Објављено од стране: ИстиноЉубље | 12. јула 2015.

Једни се код Грачанице на стражи жртвују, други помажу колико могу, а трећа већина ушушкана пландује и анализира

Вести са Грачаничке страже: Недеља, 12.7.2015.г…

Једни се код Грачанице на стражи жртвују, други помажу колико могу, а трећа већина ушушкана пландује и анализира

Недељна Литургија у Грачаници у миру Божијем и братској слози. После Свете Литургије са пуном Црквом народа, братска празнична трпеза и послужење и за Грачаничке стражаре и за вернике намернике. У своје време кришом смо снимили Грачаничке стражаре из Четничке омладине да читају вечерњи акатист Светом Архангелу Михаилу.

P7120070 P7120078P7120075Пуна Црква народа се разиђе а на крају остају неуморни Грачанички стражари. На срамоту овдашњем, својим интересима заузетом, народу, на стражу су дошли и брат Лазар са Косова, са планине Брезовице- дошао да брани и ову нашу Грачаницу у Ваљеву као што је бранио и ону Косовску, само што је она у Шиптарским ланцима а ова овде у масонско-комунистичким канџама. Дошла нам је и сестра Мира чак из Подгорице са пуним срцем радости а рукама пуним дарова за Грачаничке стражаре… Дошла су нам и браћа из организације Срби на окуп… ево управо док ово пишемо стиже храбри борац за Грачаницу у скупштини Ваљева- одборник Љубомир Брадић, а ево и још браће и сестрара из Београда најављују се… Ако је директор бране Ровни потврдио скоро спуштање затварача на брани Ровни, ипак је померио најављено пуњење ове кобне бране за 1. септембар. Ово не значи да се опасност смањује, већ да до септембра свакога дана може бити нови напад на рушење, затрпавање, и потом, потапање Грачанице.

Сутра је нови протест испред општине Ваљева од 09:30 у току новог заседања скупштине одборника. Молимо дођите да непрестано вршимо јавни притисак на корумпиране политичаре који подржавају антинародне геноцидне пројекте- какав је брана Ровни.

ИстиноЉубље свима Вама!

 +++

АНДРЕЈ ГОРБАЧОВ:

„ЗАШТО МНОЖИТИ СИРОТИЊУ?“ ИЛИ О КОРИСТИ МНОГОДЕТНОСТИ

Владимир Васиљевич и Јелена Јосифовна Зујеви су живели веома сиромашно. И не треба се чудити томе. Јелена Јосифовна је родила једанаесторо деце, од којих су двоје близанци. Иако се једно дете родило мртво, а троје је умрло још док су били бебе, осталих седморо је било сасвим довољно да би  са великим трудом успели да преживе. Родитељи су се трудили из све снаге: имали су и краву, и домаће кокошке, и чак 18 кошница – али свега тога је једва било довољно да би се издржавала многодетна породица…

Код Владимировог брата, Василија Васиљевича је сасвим друга слика. Он је у колхозу имао већу дужност, а од деце је имао само кћерку. Због тога му је и кућа била богатија, и намештај савременији, и храна укуснија и разноврснија. И сам живот му је био спокојнији и веома лакши. Када он са породицом дође у госте брату, као да је дошао у сасвим други свет: ни покоја, ни одмора. Неко трчи, неко пуже, неко вришти, неко плаче. Једно треба да се стави да спава, друго да се нахрани, треће да се стави на ношу, четврто се повредило, пето треба да се укори, шесто да се умири, а седмо се одавно није видело, требало би да се нађе јер би  могло нешто да направи. Нити можеш мирно да седиш, нити да се са братом испричаш – гологузи мали одузимају и све време и сву снагу.

zuevi

Владимир Васиљевич и Јелена Јосифовна Зујеви

Василиј Васиљевич је још и добар, клима главом и ћути. А његова жена је имала слабије нерве, за сурову свакодневницу многодетне породице није била способна. Због тога није ни могла да дуго издржи такву „Содому и Гомору“ и понекад би својим многодетним рођацима говорила сву „сурову истину“, све што јој је било на души. Они су глупаци зашто су толико деце родили, рађају сиротињу, њихова деца неће ништа добро видети, бедно живе, бедни ће и остати. Такви сусрети су били тешки за обе породице, али шта се све не може истрпети од породице.

 

Увек се држите заједно – говорио је он – тако ћете превазићи све невоље, а раздвојеним ће вам бити веома тешко.

 

Пролазиле су године, деца су расла и порасла, а родитељи су старили и венули. Владимиру Васиљевичу је било жао деце и физички их није кажњавао, али их је зато васпитао строго. Посебно није волео када су се деца свађала.  Дешавало се да кад чује да се неко у изби свађа, ударио би чизмом од пећ и одмах би све свађе престајале. „Увек се држите заједно- говорио је он – тако ћете превазићи све невоље, а раздвојеним ће вам бити веома тешко“.

Иако су Бладимир Васиљевич и Јелена Јосифовна живели у совјетска безбожна времена, али веру у Бога нису заборавили  и сачували су је кроз сав свој тешки живот. Када су могли,  ишли су у храм и бар би се једном годишње обавезно причешћшивали.

Са старошћу су дошле и болести. Многобројна порађања Јелене Јосифовне су се временом одразила прво на бол у венама, а касније тромбовима и гангреном. Али деца и у болници нису остављала мајку без бриге. Сусетка у болничкој соби се зачудила:

$1-          Како се о теби, Јелена, ћерке брину!

$1-          Да – одговарала је – када сам их рађала било ми је веома тешко, а сада, насупрот моме, веома ми је лако!

Кћерке су дежурале крај њене постеље у болничкој соби, нашле су молитву за болесницу и читале је крстећи мајчине ноге. После те молитве болесница је мирно спавала без болова. Доктор који је лечио се зачудио:

$1-          Шта они то са Зујевом раде? Требало би да кука од неиздржљивих болова, а она само слава ли спава.

На директна питања доктора кћерка Јелене Јосифовне,  Клаудија,  је у почетку одбијала да одговори, а потом је признала – тако и тако.

Доктор се ухватио за главу:

$1-          Зар је то истина?

Окови „ научног атеизма “ су се тешко скидали.

zuevi1

Деца поред сандука мајке Јелене Јосифовне.

По молби деце, четири дана пре смрти Јелену Јосифовну су пустили из болнице кући, где је успела да се исповеди и причести Светим Христовим Тајнама. После чега је окружена негом и љубављу деце и унука многодетна мама окончала свој многотрудни живот. Упокојила се 1983. године у 74 години живота.

Владимир Васиљевич је преживео вољену супругу још шест година. Господ је и њему допустио да пред смрт пострада од болести. Лекари су рекли да се ради о раку, али болесник није падао у очајање, већ је као и раније, своје наде полажио на Бога. Једна ћерка је стално живела са оцем, остала деца су га често обилазила. У то време већ су сви чврсто „стајали на ногама“, засновали своје породице, неки су већ имали сопствене аутомобиле.

$1-          Ми смо нашег  тату на рукама носили – сећа се ћерка Владимира Васиљевича, Нина- дешавало се да дођу браћа, окупају тату, леђа му измасирају, одведу га код фризера.  И седи он, чист, леп као лутка!

Деца су се буквално такмичила у бризи за оца. Узме га кћерка код себе, стара се о њему, онда син.

$1-          Нина, ти нам реци шта је све потребно, све ћемо купити, донети – убеђивала су браћа сестру која је живела са оцем.

И све док не напуне цео фрижидер, нису одлазили. А један од браће чак својој рођеној сестри није потпуно веровао:

$1-          Ти мени, Нина, опрости – говорио је он – али ја ћу сам у фрижидер погледати, јер може бити да се устручаваш да нам кажеш, а нешто недостаје тати.

Током болести Владимир Васиљевич се трудио да се чешће причешћује. Болест је напредовала и показивала се великом температуром и боловима.  Чим прими јелеосвећење, исповеди се и причести, одмах заспи на неколико сати. Када се пробуди, види се да је и температура спала, болови су утихли, и снага се појавила.

$1–        Тата, а после Причешћа ти је лакше?- интересовале су се ћерке.

$1-          Е, девојке- одговарао је болесник – после Причешћа ми је тако лако и добро!

Три дана пре смрти Василиј Васиљевич је последњи пут затражио да му доведу свештеника и убрзо после исповести и узимања Тела и Крви Христове, отац велике породице је предао своју душу Богу. Пред смрћу је још једном завештао деци да живе у љубави и међусобној помоћи;

$1-          Ко је сиромашнији, томе помагајте, а ко је богатији нека се не горди.

Тако су завршили свој живот „ глупаци “, који су „ рађали сиротињу “.

 

На питања забринутих рођака : “Шта је са оцем?“ – кћер је одговарала кратко: „Откуд ја знам?“

 

А како је прошла породица „ премудрог “ Василија Васиљевича? Његова кћер, осамосталивши се, преселила се из села у град, а касније је и своје родитеље себи примамила. Жена Василија Васиљевича је умрла пре свог супруга, а сам он је, ослабљен годинама и болестима, изгубио памет и постао терет јединој кћери. Она га је послала у психијатријску болницу, али посетама болесном родитељу није хтела да оптерећује себе. Болницу су током времена преместили некуда, и траг Василија Васиљевича се изгубио. На питања забринутих рођака : шта је са оцем? – кћер је одговарала кратко: „ Откуд ја знам? “

Само што је од тог времена Василиј Васиљевич почео да се јавља у сну једној од његових рођака, Клаудији: седи он у некаквом ћошку у тамном оделу, пружа руке ка њој и тако жалосно моли:

 „ Помози! “. Према савету свештеника она је одлучила да одрже опело и после тога је и престао да се јавља.

Тако да, као што се пева у познатој песми: „ Размишљајте сами, одлучите сами – имати или немати “.

 

Записано према речима Нине Владимировне Зујеве и Клаудије Владимировне Тулењинове.

 

Андреј Горбачев

5 августа 2014 године

Извор: Православие.ру

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, јун 2015.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: