Објављено од стране: ИстиноЉубље | 3. априла 2016.

Народ верни на Грачаничкој обали опет без свештеника… (Литија у Ваљеву за Грачаницу уторак, 05.04.2016.г. у 17.час. Градски Трг у Ваљеву)

Вести са Грачаничке страже: Недеља, 3.4.2016.г…

Док верни народ у Београду протестује непрестано пред Владом РС, и док је Епархији ваљевској оборен сајт (то није лепо, али је очигледно знак протеста народа што о свему обавештавају а најмање о потапању надлежне им Светиње Грачанице)…

Народ верни на Грачаничкој обали опет без свештеника 

DSC04114DSC04131DSC04118

Ко верује Христу Богу- верује до краја- а Богу је у сваком тренутку све могуће. Пошто је надлежни свештеник Грачанички вишекратно узалудно од народа мољен да на обали језера пред Грачаницом прочита бар молебан у празничним данима, народ је као и раније када је свештеника владика удаљавао од Грачанице- помолио се онако како Црква заповеда када нема свештеника…

DSC04164DSC04172DSC04139

Народ не престаје да долази да са неверицом да гледа ову духовну пропаст и дању и ноћу. Тако да су нека браћа пре неко вече сведочила да је нека чудесна светлост са само једног прозора куполе манастира(централни на трећој слици). Напомињемо да је и раније најчешће чудо које се деценијама догађало разним људима у Грачаници- да чују хорско појање анђела, као и светлост која из куполе обасјава цео кањон… Једна девојчица из околине Београда је данас допливала до куполе и видела иконе и сто који је испливао са даровима народа брашна, уља и шећера(који се видео и на почетку потапања)…

IMG_7395IMG_7471IMG_7477

А ни у Београду- Православни не губе наду, ни најмање… Суботом је главно окупљање на Литијама од Владе РС (15.час.) до Патријаршије и РТС… А за то време свакодневно целолодневно сведочење уз велике плакате против потапања Грачанице и уништења извора Ваљева, а увече после 18.часова верни народ Христов забринут за велику чудотворну Светињу Архангела Михаила пева црквене песмице пред Владом РС све до 22.часа.

НЕ ЗАБОРАВИТЕ на Литију у Ваљеву у уторак 05. априла. (17.часова Градски Трг) за ту прилику повући ћемо то вече црквене барјаке и плакате Грачанице из Београда како би и у Ваљеву све лепо и честито било и Миломе Богу приступачно…

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Интервју са сајта Видовдан: Монах-немонах Драган (Антоније) Давидовић…

О потапању Ваљевске Грачанице и другим питањима вере

О монаху-немонаху, оцу Антонију или, пак, Драгану (Давидовићу) многи имају став, који иде од потпуног одушевљена његовом пожртвованошћу и борбом, до разних видова омаловажавања и грубих речи од стране његових противника или неистомишљеника. У сваком случају, личност према којој се не може бити равнодушан. Напомињем да је без икаквих проблема и са радошћу пристао да да одговоре на сва моја питања.

Пронашао сам га рано ујутру, тамо где већ дуже време исказује протест против потапања манастира Ваљевска Грачаница, испред зграде владе Србије, где заједно са неколицином својих сабораца пребива од 7 до 22 часа, а суботом од 15 часова литијом указују на оно што се дешава манастиру Ваљевска Грачаница.

*Можете ли нам прво рећи нешто о вашим почецима, где сте се замонашили у којим манастирима сте служили Богу?

– У веру сам дубље ушао преко светиње, Ваљевске Грачанице. Иначе, мајка ми је родом из околног села, где сам, посећујући Божије службе духовно стасавао и где ме је касније стари црквењак из Грачанице послао у манастир Троношу код старца Антонија, духовног чеда св.Владике Николаја и ту сам, у манастиру Троноши, био док се старац Антоније није упокојио. Са његовим благословом сам отишао у Рашко-призренску епархију код владике Артемија. Потом сам кратко време био у манастиру Црна Река, затим, током 1998-1999.г. захукталог шиптарског тероризма, у време киднаповања и убијања Срба на Космету био сам у манастиру Зочиште, а потом и у Ораховачком гету 2000-2001.г, кад је било најтеже. Након тога је уследило исељавање народа под претњом и ватром шиптарских терориста, а онда сам са тим преосталим народом тих пет-шест месеци помагао да се заостали из разних места и села пребаце на сигурно, у време када није било пратње Кфора и кад је то било заиста тешко и небезбедно. После једне саобраћајне несреће у којој сам од умора заспао на ауто-путу, вратио сам се у манастир Црну Реку и ту сам био заменик игумана.

*Како је дошло до тога да постанете монах-немонах, рашчињени монах? Пуно тога се чуло у јавности од стране оних који су Вас рашчинили, али ето прилике да из Вашег угла чујемо нешто о томе?

– Те 2003. године сам се “усудио” да закажем миран православни протест испред Патријаршије поводом тајно уговорене од митрополита Амфилохија и еп. Иринеја Бачког посете папе Војтиле Србији, што сам све детаљно сазнао од неких честитих епископа, а којима је то пренео, немоћан да их заустави, Његова светост, патријарх Павле. Поменута двојица епископа су пет пута били код папе тог јануара 2003. године и уговарали његов долазак у Србију. Папа, коме Бог није давао никада да крочи у Србију, а још и приде папа који је благословио рат против Србије почетком деведесетих, те сам се тако усудио сам са педесетак верника да испред зграде Патријаршије протестујем и тако искажем неслагање са таквим саблазним плановима дела епископата. Епископи нису папе, они јесу најдостојнији и најпоштованији међу нама, али морају сами бити у складу са светим оцима Цркве Божије и наше православне вере. То је био миран протест, али уз медијске манипулације новинара који су злоупотребили и извртали моје речи и измислили да сам тражио ТВ дуел са патријархом, изазвали саблазан код верних са разлогом, али то нису биле моје речи, већ измишљене. Од тада је кренуло тражење мог размонашења од стране владике Иринеја Буловића) иако само размонашење у православљу на тај начин не постоји, мада ја не сматрам нити инсистирам да ме неко сматра и назива монахом или немонахом. Завети монашки су давани Господу Богу, и ја се храмајући трудим да их пазим чисто за себе. Касније су кренули и у неканонско смењивање владике Артемија. Патријарх Павле је чувао цркву од раскола, али ето,чим је њему истекло четрдесет дана од његовог упокојења, кренуле су такве неправославне ствари: екуменизам, расколи, реформе, световни дух да се подмећу и намећу међу црквеним клиром.

*Какав је ваш однос са бившим епископом Артемијем?

– Сматрам да се реформистички епископи у Синоду не би усудили да владику Артемија ни за шта терете да није било тадашње власти и помоћи и мешања државних (проглобалистичких) служби у устројство Цркве које су то и извеле уз помоћ себи подјармљених епископа. Њега сам подржао у почетку кад је невин нападнут, из сопственог угла и мог личног искуства са ранијим насилним покушајим неких епископа који су „незаменљиви“ чланови Синода. Сећам се и кад сам био заменик игумана у манастиру Рашко-призренске епархије да честити владика Артемије није никад био ни среброљубац, ни полицајац који наметно контролише своју паству, нити је наметао некакве порезе, нити су га занимале икакве злоупотребе, нити је утицао на то. Својеручно написавши да сам напуштам манастир, да њега не би теретили, одржао сам тада једну конференцију за штампу и указао да то што се ради јесте последица утицаја, нажалост, државе, и жеље појединаца из врха Патријаршије да се он склони. Касније, кад се већ догодило то што се догодило, молио сам владику Артемија да остане у Шишатовцу, да не престане да помиње патријарха, јер какав год патријарх био, не може он тако олако да прекида помињање, јер иза патријарха стоји још увек многи верни народ који то неће разумети, без обзира што је његово смењивање и рашчињење са места епископа било неправедно и притом нецрквеним прегласавањем у СА Сабору, а сигуран сам у то да у цркви треба да одлучује Дух Свети и једногласје, а не прегласавање. Владика је неканонски рашчињен и није ми страно да то не признаје и да наставља да служи, јер су канони Цркве пречи од савремених Сабора еписископа, а камо ли Синода. Молио сам га и да не отвара катакомбе посвуда правећи паралелна Богослужења, мислим да је требало да седе у Шишатовцу и да исповедају Веру, или бар да седе и Богослуже у Љуљацима и да чекају да их Бог оправда, међутим и нажалост, они су одлучили другачије и погрешно. Такође критикујем произвођење епископа, што, додуше, нисам знао до скора, али није то смело тако, мада сматрам да ће временом Бог помоћи да се тај раскол превазиђе и да ће се као и у ранијим и савременијим расколима све те ствари превазићи тј. да ће се доћи до помирења и јединства епископа у Предању Светих отаца, а не својој или већинској самовољи.  Идем и тамо и вамо, али опомињем и тамо и вамо оно што не ваља и што није у складу са канонима и нашим светим оцима. Ја идем на исповест код њега као прогнаног епископа, али послушање њему као духовнику сам ставио ad-acta, све док оно што знам што није по светим оцима и што данас продубљује раскол и неразумевање не исправи.

Међутим, за праве расколнике и онима који на делу не желе јединство Цркве у Предању Светих сматрам реформаторске епископе Иринеја бачког, умировљено-неумировљеног Атанасија Јефтића и митрополита Амфилохија.  Навешћу само један пример: митрополит Амфилохије зове једног петка 2010.год. монахе владике Артемија да им суди у Грачаници као нови администратор који се прогласио и пре саборске одлуке СА Сабора СПЦ и он у петак их зове, а у среду даје изјаву у Новостима да је то „највећа секта у историји Србије“. То је прави пример стварања и продубљивања раскола и решености да се они одстране и да их баце у неку шуму и да тако убудуће пролази свако ко им се не свиди у новим трендовима зближавања са католицима, протестантима и свим другим екуменистичким блудима које нас удаљава од светоотачког предања Цркве Божије. Жеља за сповођењем реформи и завођења самовољног поретка у Цркви без обзира на немире и буне у народу који се спасавао са досадашњим Богослужењима Цркве – сведоче о духу страном православљу, а који неки безобзирно намећу.

Што се мене тиче идем и тамо и вамо, причешћујем се и тамо и вамо као и, уосталом, многи људи, а да ли ће ме неко звати Антоније, Драган, да ли ме сматрају за монаха или немонаха, као што сам рекао, то ми уопште није битно. Раскол је неопростив грех, али још није јерес, а рана кад је свежа треба је чешће превијати „облогама“ светих отаца, а не одмах расецати делове Тела Христовог које је Црква Православна.

*Кад је почела ваша борба за манастир Ваљевску Грачаницу?

– Негде 2002 год. сам послат из манастира Црна Река да региструјем кола која смо купили (а која су била на Ваљевским таблицама) у Ваљево. Пошто је био петак, службеници суда су отишли раније кући, па сам ја морао да останем тај викенд са благословом игумана и да преноћим код родитеља. Испоставило се да је та недеља на Мратиндан била предвиђена као последња Литургија у манастиру Ваљевска Грачаница, манастир из којег сам пошао и духовно се пробудио. Тада нисам знао докле је ствар са Грачаницом и браном Ровни стигла и тад сам сазнао за намеру потапања светиње и коначног прекида даљег Богослужења, раскопавања и пустошења Светиње. На тој Литургији су били и игуманија Гликерија из манастира Ћелије, отац Марјан са Става, игуман Петар из Ђурђевих Ступова и још многи монаси, монахиње, свештеници из Ваљева. Тада смо били заједно сви уједињени, исти је проблем био као и данас, али, нажалост, данас сам углавном сам са народом у тој борби, а осим тајне подршке коју имам, јавна изостаје. Међутим, уз светог Архангела Михајла уз којег је све могуће, надам се да ће се и то променити.

Ко не зна, манастир Ваљевску Грачаницу су саградили три брата Немањића по народном предању, заједно са манастирима Пустињом и Јовањем, црква је посвећена као што знате св. Архангелу Михајлу. У време Турака, Турци су што протерали, што побили монахе, па је манастир био запуштен и пропао је кров од олтара, па је из олтара израсла липа и та липа је била наткрила као кров цркву, па се народу на тој липи привиђале свеће, кандила и то су схватили као поруку Божију да обнове храм. Липа је одсечена и тај пањ у олтару заливен воском и дан-данас стоји у светом олтару у ћошку. Велика је то светиња. О томе сведоче и гробови монаха који су насилници на погубан начин распудили и оскрнавили само како би то било оправдање да древне споменике и све што народ подсећа на побожност уклоне од Грачанице.

*Према сведочењима верника и дан данас су многи сведоци чуда манастира Ваљевске Грачанице?

– Чуда су честа. У књизи Летописа ове светиње има их много записаних. Описа исцељења, бројна сведочанства, нажалост, тај се летопис скрива у одајама надлежног свештенства и сада, када је истина о Грачаници ургентно потребна. Постоји опис кад су три Богослова пратили св. Владику Николаја који се задржао пет сати у олтару, па је онда уздигнутим рукама и молитвеном заносу изашао унатрашке после пет сати. Кад су они тражили благослов да оду на Свету Гору, св. владика Николај им је рекао: „Не морате децо ићи на Свету Гору, ево вам Свете Горе овде.“ Такође, и св.владика Николај је рекао да ће овај манастир имати у будућности велика искушења, а потом и благословио мајсторе из Лелића да јој дозидају кубе и тако је украсе. Хорско појање Анђела је такође честа појава коју и данас у потопљеној Грачаници сведоче људи да се чује.

*Неки вам замерају то што сте нисте у тренутку кад сте видели да ће манастир бити потопљен иконе и остале свете ствари изнели из манастира већ оставили да буду потопљени?

– При насилном упаду полиције у августу месецу, они су однели иконе и насилно ишчупали иконостас, развалили браве и врата на манастиру и цркви – очерупали све, срушили конаке и звоник. Од тог тренутка, веран народ је почео да доноси иконе и да поново украшава светињу Божију. Један брат је донео часни крст из Јерусалима са мноштвом светиња. И то је занимљиво – тај брат је најавио долазак и доношење часног крста, међутим, имао је и иконе које је оставио себи и кад је полазио у манастир Ваљевску Грачаницу, он је неколико пута чуо глас: „И мене да понесеш”, и тако  је он понео и своје иконе Богородице Јерусалимске, икону Господњу и многе друге. Ја сам од стараца учио да треба украшавати светињу, а не насупрот, пустошити је. Кад је кренуло потапање изнели смо тај Часни крст са светињама, изнели смо путире и изнели смо још неке светиње из цркве, иконе нисмо, јер шта би било да је црква иконописана, да су биле фреске на зидовима?! Иконе су ту ради покајања народа, покајања није било кад је Црква била на сувом, нека га буде бар сада, када се потапа можда и стота Црква по комунистичким језерима по Србији. И то је било на моју одговорност, јер иконе сведоче саму страхоту и  велики грех потапања Ваљевске Грачанице, шта да су биле фреске на зидовима, већа је Светиња Свето Место. Ангео чувар остаје да чува темеље. Ко верује у воду бране Ровни, тај нека пустоши Цркву. Ја не верујем и зато сам на непрестаним протестима испред Владе. Као што рекох, путире, часни крст из Јерусалима и још ствари смо изнели, а иконе су остале као сведоци нашег великог греха који траје од 1945.г, али и као чувари светиње. Можда ће бити чудотворне те иконе када се вода, наредбом Светог Архангела, исуши.

*Какав је Ваш однос са владиком Ваљевским Милутином?

– Он је, нажалост, преплашен и подјармљен осионим властима у многоме. И кад се виде његови ставови из беседа 2006. године и данас, они нису промењени, али су тиши и стидљивији. Пре је то било громогласно, а сад је све тише и тише и стидљивије. Очигледно у страху. Писао је саопштења о томе да се вода задржи на коти 333. И то не само због манастира и светиње, него и због еколошке катастрофе, коју ова брана доноси. Премашивањем манастирске коте, прљава вода се улива и меша са природним, најздравијим изворима о којима је и Јован Цвијић причао, а то је најбогатији део Србије са чистом, здравом, изворном и пијаћом водом, која се овом браном трајно уништава. О појавама које су данас видљиве, као што је влага на брани, као што је могућност да, ионако ова трусна подручја, буду у будућности на мети катастрофа и тога да брана буде узрок катастрофе, исто треба причати, а све на основу бројних научних доктората доктора хидрогеологије са РГФ, који три деценије непрестано пишу против овог антинародног и штетног пројекта бране Ровни.

Сматрам лошим што владика Милутин није гласније устао против уговора епископа Лаврентија, који је поклањао светињу као да је његова приватна својина и то без да је о томе обавестио патријарха Павла и Патријаршијски управни одбор. Додуше, владика Милутин није ни прихватио новоизграђене „црквене објекте“ које је владика Лаврентије „трампио“ за манастир Ваљевску Грачаницу. Да ли је исто задужбина побожних Немањића и комунистичка задужбина која није зидана Богу, већ да се украде оно што је Божије. Нема Богослужења тамо, што је исправна одлука, јер не може се светиња трампити, нити мењати на тај начин, а ко прихвати те новоизграђене објекте – одриче се Грачанице и постаје њен издајник, као је што је владика Милутин својевремено исправно говорио.

*Да ли сте имали неке састанке са патријархом Иринејом?

Јесам, ишао сам на састанак пре пар година, после скрнављења гробова, да га молим и да вапим да помогне. Нажалост, иако сам му неколико пута објашњавао ситуацију и шта се догађа у светињи, он као да ме није слушао. После неколико пута враћања на исту причу, видео сам да неће стићи помоћ по том питању.

*Поједини критикују то што ваш протест, односно литију, организујете тик пред почетак Богослужења у Саборном храму у Београду?

– Организација православне литије за манастир Ваљевску Грачаницу је суботом само из разлога што народ не може да се скупи у већем броју радним данима, изузев викендом, јер на литију долазе и људи из других градова у Србији. Из тог разлога је она у суботу. Свети оци кажу – послушање је пре поста и молитве, као и да нема искрене молитве без добрих дела која је потврђују. „Срцем се верује, а устима се исповеда за спасење“, каже Апостол Павле. Такође, народ само у том тренутку, тих десетак минута пре почетка служења, може да сретне патријарха и да га опомене како ће добрим делима појачати своју молитву за цео народ, како би нам бивало све боље, а не све горе духовно стање у земљи. А ја да уђем у храм на молитву, па да неко од мноштва људи који су дошли на литију нешто неприкладно добаци – неприлично је, онда би ти исти мене кривили да сам реметио службу и молитву Богу. Овако, будемо ту пред почетак да укажемо како се правилно припрема за искрену молитву – прво спасавањем Грачаничке архангелске Цркве, па тек онда молитвом у Саборном архангелском храму Саборне Цркве, и кад почне служба ми одемо, да је не реметимо, до друге институције која може, а неће да помогне у ширењу истине о Грачаници. Уосталом, и ово је молитва и народ на литији се моли, пева црквене песме и св. Јефрем Сирински каже: „Не затварајте молитву у речи, већ нека свако ваше дело буде Богослужење.“ И на крају крајева, ако се патријарх преобрати у ставовима допуштања скрнављења и потапања Светиње и стане у одбрану Њеног Светог Места, ми бисмо одмах кренули за њим на молитву и захвалили се Господу Богу на томе, наравно, притом би патријарха незаобилазно приупитали и за непристојан и неправославан став према кривоверју Ватикана и осталом саблазном неретком заједничарењу са иновернима.

*Стиче се утисак да немате на терену подршку патриотских покрета и странака који се јавно противе потапању светиње. Који може бити разлог томе?

– Ја сам захтевао да овде на протестима нема страначких обележја и застава – само крстови, иконе, заставе Србије, светогорске, али било какво страначко обележје не, јер ако ћемо се око било чега сабирати, то ће бити око Христа и око Светог Саве и свих светитеља наших. То је један од разлога што нема тога што увиђаш, јер немају места за промоцију, а сваки покрет и странка имају своја правила, своје сујете и ту нема јединства. Међутим, свако појединачно може да дође и добродошао је свако ко осети потребу и ко је свестан светиње коју бранимо.

*Како видите будућност те борбе?

У току је ново скупљање потписа, овог пута патријарху Иринеју, Његовој Светости, да га умолимо да скупи храбрости да се заложи за спас Ваљевске Грачанице и да тражи од премијера да спаси на светом месту, без икаквог додатног скрнавног „премештања“. Постоји идејно решење занемарено у самом пројекту Ровни, изградње мање бетонске бране којом би се заштитио кањон Сушице од потапања, а самим тим заштитио манастир Архангела Михаила, заштитиле све обилне изворске воде ваљевског краја и спречили сами губици из бране Ровни у износу од 512 литара по секунди. Православна литија за спас Грачанице је увек суботом у 15 часова. Прво идемо до Патријаршије да предамо петицију и замолимо патријарха да нам се обрати и чврсто стане у заштиту Светиње, после тога идемо до зграде РТС-а, где ћемо суботом увече приређивати национални дневник на отвореном, јер је немогуће чути православну истину у свој њеној пуноћи на овом злоупотребљеном јавном сервису. Сваки дан сам целодневно испред Владе. Исказујем на тај начин протест и ето, уз помоћ светог Архангела Михајла и свих светих, надамо се најбољем.

Монах или немонах, отац Антоније или Драган, мање је битно, у поређењу са оним што он представља. Велики борац и једини који је стао у одбрану наше велике светиње из 12. века, која се данас, у тренутку док читате ове редове, дави и вапи за спас, али не њен спас, него спас нас Срба, којима је она, ради вечног спасења душа, Богом и подарена. Били смо недостојни до сада, исправимо то и у мислима и у речима и на делима Богоугодним.

Милош Цветиновић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: