Објављено од стране: ИстиноЉубље | 11. фебруара 2016.

Биће Грачанице и пре и после њихове сатанске државне бране Ровни (ПОЧЕТАК БЕЗ МОЛИТВЕ – митрополит Вењамин Федченков)

Вести са Грачаничке страже: Четвртак, 11.2.2016.г…

Биће Грачанице и пре и после њихове сатанске државне бране Ровни

DSC01046DSC01030DSC01022

Државна банда која по сваку цену не одустаје од пуњења и научно доказано погубне бране Стубо-Ровни- још се није упознала са „ценовником“ Божијим који ће им кад тад бити предочен. Вода се ка манастиру пење 10 цм дневно а до нивоа Светиње Грачанице има још само око 7 метара, а и ово само уколико не буде било већих падавина. Масонска политичка банда мисли да је победила- а ми Православни молимо се да се удостојимо Воље Божије ради вечног спасења србских покољењабзбог чега је Бог Грачаницу ову немањићку и дао људима на Светом Месту Његовом. 

DSC01059DSC01076DSC01054

Државна банда мисли да када потопе Светињу- завршиће се сваки досадашњи отпор погубном пројекту бране Ровни- јер су верници Христови и били ових година носиоци тог отпора међу људима. Много нам је „жао“ што богоборна банда не схвата оно основно- ми нећемо стражарити поред Грачанице док њихова мутна вода не поплави Светињу- већ ћемо бити покрај Светог Места које јој Бог једном занавек одреди- Све док не видимо крај њихове бране, док не испустимо воду из њихове опасно штетне каде… 

DSC01078DSC01084

Вероватно се безбожници- руководиоци свих већих политичких странака радују јер мисле да ће вода заувек потопити Светињу Божију, а да ни сами не слуте да ће, ако ли се Србија и пре не уразуми, и прва наредна најмања суша свући нивоу брани испод Цркве… Зато нека се радују безбожници јер су се поред њихове бране улогорили и Хришћани који немају намеру пре победе у Христу Исусу ни најмање одмачињати се одавде… У то име а ради свакодневних потреба- Грачанички стражари (Вашим добродушним прилозима захваљујући) полако се скућавају у мало Грачаничко домаћинство- стигле су коке а стиже и башта…

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Православни календар са житијима данашњих Светих и Прологом Светог Владике Николаја…

+++

Митрополит Вењамин (Федченков):

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/8512_%D0%92%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%B0%D0%BC%D0%B8%D0%BD_(%D0%A4%D0%B5%D0%B4%D1%87%D0%B5%D0%BD%D0%BA%D0%BE%D0%B2).jpg&size=500

ПОЧЕТАК БЕЗ МОЛИТВЕ

…То се догодило зато што се хвалила, објаснио ми је духовни отац. То никако не треба да чинимо, посебно не наглас. Демони не могу да поднесу када је човеку добро, они су пакосни и завидни. Човек треба да пребива у ћутању, по Св. Макарију Египатском, јер демони много тога могу да наслуте, али не знају све. Ако се човек хвали, демони ће сазнати и постаће веома узменирени. Тада ће покушати да наштете човеку. Они не могу да поднесу када је човеку добро…

Године 1913. посетио сам Оптинску пустињу по други пут.

Одредили су ми да делим келију са једним јеромонахом, студентом Казанске Духовне Академије, оцем А. 

Једном, када смо отишли на литургију, заборавили смо да понесемо кључ, а за собом смо затворили врата; она су се механички закључала. Шта смо могли да урадимо, а да не разбијемо прозорско окно како би ушли унутра? Да би смо их откључали, морали смо да набавимо кључ.

После литургије поверили смо наш проблем о.Макарију.

Он је био ћутљив човек, чак помало и груб. Али, неко ко је нежан и љубазан не би могао да буде изабран за манастирског економа, јер би брзо проћердао манастирску имовину. 

Без речи, узео је свежањ кључева и кренуо ка нашој келији. Међутим, испоставило се да је кључаоница већа од кључа којим је покушао да откључа врата. Подигао је са пода једну гранчицу, одломио комад, прислонио уз кључ и почео да окреће…али, колико год да се трудио, било је узалуд; кључ се беспомоћно окретао у брави.

„Оче“, рекао сам му „то је танко парче дрвета, узми дебље.“

Прво је прећутао, а онда одговорио:

„Не, није у томе проблем…проблем је што сам почео без молитве.“

Прекрстио се, побожно, помоливши се Исусовом молитвом:“Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“

Окренуо је кључ уз помоћ истог парчета дрвета и врата су се одмах откључала…

Много пута сам био сведок да призивањем имена Господњег можемо учинити чуда, чак и у најтежим животним околностима. О томе свима говорим, кад год ми се укаже прилика.

Ево још једног примера:

Био сам на конгресу хришћанске омладине у Немачкој, где је наша заједница почела да оснива цркву.

Један младић, са надимком Шу-шу (скраћено од Шура Шурович) постављао је иконе на зид.

То је била једна камена зграда. Ексери које би Шу-шу закуцавао кривили су се кад год би ударили у камени зид. Видевши како се мучи рекао сам му:

„Шу-шу, боље се прекрсти и кажи: у име Оца и Сина и Светог Духа; твој посао ће ићи много лакше.“

 

Поверовао ми је. Смирио се. А то није лако младом човеку. Прекрстио се, помолио се именом Господњим и наставио да закуцава ексер на другом месту. Овога пута, ексер је прошао лако кроз зид. После овога, посао је био брзо обављен.

Једном, испричао сам ову причу познаницима. Неколико дана касније, једна жена, удовица К. којој се упокојио муж, рекла ми је: „После твоје прича, отишла сам кући и заспала. А дуго сам патила од несанице, растројства. И одједном сам се сетила: рекао си ми да призовем име Божије, чак и у најмањој невољи. У себи сам прозборила: Господе, дај ми сан! Не сећам се тачно , али изгледало ми је да сам у истом моменту заспала. До тог тренутка нисам никако успевала да победим несаницу.“

Искушења

А сада ћу вам рећи колико је опасно живети, чак и говорити, а да не поменемо име Божије.

На почетку мог монаштва био сам лични секретар архиепископа Сергија, који је те године био члан Синода и живео је у Петрограду. Осим тога, био сам чредни јеромонах у резиденцији где је боравио архиепископ. Такође, била ми је додељена и дужност проповедника. Захваљујући мом проповедништву, на неки начин стекао се утисак да „знам“ доста о духовним стварима, па су ми се просте душице почеле обраћати за савет.

Једном, након службе, једна проста жена високог раста, пуначка, плавокоса, спокојног лица и манира, пришла ми је и упитала:

„Оче, шта да радим? Какво је то искушење што имам? Нешто се појављује преда мном с времена на време. Обично нешто лажно, неистинито.“

„Шта то?“ упитао сам.

„На пример, ја стојим у цркви и одједном са тавана кофа пуна краставаца пада око мене. Ја потрчим да их покупим кад оно – ничег нема… како сам се неспретно окренула док сам јурила за краставцима, повредила сам ногу, истегла тетиву и сада ме боли. Код куће видим мачке како се јуре по плафону, наглавачке. И све тако.“

И све то ми је она спокојно испричала, без икакве нервозе, узбуђења или било чега ненормалног. Заиста, жена је била здрава.

Њен муж, висок, плави дебељушкаст попут ње, стајао је са мирним осмехом на лицу. Био је ватрогасац у балтичкој фабрици за бродоградњу. Са њим сам се упознао нешто касније. И он је био изузетног здравља. Живели су у савршеној хармонији, мирно и сложно.

Било је очигледно да је у питању неко духовно, натприродно искуство. А ја, какав сам био неискусан, нисам могао ништа да разумем, а још мање да помогнем. Једноставно, нисам знао шта да кажем.

Како бих одржао разговор упитао сам је када су почела та привиђења.

„На неки начин, сва су почињала слично&хеллип; Седим у мом стану. А ватрогасцима дажава даје стан, уз грејање и струју. Плата је добра – добољна за мужа и мене. Никада нисмо имали деце – Бог нам није дао, по Његовој светој вољи. Седим поред прозора и нешто радим, а у себи говорим: што је добар живот, имам све што ми треба, живим у хармонији са мужем. Молитвени угао је испред мене, а одмах после такве помисли Св.Јован Претеча излази из иконе као да је жив и каже ми:

Ако си стварно тако срећна, требало би да платиш нешто Богу, неку жртву да принесеш.

Једва сам се повратила од страха, а он ће рећи:

Ето, закољи себе и принеси као жртву.

И неста га. Оче, осетила сам такав страх, муку, као да сам прошла кроз пакао. Срце ме је толико болело да сам једва дошла до даха. Чинило се да би ми боље било да сам умрла. И као да сам била ван себе, пожурила сам у кухињу, узела нож и замало га зарила себи у груди. Изгледало је као да би ми смрт била избављење.

Не знам како се догодило, али као да је неко истрагао нож из моје руке. Пала сам на под. И повратила се. Од тада, почеле су да ми се привиђају ствари. И сада се плашим те иконе.“

Слушао сам и чудио се. По први пут у свом животу чуо сам такве ствари лично од некога, раније сам их само читао у житијима.

„Како могу да помогнем“, питао сам се. „Нисам ја чудотворац. Ипак, дођи вечерас на службу, исповеди се, а сутра се причести Светим Тајнама. А после, идемо да освештам стан и да одслужим молебан. Откриће нам се Божја воља. А икону, ако те плаши, донеси мени.“

Покорно и тихо ме је слушала. Увече је донела икону Св. Јована Крститеља. Сећам је се и данас: величина 8џ5, папирна олеографија, урамљна у уски, браон рам.

Након Божанске литургије жена се исповедила код мене. Ретко се срећу тако чисте душе у свету , није имала греха. Ипак, покајала се искрено и скрушено за неке мале ствари. Следећег дана се причетила и отишли смо у њен стан.

Све што ми је требало, понео сам са собом: крст, Јеванђеље, кропионицу, Требник, свеће, кандило и тамјан. Нажалост, заборавио сам Епитрахиљ без којег није дозвољена свештеничка служба. Сетио сам се да сам га заборавио на пола пута до стана. Шта да радим? Одлучио сам у себи да се не враћамо.

„Идемо даље. Код куће ми дај нов пешкир, благословићу га и искоритити као Епитрахиљ. Црквена правила дозвољавају да то учинимо у случају нижде. Али након службе, немој га користити за кућне потребе. Или га поклони цркви или још боље, окачи га у молитвеном углу, изнад икона. Биће то благослов за тебе.“

Стан је чинила једна нормала соба, видно чиста, уредна и бела. У углу је стајала икона са кандилом. Муж је био на послу.

Одслужисмо ми молебан, покрописмо све светом водом. Одмах је ставила пешкир над иконе и послужила ме чајем. Убрзо сам отишао.

Два или три дана касније, видео сам је у цркви у упитао како је.

„Хвала Богу“, рекла је, „готово је!“

„Хвала Богу“, одговорио сам, без размишљања да се десило чудо. Убрзо сам потпуно заборавио на то. Некако, нисам желео да икоме причам шта се догодило. Открио сам цео догађај мом духовном оцу, како бих га питао шта се догодило са том женом.

Када је чуо причу одговорио је без оклевања:

„То се догодило зато што се похвалила. То никако не треба да чинимо, поготово не наглас. Демони не могу да поднесу када је човеку добро, они су пакосни и завидни. Човек треба да пребива у ћутању, по Св. Макарију Египатском, јер демони много тога могу да наслуте, али не знају све. Ако се човек хвали, демони ће сазнати и постаће веома узменирени. Тада ће покушати да наштете човеку. Они не могу да поднесу када је човеку добро.“

„Али шта човек да чини када се заиста осећа добро?“

„У сваком случају, увек је боље себе оградити „ћутањем“, како је преподобни Серафим говорио. А ако је човек спреман да гласно говори, треба увек да се огради именом Божјим, да каже хвала Богу или тако нешто. Жена се похвалила када је рекла: Ух, што имам добар живот. Није чак ни призвала име Божије. Тако су демони нашли пут до ње, по допуштењу Божијем. А преподобни Макарије је говорио: – Ако учините нешто добро, не приписујте то себи, него припишите Богу и Њему заблагодарите.“

После овог случаја, многе ствари су ми постале јасније у нашем језику. На пример, у свакодневној комуникацији, људи свих земаља и религија, посебно хришћани, често употребљавају име Божије, а да то и не примећују: Боже сачувај! За име Бога! Бог с тобом! О Господе! Што сте такви, Боже! Боже мој! итд. А најчешће се употребљава име Божије на растанку: каземо збогом.

Зашто је тако? Зато јер су људи вековима, по искуству, а и колективним посматрањем, приметили каква је корист од призивања имена Божијег, чак и ако немају јаку веру или се у том тренутку не моле.

Када Руса упитате како си, он никада неће хвалисаво одговрити добро, дивно, већ резервисано и у стилу: -Добро сам, хвала Богу. Неко ће одговорити још благоразумније:

-Бог је милостив према мени, а како си ти?

Или ће рећи: -Трпи Господ грехе моје. Или једноставно: -Није лоше, хвала Богу.

Свуда се односе са опрезом, смирено и понизно ограђујући се именом Господњим.

На пример, кола су се заглавила у блату. Коњ се мучи док му се оковратник затеже. Неки коњушар би га немилице тукао, очајнички псујући. А благоразумни коњишар ће оставити коња да се одмори, мало га разведрити и благо ударити. Подићиће кола својим рукама, замахнити бичем и повикати:

„И-ха, рођени. Збогом.“

И тако, из блата ће изаћи заједно.

Скоро сам прочитао једну савремену причу о сили имена Божјег. То се догодило током немачког рата. Муниција се пребацивала на другу позицију.

Киша је падала. Пут је био непроходан. А терет велики. Било је неколико пари коња. Топови су се заглавили, војници су се мучили, псовали, ударали коње…

Само је Бог знао шта ће бити од овог узалудног мучења мушкараца и коња. Али, након неког времена, један леп старији човек дошао је до те групе војника и уљудно их поздравио.

Пожелео им је срећу, у име Бога, и помиловао коње. Након што су се коњи и војници мало одморили, старац им је предложио да покушају још једном. Веома нежно се обратио војницима. Пожурили су ка топовима и коњима. Старац им је рекао:

„Хајде, добри моји, збогом.“

Војници су крикнули, коњи су се пропели и топови су били извучени из блата. Након тога, све је било лако.

Постоји још много примера. Али, какви смо слепи, не обраћамо пажњу. Добро је што говоримо језиком, и он нас неретко спасава од сила вражијих. 

Међутим, у новије време, људи су почели да се стиде да употребљавају ово спасоносно име.

Често можемо чути како се људи жале на тежак живот или како се непромишљено хвале:

-Одлично! О-длиии-чно!

А некада чујемо још безумније речи: – Паклено добро – употебљавају „црна слова.“ И буде нам жао таквог човека, па нам дође да га исправимо.

Понекад кад чујем хвале, или сам додам или се обратим саговорнику речима:

„Кажи слава Богу.“

„Зашта?“

Тада му испричам ову причу. Можда ће је примити к знању …

Митрополит Вењамин (Федченков) „Божја промисао у мом животу „, Москва 2001.

Advertisements

Responses

  1. […] […]


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: