Објављено од стране: ИстиноЉубље | 4. јануара 2016.

Поводом одласка проте Жарка Гавриловића(Опело и сахрана сутра ујутру) – Владимир Димитријевић

DSC01954Вести са Грачаничке страже: Понедељак, 4.1.2016.г…

Веома хладно али, што је најважније, мирно код страдалне Светиње Грачанице, на Грачаничкој стражи братски сложно- док се пуњењем погубне бране Ровни миц-по миц веома споро пење ка Светињи Божијој…

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Сутра ујутру је заупокојена Литургија (07:30) свештеник-јунаку проти Жарку Гавриловићу у Цркви Светог Јована Милостивог на периферном београдском гробљу Лешће, после Литургије (09:00) биће одслужено опело, а затим ће ко може кренути на сахрану блаженопочившег у селу Держник (прође се Ужице и, непосредно пре Севојна, скреће се лево 12.км) 

Владимир Димитријевић:

Болани Дојчин –

поводом одласка проте Жарка Гавриловића

Разбоље се војвода Дојчине

У Солуну граду бијеломе,

Боловао за девет година;

По Солуна не зна за Дојчина,

Они мисле да је преминуо…

Народна песма                                                                            

 

Је ли истинито оно што је стварно

Или само влада? Победници беже.

Празан је празник биће је утварно

Док достојни шетње кроз врт мртви леже

                                                  Бранко Миљковић

Првог дана 2016. године у Београду је у 83. години преминуо протојереј др Жарко Гавриловић, свештеник Српске православне цркве у пензији. Рођен је 10. априла 1933. у селу Дрежнику код Ужица. Основну школу је завршио у свом родном месту, нижу реалну гимназију у Ужицу, петоразредну Богословију и Богословски факултет СПЦ у Београду са најбољом оценом те године. Провео је три године од 1967. на последипломским студијама у Оксфорду и на Кибл Колеџу. Докторирао је на Богословском факултету СПЦ 1973. философско-педагошку групу („Религија у философији Божидара Кнежевића“) и 1984. на Философском факултету у Београду чисту философију.Написао је двадесетак књига („Поглед у вечност“, „Велика мистерија света“, „Српски псалми“, „Логика крста“, „Брачна поема света“, „Зашто верујем у Бога“, „Господ Исус Христос историјска личност“),  и небројено чланака. Његово животно дело, „Српска енциклопедија православља“, остало је недовршено.За свештеника СПЦ рукоположен 1956, службовао у разним местима Србије да би у пензију отишао из парохије у Београду. Као што говори наслов његове познате књиге („На бранику вере и нације“) протојереј Жарко Гавриловић био је неодустајни борац за Српство и Православље. За живота се неуморно борио за наставак изградње Храма Светог Саве и за разумевање величине светог владике Николаја Велимировића.Бритког језика и пера, протојереј Гавриловић није трпео неправде ни у Цркви ни у друштву: почетком вишестраначја 1990-их година оснива Српску светосавску странку, а  редован је био и на протестима против геј-парада. До последњих земаљских дана остао је привржен мисли светог Јустина Поповића о „свејереси екуменизма“.   

Тако гласи званична белешка о новопрестављеном свештенику Жарку Гавриловићу, који је отишао са овог света пред лице Божје.

А заиста, ко је он био?

 ОН ЈЕ БИО ЈЕДАН ОД СТАРИХ

Отац Жарко Гавриловић био је један од старих наших свештеника. Рођен у Дрежнику, у крају славног митрополита скопског Јосифа Цвијовића, који је комитовао почетком 20. века у Старој Србији, и који је Србску Цркву провео кроз Сцилу и Харибду Другог светског рата, и који се јуначином показао и после рата, када је Броз морао да га затварањем у манастир Ваведење у Београду спречи да дела и да се бори, прота Жарко је читавог живота ишао за оним србским епископима и свештеницима који су били  предводници Србства у борби за слободу.

Ко се не сећа, нека се сад сети: Свети Петар Цетињски је водио војску у боју на Крусима, против Махмут – паше Бушатлије, позивајући своје јунаке: “На оружје и крваво поље, мили витези!…Архипастирски благослов предајем вама!“ Касније је тукао Наполеоновог маршала Мармона у Боки Которској. Његов синовац, највећи песнички геније србски, Петар Други Његош, не само да је ратовао против Турака, него је одбио и понуду Порте да формално призна власт султана и добије ону аутономију коју је кнез Милош добио за Србију. Не смемо заборавити ни владику бачког Јована ( Јовановића ), који је 1804. први купио Карађорђу два топа, и послао их, скупа са топџијом и џебаном, у устаничку Србију.

 Наши свештеници су војводовали у Првом србском устанку, као поп Лука Лазаревић, јунак  Боја на Мишару, на чијем гробу пише: “Овде лежи Лазаревић Лука/ штит Поцерја, цвјет српских јунака,/ проста земљо којано га скриваш,/ својом те је искупио крвљу“. А прота Милутин Илић – Гучанин кога је, како каже Петар Јокић, „слушала његова нахија као светог Краља Првовенчанога“ и који је, на треће Тројице, у боју у селу Лопашу у Драгачеву, победио турског Орд-агу и главу му одсекао? Они су се, као поп Ђорђе Каран,један од вођа србског устанка у Босни 1875/76, одметали у хајдуке, да би бранили народ свој од  зулума. Они су, као свештеник Богдан Зимоњић и као архимандрит Нићифор Дучић, узимали и пушку у руке, кад је требало бити јунак „ђе прах гори пред очи јуначке“; или као архимандрит Милутин Церовић,много пута рањени и много пута одликовани; или као неустрашиви поп Лука Николић, са јуначког Чева, за кога прота Божо Јокановић каже да је био од оних који се „осим Бога нису бојали никога, а смрти најмање“. Они су, као поп Миле Јововић у Никшић, улетали међу Турке са крстом и јатаганом. Или су, као поп Радивоје Вучинић са бомбама у рукама, упадали међу непријатеље, што је Вучинић урадио  у Окружном начелству у Прокупљу 1917. године.

Какви су нам калуђери били? Народна песма описује јеромонаха Исаију, из манастира Каленића, који је био писар чувеног Коче капетана, и о коме се певало: “Војску купи Коча капетане/…/ Барјактара црног калуђера,/ По барјаку положио браду,/ Па он учи Србе у параду!“ (Овог Исаију Турци убише 1788. у Текији на Дунаву!)   Убише Турци и Хаџи – Рувима, старешину Боговађе, и Хаџи – Герасима (Ђеру) из манастира Моравци код Љига зато што су ови духовници водили народ на путу ка слободи. 

Кад помињемо проту Жарка, вреди се сетити и попа Богдана Лалевића,војног свештеника андријевачког батаљона, који је, на Бардањолу код Скадра, 1913, кад су око њега сви пали и није имао ко да носи барјак, узео и барјак и пушку и у јуришу на Турке погинуо. Имали смо и свештеника Николу Симовића, који је свом сину, кога су Аустријанци стрељали на Цетињу, 1917. године рекао:“Сине Јакша, буди храбар и држи се јуначки! Умрети за слободу свога народа и Отаџбине дужност је сваког Србина!“

Да, такав је био прота Жарко, ужарен хришћанским родољубљем; он није био мрљаво – мрмљави симпосионско – симпсоновски „кловноисихаста“, који Зизјуласу служи, а Фанаром живи, него је Крсту служио, а Милошем живео, мада су му добацивали да „Крст је ријеч једна сухопарана“ и да „Милош баца у несвјест људе, / ал у пјанство неко прећерано“.

Није имао сабљу у рукама, ону материјалну, од челика; али је стално био на мегдану, на бранику вере и нације, онда кад нико није смео да иде његовим путем, и кад су га се клонили као „фанатика“ и „фундаменталисте“ они који имају заклетву свештеника, али не смеју ни да сањају да се боре за заветне вредности Христовог Србства.            И грешио је је прота, и прејако је говорио, и некад је претеривао, али све је то било зато што га јела ревност за дом Божји и народни, и зато што није могао да гледа шта Србима чине туђински злотвори и њихове домаће слуге.

ПОД БРОЗОМ

Живот СПЦ под влашћу Јосипа Броза био је, сасвим у складу с апостолском речју, „споља борба, а изнутра страх“. Свуда је владала комунистичка пропаганда; „просветни радници“ су деци мазали уста сланином на Велики Петак… Свешетници су били сатерани у мишје рупе и понижени више него под Турцима.      

Са свих страна на Цркву су ударали њени непријатељи, настојећи да уплаше и заведу служитеље олтара. Недавно је БИА (стара УДБА, нова демократија, што би рекао Антоније Ђурић), предала Архиву Србије документ о томе како се „обрађују“ верске заједнице (о томе ћемо, ако Бог да, писати); ту је подробно изложено како се приступа људима које треба истерати из Цркве или их учинити својим шпијунима. Милован Ђилас, и сам на удару режима као дисидент, знао је епископа који је прислушни уређај за скупљање података крио у панагији. Свуда је владала комунстичка пропаганда; „просветни радници“ су деци мазали уста сланином на Велики Петак…

У то и такво доба, кад је, како народ каже, гуја гују за реп уједала, прота Жарко је био један од оних малобројних који су имали храбрости да        сведоче Христа и Светог Саву. Знала су се имена неколицине свештеника, који су имали смелости да одговарају на непрестане нападе Титових идеолошких кербера, пишући текстове у „Мисионару“ и „Православљу“ и идући на трибине да говоре и боре се. Најистакнутији су, међу њима, били прота Лазар Милин и прота Жарко Гавриловић. Сведочећи о истини Божјој, они су били спремни да издрже отровне стреле својих опоненета иза којих је стајао режим. Проти Жарку су се и у живот умешали, разарајући му брак. Ипак, он није ћутао; његове полемике у књизи „На бранику вере и нације“ и данас су пример храбрости и морала у доба кукавичко и неморално. Сећам се да је покојни прота Љуба Петровић, из храма Светог Александра Невског у Београду, најдубље поштовао оца Жарка, знајући какав је то борац био и шта је све поднео у тој борби.

 У доба кад је Косово са Метохијом горело на удару шиптарског тероризма, када је почетком осамдесетих година 20. века, паљена Пећка патријаршија, прота Жарко је дизао свој глас – био је један од ретких смелих који ставили свој потпис испод петиције за заштиту косметских светиња, коју је покренуо јеромонах Атанасије (Јевтић), у оно време у борби „од Косова до Јадовна“. Човек са два доктората, познат у круговима наше интелигенције, прота Жарко се ангажовао и у подвигу за политичку слободу Србије, на многим трибинама које је Београд у оно време чинио најслободнијим градом Југославије, од Дома омладине до Француске седам.

ДЕВЕДЕСЕТЕ ГОДИНЕ ПРОШЛОГ ВЕКА

А онда је пао Берлински зид, и дошла је привидна слобода са свим својим искушењима. Рат против светиње се наставио, само другим средствима. Оцу Жарку Гавриловићу су до смрти замерали што је, са студентима Богословског факултета СПЦ, устао у одбрану Светог Саве коме су се ругали у представи „Свети Сава“ Синише Ковачевића која је требало да буде изведена у Југосовенском драмском позоришту у Београду.

Жарко Лаушевић, главни глумац у представи,  је своју личну трагедију доживео, а Југословенско драмско позориште је изгорело, после покушаја извођења драме у којој је отац Србије, „најлепше српско дете“ (Свети Николај Жички) био представљен као развратник и бестидник пре но што је отишао у манастир (иако се зна, из свих релевантних извора, да је од најранијих дана живео молитвено и тиховатељски, без икакве жеље да влада, незаинтересован чак и за лов и друге витешке забаве, а камоли за чулна уживања), док су Немањићи, на челу са Стефаном Немањом, приказани као гомила неморалних псовача и олоша, који живе за насиље и блуд.

У интервјуу који је урадио са аутором драмског текста, Синишом Ковачевићем, за крагујевачке „Погледе“ (15. март 1990.), новинар Душан Цицвара о феноменологији овог позоришног комада пише:„У тој Србији крајем дванаестог и почетком тринаестог века много се псује, похотно живи, бије, грми, али на крају испоставља се да све то, на први поглед анархично, има оног смисла, који тек данас видимо. У самој драми Свети Сава личи на неког савременог фрајера који има мудрости да схвати потребе свог народа, и зна како да то оствари. Уосталом, потписнику ових редова више одговара светац који је прво све служавке на двору повалио, па се после посветио духовном животу и просветитељском раду.“

Не треба заборавити: представа је, у режији Владимира Миличина, прво била играна у Зеници, граду „препуном“ светосавског духа. Било је то бурно време, уочи почетка распада СФРЈ, када су Биједићеви муслимани, касније Изетбеговићеви Бошњаци, већ осећали да треба да се поново удари по „Власима“, и то тако што ће се пљунути у лице њиховом оцу, Светом Сави.    Ипак, иако је муслиманска Зеница била гостољубива према овој скаредности, сви који су имали кључне везе са комадом били су Срби: писац, режисер, главни глумац. Срби су, увек и свагда, највештији у инкарнирању „духа самопорицања“ (Мило Ломпар).    (Данас је Синиша Ковачевић на другачијим позицијама, али онда, кад се Црква будила и враћала свом народу, био је то ударац на наше идентитетске основе).

Прота Жарко није могао и није хтео да ћути; и стао је, јавно и јасно, на браник вере и нације – опет и опет.

Затим је кренуо да се бави политиком, оснивајући Светосавску странку и подржавајући сваки покрет који је био за обнову Отаџбине. И то су му замерали – свештеник, по канонима, не сме да се бави политиком ( они који су му замерали, били су тајни савезници са ЈУЛ-ом, који је „кул“, и радили су све што је требало да раде за режим, маскирајући се у „мамбо-џамбо“ „политички исихазам“ ).

Грешио је прота Жарко у својој борби; бирао, каткад, погрешне савезнике, јер је, као ватреног срца Србин, давао предносто осећањима, а не разуму. Али, никад није напуштао бојно поље, и увек је био искрен, искрен, искрен.

И радио је. Покренуо је велики посао православне енциклопедије, који, због недостатка средстава и сарадника, због нерасположења власт имајућих, никад није завршио.     

А требало је. Био је он учен човек, и све је то замислио онако како би требало да буде.

А ОНДА ЈЕ ДОШАО 21. ВЕК

Прота је, годинама, био болестан од шећера који га је разједао, и због кога је често морао да легне у болницу. А почео је 21. век, век, по Владимиру Соловјову, толико напредан да му је запала част да буде последњи. Без обзира на болест, прота је увек био спреман да устане под стегом Здравља, Које је Христос. Већ 2001. године власт коју су инсталирали, уз помоћ заведених Срба, вашингтонско – бриселски содомољупци, покушала је организацију „геј параде“, која се  окончала одлучним народним отпором. На челу тог отпора био је, између осталих, прота Жарко Гавриловић, коме су „леви либерали“ претили свим могућим претњама, али који се није поколебао. Остао је, до краја, са свима који су се борили против овог скрнављења Београда, града који је Свети Стефан Високи посветио Мајци Божјој. Стално је био на литијама које је организовао монах Антоније, не дозвољавајући  да изостане његов молитвени и благословени глас против лажи и пропасти.

Много се прота ангажовао и у борби против екуменизма. Знао је да је то религиозни глобализам који утире пут антихристу. На скупу у Смедереву 2008. устао је против Равенског споразума, који признаје папи власт у „уједињеној Цркви“. Тада је рекао, јасно и гласно:

“Будите срећни и поносни што припадате Православљу! Ако ништа друго, по томе што страдамо можемо знати да смо Господњи ученици, јер Господ је рекао да ће нас гонити и терати пред владике и цареве земаљске, али не бојте их се, јер ја победих свет. И ми данас кажемо нашој браћи, заблуделој, без обзира да ли су они епископи или свештеници, да се они боје своје сенке, а да се не боје нас; да се боје свог греха; да се боје тога што шурују са Ватиканом и што примају од њих пелцер,  иако се папа није покајао за силне злочине које је учинио према српском народу, није се покајао за велике јереси које је увео од 1054. године, и за које га је осудила Православна црква. О томе постоје томови написаних књига. Није се покајао, а хоће да се са нама уједини, хоће да нам наметне своју лажну веру – криву веру, а та лажна вера јесу индулгенције – опроштајнице грехова, јесу прогони непријатеља, оно што Православље никада није чинило.

Православље има то што нико нема. Оно следује пут Богочовека Господа Исуса Христа, који је рекао за себе да је Пут, Истина и Живот и да нико не може доћи Оцу до кроз Њега. Православље верује, дакле, да је срж наше вере Богочовек. Римокатоличка црква верује да је то човек, односно човекобог. Зато и цео Запад представља тог човекобога, зато је на Западу и поникла она идеја о надчовеку,  (који треба да замени све богове на земљи), а не на Истоку. На Истоку је потекла много милокрвнија реч, реч о Свечовеку, јер Богочовек јесте Свечовек и Свебог, онај који уједињује. Црква, дакле, јесте Богочовек Господ Исус Христос, који је рекао да ће основати Цркву своју и да јој ни врата паклена неће одолети.

Данас нас запљускују велики ветрови екуменизма и папизма. Данас неки наши епископи иду и  љубе папу у руку, узимају златник што му пољубе руку, продају се, узимају Јудин сребрни новац, а свети Сава никада није отишао у Рим, никада није отишао да се поклони папи, још је свог брата Стефана Првовенчаног изгрдио кад је узео круну од римскога папе, па му је он сам онда наметнуо православну круну и крунисао га, јер је сматрао ништавним крунисање од стране јеретика.

Наши, данас,  првојерарси иду… и доносе новотарије. Сад су скоро били (прошле јесени у октобру) у Равени, и потписали су споразум да прихвате унију, да прихвате римскога папу као старешину Цркве. И све то раде кријући! А зашто раде кријући?  – Зато што су као лопови у Цркви, јер Господ каже да добар пастир улази на врата, а разбојник не улази на врата јер долази да покраде овце. Хоће да нас преведу жедне преко воде, а ми се не дамо и наша је кривица само у томе што ми желимо да се држимо Христовог пута, Христових начела, дакле, оних начела вере којих су се држали наши преци, који су на конопцу висили за своју веру, који су своју веру носили у збегу, по пећинама, у гуњу и опанцима, који су живели четиристо година под Турцима и нису се хтели вере одрећи. Зар ми смемо да се одвојимо од тих наших предака и да прихватимо папу првогрешника, који је породио скуп, сабор грешника, протестантизам, који има око тридесет хиљада верских секти. И сад би они да се уједине са нама, сад би они да своје помије верске, ако тако смем да кажем, баце у наше православно млеко и да тако направе бућкуриш, да ми своју веру изгубимо, а да они, ето тако, живе и од Православља профитирају. Све очи правих хришћана Запада упрте су у православце и говоре да је истина Христова једино у Православљу.

Шта хоће наши новотарци или, да не кажем, нововерци?! Хоће да учине нашу веру народном, као да она то и до сада није била. Кажу да треба да се читају гласно молитве, које су од литургичара: светог Василија Великога, светог Јована Златоустог и других, и које су  прописане да се читају као тајне, а канони су забранили да се Типик може мењати. Поједини канони, као рецимо, шести Лаодикијског сабора, канони петог-шестог Трулског сабора, проклињу и одбацују од Цркве све оне који кривотворе текстове Светога писма, дела Светих Отаца или номоканоне.

Наше владике су 40 година служиле онако како се служило и миломе Богу било приступачно. Од сада им је пало на памет, не знам зашто, можда због гордости, или што су умислили да представљају римског папу, а бојим се да је већина владика код нас, част појединцима, који су часни и остали на православној стази, умислила да су безгрешни као римски папа и траже апсолутну послушност себи, траже да се њима служи као Христу, а њихов живот не може гори бити. Живе у палатама, возе скупоцена кола, живе порочно, а траже да им се клањамо као Христу. Онај, који се клања таквим људима, не може се клањати Христу. Ми кажемо: -Хоћемо се клањати Христу, а не вама, јер сте ви непослушни Цркви својој! Црква је на Сабору прошле године донела одлуку да се сва богослужења имају вршити по вековном богослужбеном поретку …, а они хоће екуменизам, који је разродио све хришћанске вредности. Западни хришћани одавно немају монолитности, саборности. У уставу Европске уније нема ниједног знака да је то представник хришћанске културе, напротив, донели су одлуку да нико не сме носити крст на грудима да се види. Је л’ је то та кршна Европа која нас позива у ту заједницу нечастивих људи, која нас је бомбардовала без икаквог овлашћења, искасапили нам децу, жене, људе у пољима, њивама, на путевима, фабрикама, возу, чак шта више, малу Милицу Ракић на ноши у купатилу?! Зар ми треба да хрлимо у ту Европу која је сабор нечастивих?! Ми смо Европа, пре Европе. Ми смо имали Законик цара Душана пре Европе. Ми смо имали златну виљушку и кашику на нашим дворовима царским онда када се у „Европи“ јело прстима. Када је наш Стефан Немања срео Барбаросу, за време једног крсташког рата,  наш Стефан Немања је био у свили и порфири, а Барбароса обучен у дивљу кожу. И сад, та „Европа“, која је преко крсташких ратова, преко колонијализма, преко протекционизма економског, продајући нам папирнате доларе који немају покриће ни у злату ни у роби, узимајући од нас све што вреди, као што сада хоће да узму пшеницу будзашто, да бисмо ми остали гладни, а да би се  они, антихришћани, нахранили. Опет, дакле, прозелитизам, опет нам отимају Косово, опет су нас бомбардовали…

Све међународне конвенције штите суверенитет Србије, али га, авај, не штите западне земље на челу са Америком, Енглеском, Немачком и Ватиканом.

Ми смо, браћо и сестре, овде, да изразимо свој глас протеста против оних који нас воде, али нас не воде Христовим путем, него нас заводе; против оних који су најамници у Цркви, против оних који неће да врше чинодејство ако му не дате колико му треба, а они не виде колико верник има новца у џепу да прехрани своју породицу, док епископи поједини – многи, док свештеници поједини – многи имају станове и облакодере од станова, возе луксузна кола, а Господ Исус Христос сам се жалио апостолима: – „Лисице имају јазбине и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где главе заклонити“. Зар се ови наши свештенослужитељи, који иду да пољубе папи руку, зар се нису запитали у којим палатама је живео Свети Сава? – У пећинама, у испосницама, а где они живе?!  – У раскоши, а ту где је раскош, ту није Христос! Свети владика Николај каже на једном месту: – Када су Срби зидали и стварали Југославију, становали су у колибама, а кад се рушила Југославија разбојници су добили палате. Нису они прави борци?!

Зато, драги моји, не бојте се! Бог је с нама!Ја знам да су они силни голијати, ја знам да су они наоружани до зуба, ја знам да њих слуша и државна власт, нажалост, не разликујући ова верска питања, и како да разликују када су сви поникли из комунистичке кошуљице. Дакле, ја знам да су они Голијати, али ми смо Давид који са праћком у руци погађа Голијата и он пада“.

Давид против Голијата – такав је био прота Жарко!

И отишао је. Господ га је позвао.

А Голијат ће пасти. Протина праћка биће у рукама других.

СВЕДОЧЕЊЕ МОНАХА АНТОНИЈА

Монах Антоније, дугогодишњи борац против екуменизма, содомизма и за Ваљевску Грачаницу, о проти Жарку је записао:“Господе Боже, упокој оца нашег Жарка Гавриловића, јединог и последњег уличног Исповедника Твога међу свим свештенством СПЦ. Мирно код Светиње Грачанице и на Грачаничкој стражи  данас. Мирно, али тужно пошто смо данас остали као сирочићи у својим даљим протестима и против екуменизма, и против бране Ровни а за очување немањићке Грачанице и изворских вода, и против промоција хомосексуализма преко тзв. „геј-парада“… јер нам се око поднева упокојио прота, отац наш, Жарко Гавриловић.         

Свуда је стизао прота Жарко да помогне угроженима овај врли и незамењиви свештеник који је у очима народа деценијама урезивао неизбрисив траг у сећању свег искрено Православног народа србског. А оно што појачава наша осећања сада јесте и чињеница да иза њега није остао ниједан свештеник који би се на њега угледао, ниједан свештеник који би неустрашиво храбро, без обзира на претње казнама из екуменистичке, продржавне Патријаршије званичне СПЦ, изашао на улице да исповеда Истину Христову са угроженим и напаћеним верним народом Христовим. Ово је моје искуство јер сам још од 2002.г. покушавао да нађем још једног тако ревносног и храброг свештеника, који никада неће ћутати пред главешинама, али неће ни остављати превремено оне надлежне које је цео свој живот критиковао због ширења саблазни у верном народу- које, нажалост, није престајало до последњег издисаја његовог овде на земљи. У најтежим животним тренуцима и доброделатним прегнућима најчешће си остајао сам остављен од људи, зато знам да је био ред да те и телесна смрт затекне насамо са Господом…

Оче,  долазио си радосно и смело на сваки протест који сам ја грешни припремао ради покушаја одбране Православне побожности и отаџбине, једини си на кугли земаљској био ти који си нашим трудовима давао подршку, „званични легитимитет“… Не остави ме неуког и неспособног никада- него ако стекнеш слободу пред Господом Истине- предходи с Неба сваком кораку моје грешности и ти води и умножавај овај сада малобројни освешћивани народ србски, кроз покајање и исповедање истине, све до васкрса Светог Православља Христовог које нам је, кроз многе невоље, на крају проречено. Нека се око твога незаборавног гроба и неуништиво Благодатног дела- окупе и обједине сви Православни родољуби и нека од данас крене река србске љубави и слоге у Христосу Исусу Господу нашему.           

Сто пута, безброј пута- Бог да ти душу прости, а мени грешном ти опрости што раније, на време, не позвах свештеника да те и Причести а не само да стигне да ти прочита молитву за исход душе(превари ме чињеница да си много пута овако због плућних тегоба бивао на издисају- па поново на дуже времена васкрсавао, превари ме што сам чекао суботу и редовни протест испред Патријаршије за Јединство у Предању Цркве Божије коју разбијају водећи србски епископи, превари ме јер, због твоје неустрашивости и истрајне пожртвованости  нисам веровао да ће овај тренутак скоро доћи- и да ће те Господ одржати све док се не ослободимо од подмукле окупације Србије, и екуменско-духовне, и масонски-политичке властеле…).

Сам си ратовао у Име Господа- самог и остављеног од људи те је Он и упокојио- само да би овај народ видео како и шта се чини, како и колико се цене данас Праведници Божији!

Вјечнаја памјат, оче мој, Бог да ти душу прости, и још једном- Опрости…са тугом неизбежном, али и надом неувењивом, монах-немонах Антоније 

    ПОСЛЕДЊИ ПУТ СА ПРОТОМ ЖАРКОМ

Ево једног записа из јуна 2015, када сам последњи пут видео проту Жарка: „А 23. јуна 2015, пред око триста људи, нашли смо се опет на тргу у Ваљеву, да посведочимо. Прво је говорио велики србски борац, прота Жарко Гавриловић, телесно сенка од човека, духовно – једини свештеник који се усудио да дигне свој глас у одбрану мученичке ваљевске Србијице; осталих није било…Подсетио ме (а подигли су га са болесничке постеље, и довезли, онако болног, из Београда) на оног великог србског витеза, Боланог Дојчина, кога су такође морали да дигну с постеље да би се борио против Уса Арапина (јер су се сви остали нечим изговорили: „Био Дука, па га боли рука“, вели народни песник о тим изговорима). И прота Жарко је, гледајући своју браћу у мантијама, могао, као Дојчин, да завапи:“Хеј Солуне, огњем сагорео!/Ђе у тебе не има јунака,/Да изиђе Арапу на мејдан,/ Но ми не би умријети с миром.’“

Али, никог прота није клео, него је беседио своме роду, и позвао га да брани Светињу. Прото, Бог те наградио и да ти се добрим врати свако твоје добро!     

На скупу су говорили, поред проте Жарка, књижевник Рајко Ђурђевић, оснивач „Заветника“, еколог Никола Алексић, козачки атаман Војислав Видаковић, одборник Љубомир Брадић, итд, а затим је кроз град кренула литија са крстовима и иконама. Дивно сведочење у доба кукавичлука! Није мртва Србија!

 Монах Антоније и даље окупља верни народ поред Ваљевске Грачанице, и не дозвољава да се она руши“.

И сад се дивим – прота се дигао са болесничке постеље, и дошао да беседи, да сведочи, да вапије, да преклиње…И то је била његова потоња јавна беседа…

О СТИХОВИМА С ПОЧЕТКА

Солун је, док је Болани Дојчин боловао, заборавио на свога војводу; али војвода је устајао и борио се. Тако је било и са нашим данашњим Боланим Дојчином, протом Жарком. Заборављен, сам, он није заборављао своју дужност, и до краја је био на стражи Завета Господњег.

А у својој песми „Болани Дојчин“ Бранко Миљковић нам је поставио кључно питање:“Је ли истинито оно што је стварно/ Или само влада?“ То је суштина нашег доба: утварна стварност је лаж коју намећу сатанистички банкари, против којих је, скупа са чика Рајком Ђурђевићем, покојни прота Жарко толико грмео. У тој стварности су и екуменизам, и параде содомита, и чиповање људи, и долазак антихриста као последњег лажног месије у злу уједињеног човечанства. Дакле, то је стварно, и то влада; али, прота Жарко нам је јасно рекао – ТО НИЈЕ ИСТИНИТО. Запамтите, драги читаоци – оно што је стварно може да влада, али не мора бити истинито. Истинито је оно што је Христово, јер Христос је Истина. Једнога дана, сви победници у служби лажи ће бежати, и њихови празници ће бити празни, и сва њихова бића авети, а они који су умрли устаће и васкрснуће у Господу.

То је била вера нашег проте Жарка.

Драги оче, опрости нама грешнима ако смо се о тебе огрешили, и Господ да ти душу прости и прими је у Царство Своје!           

Преузето са: Борба за Веру

Advertisements

Responses

  1. Бог да му душу прости, да му је вјечна слава.

  2. […] […]


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: