Објављено од стране: ИстиноЉубље | 29. октобра 2015.

КОМФОРНО ХРИШЋАНСТВО ЈЕ ИЗБЕГАВАЊЕ НОШЕЊА КРСТА – епископ Питирим

 Вести са Грачаничке страже: Четвртак, 29.10.2015.г…

DSC00805DSCF7135Мирно код Светиње Грачанице, до када ће још бити- не знамо. Вода са бране неће вероватно за годину дана стићи до Цркве, што значи да треба умножити молитве у Светињи нашој чешћим посећивањем. На Грачаничкој стражи и даље вршимо неопходне поправке на кући…

ИстиноЉубље свима Вама!

+++ 

Епископ Питирим:

«КОМФОРНО ХРИШЋАНСТВО ЈЕ ИЗБЕГАВАЊЕ НОШЕЊА КРСТА»

О разводњеном хришћанству, све бржој исламизацији, новим «европским вредностима», мржњи према истинском хришћанству и о томе какве могу бити последице свега овога. Разговор с епископом Душанбеским и Таџикистанским Питиримом    

– Владико, шта је «комфорно хришћанство» и «хришћанство за једнократну употребу» о којем сте говорили у својој проповеди, која је објављена на нашем порталу? Да ли се може рећи да је комфорно хришћанство духовна болест нашег времена?

– Шта је Господ рекао? – «Узми крст свој и иди за Мном.» У томе је смисао свег хришћанства. А комфорно хришћанство је пре свега избегавање ношења крста.

И то није болест само нашег времена, то је почело одмах: чим се хришћанство појавило било је ревносних хришћана и лењих хришћана.

Први векови хришћанства сами по себи су били врло некомфорни: били су у току прогони и хришћани су остајали само они најревноснији. А они који су се случајно нашли у њиховим редовима или су се одрицали Христа или пак – философи, учени људи, нису хтели да се прилагоде хришћанском учењу, већ су хришћанско учење прилагођавали себи…

Тако су се у средини гностика појавиле прве јереси: јер, то је такође својеврстан комфор – да им буде згодно да мисле управо онако како желе, ничега се не одричући.

А кад је хришћанство постало дозвољена религија, од времена Константина Великог, управо настаје феномен «комфорног хришћанства». Зашто се манастири у то време толико масовно шире? Зато што су ревносни хришћани напуштали градове где се ова ревност више није могла одржати.

Комфорно хришћанство је увек постојало. Али оно о чему сам говорио у својој проповеди је «розе хришћанство». Овај термин се појавио у XIX веку, у словенофилској средини, међу мисаоним људима, који су у већ прилично секуларном друштву пробудили интересовање за хришћанство (исто као пред крај совјетске епохе) – појавили су се људи који су желели да живе онако како им се прохте, ничега се не одричући, али да се истовремено називају хришћанима.

«Розе хришћанство» је разводњено, разређено хришћанство. Оно се почетком ХХ века претворило у обновљенчество.
«Розе хришћанство» је разводњено, разређено хришћанство. Оно се почетком ХХ века претворило у обновљенчество.

    «Розе хришћанство» је разводњено, разређено хришћанство. Оно се почетком ХХ века претворило у обновљенчество, али је доспело под жрњеве атеистичке идеологије и пошто није наишло на саосећање у народу, нестало је на бескрајном простору совјетске империје.

Крајем ХХ века – 1980-их – почетком 1990-их година – многи интелектуалци су такође похитали у Цркву. Али зашто су похитали? Не због Христа, већ зато што је то било модерно, Црква је доживљавана као опозиција власти – премда је у совјетско време више власт била опозиционо настројена према Цркви него обрнуто.

И Цркву је преплавила бујица људи из интелектуалне средине, који нису дошли због Христа, већ због нечег другог. И сад ови људи одлазе из Цркве.

Соловецки манастир, 1992 г.
Соловецки манастир, 1992 г.

    Слична слика се запажа и у манастирима. Деведесетих година је много људи дошло у манастире. Провели су у њима 10-15 година, неки су примили и чин, а сад одлазе. Зато што нису дошли ради Христа, већ због тешких животних услова, зато што нису имали куда да иду – посебно су људи из република у којима је тешко стање долазили у руске манастире. Такав благослов су добијали од духовника: иди у манастир. И човек који нема монашко призвање, обрео се у манастиру, мучио се у њему 10-15 година и свеједно је отишао.

Сад одлазе људи који су дошли у Цркву због нечег другог, а не ради спасења душе – и природно, пре или касније се разочарају. А ако људи не долазе у Цркву због Христа, одмах почињу саблазни.

Неки чак не стигну ни дотле: дођу, нека бака их испраши и одмах оду. Ове баке су груби црквени филтер. Људи их често грде, критикују их, а оне не пропуштају људе који у Цркву нису дошли због Христа, већ због нечег другог.

Многи данас желе да Црква буде «црква добрих људи». А Црква је болница. Овде спадају све маске, све завесе, човек се види онакав какав јесте. И природно је да онакав какав јесте није баш најпривлачнији.

Долазећи у Цркву морамо да трпимо, да носимо немоћи једни других. Јер и наше немоћи неко носи! Ми због нечега све време размишљамо о томе како трпимо друге, како носимо туђе немоћи, не размишљајући о томе да нас саме људи још више трпе и да носе наше немоћи.

Људи који у Цркву не долазе због Христа траже неки комфор, стање мира. Доћи ће и стање мира и комфор – али другачији. Само што до овог стања још треба дорасти.

– Али владико, како пробудити људе? Људи иду у храм, учествују у Тајнама, али је све то… некако по инерцији. Какав крст! Треба све да буде удобно: да ни служба не буде дуга, и да постови буду блажи и уопште, да нам ништа не смета да живимо, зато што сутра треба да идемо на посао.

– У мирна времена – као што је тренутно код нас: сви могу да иду у храм, нема прогона – већина хришћана ће бити управо таква. Увек је и била таква.

Проценат правих хришћана у историји Цркве се није мењао – увек је био мали: 3-6 одсто од укупне масе људи који себе називају хришћанима. Он се запажа управо у време прогона. Као и у совјетско време: чим у почели прогони сва маса која је просто одлазила у храм, престала је да иде. А људе је пробудио рат – Божија посета. А кад нема рата – невоље и болести приближавају човека Богу, приморавају га да размисли о пролазности и несталности земаљског живота.

«ИД је сила која ће уништити антихришћанску Европу»

– Ви живите у исламском региону. Реците нам нешто о ревности муслимана. Имали смо прилике да читамо – између осталог, отац Димитрије Смирнов је говорио, – да Руси често примају ислам зато што у њему постоји ревност, горење за веру.

– Ислам примају управо они који су хришћани само по имену. Прави хришћанин, наравно, никад неће примити ислам због мотива који се тичу саме вере: они који добро знају наше вероучење и бар површно познају ислам, схватају да у исламу нема спасења. Одлазе управо они који не знају ове основе. И то је наша несрећа.

Сад се у Таџикистану одвија снажна исламизација. Процеси се већ одавно развијају, али сад се све више и више убрзавају. При чему се исламизира омладина. Док људи старије генерације, који се још увек сећају Совјетског Савеза, не поштују постове или неке спољашње установе претерано ревносно, омладина, пубертетлије, их се фанатично придржавају.

Покретач је углавном гордост: то су дечаци, младићи, млади момци, који се показују једни пред другима: за њих је срамота ако не држе уразу.

У току последњих година ураза 1) пада у најтоплије доба године. А овде температура достиже и 60 степени на сунцу – а они раде на сунцу, баве се тешким физичким пословима – и не смеју да једу, а што је најстрашније, ни да пију. Практично падају у несвест, поливају их из црева, али не пију! «Па дозвољено вам је – у џамији дозвољавају да се пије вода по таквој врућини!» Не, они не могу да дозволе себи да попију воде, зато што је то за њих срамота.

– А зашто за наше није срамота? Чим почне пост људи почињу да говоре: ваш Типикон је за монахе, а ми смо болесни, и кола возимо, не смемо да губимо рефлексе.

– Да, код нас људи стално узимају благослов на блажи пост. (Смеје се.)

– Зашто је тако?

– Знате зашто? Можда смо као хришћани већ остарили? Као Грци својевремено. Јер, код нас хришћанство траје већ вековима – а кад се нација тек крстила, кад је тек примила хришћанство, појављују се подвижници и сви све врло ревносно поштују. Влада највеће одушевљење.

А није искључено да је тежња исламског света ка ревносном поштовању својих обреда залог да ће једног дана примити хришћанство (постоје пророчанства да ће трећина исламског света примити хришћанство), они ће бити врло ревносни хришћани и нас ће тада биди веома срамота, а можда ће њихова ревност и нас подстаћи.

    Знате, сећам се речи светитеља Григорија Двојеслова. Он је питао: шта је исправно – ревносно поштовати пост, аскезу, и притом се гордити или се смиравати и скоро ништа не поштовати?

– Наравно, не поштовати!

(Смеје се.) Данашњи хришћани одговарају управо тако! А Григорије Двојеслов каже: не, боље нека буде гордост, али нека се човек подвизава, а Господ ће Сам наћи начин да га смири.

А код нас има мало оних који све ревносно поштују – једино монаси. Мада не, има и мирјана. Понекад се човек постиди кад исповеда мирјане, и они се кају, на пример, зато што су за време Великог поста усред недеље јели нешто на уљу. А ми једемо на уљу и чак заборављамо да то исповедимо – за нас је то већ постало норма. А има врло ревносних мирјана.

Још је веома важно да постоји пример у близини. Ако не буде примера, човеку ће бити врло тешко да примора себе на нешто.

Учитељ је увек потребан. Мало је подвижника који су нешто постигли без учитеља – то је највеће подвижништво, кад човек сам себе може да примора. А и за њих ми се чини да су свеједно имали неког учитеља на којег су се угледали.

Али трагедија нашег времена је то што не можемо да будемо ученици.

О томе је добро рекао отац Рафаил (Карелин): последњи глински старци су умирали, ови духовни гиганти, који су имали огромно искуство, драгоцено благо, које су желели да нам предају, а ми, каже, нисмо могли да примимо, нисмо могли да узмемо због своје немоћи. 2)

Људи су постали слабији, не могу да приме богато духовно искуство – зато што је то крст, веома тежак крст.

    Овај јаз између стараца и послушника се запажа и сад: зашто практично више нема стараца – зато што нема послушника, нема људи који би могли да усвоје ово богато искуство.

Сви смо постали врло раслабљени. Сва ова информациона агресивна средина, савремене технологије, компјутери – све то веома раслабљује. Омладина не испушта телефоне из руку, стално нешто гледају, нешто играју – а то парализује вољу.

Све ово је усмерено на то да човек упадне у лукаво постављене мреже тако да не може да се ишчупа из њих.

Парализује се управо воља за подвижништвом. Сви то одлично знају и схватају, али практично ништа не могу да учине с тим. Зато што нас је паучина већ све заробила. Само Господ може некако да се умеша и да то промени. А сви ми смо се ухватили у ове мреже – укључујући и вас и мене.

– Владико, с једне стране видимо агресивни ислам у виду ИД. С друге стране, у Европи су нове «европске вредности», геј-бракови и остало, што се полако приближава и хришћанским земљама. Шта томе можемо да супротставимо?

– Да, постоје две силе, сад сте их врло добро дефинисали: антиислам и антихришћанство.

У исламском свету се појављује антиислам у виду политизоване идеологије Исламске државе. Он уништава ислам изнутра, нагриза га, зато што ако се такав ислам буде ширио, он не може дуго да опстане.

Ислам првобитно није био такав. Он није потпуно уништавао хришћане.

Знамо да су, кад су Турци освојили Византијско царство, остали Константинопољски и други патријархати – да, разбијени, лишени некадашње величине, веома се смањивши, на ових 3-6 процената верника, али су остале цркве у којима је људима било дозвољено да се моле и да приносе бескрвну Жртву. Не само то – балканске Цркве су под Турцима живеле боље него под Грцима-фанариотима.

Испоставило се да је турски јарам лакши од грчког: начин на који су Грци гушили испољавање национализма у најбољем смислу речи је апсолутно неприхватљив: нису дозвољавали обављање богослужења на националним језицима, нису рукополагали свештенике међу мештанима – свашта је било. А Турци су све то дозвољавали ако им се људи нису супротстављали.

Плаћаш порез, 3) откупиш се од њих и готово је – не дирају те. Коран забрањује да се убијају људи Писма – хришћани и Јевреји. Они треба да буду у пониженом положају и да плаћају порез, али се не смеју убијати.

ИД делују потпуно другачије, остављајући иза себе брда лешева и гомиле рушевина.

А шта се дешава у Европи? Док овде влада антиислам, тамо влада антихришћанство

Погледајте како је ова пирамида почела да се гради: антихришћанство је почело да осваја Европу и одмах се појавио ИДИЛ – настаје сила која ће уништити антихришћанску Европу.

Снаге су се већ поделиле. И то је казна Божија за безбожну Европу због содомских грехова које је учинила легитимним. А то већ вапије за осветом.

Ово не може дуго да траје: то су грехови који приморавају Бога да делује. И казна ће уследити – о томе говоре многи атонски старци.

Они кажу да Европу и цео западни свет чека страшна одмазда, казна, а оруђе је управо «Исламска држава».

– А како се то тиче нас у Русији?

– Ни код нас у Русији није ни из далека све како треба. Знате, кад дођем у Русију и хоћу да ухватим такси много пута сам примећивао: возач окреће главу од мене, неће ни да ме види, мрзи ме, једва да нешто процеди кроз зубе. И тешко дођем на одредиште.

– А ви, природно, носите подрасник? Извините што постављам ово питање.

– Да, увек носим подрасник. И премда не може свако да се досети да сам епископ, одмах се види да сам свештенослужитељ.

– Имате у виду наше московске возаче, а не дошљаке?

– Из Подмосковља, мештане – не гастарбајтере. Једном или два пута су ме возили мушкарци, једном жена… Страшно је на шта све човек наилази. Мрзе Цркву, не могу да виде свештенослужитеља. Запажа се таква одвратност да не могу са мном чак ни да разговарају. Овде (у Таџикистану – А.Р.) таквих ствари уопште нема. Муслимани се односе с поштовањем: «Да-да, Руска Црква, поштујемо вас, молим вас, молим вас.» Небо и земља.

Долазим у православну Русију и видим да ме тамо мрзе, многи ме мрзе, чак бих рекао – већина.

Ја сам из Сергијевог Посада, тамо сам одрастао. Зачуђујући је феномен таквих градова: у њима живе изузетно нерелигиозни људи. Имам комшију: деценијама је живео поред Тројице-Сергијеве Лавре – прва кућа од Лавре – и његова родбина каже да ниједном није био тамо. То је просто парадокс. Човек у то тешко може да поверује. Не подноси звоњаву звона. Завршило се тако да се просто преселио, није могао тамо да живи.

Разумете, у Русији има веома много проблема. Огроман је број људи који мрзе Православље, право хришћанство.

А примиће «розе хришћанство» које их не нервира, које им је згодно.

Борба против изградње храма у парку «Торфјанка» је показала врло озбиљну болест руског друштва, између осталог, у Москви. Московљани су такође специфични људи. Увек су негодовали због незгодних ствари.

    «Пре револуције људи такође као да нису схватали шта раде»

– Врло сте тачно рекли: «увек су негодовали због неких незгодних ствари».

– Али човек треба да зна меру протеста и да схвата против чега се залаже. Против чега се бори. Апсолутно је незамисливо борити се против тога да се на скверу или у парку подигне рхам.

Храм заузима мало места у поређењу с целим парком. Ако се сагради храм то не значи да ће бити посечено све дрвеће – напротив, биће засађено још.

Поред храма је увек веома лепо и храм се по правилу лепо уклапа у околни пејзаж. То је, напротив, украс парка!

Уопште не разумем људе којима је важније да прошетају свог пса или дете, само да храма не буде.

Какво ће то дете бити кад порасте ако због њега не дозволе да се изгради храм?

Разумете, треба имати у виду један моменат, тајанствен, метаисторијски, ако вам се тако свиђа. Тренутна ситуација веома подсећа на ситуацију уочи револуције 1917. године.

– Хтела сам да вам поставим питање о томе. Веома је занимљиво.

– Па пре револуције људи такође као да нису схватали шта раде. Уопште нису могли да замисле шта их очекује – страшна катастрофа – и како ће се све завршити. Као да су били избезумљени – борили су се за слободу. Притом су се борили сви слојеви. Укључујући и многа духовна лица. Борили у се против самодржавља. Најбољи су касније постали новомученици, у логорима су схватили каква је то слобода.

И постоји један аспекат који скоро да није посебно истраживан: веома је занимљиво пратити судбину ових људи. Како су се изјашњавали, о чему су говорили они који су били против самодржавља и каква је била њихова судбина после револуције.

    Као да је свако припремао себи страшну трагедију у будућности – они који су у томе учествовали.

А оне који нису учествовали Господ је сачувао. Већина је емигрирала.

 

Истакнути пример представља Ана Вирубова. 4) Чинило се да је прво њу требало да стрељају или убију. А она је успела да отпутује, обрела се у Финској. Такође је претрпела многе недаће и искушења, али је умрла природном смрћу. Била је одана царској породици и Господ ју је сачувао због ове оданости. Као и многе друге – и јерархе, и обичне људе.

Веома је важно пратити судбине људи, како су касније морали да плате за оно што су учинили у стању заслепљености.

И они који се данас боре против изградње храма припремају трагедију у будућности. Личну трагедију.

Схватате, ова сила (ИДИЛ – А.Р.) се не спрема да освоји само централну Азију, већ и Русију, и Москву, и шта год било. А колико у Москви има њихових потенцијалних савезника! Овде не треба ни да дођу, просто треба да дају знак и то је све.

И како ће се ширити ова казна Божија зависи од онога што сад радимо.

Сад уграђујемо код, програм који ће се касније развијати. Људи треба да размишљају о томе шта ће с њима бити у будућности. Зашто навлачите себи беду на врат?

Јер, чим почне ова казна, доћи ће «љути дан», и готово – више се не може зауставити. Као сад у Украјини: чик покушај да зауставиш. Ко је пре три године размишљао о томе: Донбас је цветао у Украјини!

И људи су се опустили. По првим избеглицама које су се обреле у Русији видимо какве су биле жалбе: обезбедите нам услове као на летовању. Људи нису схватали шта им се дешава, каква је трагедија и да се више не може зауставити – то је трагедија за цео живот.

Исто се десило у Таџикистану. Видим људе који су преживели грађански рат: 5) то је страшна ствар, оштећени су за цео живот. Оштећена им је психа. Пуцали су у њих, бежали су од метака. То оставља траг за цео живот.

А млада генерација која није видела рат сања о ИДИЛ-у!

Омладина сања о калифату. На фотографији је борац са заставом ИД
Омладина сања о калифату. На фотографији је борац са заставом ИД

    Буквално данас су објављене информације о томе да су на југу Таџикистана младићи истакли заставу ИДИЛ. Они не схватају, бескорисно је да им се било шта објашњава. За њих се појавио циљ, смисао њиховог постојања.

То се одвија на наше очи – пре само пола године ничега тога није било. Најватренији падају у радикализам, у екстрамизам. Сањају о томе да постану терористи, да оду у Сирију, желе да овамо дође ИДИЛ и да постану војници калифата.

Процеси се одвијају и то вртоглавом брзином. И ми не смемо да седимо – они се исламизују, активни су, а шта је с нама?

А ми смо раслабљени, код нас су људи почели да одлазе из манастира, код нас интелигенција напушта Цркву. Код нас наступа потпуна парализа.

Али како је Господ увек поступао у таквим ситуацијама? Одмазда, казна, рат – да се људи на неки начин прену и да се окрену Богу. Али не шаље Бог казну, већ сами људи започињу ратове и бивају виновници катаклизми – Бог допушта да се ово деси кад више нема других средстава за поправљање.

Заправо сами приближавамо казну својом раслабљеношћу, овом својом борбом против изградње храмова и некаквим споровима.

Сад се појавио спор због изложбе у Мањежу. Опет нас увлаче у овај спор. У ствари, и једни и други греше. Нас, православце, такође деле. То се често дешава. Главно им је да увуку људе, да их поделе на две партије – «за» и «против».

Не могу да се сложим с методама којима прибегава Дмитриј Цорионов (Ентео): трчи и тражи где неко може да увреди његова осећања. То је с једне стране. А с друге стране, не може се толерисати оно што се дешава. Овакво светогрђе неће толерисати ниједна религија осим православне. А католици и протестанти – па они и сами могу да ураде такву ствар, да организују такву изложбу, чак и горе. Срамни марш «Ја сам Шарли» јасно сведочи о томе.

    «Развратно друштво се неминовно претвара у Содом»

– То већ могу и православци да ураде.

– И ми идемо путем западног хришћанства. Апологија греха. Зашто је код њих постала могућа легализација «истополних бракова»?

– Зашто?

– Зашто је Протестантска црква прихватила ово? Па зато што овим људима не може да помогне ни на који начин. Ови несрећници долазе код својих пастора, а пастори не знају шта да раде с њима. Не могу да им дају никакав савет. Једноставније им је да кажу да то није грех – и проблем је решен. И тако су донели одлуку. А то је врло немилосрдно према овим људима.

А њих има све више и више, зато што је само западно, а за њим и наше, руско друштво, постало крајње развратно. А развратно друштво се неминовно претвара у Содом.

Кад се у неколико генерација акумулира непокајани грех, он се претвара у изопаченост. Док су родитељи били још просто блудници и развратници, деца постају изопачена.

Њихова деца су несрећни људи. Кажу: тако смо се родили, ништа не можемо да урадимо, не можемо да створимо нормалну породицу. И то је заиста трагедија. За ову трагедију су више криви њихови родитељи. И шта сад да раде ова деца?

Код њих је већи степен оштећења – не могу да заснују породицу. Али ће зато добити највећу награду од Господа ако буду живели у потпуном уздржању, у целомудрености.

Само што им то треба објаснити.

У проповеди често наводим следећи пример из житија Серафма Саровског. Кад га је неко упитао ко је у Саровском манастиру изнад свих, он је рекао: «Кувар,» – и сви су се ужаснули: «Како кувар? Па он је зао, са свима замеће кавгу!»

А преподобни је одговорио: «Да, има такву урођену природу да би, кад се не би стално обуздавао, све у манастиру поубијао. А Бог гледа човека и на то какве напоре чини над собом.

Овде је иста ствар. Имамо различите страсти, различите наклоности. Ако будемо улагали напоре Господ ће нас наградити.

Па чак и ове људе. Они могу да стекну венце. И треба их тако усмерити: рећи да је то подвиг, Господ те позива на подвиг како би поправио све и можда искупио кривицу својих родитеља, да би Господ и њих помиловао.

    Код нас у Тројице-Сергијевој лаври се десила следећа ствар 1990-их година. Неколико монаха је примило постриг и једном од духовника се јавио Христос и рекао му је: «Зато што су примили анђеоски чин, зато што су се на ово одлучили, помиловаћу и њихове родитеље, иако они тога нису достојни.»

У нашој Цркви се дешавају тако дивне ствари.

Бог сасвим другачије суди. За Њега је цео свет ван времена.

Живимо у извесном кратком историјском сегменту. Налазимо се у овом временском сегменту и покушавамо да нешто схватимо, да нешто оценимо. А код Бога је пуноћа времена и Он зна како, шта и зашто, све праузроке, све везе између појава.

Можемо да посматрамо деловање Божијег Промисла, да му се дивимо и ништа више.

И да благодаримо Богу за то што смо овакви. Укључујући и ове људе који су се такви родили, и они треба да благодаре Богу за то. Али ни у ком случају не треба да дозволе да се овај грех испољава.

А западне, протестантске цркве – многе од њих, наравно, не све – решиле су проблем тако што су «дозволиле» грех. А то је већ антихришћански приступ.

Кад настане антихристова црква – а настаће, зато што ће се он прогласити за бога, – она ће дозволити све, сваки грех.

Антихрист ће рећи: «Христос вам је забранио све, а ја све дозвољавам, живећете рајским животом.» Он ће бити «бољи» од Христа. И ова проповед «љубави» се већ одавно чује.

Нас, хришћане, неки прекоревају: немате љубави. Стављају нам примедбу на то. Али пре него што говоримо о љубави треба да одредимо свој однос према Истини. Кажу нам: хајде да све Цркве објединимо у љубави.

Не, хајде да пре него што започнемо дијалог о љубави одредимо свој однос према Истини.

Бог није само Љубав, већ и Истина, и Правда.

    «Ја сам Истина,» – рекао је Господ. Зато прво треба да дефиишемо моменте који за нас имају принципијелну важност, – да ли је дато вероучење истинито или није, да ли у њему постоји истина или лаж.

А неки желе да нас уједине у љубави без Истине – а то је већ прељубничка љубав. То се ни у ком случају не сме дозволити.

О чему говоре сва ова либерална друштва? Да се међусобно воле – да међу њима влада љубав. «А код вас нема љубави, код вас је само мржња,» – кажу нам. А то није мржња – само што Истина жеже. Права љубав их пече – управо због своје истине.

Не могу чак ни да јој приђу – кад почиње проповед истинске вере наилазимо на отпор, на мржњу, на препреке. А проповед сладуњаве љубави не наилази ни на какав отпор, у најгорем случају наилази на раводушност: па, иду неки секташи и првом на кога наиђу нуде да се слију у загрљају њихове лепљиве љубави.

Треба да схватимо: тамо где је Љубав треба да буде и Истина.

То су два крила уз помоћ којих човек може да се вине у небо, два битна својства Божија. И једно својство не може бити на штету другог, не може умањити друго. Љубав и Истина су заједно. Љубав ни у ком случају не сме бити на уштрб Истине, а Истина мора бити огрејана Љубављу: Истина које није огрејана Љубављу убија. Хајде, написаћу вам посебан чланак о овој љубави без истине, за којом постоји све већа потражња чак и у православној средини.

03 / 09 / 2015

1 Тридесетодневни пост кад се од сванућа до заласка сунца не сме узимати храна и не сме се пити. Везан је за лунарни календар.

2 «Они су пример за савременике, али су за мене пре свега разобличавање мог нерадног живота: имао сам приступ ризници, али из ње ништа нисам узео и остао сам сиромах.» Рафаил (Карелин), архимандрит. О подвижницима последњег времена. // http://www.pravoslavie.ru/put/80880.htm.

3 Порез по глави становника на немуслиманско становништво у исламским земљама – џизија.

4 Дворска дама и блиска пријатељица царице Александре Фјодоровне. После револуције је ухапшена, оклеветана, у врло тешким условима је неко време била заточена уПетропавловској тврђави. Издржавши страдања успела је да отпутује у иностранство. Монашки постриг с именом Марија примила је 1926. године у Смоленском скиту.

5 Грађански рат 1992-1993. године. Погинуло је преко 60 хиљада људи, многи су нетрагом нестали. Преко 60.000 људи је избегло у Авганистан, а 195.000 је било приморано да се пресели у земље Заједнице независних држава, углавном у Узбекистан и Русију.

Извор: Православље.ру

Advertisements

Responses

  1. Свака му час . Истинити Божији угодник
    Нека му Господ да дуг живот да послужи људима за поуку и спасење.
    Љубиша


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: