Објављено од стране: ИстиноЉубље | 14. новембра 2015.

Оним свештеницима који би могли, али не долазе да служе у потапану Грачаницу – Вања Војиновић

Вести са Грачаничке страже: Субота, 14.11.2015.г…

Ко ће служити на Славу и шта ће бити после…

20151114_09362020151114_10110220151114_101242

Велики празник Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамњана, тако да је један део Грачаничких стражара у Светињи јутрос прочитао Акатист Бесребреницима, док је други део морао сећи дрва(јер смо условљени да вратити моторну тестеру вечерас). Иначе, народ прича да ће за Славу потапане Грачанице служити „три свештеника“ (Надајмо се да ово није тачно, јер ако је тачно- то би значило да владика Милутин не сме да дође, а такође, и да су дошли да одслуже само једну Литургију и опет да напусте Цркву и не служе више). 

Сутра смо, наравно, на нашим Саборним народним молитвама у чудотворној Грачаници… Што душе нема свештенослужитеља у страдалној Грачаници- све је већа и већа одговорност пред Богом владике Милутина. Крајње играње са Светињом било би само Богослужити за дан Славе Аранђеловдана па се разбежати потом…

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Вања Војиновић:

Оним свештеницима који би могли, али не долазе да служе у потапану Грачаницу

Не. Нисмо ми толико глуви, да не умемо чути и тишину… Тишину која допире с ваше стране, драга моја браћо, драги свештеници… Није ли вас школа коју сте учили приближавала Истини? Није ли вас благодат коју сте каткад осећали, наводила на мисао да ватра у срцу не сме да се угаси, колика год да је цена коју плаћате за ту ненаплативу радост? Није ли вас живи Христос научио шта је то грех? Како се од њега чувати и чему се то леђа никада не смеју окретати, па макар по цену живота? Нису ли вас житија Светих отаца учила одрицању од свега овоземаљског- титуле, новца, и свега онога што је противно учењу Онога, који је ради нас страдао? Ком сте се приволели царству? И шта је то што сме да вас уплаши? И није ли вам на крају жао народа који вапи за Истином, уместо за ласкањем које сервирате на астал последњих времена? Зар стварно мислите да ће вам Господ окренути леђа, ако вас зарад Њега рашчине, прогнају и оставе без крвавог новца којим пуните ваше, све празније душе? Зашто нисте постали месари? Аутолимари? Научници? Ватрогасци? -Тада вам ова питања нико никада не би поставио. Али докле год своја недела кријете испод мантије-теже ће вам бити да дате одговоре у час Страшнога суда. Искрена да будем, ја се у ваше титуле не разумем. У ваше чинове и ваше лествице. За мене сте такви, какви сте сада, сви редом на дну. И то ћете бити, докле год не отворите духовне очи и не сагледате своје досадашње поступке и будуће намере. Зато проговорите већ једном, ако за Бога знате. Јер ваша тишина нам пара уши. Станите уз намучену Грачаницу Христа ради, јер ће њен нестанак значити нестанак свих нас. А онда времена за кајање неће бити. Грачаница је данас место са ког се Србија пење у небо. Зато узмите тај крст, колико год да је тежак и станите у одбрану Светиње. Нек вам је Бог на помоћи.

Advertisements

Responses

  1. АМИН

  2. To sestro Anđo!!!

  3. Зна Црква да пред собом нема глуве… А, онај који чује тишину, не може од те (гласне и громовите) тишине (која у срцу царује) да чује брујање молитве оних који се о светињама (мада нису физички присутни) брину, јер светиња је (кроз благодат Божију) у човеку (и свештенику и лаику, подједнако: „свима нам је дано колико можемо да понесемо“), никако ван њега. Молитва је та особина живих (тихи разговор са Богом) који у свету трају, а која никад не престаје, а знамо да све траје и престаје, осим душе. Молитва је та која истински призива спасење, јер спасења нема осим у сатрајавању (животу) са Богом, за Бога и у Богу. Бог је стога једини живот и без њега све је мртво. Ум и осетила наша, очи и уши наше, су лаж и паралаж, а ми њима посматрамо овај свет, људе око себе, природу и неприроду… Не можемо њима веровати. Не знамо колико нас лажу. Не знамо колико нам говоре неистину, а истину не тражимо у јединој Истини, у Богу. У разговору са њим. У молитви… И на свом тужном телесном путу вечито тражимо правду. И бунимо се. И ропћемо… И позивамо, призивамо, оптужујемо друге људе (осим себе), а тако нисмо свесни да оптужујемо Бога: „заиста вам кажем да, ко увреди једног од ових малих, мене вређа…“. А, пред свима нама је другачији пут Богочовек трасирао – пут трпљења, жртве и молитве. Исус Христос је наш Пут, Истина и Живот. Свети оци су наши узори, а они су често управо ватру у срцу гасили (да не би запалили око себе), и то саветовали својим духовним чадима. Ватру у срцу треба разгоревати молитвом и љубављу Христовом и именом Његовим, а не гневом на другог човека, ма какав нам он непријатељ био и ма шта нам чинио: „Врати нож у каније, јер ко се ножа лаћа од ножа ће и погинути!“ Шта би било да је Петар у својој глави другачије размишљао осим да послуша заповест Христову? Топлу реч Учитеља свога. Ко се гнева и мржње лаћа од гнева и мржње ће погинути… Зато се Хришћанин брине најпре за спасење душе своје јер је она „оно вечно у њему“ како је говорио Преподобни Јустин. Ових дана је годишњица блаженог упокојења Патријарха Павла. Он, који је био огледало истинског Христољупца и човека који живи животом на Христовом путу. Његова порука је да човек треба да живи таквим животом у којем ће га водити сазнање да ће сва царства овоземаљска проћи (па и бране и уставе), а да душу треба припремити за Царство непролазно, Царство Божије. То Царство се, дакле, не задобија силом. И, молитва није везана за место, него је место везано за молитву, а молитва је овенчана љубављу и без љубави молитве нема. Само тада имамо пуноћу и молитве и срца и љубави. Без Љубави (Христа) празна су нам срца, празна нам је и молитва. Ја, у вашем чланку, не видех ту љубав према људима (па и онима који нас гоне), већ само оптужбу и осуду, јер и наше Косово и наша Метохија су данас место са којег се путује у Небо. Па зар и мученичка Крајина и Македонија нису данас такво место??? Па и Стари Рас није??? Па и Црна гора??? Реците једно место данас са кога се Србин не пење у небо? Зато нека је свим Србима Бог на помоћ ма где се налазили и ма каква страдања подносили и ма какву благодат и благослов на себи носили… Нека нам је свима Бог на помоћ! И вама Вања и мени грешном…

    • Треба обратити пажњу и на ово:

      Свети Јован Кронштатског (Како достићи вечност“):

      … „Нико не би требало ни да пита хоћемо ли славу Божију ширити руком која пише, речима или добрим делима. Ми смо дужни да то чинимо, сразмерно својим снагама и могућностима. Таланти се морају употребити за дело. Чим се замислиш над овом простом чињеницом, ђаво ће ти вероватно наметнути мисао да ти је потребно само духовно делање“ …

      • У праву си драги брате. Ја сам то у горњој тиради и рекао за онога ко разуме. Додуше, можда неразумљиво за свакога, јер се тирада односила не на (не)делање него на чланак и „осуду свештеника“ која из њега произилази. Дакле по архимандриту Рафаилу: „Ма шта човек да чини, он то мора да чини као да се спрема за молитву.“ У овом чланку превише је страсти, а страст гаси плод молитве и добро дело као што ветар гаси свећу. Шта се добија тиме што се свештеници стављају на суд савести од стране оних који се залажу за Светињу? Јесмо ли ми ти који смо позвани да судимо? (Ко су праведни, а ко су неправедни!?) И, још једно, мени (зар не и теби!?) засмета реч: „Грачаница је данас место са ког се Србија пење у небо.“ А шта је, понављам, са: Косовом, Метохијом, Старим Расом, Српском Македонијом, Црном Гором, изданом Крајином, поново пробуђеним Јасеновцем (могао би да набрајам до сутра стратишта Срба и згаришта Српских светиња)… Зар се и са тих Светиња Србија не пење у небо? Или смо „парцијално“ (нека ми Бог опрости!) Срби? Праштај… И хвала брате што и моју реч објавиш да се чује.

        • Дакле, и ти осуђујеш сестру- да осуђује свештенике. Мани се тога. Иронично кажеш да твоје коментаре не објављујемо као чланак, дакле мислиш да је све исправно што збориш. Овде се објављује оно што је на корист а не на уљуљкивање. Једно је осуда а друго је критика. Свети Владика Николај каже народу: Иди за својим свештеником, не дај му да греши крупним гресима, опомињи га, а не одвајај се лако од њега. Бог воли да опомињемо једни друге, као знак љубави према истини и бризи за добро душа наших ближњих. Чињеница је да су духовници(па онда и сви ми остали) највише одговорни за досадашње (не дај Боже, и будуће) немо посматрање скрнављења Грачанице- и то треба свагда добронамерно рећи, па и критички, наравно. Јер, све би било у реду када би „молитвеници имали чудотворну молитву која искључује потребу за добрим делима, или бар да молитвеници признају да их је страх и немоћ раслабила да се одлучније боре за Светиње наше. Дакле, проблем је што разноразни духовници изналазе „мудре“ изговоре за свој недолазак у страдалну Светињу, а када би се само један од њих који имају пуно духовних чада само појавио код Грачанице и благословио народ да по својим моћима брани Светињу- овде би било мноштво верних, а не само шачица клеветаних Грачаничких стражара. Богом брате, Богорадован био!


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: