Објављено од стране: ИстиноЉубље | 14. јуна 2015.

Где су Срби Лике ? – Никола Плећаш (текст из 1985.г.)

Вести са Грачаничке страже: Недеља, 14.6.2015.г… Литургија, Причешће и послужење у Грачаници, и даље без додатних искушења која очекујемо са бране Ровни…

P6141021 P6141040P6141027

Једин Свет Једин Господ Исус Христос…  После Свете Литургије- братско послужење и повратак… А у повратку наиђосмо на раднике бране Ровни.. који нам приговорише да их сликамо и стављамо у контекст- као да су они против Цркве а нису… То је ваљда та епидемија вируса спољашње побожности, он ће радити недељом, ако му нареде- и копати гробове и рушити манастир, али није он крив него они који му нареде, није он крив него плата која мусе свидела више од Светиње, није крив страљачки вод- него онај ко га је послао… Шта ли све Србин неће урадити за плату и радно место, има ли виших вредности од личних користи, јесу ли личне користи стварне користи ако се не раде на благословен начин…

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Уочи новог страдања србског народа Крајине и Лике, г. Никола Плећаш документовано сведочи о систематском удруженом геноциду над Србским народом у току Другог рата од стране подмуклих хрватских комуниста, монструозних усташа и охолих Немаца. Пошто је данас на светском ниво време злоупотребе термина „геноцид“, и то од стране истих оних који су геноцидне ратове кроз историју осмишљавали и водили, ред је да се подсетимо тих крвавих историјских порука и поука србском народу од оних истих који су своје марионете инсталирали у свим структурама власти данашње Србије…

Никола Плећаш:

Где су Срби Лике?

www.jadovno.com ; Американски Србобран 15. Мај 1985;
 
 
Сву војнополитичку акцију за време Другог светског рата Комунистичка партија Хрватске(КПХ) је усмерила уништавању Срба Српске западне крајине(СЗК). Ниједна њена војна јединица није била толико искоришћена у том подухвату колико Шеста партизанска дивизија (Личка). Преко ње, и кроз њу, уништено је, односно лишено живота, преко 30.000 Срба Лике и спаљено 40.000 српских домова.
 
 

За разлику од хрватских усташа комунисти су Србе ликвидирали плански, смишљено и закулисно. Комунистичка пропагандна звона су позивала у борбу против окупатора, а за Србе је “борба против окупатора и усташа” била најпривлачнија крилатица, што је КПХ добро знала и до крајности користила. Међутим је испало да је та крилатица представљала не само смисао првенствено борбе Срба Лике и Крајине, него и значајан узрок велике њихове трагедије…

У 1941. години Срби Крајине су били суочени са потпуним биолошким истребљењем. Тако, кад су и мислили о борби против окупатора њихове су се мисли неминовно претварале у праву људску агонију у којој су врхунили ликови њихових најмилијих које је требало спасавати од покоља. У сваку мисао уплитало се осећање узвишене одговорности према свим драгим лицима чији су животи били стално у смртној опасности. Са том стрепњом у срцу и души они ће се борити као у некој агонији која ће их пратити кроз цео рат. Код хрватских комуниста није било такве одговорности, јер се никад није радило о њиховом, хрватском народу, него о српском, за који хрватски народ никад није показао братску љубав, него је, напротив, користио сваки рат да уништи што више Срба. Част изузетцима.

Ипак, оно што се десило у прошлом рату, нарочито у његовом првом делу, има свој посебан карактер и садржину, за разлику од свега другог што се раније дешавало у међусобним односима Срба и Хрвата.

Суочени са тоталним уништењем Срби су сасвим разумљиво гледали не би ли игде у свету нашли пријатеља који би им помогао да се спасу страшних хрватских покоља. Крајем љета 1941. број убијених (масакрираних) Срба је прелазио полумилионској бројки и ниоткуд није било изгледа да ће се ускоро то уништење зауставити. Зато је испрва за многе Србе глас хрватских комуниста о борби против окупатора и усташа био сматран прижељкиван глас пријатеља, који је најављивао олакшање у борби за биолошки опстанак. Тога момента све је друго постало другостепеног значаја. Хрватски комунисти су знали да такво осећање постоји код Срба и тај су елемент до максимума користили. Већ у касно лето 1941. почела је по српским селима да се шири јака хрватска комунистичка пропаганда о вољи хрватских комуниста да се “Заједно са Србима” боре против окупатора и усташа. Под утицајем те пропаганде и под напред описаним околностима прикључивале су се партизанима хиљаде Срба Лике не знајући да тим поступком у ствари копају себи сами раку и свему ономе зашта су живели и зашта су били вољни да умру.

До лета 1942. Хрватска комунистичка партија није имала у Лици неких важнијих војних јединица. Имала је укупно 35 партијских ћелија које су формиране још пре рата, на којима је утемељена моћ партије за терорисање српског народа Лике. Али, кад је народ у једном селу терорисан и то се чуло у другом селу, као по правилу се претпостављало да је то усташка пропаганда која покушава да спречи помоћ хрватских комуниста српском народу од усташа и окупатора. Тако је Хрватска комунистичка партија, мало – помало, неприметно остваривала базу за себе за све оно што ће се касније десити у идуће две или три године, и много касније после тога.

Централно партијско тело у Лици био је Окружни комитет КПХ за Лику, на чијем је челу био Јакоб Блажевић, Хрват, који је са те позиције био и шеф партијског кадра у Лици, укључујући ту и партизанске војне јединице. Уз њега у комитету су били на свим важнијим положајима такођер Хрвати, као Марко Орешковић, Томо Никшић, Јуре Наглић и други.

Кад је у августу 1942. Павелићева хрватска војска кренула из свих својих седам дивизијских подручја да сломи четничку устаничку моћ и та акција у самом зачетку потпуно пропала, на КПХ је пала главна улога спашавања части хрватског имена и будућности, и спровођења Будаковог хрватског програма у Лици. Вођство КПХ је тада било спремно да делује у два правца: да придобије известан број Срба за себе, а друге Србе који покушавају да се супроставе вољи Партије да побије. По том пакленом и кобном програму, 20.000 Срба Лике биће мобилисано у партизанске редове и у њима погубити животе, а других 10.000 ће партија по кратком поступку усмртити по селима. На Равној Чемерници, највећој испаши Лике, под директним утицајем Хрватске комунистичке партије изгинуће више Срба у четири године рата него што их је изгинуло у целом17. веку у борбама против Турака.

Тако је Партија последње месеце 1941. провела у врбовању Срба у партијске редове при чему им је ишла на руку јака предратна пропаганда југословенске идеје у овим крајевима. Они су се Србима ових крајева представљали као спасиоци “Велике југословенске идеје”, протежери “братства и јединства југословенских народа”, што је код многих неупућених Срба “палило”. У општој пометњи и забуни Срби Лике нису имали времена да мисле и да проверавају да ли је све оно што се чује и говори тачно и добро за њих. На први поглед њима је изгледало све добро. Њима је била потребна свака ма и најмања помоћ било са које стране у борби за заштиту од смрти у разним безданкама Лике као што су биле Јањча, Јадовно, Тучић, Боричевачка јама и друге. Наравно, у врбовању Срба Партија је највише пажње посветила одрођеним лицемерцима и опортунистима, којих у свакој људској заједници  има, као што су били Ђоко Јованић, Милан Жежељ, Раде Жигић, раде Кончар, Станиша Опсеница, Милан Шијуан, Гојко Половина, Ђуро Станковић и други. Такви криминални изузеци су за Партију представљали мост преко којег је она могла да се инфилтрира у друштво Срба ових крајева и да га разори.

Тада је на северној граници Лике формирана Прва бригада Хрватске коју су сачињавала четири батаљона и то: Први батаљон формиран од Срба Лапачког среза; Други батаљон формиран од Срба Удбинског и Госпићког среза; Трећи батаљон формиран од Срба Војнићског среза и Четврти батаљон формиран од Срба Глинског и Петрињског среза. Партија је овом Првом батаљону дала име Хрвата Марка Орешковића, једног светског луталице који за време рата није испалио ни једног метка против окупатора и усташа и погинуо је од четника кад је почео на исте да пуца. Тако у овој бригади у којој није било ни једног Хрвата, њен Први батаљон је носио хрватско име. Чим је увидела могућност да од Срба образује партизанске јединице и да им даје хрватска имена, КПХ је почела са процесом стварања својих јединица у Лици искључиво од Срба. У јулу 1942. формирана је Прва бригада а половином августа и Друга. У ову другу бригаду ушли су безмало сви насилно и преваром мобилисани Срби, који су у јулу и августу 1941. учествовали у четничком устанку против усташа и окупатора. Партија је то урадила из два разлога: (1) да може касније да каже да су ти људи били они устаници који су подизали устанак у јулу 1941, и (2) да би тако сакупљене под својом руком могла једноставније да их ликвидира у договору с усташама. Партија овим Србима није могла да верује па је Бригада послана у нападе на усташе у Перушићу и околним местима који су о свему били обавештени и чекали спремни… У наредби Бригади је речено да су усташе заведени Хрвати који ће се предати чим борба почне. Међутим, том преваром 700 Срба ове бригаде је избачено из строја у овим борбама, а ни један од усташа није прешао партизанима. Тако је погубило животе 700 Срба, а Перушић је и даље остао у рукама усташа, јер Партији није ни био циљ да га заузме. Тада је Блажевић наредио нову мобилизацију Срба по Лици да би се попунили изгинули партизани. Међутим, у бригади је остало још живих Срба из четничког устанка 1941, па је Главни Штаб (ГШ) хрватске, у споразуму са усташама у Удбини одлучио да ова бригада изврши напад на Удбинско усташко упориште које је у то време важило као најјаче у Лици. У овом новом режираном нападу изгинуло је 800 Срба Друге бригаде, а Удбина остала у усташким рукама, како је било предвиђено договором између ГШ Хрватске (партизанског) и усташке команде. После овог другог масакра Блажевић је наредио нову мобилизацију Срба Лике и тако је плански процес уништавања Срба Лике настављен у недоглед.

Трећа бригада је формирана почетком септембра 1942. и њена прва борба је била против четника у радучу 25/26 септембра. У вези са овом борбом ГШ Хрватске је послао овој бригади похвалницу истичући да је “доказала да има све услове да постане једна од најбољих бригада Хрватске”, и ако ни у овој бригади није било ни једног Хрвата.

Пошто се сада ГШ хрватске осећао много сигурнији у свом раду почео је да наређује слање ових бригада из једне борбе у другу против четника. Овај се развијао као један непрекидни ланац и партизанске јединице из ове три бригаде су нападале четничка упоришта једно за другим редом: у Радучу, Грачацу, Вучипољу, Црној Власти, Врховинама, Жалозници, Дољанима, Шкарама, Подуму, Главацима, Дренову Кланцу и Брлогу. Често, у предасима између борби ГШ Хрватске је слао ове бригаде да лутају у растреситим редовима по српским крајевима, од једног до другог села, и да тако стварају утисак на српско становништво да партизанска сила броји хиљаде – као да је све отишло у партизане. Главном штабу Хрвтске је био потребан овај утисак ради лакшег организовања позадинске грађанске власти, преко које ће се одржавати контрола на сеоским српским становништвом, што је био главни циљ КПХ.

Међутим, ни са овим подлим и злонамерним маневрисањем код Друге бригаде није сломљен српски дух и многи борци су постављали старешинама питања која је Партија сматрала непожељним. Тада је ГШ наредио да ова бригада изврши напад на Немце у утврђеном Босанском Новом. Напад је наређен за подне и укопани Немци су могли да виде прилазеће партизане још у даљини као на свом длану и да их онда убитачном ватром из митраљеза побију што је у ствари било по жељи ГШ Хрватске. Од 1.800 Срба у Другој бригади, после напада вратило се у базу у Лику само 300 живих. И наново, као да се ништа није десило, Блажевић је наредио нову мобилизацију Срба по Лици да се надокнаде изгубљени борци, па је ова планска, подла замисао за затирање Срба личила на машину за млевење меса, као што се некад казало за битку на Вердену.

Док је слање ових бригада у нападе на усташе и Немце имало главни циљ уништавање Срба Лике, дотле је упућивање ових јединица у нападе на четнике имало другу сврху. За КПХ и ГШ Хрватске било је важно да четници убију што више ових Срба и да тако Партија има очигледну основу којој ће да развија мржњу против четника код српских фамилија чији су чланови изгинули у борбама са четницима. Ово је био један од најпрљавијих и најнељудскијих метода које је Комунистичка партија у Лици примењивала за распиривање мржње међу браћом Србима. У исто време то је за Србе постао најтрагичнији угарак у братоубилачкој борби коју је КПХ распаљивала у пожар. У срца многих мајки око Коренице и других српских места по Лици, одакле је било мобилисано мноштво Срба у партизане, усађена је мржња према четницима до те мере коју није могуће истиснути до смрти. То је у ствари, онај најстрашнији део трагедије који је произашао из борби Срба против Срба у прошлом рату.

У новембру 1942. оформљена је Шеста хрватска партизанска дивизија у којој, као и у формираним бригадама, није било ни једног Хрвата осим командног особља. Дивизија је, формирана из чисто политичких разлога, као што су формиране све веће војне јединице у герилском ратовању. Главне борбе које ће ова јединица водити биће против четника и њиховог утицаја на српски народ у овим крајевима. За команданта Шесте дивизије постављен је Хрват Срећко Манола. Тада је Блажевић прпоручио ГШ Хрватске да се мобилише 500 нових Срба и формира Ударни батаљон при Шестој дивизији, што је учињено. Мобилисано је нешто преко 500 нових Срба и цео месец децембар ова група је тренирана за специјалне задатке. Тај несрећни Ударни батаљон цео је изгинуо у нападу на четнике у Грачацу 13/14 јануара 1943.

У исто време, док је ГШ Хрватске отпослао све партизанске јединице у операције  даље од Удбине, он је у исто време обавестио усташе у Удбини да је терен у околини “чист”, па су крвожедне усташе изишле из Удбине у српска села Висућ, Јошани и Пећани и поклале 900 Срба, жена, деце и стараца. Тако је КПХ у једном кратком периоду нешто више од два месеца, успела да ликвидира, усмрти, преко 6.000 Срба Лике.

Од почетка формирања партизанских војних јединица, од августа 1942. до фебруара 1943, људство у њима је подпуно обновљено, јер су дотадашњи борци ових јединица, који су сви били Срби, изгинули. То ј ебило прво потпуно обнављање ових личких партизанских јединица и таквих ће бити још три пре него што се рат заврши…

Кад су једном успели да формирају војне борачке и позадинске јединице и мобилисали скоро све способне мушке снаге Лике, Партија је изишла отворено пред ове јединице са изјавом без страха и устезања: “Ми морамо сада да усмеримо свеукупне напоре наше снаге у стварање и учвршћивање нове власти”. Са овим се пропагандни мехур напуњен лажима и обмањивачким паролама о борби против окупатора и усташа, и о заштити народа, одједном распрснуо и пред очима српског народа Лике блеснула гола и сува истина. У ствари, народу је тиме речено:

“Одузето ти је, народе, животно оруђе одбране, душу смо ти узели и ми ћемо сада на твојим мукама и преко твоје крви и гробова зидати “нашу власт”“. Трагична ствар у свему томе је и то што су неки Срби у овом процесу одиграли исто толико прљаву улогу колико и Хрвати, усташе и комунисти. Тако, кад је Влади Поповићу, који је, у јеку усташких покоља, као стари комуниста живео заједно са Хебрангом у Загребу свега неколико врата од Павелићевог усташког двора, у пролазу кроз Тоболић поднет извештај о војнополитичкој ситуацији у партизанским јединицама у том крају и речено да се тог момента две чете налазе на путу да нападну усташе, а једна четнике, он је љутито рекао: “Видим да не схватате прави циљ наше борбе. Усмерили сте две чете према усташама, а према нашем највећем  непријатељу – четницима само једну чету”. Кад му је командно партизанско особље почело да објашњава да усташе упадају у села и кољу и пљачкају, а да четници то не раде, Поповић је љутито рекао: “Ми од вас тражимо појачану активност против четника јер њих морамо у зачетку уништити. Кад то једном постигнемо више од пола наше битке биће добивено”.

Блажевићу је дуго времена сметало што се Шеста дивизија зове хрватском јединицом, што њом командује Хрват Срећко Манола, и што је у саставу хрватског корпуса коме су на челу Хрвати Гошњак и Хољевац, и што је под директном командом Хрватског Главног Штаба, а да у дивизији нема не само ни једне чисто хрватске јединице него да у дивизији нема ни једног Хрвата борца. Зато је Блажевић предложио Главном Штабу да се одмах покуша формирање једна чисто хрватске јединице и препоручио чак и њено име “Матија Губец”. Главни Штаб се сложио с Блажевићевом идејом па је уз велике тешкоће нађено нешо Хрвата и формиран батаљон “Матија Губец”. Међутим, у првом борбеном додиру с усташама на Отешу, овај батаљон је цео прешао на усташку страну, па је мобилисана група личких Срба од којих је поново формиран батаљон “Матија Губец”. Опет на Блажевићево инсистирање овој групи прикључена је једна партизанска чета из Далмације “Плави Јадран” у којој је било више Италијана него Хрвата. Међутим, скоро сви Хрвати из ове групе, тзв. Плавог Јадрана, су се у првој борби разбежали па је Главни Штаб тада наредио да се остатак људи из ове чете не шаље више у борбу него да се пошаље по српским селима да певају шартизанске песме. Тако је тзв. батаљон “Матија Губец” остао састављен искључиво од Срба. Ово је било већ лето 1943, већ две године рата, а КПХ није имала формирану ни једну чисто хрватску јединицу.

Међутим, док је Г Ш Хрватске маневрисао којекуда са Шестом дивизијом, дешавало се нешто што је Партију много забрињавало. До лета 1943. из Шесте партизанске дивизије је побегло у четнике 1.800 партизана док ни један четник за све то време није побегао у супротном правцу. Дешавало се и да су целе чете партизана заједно с командиром пребегавале не четничку страну, као што је био случај са партизанском четом којој је командовао партизански поручник Милош Пупавац.

Двадесетог октобра 1943. штаб Шесте дивизије је добио наређење од Г Ш да “у највећој тајности” изврши све припреме за један дужи марш. Шестог новембра, надомак невремена и предзнака оштре зиме, почела је Шеста дивизија КАЗНЕНИ МАРШ према Србији, а већ 8/9 новембра она је била затрпана снегом и покрет обустављен, јер је знатан број људи изгубио животе у белој смрти смрзавањем.

Касније Дивизија ће наставити бесмислени и бесциљни казнени марш преко Босне, Херцеговине, Црне Горе, и за Србију, идући увек преко и кроз српска села у којима их је српски народ хранио и облачио. Чим је стигла у Србију Дивизију је стигла Брозова директива од 28. августа 1944. која је гласила: “Крварење и губљење времена око неког утврђеног окупаторског градића није рентабилно. За нас је важно добити позицију на терену. Сада је битно овладати стратегијском гредом Рудник-Сувобор-Соколска Планина-Цер, из разлога: разбијање основних четничких снага и стварање услова за нове мобилизације”. Са овом Брозовом директивом Шеста Дивизија је започела борбу против четника по Србији не дирајући Немце. Циљ Партије је био да се освети Дражиној Србији за раније велике поразе и да покупи војнички необучену омладину-дечаке и пошаље на Сремски фронт против Немаца да тамо листом изгине.

Тринаестог октобра 1944. Дивизија је дошла у додир с руским трупама и иза њиних леђа без једног испаљеног метка 20. октобра ушла у Београд. Обновљена насилно мобилисаним Србима из Србије Дивизија је бачена против Немаца у Срему, где је само у једној ноћи, у једном малом селу Радници, изгубила у борби против немачких тенкова 500 младих Срба. На Сремском фронту су изгубили животе остаци личких Срба, који су пошли с Дивизијом на казнени марш и остало је живих само неколико бораца уз око 70 чланова командног хрватског особља. Цела ствар је била намештена са Сремским фронтом да се Дивизија очисти од Срба и да се у њу мобилишу Хрвати (усташе и домобрани), Фолксдојчери, Мађари, и друге мањине, које су на све могуће начине тражиле излаз да се сачувају од очигледно заслужене казне за криминал који су починили према Србима током четири године рата. Тако је кроз Шесту партизанску (пролетерску) хрватску дивизију остало без живота укупно око 20.000 Срба Личана, партизанских бораца. Заменили су их у Дивизији они који су све време рата стајали чврсто уз окупатора.

Партија је формирала Шесту дивизију да би преко ње одвела из српског завичаја млади српски свет и тако му прекинула онај први животни сок којег су усисали у патријахалном животу своје уже српске заједнице. Једном одведени из Лике комунисти су овом младом свету, гладном, уморном и у страху, могли лако да накалеме нове изопачене идеје о породици, друштву и држави, у чему су прилично успели.

Шеста личка дивизија је више маршевала него што се борила. Њена маршевска линија је много дужа од чувене Маоцетунгове, која је ушла у историју као најдужа коју је иједна војска дотад учинила. Кад се маршевској линији Шесте дивизије , замршеној као паукова мрежа у испрекиданим различитим правцима кретања, нашао крај у Загребу, резултат је био ужасно поражавајући. Није било оних хиљада Срба са којима је ова дивизија три пута из основе попуњавана, па је и на овоме конкретном примеру посведоћен усташко-комунистички план за уништење Срба.

Дивизија је стигла у Загреб с бројним стањем од око 8.000 људи, жалост и бол су достигли врхунац кад су лчке српске мајке дошле у Загреб да потраже своје синове који су напустили Лику са Шестом дивизијом. Са изразом грча и бола на лицима уплашене, гладне и уморне оне су ишле од групе до групе и ни једна није нашла своје дете. Уместо њих, оне су сусреле туђу војску која је говорила туђим језицима које ове убоге  српске личке мајке нису разумеле. Ти туђи војници нису схватили зашто их ове убоге жене са црним убрадачама загледају и шта траже. Па да су чак и говорили исти језик шта би ова нова војска у Дивизији која се до јуче борила у редовима Павелића и Немаца могла да каже овим несрећними изнемоглим српским женама. Шта су ови туђи војници могли да знаду шта се дешава у српским селима Могорићу, Павловцу, Липову Пољу, Дивоселу, Крбавици, Суваји, Бубњу, Доњем Лапцу, Великој и Малој Попини и Брувну и како су она током рата страдала ? Ти туђи војници нису могли да разумеју зашто се ове старице по неколико пута враћају и загледају сваког од њих, и зашто усмерују очи у даљину не би ли још неки војник однекуд дошао, са надом сваке од њих да ће то можда, бити њен син, њена највећа животна радост и нада.

Данас кад неко прође личким путем и погледа у неку недовршену кућу, из ње ће са страхом провири неко старо чељаде. То је она личка старост које је решена да у Лици доживи уклети живот и да на убогом личком тлу остави своје кости. Ту живе телом које је дубоким кореном урасло у овај камени крш и душом и срцем умотаним у непреболни бол. Кад њих нестане, исчезнуће последњи живи сведок најстрашније трагедије која се икад игде десила. На овој трагедији КПХ ће сазидати спасење за Хрвате и сачуваћеих од сваке судске одговорности за скоро милион покланих Срба. Срби лике неће више бити Срби него “православци”, док касније не постану хрватски православци и још касније Хрвати као што су постали хиљаде оних Срба што су насилно покрштени за време Марије Терезије.

У знак захвалности за хиљаде српских добровољаца које је у Првом светском рату дао Коренички срез, Краљ Александар је подигао у Кореници гимназију и болницу. За још више хиљада Срба бораца, које је Коренички срез дао Шестој партизанској дивизији, Комунистичка партија Хрватске је српској Кореници дала хрватско име “Титова Кореница” и усред ње подигла споменик светској скитници, Марку Орешковићу.

У тридесет година по завршетку рата доћи ће у српску Кореницу и Лику Јаков Блажевић да у својим говоима потсећа народ овог краја на “Устанак народа Хрватске”, без да икад помене оне безбројне гробове личких Срба посађене од Коренице па преко Босне, Херцеговине, Црне Горе, Србије и до Загреба. Никад том народу још досад није реко да је оно што се данас види уЛици резултат и крај једне крваве српске личке одисеје.

Ето, где су лички Срби.

Никола Плећаш
Американски Србобран 15. Мај 1985

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: