Објављено од стране: ИстиноЉубље | 2. јануара 2016.

ПИСМО ЂАКОНУ НЕНАДУ ИЛИЋУ, ЧОВЕКУ КОЈИ СЕ УСУДИО ДА КАЖЕ – Владимир Димитријевић

DSC01904Вести са Грачаничке страже: Субота, 2.1.2015.г…

Мирно код чудотворне од безбожних власти потапане Светиње Грачанице и данас.

Опело проти оцу Жарку Гавриловићу одржаће се у понедељак или уторак- нико још увек не зна ни где ни када. Наиме, уколико Патријаршија не дозволи да буде у Храму Светог Саве- онда би требало да буде највероватније у болничкој капели Светих Козме и Дамјана у склопу Клиничко болничког центра, највероватније у уторак. Потом би се сахрана обавила у родном му селу Дрежник (прође се Ужице и пред Севојном на 300 метара скрене се лево, одатле село је удаљено 12 км ). Надамо се да ћемо сутра имати коначне информације о сахрани најродољубивијег и најпожртвованијег свештеника кога је СПЦ имала крајем 20. и почетком 21. века.

Најновије вести: Управо сазнајемо да ће опело и сахрана оца Жарка Гавриловића бити на гробљу на Лешћу у Београду, јер је патријарх Иринеј то оставио као једину варијанту, да не кажемо наређење(коначна потврда ове информације сутра увече)… Очигледно да патријарх није опростио оцу Жарку за одлучна разобличавања његовог екуменистичког рада и сумњивог приватног живота, које ако би биле тачне- он не би ни могао остати у свом чину, а камо ли звању… али, док је још у њему- хајде да се бар мало освети, колико било… Отерао би га и у Бугарску на сахрану све до Црног мора- али било би провидно, овако- Опело на Лешћу… Господе дођи!

После опела на Лешћу у уторак ујутру у 09:00 часова, јединој црквици у Београду коју је за Великог оца Жарка одредио мали патријарх Иринеј, родбина ће тело оца Жарка сахранити у родном Держнику код Севојна.

200

Молитвени протест за јединство СПЦ у Светом Предању које нам оставише наши Свети оци а за заустављање саблазних дела и реформи водећих продржавних епископа који покушавају да од Црквене саборности направе диктатно реформаторску заједницу. Једном смо месечно овде недалеко од Патријаршије, где нас је полиција својевремено одгурала, и то сваке прве суботе у месецу од 13-14, без паузе готово седам година… И бићемо све докле Господ не заштити Цркву своју од епископа подложних утицају глобалистичких масонских екуменистичких моћника.

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Владимир Димитријевић: Вама сам епископ, с вама сам хришћанин, рече блажени Августин

(Тј. о неопходности повратка Светом Предању у руководство и живот Цркве који је одавно под утицајем духа овога века и људи склоних служењу личним и глобалистичким масонским интересима- прим. ИстиноЉубља )

ПИСМО ЂАКОНУ НЕНАДУ ИЛИЋУ, ЧОВЕКУ КОЈИ СЕ УСУДИО ДА КАЖЕ

Драги оче ђаконе, Христос посреди нас!

Већ данима бдим над Вашим интервјуом који сте дали недељнику „Време“ 17. децембра ове године. Не могу да се уздржим а да Вам се не обратим овако, јавним писмом, јер Ваши ставови на то обавезују.

Ви знате да дубоко поштујем Ваш рад и стваралaштво, о коме сам раније, у својој књизи „Прећутана  Србија“ ( Београд, 2008 ) и писао. Баш зато ми је веома драго што сте скупили храброст и проговорили о ономе што сваког верног сина и кћи Цркве мучи. Ваш глас јесте глас је многих и премногих који су ћуте или су ућуткани, и који су можда већ дошли до фатализма, сматрајући да је овај и овакав поредак у СПЦ дат заувек. Управо зато што су Ваши погледи тако промишљени и искрени, потрудићу се дa, ред по ред, читам оно што сте написали, и да, позивајући се на примере из прошлости и садашњости, оснажим  Ваше тезе, или једноставно кажем оно што мислим.

А трудим се да мислим, колико и како могу.

АКСИОМ О ЕПИСКОПУ

Новинарка Јелена Јоргачевић је, у уводу интервјуа, овако формулисала Ваш основни став:“Пре неколико дана на Фејсбук страници ђакона Ненада Илића освануо је текст „Саборност или аутизам“ који почиње речима: „Крајње је време да се сви мало уозбиљимо. Нашим епископима је потребно хитно помоћи у управљању нашом помесном Црквом.“ Није у питању био никакав позив на револуцију, напротив, вероватно да је ово један он оних позива који чине да се револуције не догоде. Наиме, предложено је да у раду Сабора, као што је то случај и у неким другим православним црквама, учествују свештеници, монаси, монахиње и лаици, као и да се у већој мери у рад Цркве укључе мирјани, да образују црквеноопштинске савете који би „имали обавезу да установе добротворне и духовно-корисне организације, као и да помажу свештенству у располагању финансијама у складу са Јеванђељем“.У јавности којој недостаје конструктивна критика већ се много тога своди или на пуко оцрњивање или на некритично повлађивање, „дијагноза“ стања у којем се Црква налази као и предлог решења, које су дали ђакон Ненад Илић и његови верујући истомишљеници, делује окрепљујуће“.      

Православна Црква је епископоцентрична. То је АКСИОМ. Значај епископске службе је тако велики да се то уопште не може довољно истаћи. Ево шта о томе говори митрополит санктпетербуршки и ладошки Јован у свом тексту „Значај епископа у Цркви”  („Буди веран до смрти”, стр. 259-266)…

„Дакле, какав то значај има епископ у Цркви? На ово питање нам лепо одговарају Источни патријарси/…/Како видимо, Источни патријарси разликују три веома важна значења епископа у Цркви: прво – Црква без епископа не може да постоји; друго – епископ је непосредни наследник апостолске благодати и, што следи из овога, у потпуности има власт да везује и разрешује, и само њему припада црквена управа; треће – он поседује пуноту апостолске благодати и стога је епископ, у строгом смислу речи, извор свих Тајни Васељенске Цркве или, другим речима, он је извршитељ свих црквених Тајни“. Тако нас учи митрополит петроградски Јован.           Па ипак, епископ никад није бивао сам у управљању Црквом Божјом. Од периода ране Цркве то се знало и о томе се водило рачуна. Наши новотеолози се стално  позивају на рану Цркву када говоре о устројству Цркве и месту епископа у њој. До трећег века је, по њима, све било у реду, све је функционисало по „есхатолошком” обрасцу, епископ је био Христос на Литургији и био је све у Цркви – а онда… Онда су почеле „измене”, „наслојавања”, утицај „платонизма” (дионисијевско схватање јерархије, итд.)

Наши новотеолози би се вратили у од Зизјуласа замишљену рану Цркву, али, тамо, гле, у реалној Цркви првих векова – народ бира свој епископат! (Нисам револуционар, и не тражим повратак тој пракси – само подсећам!

ЕПИСКОП И НАРОД У РАНОЈ ЦРКВИ

Дакле, однос епископа и народа био је другачији него данас. Црквена заједница – лаос је, понављам, сама себи  бирала епископе. „Canones ecclesiastici” јасно каже: „Ако је у неком месту број одраслих мушкараца хришћана тако мали да нема ни дванаест људи који имају право да гласају приликом избора за епископа, онда они треба да се обрате суседним црквама да им пошаљу тројицу изабраних мужева, с којима ће заједно одредити ко је достојан епископске дужности.”

 Лаици су имали право и да одагнају епископе који, по њиховом мишљењу, нису достојни своје службе. Свети Поликарп Смирнски, у посланици Филипљанима, тамошњи лаос моли да опросте презвитеру Валенту, кога су, због неког преступа, отерали, и да га опет приме у општење.

Ориген је упозоравао епископе да своја права не схвате као пуну власт: „Греши против Бога сваки епископ који своје служење обавља не као слуга са другим слугама, то јест вернима, него као (њихов) господар.” Свети Кипријан Картагински је изричит: „Ми знамо да је од Бога установљено да се свештено лице бира у присуству народа, пред очима свих, и да се заједничким судом и сведочењем потврђује да је достојан и способан. У Старом Завету Господ заповеда да се свештеник поставља пред читавим збором”.

И Ориген вели да се за презвитера постављају људи истакнути, образовани и свети, а „у том послу треба да учествује и народ, да не би после неко почео да оповргава (избор) и да не би избило неко незадовољство”.

Цела Црква је примала покајање грешника одлучених од Причешћа. Свети Кипријан Картагински жалио се Корнелију, епископу Рима, да му је народ тежак, и да једва успева да их убеди да приме нечије покајање.

На саборима у другом веку (како вели Јевсевије Кесаријски, помињући борбу против јереси), поред епископа и клира, учествовали су и лаици.

Ево још цитата из  дела руског историчара Лебедева о свешетнству у васељенској Цркви од првог до десетог века ( Цептер Бук Ворл, Београд, стр. 132-135):

„За службу у цркви бирана су лица из саме заједнице мирјана. Наравно, нико није могао тако добро да познаје особине, способности и живот кандидата за клир, као сами мирјани. Одлучивање народа представљало је гаранцију да ће бити изабран народни човек у сваком погледу, а с друге стране, отклањало је могућност да се у будућности појави било какво спорење и незадовољство у односима између пастира и пастве. Дочаравајући нам како је изгледао избор епископа у старини, споменик Апостолске установе – који садржи многа сведочанства карактеристична за II и III век – без сумње има у виду поменуту епоху (књ. VIII, 4). Ако би епископска катедра остала слободна, народ би заједно са клиром разматрао питање избора новог епископа, предлажући различите кандидате, и оцењујући њихову достојност и недостатке; после таквог разматрања, избор би пао на неко одређено лице. Затим би био одређен дан за посвећење изабраног. И та је процедура имала за циљ да покаже да ли се дато лице заиста поставља уз сагласност народа: пре рукополагања, најстарији од епископа који су дошли ради посвећења, три пута би се обраћао клиру и народу с питањима: Да ли ово тај кога они себи траже за предстојатеља? Да ли је он заиста достојан епископског служења? Јесу ли сви сагласни са његовим избором? Када би народ дао потврдан одговор на сва три питања, почињао би сам чин посвећења. Тако некако, по свој прилици, одвијао се и избор презвитера: народ би их бирао по својој вољи, при чему је председавајући на изборном скупу био локални епископ, а присуство епископа са стране није тражено.

До које мере је уважавана воља народа, изражена у захтеву да одређено лице буде постављено за епископа, може се видети и из тога што је народни избор био пресудан чак и онда кад није у потпуности одговарао црквеним правилима и прописима. Ево, на пример. како је дошло до избора Фабијана, епископа римског. Када су се сва браћа -прича Јевсевије (књ.VI, гл. 29) – сабрала у цркви ради избора. у тренутку када су размишљали о разним кандидатима, међу којима је било много најдостојнијих  људи, улетео је голуб и слетео на Фабијанову главу, што је било прихваћено као небеско знамење да је управо тај човек изабраник Божији. И Фабијан је био посвећен за епископа васељенске столице, без обзира на то што га нико претходно није сматрао кандидатом за ту високу дужност, јер је био тек прост сељак. Ту је, дакле, питање решио један догађај који је народ прихватио као натпрпродно упутство. А народној вољи црквена власт, ипак, није смела да противречи. Сличан случај је описан и у биографији Григорија Чудотворца (коју је написао Григорије Ниски). Једном приликом било је потребно да се постави епископ за град Коман у Понту. Сабрао се сав народ који је припадао Команској цркви, а на сабор је стигао и Григорије Чудотворац, вероватно у својству локалног митрополита. Почео је избор епископа. Предложено је много кандидата, а међу њима и доста богатих, угледних људи, познатих по својој красноречивости. Међутим, Григорију већина тих кандидата није била по вољи. Он је Команце стао да наговара да за епископа изаберу човека који је био мало простији, али познат по животу испуњеном добродетељпма. Такви наговори су, очигледно, изазвали незадовољство међу Команцима, па су они, да би се наругали Григорију, рекли: „У реду, али у том случају, зар није бољи Александар, рудар из угљенокопа?” Затим су извели насред цркве Александра, мусавог од угљене прашине и блата. Прихватајући то као небеско решење, Григорије за епископа посвећује Александра, тим пре што је према прикупљеним сведочанствима он заиста био човек доброг понашања. Из овог случаја се види да је за епископа могао да буде постављен заиста свако, само ако би народ на то пристајао: народ је имао сву моћ. Апостолске установе вероватно имају у виду слободу избора пастира народним гласом, јер иако захтевају да се за епископе бирају људи уважених година (50 година) ипак допуштају да се учини уступак вољи народа, ако он за епископа изабере и млађег човека, али достојног. Ако се у тој мери уважавао народни избор неког човека за предстојатеља цркве, онда се, с друге стране, избор клирика обављен без сагласности народа морао сматрати незаконитим. Када би се, у изу-зетним околностима, догодило да неко буде изабран и посвећен без претходне сагласности народа, онда су се епископи трудили да народу накнадно објасне зашто је и како до тога дошло, не би ли се народ тако помирио са оним што је учињено. Тако је Кипријан сматрао, као што већ знамо, да је приликом посвећења клирика неизоставно дужан да се претходно посаветује с народом да би за-једнички донели суд о достојанству и заслугама онога кога бирају; стога, ако услед неких околности није могао да се држи тога правила, он се сматрао обавезним да то оправда пред својом паством. Таквих случајева у његовој пракси било је мало, али је за сваки био приморан да се правда пред народом. Споменућемо неколико најпознатијих случајева. Поставивши за време гоњења (дакле, у време када је окупљање било немогуће) два лица – Сатурна и Оптата: једног за чтеца, другог за ипођакона – без претходне сагласности народа, Кипријан се у посебној посланици упућеној у Картагину (он у то време није био у граду) извињава због свог поступка, наводећи као оправдање то да су поменута лица још раније уз општу сагласност била приближена клиру. Исти тај Кипријан, за време истог гоњења, пошто је без сагласности пастве за чтечеве поставио још два лица – Аврелија и Целерина -сматра за своју дужност да објасни пред народом мотиве којима се руководио када је тако поступио, те ради тога пише два писма у Картагину. Говорећи ту о Аврелију, он најлепшим цртама описује његову личност и тако даје до знања да иако је Аврелије био посвећен без сагласности заједнице, она не би требало да буде незадовољна избором новог клирика. Говорећи о Целерину, покушавајући да се оправда, Кипријан наводи многе олакшавајуће околности у своју корист: он указује на то да је Целерин имао виђење које га је подстакло да и против своје воље постане клирик; даље, Кипријан у најсветлијим бојама представља Целеринову породицу – његову баку која је постала мученица, и двојицу стричева који су се за време гоњења прославили исповедништвом. Набројавши све те околности, Кипријан закључује: „Дакле, немогуће је да човек какав је Целерин буде недостојан”. У писму о Целерину јасно пада у очи то да се Кипријан својски труди да докаже како се у своме поступку руководио озбиљним разлозима. Кипријану је, дакле, било веома стало да његова паства не помисли како он омаловажава глас народа приликом избора духовних лица.”

Овакав избор епископа наставља се и у четвртом веку. Ево шта каже Лебедев (стр. 163-168):

„Амвросије, епископ милански, у посланици једној цркви моли „да, по узору на оце, избор епископа буде уз сагласност народа, и да се не обавља ако народ не пристаје да прими епископа који је предложен. О народном избору епископа нарочито убедљиво писао је Василије Велики, обраћајући се Неокесаријцима и представљајући им то као дело од важности за свакога од њих понаособ. „Молим вас да размислите о томе да ће, по оваквом или онаквом окончању тог дела, свако од вас сам да окуси његове прве плодове; зато бригу о заједничком делу не препуштајте другоме, како се то већ догађа, да после не би свако због своје лењости навукао на себе беду”. У  V веку папа Лав Велики такође јасно истиче значај пастве приликом избора јерараха. Лав је писао: „Приликом постављања свештеника обавезно треба сачекати глас грађана, сведочанство народа, мишљење уважених људи и избор клира, да би у потпуности био сачуван апостолски поредак”. „Нико да се не поставља против воље и жеље народа, да народ, претрпевши принуду, не би омрзао нежељеног епископа и стао да га презире, те тако можда изгубио неопходну побожност, јер му нису дозволили да за епископа има онога кога би он желео”.  Исти папа, у другом случају, инсистира на томе да  оног који треба да предстоји свима, морају сви и да изаберу”. У прилог става да народ треба да бира духовна лица, у IV су веку глас подизали чак и неки сабори. Такво стремљење, пре свега, треба приписати Првом Васељенском сабору. У окружној посланици Сабора стоји: „По упокојењу неког епископа, на његово место може да буде узведен и новообраћеник, уколико буде достојан тога и од народа изабран”. У правилима Ипонског сабора (Африка, крај IV века) каже се: „Нико не треба да буде посвећен, ако за њега нема јемства народа”.

Стога црквена пракса и пружа доста примера да је црквена власт строго поштовала народну вољу приликом избора архипастира. По вољи народа на епископску катедру константинопољску дошао је Јован Златоусти. Сократ (VI, 2) о томе говори: „По смрти епископа константинопољског Нектарија, настале су бриге око постављања новог епископа. Једни су желели једнога, други су тражили друтога, и након многих већања коначно су се сложили да из Антиохије позову презвитера Јована, који је бно познат као учен и красноречив човек. Тако је император Аркадије, на основу заједничке одлуке свих, клира и народа, позвао Јована”. Искључиво народној вољи свој избор за епископа дугује и Мартин Турски, пошто су неки епископи, незадовољни његовом неугледном спољашношћу, били одлучно против поменутог избора. Поред таквог признавања права народу да бира себи пастира, црквена власт је пред народним захтевом попуштала не само онда када је избор народа било могуће сматрати за прихватљив, него и онда када је тај избор био сасвим противканонски. Народна воља била је доминантна и у таквим случајевима. Ево, на пример, шта се 361. године догодило у Кесарији Кападокијској. Народна партија, ослањајући се на војску, изабрала је за епископа неког Јевсевија, уваженог грађанина, човека високог морала, али који још није био крштен, а познато је да црквена правила нису допуштала постављање чак ни оних који су крштени недавно. Изабравши Јевсевија, народ је, како каже наш документ, „насилно захтевао” да епископи посвете изабраног. И мада су се епископи противили, на крају су ипак морали да се повинују вољи народа. У овом случају, посвећујући Јевсевија, епископи су, по речима Григорија Богослова, „више деловали рукама, него по вољи Духа”. Вољом народа за епископа миланског изабран је Амвросије, опет без обзира на то што још није био крштен. У неким изворима описани су и детаљи везани за Амвросијев избор: када су се грађани Милана састали у саборном храму ради избора епископа, и почели озбиљно да се споре око тога, одједном се зачуо дечји глас: „Амвросије – епископ!” И пошто су овај глас сви прихватили као знак с неба, изабрали су Амвросија за епископа. Како то разумети? Како је нечије дете могло да укаже на Амвросија? Вероватно се догодило следеће: кад су почели спорови по питању избора новог епископа и настао метеж, Амвросије, који је сабору присуствовао у својству градског префекта, покушао је да утиша галамџије; да би задатак што успешније обавио, попео на епископску катедру, високу и пред очима свих. Али, само што се попео на катедру, неко дете, које је знало да је Амвросије префект, задивљено је повикало: „Амвросије – епископ!”, мислећи да је он заиста постао епископ града. Управо тај дечји узвик решио је питање избора новог епископа у Милану. Било је још сличних случајева. Понекад је народ себи дозвољавао да бира новог епископа за живота ранијег, кога би удаљавали. И народна воља би тријумфовала. Житељи два мала пентапољска града из времена Атанасија Великог, незадовољни својим епископом Орионом, добрим али потпуно неактивним старцем, уклонили су га са власти и на његово место изабрали Сидерија. Ипак, најзначајнији пример уступања народној вољи, представља избор пастира житељима Птолемаиде, у Пентапољу, у Египту. Говорим о избору Синесија Птолемаидског. Црква, или црквена власт морала је да пристане на поразне уступке Синесију, покоравајући се вољи народа. Чим су сазнали за прелазак овог философа-неоплатоничара у хришћанство, Птолемаићани су се одлучно изјаснили да га желе за свог епископа – тим пре што је у то време птолемаидска катедра била упражњена. Синесије је пристао да прими епископство, али је при томе изјавио да не жели да се растане не само од своје жене, него ни од философије неоплатонизма коју  је високо ценио, као ни од појединих схватања до којих му је било веома стало. Он је тражио да остане при својим неоплатонистичким погледима на порекло душа, то јест, хтео је да остане при мишљењу о преегзистетнцији душа, и није пристајао да прихвати хришћанска веровања о васкрсењу тела и вечним мукама: у овим тачкама учења хтео је да сачува потпуну независност. Синесије је непосредно уочи посвећења писао своме брату: „Ти знаш да се философија не слаже с многим увреженим схватањима. Ја нисам себе могао да уверим да душа настаје после тела, то јест, одбацивао сам учење прихваћено у богословској науци о томе да душа настаје нарочитим божанским актом после стварања тела. На васкрсење тела”, писао је даље Синесије, „гледам као на тајну, али далеко од тога да прихватам хришћанско мишљење у вези с тим питањем. Ако ми епископска правила дозволе, ја ћу бити епископ не остављајући философију. Ради Бога оставићу задовољства која су ми драга, али што се мојих схватања тиче, њих се нећу одрећи”. И шта се догодило? Теофил, архиепископ александријски, иначе познат по својој строгости, био је принуђен да пристане на постављање Синесија, под условима на којима је овај инсистирао. Толико моћна била је народна воља. Истина, Синесије се после одрекао својих философских ставова у корист хришћанских, али то се догодило знатно касније.

Дакле, учешће народа у избору јерархијских лица представља доказану чињеницу у поменутом периоду”, закључује Лебедев. Данас, кад се епископ хиротонише, и кад хор у име народа пева „Аксиос“, то је пука формалност; али, некада није било тако.Мирјани су, мређутим, постепено, губили свој утицај у Цркви, и то зато што је првобитна, харизматска, светодуховска чистота клира и лаиката – и с њом повезана слобода! – почела да пресахњује.     Наравно, понављам – нисам револуционар, и не тражим повратак на старо – само се питам зашто су чланови лаоса тако немилосрдно избачени из простора у коме се одлучује о Цркви и њеној мисији.       

ИЗ ИСТОРИЈЕ СРБСКЕ ЦРКВЕ И ЊЕНЕ САБОРНОСТИ

Јер, кроз све векове, улога лаика у Цркви била је битна, а однос епископа и народа однос саборности онакав каквим га је својевремено описивао митрополит Амфилохије, у свом оглашавању под насловом „Сабори и достојанство“ ( НИН, 7. јануар 1990):“У овом народу од времена Св. Саве и Немање све је решавано на Саборима. На црквено-народним саборима. То је оно што нам је у природи ове цркве. Саборност је једно од њених основних својстава и народ је васпитаван у том духу. Узмите један карактеристичан пример: у Његошевом „Горском Вјенцу“ све се збива на Саборима о Петровудне, од Тројичинудне. Ту је народ који долази, који се окупља, који све решава. Нема ту никаквог центра ни врхушке.

 Дакле, то је у природи овог народа и у ово време је на површину избила сама природа народа. То је у колективној свести овог народа. Ја то видим по својим црквеним општинама. Могу ја да будем епископ, али ја осећам тај народ. Једноставно, ја морам њега да испоштујем, његову одговорност да испоштујем. Лепо, он мене поштује као епископа, али хоће и да ми каже: Јесам ја стадо, али ја сам словесно стадо, ја сам разумно биће које има став и достојанство, одговорност пред Богом и историјом за своју судбину и за судбину народа и Цркве као и ти. 

Православна Црква од памтивека васпитава човека и људе на одговорност пред Богом и пред историјом. Никакав централни комитет, никакав Сабор, никакав центар, рецимо римски, Ватикански, (а по принципу Roma locuta causa finita – Рим је одлучио, спор је окончан), бечки, московски и цариградски. Уз поштовање свих, моја одговорност остаје моја одговорност. Неодузимљива пред историјом и пред Богом“.

Тако је, у доба када сам ја улазио у Цркву, говорио митрополит Амфилохије.

А у „Православљу“ од 1. јануара 2000. године, Жарко Видовић пише о „Горском вијенцу“ и Његошевој визији наше историје:“Горски Вјенац је драмска слика народно-црквеног сабора: о Тројичинудне, о Малој Госпојини (Рождество Богородичино), слава Цетињског манастира, и о Божићу; епилог је о Новом љету, кад владика Данило одликује јуношу Вука Мандушића, умирује га као дете, поклањајући му свој џефердар.

Сабор је надахнута реч заједнице, реч вере о вери: као што је била реч Св. Саве на Жичком Сабору, кад је духовно рођена српска нација као заветна (светосавска) заједница. Сабор се одвија литургијски; почиње суочење владике са истином и злом, што и народ (коло, хор Богородичин) прихвата својим речима покајање („Бог се драги на Србе разљути… за њихова смртна сагрешења“) – да се даљим исповедањем вере јасно разграничи вера Христова од дуализма, тј. лажног монотеизма (вере у „бога“ који има зло лице, јер одбија Христа). А то је могуће само у вери која је истовремено и историјска свест: Сабор, је дакле, литургијска сила историје, сила која крсти, обнавља и препорађа нацију као заветну заједницу: како у доба Св. Саве, на Жичком Сабору, тако и у доба владике Данила.

У исто време један потомак Црнојевића, патријарх Арсеније III, одржава Сабор у Београду, у сеоби, да се јасно одреди став Цркве и њеног народа према крсташко-латинској јереси католичких сила у Бечком рату против Турске (и Православља).Срби траже своја права од савезника, бечког цара. Као што се и од Сабора нашег времена очекује да утврди став Цркве и народа према мисли метафизике, револуције и мондијализма“.

Дакле, драги оче ђаконе, тезе о лаицима и њиховом статусу, које сте смело поставили у свом интервјуу, сасвим одговарају  сведочанствима из историје Васељенске Цркве, чији је саставни део и наша Помесна, Србска Православна Црква.

  КАКО ДА ЕПИСКОП УПОЗНА СВОЈУ НЕВЕСТУ?

У свом интервјуу „Времену“ рекли сте:„Цео систем је постављен тако/…/Наравно да има дивних јеромонаха и владика с којима човек може лепо да разговара, али механизам функционише на начин да су епископи изоловани, с једне стране окружени су малим бројем људи који филтрирају информације које долазе до њих, епархије су превелике па су присиљени да их површно и брзо обилазе. Поједностављено речено, када они дођу у неко место, у цркву, шта виде – један репрезентативан дочек, сви радосни, пуни вере и све делује у реду. Можда би било решење да се, као у причи Краљевић и просјак, пресвуку, побегну, и кришом обилазе своје епархије, тако би дошли до реалније слике. Владика би требало да осећа своју епархију, да зна њене проблеме, њен живот. Међутим, контакт између верника и владика није сталан и јасан и долази до забуне – та изолација утиче на то да њихово одлучивање не буде све време руковођено интересом заједнице, него да победи оно људско, приватни интереси…“

Драги оче ђаконе, Ви одлично знате да је Црква назива Невестом Христовом, а епархија невестом епископовом. Епископ је икона Христова, а Христос је  Своју Невесту стекао голготским мукама. Ако епископ жели да упозна своју невесту, он мора да се за њу голготски жртвује, а не да му прија изолација. Не треба да се лажемо: свакоме је лакше да код себе стави оне који му „филтрирају информације“, него да се распиње за своју паству; свакоме је лакше да му организују свечане дочеке и ручкове, него да се, без посредника, свим својим бићем труди око народа који му је поверен. Како се епархија упознаје – зна се. Пример нам је дао наш свети и бесмртни владика Николај, па подсећам и себе и Вас. 

На Охриду, у пукој сиротињи, Србијан ац из Лелића схвата зашто је рођен на дан Светог Наума Охридског, чији манастир је средишна светиња његове мале епархије. Он тамо сусреће диван, побожан народ, и схвата , коначно,да је вера дубока истина живота, а не само интелектуално делање.Читавим својим бићем он постаје „пустињак охридски“ (Марко С. Марковић).О том преображају његов познаник, наш приповедач Григорије Божовић, каже:“Од гласитога, много помодног прелата, са најружичастијим изгледима, постао је тајанствени смиреник. Први беседник земље, спустио је глас да га мали схвате, а не да му се диве. Редак уметник,писац израђена китњаста слога,отурио је на страну велике књижевне прохтеве и пише обичне омилије за народ. Дубоки философ спустио се да проучи ону неупадљиву науку народа и краја, на којој се држи живот, држи снага нације за њено обнављање у свеструкости његовој. Од блиставога јерарха, деспота треће и највеће наше Патријаршије, Николај Велимировић је постао смирени маћедонски ДЕДО-ВЛАДИКА, свој лични инквизитор а прави светац и беспрекорни властелин маћедонске православне душе и- на крају-прави тек данас православац“…        

Охрид је, у то доба, био без струје и калдрме, али, како је у њега стигао Николај, са свих страна су почели да пристижу његови поштоваоци, чак и из Енглеске. Странци су били одушевљени лепотом Охрида и његовим древним, ранохришћанским и византијским, траговима. Долазили су,наравно, и Срби из свих српских крајева. Милан Јовановић – Стоимировић се сећа да је на некој планини између Велеса и Битоља зауставио ауто да би повезао постаријег човека који је ишао ка Прилепу. Он је одговорио:“Ах, не, не, господине!ја идем много даље! Идем у Охрид!Видим да сте неки добри људи, и много вам хвала,али је моје путовање једно заветно путовање.Ја идем, господо, пешке из Славоније, а идем на поклонство владици Николају, па сам се зарекао да тај пут пређем пешице и само зато не могу да примим ваш љубазан позив“…Јовановић-Стоимировић додаје:“А он није био једини. Речено ми је да доктору Николају долазе богомољци из свих крајева земље и да их он прима врло љубазно, а саслушава врло стрпљиво. /…/Не ретко, др Николај би већ у току разговора са тим побожним људима и женама ставио на себе епитрахиљ, очитао му молитву, разрешио га грехова и сутрадан га или после неколико дана сам причестио. То су појединости  које подсећају на „житија свјатих““.

 Владика по доласку одмах почиње да гради, духовно и материјално, и да око себе окупља све који су спремни на рад и подвиг. Он је у Охриду видео и доживео древност православног Балкана. Упозоравао је Охриђане да се чувају туризма, јер ће им он донети велика зла и отуђити их од њиховог хришћанског начина живота. Одмах је узнастојао да се на Охриду створи православно богомолничко братство Светог Климента, које би се бринуло о очувању вере и морала, о помоћи сиротињи и одржању древних светиња. Предложио је држави да се област око Светог Наума, са око три хиљде хектара, прогласи аутномном облашћу, каква је Света Гора, што би умирило и Србе и Арбанасе тог краја и вратило, преко молитава  Светог Наума, мир свима. Свуда у овој аутономној манастирској области треба подићи школе, црквене и занатске, на српском и арбанашком језику, а и у храмовима служити на оба ова језика.У то време, Арбанаси су харали охридским крајем, пресрећући и пљачкајући путнике. Године 1925. напали су аутомобил с државним чиновницима у коме је требало да буде и Владика Николај. Том приликом су тројицу људи заробили, и једног жандарма убили, али Владика, по Божијем промислу, није био у колима, јер му је помисао рекла да не путује тог дана из Дебра за Охрид.

 У Светом Науму владика неуморно ради – подиже нови храм, посвећен Светом Јовану Владимиру, а касније и пирг, у коме ће први пут бити фрескописан лик Цара Мученика Николаја Другог Романова, кога је, по жртви за србски народ, због чијих патњи је ушао у Први светски рат, Николај поредио са Кнезом Лазаром. Овај пирг ће, после рата, срушити комунисти. За Видовдан 1923. године црква Светог Климента добила је огромно, преко две тоне тешко, звоно од Михаила Пупина из Америке,и оно је освештано, уз велико народно весеље.

Епархија охридска имала је само три среза и тридесетак полуписмених свештеника, који су били искрено побожни, па их је Владика много волео, а и они њега. Помагао их је, јер су били сиромашни. Пошто је епархија била мала, и није било много потребе за администрацијом, Николај се сав посветио раду и молитви. Живео је у неком старом конаку, са даскама кроз које се провидело, на патосу. Владика се ту зими смрзавао од хладноће, увијајући ноге у разне тканине и носећи дрвене кломпе. Спавао је највише четири, четири и по сата ( од поноћи ), а чим устане и обави молитву ишао је на службу у храм Светог Николе, тзв. Ђеракомију. Ту, у том трошном здању конака,руком је написао и преписао Охридски пролог, јер није имао писаћу машину. Ту, покрај чудесног Охридског језера,најлепшег кад се гледа од црквице Свети Јован Канео, настале су и његове „Молитве на Језеру“, и многа друга дела, без којих бисмо били пука духовна сиротиња. Ниједан други владика не би тек тако трпео услове у којима је Николај живео – али, он је био подвижник који себи покоја не даваше, док не нађе место у дому Бога Израиљева. Од послуге, Владика је имао само једног полуслепог помоћника, Филипа Караџића, који је у двор дотеривао воду и дрва за  свакодневне потребе, а уза се је држао и неког јуродивог Светозара сапунџију, из Смедеревске Паланке, који је био хаџија и који се касније замонашио на Светој Гори, где се и упокојио.

Николај је много волео Охридско језеро. Често је ноћу закупљивао чамац, на који се стављао кров и намештала постељина, па је време  проводио гледајући звезде, славећи Бога и одмарајући се на тај начин.

 Охрид га је, по речима његовог синовца, владике Јована, приближио и Светој Гори,на којој ће он проводити по месец дана сваке године. Владика је на Атосу обилазио не само манастире, него и све пустињаке и пештернике до којих је могао да дође.

 Народ, скроман и сиромашан, али побожан, волео га је – и обратно. Његов синовац Јован је записао:“Охриђани су мирни, добри, побожни људи. Веома су у свему скромни, нарочито жене. Владика је много волео Охриђанке и обраћао им се по имену, и на македонском језику. Добро је научио македонски језик па је у беседама убацивао по читаве реченице у говор. /…/Жене су биле главни посетиоци цркава/…/Владика се обраћао женама као сестрама, увек са благословом и добрим жељама, што су оне сматрале срећом./…/Охридски испосник, охридски пустињак, охридски молитвеник, охридски исповедник, охридски чудотворац, охридски мудрац, охридски беседник, охридски писац – или како све нису звали Епископа Николаја као Владику у Охриду. /…/ Ја не знам колико је Владику Николаја волео Охрид,али је Владика волео Охрид. Не као град националних боја, него као град Божији, као град светитеља, као град храмова, као град прве писмености и културе,која се наставила у Рашкој за време Светога Саве.“ По владики Јовану, Николај је сва добра искуства са Охрида пренео у Жичу и у манастире Овчара и Каблара, сматрајући их заједничким православним капиталом.

Наш познати писац Григорије Божовић посећивао је Николаја у Охриду, који је називао „нашим Тибетом“, и он му је говорио:“Охридски крај и за мене је откриће. Овде је хришћанска душа. Овде је хришћанство и православље. Кад овај народ може да живи по оваким кућама, зашто ја не бих могао?/…/Овде ваља човек да се смири. Овде је потребно подвижништво ако се жели служба духу и народу./…/Ми Србијанци смо у извесном погледу незгодни. Непобожни смо, не идемо у цркву, не маримо за верски живот,галатни смо, псујемо безбожно, до највећих светиња. То Маћедонац, као ни сви људи из бивше Турске, нити могу да схвате, нити да опросте. То је погрда највећа њихове светиње“.

Кад је владика битољски Јосиф отишао да буде митрополит скопски, охридска епархија је проширена у охридско – битољску, и Владика Николај прелази у Битољ, на даља духовна дела. Одмах је народ почео да више долази у цркву, да слуша његове беседе, а то су чинили и интелектуалци, који су до тада ретко у храм ишли. Николај је развио велику мисионарску делатност. Прота Радослав Петковић, који је у то време био с њим, сећа се:“Одмах, првих дана по устоличењу развио је велику књижевну делатност. Штампарија „Победа“ радила је и дању и ноћу штампајући његове рукописе. Све што је тада написао, написао је ноћу. Увече се рано затварао у своју „келију“ и стављао наочаре привезане неким расходованим пертлама. Целе ноћи у његовој соби светли сијалица, изјутра рано рукопис је спреман за штампарију.“Увео је да се у свим храмовима и црквима служе вечерња и јутарња служба, а средом и петком Литургија,којој су морали присуствовати сви, а не само чредни свештеници. У порти цркве Светог Димитрија у Битољу подигао је велику звонару, за коју је и звона набавио, а свуда је ишао и помагао и оправљао шта је требало и где се могло. У Владичиној трперазији сваке суботе или уочи већег празника, скупљали су се свештеници којима је, после молитве, Владика тумачио сутрашње Еванђеље и објашњавао разна питања духовног живота:“На овим састанцима претресани су многи догађаји који су се одиграли у црквеном животу у Епархији, па и у читавој нашој цркви. Било је и критике појединих свештеника због неких неправилности, нехата, или претераног напалћивања, пушења на јавним местима, седења пред кафаном, непрописног одевања.У исто време Владика нас је обавештавао и о многим догађајима у свету, а на првом месту о догађајима у Васељенској Цркви“.

Битољ је био пун сиротиње: православне, муслиманске, јеврејске. Владика је зато одмах кренуо да помаже сироитињи, а највећи његов успех био је подизање дечјег хранилишта Богдај, о коме се свагда старао, уз помоћ сестре Наде Аџић, касније игуманије манастира Враћевшнице, Ане. У њему су се хранила деца све три вероисповести, при чему се Николај старао да добијају храну у складу с прописима своје вере. Такође, учио је сестра Наду да дели милостињу:“И ви чините милостињу свакоме. Није само деци, и одраслима који дођу – немојте одбити. Дајте шта имате. Не бојте се да ће вама нестати, па нећете имати. Што више дајете, више ћете имати, послаће вама Свети Никола свега, десет пута више, него што сте ви дали. Свакоме дајте.“      

Бринуо је Николај и о Циганима. Милан Јовановић – Стоимировић о томе како је Владика оденуо охридске Роме каже да се једном запањио кад је дошао у град:“Дотле у дроњама, они су сад били одевени у неке свилене пижаме са цветовима,у црвене собне халате, у скупоцене хаљине од чипака и томе слично. Изгледало је као да су опљачкали неки робни магацин или да је у Охриду бела недеља.“ Када је запитао неког хотелијера о чему је реч, овај му каза:“Биле су овде неке луде Американке, које су нашле да је цигански муслимански свет рђаво одевен, а пошто су оне биле гошће код владике, он им је рекао:“Па одените их ви у име Христа, купите у Америци ону робу која је намењена преради, па пошаљите амо да се заодене ова голотиња!““ Речено –учињено! Одећа је стигла, а Јовановић-Стоимировић додаје:“/…/Сад сви Цигани благосиљају владику, што није ни чудо: Одео их је за две – три године унапред!“

Из Битоља је, једним својим писмом, Николај опомињао и београдске свештенике, који су,уместо да се баве мисијом, живеи у свађама и неслози, и грабили се за боље парохије. Николај им је говорио да цела земља страда од београдског безбоштва, и да се од њих очекује крајњи напор у просвећивању народа и уздизању ка еванђељском идеалу.

 Свети Николај Жички је био омиљен за живота. Људи су у њему видели верност Христу и дух Светог Саве, и о томе оставили многобројна сведочанства. Народ га је волео и следио. Хаџи Недељко Кангрга се сећа: „Ишао ја, тада млад гимназијалац, који сам становао на Котеж-Неимару једног дана у школу, Трећу мушку гимназију на Цветном тргу. Како сам изашао у улицу Св. Саве, спазим из Охридске улице наилазе Николај и Нестор  ( владика Нестор је био епископ Руске Заграничне Цркве, Николајев пријатељ, нап. В.Д. ) Обрадовао сам се, па успорим да их пустим испред себе. Док смо дошли до Славије и други који су их спазили, побуђени истим осећањем, нанизали су се у поворку за њима, не очекујући ништа, не тражећи ништа, него тако… Кад стигоше на Славију, видевши то Николај ускочи у градски аутобус и одмагли“.

Али зашто је народ толико волео овог човека? Зато што је тај човек био слуга Онога Који се сажалио кад је видео народ многи, расејан као стадо без пастира, и Који их је због тога учио и учио, не престајући. Прота Миливоје Маричић, који је, пре Другог светског рата, био парох у Јелендолу код Чачка, сећа се доброте свог Владике: „И говорио је Владика а ја сам слушао: „Никада нисам рашчинио свештеника, нити сам то могао учинити. Био је један случај где је свештеник морао бити рашчињен, али ту пресуду ја нисам могао потписати/…/ То је учинио мој заменик. Једнога дана, хладне јесени, дошао је Владици у Чачак неки сиромашак који је био бос и замолио га да му помогне да купи ципеле. Пошто је било много хладно, Владика је скинуо са својих ногу ципеле и дао их сиромашку. Ово ми је лично познато“. Када је обновио манастир Јовање, дошао је на манастирску славу. Прота Маричић се сећа како је из свог куфера извадио две велике трубе штофа, за мантије сестрама. Трећу трубу им је дао да сашију апостолнике, а из другог куфера сестре су оне саме извадиле хаљине, обућу и остале потребе. А кад је основао сиротиште у Богдају битољскоме, о свему се старао. Сестра Нада Аџић потоња игуманија манастира Враћевшнице описује његову сталну бригу: слао је сиротишту огрев, храну, разне потрепштине, и непрестано бдио над духовним стање своје деце-сиротана. Ево како је изгледао његов разговор с дечицом. (Ко се неће сетити Господа, који тражи да му пусте децу и да не бране да му приђу јер је таквих Царство Небеско?).

„А како се ти зовеш?“ питао је Владика једно по једно дете, окружен малишанима.                                                                                           „Димитрије.“

„Нека те благослови твој Свети Димитрије“, рече Владика и метну му руку своју на главу.

„А ти?“

„Василије.“

„Нека те чува Свети Василије. А ти?

„Бранко.“                                                                                                              „Бог те бранио, Бранко, да си жив. А ти?

„Ђорђе.“

„Е, нека те твој Свети Ћорђе чува и штити. А ти?

„Петар.“

Е, ти имаш Светог Петра, нека ти он помогне. А ти?“

„Павлина.“

„Она нема ни оца ни мајке“ рекох.                                                                  „Има она Оца – на небесима, и мајку – Мајку Божију. Они нека је чувају. А ти?“

„Цветанка.“

„Е нека ти срећа цвета. А ти?“

„Крста.“

„Крст часни нека те брани. А ти?“

„Беља.“

„Беља, нека си жив и здрав. А ти?“

„Вера.“

„У вери да будеш чврста, нек’ си жива. А ти?

„Марија.“

„Е, ти најлепше име имаш. Свете Дјеве Марије, Мајке Божије. Нека си сретна. А ти?“

„Љубица.“

„Бог те љубио. А ти се зовеш Јованка. Ти? Драгољуб! Њих већ знам. А ово беше Никола. Ми, Николе, много нас има.“

„Тако децо, па добро да слушате.“ 

Пошли смо горе у цркву сви, и деца. Преосвећени седе и поче читати молитве, деца су се лепо сабрала у полукруг. Беше сунце, и светло и весело. Владика је казивао деци како да певају, и деца сва, иако први пут, већ отпеваше тропар Св. Николи и Достојно и Пресватаја. Тада се Владика помоли за Краља и народ и домаће, и рече деци да одговарају „Господи помилуј“, дајући им руком знак. Тако их поучаваше и осећала се једна велика веза и хармонија између деце и Деда Владике. Он задовољно гледа на њих и говори им: „Сад полако певајте: Буди Имја.“Затим их је мало отпустио, а ми смо прешли у собу, послужили смо наше госте. А Преосвећени посматра децу у башти како весело скачу и трче по трави и сав раздраган говори: „Боже, како је ово задовољство гледати, велика деца како се веселе и играју…“ Пошли смо до Водице, и деца. Деца су заиста занета била, много радосна, после су играла у колу са песмом. Деда Владика није могао да их се нагледа, био је много сретан. Стајао је ћутећи и посматрао их. „Не бих отишао одавде“. „Па и немојте ићи, останите овде још“. „Озебоше ми ноге“. Сва деца испратише свога Деда Владику до кола и дуго викаше: „Хвала! Благослови,Деда Владико. Опет дођите“. Преосвећени је махао руком и благосиљао их.“Тако сестра Нада.

 Увек је  Николај мислио на друге, а никад није мислио на себе. Свештеник Драгољуб Цокић, који је био студент теологије, са Владиком Николајем,који је као емигрант живео у Сједињеним Државама, сретао се из дана у дан. О Николајевом милосрђу сведочи: „Маја месеца 1952. године остао је Владика Николај без најнужнијег. Изненада му пристиже чек на тридесет долара. У његовој близини нађе се човек, сиромах, који је живео као птица на грани. Владика га умоли да негде промени чек и, када дотични то учини Владика преполови тај новац. Половину да присутноме, а половину задржи за себе. Вероватно је својим делом почастио госте. (…) Јесен 1955. у манастиру Саут Канан. Неки поштоваоци дођу да виде како је са здрављем. На крају разговора, Владика позове једног од њих на страну и каже му: „Гледај, купи ми једне панталоне. Немам шта да носим. Јер оно што имадох, послах сиротињи у отаџбину“.

Тај двоструки доктор по дисертацијама и вишеструки почасни доктор, био је најсиромашнији од сиромашних људи. Ноћевао је,како смо видели, каткад и напољу, испред храма, у коме би изјутра служио јутрење, почистио га па отишао; спавао је у подруму Жиче, с пањем под главом. А ево шта свештеник Цокић каже: „Наиђох на необичан призор (….) Каква сцена! Владика Николај клечи поред каде и пере своје панталоне! „Шта то радите, Преосвећени?“ Одговори кратко: „Ето, морам да оперем ове панталоне. Нема ко други, па сам се латио посла.“»

Не треба се прерушавати из краљевића у просјака да би се видело стање у епархији. Довољно је, по мери својих сила, да се живи као Владика Николај и неће бити никакве изолације.

 О САБОРУ ЕПИСКОПА И УЧЕШЋУ КЛИРА И ЛАИКА НА ЊЕМУ

Драги оче ђаконе, у свом интервјуу рекли сте, између осталог, и следеће:»Цела идеја је да се поради на саборности, на начин који је већ постојао код нас у пракси, а постоји и у Уставу Цркве, само што је то за време комунизма стављено у заграде. У Русији се, на пример, када су на дневном реду важна питања као што су избор патријарха, давање аутокефалности и аутономије деловима РПЦ, налази Сабор у којем има и свештенства, монаха, монахиња, мирјана. Сви они учествују у саборном одлучивању. Код нас би само присуство других на Сабору, самоотварање Цркве утишало мале, личне приче, партијске логике и омогућило би повратак у реалност. Наравно, суштински се ништа не би променило, у смислу да би и даље одлучивао епископ, али би тај осећај присуства других нешто покренуо, обновио.Забуна је што ће човек овог времена одмах помислити на демократију, „хајдемо сада сви да гласамо, да дамо право гласа за све који дођу на литургију“. Није у томе ствар, то би било гакање и хаос. Ради се о живом организму. Ми често заборављамо колико је важна та димензија Цркве као организма који је живоносан, који је присуство Божије на земљи у односу на Цркву као институцију. Та димензија мора остати у органској причи, да сваки орган и даље ради своје – зна се увек шта је владичино, шта свештениково, шта верниково“.

 Ви, оче Ненаде, знате да је из Устава СПЦ суштински избачена свака одредница која допушта да на Сабору присуствују не само мирјани, него и свештеници и монаси. То је учињено за време комунизма, да би се, говорило се, спречио утицај титоистичког Удружења православног свештенства, које је заиста било безбожничка и подривачка, паразитска и штеточинска организација унутар Цркве, под непосеедном контролом УДБЕ. Али, кад су се ствари бар мало промениле, покушало се са обновом саборности о којој Ви говорите – но, то је наишло на непремостиве препреке.

 У свом дневнику „Дани, сећања“ (књига шеста, Прометеј, Нови Сад, 2009,стр.138), Дејан Медаковић под 19. јуном 1995. бележи о сусрету с владиком шумадијским Савом:“Сваки пут кад се с њим сретнем, све више увиђам каквом оловном тежином проблеми притискају српску цркву. Велии број младих епископа делује недозрело и лоше образовано. Патријарх нема снаге да обузда своје сараднике у Синоду и Сабору. А са свих страна грми и сева. У новом поретку тресе се читав свет. Римска црква активирала се више него икада. Пронађене су нове формуле за прихватање уније. Уклањају се старе теолошке разлике, одстрањују догматске сметње. А правац напада је јасан: исток. Траба радити брзо, и искористити распад Русије, који још није окончан. Ту је и Украјина, то најмилије чедо Свето столице, већ вековима спремна да буде покорена. И док је раније то увек неко ометао, сада нема више озбиљних препрека и тај се посао може успешно окончати. У том светском невремену слаби бродић Српске цркве води један свети човек, невешт да се снађе у овом опаком свету. Ту количину зла он сам не може да савлада, а још мање епископи око њега. Они делују збуњено, често недоследно. Било је покушаја да се црква јаче приближи неким лаичким снагама и да се ослони на њих, У том смислу држани су и састанци са интелектуалцима. Предлагао сам да се обнови нека врста сталних црквено – народних сабора, на којима би црквена власт консултовала лаичку интелигнецију блиску цркви. Против тога је био бачки епископ Иринеј Буловић, док је патријарх ћутао. Црквена власт је неповерљива према интелектуалцима. Као да се плаши подвале“. Уосталом, можда су те резерве исправне, двоуми се Медаковић, јер је наша интелигенција поодавно обезбожена. Било како било, по Медаковићевом сведочењу, сам помен црквено-народног сабора изазвао је снажан отпор код извесних.

Кад је Руска Црква у питању, Ви сте, оче Ненаде, потпуно у праву – рецимо, изборни сабор који је бирао патријарха Кирила после смрти блаженопочившег Алексеја Другог састојао се од преко седам стотина делегата, међу којима је било свештенства, монаштва и мирјана. Тако је некад било и у СПЦ, али је, опет због мешања комуниста у избор првојерарха, та пракса укинута, но није обновљена ни после пада комунизма ( ако је исти уопште пао, с обзиром да је суштина титоизма УДБА која је, по свему судећи, и даље жива, здрава и србофобична).

ФАРИСЕЈИ,САДУКЕЈИ &ОСТАЛА МНОГОБРОЈНА РОДБИНА

У  разговору за „Време“, рекли сте и ово:“Постали смо грозни, страховити лицемери, а ми у Цркви можда некад и предњачимо у томе. Причамо једно, радимо друго. Зато је популарност патријарха Павла била огромна – он је проповедао и живео јеванђељску скромност, живећи оно што је проповедао. Постали смо лицемерни јер нам је тако лакше. А лицемерје долази управо из логике да ништа не можемо да променимо, из логике која каже: што бих се ја било коме замерао, што бих улазио у било какав ризик да нешто погрешим, зашто, ако не могу ништа да променим? То безнађе знатно потпомаже лицемерје. Као што је безнађе допустило и у друштву да лаж, било које врсте, постане прихватљива прича, тако је и допустило да лицемерје буде грађански пожељна особина – боље бити лицемер него некога увредити, потрести, уплашити. Просто, ако се ради о болести, онда мораш болеснику рећи да је болестан, ако си сам болестан, мораш себи то да признаш – болестан сам, морам да се лечим. А најрадије не бисмо ни то рекли. Али постоје болести које могу да се излече, нећемо од сваке умрети. Само што пре тога морамо да се лечимо“.

Лицемерје се, у Цркви, од искони зове фарисејство. О њему пише руски свештеник Тимотеј Сељски, у свом блиставом сазирању стварности под насловом „Црква фарисеја“. Текст је писан пре више од две деценије, а као да је писан сад:“ Лик религиозног вође јудејског народа се тако често појављује на страницама Јеванђеља, да нам се то може понекад учинити претераним. Нису ли јеванђелисти могли приказати посебно Христов лик, да тако кажемо „у чистом облику“, не поредећи Га са фарисејима?

Највероватније да није реч само о томе да Јеванђеље приказује стварну слику извршеног у историји спасења човечанства од греха и смрти уместо пуког моралног кодекса, већ и о томе да, подвукавши црту под Старим Заветом, оно завршава доновозаветну историју човечанства, која је (ако то није превише дрско рећи) била само начелно написана, да би са доласком Христа добила своју праву верзију. У Цркви је општеприхваћено мишљење да су многи догађаји из Старог Завета само праслика будућих догађаја. Чини нам се да није далеко од истине ако кажемо да се суштински духовни моменти у историји Цркве као Божјег народа понављају, не у смислу понављања историјских догађаја, већ у смислу развоја духовних тенденција.

Могло би се рећи да је Господ водио свој народ кроз целокупну старозаветну историју и оваплотио Се на крају поред осталог и због тога да би се садашња Црква, кроз коју нам је омогућено спасење, освртала на своју старозаветну претходницу не само зато да би извлачила,моралне поуке, већ и појмила историјско време и трајање, као и путеве и начине Божјег промишљања о свету. 

 Заиста, зар не налазимо сличност између епохе непосредне теократије за време Мојсија и израиљских судија и прве Цркве апостола и изливања благодати? Нема ли сличности између победа Исуса Навина и победничке проповеди апостола (наравно, узимајући у обзир разлику између телесне и духовне победе)?

Зар не постоји сличност у смењивању непосредне теократије – теократијом од Бога даном тј. Царством, Царством Израиљским и Царством после цара Константина? Зар нема сличности у промени карактера богослужења при преласку из једне епохе у другу? Зар не подсећа пад у идолопоклонство јеврејског народа на појаву јереси за време Константинове епохе? Не пореди ли сам Господјеретике-николаите са прелешћеним синовима Израиљевим, који принеше жртве идолима (Отк.2,14-15)? Зар није јасна сличност у опоменама Господњим за безакоња у царској православној епохи са падом у Вавилонско ропство? Зар подударност у временском трајању не наводи на размишљање и поређење? (Седамдесет година је Израиљ био у ропству вавилонском, исто толико Руска Црква у ропству комунизма, нап. прев.)

Сагледавши све ово, зар да се не осврнемо на епоху после пада у ропство? А тиме смо се већ приближили фарисејима.

Фарисејство и јесте последица пада у Вавилонско ропство. Три младића и пророк Данило као последњи представници верника из старе царске епохе упокојише се у Господу за време ропства. Од живих извора живог црквеног предања више нико не остаде. Наравно, појавиће се онда Јездре, Малахије и Макавеји, као и друге духовне вође, који ће после низа компромиса са противницима успети да „одрже спољашњу црквену организацију“, односно своје водеће место у њој. У себи и у својим потомцима они ће развити потпуно нове особине, а пре свега повећану виталност у дарвиновској борби за опстанак. Господ је допустио да ове нове вође буду на челу религиозне стихије народа, која је практично изгубила везу са вером предака, и да народ поведу сасвим другим путевима. Такође, са Божјим допуштењем, они ће скоро у потпуности васпоставити црквене норме, које су постојале до пада у ропство, али ће при томе доћи до суштинске промене у религиозној самосвести већине чланова Цркве, који се неће више трудити да сачувају дух својих предака, иако ће споља задржати поштовање свих празника и држати се свих обреда.

Под фарисејем се уобичајено подразумева сваки гордељивац, који је ревностан у придржавању свих канона и обреда и који за то очекује милост Божју као награду за своју „чистоту“ и презирање свих „нечистих“ грешника. Мада то није у потпуности тачно. Сличне особине имају и есени, вероватно и караими и друге секте „чистих“ Јудеја и хришћани слични њима. Есени се ипак разликују од фарисеја, јер су и настали као реакција на фарисејство. То значи да су се у нечему разишли.

У суштини, главна карактерна црта фарисеја није у гордости. Фарисеји нису секташи, нису елита неких чистунаца, већ духовне вође целог народа. Они су увек вође, које, како је самокритички изјавио један руски револуционар, не прихватају споредне улоге. Циљ је у томе да се заузда душа Божјег народа, а све остало су само средства. Овај циљ је опет настао из добронамерне жеље да се очува спољашња црквена организација без уздања у Господа и силу Његову. Овакво спасење у току своје дугогодишње еволуције води ка томе да се спасавају само спасиоци, који уствари сада сачињавају Цркву а народ који долази мере према својој мери.

Нема „чистих“ јеретика, који би могли или покушали да се уподобе фарисејима, иако неки делимично копирају неке њихове спољашње особине. Није случајно да је Господ у причи о виноградару упоредио фарисеје са злим виноградарима, који желе да присвоје виноград Божји, убију Наследника Господара винограда и присвоје Његов виноград. „Чистунци“ би са презрењем рекли виноградарима и Сину Господара: што се гњавите са тим виноградом кад он ионако даје уместо грожђа трње; погледајте само какав је наш виноград!

Фарисеји би поступили другачије, јер имају и други циљ. Они не ратују директно са Домаћином, не уништавају лозу, не буне се, не захтевају већу плату. Они, када су у могућности „иза леђа“, а када нису – „отворено“, труде се да приграбе виноград. То је суштина, а средства која примењују могу бити слична или различита у различито време у зависности од околности, а пре свега од самог Божјег винограда.

То значи да гордељивац, који не предводи велике масе црквеног народа, није уствари фарисеј. Условно га можемо назвати есеном. То је потпуно други духовни тип, који није приказан у Јеванђељу у целости, већ су дате само кроз поједине његове особине. На пример, у причи о царинику и фарисеју, могао је као фарисеј бити приказан „есен“.

Из овога можемо закључити да је прва и главна особина фарисеја и њихова природна одлика – човекоугађање у најширем смислу те речи. Треба угађати свим људима без изузетка, чак и псу чувару из Грибоједовљеве приче, али наравно, сваком на другачији начин. Јер могуће је угодити човеку и на други начин: „поробљујући га, ждерући, одузимајући му, надимајући се над њим и бијући га по образу“ (Кор. 11,20) и исто тако поробити његову душу, направити од њега свог следбеника, који свог газду само што не сматра богом.   

Фарисеј добро зна кога може, а кога не може да „ждере“, и бије по образу и са каквом „љубављу“ и узвишеношћу треба то да ради да би га и за шамаре уважавали.

Наравно, пред силницима овога света клањају се и фарисеји, али циљ остаје исти. Оно што такође зачуђује, јесте да је и резултат исти. Наследници некадашњих улизица постају, у перспективи, духовници и духовни властодршци својим политичким властодршцима. Ево докле се може стићи човекоугађањем.

На који начин човекоугађање постиже толико успеха? Наравно, припомажу му стална глума, лицемерје, лаж. Није сваки глумац фарисеј, али је зато сваки фарисеј одличан глумац. Он увек некога глуми, знајући да публика много очекује од њега и зна коју улогу када треба да одигра. Старозаветни фарисеј је захтевао ревносно поштовање обреда, јер старозаветни закон захтева више телесно поштовање заповести.

У центру су материјални, а не духовни проблеми. Зато је Јудејцу дохришћанске епохе, који само што се изборио за слободу вршења својег закона, било посебно драго када су духовне вође свим обредима придавале велики значај. Фарисеј у доба хришћанства, кад је већ дата прва заповест о љубави према Богу и ближњему, веома ревнује у „обредима љубави“. Као што је Кајафа могао да не придаје значај лажном сјају (а то је вероватно било лакше него осудити Христа) да је то од њега очекивала публика, тако су савременим фарисејима разговори и спољашње испољавање љубави потребни да би се привукле масе и постигао исти циљ, за који је Кајафа користио церемоније. Разлика је само у томе што се незнатно изменила публика за коју се и одржава представа. Кајафа је играо улогу Мојсија,заузевши његово место. А савремени фарисеји играју улогу Христа.

Глума фарисеја најбоље се види у обраћању народу и обраћању Пилату. За народ то су свакојаке патриотске лозинке, обећање њиховог Месије или националног препорода, а за Пилата само једно: ми немамо цара осим ћесара. Новозаветни фарисеји, слично томе, говоре о препороду Свете Русије, а благосиљају и награђују њене џелате ( ово је било у доба Јељцина, нап.прир.). Њима је потребна власт над душама Божјег народа, они треба Божје стадо да преобрате у своје, а све друго је споредно. И Месија им је погребан, али чак и он кад би посегао на њихову власт, могуће је да би и са њим поступили као некадашњи фарисеји са Истинитим Месијом.

Духовна власт… Каква сласт и поезија! Са њом се не може упоредити власт ниједног владара, чак ни цара. Свака друга земаљска величина гаси се пред њом. Ради ње могу се жртвовати и стари црквени обичаји, па чак и црквени канони. „Милошћу Божјом, иако смо недостојни, додељена нам је велика одговорност да будимо у народу духовност и моралност, да лечимо његове душевне ране. Иако немоћни, ми ипак мо-жемо рећи са Апостолом: Све могу у Христу који ми даје моћ..“ Овакво задовољство (од власти над људским душама, нап. прир.) не може да разуме обичан човек. Оно расте што се човек пење више по степеницама јерархије. Сваки од њих зна бројност своје пастве, као и у којој мери га паства обожава. Сходно томе, за сваког је потребна одговарајућа реклама, одговарајуће „трубе“.

Једна врачара, рекламирајући саму себе, признаје: „Када лечим човека, ја у мислима разговарам не са њим, него са његовом уздрхталом и нежном душом. Помоћу руку ја чистим душу и тело.“ Можда ће после овог признања, које се није чак ни трудила да улепша хришћанским обележјима, бити јаснија страст духовног поседовања, која све превазилази.

С обзиром да се не ради само о духовној превласти, већ о страсти овладавања душом жртве, треба истаћи да се овакав успех не мрже постићи само помоћу глуме и лицемерја. Кључ да би се ово разумело је у речима Апостола Павла, које фарисеји наводе објашњавајући своје превасходство: „Све могу у Христу који ми даје моћ“, односно успех моје превласти је у снази којом ме укрепљује Господ (бар делимично). Како разумети ово? Тако да фарисеј може бити само неко ко служи Цркви Божјој. Не појединац, већ првосвештеник, не само најамник, већ посленик у винограду Божјем. Само личност која је заузела „столицу Мојсијеву“ са циљем привођења народа себи, а не Богу.

Када не би имао благодат свештенства и власт да узима и разрешује туђе грехе, која му је дата од Господа, ниједан фарисеј не би могао да окупи тако широке масе под својим утицајем. Био би само Јуда побуњеник са триста присталица, а не Кајафа. У потпуности да преузме Божји виноград може само чврсто повезано дисциплиновано руководство лукавих посленика, који поштују јерархију и сваки преузима свој део духовне власти. Господ им је допустио да уђу у виноград. Зашто? Свакако, због греха самог винограда, народа Божјег, који је изгубио живо општење са Господом, престао да Га слуша и заволео више фарисејско ласкање од Божје правде и љубави.

Као слуга Божји, фарисеј се труди да искористи овакво душевно стање народа. Прва дужност свештеника према својој пастви је да јој даје живи пример моралног живота. Он подржава неопходну разлику у моралном потенцијалу између Цркве и света, пропуштајући кроз њу ток Божје благодати и допуштајући му да изврши користан рад: да помогне човеку да се одлепи од моралног „уземљења“ у овом свету који у злу лежи и уведе га у Цркву. Тачније, да исправи човека. Подвуцимо да је за стварну поправку човека ова разлика у моралном потенцијалу просто неопходна. Црква је једно, а свет друго: ушавши у прво, збаци са себе бар понешто од другог. Канони цркве, по којима су предвиђени веома дуги рокови оглашавања и епитимија, већ су у почетку стварали јако висок морални напон. Духовно слаби, људи данас овај напон не могу да издрже, те се он, наравно, смањује, али ни у ком случају до нуле, већ само до нивоа стварних човекових снага.

У таквим условима благодат Божја „делује“, препорађајући човека, који прилази не свештенику, који повлађује греховним страстима, већ самом Господу, који га избавља од робовања страстима. Исцељени види да је све што добија милост Божја и Божји дар те почиње да служи Богу, не угађајући човеку-свештенику. Свештеник са своје стране игра споредну улогу, при чему јако незахвалну, уколико и сам човек не жели да се труди на своме спасењу. Нажалост, оних који желе да иду уским путем је увек мање од оних који иду широким, те у том случају нема говора о некаквом утицају на масе.

Шта ради свештеник-фарисеј који свакако није одушевљен оваквим односом? Он самовољно смањује ову разлику духовних потенцијала, пустивши ток Божје благодати у земљу грешног света, залазећи, да тако кажемо, у Божји генератор. Као што је познато код кратког споја ток је максималан, а нема позитивног ефекта. Ако би ово рекли не користећи електротехничку терминологију, фарисеј раздељује Свете Христове Тајне свима редом по своме нахођењу, заборављајући да је услов и циљ примања Светих Тајни морално исправљање човека. Он крсти, причешћује, венчава, опојава свакога ко је дошао код њега као код човека, не обраћајући пажњу да ли они који му долазе траже или не траже Бога у свакој Светој Тајни. Наравно, и фарисеји поштују морал, али свесно уче да поштовање истог не треба да обавезује и оптерећује оне који приступају Светим Тајнама. Светим Тајнама, које су свима доступне. Наравно, и фарисеј може да „натовари“ разне непријатне епитимије и обреде, али само као фасаду строгости за непоправљиве грешнике.

Овим се предавалац светиња претвара у раздаваоца треба. Док је предавалац светиња у страху Божјем опомињао народ да чак и ако он човека причести он може остати непричешћен код Господа, дотле раздавалац треба, опслужујући све који дођу, самог себе ставља на место Извора, и у очима народа се труди да заузме место самог Извора. Они који приме светиње код предаваоца Светих Тајни кажу: „Удостојили смо се да се причестимо“, а код раздаваоца треба: „Отац нас је причестио“. Овакво раздавање треба савремени фарисеји, „преиспуњени љубављу“, и сматрају самом љубављу.

Међутим, ова љубав је веома далеко од праве, јеванђелске љубави. Права љубав се ником не намеће, не мами људе себи, за разлику од фарисејског угађања пастви, али захтева потпуно самоодрицање онога ко је окуси, осети њену благост и прими је. Господ Исус Христос је своју љубав према нама доказао крсном смрћу и свима који желе да иду за Њим дао да носе крст, свакоме према својој снази. На пример, он опрашта Закхеју без иједне речи, али за то тражи чврсто обећање промене живота у његовом срцу. Исто је и у случају Хананејке, оца ђавоиманог младића, блуднице која је добила опроштај на фарисејском ручку. Неопходни су вера, покајање, решеност да се промени живот, који и јесу дарови Божји али само онима који их свим срцем ишту. У свом безмерном милосрђу према палим људима Господ пред њих поставља врло конкретне захтеве. Он није ни налик на савремене моралне минималисте, ма како то они жарко желели.

На тај начин олако раздавање светиња, са накнадом или чак бесплатно, има позитиван ефекат за фарисеја, јер везује човека не за Бога, него за раздаваоца, који је олако разрешио све прошле грехе човека и ставио му до знања да не брине за будуће. Ко је олако добио опроштај за грехе, „по протекцији“, тај ће хтео – не хтео испуњавати и лакша послушања која му даје духовник, који све његове грехе узима на себе. Зато се и дешава да раздаваоци светиња скоро нагоне људе да се крсте код њих или причесте без претходне припреме. Причестивши се овако једанпут, двапут, човек као да губи стидљиву целомудреност душе, која се раније не би усудила да олако приступи светињи. После тога, он тешко да ће отићи од фарисеја, јер биће га срамота кајати се негде другде осим тамо где се тако немарно причешћивао. Ово је разлог што се и данас практикује „општа исповест“. Ко је пошао овим путем у сигурним је рукама, неће он нигде побећи.

На тај начин постиже се циљ: Божји виноград полако преузимају лукави посленици. Следећи корак је усађивање у Божјем винограду закона послушања. С обзиром да за вас не постоје морална ограничења у односу на Бога, драге овчице, будите љубазне да слушате свог пастира, и не дај Боже да помислите да га осуђујете! Не судите, да и вама не би судили. И не размишљајте о Највећем Пастиру, јер ваш пастир, боље од свих претходних, зна Његову свету вољу о вама.

Карактеристика фарисеја је и то да су они поражавајуће глуви и неми за сва Божја знамења, а од Бога их непрестано траже. „Јер, иако је учинио толика знамења пред њима, не вјероваху у Њега.“ (Јов. 13,37). Њихов став је јасан: ако Христос не учини знамења, значи треба Га оптужити, бар пред народом, а ако их учини по нашој жељи, значи можемо Га и себи потчинити.

Фарисеји такође воле да улепшавају гробнице пророка, украшавају гробове праведника, које убише њихови очеви. Још они воле да прослављају баш оне светитеље, који би, видевши их, побегли ужаснути од њих, на пример св. Игњатија Брјанчанинова и праведног Јована Кронштатског, који су се више од свега гнушали лицемерја. Друге светитеље, који су за живота осуђивали очеве фарисеја, могу и да не примете.

/…/

Фарисеји воле да уопштавају ствари. Фарисеј као појединац не представља ништа. Они су усмеравајућа и организациона снага. Есени никад не би могли да формирају синедрион у изгнанству и изаберу кнеза у изгнанству. Ни караими им нису дорасли. Потребна је снажна, строга организација, која, природно, мора постојати на више нивоа. А како су се на свим нивоима окупили глумци и лидери, јасно је да се учења и интереси на вишим нивоима разликују од оних на најнижем нивоу. Онима споља, који нису укључени у организационе структуре, презентира се православље у чистом облику. Систем је класично прост.

У свакој књизи о масонима може се прочитати мноштво података како се формирају овакви системи и како функционишу, али то за нас није сада интересантно. Треба истаћи да су фарисеји увек са народом, и не заборавити да је њихов циљ сам по себи завладати народом и отуђити га од Бога. /…/                                  Народ који следи фарисеје, иако воли да буде гледалац у театру фарисеја, није сав погодан за глумачки кадар. А то се и не тражи. Када би у театру сви били глумци, театар би пропао. Потребни су и обични радници, али не толико простодушни да би осетили лицемерје и гнушање према њему. Слично као што и зид не може да се излије само од цемента, јер ће пући, потребне су и цигле. При томе цемент у свакој грађевини и даље остаје најважнији везивни материјал.

Схвативши како изгледа народ који је потчињен фарисејима, нећемо се чудити, како је могуће да су се само за пет дана, усклици народа „осана“ претворили у „распни Га“. Није реч само о томе да им је (Христом, нап. прир.) било нуђено царство другачије од очекиваног земаљског царства, већ о томе да људи попримају неке црте својствене својим вођама.

Још једном подвлачимо да је зрела фарисејска организација много гора од било какве јереси. То је Црква, и све је као у Цркви, тако да се уопште не примећује разлика. Слично је било и са Латинима, али су се код њих врло брзо појавиле разне јереси. Фарисејска црква се свим силама труди да јој се не замери ни најмање одступање у јерес. Споља је све у духу православља. У пракси се може десити да се цемент не споји баш добро са циглама, те да се неки чланови фарисејске цркве не могу спојити са њеним злим темељем. У одређеном моменту, ове цигле ће бити избачене из фарисејске структуре и, оставивши фарисеје, следоваће примеру апостола. Нажалост, таквих је јако мало. Савле је био само изузетак. А по правилу, ту су обраћеници из реда Самарјана и безбожника и људи страни Цркви уопште, а посебно фарисејској.

А засада, по свом неизмерном милосрђу и ради незлобивости оних који још треба да се спасу, Господ очигледно промишља о целом Своме Телу, о целокупној грађевини, иако је могуће да њене горње делове већ гради други архитекта, кога у појединим круговима називају „Великим“.

Црква фарисеја се у новозаветна времена још није појавила на историјској сцени. Очигледно није још време, мада њена појава тек предстоји после царске Константиновске епохе и периода комунистичког вавилонског ропства. Ми за сада назиремо само почетну фазу њеног настанка. Карактеристично је да је и после Вавилона спољашња слобода Израиља остала релативна, јер и даље траје окупација. Макар то био и римски протекторат, опет је власт туђинаца. Али ова власт успешно сарађује са црквом фарисеја.

Очигледно, са оваквом тенденцијом развоја „спој“ пастира новог типа и новог типа пастве, која верује у непогрешивост својих пастира, без претходне њихове провере и поређења са пастирима прошлости постаће сама Црква, а не нека организација ван Цркве, која ће се трудити да обједини све организације које су раније отпале од ње.

У току овог обједињавања може се појавити нови тип екуменизма. Фарисејство може да обједини све јереси, уколико се оне формално одрекну својих заблуда. Неке од спорних тачака својих богословских теорија јеретици могу и да ревидирају у корист православних догмата, али не ради служења истини, већ ради уједињења са Црквом фарисеја, која ће све више задобијати власт и ауторитет у овом свету. Данас ни јеретици нису више оно што су били, не заступају више своје ставове по цену живота. Тако ће доћи до обједињења.

Формално, са православне тачке гледишта, и предање и догмати могу остати неизмењени. А фактички јединство ће се базирати на стравичној равнодушности према овим „споменицима прошлости“, оружју и средствима одбране, која су користили наши Оци. Покретачка снага оваквог уједињења биће жеља да се завлада целим Божјим виноградом. Доба фарисеја означило је крај старозаветне цркве. Ми немамо основа да верујемо да ће у новозаветна времена бити другачије. Одбацују се сви пророци, па и највећи рођени од жене, народ се не може уразумити ниједним знамењем, не дејствује ниједан начин Божјег промишљања о Свом народу.

Први пут било је неопходно непосредно Божје мешање да би се Божји виноград на крају предао новим виноградарима и тако створио нови Божји народ. Нема више од кога да се по други пут ствара нови Божји народ. Сви су се просветили, а затим пламсали вером, да би се угасили – неко пре, неко касније. Опет је потребно непосредно Божје мешање, а то сада значи Други долазак Господа и крај историје. Неоспорно, крај изградње фарисејске цркве биће крунисан зацарењем антихриста, док ће споља све блистати сјајем привидног православља. У Божјем винограду настаће нови, привидно идеални поредак. Свако ће савесно обављати свој посао – неће бити саботаже, крађа, немарног одношења према раду – једном речју, савршена организација. Треба поставити само једно питање – где је Господар? Али Њему је већ речено: не долази овде, буди тамо горе, а овде ћемо се ми већ снаћи. А он још увек трпи овакав однос. А где су виноградари? Где је Наследник?

Стојећи у винограду, ви нећете добити одговор, јер су тела свих побијених слугу Господњих бачена иза ограде. Ниједног Господаревог виноградара нови газда неће пустити ни да уђе у виноград. Место праведника је с оне стране ограде винограда који су преотели фарисеји. Наравно, под гомилом камења.

Дакле, изађимо к Њему изван станишта, поругу Његову носећи, јер овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи.“ (Јев. 13,13-14).

 Тако је писао свештеник Тимотеј Сељски.

Проблем лицемерја у животу Цркве је много дубљи него што нам се на први поглед чини.  А лицемерје је, драги оче ђаконе, гадост пред Господом, и тешко се лечи обичним људским средствима, макар и најдобронамернијим, какав је Ваша честита, мушка и људска реч у интервјуу „Времену“. Лекови за лицемерје стижу у бурама и вихорима, у крви и огњу. Ове речи пишем са најдубљим осећањем своје грешности, свог лицемерја, и са искреним страхом пред бурама и вихорима који нас чекају. Али нас чекају…Јер смо заиста постали грозни лицемери. И знајте да ће Ваш интервју углавном бити  дочекан како је једна искрена реч била дочекана пре два миленијума– онако како су они рекли ономе кога је од слепила исцелио Онај: „Ти си се родио сав у гресима, па ти нас да учиш!“

ПРОФЕСИОНАЛЦИМА И РАВНОДУШНИМА, И КАКВУ БИСМО ЦРКВУ ХТЕЛИ

У разговору за „Време“, Ви сте, оче ђаконе, рекли:“Када дође до тог издвајања, до професионализације, када се каже „нека они у мантијама раде свој посао, ја ћу свој“, пуца саборност, нема истинитог правог живота Цркве и то утиче на мисију и живот Цркве у целини. Пре око годину и по, правио сам неку врсту анкете о томе шта људи мисле, како доживљавају Цркву и шта виде као проблеме. Један од резултата је био и замерка себи – верујући су замерали себи због пасивности. Нормално је да неко помисли „моје је да се молим и то је то“, али сви морамо да се бринемо о животу наше Цркве када дође до застоја“.

Драги оче, сваком православном је јасно да професионализација клира и равнодушност лаиката разбијају Цркву. Како би требало да изгледа живот у Цркви, сведочи наш драги мислилац Жарко Видовић. Јер победа над смрћу, о којој се стара Отац кроз Сина у Духу Светом, доводи нас до Цркве, скривеног језгра српског историјског постојања. Жарку Видовићу имамо да захвалимо зато што је показао и доказао да је овај народ саздала Пећка патријаршија, и да је он, и без државе, а захваљујући правној свести светосавског Законоправила (опет кроз његово дејство у Пећкој патријаршији), могао да опстане и поново се роди кад је за то дошао час. Та Црква је и створила „српску идеју“: идеју сабраности и сабраћености у Христу, коме су Свети Сава и Свети кнез Лазар евхаристијски (благодарствено) занавек принели себе и свој народ.

 У каквој Цркви је Жарко Видовић и каквој нас је Цркви учио? Да ли је то Црква у којој је коначно тријумфовао западни клерикализам под маском тзв. „евхаристијске еклисиологије“, уводећи нас у летаргију, у препуштеност самима себи, у заборав Завета? Или је то Црква Христове Литургије и свенародне литургичности, у којој смо Гости Господњи, и браћа једни другима? Да чујемо самог Деда Жарета:„Небеска Литургија је битна за човека, али је она условљена дијалогом између свештеника и верника и зато ми одговарамо на јектеније и изговарамо молитве. Зато појемо Символ вере, Оче наш, Трисвето, Достојно Богородици и Христу у славу и одговарамо на све позиве на покајање. Сви верници треба да имају литургијски текст на црквенословенском језику. Ја не желим да изговарам молитву другачије него што су је мој деда, бака или мајка изговарали. Ја не могу да се сетим њих – они су са мном присутни док се молим./…/Изгубило се клерикализацијом коју су Србима наметали Аустроугарска и ислам, па је верска заједница претворена у ауторитарну, да се вера потврђује послушношћу према чиновима. Ми имамо такве знаке слабљења црквености да морамо да приђемо изворним облицима црквености,а то је Литургијски дијалог. Није случајно што су прво Грци схватили хришћанство као дијалог пред Богом између верника и свештеника, јер је у дијалогу једини могући начин човекове самоспознаје. Ја могу да мислим о себи искључиво са саговорником, с тим да не наставим монолог када ме саговорник прекине, него да одговарам на питање које је он поставио. То је једини начин да ми видимо своју слику у лицу саговорника као у огледалу. /…/Криза духовности је почела давно, када је литургизам замењен клерикализмом. Једино је Православље литургизам, тај дијалог пред Богом. Ја сам саговорник са свештеником, а не послушник, јер смо ми послушници Христу и ником другом. Нама је Отац само Бог, а Патријарх, епископи и свештеници су нам браћа. Зато се они обраћају верницима са „браћо и сестре“. Ми смо сви синови и кћери Бога, односно наших родитеља ако је њихов брак благословен. Криза је код нас почела кад смо државу ставили изнад Цркве, а Црква је дијалошка заједница пред Богом. О каквом дијалогу говорим? Оном после Литургије, која нас смирене и сабране уведе у лични дијалог са парохијанима у Парохијском дому, јер само у дијалогу могу да разумем тебе, и ти мене и што дуже разговарамо, ти ћеш ми поставити питање којим ме подсећаш на неки мој грех. Ако не прихватим смирено то питање, и ако габурно прекинем – нема ништа од исповести, ни од покајања, нема ни од заједнице. Јер, и то је црквеност. Црква је заједница верника у коју спадају верници и свештеници са Васкрслим Христом. И црквеност је осећање те заједнице. Не осећање послушности, него духовне заједнице, поистовећења. И није случајно што је Платон претворио филозофију уантропологију – упознавање човека, тек са својим дијалозима. Са његовим дијалозима настаје антропологија – упознавање човека, а са крштеним платонизмом настаје Православље. Грци су, понављам, схватили да је хришћанство присутно међу људима искључиво као литургизам који се наставља после Литургије./…/Потребан нам је дијалог као народу, јер скоро двеста година правимо колективне грехе које нигде не исповедамо: то су разни митинзи, учествовање у војсци, наше ангажовање у партијама које разбијају нацију ицрквену заједницу, наша трговина, економија, јавни живот, школовање… то су колективни греси./…/Када се заврши Литургија они мисле да наш литургијски живот престаје, а он треба да се настави у дијалогу. Наши свештеници се издвоје у своју собу, затворе врата, изолују се и немају више везе са верницима. Кад дође епископ и он се изолује од верника или у затворени круг коме ми не можемо да присуствујемо. Зашто они себе издвајају? То је одсуство црквености. Они морају да наставе са нама дијалог какав је вршен у Литургији.Само овај пут конкретно – то није пројекат Светог писма, ово сада треба да буде Икона наше црквености, конкретно наше парохије. Личност није исто што и индивидуа. Личност се повремено догађа у човеку – најпре као осећање смисла живота, јер без осећања смисла није личност, он је индивидуа с којом се играју материјални услови света. Ако он осећа смисао, онда ће бити свој господар и окренуће се смислу о којем није могуће мислити. Осећање смисла је могуће само као дар, а он одликује личност. Дијалог открива личност унама. Кад Христос каже: ја сам Истина – о човеку као личности, а не као индивидуи о којој говори филозофија, психологија… „Ја сам пут“ – ка тој Истини, кроз Христа ка тој истини ка човеку. „Ја сам живот“ – то значи да ће личност као сама суштина човековог бића да се пројави кроз Литургију, преко литургијског деловања. Христос је истина о тајни човекове личности./…/Највећи ауторитет је Црква, кад бисмо ми били црквени. Нисмо – зато што не постоји жив, братски дијалог између свештенства и верника и свештенства и епископа. Ми знамо епископе, али немамо никакве контакте са њима. Ми смо жељни исповести као дијалога, али тога нема. И ми осећамо њихово одсуство. Како ја да поштујем његоводостојанство другачије него да га поштујем у његовом присуству? Црква може бити жива, а не наредбодавна. Зашто да се пароси и лаици боје епископа? Епископи су углавном усликани у контактима са политичарима, са влашћу где воде дијалог, али мене то не интересује. Епископ мене интересује литургијски. Неки од њих рачунају да је вера послушност. Коме? Христу једино! Само је личност способна за црквеност, а личност је само онда када човек осећа смисао живота. А осећати – то није део моје одлуке, могуће је само као дар. Ми мислимо искључиво у свом искуству. То је једино што је доступно мишљењу. Мисао је ограничена на искуство о мојој души, на то осећање. Личност је света тајна. Личност се јавља свесна себе тек кад јој се открије смисао њеног живота. А то је пророчкаслика будућности којој сам ја усмерен./…/Црквеност је дар, као што је осећање смисла дар, као што је вера о којој апостол Павле говори дар. Када човек почиње да размишља о смислу свог живота, најважније је да ли му је стало до смисла пре свега – то је велика невоља, тада ће му Бог притећи у помоћ. Јер смисао је могућ само као даровано осећање. Кад је преминуо наш свети човек, кога је омладина звала Паја – толико им је био близак, посматрао сам их како сатима стоје стрпљиво у реду да би могли да приступе одру и да посете Његову душу у тој Цркви. Колико је младог света који никада не иде у Цркву пратило нашег Павла, дивног човека, брата Павла, владику српског. Он је аутентични владика српски – брат владика српски. Он је знао да смо он и ми синови Божији./…/“

У таквој Цркви, горе описаној, Богу своме поје Жарко Видовић, један од певача хора при храму Светог Марка у Београду. Такве Цркве је све мање – изгубило се осећање живе црквености у лаж-симфонији са властима које предају Косово и Метохију НАТО-Тачијевој монструм „државности“ и потиру Косовски завет у нама.               А ко слуша Жарка Видовића? Или Ненада Илића, ђакона?         

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И БОГОМОЛНИЦИ

У свом интервјуу, драги оче ђаконе, поменули сте Богомолнички покрет:“Пре Другог светског рата оформио се један лаички, богомољачки покрет из жеље за моралном обновом и тадашње свештенство се забринуло, и то с правом, јер је ту било разних људи, разних прича. Тај покрет је окупио чак до 200.000 чланова. Кад су им доделили владику Николаја да се стара о њима, ствар је била решена и они су после помогли да Црква опстане у тешким временима. Такви покрети, који позивају на обнову, могу донети добре резултате. Само се треба чувати од секташке логике“.               

А ево како је изгледао овај чудесни народни покрет вођен једним правим србским владиком.

Лист Православне народне хришћанске заједнице, „Мисионар“, крајем тридесетих година 20. века излазио је у 12 хиљада примерака, а „Мали мисионар“ се пео и на 40 хиљада. Од Охрида до Љубљане било је побожних душа које је овај покрет променио и подигао у побожност.

 Први трагови овог покајничког и молитвеног кретања србске душе дали су се уочити још пре Првог светског рата, нарочито у Војводини. Али, светски рат, који је у централној Србији однео две трећине радно способног мушког становништва,у људским душама је направио или пустош ( која се, у нас, изражавала, између осталог, кроз авангардну књижевност ) или вапајну жељу за Богом Живим и Истинитим. Људи који су, како рече један немачки мислилац, боравили у рововима, „манастирима са зидовима од огња“, кренули су у потрагу за Богом и душом. Карактеристичан је случај оца Евстатија из  овчарског манастира Преображења, који је, чим је демобилисан, кренуо на Свету Гору, уместо да се врати у своје село, Доњу Мутницу код Параћина, у коме су му живели жена и деца. Кад су га питали куда иде, кад се рат завршио,он им је одговарао да за њега рат тек почиње.       

Свештеник Атанасије Вучићевић је забележио како је изгледао један богомолнички скуп у црквеном дому:“После службе Божје испунише се сва три одељења црквене куће народом. Позвао сам их да слушају  проповедника брата Ивана, из села Ратара. И он отпоче тихим гласом, лепим шумадијским говором…Говорио је просто, али је открављивао лед око срца и нико за тих пола сата, док је Иван говорио, не трепну…Онда проповедник погледа у ред девојчица које стајаху у кругу пред њим и…чу се прво мекан и пријатан његов глас,за њим и анђеоски гласићи оних пет-шест девојчица.Свет се од чуда забезекну.После неколико стихова погледах слушаоце и-већина плаче. /…/Обилазио сам после неколико пута са братом Иваном сва три села моје парохије. Свет се почиње враћати правом хришћанском животу. Тај ми препорођени свет у великом броју долази у цркву.“

Једно од огњишта послератног богомолништва била је  Шумадија, са Крагујевцем као својим срцем. Ту се уобличило језгро честитих и побожних душа, међу којима су се истицали млади Милисав Димитријевић ( касније архимандрит Гаврило ралетиначки) и брат Станко Маричић (потоњи монах Серафим),који би, после сваког дужег разговора, говорио:“Опрости, брате,морам да идем да се кајем“. На челу покрета нашао се млад сељак, Драгољуб (касније владика америчко – канадски Дионисије) Миливојевић.И међу припадницима женског рода било је пробуђених и више него величанствених душа: у тим раним данима, истицала се сестра Богиња (потоња игуманија Раванице, Јефимија ), која је, Богом покренута, ишла и прповедала у народу, понекад скупа са братом Милисавом Димитријевићем. Њихова Духом Светим надахнута чедност и чистота, молитвеност и ревност многе су будили на побожност и враћали их са пута греха. О њима је Свети Јустин Ћелијски писао:“Са свих страна гурају ме у гроб очајања, но подвизи појединих богомољаца васкрсавају ме и одушевљавају за хиљаде живота. /…/Када сам слаб, онда сам силан њиховом вером; када сам изранављен, онда ми душу лече благим мелемом кротке љубави своје./…/Због њих – неродна смоква није још посечена“. И зато:“Кад хоћу да ми срце не зарђа сасвим рђом саврменог социјалног живота;када хоћу да ми мољац ужаса не нагризе и изгризе последњи руб, последње ткиво душе; хоћу да се не угушим у отровним низинама нешег христоборног културног пијанства – ја се успењем на гору, на високу гору богомољачке ревности“.

Наравно, као и све што почиње на славу Божју, и са богомолничким покретом је било искушења. Међу побожне, а слабо образоване, душе беху се увукли спиритисти, које је водио судија Милан Бозољац. Они су постили посте, редовно ишли у цркву, причешћивали се, али су призивали духове, који су се маскирали у „свеце“, и давали им разна мутна „откровења“. Владика Николај је имао велику борбу да се спиритиста и спиритизма ослободии да народ поучи духовној трезвености.

Богомољачко буђење Свети Лелићанин први је препознао: године 1921. објавио је текст „Не одбацујте их“, у коме позива клир да не одгурује богомлнике од Цркве, као тобожње „секташе“. И касније ће свим срцем бити с њима: за време конкордатске борбе, кад су га оптуживали да се дружи са „друштвеним дном“, Николај је говорио да је то истина, и да је баш зато поносан, јер се у овом свету ништа не држи без дна  – ни чаша,ни ведро, нити било која посуда не могу без дна. Дно су наши сељаци и трудбеници, које „школованци“ , богаташи и моћници често презиру, али који су најбољи део нашег друштва.

И заиста, свештеници који су сарађивали са богољцима, сведочили су о преображајима: рецимо, прота Туфегџић из Мачве:”Њихов живот носи скоро печат светости. Трпељиви су према увредама које често долазе и од њихових домаћих…Не псују и не куну…Обичавају да се моле Богу двапут дневно у току дана, а понеки врше и поноћну молитву…Празницима и недељама иду у цркву и тих дана неће ништа радити, нити би тада шта купити или продали…Поздрављају се увек са:“Помаже Бог!“ и „Бог ти помогао!“Посте среду и петак и све постове. Причешћују се четири пута годишње…Не живе невенчано, скромно се одевају, жене и девојке се не „беле“ и не шминкају.Не пуше, умерени су у пићу, умерени су и не краду. Када би сви људи били овакви, не би било ни жандарма ни катанца на кошу…Много полажу на исповест. То је и услов да се уђе у ред богомољаца.“Прота Живан М.Маринковић о богомолницима из Поморавља пише, између осталог:“необично цене свештенике који проповедају. Исповедају се савесно и сами траже епитимије…Држе постове и неће чак ни у болести да премрсе. Радо дочекују свештенике приликом свећења водице. У кафану не иду, не псују, не причају скаредне приче и вицеве. Сваки богомољац има у кући кандило, славску икону и још безброј икона, тако да зидови собе у којој се моле личе на иконостас.Свака богомољачка кућа има бар Нови Завет, а већина и Свето Писмо“.Прота Теофановић из Бачке писао је о њиховом хришћанском моралу:“Ако је ко болестан, носе му понуде и испомажу га међусобно. Надгледају породиљу после порођаја, обилазе је и помажу јој у њеним домаћим пословима. При сахрани свог умрлог члана сви присуствују и певају заупокојене песме,тако да се сав свет згрће да чује…“

Владику Николаја је Свети Архијерејски Сабор СПЦ званично задужио да води бригу о богомољцима, и он је ту дужност прихватио са радошћу и пастирском бригом каква се ретко сретала.Први пут је на њиховом скупу ( у селу Крњеву код Велике Плане )био на Илиндан 1920. године, а онда је 1921. објавио, у „Гласнику“ Србске Цркве, чланак “Не одбацујте их“, у коме каже:“У ове страшне послератне дане помрачености и агоније, Животворни Дух Божји тражи отворене душе да их оживи и осветли…Богомољци бунцају, то је истина. Нешто небеског вина ушло је у њих, и то их је узбудило и збунило. И први су хришћани бунцали док је Рим био логичан…Старајте се да разумете богомољце. Уздржите се од бацања камена на њих, јер можете лако ударити Христа.“ Свештеници су почели да се одазивају на овај позив Владике Николаја,и око три стотине њих је ушло у делатну сарадњу с богомолницима ( то није било много свештених лица;у СПЦ је пре Другог светског рата било око 3000 свештених лица – дакле, једна десетина је помагала Православну народну хришћанску заједницу, како се покрет званично називао. )

Године 1923. богомољци су купили малу штампарију  и сместили је у своју централу у Крагујевцу, која се, од наредне године, налазила у кући добротворке Милице Јовановић, учитељице,која је сву своју имовину поклонила покрету побожних. Владика браничевски Хризостом пише:“У тим је зградицама између два рата врило као у кошници. Штампао се, повезивао и експедовао лист, долазили мисионари,дефиловали    путници и убоги, свраћали у домску капелу на молитву и побожан разговор крагујевачки богомољци; држали пробе хористи, долазили по савет посрнули…Ту сте увек могли затећи тихог, вечито запосленог, ретког молитвеника и подвижника брата Станка Маричића, секретара НХ Заједнице/…/Свакога је умео да дочека, обавести и упути – стрпљиво, мудро, благо“. Станко Маричић, потоњи монах Серафим, био је ваплоћење кротости. Чим би се дуже с неким задржао у разговору, говорио је:“Опрости, брате, морам да идем да се кајем!“

 Први богомољачки сабори држани су у Крагујевцу,а 1924. у манастиру Јошаници код Јагодине. На том скупу били су владика Николај и владика битољски Јосиф. Затим су почели и курсеви за народне проповеднике ( Крагујевац, манастир Раковица, итд. ) Године 1931. у манастиру Свети Роман курс за мисионаре држао је Свети Николај Охридски и Жички. На курсу је било 36 учесника, а њихов учитељ је Синоду поднео извештај у коме пише:“Ученици су одабрани људи из народа.Неки су од њих изразито обдарени даром речитости…Неки су ме од њих просто изненађивали својим познавањем Св. писма и великим верским искуством. Из разговора са њима дознао сам да је иноверна и секташка пропаганда дубље ухватила корена него што се званично зна. Мислим да ове проповеднике и продавце књига треба искористити на добро наше Цркве“. Николај је предложио да се проповедницима од стране надлежних црквених власти издају објаве да могу да иду и прповедају у народу,а да се мисионарски течајеви држе на сваких две-три године. Владика је држао још пет таквих течајева:1932. у Светом Науму, 1937. у Крагујевцу, 1939. у Благовештењу и 194О. два курса у Жичи. Његови мисионари били су чудесни људи: неки од њих, попут Боже Чеперковића из Врњачке Бање, и упокојавали су се проповедајући – Божа је, на богомољчаком сабору у Трстенику, братији рекао:“Ја одох, а ви наставите“, и предао своју душу Богу.О њима је Николај писао у својој књизи „Диван“ и у „Богомољачким протоколима“, али и на многим, многим другим местима.Химну њихову он је саставио:“Помози нам, Вишњи Боже,/без Тебе се ништ не може,/ ни орати, ни копати,/ни за правду војевати…“Поздрављао их је са огромном љубављу. Тако је братству у Крагујевцу, кад није могао да им дође на славу, писао:“Нека би се Света и страшна Тројица прославила вашим устима и срцима. Нека би и ви сви били несливени заједно – да би се свака слободна личност очувала – и неразделни – да би се друштво очувало, као што је Божанска Тројица несливена и неразделна. Нека би онај исти Свети Дух који је на апостоле с неба сишао и на ваше душе, да их озари, охрабри, обрадује и оснажи. Молим вас, браћо, да уз остале ваше молитве на дан славе принесете живом Господу још и ове: Господе, покај народ, Господе ,прости народ, Господе, помилуј народ! Још ону кратку молитву, коју Срби треба сваки дан да уздижу пут небеса:Помози нам, Боже, да се Срби сложе!“

Богомолници су организовали и поклоничка путовања у Свету Гору: 1925. године било је преко триста поколоника. Од 1926. организовали су редовне молитвене саборе, на којима је скоро увек присустовао и беседио Владика Николај: прво у манастиру Драчи код Крагујевца 1926, 1927. у Љубостињи, па следеће године у Боговађи, па 1929. у сремском манастиру Фенеку,па следеће године у Жичи, 1931. у Петковици код Шапца,1933. у Бачкој, у Ковиљу ( присуствовао и патријарх Варнава ), 1934. у Благовештењу под Кабларом,следеће године у Студеници, 1936. у манастиру Тавни у Босни и још један у Жичи,1937. у Лапову и 1938. у Жичи.Сабори су трајали по два – три дана,уз непрестану молитву, певање и проповед. Отац Јован Радосављевић описује последњи богомолнички скуп у Жичи, 1938. године, говорећи да ја владика радосно дочекивао госте, од владика тузланског Нектарија и браничевског Венијамина до Воје Јанића, али је најсрећнији био због богомолника:“Они су долазили организовано са заставама на челу своје братствене славе, као у литији. Певали би при доласку и уласку у манастир тропар Светом Сави или тропар своје братствене славе. Свака би таква братствена поворка била  дугачка 50 до 100 метара и сви су долазили са црквеном или духовном песмом.Тад је било око 400 братстава Хришћанске заједнице, и у Жичу се тад слегло ваљда на стотине братстава.Владика их, као домаћин и духовни отац и вођа, радосно сачекује пред капијом, поздравља кратком и садржајном еванђељском добродошлицом и пушта у манастир./…/По читавој порти и ван порте продавале су се свеће, побожне књиге, иконе, крстићи и друго. Такође, и колачари су продавали своје производе и слаткише на све стране/…/За народ и братства Хришћанске заједнице припремљена је вечера у великој народној трпезарији са два реда столова.Софре су се мењале једна за другом, јело је сипано у земљане ћасе ( каленице или панице ); јело се обично дрвеним кашикама које смо имали на хиљаде/…/”Кад је вечера завршена, стигао је Владика Николај са оцем Јованом Рапајићем, потоњим свештеномучеником. Обојица су сели испод фреске Тајне Вечере, и са свескама и оловкама у руци бележили шта мисионари-проповедници причају. Прозивали су их, једног по једног, да кажу како се где слуша реч Божја. А ови су сведочили да су их људи негде примали,негде одбацивали, а они су настављали свој пут, и по снегу и по киши, увек држећи молитвено правило и певајући успут побожне песме. По оцу Јовану Радосављевићу, вера тих људи била је апостолска. Када јеВладика, иза поноћи, одлазио да се одмори и припреми за Свету Литургију, народ је настављао с прповедима и духовном песмом све до зоре. Те, 1938. године, после Свете Литургије, освештан је жички споменик блаженопочившем патријарху Варнави, палом у борби против конкордата.

 Православна народна хришћанска заједница имала је највише братстава у централној Србији, Војводини и Источној Босни. Године 1940, владика захумско-херцеговачки Тихон позива мисионаре из Србије, који беседе у његовој епархији, при чему се свуда скупља много људи, жена и деце жељних еванђељске поруке. Издавачка делатност покрета била је плодна и обилата: до 1936, богомљци су објљвили преко милион и седамсто хиљада примерака свог листа, и скоро милион побожних књига и књижица. Уредници „Мисионара“ пред Други светски рат били су јеромонах Јован (Рапајић) и монах Јаков (Арсовић), који су ниво листа подигли на највећу висину.

Говорећи о значају богомолника, владика браничевски Хризостом каже да је овај покрет пробудио духовни живот Србије, Војводине и Источне Босне, омасовио, први пут код нас, верску штампу и обновио монаштво по нашим скоро запустелим манастирима. Владика Хризостом пише 1970. године:“Од чланова Народне хришћанске заједнице створене су монашке матице у: Светом Науму, Драчи, Овчар-Каблару, Студеници, Жичи и Рачи. Покрет је дао на стотине и стотине искушеница и монахиња:Кувеждину,Калишту,Враћевшници,Јовању,Љубостињи,Велућу,Никољу,Сретењу,Тавни,Пећи,Раваници,Манасији,Миљкову,Ћелијама, Копорину,Светом Роману, Девичу, Боговађи и другим манастирима…Има богомољачких села(Риђевштица код Крушевца,Гојна Гора код Ужичке Пожеге,Орашје и Мала Крушевица у Темнићу,Слатина и Угљевик у Семберији, Клење у Мачви ) која су сама дала десетине монаха и монахиња. Има богомољачких породица из којих је у манастир отишло по неколико чланова:из породице Чеперковић,Јовановић и Ђукетић по четири,из породице Игњатовић, Радовановић и Шушић по шест,итд./…/Пре Првог светсског рата у СПЦ није било ниједне монахиње, а сада их има на стотине. Те наше сеоске жене и девојке из богомољачког покрета које су пошле у манастир на подвиг и жртву можда су најбољи сведоци да је Покрет из кога су поникле био у своје доба изузетно снажан и представљао једну несвакидашњу појаву“.Савремени истраживач, Милош Тимотијевић, у својој књизи „Век сумње/Религиозност у чачанском крају 1886-2000.“ такође сматра да је утицај Владике Николаја и богомољаца на буђење и снажење вере у Србији био пресудан:“Снага личности владике Николаја била је одлучујућа./…/Повећање религиозности темељило се на православним хришћанским, али и националним, начелима, обимној изградњи нових капела, цракава и манастира, повећању броја монаха,и што се у будућности показало као веома важно – покретању женског монаштва.Ништа мање није била значајна ни издавачка делатност./…/За само седам непуних година пред Други светски рат епископ Николај Велимировић поставио је чврсте темеље за организовано ширење религиозности, чији се утицај ширио до краја века, па и почетком новог миленијума. Време је показало да је управо захваљујући таквом деловању хришћанство допрло до многих људи,посебно чланова богомољачких братстава, који су у деценијама после Другог светског рата одржавали тињајући дух православља у идеолошкој држави непријатељски оријентисаној према религији“.

Није случајно да тропар Светог Николаја Охридског и Жичког зове „человођом богомољне војске Христове“. Он је то био и заувек остаје, док је иједног православног Србина на земљи.  

Али, данашњи человођи у мантијама, част изузецима, не воле богомољце. Они су им превише „ускогруди“, „секташи“ – траже строг пост и исповест пред Причешће, не воле екуменизам, не сматрају ЕУ циљем ка коме треба ићи. Данашња идеологија звана „евхаристијска еклисиологија“ тражи од нас да се причешћујемо на свакој Литургији – и, хокус-покус, ЕПИ ТО АВТО, спасени смо…Зато је Ваше умесно позивање на богомољце нешто што неће бити прихваћено. Колико савремених клирика с подсмехом каже: „ОН ЈЕ БОГОМОЉАЦ“. Знам човека у мантији који је о побожним људима говорио:“ТО СУ ПЕНХЕЗОВЦИ“( од „Православна народна хришћанска заједница“ – ПНХЗ ). То би значило, отприлике, да је реч о неким бубашвабама, зар не?

О СТРАХУ И ОСЕЋАЊУ ЦРКВЕ

Новинарка „Времена“ Јелена Јоргачевић питала Вас је како се Ви не плашите да говорите оно што мислите. Рекли сте:“Ја имам ту срећу да немам шта да изгубим. Ја сам у Цркви из љубави и тако је Бог дао и то осећам као свој основни задатак. Мени је мука од критизерства, оговарања, „овај је овакав, онај онакав“. Важно је да видимо шта заиста може да се уради, а не да се довека жалимо зашто се други не мењају. На мени је да пробам да помогнем. Већи је страх да ћутим и да се правим блесав. С једне стране, окаменила се малограђанска структура која једе ниже свештенство, уђе се у неке грађанске категорије, издржавања, каријере, бизнис, а када је реч о владикама, ту је моћ, утицај… Верници се крију у оном свом „дај минимум, да сам миран, да се сакријем, да једном недељно одем до цркве“. Постоји осећај одговорности да нешто мора да се уради.Што се тиче верујућих, мало је и оних који су стално у цркви, који цркву осећају као свој дом, и ту је присутна нека врста страха јер се човек не постави као у свом дому, те отуд зазор, сујеверје…“       

Рекли сте искрено да се не бојите јер немате шта да изгубите. Осим, као и ја, као и свако, вечно спасење и душу, ако се огрешимо о Истину Која је Христос, Који нека нам дарује опроштај и спасење, макар и најнедостојнијима. Није лако живети са осећањем да се око тебе све руши, да ти се у грлу стеже од муке што не можеш или не смеш да кажеш…А тако би хтео, јер ће превршити.

СЛУЧАЈ ВЛАДИМИРА ДИМИТРИЈЕВИЋА

Моја судбина је суштински, од двадесете године живота, била везана за Цркву Христову, и о томе бих неколико речи. Наравно да  сам сујетан и да тајно, често то ни себи не признајући, мислим да сам неко и нешто, иако сам – објективно! – нико и ништа, нећу о свом случају сведочити из перспективе:“Ах, како сам много добро учинио, а како ми узвратише!“ Неколико речи о ономе што ми се десило,  зато што свој случај најбоље познајем.  У Цркву сам, као и Ви, ушао из љубави, као младић, и то је за мене био корак у сјај; Црква је постала мој истински дом, и хтео сам да живим само у Цркви и Црквом. У Цркви сам стекао све што чини језгро моје душе, и срео чудесне Србе хришћане, попут владике Данила, оца Љубе Петровића, оца Саве из Вазнесења и многих, многих других. Постао сам вероучитељ при храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку  1994, у доба кад је Епархија жичка, пре школске веронауке, имала вероучитељске центре у свим већим градовима.

После четрнаест година рада, смењен сам са места вероучитеља без образложења – вероватно зато што нисам делио погледе на литургијску реформу са онима који су имали утицаја на у Христу упокојеног владику жичког Хризостома. До данас нисам добио образложење те и такве одлуке, иако сам га тражио. Дана 13. фебруара 2008. одржао сам своје последње  предавање у парохијском дому саборног храма у Чачку, у коме сам, не позивајући на бунт и побуну, овако, између осталог, рекао окупљенима:“ Драга браћо и сестре, помаже Бог!

Вечерас, ево, обраћам вам се последњи пут као вероучитељ при храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку. Постављен сам на ово место одлуком епископа жичког г. Стефана (е. бр. 1301. од 12. новембра 1994. године), а ослобођен дужности одлуком епископа жичког г. Хризостома која ми је данас усмено саопштена. Питаћете ме, знам, за узроке овог чина. Ја ћу вам, онолико колико умем и могу, одговорити, трудећи се да моја беседа буде умерена и хришћански јасна. Јер, по речи нашег Првоучитеља, Господа Исуса Христа: „Ја говорих јавно свијету; ја свагда учих у синагоги и у храму, гдје се увијек окупљају Јудејци, и ништа у тајности не говорих“ (Јн. 18,20). Ни ово неће бити беседа у тајности, него објављена, да не би било нагађања.

Ако неко очекује да ћу почети речима Иве Андрића, оним из „Проклете авлије“, да живимо у тешка времена, „кад власт не разликује правог од кривог“, преварио се. Ако неко очекује да ћу одлуку епископа жичког г. Хризостома прокоментарисати стиховима чика Јове Змаја: „Кад не може да душмана свали,/ бар на своме нек срце искали“, и тај се преварио. Ако неко мисли да ћу причати против епископа, и такав греши. Јер, ја знам шта је епископска власт у Цркви Божјој, као што каже Посланица Источних патријараха из 1848. године: „Без епископа ни Црква не може Црква не само да буде, већ ни да се зове, као ни хришћанин хришћанином. Јер је епископ, као наследник апостола полагањем руку и призивањем Духа Светога, обилан извор свих Тајни Васељенске Цркве којима се задобија спасење. Епископ је исто толико потребан за Цркву колико и дисање за човека и сунце за живи свет.“ Зато ја нећу рећи ништа против епископа, мада се у мом случају можда није испунила реч савета коју је Свети Игњатије Богоносац упутио Светом Поликарпу Смирнском: „Снисходи свима, као што и теби Господ снисходи“. Иако према мени није било снисхођења (у садашњем случају), епископа жичког Хризостома не могу да кудим, јер бих говорио против своје савести. Наиме, био сам сарадник овог архијереја још у доба кад је он био епископ банатски, и кад сам са покојним протођаконом Владиславом Вуловићем писао чланке за наш црквени часопис „Банатски весник“. Средином деведесетих година XX века, посећивао сам уваженог владику Хризостома и разговарао с њим о разним духовним темама. И кад је дошао на Епархију жичку, ставио сам му се на располагање, и као члан редакције „Жичког благовесника“, и као сарадник ТВ Трстеник (касније епархијске Телевизије „Логос“), и као вероучитељ у Чачку. Урадио сам, за ТВ Чачак, први интервју с нашим владиком. Његов епископски рад у мени је увек будио поштовање – јер, он је био човек који ревносно стоји на стражи своје вере, што је доказивао редовним служењем Молебана у Недељу православља, којим се осуђују све јереси, одмереним и чврстим владањем према инославнима, објективним и непристрасним односом према србској политичкој сцени, смелошћу да својим благословом у „Жичком благовеснику“ изнесе јасан став о наказној реформи школства Гаше Кнежевића и да, најхрабрије од свих архијереја, устане у одбрану људског права на слободу и достојанство у доба наметања нових личних карти, с електронским чипом, благосиљајући два скупа, у Краљеву, 2005. и 2006. године и штампајући два броја „Жичког благовесника“ и књигу тим поводом. Зато ви од мене нећете чути реч против епископа жичког г. Хризостома.

Али, ипак, поставља се питање – зашто је донета одлука о томе да ја више не будем вероучитељ. Могу само да претпостављам, и да изнесем своје претпоставке, не тврдећи да су апсолутно тачне.

Ако је то учињено због довођења на моје место свештеног лица с теолошком дипломом – поздрављам и клањам се, јер свештеници и јесу позвани да народу објављују реч Божју, као његови пастири и учитељи.

Ако је, како ми појединци кажу, то учињено због мог става о литургијској реформи (или обнови, како је извесни зову), сви знају да сам ја тај став износио у књигама (зборници „Вечно подне“, „ Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“ и „Лек бесмртности“,Београд 2007, и три своје збирке огледа: „Обнова или обмана?/ Литургијска реформа и криза римокатолицизма“, „Света Литургија и Тајна Очинства“ и „Хлеб небески и Чаша живота“, све у издању „Лио“, Горњи Милановац 2007). На веронауци сам избегавао ову тему, бавећи се духовно-моралним питањима, и упућујући народ да стрпљиво следи одлуке Светог Архијерејског Сабора СПЦ и поштује свог епископа и свештенство. Такође, ни у једној од поменутих књига нисам прозивао било кога од чланова СПЦ, од мирјана до архијереја, него сам о литургијским питањима расправљао начелно. Чак и када сам доживео оштар напад у листу „Православље“ од једног умировљеног свештеног лица (које тврди да заговарам некакав „латински“ пост суботом – иако Латини данас посте само на Велики Петак, и сат времена не једу пре причешћа, и клечање недељом – иако нико богословски писмен не клечи у дан Васкрсења), нисам му одговорио јавно, него приватно, јер из руку тог свештеног лица сам се први пут причестио, у јесен 1989. у београдском Ваведењу, а његове књиге и предавања биле су ми путокази на путу ка православној вери, и његова борба за Србство „од Косова до Јадовна“ пример хришћанског родољубља. Зато не верујем да су књиге које сам писао повод за овакву одлуку./…/Уосталом, као вероучитељ, увек сам вам говорио да од Светих Николаја и Јустина нема већих духовника и свештеника у Срба, и да их не може ни бити. Њихов пут треба да нам буде увек пред очима: у вери и моралу, у заветништву и храбрости исповедања. Како су они служили службу Божју и учили народ да се спрема за Свето Причешће – тако и ми треба да творимо, и благослов Божји биће са Србском Црквом и сваким Србином. Зато не верујем ни да је то повод што више нисам вероучитељ./…/

Зато вас молим: немојте се бунити и протестовати због тога што више нисам вероучитељ. Богу сам благодаран што сам то био тринаест година, и што сам овде упознао све вас и многе друге. Неки су отишли свештеничким, неки монашким путем. Неки су се овде упознали и венчали (ево, данас је свадба Радисава и Сунчице, нашег брата и сестре у Христу). Библиотека „Свети Пајсије и Авакум“, коју смо скупа градили од 1994. године, ускоро ће бројати 2000 чланова. Заједно смо учили реч Божју – и ви мене, и ја вас. Молили смо се једни за друге, ишли у србске светиње, читали у храму псалтир за Косово, носили помоћ на Косово и у Свету Петку код Раванице, помагали сиротињи, уређивали наш храм – слава Богу, било је много лепо! Трудио сам се да говорим реч Божју и Светих Отаца, а не своју. Ако сам се о неког грешио или рекао нешто неразумљиво и нетачно – праштајте! Слаб сам и грешан, и себе сам често осећао као магарицу пророка Валаама, као оног ко говори истину, иако не живи словесно хришћански у потребној мери. Овде, на веронауци, упознао сам и своју супругу – и то ми је награда Божја. Овде, на веронауци, срео сам на стотине дивних људи – вас, драга браћо и сестре – и то ми је награда Божја.

Увек сам вас учио да поштујете наше свештенство и монаштво. Цитирао сам вам беседу оног владике који је рукоположио проту Матеју Ненадовића, и рекао држећи се за камилавку: „Народе, ко је на ову капу лај’о, довека се кај’о!“ И данас то кажем – поштујмо свог епископа и свештенике и живимо хришћански, не заборављајући да бранимо своју веру, јер она брани нас.

Нека нам вечни узори буду Мајка Божја и свеци србски, од Светог Саве до Светог Николаја и Јустина. Нека нам узори буду Свети Пајсије и Авакум јер „нема вере боље од хришћанске, /Срб је Христов, радује се смрти!“ (Пошто је Христос смрт победио, а ми смо Његови сапобедници.) После свих ових година, предавања која сам одржао, књига које сам написао и приредио, славим Бога за све, захваљујем чачанском свештенству на сарадњи, овчарско-кабларским манастирима на молитви и благослову, покојном оцу Сави из Вазнесења на духовном очинству, епископу жичком Стефану на постављењу за вероучитеља и епископу жичком Хризостому (коме сам свагда на располагању) на досадашњој сарадњи. Вама, браћо и сестре, хвала на трпљењу и стрпљењу, на љубави и доброти, на најлепшој пажњи и узајамности – на свему, заиста! И даље слушајте и читајте реч Божју, узрастајући у Христу, и певајући Богу у срцима својим. Јер, како рече она богомољачка песма:

Певаћемо Богу без престанака,

Бог је бољи нег̀ тац и мајка!

Господе, опрости и помози!

Слава Богу за све!“                                                                                            И после ове беседе сам отишао са места вероучитеља. Мирно. Без прављења скандала ( саблазни, на србском ).

  Тако је то, драги оче ђаконе, у СПЦ: можеш да радиш самопрегорно, можеш да молиш за дијалог, можеш да нудиш своје мишљење – ако се не уклапаш у шему власт имајућих, само те прецртају. А заиста, трудио сам се, понављам, да увек и свагда делујем црквоградилачки, а не рушитељски, не расколно, не разорно. И, наравно, прецртан сам. Некада сам ишао и држао предавања широм СПЦ; сада се скоро нико не усуђује ни да ме помене, а камоли позове да држим неко предавање. Не жалим, јер би кукумавчење тим поводом било и недостојно и узалудно, а Црква Божја је могла и без много значајнијих и вреднијих, па, хвала Богу, може и без мена. Ипак, констатујем. Да би се видело да  позиви на дијалог ништа не вреде ако ниси у „победничком“, „евхаристијско – еклисиолошком“ тиму.          А они су монолошки тим – везују коња где им газда каже. И ћуте. Или, можда, кад су сами у купатилу, мрмљају себи у браду.

Опет да кажем: свој пример сам навео јер га најбоље познајем. Али, мој пример је пример настао на основу правила које нам указује на то шта бива са онима који у СПЦ постављају питања, желе дијалог, надају се позитивним променама, итд. 

О „НАЦИОНАЛНОМ ПИТАЊУ“ У СПЦ

У свом разговору сте, објашњавајући повратак људи Цркви крајем осамдсетеих и почетко деведесетих, овако рекли:“Да, нисмо се ми вратили прво Цркви, већ су људи на таласу националне обнове хрупили у храмове. Није чудно да са слабљењем националне свести опада и религиозност. Проблем је, међутим, у томе што тај период није искоришћен добро. То је до нас, до јерархије. Није се мислило од почетка, у обнови, на живу Цркву, на улагање у њу, на учење, на изградњу црквене културе која би била подлога за један чврст заједнички живот. Недовољна је свест код једног дела свештенства и владика о томе да се, када је традиција тако драматично угрожена и када је растурена на делове, човек не може аутоматски позивати на прошле моделе који ће сами да раде од себе.Тај период није искоришћен да се верско утемељи као категорија важнија од националне. Ја јесам националиста, али с друге стране не пада ми на памет да то ставим изнад вере и Цркве. Много је важније да сам део човечанства. Људи се овде деле на тврде националисте којима је то закон број један и на оне који не могу да нађу средину, да остану мало на крсту, већ пређу у други табор и увреде се када помену Срби и српско. Ми смо потпуно неизбалансирани“.

Драги оче, национално „балансирање“ у СПЦ је, у последњих десетак година постало једноставно немогуће, јер је нова, зизјуласовска теологија, квазиегзистенцијализам огрнут мантијом, изразито против христијанизованог националног осећања, онога о коме је говорио велики руски философ, Иван Иљин:“Најдубље сједињење људи рађа се из духовне једнородности, из сродног душевно–духовног устројства, из сличне љубави према једноме и заједничком, из јединствене судбине, која људе повезује у животу и смрти, из једнога језика, и из заједничке молитве. Управо такво је национално јединство људи.Национално осећање не само да не противуречи хришћанству, него од њега добија свој виши смисао и утемељење; јер оно ствара јединство људи у духу и љубави, и срца везује за оно највише на земљи – за дарове Светога Духа, који су даровани сваком народу и које сваки од њих преображава у историји и културном стваралаштву. Ето због чега је хришћанска култура на земљи остварива управо као национална култура и због чега национализам не подлеже осуди, него радосном и стваралачком примању“.

 

У праву сте: верско је важније од националог, али га не искључује, него преображава. Ми смо ПРАВОСЛАВНИ, али СРБИ, а не БУГАРИ, РУСИ, РУМУНИ. И да смо васпитани као ПРАВОСЛАВНИ Срби, наш национализам никад не би могао бити непросвећен или штетан. Сада нас, међутим, уче да је то „етнофилетизам“, при чему су ван подозрења у овом греху само Грци са Фанара, попут Зизјуласа, зар не? Они су најлепши, најпаметнији  и најпобожнији, и све су то сами открили.

А где смо ми, као хришћански, заветни, народ данас?

На жалост, захваљујући одрицању од светосавља и зизјуласовштини, ми у клиру СПЦ имамо људе који су духом другосрбијанци. У својој књизи „Национално самоубиство“( Пешић и синови, Београд, 2009,стр. 222-223), философ Александар Пражић, иначе ненаклоњен хришћанству као погледу на свет, указује на ту димензију наше пропасти:“У уводној беседи на светосавској академији одржаној 2005. у великој сали Коларчеве задужбине, Владан Перишић је, као декан Богословског факултета,  поучавајући присутне због чега треба, а због чега не треба славити Светог Саву, пажљиво набројао и децидирано искључио из Савиног култа све оно што би се протумачити чак и као удаљени наговештај присуства неких специфично српских садржаја (тзв.етнофилетизам). Није тешко погодити да је тако арогантан наступ на једној прослави којој се традиционално придаје национални значај био промоција новог идеолошког курса цркве и њеног дистанцирања од народа онда кад му је најтеже, мотивисаног не само крутом догматском доследношћу хришћанском интернационализму, већ и политиком увлакачког повлађивања курентном императиву европских интеграција, чиме црква, тек што се ишчупала из канџи комунистичке црвене звезде, саму себе и своје вернике гура у чељусти безбожничке и за народе погубне жуте звезде, која се, умножена у дванаест примерака, ухватила у врзино коло на застави Европске уније. Да ствари заиста стоје тако, увелико се потврдило на следећој светосавској академији, на којој се могло чути да је највећа Савина заслуга у томе што нас је већ онда уводио у Европу. Отворено се приклањајући проевропској оријентацији, црква је дефинитивно изгубила национални значај и постала још једна опасност по опстанак српског народа, пошто свакоме ко иоле размишља мора бити јасно да се уједињена и американизована Европа муњевито срозава на ниво једне од филијала лихварске интернационале, у којој би барем свештена лица требало да препознају ону многоглаву звер из Апокалипсе. Аустро-Угарска је остала запамћена као тамница народа, а Европска унија ће у историји, ако је ико још буде писао, бити забележена као гробница народа, дубља и мрачнија од оне у коју је Рим гурнуо покорене етничке скупине“.

Тако Пражић. Оно с чим се не можемо сложити је његово поистовећивање Цркве с једним делом клира. Тај, другосрбијански део клира је опасност за светосавску побожност нашег народа. То није цела Црква, наравно. Али многи у њој утицајни су такви.

О ЛИТУРГИЈИ И МИЛОСРЂУ     

У недељнику „Време“ рекли сте и ово:“Ако се ти постављаш као неко ко одржава континуитет и ко треба да направи алтернативу свету који је уронио у индивидуализам и који је расцепкан тиме, постоји обавеза да појачаш заједничку димензију. Мораш дати још неке структуре живота осим литургије. Јесте, служимо литургију, али људима је потребно још нешто, иначе ће их то служење литургије по аутоматизму довести до магијског начина мишљења. Или ће то изгледати попут онога „ја ћу повремено да одем на литургију, ‘избушим картицу’, па још ако се причестим, шта више да урадим“. Где је ту љубав према свету? Према људима? Где је одговорност? Где је ту људско промишљење да све то пролази, да вера има своје таласе, раст и пад? Није улагано у то, већ је улагано само у градњу цркава, то сви воле./…/ Људи то воле. Некако је видљиво. А воле и верујући да се улаже у градњу, види се, остаје забележено име, то је све људски и разумљиво, али не може на томе да се стане. Као што не можемо на основу тога што разумемо да то правдамо до бесконачности“.

 Са Вашим ставом сасвим се слажем, јер и сам, одавно, тако мислим. Године 2011, на сајту Нове српске политичке мисли објавио сам чланак о Цркви и милосрђу у коме сам, између осталог, писао:“Давид је у Псалмима позивао да се пружи заштита убогима и сиромашнима, да се истргну из руку безбожника (Пс. 82,2-3). Онај који просипа и даје сиромашнима може да рачуна да ће правда његова остати довека (Пс.111,9).Пројава љубави према свим људима најбоље показује сличност човека с Богом (Мт.5,45; Лк. 10,30; Јн.4,16).

Како каже Предраг Драгутиновић у свом чланку „Социјална правда у Новом Завету“ („Саборност“, 4/2010): „Исус из Назарета у време свог земаљског деловања нарочиту пажњу је поклањао управо маргинализованим, угроженим, болесним, социјално неупотребљивим члановима друштва“.

Драгутиновић додаје:

„Месија се рађа као сиромах међу сиромашнима, његов мир је другачији од цезаревог. Његово рођење је првенствено блага вест за сиромашне, који су у приповести оличени у пастирима. Такође, блаженства која Христос изговара односе се недвосмислено на сиромашне, гладне, несрећне и њега ради маргинализоване (Лк 620-23). Црква је првенствено заједница у коју су призвани сиромашни и несрећени (Лк 14, 21). Бог уздиже понижене: „Збаци силне са престола и подиже понижене“ (Лк 1, 52). С друге стране, богатима се у будућности не пише добро, пошто су они своју утеху примили већ у земаљском животу (Лк 6, 24). Илустративна је загробна судбина безосећајног богаташа који се за живота није осврнуо на сиротог Лазара (Лк 16, 25). Слични мотиви не недостају ни код Матеја. Однос према потребитом (гладном, жедном, путнику, сиромашном, болесном, затворенику [Мт 25, 35-3б]) биће критеријум за вечно блаженство или вечну осуду. Признати Исуса за Господа није довољно (Мт 25, 44), јер ће се у дан суда многи позивати на своју веру и чак чудотворне праксе (Мт 7, 22), али их Христос неће препознати, јер су чинили безакоње (Мт 7, 23), тј. нису учинили добро потребитом човеку (Мт 25, 45). Критика богатства се, дакле, не задржава само на поседовању као таквом. Код Луке се „тешко вама богаташима“ (Лк 6, 24) експлицира на причи о богаташу и Лазару. Оно што се осуђује није богатство као такво, већ богаташев однос према потребитом. Код Матеја се такође за критеријум припадности Христу не узима поседовање земаљских добара, већ њихова употреба у корист потребитог човека. Чињеница је да је богаташу тешко ући у Царство небеско (Мт 19, 23-24), јер се људи везују за своја добра (Мт 19, 22), али „Богу је све могуће“ (Мт 19, 25). Оно што је кључно у следовању Христу није ни сиромаштво, ни богатство, већ вера која кроз љубав дела (Мт 25, 40; уп. такође Гал 5, 6)“. Тако Драгутиновић.

Првобитна хришћанска заједница живела је тако да им „све беше заједничко“ (Д.Ап. 2,44), и то је било снажно сведочење истине Христовог васкрсења, које је људе привлачило Цркви. Апостол Павле је сабирао помоћ хришћана из необрезања за хришћанску сиротињу Јудеје (Гал.2,19; 1.Кор.16,3-4; Рим. 15,25-26). Крштење и евхаристија, нови живот Цркве, потврђивани су милосрђем. Св. Јаков, брат Господњи, јасно каже да се побожност састоји у посећивању удовица и сирочади (Јак. 1,27). И касније црквени пастири не само да проповедају о социјалној правди, него и конкретно делају. Свети Јован Златоусти је, у својим беседама, сведочио да је Антиохијска Црква хранила 5000 људи дневно! Свети Сава Србски је у Законоправило ставио низ одредаба о заштити социјално угрожених!

Dictum светог Павла је јасан: „Зато, дакле, док имамо времена, чинимо добро СВИМА, а особито својима по вери“ (Гал. 6,10).

И? Шта ми предузимамо?

Држава враћа имовину Цркви. Где су дечја хранилишта, каква је, пре Другог светског рата, свуда, од Битоља до Чачка, оснивао Свети Николај Жички? Где су старачки домови? Где брига о многодетним породицама?                                                                    Наравно да има појединачних случајева помоћи сиротињи и утехе убогима, али где је организована акција Цркве у том правцу? Или ћемо градити епархијске дворове и парохијске домове док у Србији сваке године умре 30 хиљада више људи но што их се роди?      Знам да овај мој чланак неће имати никаквог нарочитог ефекта, јер својеврсна аутистичност србске елите (па и оне црквене) јесте правило, а не изузетак. Па ипак, ако се бар један ум покрене на размишљање, а једно срце одазове делањем добра, бићу задовољан. Јер, ови редови нису писани као оптужба, него као вапај. По чему ће нас Христос познати ако милосрђа немамо?“

Тако сам писао 2011. Шта се до данас променило? Има понегде, понека, народна кухиња. 

Има понека акција“Човекољубља“.

 Да ли је то довољно у ово време? Не бих рекао, као ни Ви, уосталом.

О ПРАВОСЛАВНОЈ АЛТЕРНАТИВИ

У разговору са Јеленом Јоргачевић указали сте на слабости повезивања наших вреника у заједнице које би биле алтернатива времену канцер-капиталистичког индивидуализма:“Није улагано на време и не постоји алтернативна мрежа. Та обнова је направила број људи који по аутоматизму доживљавају литургијско. Ми имамо пасивне и млаке вернике и није чудо да се у неки мрачним, расколничким скуповима налазе врући људи, који притом непрестано подгревају своју идеју да су жртве, да страдају, да се муче… Црква не сме да буде млака, свакако да не мора да буде секташки затворена да би била врућа, већ просто да се понаша избалансирано. Не можемо одбацити свет зарад литургијске обнове. Ми смо покренули Алфа Омега клуб управо да развијамо то – да у урбаним околностима можеш да шириш веру, а да не будеш фанатик, да користиш знања које су једна дубинска психологија. У логици тога, ни црквена уметност још није дошла до мере до које је требало да дође – зидај и зидај цркве, неке су лепе, а неке баш и нису, а онда се унутра слика по принципу „украси ми цркву“. Шта то уопште значи? Све мора бити догађај, мора бити аутентично. Види се да жива заједница није директно повезана, што је неопходно“.

 Драги оче ђаконе, још 2003, у тексту „Лажни зилоти против Цркве Христове“, писао сам: “Руски теолог, ђакон Андреј Курајев, тврди да је у сваком народу свега десетак посто људи дубински религиозно; они желе да живе озбиљним личним духовним животом, да редовно похађају богослужења своје вере и да испуњавају све што им вера налаже (наравно, по мери својих снага). Остали су, како он каже, “религиозно вођени”, то јест поводе се за понашањем својих религиозно најозбиљнијих сународника. Када је број хришћана у Римској империји порастао на десет посто, хришћанство је добило слободу исповедања (за време Светог цара Константина), а затим постало и званична вера Истока и Запада Европе. Због тога се борба за душу једног народа води пре свега за тих десетак посто најревноснијих. Остали ће већ ићи за онима који су одлучни верници.

Непријатељи нашег народа су одавно свесни да Србе, који се духовно буде, треба поцепати и разбити на мноштво узајамно супротстављених групација. Нипошто се не сме дозволити да постоји десет посто уцрквењених православних верника, јер, као што смо рекли, за њима ће ићи и сви остали. Тај проценат боготражитеља треба разбити на мање групе, на секте и сектице, да се потомци Светог Саве никада више не окупе око најважнијег циља – испуњавања воље Божје у животу. Нови светски поредак, тај компјутерски тоталитаризам последњих времена, све је израчунао и прорачунао, јер су његове претече тако вековима радиле: преводиле Србе у римокатолицизам, турчиле, отуђивале од националног стабла. Први покушај разградње духовне целовитости нашег народа изведен је путем секти, од адвентиста до сатаниста. Међутим, деведесетих година XX века, захваљујући раду на обавештавању јавности и превенцији духовних болести, људи су сазнали шта су секте и почели да их се клоне. Зато је из западних централа стигло ново наређење: понудите им “друго Православље”“.       

Године 2010. писао сам, у тексту „Раскол или помирење“, следеће: “Раскол је, у једном православном народу, најстрашнија могућа појава, јер разбија његово духовно јединство. Технологија изазивања раскола испробана је у 20. веку: тако је, да би се прибилижио Западу и добио помоћ у борби против Турака, грчки председник, Елевтерије Венизелос, двадесетих година прошлог века на цариградски престо довео авантуристу Мелетија (Метаксакиса), који је у богослужбену употребу увео римокатолички (тзв. „нови“) календар, раније усвојен као грађански у државној пракси. То је у Грчкој довело до црквених подела које трају до данас. У Совјетском Савезу, раскол је изазивала политичка полиција (ЧЕКА, касније НКВД), и за њих је двадесетих година 20.века био задужен извесни Јевгеније Тучков. Прво је створен тзв. „обновљенски“ раскол (екстремно модернистички) и затим су продубљиване „десне“ (катакомбне) тенденције. Дошло је и до прекида општења Москве са „белоемигрантском“ Руском Заграничном Црквом (тај раскол је, почетком 21. века, залечен, између осталог захваљујући личном ангажовању Владимира Путина.) /…/

Наши непријатељи, наравно, знају зашто је не само мистички, него и политички, потребно расколити Србску Православну Цркву. Она је последња спона између Срба, ма где год да живе. Разорити њихово основно јединство није безначајан циљ у геополитичкој игри коју је црни маг Савета за иностране односе, Збигњев Бжежински, назвао „Велика шаховска табла“.  У СПЦ треба спречити сваки независни облик мишљења и делања, одвојити „православно“ од „националног“ и, на крају крајева, Србе од Руса. Наравно, зато су заинтересовани многи – премноги, а нарочито „намјесник Кристов”/…/. Пошто је, баш међу Србима, шеф државе Ватикан најнежељенији гост, из Цркве се морају уклонити сви они који се противе његовом доласку. А раскол је опробан метод: из игре избацује људе који „преозбиљно“, „зилотски“ схватају своју веру, и нису решени на екуменистички квази-дијалог. То су они које је руски историософ, Лав Гумиљов, звао „пасиониранима“. А „пасионирани“, спремни на жртву и одлучни у ставу, су, по Гумиљову, покретачи историје. Пошто је, по Фукујами, идеологу неолибералне империје, историја завршена, онда су пасионирани  (људи који своја уверења не мењају као рубље, то јест – сваки дан) више него ИЗЛИШНИ.

То виде политички технолози у редовима НАТО окупатора и њихових квислинга у Србији. Али, то би требало да виде и епископи наше Цркве. Јер, „епископ“ значи „онај који надгледа“ – виделац, стражар, осматрач“.

Те,  2010,  у истом тексту, објашњавао сам суштину раскола: “Реч „раскол“ значи поделу у Цркви која није заснована на догматским разликама (догматско застрањивање зове се „јерес“ од грчке речи „ајрео“, што значи „бирам“; јеретик је изабрао веру супротну вери Цркве). Расколи су углавном почињали црквено-политичким разлозима. У историји Срба, није их било до 19. века, када је краљ Милан, аустрофил и „евроинтегративац“, протерао митрополита Михаила, русофила и словенофила, и увео незакониту јерархију, на челу са митрополитом Теодосијем. Разум је, на крају, превладао, и, после повлачења Милановог с престола, ред и поредак у Цркви су обновљени. За два раскола после Другог светског рата крива је србофобна политика Јосипа Броза – то су расколи у САД, везан за владику америчког Дионисија, и неканонско проглашавање „аутокефалије“ „Македонске православне цркве“. Први је решен мудром и помирљивом политиком патријарха Павла, а други још траје. Секта „дедејићеваца“, црногорских аутокефалиста, настала је захваљујући сепаратистичким тенденцијама црногорске квази- елите, која је монтенегринским антисрбством настојала да од „србске Спарте“ направи „Црвену Хрватску“. И црногорски раскол здушно су подржале,  јавно и тајно, одређене римокатоличке структуре (сетимо се незанемарљиве улоге почившег дон Бранка Збутеге у пружању руке „дедејићевцима“)“.   

Опет аутоцитат из 2010, из чланка „Васељенски антинационални сабор“: “Не заборавимо: чим је пала слободна Деспотовина Ђурђа Бранковића 1459. године, србске црквене области нашле су се подвлашћу грчке Охридске архиепископије (1459-1557). Године 1531, митрополит смедеревски Павле одметнуо се од Охрида и, ослањајући се на угледне Србе, а подмићујући моћнеТурке, себе прогласио Пећким патријархом. Охридски архиепископ га је проклео, а цариградски патријарх свргао и коначно укинуо Пећку патријаршију. Тек 1557. године, када је најмоћнији човекна султановом двору био Србин Мехмед паша Соколовић, Пећка патријаршија је обновљена, а на њено чело је дошао Мехмедпашин брат Макарије. Велики везир србске крви је размишљао не толико крвљу, колико мозгом: у борби против Хабзбурга и Млетака, иза којих је стајао Ватикан, њему је био потребан, бар делимично задовољан статусом, многобројни србски народ, од Марче и Гомирја до Видина и Охрида. Логика је проста: не треба их духовно тлачити, да не би ратовали на страни Запада.

Међутим, СПЦ се касније ипак укључила у ратовање Срба за слободу, и подстакла свој народ да се с Аустријанцима бори против све назадније турске власти. Као што је цариградски патријарх признао обнављање Пећке патријаршије 1557. Године под притиском турске државне власти, тако су Турци и Фанар (назив истамбулске четврти у којој се налази средиште Патријаршије) договорили да смире несмирене Србе, и 1776. Пећка патријаршија је опет укинута. Период фанариотске управе над Србима (у Старој Србији, Босни и Херцеговини, централној Србији и другде) чувени историчар наше Цркве Радолсав Грујић, описује овако: „Још су фанариоти настојали да погрче Српску Цркву, а онда постепено и народ. Стога се у свима јужним крајевима нашим истисли словенско богослужење и увели грчко; а владикесу и по другим крајевима служили само грчки. Старе рукописе и књиге, словенски и србуљски писане и штампане, палили су и уништавали. А да убију народну свест и понос забрањивали су прослављање Крсног Имена и српских светитеља!“

Срби који нису били под влашћу фанариота налазили су се у разним црквеним областима и под различитим јурисдикцијама, и тек је са настанком Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као и залагањем краља Александра, Пећка патријаршија обновљена не само као црквена аутокефалија, него и као национална институција.  И Срби и њихови непријатељи знају: док год постоји јединствена  Српска православна црква, дотле комадање србског националног бића није завршено“.

Тако сам писао пре више година. Читаоцу остављам да закључи колико су анализе биле тачне. А волео бих, Господ зна, да нису биле тачне.

 Овим својим речима не бих имао ни шта да додам, ни да одузмем. Одстрањивање „врућих“ из СПЦ обавља се успешно, а могуће се и нове поделе и разбијања духовног јединства. Који чита, да разуме. А знам да ВИ РАЗУМЕТЕ.

У ПОТРАЗИ ЗА СРЕДЊИМ ПУТЕМ

Рекли сте, јасно и гласно, да сте против фанатизма, али и против ставромахије зване „неталасање“:“Да, благо речено, реч је о неизбалансираности. У строжој варијанти, то је одрицање од крста. Нећу да будем разапет већ изабирам једну димензију, једну пречагу и нећу сад да се мучим. Што бих ишао средњим путем?“                         Нама је заиста потребан средњи пут – али, он мора бити заснован на жељи да у Цркви остану сви који исповедају православну веру и живе по закону хришћанском, а не само наши истомишљеници. У доба кад се води борба против „пасионираних“, оних којима је до Цркве стало, и кад се они одбацују, средњи пут је више него тежак. Јер, многима је милији „пут којим се чешће иде“.

Зато је Ваш позив да покушамо тако драгоцен.   

МЕДИЈИ     И ЦРКВА  

Новинарка Јелена Јоргачевић је уочила да код нас нема здраве критике негативних  појава у СПЦ, него је све или објављивање правих и лажних скандала, или одбранашки став који ништа не жели да види, на шта сте Ви рекли:“То је проблем ове земље у целини. Морам рећи да је чак и деведесетих и почетком двехиљадитих, све док није победила логика капитализма, ситуација била у неком сегменту другачија. Далеко је било више интересовања за црквене садржаје. Медији јуре за скандалима. Пошто је специфичан однос Цркве и државе, увек се човек запита да ли су и добили допуштење за оркестриране нападе. Јер властима није у интересу јака Црква“.

Наравно, у доба канцер – капитализма разарање Цркве као снажног друштвеног чиниоца који би се противио лудилу антихришћанског законодавства сасвим је пожељно. Да СПЦ не би устала против педерских „бракова“, еутаназије, сурогатног материнства, распродаје земље, итд – она се мора држати у покорности.Најбољи начин је махање полицијским досијеима појединаца с „путером на глави“ и указивање на финансијске скандале. Непобожни, а гладни сензација, најлакше прихватају паролу ПОПОВИ – ЛОПОВИ. Али, врх СПЦ је морао да има медијску стратегију за овакво време, а не да појединци из високог клира сарађују с новинама попут „Блица“ у урушавању угледа Цркве.

О ТАЈАНСТВЕНИМ САБОРИМА

Питали су Вас и о недоступности Сабора за медије, о својеврсном скривању онога што се на Саборима збива. Рекли сте:“Да, то и јесте један од мотива моје иницијативе, да не би Сабор личио на масонске скупове. Недопустиво је да ја као верник сазнајем шта се дешава на Сабору из медија који умеју да буду злонамерни. Не може бити тако. Не морамо све знати, али ако владика иде на Сабор, ми морамо да знамо макар о чему се ради, које су теме. Мој свештеник би требало да буде упознат са тим, а не да чита новине да би сазнао шта се дешава или да, ако има неког познаника у Патријаршији, покушава да сазна вести из треће руке. Постоји одсуство отворености и неповерење које влада о томе да један број лаика може да се укључи. Неповерење иде логиком да чим неко није у мантији, није под контролом, а чим није под контролом, ко зна шта ће да уради. То није добар пут јер каква је моја снага ако морам све да држим под строгом контролом./…/ Постоји нешто веома опасно – страх од грешке, што је опасан страх, нимало племенит, већ је близу гордости. То је попут приче са талантима, закопаваш таланте јер нећеш ништа да радиш да не би погрешио. Отуда и потреба за великом контролом – да се не би погрешило. У теолошком смислу, увек ћете чути да је неупоредиво важније умети се покајати. Ми смо сви грешници, наравно да треба да се обуздавамо, трудимо, али важно је покајати се, устати и наставити даље“.

Таква тајанственост у Цркви која живи пуним животом не постоји. Довољно је погледати Руску Цркву: кад је састанак њиховог Сабора или Синода, сваки дан се издају саопштења, потпуно јавна и свима доступна на сајту Московске патријаршије. Дана тог и тог, расправљало се о томе и томе, извештај је поднео тај и тај, и донета је та и та одлука. Код нас покушавају све да сакрију, па се више сазнаје из „Блица“ него са званичног сајта СПЦ.

А неповерење у људе није ХРИШЋАНСКА особина, поготово кад су пастири Цркве они који су крајње неповерљиви. Ако Христос верује у човека, нудећи му повратак у Цркву покајањем, ко смо ми да ником не верујемо? У ствари, ипак има оних којима појединци из врха СПЦ безрезервно верују – рецимо, верују свакој власти која нас води у смрт звану ЕУ, јер од те власти умногоме материјално зависе, без обзира колико је иста кловновска и лажљива.

Што се тиче потребе за контролом, неки власт имајући мисле да треба надзирати само оне који у Цркву могу да унесу живост. Јер, како рече Милован Данојлић, „у нашем народу веома је/ раширен страх од промаје“. Наравно, нико не одговара на питање – ко контролише контролоре? Ипак, као што већ рекох – промаја ће ускоро, али ураганска, по Божјем допуштењу. Тешко нама, непокајанима!  

СРБИ СУ СЛОБОДНИ СИНОВИ БОЖЈИ

У својој књизи „Година пролази кроз авлију“ Милован Данојлић описује какав је однос Срба према Богу:„Шеста недеља Великог поста, између Цвети и Ускрса. Деца су се причестила на Цвети; Дечак ће, ове године, с одраслима. Постиће мало дуже, али ће свечаност, зато, бити озбиљнија и лепша. За ускршњи одлазак у цркву устаје се пре зоре. Ништа се не узима у уста; ни вода се не пије. Мајка је још синоћ спремила ручак који ће се појести у црквеном воћњаку, после причешћа. До цркве се иде влажним шумским стазама препокривеним новом травом. Сокаци су прохладни, натопљени кишом. Уз врзину подрхтава некласала пшеница. Са багрења падају прегршти росе, или онога што је остало од ноћашњег пљуска. Од гледања и дисања, човек се засити, као да је доручковао. Храстово лишће још је водњикаво: није се напунило тамнином нити је добило влакнасту напетост. У подножју падине зова: кренула узбрдо, па се претоварила цвећем, и закочила. На њој двеста кила белих гроња. Блато се из села излило у шуму, а у даљини, небеса додирује. На путу до цркве, свак бира куд је мало сувље и чистије. Око поднева, кад се буду враћали, стазе ће се засушити. Киши треба један сат да цело село раскаља, а сунцу два сата да стазе посуши и очврсне. У цркву се пристиже у групама, по засеоцима, фамилијама и кућама. Сељаци преко ливаде наступају раштркано, а на уским шумским стазама, хтели не хтели, сврставају се у колоне. Мало говоре; није ред брбљати. По луговима, шумама и врзинама певају птице. Причесници прескачу потоке на местима где су најужи, прејахују нахерене богазе, цупкају на речним газовима као да играју школице, провлаче се стазама дуж потока пазећи да се не искаљују и не изгребу. Они из даљих села кренули су пре раздања, насумце се пробили кроз помрчину букових шума, и сад, како се пут расветлио, ход им постао радоснији и лакши. Понекад се, насред стазе, испречи олистали жбун: лане или преклане, промакао је оном ко је крчио стазу, па се овог пролећа одједном отео и разбокорио, не да човеку проћи! Сва та раја, поустајала из влаге и из траве, стиче се на падини испод металне капије порте коју је црквењак у свануће откључао. На великој бари која се, од последњих киша, задржала испред Бркине кафане, сви, најпре, оперу папуче, опанке и цокуле. У порту ступају чисти и чили, као да су сад-на изишли из куће. Ни трага од оних глибова и бара и ораница које су прегазили: пред попа и пред Бога блато се не износи! Окупљају се, ћутке, скинутих шајкача, стајући једни другима у потиљак, у осморедовима или шесторедовима. Међу њима је и Дечак, узбуђени посматрач и предани учесник обреда, срећан што је делић једнодушне гомиле, што му је дато да учествује у њеним складним кретњама. Кућни домаћини: неке познаје, друге зна из виђења. Обичним данима су знојави и мусави, у подераним кошуљама и закрпљеним панталонама, до колена у ђубрету, понекад толико уморни да, кад отворе уста, себе не чују – и говор им се умањио, ослабио, некуд ишчезао! А јутрос се дотерали, умили се, прогледали на очи, обукли стајаћа одела, устобочили се и погосподили, не можеш их препознати! Као да су оно раније биле њихове жалосне сенке, привремена замена, да би се тек јутрос појавили онакви какви би желели и могли бити: рођени племићи и чиста господа! Свако се подигао у својим и у туђим очима, уздигао се до историјске озбиљности о којој Дечак понешто зна из читанки и песмарица, а која је, ко зна кад, из стварног живота прогнана. Гледајући их, онако избријане и бистрооке, мисли: мора да су овако изгледали они који су се, са Црним Ђорђем и Милошем, договарали о дизању устанка; усправни, свесни важности подухвата којег се подухватају. Данас, на Ускрс 1952, оживљује, за часак, њихова потамнела част: свако бива од себе виши за једну главу, и важнији од онога што му је, да би се одржао на земљи, дано да чини. Стоје као на цртежима у календару, смерни и поносити, дозвани к себи, достојни имена које носе. Народ! На пијаци, по кафанама, надлештвима и ходницима судова најчешће су жалосни, погурени и брижни, а јутрос су се, ево, усправили: Божји синови, Срби људи! Од свећа, и од њихова дисања, црква се постепено загрева. И дах им је чист, прозрачен јутарњом хладноћом: дишу као да су јутрос, са расвитом, први пут сишли на земљу. Гледа их искоса, и срећан је што је са њима, што су овакви, што их бар једном годишње може видети у снази и у лепоти. Гологлави, са шајкачама увученим под појас, војнички уредни и исправни: да им неко подвикне Мирно! и Напред марш!, одмах би сложили корак. Понеком на врху главе штрчи непослушан чуперак – није навикао да хода без капе, па му се коса отима и одскаче. Заузели су десну половину цркве; на левој половини су жене, и деца. И жене су се удесиле и обукле, али оне не умеју да се оволико уздигну изнад себе; мушкарци у оваквим и сличним приликама узлебде, земљу ногама не додирују. Домаћини, горди као јунаци, послушни као деца; слободни, и слободно послушни. Вољни да свим срцем прихвате и подрже један виши ред. Због тих измивених и лепо обучених сељака јутрос је у цркви уистину присутан Бог. Ту је, испунио је цркву до последњег квадратића… Бог је овај строги и нежни поредак што га, уочи и за време ускршње службе, одржавају озбиљни домаћини. У љубави према Богу жене су страсније, али једино мушкарци умеју да тај однос поставе на чврсту и поуздану основу. Добро је, макар и као трунчица, у овако нечем имати удела. Стоје, сурово опраних ушију, избријани до испод коже, упућени у ствар, строги према себи и према попу: они су, у цркви, домаћини готово колико и он! У ланеним кошуљама, сукненим гуњевима и гуњићима, гледају Бога право у очи. Гледају га с поштовањем, али без страха и снисходљивости: он зна своје, они своје. Он је кључар најважнијих тајни живота и смрти – то му је посао. Добро је да се зна у чијим је то рукама, и због тога га поштују: Бог је мајстор за бескрајно и несхватљиво“. 

Овај опис сасвим се уклапа у  ставове Ивана Иљина изнете у књизи „Аксиоми религиозног искуства“.Иљиново схватање религиозности, за разлику од материјалистичко – марксистичког, настојава на томе да религија не настаје из пуког страха пред непознатим појавама, стихијама природе и смрћу, него из суште људске слободе, која стреми савршенству.Само слободно прихватање Бога, сматра Иљин, човека може довести до богопознања: „Човек правим путем према Богу не иде кад жуди, боји се, или за себе тражи земаљске успехе; нити онда кад тражи власт или се предаје магији; нити онда кад се усиљава да Бога „појми“ разумски или да „уобрази“ Бога, и то земаљском уобразиљом; нити онда кад је он жедан хипнотичког покоравања и кад реши да себе принуди да поверује у оно што нареди ауторитет који је он изабрао или који му се наметнуо… Него онда кад он слободно и ЦЕЛОСНО ВОЛИ САВРШЕНСТВО И СУШТО САВРШЕНСТВО ВИДИ У БОГУ“.        

Данојлићеви Срби управо тако и доживљаваху Бога – као мајстора за савршенство и тајну, код кога долазе да би га „слободно гледали у очи“.

 У истинској религиозности нема места за папизам и гуруизам, за одузимање слободе верујућем човеку у име „послушности“. Иљин бележи: „Непосредан додир и сједињење не може се заменити никаквим често људским посредништвом. Сама идеја о томе да „посредник“ између човека и Бога има право и основ да ОДВОЈИ човека од Бога, да ЗАКЛОНИ Бога собом, да човека не пусти Богу, јесте религиозно разорна, противрелигиозна, која устаје против Бога и поробљава човека/…/Основни задатак сваког религиозног посредника састоји се у томе да ЧОВЕКА НАУЧИ НЕПОСРЕДНОМ ОБРАЋАЊУ БОГУ…РЕЛИГИОЗНИ ПОСРЕДНИК ЈЕ СЛУГА РЕЛИГИОЗНЕ НЕПОСРЕДНОСТИ, у томе је његово назначење и призив“.        

Зато Данојлићеви Срби јесу строги и према попу и према себи, јер не дозвољавају да им човек, чак и свештеник, заклони лик самога Бога као Оца и Домаћина.        

Где смо данас, нека свако суди.

ОПЕТ О САБОРНОСТИ      

О непотребном скривању иза сопствеог прста у животу наше Цркве рекли сте и ово:“Вероватно да то има везе и са дугим периодом под комунизмом, где је све морало бити тихо да би се опстало, па је остао рецидив који не може лако да се промени. С друге стране, опет се враћамо на тему саборности. Никоме није пријатно да буде изолован и да осети неповезаност са другима. Али то има своју индивидуалистичку удобност. Ми на сва уста причамо против индивидуализма, али смо га запатили у језгру Цркве. Уместо саборности добијаш индивидуализам чија је благодат да могу да се заклоним, да ме нико стално не зове, да имам своју удобност, али та удобност је опасна“.

 Не могу а да се опет не позовем на Жарка Видовића, који је, 2009, после упокојења патријарха Павла о њему овако сведочио:“Владика српски Павле се од нас смирио, а нас у великој бризи оставио: ко ће нам сада бити патријарх? Такав патријарх, Владика српски?! То није питање нечије каријере у Цркви као некаквој „религијској организацији“ или установи световног, па чак и државно-политичког карактера, него питање ко ће сада, као Владика српски Павле, показивати нама и свету дубоко првосвештеничко схватање Цркве као надсветовне свете тајне?

Ко ће, светским угледом Владике српског, да говори у Цркви и о Српској православној Цркви као духовној сили моралне обнове народа и државе? Глобализам уништава завичај, завичајност, морал, саосећање, а Црква је једина могућа обнова завичаја, завичајне обичајности у литургијско-парохијалној заједници дијалога и солидарности верника. А у међувремену се она-таква заједница, литургијско-парохијална, једина могућа надсветовна појава – јавља само у нашој души: као чежња за Христом, као вера, тј. наше сећање на ту појаву литургијске заједнице, наше очекивање и нада у нову појаву, њене мистерије надсветовности. Тако је говорио, а с том вером и надом сваки дан литургију служио Владика српски Павле. Тако, али и много лепше и једноставније, како је способна само чедност његове душе која је и поред образовања и „интелектуалних квалификација“, љубављу Христовом остала детиња. Као кад је Христос говорио: „пустите дјецу к мени“, јер само дечја душа, у Владици, зрелом човеку као и у детету, у стању је да схвати свете тајне које су фарисејима, школованим докторима теологије, недоступне, „знањем и филозофијом превазиђене“.

Било је то негде око деведесете године прошлог века. Ноћни програм Радио Београда. Емисија је била најављена и у радио програму о српско-хрватским сукобима, а ја сам позван као бивши професор загребачког универзитета, Свеучилишта. Били смо у паузи емисије изненађени кад нам је из патријаршије јављено да наш разговор, негде око 2 сата ноћу, слуша и Владика Српски Павле и да нас позива и моли да Њему, Старцу, дођемо на разговор. Није рекао „на исповест“, јер се исповедао Он, не тражећи то од другог, препуштајући позваном да се сам исповеда ако жели… Он је ноћно бдење служио као молитву да нама, радио саговорницима, помогне Христос. Позвао је зато у Патријаршију, тачније у монашку ћелију Патријаршије, учеснике разговора и саветовао да не заборавимо шта је човек, да не заборавимо да је човек слободан и зато пред историјом и пред Богом одговоран за све што чини и говори, да је за сваку похвалу и на славу Богу ако не прихватамо ратну психозу сепаратиста, да смо као верници, како сам се у разговору изјашњавао, на то и обавезни, да је мир драгоценији од свега што бисмо ратом, силом и оружјем могли да освојимо, јер треба да освајамо љубав, а не територије и богатство! Говорио је како је увек говорио са верницима, после литургије, као у манастиру Ваведења, на Топчидерској звезди. То је мисија српског заветног народа, реч Српске православне цркве, реч Владике Српског! Вера Великог Владике Српског Павла није била нека посебна патријаршијска вера (која би била сујетна!) него је остала иста као и у детињству: детиња вера, могућа само као благодат, Богом дарована. Она је остала таква, чедна, детиња. Том вером се он прибојавао да можда мајка, у њему као патријарху Павлу, кад се сретну пред Христом неће препознати свога сина Гојка jер је умрла кад је он био дете…“

Тако је сведочио Жарко Видовић о патријарху Павлу.          

Где је детиња вера, ту је и благодат; а где је благодат, ту је и саборност. Али, детиња вера је немогућа ако ти је Зизјулас учитељ. Ево како је још 2004. описано стање на нашем Богословском факултету, где се вера пречесто убија ( писмо студената овог факултета је објављено у мајском четвороброју „Књижевних новина“ 2004. године ):      „Ми,студенти православног Богословског факултета Српске Православне Цркве, молимо „Књижевне новине“ да овај наш апел објаве, јер немамо где да га објавимо. Покушавали смо на неколико адреса, али нико неће ни да чује. На самом факултету владатакав страх од групице реформатора, који су колективни Гашо Кнежевић СПЦ, да нас нико јавно не подржава. Кога све нисмо питали и молили да се огласи – али, како би Андрић рекао, „у ћутању је сигурност“.Ни  познати публицисти попут господе Велибора Џомића, Владимира Димитријевића, Матеја Арсенијевића, Родољуба Лазића, итд, нису били спремни да подметтну своја плећа да би истина угледала светлост дана. Запањени и збуњени, и ми се не усуђујемо да се потпишемо, јер се плашимо тешких последица које бисмо могли имати ако би се открило ко је ово писао. Своја имена и податке достављамо уприлогу, али молимо редакцију да се не објављују.

Позивамо све којима је стало до Српске Православне Цркве да се обрате Његовој Светости Патријарху Павлу и Светом Архијерејском Сабору да би се стало на путсамовољи и безакоњу на Богословском факултету у Београду. У супротном последице по СПЦ могу бити кобне.

+++

У минулих шест деценија комунистичког и мондијалистичког робовања школство је представљало идеалан полигон за спровођење националне, верске, етичке и интелектуалне стерилизације српске деце и омладине. Од пролетерске „нове школе“, преко „шуварица“, до данашњих реформисаних транзиционих „школигрица“ читаве генерације претрпеле су, и још трпе, сурови експеримент агресивног расрбљавања, раздуховљавања и – распамећивања. И то није случајно: креатори сваког новог тоталитарног и деструктивног поретка добро знају да се одани јаничари, спремни да им се у сваком моменту ставе у безрезервну службу, стварају једино организованом акцијом, која најбоље резултате даје уколико се предузме од детињства. Отуда толика силина замаха савремених „ПЕПСИ“ реформатора, о чијим је захватима на страницама овога листа већ било речи („Погледи“ бр. 259, октобар 2003).

Али небулозни екперименти у државним школама никога више не могу зачудити. Свако ко је иоле свестан анационалног карактера владајућих структура доживљава и ситуацију у просвети као једну од бројних манифестација исте опаке болести. Оно што, међутим, може да запрепасти, заболи, саблазни јесте неочекивани податак да од реформи није остала имуна ни црквенопросветна средина. Најновија дешавања на Богословском факултету СПЦ у Београду по много чему се уклапају у жалосну слику деградације српске просвете. Факултет на коме се школују будући свештенослужитељи, вероучитељи, монаси, православни интелектуалци -цвет, свест и савест српскога народа, све више постаје полигон за уношење и неговање секуларизма, релативизма, скептицизма, етичког индиферентизма, сувог рационализма, индивидуализма и лажног елитизма међу српском богословском омладином. „А ако со обљутави“, са кристалном јасноћом опомиње Јеванђеље Христово, „она већ неће бити ни за што, осим да се проспе напоље и да је људи погазе“ (Мт. 5,13).

Реформа која је отпочела ове године – када је изведена тек трећа генерација школована по наставном плану и програму донетом на иницијативу Светог Архијерејског Сабора и одобреном 1998. – рођена је на самом факултету. Њу нису инспирисале стварне потребе Цркве, нити конкретни недостаци важећих програма; она није потекла од црквене јерархије, него из саме факултетске средине, у великој мери отуђене и од више јерархије, и од свештенства и монаштва, и од „обичних“ верника. Реч је о самодовољној средини, у којој се најгласније инсистира на „аутономности“ у односу на јерархију и у којој се под маском те аутономности пласира много тога што се ни издалека не би могло назвати теологијом Цркве него индивидуалним теолошким мишљењима – теологуменама. Наравно, да је реч само о интелектуалном сукобу, колико год он у сфери теологије био осетљиво питање, читалац би можда могао закључити да је посреди неразумевање некаквих сувише „трезвених“ црквених структура за занесене научењаке, романтичаре, ентузијасте који из љубави према својим проучавањима жуде да поделе мишљења са студентима, да запале у њима искру радозналости. Али авај! Ходници факултета у свако доба пуни су студената који губе наставу или скапавају чекајући своје добрано задоцнеле професоре који од силних хонорарних обавеза немају времена за ону основну, за коју примају плату. Та слика, одлично позната јерархији (сетимо се само напора блаженопочившег владике шумадијског, академика Саве Вуковића, да на Факултету успостави какав-такав поредак и дисциплину), за тили час срушиће наивну представу о малопре поменутом научном фанатизму овдашњих посленика теологије. Биће да су посреди неки дубљи токови, који већ увелико нагризају живот Цркве, и који не могу да се не рефлектују и на теолошко образовање.

Уђимо најпре у храм Богословског факултета. Ово је место на коме се будући пастири стада Христовог и вероучитељи српске деце духовно обликују, узрастају у побожности, духовности и чистоти, где се душе њихове напајају прелепим звуцима нашег црквеног појања, где им се у ум утискују химне и молитве на језику Светих Ћирила и Методија, где се уче литургијској пракси… Али гле чуда! У храмове си одлазио годинама – овде ти је све некако необично. Мноштво причесника – а сви неисповеђени, никоме није прочитана ни разрешна молитва. Мелодија византијска, поје искључиво хор (не хор Богословског факултста, онај који побира признања на свим значајним фестивалима духовне музике, онај који је на својим турнејама пожртвовано скупљао средства за изградњу нове зграде ове установе – њему је одавно забрањено да наступа на самом факултету, чак је и просторија за хор зазидана, него „елитни“ византијски „Мојсије Петровић“). Свештеници и ђакони, сви од реда школовани у Грчкој, цео текст службе изговарају на српском и грчком (упућени кажу да је разлог томе њихово елементарно непознавање чак и читања црквенослоиснског језика – ова једноставна вештина научи сс на првих неколико часова током прве године). Служи се на начин који се ни у једном другом београдском храму (а вероватно ни у целој Србији) не практикује. Студената је на служби, посебно јутарњој и вечерњој, знатно мање него оних који станују у интернату, смештеном у истој згради. Кажу, није обавезно. А можда је у питању и неко интуитивно дистанцирање? А у амфитеатрима и слушаоницама? Сазнаћеш, драги читаоче, да је душа твоја смртна, јер си створено биће. Зашто онда да верујеш, зашто да се трудиш да живиш у побожности, зашто да се клониш греха ако данас јеси, а сутра ниси? Оно, можда ти у ушима још  бруји тропар сваком Преподобном или Преподобној који се славе јер су се, како црквени песник каже, „старали за душу бесмртну“, можда си неком приликом читао и Дамаскинове посмртне стихире – ништа зато, у питању су обичне песничке произвољности, јер ти убоги химнографи нису досегли до таквих дубина теологије као данашњи њени кабинетски представници. Сазнаћеш да је прича о митарствима након изласка душе из тела средњовековна мрачна фантазија, као што су и житија Светих плод уметничке фикције. На листи литературе неће ти препоручити дела Светог Јустина Ћелијског – његова „Догматика“је, побогу, застарела, а они који то тврде нису се потрудили да напишу сопствени уџбеник (или им Господ то није дао)… Зауставићемо се, јер је саблазан велика. Многи младићи и девојке признају да су одболовали и отплакали нека предавања на којима су им „научним методима“ срушене „илузије“ које су у њима распаљивали којекакви заостали старци по забаченим манастирима, и није мало оних који су ради чувања душе, напустили студије теологије. Богу хвала, из редова таквих пуне се српски манастири искушеницима и искушеницама.

Имају ли ови млади људи, њих седам стотина, духовника? Немају. Да ли се ико брине о васпитном раду међу њима? Нуди ли им факултет планске активности у слободно време? На сва ова питања одговор је негативан. Препуштсни су сами себи, остављени као овце без пастира, и само их побожност са којом су дошли на факултет и велика благодат Божија чувају и штите.

У таквим околностима и професори су пометени и дубоко подељени. Многи виде шта се дешава, али немају снаге и смелости да било шта предузму. Наравно, таквим ставом они пружају легитимитет струји „иноватора“ – незадовољника и авантуриста који преко леђа (читај: душа) студената желе да се обрачунају са ауторитетом јерархије. Таквима није било довољно постојеће стање, него су зажелели да начине целокупни систем студирања ,,по своме образу и подобију“. А то, даље, значи да се и теолошке студије покушавају ставити у службу „глобалних дсмократских вредности“, „толеранције“ и „европског образовања заXXI век“.

Област у којој се врше реформе о којима ћемо говорити Свети Дијадох, епископ Фотички из V века, назива једним од највећих дарова Божијих. ,,Сви благодатни дарови Бога нашег врло су добри и пружају нам сваку доброту. Али ниједан од њих не разгорева тако срце наше и не покреће га на љубав према Његовој доброти као богословље“, пише овај Светитељ, набрајајући и дарове Божије који се човеку дарују преко теологије: то су одбацивање везаности за свет, обасјање ума пламеном промене и преображаја, заједничарење са Анђелима, слобода од брига овога света, духовна лепота, духовио прозрење, храњење ума речима Божијим кроз неизрециву светлост, и најзад – сједињење и нераздељива заједница душе са Богом Логосом. А Свети Григорије Богослов, говорећи у истом духу, опомиње да „не може свако да философствује о Богу, него само припремљени и опробани, који су очистили душу и тело своје, или се бар очишћавају. Треба најпре себе очистити, па онда друге учити чистоти; најпре себе учинити мудрим, па онда друге умудривати; најпре сам постати светлост, па онда друге просвећивати; најпре се сам приближити Богу, па оида друге приводити Њему“.

Овако уче Свети Оци. А шта се дешава када о судбини студија теологије почну да одлучују кабинетски и естрадни „теолози“, успешни бизнисмени поштовани у екуменистичким круговима, није тешко погодити: те студије изгубе своју физиономију, обезличе се, разводне, одвоје од реалног живота Цркве и претворе у своју супротност. Читалац ће вероватно са неверицом прочитати податак да се по реформисаном плану и програму, који је ступио на снагу ове школске године за студенте уписане на прву годину, Свето Писмо Новог Завета, најозбиљнији и водећи предмет по значају и рангу, уместо досадашњих осам предаје само четири семестра. Смањен је и број семестара за Свето Писмо Старог Завета, Пастирску психологију, Историју Српске Цркве, Црквенословенски језик, Црквено појање – овај последњи предмст је са три године смањен на само два семестра слушања, укинут је Старословенски и Јеврејски језик, али је зато уведена, рецимо, Методологија науке, предмет који се слуша на Катедри за философију и на постдипломским студијама неких факултста и који нема никаквих теоријских ни практичних додира са пастирским и вероучитељским радом. Пострадали су, као што видимо, сви предмети са националним предзнаком: студенти који  не познају црквенословенски језик и српско црквено појање, којима је туђа историја своје Цркве, неће у богослужењу, проповедању и ширењу вере моћи да одмакну далеко од својих „узора“ који су донели овакав наставни план Богословског факултета. Али ни то није све: уведени су и посебни смерови са специјалним изборним предметима, међу којима су се нашли – погодићете -Историја западног хришћанства, Основи римокатоличке теологије, Савремена теолошка мисао Запада… Зар вас ово чуди? Шта очекивати од факултета чији је продскан, Радован Биговић, иначе однедавно специјални саветник (не духовник, него саветник!) председника Маровића, отворено изјавио: „Највећи број најумнијих и најодговорнијих људи у СПЦ жели да дође до папине посете…“?

Баук ПЕПСИ реформе шири се и на местима где га нико ко има образа и части не би очекивао, и одакле се такве авети лако изгоне животом по Јеванђељу, искреном молитвом, смелошћу у исповедању вере и чувањем православног достојанства. „Гнусоба опустошења на месту светоме…“ Ако се овакво стање, не дај Боже, задржи, већ за неколико годинадобићемо „коректне“, „толерантне“, „едуковане“ и „транспарентне“ свештенике и вероучитеље, лојалне новом светском поретку и глобалној религији. Има ли краја нашем понижењу? О, Господе, Ти си преко Апостола Свога Павла поучавао младог Тимотеја да „ратује добар рат, имајући вјеру и добру савјест, коју неки одбацивши претрпјеше бродолом вјере“ (1. Тим. 1, 18-19): разгори у синовима и кћерима Твојим који заволеше дубине богословља православног огањ ревности и живе побожности, сачувај умове и душе њихове у оданости чистоти всре, а професорима њиховим подари преумљење и покајање, да у своме богословствовању следе Тебе, Који си једини Пут и Истина и Живот (Јн. 14,6)“.    

Ето, тако су писали побожни студенти теологије пре више од једне деценије. Нико их није ни чуо, ни уважио. У то време, ни ја нисам смео да шушнем. Био сам вероучитељ и сматрао сам да је моје сведочење ту где јесам сасвим довољно.

ЖАН КЛОД ЛАРШЕ О ЗИЗЈУЛАСУ И НАШИМ СВЕЦИМА

Ако је јерес довољно јеретична, она утиче и на морал, рекао је сјајни енгелски апологета Честертон. А ми у СПЦ имамо јерес митрополита Јована Зизјуласа, због које никакв саборност није могућа. У интервјуу који сам ове, 2015, водио са највећим православним богословом француског говорног подручја, Жан – Клод Ларшеом, он је отворено и јавно то рекао:“Персонализам Зизјуласа, као и Јанараса, се представља као утемељен на учењу светих Отаца, нарочито Кападокијских. У ствари, то је само привид који му је био дат a posteriori, а који озбиљни патролози поричу. То је у ствари једна теорија која потиче од модерне персоналистичке руске филозофије (Берђајев), јеврејске (Бубер и Левинас) и римокатоличке (Муније и Недонсел) и од егзистенцијалистичке хришћанске филозофије (Берђајев) и атеистичке (Хајдегер, Сартр), са којима је тесно повезана. Основна идеја те теорије је да личност онтолошки претходи есенцији или природи, што изражава чувена Сартрова изрека: ”Егзистенција претходи есенцији”. У почетку, Јанарас, и затим Зизјулас, који је њима био надахнут, су представили ту теорију као православну противтезу западној теологији, која тобоже даје предност есенцији или природи на штету личности. Али та концепција је убрзо постала један затворени систем, готово једна схоластика, у коме је личност прецењена, украшена свим позитивним особинама, док је есенција или природа била веома потцењена. Између осталог, Јанарас и Зизјулас претварају личност у синоним слободе, док је природа синоним нужности (такође и у Богу). Може се констатовити да сесве јереси које се односе на Свету Тројицу или на Христа, одликују, без изузетка, губљењем равнотеже између личности (или ипостаси) и природе (или суштине,есенције). То је, међутим, једна суптилна равнотежа коју је цело православно Предање старало да одржи кроз векове по цену тешких теолошких борби и чак мучеништва. /…/Укидајући ту равнотежу – дајући предност личности на штету природе – Јанарас и Зизјулас су развили једну нову, модерну, јерес: јерес ”усиомаха” (противника природе). Али, како нас учи историја Цркве, свака јерес квари равнотежу у догми, и ланчаном реакцијом дохвата све што се на њу односи. Другим речима, свака јерес садржи мноштво других јереси (које једна другој понекад противрече!). На тај начин, више православних теолога је у Зизјуласовој мисли открило монархијанство, тритеизам, несторијанизам, докетизам, моноенергизам и монотелитизам (јереси из прошлости хришћанства, нап.В.Д.) Испоставља се такође да он пориче православну теологију божанских енергија а да подржава, као што је недавно изјавио на скупу посвећену Максиму Исповеднику одржаном у Београду, известан број католичких теолога, који у име томистичког учења помешаног са персонализмом, одбацују православни појам обожења. Зизјуласова теорија је у садашње време наишла на критике од стране већине православних теолога и патролога, и остало је само неколико српских епископа као и неколико америчких теолога који је подржавају. Један од ових је недавно употребио Зизјуласов персонализам да би оправдао неступање у брак и да би отворио врата хомосексуалности, сматрајући да свака личност треба да изрази слободу у односу на природни детерминизам. Из овога се види докле може да доведе једна таква теорија“.

Сви кључни проблеми у СПЦ потичу од суштинског одбацивања богословља наших Светих Отаца, Владике Николаја и Оца Јустина, и прихватања зизјуласовштине. Ми смо погазили оно највредније што нам је Бог дао у 20. веку, а о чему Ларше каже:“Главна карактеристика великих православних теолога је у изражавању непроменљивог садржаја православног предања, у складу са њиховим личним искуством, и у односу на теолошке и духовне неопходности њихове епохе. Преп. Јустин је посебно познат по двама монументалним делима: то су  Догматика и Житија Светих. У првом делу, он је дао нашој епохи синтезу православне вере, која је потпуна утемељена на предању Светих Отаца и која се такође изражава у њиховом стилу, чији приступ није интелектуалан, већ опитни, у смислу да је теологија тесно повезана са духовним искуством доживљеним у Цркви, коју изражава.

Догматика преп. Јустина даје централно место Христу кога најчешће називаБогочовек, чиме наглашава да је Његово човечанство нераздвојиво од Божанства, као што је Његово Божанство нераздвојиво од Његовог човечанства, имајући нарочито у видуискушење хуманизма (кога преп. Јустин назива, у једном од својих списа ”аријанизмом модерног европског човека”). У свом делу Житија Светих он наглашава да је светост позив за човека и да би га постигао, хришћанима је потребан пример светих који су за њих узори. Својим конкретним и упечатљивим карактеристикама Житија Светих играју несумњиво већу улогу  у приказивању људима нашег времена истине Христових обећања него што ту улогу остварају догматска дела.     

Свети Николај Велимировић – чија дело добро познајем, с обзиром да се бавим издавањем његових књига на француском језику – је апсолутни геније. Он има дар да може да говори o разним видовима хришћанства на један дубок и леп начин, непрестано обнављајући своје теме. И у данашње време његове поуке садрже велику пастирску снагу и моћ уверавања захваљујући, између осталог, изузетној лепоти његовог стила и дубини његовог личног искуства као и чињеници да га је његово образовање  – нарочито на Западу –  упознало са извесним тенденцијама модерне филозофије и духовности. На пример,његово ремек -дело Молитве на језеру представља моћну антитезу Ничеовом делу Тако је говорио Заратустра и његовој теорији о надчовеку и о негирању морала, који су утицали на модерно мисао, што се осећа до данас. Он је један од ретких православних теолога који је, у неколико својих дела (каква су, на пример, Индијска писма) одбацио истоњачку духовност инспирисану индуизмом и будизмом, која се одражава у покрету New Age који је утицао на модерну духовност – духовност без Бога и у сваком случају без Христа – и која, баш због тога, најављује епоху Апокалипсе. Са те тачке гледишта Свети Николај Велимировић је пророк, од кога имамо још пуно да научимо“.

 Наши теолози, међутим, нису хтели пророка, него квазиегзистенцијалистичког филозофа обученог у мантију, епископа без пастве, чија је мода одавно прошла. Авај, авај, авај!

О томе бисте, драги оче, могли да кажете неку реч. Јер, саборности нема без здравог богословља.

О ПЕНЗИОНИСАЊУ ВЛАДИКА  

На питање о пензионисању владика, рекли сте следеће:“У Русији, владика који напуни 75 година је у обавези да преда молбу за пензионисање, а онда Синод одлучује да ли ће он из неких потреба остати дуже. Ванредна је ситуација кад он остаје“.

 Морам да кажем – пензионисање епископа није канонска пракса Цркве. У „Политици“ од 24. фабруара 2012. о томе читамо:

„Најављивање предстојећег пензионисања овог или оног архијереја нема никаквог упоришта у стварности“, рекао је еп. Иринеј ( Буловић ) за данашњу „Политику“ објаснивши да до тога неће доћи „ни у ком случају“.Коментаришући незванична сазнања појединих медија да ће доћи до пензионисања неких владика, он је објаснио и да у канонској теорији и пракси Православне цркве уопште не постоји категорија пензионисања архијереја.“Постоји само могућност добровољног личног чина повлачења из активне службе и могућност губитка права на управљање епархијом путем саборске пресуде, услед доказане тешке канонске кривице“, објаснио је владика Иринеј.Он је навео и да је у СПЦ „могуће, па и пожељно, да се епископ који је свестан свог здравственог стања или поодмаклих година сам повуче са епархије“.“Уколико неки архијереј има разлог да то не жели да прихвати, даје му се или викарни епископ као ефективни сарадник у пастирској одговорности или епископ заменик, по правили из суседне епархије“, рекао је Иринеј.Према његовим речима, када ниједна од тих опција није могућа, а „епархија трпи штету због очајног здравственог или менталног стања њеног предстојатеља, Сабор сазива конзилијум лекара, врхунских стручњака“.“Уколико исто (конзилијум лекара) званично потврди да епископ није способан за вршење своје службе, Сабор га проглашава умировљеним а епархију упражњеном и поставља администратора или пак одмах бира новог епископа“, рекао је Иринеј.Он је казао да је у писању појединих медија о могућим темама Сабора и пензионисању неких владика тачан само податак о датуму Сабора који је заказан за 15. мај. „Сабор је по правилу половином маја, с могућим осцилацијама од по два-три дана“, истиче Иринеј, објаснивши и да се Датум Светог архијерејског Сабора СПЦ рутински објављује чим се службено оформи и потпише синодска одлука о његовом сазивању“.    

Пензионисање, дакле, није неопходно. Неопходна је побожност епископа, и благослов Божји на његовом благочестивом делу.

О СКАНДАЛИМА

На питање о скандалима у СПЦ, Ви сте, оче ђаконе, овако одговорили:“Све што се дешавало у последње време, црквени скандали у медијима, од којих су неки стварно скандалозни и требало их је решавати на време, тичу се две ствари – или сексуалне димензије или новца. Сексуална димензија говори о моралу, а стална прича о парама истиче слику Цркве као корпорације. Идеја да се у јавности ствара слика Цркве као корпорације ужасава ме, као и чињеница да су се махом та пензионисања догодила из финансијских разлога. Народ прича о томе колико наплаћује свештеник и онда прича о Цркви постаје прича о парама. То Црква, без обзира на све, није заслужила. А ако је тако, онда мора да се мења. Друго, људи не треба да се отуђују од Цркве зато што им се не допада свештеник или владика. Па неће мене неки болесник одбацити од Бога. Саборност је решење – верујући људи који немају интереса, који долазе у Цркву срца ради, они могу нешто да направе. Ако од њих не крене ништа, стање је стварно драматично“.              Кад су саблазни моралне нечистоте у питању, канони су јасни – ако је епископ учинио блуд, он не може бити епископ ( нарочито је гнусан содомитски блуд ). Он губи епископско достојанство, и може му се оставити само покајнички монашки лик да се довека каје. Ако епископ није учинио блуд, њега нико не може ни сменити, ни пензионисати. Смене се не обављају на основу интернет снимака и писања „Блица“, него на основу озбиљних истрага. У тексту о случају владике Василија ( Качавенде ), писаном 2013, истакао сам тим поводом:“Вишедеценијски владика зворничко – тузлански Василије Качавенда послат је у пензију од стране СА Синода СПЦ после, како званични извори кажу, свог захтева за пензионисање, поднетог крајем 2012. године. Усвајању овог захтева претходила је невиђена медијска кампања, не само другосрбијанских медија, који су владику оптуживали за најстрашније грехе, попут хомосексуализма, при чему су на Интернет пуштани разни аудио и видео – снимци за које се тврдило да су докази његовог неморала. Наравно, ако је владика Василије чинио  преступе за које је оптужен, он подлеже суду Цркве. Јер, како кажу „Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве“, “Свето Писмо и учење Цркве јасно и недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, будући да у њима виде порочно изопачење од Бога створене човекове природе./…/. Људи који су у њих уплетени немају право да буду међу црквеним клиром (Седмо правило Светог Василија Великог; Четврто правило Светог Григорија Нисијског; Тридесето правило Светог Јована Посника).“

Али, баш ово учење Цркве од Истока већ више од деценије је предмет најжешћих насртаја другосрбијанских медијских јуришника на СПЦ, која се оптужује за хомофобни фашизам што спречава не само одржавање геј парада, него и право оних који се у Цркви сматрају содомитима да склапају бракове и усвајају децу (право тако драго свим ЕУтопистима). Црква је „назадна, мрачна, конзервативна“, због чега су јер Бе 92 и „Блиц“ толико пута до сада прозивали. Одједном, у случају владике Василија Качавенде, Друга Србија постаде „заштитница“ хришћанског морала. Ако је све што се тврди о епископу Василију истина, у шта се „Блиц“ и остала жута штампа (на плавој позадини ЕУ заставе) куне, зар другосрбијанци то не би требало да поздраве као знак модернизације и препорода СПЦ, као корак ка екуменистичком братству и јединству, с обзиром на чињеницу да англиканци и шведски лутерани „благосиљају“ истополне „бракове“ и ЛГБТ особама дају да буду бискупи и бискупине, пастори и пасторине?  Зар основно правило Друге Србије не гласи: „Што си „назаднији“ (у смислу физичке оријентације тражења полног ужитка), то си напреднији (у идеолошком ЕУфилном смислу)?“

 Остаје нам да поново установимо да у овом лудилу, како рече Шекспир, има методичности. 

Владика Василије је, бар од стране медија, уз изношење наводних „доказа“, оптужен за грех хомосексуализма. Такав се, по Предању Цркве, не пензионише, него му се суди. Ако се осуди, губи чин; ако се оправда, остаје на епархији, а суду Цркве подлежу они који су га оклеветали.Изворни канони Цркве не нуде могућност пензионисања епископа. Они епископство посматрају као доживотно служење. Такође, исти канони осуђују сваки покушај напуштања епископске службе. Они забрањују чак и епископском Сабору да одузима управу епископу над његовом епархијом. Само у два случаја може се уклонити епископ од епархијске службе: у случају смрти и тешког греха, који изазива саблазан међу паством, уклањају оставком, него кад их сама њихова  дела осуде…           

Смрт и  тешки греси могу уклонити епископа са епархијске службе. Тешки греси морају се изнети пред суд Архијерејског Сабора Помесне Цркве, јер такви греси архијераја чине недостојним службе. Све до изрицања коначне пресуде, епископ је дужан да остане у свом седишту. Постављање новог епископа врши се кад  претходни епископ умре, или када буде рашчињен. Нужност црквено-судског испитивања узрока оставке изазвана је тражењем да она буде поднета добровољно, а не под притиском или претњом, чега у време црквених немира бива често, особито притиском државних власти. Уколико Сабор епископа Помесне Цркве установи да је епископ поднео оставку под притиском моћних људи, оставку неће уважити, нити ће рашчинити тог епископа, него ће се ставити у његову одбрану. Сабор мора штитити име и достојанство епископа.  „Пензионисање“, рекосмо, Канони не предвиђају. СА Синод СПЦ је, сходно оваквом канонском предању, 2003. године, говорећи о оптужбама на рачун врањског епископа Пахомија, изјавио: “Поводом оптужби моралне природе против Његовог Преосвештенства Епископа врањског г. Пахомија, Свети архијерејски Синод изражава своје жаљење што средства јавног информисања, пре било какве судске провере, тако олако прихватају и дају у јавност недоказане инсинуације као чињенице. На жалост, у последње време ово није усамљен случај: безбожна хајка, прогон и блаћење Цркве које је трајало деценијама сада као да поново оживљавају у одређеним антицрквеним круговима којима очито смета обнављање црквеног живота и враћање народа Цркви“.            То што се тиче греха хомосексуализма или неке друге врсте неморала. Што се новца тиче, и та врста преступа мора бити утврђена озбиљно и прецизно. У сваком случају, ово што је чињено до сада, не личи на озбиљан поступак, и, као што се види, води другим и дубљим поделама“.

Тако сам писао 2013. године

ПОЛОЖАЈ СВЕШТЕНИКА

Кад сте одговарали на питање о положају свештенства, били сте најотворенији:“Постоји и тај мит о сјајном финансијском положају свештенства. Да, као и у свим гранама, неки добро стоје, али много је оних са којима то није случај. Али, свештеници су укљештени, они су под апсолутном влашћу владика, у некој врсти средњовековног третмана. Ја нисам ни против монархије, напротив, али не може се један непрерађен модел преносити непрекидно и правити се да он може да траје сто година. Свештеници су уцењени. Цео владичански ауторитет у односу на свештенство, а то је сурова истина, јесте економски: они могу да изгубе посао, породица остаје на улици – шта ће да раде. То мора да се промени. Ја знам да нема другог решења него да се Црква испуни људима, да се обнови саборност“.

 Данашњи модел управљања свештенством заиста се свео на претње отказом, као у најмрачнијим канцер-капиталистичким фирмама. А ни то није било тако – некад. Устав СПЦ познаје институцију сталног пароха. Некада су свештеници, после десетак година службе и положеног испита, добијали статус сталних пароха, и нико није могао да их премешта без тешке канонске кривице. Данас је свештенство уцењено. Народ од њих тражи озбиљност и сведочење Истине, а епископи апсолутну послушност. Где је ту место за веру, за савест, за одговорност? Нема га. Зизјуласовска теологија стално кукумавчи како су у раној Цркви епископи били све и свја, а свештеници су добили парохије по нужди, јер епископи нису могли све да стигну. Парохијски свештеници тако, „онтолошки“, испадају нека недоношчад; као да би се хтело да свештеник буде робот на даљинско управљање, и онда не би било проблема. А православни пастир није и не може бити такав.

 Иван Иљин, у свом огледу „Шта очекујемо од својих пастира“ јасно каже:“Заиста, нема бољег религијског поучавања, нема дејственијег проповедничког служења од СИЛЕ И ИСКРЕНОСТИ ЛИЧНЕ МОЛИТВЕ. Јер се вера снажи и шири не захваљујући логичкој аргументацији, нити од напора принуђујуће воље, нити од понављања речи и формула, него од ЖИВОГ ПРИХВАТАЊА БОГА, ОД МОЛИТВЕНОГ ОГЊА, ОД ОЧИШЋЕЊА, УСХИЋЕЊА И ПРОСВЕТЛЕЊА СРЦА, ОД ЖИВОГ САГЛЕДАВАЊА, ОД РЕАЛНОГ УСВАЈАЊА БЛАГОДАТИ. Мислим да много зависи од способности свештеника да се ИСКРЕНО И БЕЗ ОСТАТКА МОЛИ СРЦЕМ, јер ако је о неспособан за то, и моли се тако У СВОЈОЈ САМОЋИ, онда ће црквена молитва ражизати, очишћавати и просветљивати срца његових парохијана. Тај пламен усамљене молитве гореће и у његовом црквеном богослужењу, и у његовој проповеди, и у делима његовог живота. И ми, његови парохијани, одједном ћемо осетити срцем да се „Сами Дух“ у њему моли„уздисањима неисказаним“  (Римљ. 8, 26) и да се ти уздисаји нама предају на неизрециви начин.

Пастир, коме је својствена та искреност и сила молитве, као да је нека „неопалива купина“ у својој парохији: његови парохијани, каткад ни сами не примећујући и не уочавајући то, постају саучесници његове молитве; њима се предаје топлота његове вере; они се присаједињују његовом духовном полету. Његове поуке се примају на нарочити начин: не само умом, него и срцем, живом свешћу и часном вољом. Његове беседе носе стваралачко духовно искуство; оне су прожете живим хришћанским сазерцањем; оне полазе од срца и примају се свом душом. Чак и обичан сусрет са њим се већ осећа као утеха и охрабрење без речи.

А у темељу тога лежи извесни религијски закон, према коме ДУБИНА ВЕРЕ РАСТЕ И СНАЖИ СЕ У МОЛИТВИ, јер молитва је БЛАГОДАТНО УЗНОШЕЊЕ ДУШЕ БОГУ, које озарава, очишћује и уверава. Ето због чега пастир мора бити живи извор и жива школа молитве.

Друго, што желимо да нађемо у њему, – то је ЖИВО ЉУБЕЋЕ СРЦЕ. Јер најбоља хришћанска благовест и утеха потичу од доброте и срдачног схватања. Док људско осећање сахне и бива заглушено у разумски-апстрактним теолошким конструкцијама док год ум хладно расуђује и пресуђује, непријатељствује у споровима и камени се мржњи, све дотле човеку остаје недоступно читаво откривење Господа Исуса Христа. Људи лишени срца у Еванђељу не поимају најважније; а схвативши то, не живе по томе и не остварују га. Себичњачка похлепа човека чини слепим и глувим.„Реке воде живе“ (Јн. 7, 38) теку само за људе који воле; јер љубав човеку отвара вид и слух, – и за Христово откривење, и за живот и страдање других људи.

Ако свештеник има ту љубав, она се осећа и у његовој црквеној молитви, и у његовој проповеди, и открива се и у његовим делима. Код онога ко са њим разговара или му помаже јавља се нарочит осећај: он осећа да је од свог духовника примио нешто драгоцено, животно важно и охрабрујуће, да је искусио СВЕТЛОСТ И ТОПЛОТУ ДУХОВНОГ ОГЊА, да је осетио живу доброту, да се приближио ономе што је Христос имао у виду када је говорио о љубави. Јер живо срце има залиху доброте за све: утеху за невољника, помоћ потребитоме, савет за беспомоћнога, лепу реч за свакога, срдачан осмех за цвеће и птичице. И просто општење са таквим човеком неприметно постаје жива школа срдачног саучешћа, љубавне тактичности, хришћанске мудрости. И све је то прекрасно и благодатно, јер истински ДУХОВНИК и јесте носилац хришћанског духа, духа љубави и срдачног сагледања.

Ево и трећег што очекујемо и тражимо од наших пастира, – то је СЛОБОДНА И СТВАРАЛАЧКА ХРИШЋАНСКА САВЕСТ. Та савест мора живети у њему као самостална и независна сила, као критеријална мера добра и зла, мера, по којој бисмо ми сами могли проверавати, исправљати и снажити нашу сопствену савест. Тамо, где ми понекад беспомоћно сумњамо и колебамо се, он, као МАЈСТОР САВЕСТИ, мора видети јасно и дубоко; где ми блудимо и падамо у заблуду, он мора знати и показивати прав пут; где ми питамо, он мора имати одговор. Он мора да нас подржава у искушењима и саблазнима; мора нам бити ослонац приликом наших колебања и изнемогавања. Он мора одмах да сагледава где постоји нечасност, неискреност, издаја; али да при томе чува правичност у суду и пресуђивању. Јер савестан хришћанин не преувеличава – ни у потврдном ни у одричном смислу; његово суђење потиче од смирења које предметно види, али се изговара са храброшћу и снагом, јер га не изговара он, него ПРЕДМЕТНИ ОГАЊ У ЊЕМУ. Нама је неопходан искрен и отворен исповедник, који се никад и ничим не може поткупити, који није похлепан, који се не боји силника и који је слободан од властољубивости; нама је неопходно живо огњиште хришћанске савести, са чистим пламеном и кротком светлошћу.

Ми смо сами дужни да му обезбедимо независан и достојанствен живот: једном заувек смо дужни да ТРЕБУ одвојимо од НАДОКНАДЕ да бисмо и у себи и у свом пастиру угасили идеју о томе да се молитва „купује“ и благодат „продаје“; да не би било трговине светињом; да би пастир могао да се моли слободно, не помишљајући о „заради“ и да би парохијанин могао да му се обраћа слободно, не рачунајући ништа што је у вези са сопственим средствима и расходима. Благодат и новац су супротне природе; Божје дело је недостојно мерити монетом. Дело у цркви јесте дело духа, љубави и савести, дело молитве и сазерцања; и парохијани имају обавезу да са свог пастира скину бригу о земаљском, обезбеђујући му оно што му је неопходно и достојно.“

 Може ли свештеник који се тресе од страха да ће и њега и породицу шутнути на улицу да буде молитвеник љубећег срца и мајстор савести? Може – мало сутра. Он је роб који се тресе од позива на мобилни, којим му се, уочи Божића, рецимо, од претпостављеног налаже исељење из стана и премештање на нову парохију, од које неће имати хлеба да једе.

О МЛАКОСТИ

На крају свог интервуа, датог 17. децембра ове године, уочи Никољдана, рекли сте:“Ово је млако време у којем су амплитуде укинуте, има мало светости и све је убачено у систем. Ако и Црква треба да буде тако млака и „смлачена“, шта смо урадили? Чим Црква није врућа, она је у опасности. Ми смо у опасности. Одговорни смо за себе, за оне који су у Цркви, за оне који нису у Цркви. Колико смо само одговорни, то треба стално понављати. Колико су одговорни свештеници, а тек владике. Ја ни не знам како они спавају, колика је то одговорност“.

Ни ја не знам како владике спавају. Надам се – мирно. Али, вредело би да се увек сећају шта им поручују два највећа србска свеца 20. века, Владика Николај и Отац Јустин. Тако Николај поручује у свом Стослову из ропства у Војловици:

“42. Светосавски епископат је сав потицао из Свете Горе. При обновљењу епископата треба управити поглед пре свију и свакога на манастирлије, и то на оне који су прошли монашку дисциплину било (првенствено) у Светој Гори, било пак у неком отачаственом манастиру уређеном по светосавски, како смо пре изнели.43. Епископи подвижници и епископи књижници, тако се могу назвати епископи светосавски и епископи модерни. Подвиг и књиге, манастирска школа практичног подвига, практична дисциплина духа и живота, или светска школа писмености, интелектуалних сведоџби и књижевних радњи. Да овај други школски епископат стоји ниже од оног подвижничког епископата, излишно је и говорити. 44. Монаси подвижници у већини случајева силом су довлачени и постављани на столице епископске. И такви су бивали најбољи пастири Цркве Христове. При избору епископа треба осујетити, чак и казнити, сваку личну агитацију, посредну или непосредну. 45. Сузбити гордељивце и наметљивце, то нека је правило при избору епископа. Гордељиви су они који највише полажу на школску сведоџбу и књигу, али немају школу подвига (јер кад би ову имали не би били гордељиви). Наметљиви су они који похотствују на епископски чин не ради живота небеског него ради живота земаљског. Отуда је вера таквих у питању. Јер човек од вере далеко је од гордељивости и наметљивости као исток од запада. 46. Какав треба да буде епископ речено је све у једној речи Господњој: пастир добри душу своју полаже за овце (Јов. 10, 11) и изражено у личном примеру Исусовом. Још су примери правог пастира и апостоли, и сви светитељи, јерарси и свештеници кроз двадесет столећа. А и у посланицама апостолским (Тим. 3, 1; Тим. 1, 1, 7) и у саветима светитељским. Тако је много до сада казано и показано, да је свака нова реч непотребна. Ни одузимати ни додавати, него само испунити, то јест: оно узимати за мерило, и ка оној се висини пружати.47.Пошто је време првих апостола прошло, то се звање апостолско сада садржи у звању епископском. Епископ је пре свега духовник и увек духовник, али не духовник војник него духовник војсковођ, цар и свештеник Богу и Оцу (Откр. 1, 6). Он је у своме народу свима све, по речи апостолској. Он је изишао из вежбалишта и ступио на бојиште. Он је лекар, али не лекар који испитује и проба лекове у медицинској лабораторији, него лекар практични, коме долазе болесници и који одлази болесницима. Он лечи молитвом све оне који су узалуд тражили лека код физичких лекара. 48. Православни народи навикли су да у својим епископима виде витезе истине, милости и правде. Први епископ у историји Цркве, Свети Јаков, погинуо је у Јерусалиму за истину. Епископу су уста за то да јавља Радосну вест Христову, а руке за то да благосиља и даје милостиње. То троје се очекује од њега: да проповеда, да благосиља и да даје дарове. И најзад, још, да шти- ти правду од неправде. Примера за то пуна је историја Цркве, примера сличних св. Николи и св. Јовану Златоустом и св. Филипу Московском, познатим изобличитељима судства, кнежева и судија људских. 49. Кад се један народ разбогати, он се преда уживању, а богатство и уживање помрачује вид за Бога и одебљава срца за финија опажања надчулног света; онда он не слуша своје духовне пастире него слуша само светске старешине. Речју, кад се народ разбогати, онда он и пропада, а када пропадне, онда се он хвата за своје духовне пастире, за епископе и свештенике да га подрже и одрже. Српски и грчки епископат примораван је више пута у историји да понесе на себи и царски јарам. И учини цареве и свештенике Богу и Оцу. 50. Нужда је нужда. По нужди су митрополити црногорски триста година били владари Црне Горе, т.ј. носиоци и свештеничке и царске власти. Но када иије нужда; када народ правоверни живи у својој самосталној држави, није добро да епископ управља ма каквим послом народним изузев онога што му прописује Јеванђеље и канони. Штетно је по Цркву, да епископ управља државним, политичким, финансијским или војним пословима. На почетку то може изгледати корисно, али на крају ће се јавити као штетно.51.Нека се стан епископа не назива двором, као што је то понегде ушло у обичај из неправославља, него домом, као што се и у Светом Писму назива (види. Прва Тим. 3, 4—5), или пак конаком. На православном Балкану дом епископов назива се конак, или тачније: владичин конак. Двором/…/ се називају станови световне више аристократије. Сама та реч ствара раздаљину између живота двора и народа. Те раздаљине не сме бити међу духовним пастиром и народом.52.Уређење владичиног конака треба скромношћу и озбиљношћу да се издваја од осталих световних домова. Сва атмосфера треба да је молитвена. Живот у конаку пре манастирски него владарски. Овим је доста речено, те не морамо да се упуштамо у питање послуге у конаку, примања, гостовања и др.53.Питање становања епископа најлакше је решити тамо где се у близини седишта налази манастир. У том случају епископ станује у манастиру, а у варош одлази с времена на време, према послу и потреби. Има још једна могућност, а то је, да владичин конак буде својина, метох, једног од манастира дотичне епархије (такав је случај сада у Краљеву). Тада је владичин конак мали манастирчић са двојицом-тројицом братије из манастира. Настојатељ тог манастирчића је сам епископ. То олакшава епископу вршење правила молитвености.54.Што је речено за епископа важи углавном и за свештенике. Просветитељи народни то су свештеници, монаси и свештеници; монаси својим примером вере, поста, молитве и чистоте, а мирски свештеници и примером и речју. Сотворити и научити вели Господ. Творење ставља испред учења, пример испред речи“.Томе нас је учио Владика Николај.        

А ево чему нас учи, у својој књизи „Сетве и жетве“, Свети авва Јустин Ћелијски: “По духу и устројству Православне Цркве: епископат-извор свих животворних снага Цркве. Од њега зависи дух и делатност свештенства и монаштва. Најочигледнији пример: Свети Сава, његови непосредни сарадници и најближи наследници. Чак и норма у Православљу: какав епископат – таква Црква. То рашчлањено: какав епископат – такво свештенство, такво монаштво, у крајњој линији – такав народ.

Стога најважније: обновити епископат млађим монасима светосавскога духа. Не узимати удове свештеника за епископе, јер обично више брину за чланове своје породице него за паству, и немају еванђелске полетности духа која је својствена правим монасима. У немањићком периоду: Светосавски дух носили монаси – непосредни и посредни ученици Светог Саве.

Одлике епископата: висока еванђелска духовност; еванђелско мерило за све и сва; увек се већма покоравати Богу него људима (ДАп.5,29); поседовати светосавске историјске смернице и видике. Епископи треба да буду углед еванђелског живота у ревности: да сваки своју епархију претвори у свој дом, у своју породицу.

Управљати Црквом без бирократизма; упростити администрацију; редуцирати Закон и Устав Српске Цркве на канонске и еванђелске елементе; све вратити еванђелској простоти и непосредности.

Епископ према свештенству: углед у вери, побожности, братољубљу, смерности, ревности, молитви, неустрашивости и осталим еванђелским врлинама.

Епископ према монаштву: углед у подвижништву, у самопрегорности, у молитвености, у испосништву.

Епископ према народу: правило вере и образац кротости; духовни отац који тугује тугом своје духовне деце, страда њеним страдањима, радује се њеним радостима; не повлађује манама и слабостима своје деце, већ их мудро лечи; епископ- смели челник и предводник народни у свему еванђелском и светосавском./…/Епископ – огњени стуб; око епархије; око васионе, којим Истину Спасову видимо! Срце епархије. Савест епархије. Савест човечанства.  Тице селице. Зашто/?/. Ви сте наше вечно пролеће.

Отидете од нас – зима цича напада на слаба срца наша и претвара их у лед. Лед за Христову Истину. А ако њу не осећамо, нисмо ли марва за јаслима, марва – ми: људи. А ви – тице селице. А ви сте: вера вере наше, со соли наше, зеница ока нашег, савест савести наше. Не селите се. Остајте овде. 

Молитве ваше – пламени појасеви око нас. Зашто нас напуштате?

Тешко вам је. А зар не знате: да је ваш позив најтежи од свих позива и на земљи и на небу? Ваш позив – одговорнији од Анђелског. Свака душа у епархији тражиће се од вас. А њих је хиљаде, стотине хиљада! А у сваку треба да уђете. Како ћете ући – када мењате епархије као кукавице гнезда? Велике тешкоће у овој епархији по тебе, велике опасности, али – када смо слаби онда смо снажни. Када нас гоне – благосиљамо; када хуле трпимо, постасмо сметлиште света, по нама газе сви (1Кор.4,12-13). И – ђаволи. Пастир добри душу своје полаже за овце (Јн. 10 ,11) баш кад су у опасности, а најслабије…

Архијерејски сан (чин, служба) – Христов сан: Он – главни, вечни Првосвештеник. Архијереј се венчава за своју епархију на живот и смрт. Канони? Света и свештена правила, свети закони. А они одлучно наређују да епископи не мењају епархије. Нису они (=Епископи) ни епарси, ни срески началници, већ васпитачи душа, спаситељи душа. А душе се спасавају дугим подвизима, не летећим посетама. 

Разумемо: мењати епархију када је у питању повишење: од епископа за Митрополита, или за Патријарха. То је у духу Спасовог Еванђеља, и светих закона Цркве. Али без тога: не разумемо. Еванђеље, та савест неба на земљи, то не разуме, и не допушта, и забрањује. Еванђељоборци – зар не и Христоборци?

Ја никога не учим, ја само себе мучим. И пријатна ми је ова мука. Зато што је ради Еванђеља, ради еванђелске светости и узвишености епископског чина. А хтело би ми се, да сваки Епископ блиста Атанасијевом славом, Василијевом неустрашивошћу, Григоријевом скромношћу, Златоустовом молитвеношћу, Савиним народољубљем.

Епископ! Ту је сва озбиљност неба и земље. Ту се састају све вредности еванђелске. То је Анђео своје епархије, који молитвено лети од душе до душе својих епархиота, од дома до дома, од туге до туге, од муке до муке. Чија мука није њихова мука? Чији пад није њихов пад? Чија туга – њихова туга? 

Епископ који без потребе мења епархију – то личи на оца који напушта своју децу, мења их.

Зашто претварати у чиновнички позив епископски чин? Та ни по чему не личи на ствари овога света, и његове вредности. 

Епископ није чиновник, већ отац, истински отац, који мора дати одговор Господу Свезнајућем за сваку душу, за свако чедо, за хиљаде, за стотине хиљада деце своје из целе епархије.

Како обесценише, како обезвреднише најузвишеније звање у свету! Ниже од тридесет сребрника. Господе Исусе, дођи! Земља гори од неправде. /…/ У овом земаљском свету који „у злу лежи“ (Јн.5,19), сваки прави епископ је не само мученик него и великомученик, јер се даноноћно бори са безброј видљивих и невидљивих непријатеља који пастви његовој краду, отимају, убијају душу. Колико је оваца у епархији сваког епископа! и колико духовних вукова који јуришају на њих! и колико смрти са којима се сваки епископ има борити до крвавог зноја за сваку душу својих словесних оваца! И у свима тим хрвањима са смрћу, у свима тим гушањима са смрћу, у свима тим биткама са смрћу за душу своје пастве, прави епископ побеђује, увек побеђује, али не собом већ божанском силом Јединог Победитеља смрти у свима световима — Васкрслог Господа Христа.

Јер шта је Епископ, прави Епископ? — Оно што и Свети Апостоли: сведок Васкрсења Христовог, и нашег, људског; сведок победе над смрћу, над грехом, над ђаволом. И то:

сведок вечног живота усред хучне и бучне пролазности овога света;

сведок вечне правде усред мора људских „релативних“, хуманистичких правди;

сведок вечне истине усред прашуме људских назовиистина и истиница;

сведок вечне љубави усред џунгле лажних љубави, мржње и освете;

сведок вечнога добра усред змијарника људских зала.

Сваки прави епископ је апостол и неустрашиви борац за бесмртност сваке душе људске, за њену вечност, за њену вечну истину и правду. Он сваког човека гледа из Христове вечности, а најпре себе сама: и из ње суди и о себи и о људима око себе.“

Тако је говорио Свети Јустин Ћелијски.      

ЗА КРАЈ

Драги оче ђаконе, молим Вас да примите моје најискерније уверевање да ми је Ваш интервју био толико битан и толико частан и искрен да нисам могао а да не пишем оволико. Доста материјала сам већ имао, јер се годинама бавим темама које су нам насушне, и које нас све, деценијама, обузимале и тражиле одговор. На жалост, ма колико бих желео да је другачије, не верујем да ће Ваш интервју било шта практично променити. Он је битан као сведочење. Јер, радимо оно што можемо, а не оно што не можемо. Сведочимо, говоримо, пишемо, остајући у својој Цркви јер је Црква Божја, а не људска, установа.

 Желим Вам свако добро од Господа, и молим Вас да ме поменете у молитви. Срдачно, у Христу,

 ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

 

 

Advertisements

Responses

  1. Брате где се гасиш?!

    Занима ме твоје никакво мишљење о Владики Артемију. Ја сам био један од тројице сведока када си га чекао 04.12.2011 подно овчара у једном женском манастиру да га саветујеш да није у праву. Занима ме тај твој савет Владики Артемију, па да завршимо са тобом. Амин

    Упућено Влади Димитријевићу.

    • Ne sudi, da ti se ne bi sudilo.To vazi za sve nas.
      Zelim svima Pravoslavnima srecne Bozicne i Novogodisnje
      praznike. Da nam Bog da zdravlje, duhovno i tjelesno
      na nase spasenje, i snagu i hrabrost da izdrzimo
      sve ove dane do Drugog Dolaska
      Gospoda i Spasa naseg !

  2. Баш је жалосно вријеме у цркви, а и нама треба путоказ..


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: