће сазивати ( митр. Амфилохије каже да не сме проћи више од три године до наредног, величајући сопствену улогу у припреми и раду овог Сабора на Криту) и на чије доношење одлука Црква саборно не може утицати… Јасно је да такве одлуке не смеју бити обавезујуће ни за једног Православца у домену где се отворено показују неправославним. Оне се не смеју наметати јер ће то створити нове расколе у Цркви Христовој, а ако би се у наметању упорствовало, морао би се пружити отпор исповедања Истине Христове таквој нељудској неправославној саборности. А сви који су учествовали потписима испод неправославних докумената морају се истрајно позивати на покајање и повратак Вери Једном Предатој Светима на чување, а не само епископима самима по себи, на Чување, а не на реформисање и улагивање овоме паломе свету који у злу и лажима лежи…

 

  • Искрено се бојимо, из досадашњег искуства,  да Патријарх Иринеј није ђутуре потписао и акта неких идућих екуменских сабора унапред, јер срамота му је ићи против света, напредног света, богатог света… „А Истина? – Шта то беше?!“  – Ето, тако кроз Његову Светост одзвањају његова дела и без речи… Зато морамо помоћи нашим духовницима да, док је носе, достојанствено носе Православну мантију Христову, и да свакодневно исправљамо свако ново одступање њихово од учења Истине и Побожности Светих отаца наших како не би било саблазни и смутње у народу, а и како ни ми сами не би сносили одговорност са њима у неопростивим гресима јереси и раскола…

 

    Закључно – без увида у другу непреведену„Теолошку посланицу Светог и Великог Сабора на Криту“ – можемо рећи да нити је Сабор на Криту, по појединим неправославним, срамежљивим и двосмисленим одлукама, свети, нити је велики,  јер нису ни учествовале све Помесне Цркве. Види се јасна глобалистичка тенденција Сабора за успостављањем диктатне власти у Светом Православљу, која би се временом и потпуно отворено уздигла изнад Светих Отаца Цркве и Светих Седам Васељенских Сабора, а све под влашћу проглобалистичке и екуменистичке, титуларне и паством опустеле, Васељенске патријаршије. Види се тенденција покушаја успостављања паполике власти екуменског патријарха Вартоломеја (који очигледно има залеђину у високим глобалистичким круговима и ложама) кроз: преузимање све Православне дијаспоре од стране Цариградске патријаршије, признавање припадника западних кривоверја и секти за „хришћане“ а ради неправославне погубне уније у кривоверју са истима, разбијање Светиње Православног брака допуштањем самовоље епископима да одлучују како хоће, улизивање глобалистима без икаквих примедби на глобално масонско поробљавање држава и екуменско поробљавање Православних народа… Кад све саберемо: иста мета, исто одстојање – и пре и после Критског сабора. – Само је сваким даном све већа обавеза свих Православних према изучавању Науке и Поука Светитеља и исправљању световнољубивих модернистичких реформаторских епископа у Цркви Божијој, која нам је Једина нада спасења у Православном Христу Исусу Господу нашему.

 

   На основу свега реченог, јасно је да несветоотачки и светољубиво самовољни Критски сабор не сме бити прихваћен од било ког Православног верника. Његове се одлуке не смеју поштовати, већ се морају исправљати кроз све чешће побожно опомињање епископства и свештенства које је похрлило за обећањима овога века, заборављајући на побожност и правоживље Светоотачког Православља. Не поштујте Крит, али не одбацујте „епископе-крићане“ – већ их побожно и истрајно опомињите  за сва одступања њихова од Једине Божије Науке, утврђене нам Духом Светим преко Светитеља наших. – Свакодневно, свакодневно исповедање Истине Светих отаца потребно је пред лицем оних који им Учење изврћу… док чекамо да Господ Христос донесе Мир једнодушне Истине свем народу и свештенству Цркве Своје, Тела Свога. Амин, Боже, што пре нам дај.

ИстиноЉубљу, монах-немонах Антоније

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Responses

  1. ти незнаш ништа о чему причаш; боље се информиши више о Васељенским Саборима, како су одржавани и како се шта организовало у задњих 2000 година, па се врати овде да коментаришеш.
    само лупеташ

  2. а што се тиче квалитета овог сајта, нема га бољег у Србији –
    а то о чему ће овде да се пише пусти Монаху Антонију да и даље води бригу о томе.
    Ти само можеш да му се захвалиш.

  3. На сајту као што је овај, где се озбиљно бави питањима Православља, логично је да долазе у обзир сва дешавања у вези вере православне и њој сродних тема. Узмите миша па крените анонимно, као што већ радите, да скролујете са десне стране, пронаћи ћете одговоре на све недоумице, све је записано, снимљено и благовремено постављено. Посебно обратите пажњу на мишљења и упозорења реномираних експерата у вези флека које вас муче. Док будете читали, схватићете да није само квалитет оно што одликује овај сајт већ нешто много више, а то је кредибилитет, реч која се на србском зове Истинољубље.

    • Флеке постоје, оне се виде. Гледајте и читајте пажљивије. Између осталог, део Меморандума са научне трибине за хитну ревизију овог „франкенштајн„ пројекта због кога је потопљена вишевековна светиња коју нам је света лоза Немањића дала на чување а не за уништавање, јасно наводи:

      ЈЕДИНО РАЗУМНО РЕШЕЊЕ:
      Полазећи од свега изнетог, могуће разумно решење било би формирање акумулације мањег габарита и нижом максималном котом нивоа воде од, оквирно, 330 мнв, односно, нижом од коте манастира, тј. ниже од зоне контакта водонепропусних стена са водопропусним карстом у долини Сушице.
      Оваквим решењем би се постигло следеће:
      -елиминишу се сви додатни, неизвесни и прескупи радови на превазилажењу дефицита вода: превођење вода из суседних сливова, инјекциони радови на санирању карстне подлоге;
      -елиминише се мешање ујезерене барске воде са изворском у цеововодима које се сада убрзано спроводи;
      -елиминише се загађивање подземних вода Лелићког карста (подземних издани, заштићене реке Градац и врела Пакље);
      -избегава се уништавање древног манастира „Грачаница“ и фресака у манастиру Пустиња; не скрнаве се даље гробови;
      -акумулација Ровни не би служила за комунално водоснабдевање, чиме би се оствариле значајне финансијске уштеде у градњи регионалних цевовода и фабрика воде, али и спасли извори од загађења мешањем вода;
      -смањује се ризик од потенцијалних катастрофалних последица могућег рушења бране, могућом природном катастрофом или у случају рата.

      Разумном довољно.

    • Ако неко овде износи и објашњава благо, разложно, целомудрено и аргументовано, и надасве стрпљиво, све што се треба изнети и објаснити, “брате“ анонимни, онда је то онај који основа и води овај сајт, за разлику од многих нас, који лупимо па остенмо живи из провокацијско сотонских побуда, или чисте људске глупости и немара, небитно. Ако ти нешта није јасно, после толке разложности и чињеница, постоји једно објашњење које ће ти то разјаснити, а које су мени више пута у своје време рекли, а то је да “ ниси спреман да примиш одређену информацију, а ни достојан“, па кад се сви ти услови стекну ондак ти “кликне и расветли се“. А да би до тога дошло, за одговор и помоћ мораш молити Господа, јер је то у Његовој власти. Тражи и наћи ћеш, ишти и даће ти се….итд… Свако добро од Господа.

    • Очигледно да смутљивац под именом „анонимни“ нема истинољубиве намере, или је нечији „бот“, или просто полицајац, свеједно, лакше је да бришемо слична подбадања неко да се препиремо са ликом који и јесте ту само ради препирањаи опонирања овом истинољубивом месту.

  4. Разговор са Стефаном, гост архимандрит Никодим Богосављевић 16.07.2016


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: