Објављено од стране: ИстиноЉубље | 27. фебруара 2016.

Обраћање митрополита Филарета патријарху Атинагори после злоупотребе Науке Цркве ради лицемерног и саблазног зближавања са римским првосекташем „Папом“

Вести са Грачаничке страже: Субота, 27.2.2016.г…

Вода свенародног греха се ближи „грлу“ душе Србинове…

DSC01567DSC01565DSC01570

Дух глумачке побожности све више замагљује Србију а вода потапања усмерена од отворено безбожних власти опкољава немањићку чудотворну Грачаницу… До прага Светиње остало је једва око 5.метара висинске разлике. А Срби или спавају сном ђавољим или надахнути од истога покушавају својом „памећу“ и својим вођама да нешто постичну- Већинско море Христа срцем не тражи, Христа Бога- Јединога Православнога Спаса нашега без кога нема радости и благодати ни у овом ни у оном вечном веку…

555

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Православно исповедно писмо Митрополита Филарета предстојатеља Руске Православне Заграничне Цркве (из 1965.г.) непосредно после глобалистички режираног „скидања анатеме“ које поставише и до у танчине образложише Свети оци начи а насупрот римском папи и папистима. Пошто су данашње политичко-масонске глобалистичко-екуменистичке тежње још и дубље отишле- то и даје на актуелности овога Исповедног Православног сведочења у сваком тренутку ове смутне духовне данашњице…

Митрополит Филарет:

ОБРАЋАЊЕ ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ, Г.Г. АТИНАГОРИ КОНСТАНТИНОПОЉСКОМ, НОВОГА РИМА И ПАТРИЈАРХУ ВАСЕЉЕНСКОМ

Ваша Светости!

Од Светих Отаца ми смо наследили завет да се у Цркви Божијој све савршава у законитом поретку, у јединомислију и сагласности са древним предањима. Ако неко од епископа или чак предстојатеља аутокефалних Цркава, савршава нешто што није у сагласности са ониме што учи цела Црква, тада сваки Њен члан може да изјави свој протест.

15. правило Друкратног Константинопољског сабора из 861.године, признаје достојним “части која припада православнима“, оне епископе или клирике, који одступе од општења чак и са својим Патријархом, ако он свенародно проповеда или отворено учи јерес у Цркви. На такав начин, ми сви постајемо чувари црквене истине, која се увек увек штитила бригом за то, да се ништа што има општецрквено значење не савршава без сагласности свих.

Зато се и наш однос према разним поделама које превазилазе границе засебних помесних Цркава, одређивао не другачије, него као споразум
свих наведених Цркава.

Ако је наше раздвајање са Римом, првобитно и добило своје одређење у Константинопољу, после тога оно је било примљено од целе Православне Цркве, и постало је део целог Православног света. Ни једна помесна Црква засебно, и нарочито од свих нас издавна поштована црква
Константинопољска, од које је наша Руска црква примила ризницу Православља, не може ништа да промени у том делу без претходне сагласности свих. Штавише, ми, данас владајући епископи, не можемо донети одлуке које би биле несагласне са учењем Светих Отаца који су живели пре нас, а нарочито, када се питање тиче Запада – светитеља Фотија Константинопољског и Марка Ефеског…
У светлости тих принципа, иако смо ми најмлађи од предстојатеља Цркава, као они који возглављују самостални, слободни део Руске цркве, ми сматрамо за свој дуг да изјавимо одлучни протест против акта Ваше Светости у вези са свечаном изјавом, коју сте дали истовремено са Папом Римским, о скидању одлучења (анатеме – прим.прев) које је прогласио Патријарх Михаило Керулариј 1054. године.

Чули смо много израза узнемирености када је Ваша Светост пред лицем целог света учинила нешто ново, непознато Вашим претходницима и противно 10. апостолском правилу, при сусрету са Римским Папом, Павлом VI у Јерусалиму. Рећи ћемо право и без оклевања: саблазан је била
велика. Чули смо да су после тога многи манастири на Светој Гори одбили да спомињу име Ваше Светости на богослужењима. А сада Ви идете
још даље, када Вашим решењем и епископа само Вашег Синода, Ви укидате решење Патријарха Михаила Керуларија, које је потврдио и примио цео
православни Исток. Чинећи то, Ваша Светост поступа несагласно са односом према римо-католицизму, усвојеним од целе наше Цркве.

Овде се не ради о овој или оној оцени понашања кардинала Хумберта, не ради се о неком личном сукобу између Папе и Патријарха, које би се
лако исцелило узајамним хришћанским опроштајем, не – суштина питања је у оним одступањима од Православља, која су се укоренила у Римској
цркви током векова, почев од учења о непогрешивости Папе, коначно формулисаног на Првом ватиканском концилу1. Изјава Ваше Светости и
Папе исправно признаје акт “узајамног опраштања“ недовољним за нестанак како ранијих, тако и ближих размимоилажења. Али то није
довољно: тај акт ће ставити знак једнакости између заблуде и Истине. У току векова, цела Православна Црква је исправно веровала да Она ни у
чему није одступила од учења Светих Васељенских Сабора, док је у то време Римска Црква примила низ, несагласних са Православљем,
новотарија у свом догматском учењу.

Што се више уносило новотарија, то се више продубљивао јаз међу Истоком и Западом. Догматске грешке Рима са краја XI века још увек нису садржале оне заблуде које су они додали касније. Зато би одбацивање узајамних забрана 1054. године, могло имати смисла у тој епоси, али сада – оно служи само као доказ пренебрегавања најважнијег и главног, наиме – објављених после тога нових, нeпознатих древној Цркви, учења, од којих су нека, будући разлобличена од св. Марка Ефеског, послужила као разлог да Фирентинска унија буде одбачена од Свете Цркве.

Изјављујемо одлучно и категорички:

Никакво наше сједињење са Римском Црквом није могуће док год она не одбаци своје нове догмате, и никакво молитвено општење са њом није
могуће обновити без одлуке свих Цркава, које, опет, није могуће док се не ослободи Руска црква, која је сада принуђена да живи у катакомбама. Јерархија сада возглављена патријархом Алексејем не може да представља истинити глас Руске цркве, јер се она налази у потпуној потчињености
безбожној власти, испуњавајући њену вољу. Нису слободни ни предстојатељи неких других Цркава, који се налазе у комунистичким државама.

Будући да Ватикан представља не само религиозни центар, већ и државу, и односи на њим, како је јавно показала последња посета Папе Уједињеним Нацијама, имају и политички значај, не треба сматрати немогућим и утицај безбожних власти на јерархију потчињених Цркава по питању Римске цркве, у ову или ону страну.

Историја нам сведочи о томе да преговори са инославнима у условима притиска политичких околности, никада Цркви нису доносили ништа осим смутњи и подела. Зато ми сматрамо неопходним да изјавимо да наша Руска Загранична Црква, као, несумњиво, и Руска црква, која се сада налази у “катакомбама“, неће пристати ни на какве “дијалоге“ о догматима са другим вероисповестима и унапред одбацујемо сваку сагласност са њима по том питању, признајући могућност обнављања јединства са њима само уколико они у потпуности приме православно учење у оном виду, у каквом се оно до сада чувало у Светој Саборној и Апостолској Цркви. Док се то не деси – забране Патријарха Михаила Керуларија остају у потпуности на снази и њихово укидање од стране Ваше Светости представља незаконити и неважећи акт.

Разуме се, ми нисмо против добрих односа са представницима других верисповести, уколико се тиме не издаје истина Православља. Зато је наша црква својевремено и прихватила љубазан позив да пошаље посматраче на Други Ватикански Концил, исто као што је слала посматраче на протестантске конференције Светског Савеза Цркава, ради тога да би имала сведочанство о раду тих сабрања из прве руке, без било каквог учешћа у њиховим закључцима. Ми ценимо добар однос према нашим посматрачима и са занимањем изучавамо њихове подробне извештаје, који сведоче о наступању значајних промена у Римској цркви. Ми ћемо благодарити Богу ако те промене послуже делу њеног приближавања Православљу. Али ипак, док Рим треба доста тога да промени да би се вратио “апостолском исповедању вере“, Православна црква, која је сачувала ту веру до сада неповређеном, нема шта да мења.

Црквено предање и пример Светих Отаца нас уче да се са отпалима од Православне цркве не води дијалог. Ка њима је скоро увек обраћен монолог црквене проповеди у којој их Црква призива повратку у Њено окриље, кроз одбацивање сваког учења несагласног са Њом. Прави дијалог подразумева размену мишљења, допуштајући могућност преубеђења његових учесника ради достизања сагласности. Као што се види из енциклике (посланице) “Ecclesia suam’’, Павле VI схвата дијалог као план нашег присаједињења Риму или обнове општења са њим помоћу некакве формуле која, у сваком случају, оставља без икакве промене његово вероучење и, нарочито, његово догматско учење о положају Папе у Цркви. Али свако саглашавање са заблудама страно је целој историји Православне цркве и Њеном бићу. Оно би могло да приведе, не ка јединомислију у исповедању истине – већ ка привидном спољашњем уједињењу, слично сагласности разномислећих протестантских заједница у Екуменистичком покрету.

Да не дође таква издаја Православља међу нас.

Ми усрдно молимо Вашу Светост да оконча саблазан, јер пут који сте Ви изабрали, чак и ако би вас привео уједињењу са римо-католицима, изазвао би поделе у православном свету јер, несумњиво, многа од ваших духовних чада претпостављају верност Православљу екуменистичкој идеји компромисног уједињења са инославнима без потпуног јединомислија у истини.

Молећи за Ваше свете молитве, остајем Ваше Светости покорни слуга

† Митрополит Филарет

Председавајући Архијерејским Синодом

Руске Православне Заграничне Цркве

15. децембар 1965. године

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: