Објављено од стране: ИстиноЉубље | 30. маја 2015.

ВИЂЕЊЕ МОНАХИЊЕ ЕВПРАКСИЈЕ

Вести са Грачаничке страже: Субота, 30.5.2015.г… Ишчекујемо, најављена од богобораца са бране Ровни, искушења код Грачанице, за сада их још увек нема… Сутра је Велики Свето-Тројични празник, Литургија у Грачаници, као и обично, у 9. часова (такође и у понедељак и уторак).

IMG_0562 IMG_0569IMG_0558

Испред Патријаршије отпевасмо на данашње задушнице последње опомене заблуделим епископима који не престају да руше мир, учење и поредак наше Светосавске Цркве. После завршеног овог цркво-разградитељног Сабора… од сада, класично, настављамо наше молитвене опоменице само једном месечно, сваке прве суботе у месецу од 12(13) до 14 часова. 

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

ВИЂЕЊЕ МОНАХИЊЕ ЕВПРАКСИЈЕ

0_143x215_images_stories_frontpage_Krst

 

Године 1900. поче своје казивање монахиња Евпраксија једне од оних страшних ноћи, када сам бдила крај постеље мога блаженог, тешко болесног мужа, мене савлада лак сан, и у сну видех како настаде велики земљотрес, и ја као од страха изаћох из куће наше да се тобож спасем. Али, стадох зарањена када видех да светли сав Калимнос од живе светлости. Тада погледавши к небу, ја видех где се делимично отвори небо, појавише се врата од Истока ка Западу, и кроз та врата угледах неизрециву светлост која је долазила од многих упаљених светиљки. Запањена тим виђењем, ја у том угледах где се кроз та врата помаља велики Крст, тамне боје, од ораховине. Крст су пратили Анђели, певајући небеске песме, а неки су од њих кадионицима кадили, да кађењем омиомире атмосферу. При томе, ја сам се трудила да пажљиво посматрам то чудесно збивање, јер ми се хтело да дознам у ком се правцу креће поворка. На крају приметих да се креће ка месту где сам ја стајала. Крст, пак тихо и лагано, пође и заустави се над мојом главом. Према његовој величини учини ми се врло лак. Затим, пошто сам се окренула, целивах његово подножје, промуцах прикладне тропаре Часноме Крсту које нисам баш добро знала. Онда Крст, одмакнувши се мало, стаде у ваздуху. Тада видех из близине Христа живога, распетог, са трновим венцем на глави. С десна и лева од Крста видех многе од Светих тј. Часног Претечу, Светог Николаја, Свету Екатерину, која ношаше круну на глави, Свету Калиопу, Марију Магдалину, Саломију, Свету Варвару и друге…

Затим Анђео принесе Христу венац од неувенљивих, белих цветова, а Он га, пришавши ми ближе, стави на моју главу. Не верујући просто томе, ја скрушено рекох Распетоме: „Да, Господе, тај венац је врло диван, али ја имам свој. Он пак, у одговору на то рече ми, осмехујући се: „Венац који имаш, кроз неки дан узећу ти га“. После тога показа ми и светао прстен и рече: „Узми овај прстен и стави га на свој прст за обручење“. Све то као неочекивано, веома ме зачуди. Али ја, схвативши смисао тога, рекох Христу: „Жалим Господе, за ово што видим, но ја сам већ удата“. А Он ми у одговор рече: „Венац који имаш и тај прстен који носиш Ја сам ти дао и сада ти то узимам. Погледај да видиш шта ће се десити са прстеном који носиш“. Погледавши прстен, видех да се топи и ишчезава. „Зато сада стави, рече ми, Христос, на прст овај прстен који ти пружам“. Ја са задовољством примих прстен, али не кријем истину да зажалих што изгубих свој. На крају, пошто ми Господ рече да је немогуће да носим два прстена, ја се осетих принуђена да примим нови прстен, и Христос ми га стави на прст.

Размотривши са пажњом овај прстен, видех га у виду златног круга који окружује чврсто мој прст, и на њему причвршћен драги камен на којем беше нацртана котва, која својим савијеним крајем пробада змију крај гуше и држи је зубима. Дивећи се сјају и уметности са којим беше израђен прстен, ја упитах Христа за вредност прстена. „Тај прстен, рече Господ, на земљи је од непроценљиве вредности; само је на небесима позната његова вредност. Прстен који обухвата твој прст, претставља благодат Моју, која те уз помоћ Светитеља, које треба да призиваш, штити и чува од свакога зла. Камен на прстену означава непоколебљиву веру, коју треба да имаш у Мене. А котва, која устима држи змију за врат, јесте Вечнодјева Мати Моја, која, кад положиш своју наду на Њу као котву и топло Је призиваш, знај да ће Она у току читаве твоје борбе против непријатеља тако држати њихову змију, да ти не нанесе духовну смрт. Знаш ли да си предодређена да се бориш против ђавола?“ – Не – одговорих Му. – „Знај, дакле, Ја ћу узети мужа твога, а ти ћеш бити монахиња. Ево сада постајеш великосхимница“. Рекавши то, Господ одмах даде знак те Свети око Њега почеше са умиљењем певати милозвучније. Затим Господу дадоше маказе. Ја, пак, начинивши три метанија, сагнух главу пред Њим, а Он, постригавши косу моју, назва ме Евпраксија, и власи моје даде једноме од присутних Светитеља. После тога, Господ ми обуче бели хитон (хаљину), који, кад закопчах око врата, одмах увидех да сам била потпуно нага и боса, и Господ ми даде само тај хитон који покриваше тело моје. Затим, пошто ми даде свећу и бројанице, Господ дозва по имену напред споменуте Светитеље да ме они ухвате за руке и воде ме у круг око часног Крста.

После тога стадох поново пред Распетим, који ми рече: „Евпраксија, нека ти је знано да ћеш ићи у велику борбу и да ћеш се борити против великих искушења. Али немој очајавати, нити се и најмање бојати, јер прстен ти се даде зато да, имајући на уму оно што је на њему означено, стојиш у вери и љубави Мојој чврсто, да на њој као на наковњу ударајући Мати Моја главу змије (тј. ђавола), спречава његове силовите нападе против тебе“. Ја, међутим, захваћена страхом, молих Христа, ако је могуће ,да ми олакша борбу. Но Он ми одговори: „Могуће је, дакле, али према борби биће и награда. Немој заборављати да је могуће све ономе који верује, и довољна ти је благодат Моја“. Рекавши то, Господ даде знак да ме обаспу златним лишћем. На крају ми честиташе Светитељи који су били око Њега, пожелевши ми да се покажем као победница ђавола. Онда се ја поклоних Христу. А Он благословивши ме знаком Крста, врати се на небо са свом Својом пратњом у песмама и химнама.

Није од тада прошло много дана, и ја, сходно наговештају Спаситељевом, изгубих мога блаженог мужа, коме тада беше 22 године, док сам ја имала тада 19 година. Али, било због моје урођене љубави према моме мужу, или од мога нехата, или од олаког схватања оне тајне мога пострижења и оне заповести Спаситељеве, мене прерана смрт мога мужа, врло ожалости, и то утолико више што његове моралне особине беху заиста неупоредиве. Моја велика жалост ме сасвим сломи, и због тога се тешко разболех. Седам месеци после превремене смрти мога мужа, лекари изјавише да је и мени смрт неизбежна. Последњих дана мога живота, скоро цео један месец, уопште нисам видела, а много сам бунцала, што је долазило од разговора са душама умрлих познаника и сродника.

На крају, чим из наше куће изађе свештеник, који мс је тада други пут причестио Пречистим Тајнама, ја видех где у нашу кућу уђе неки крупан младић са крилима и прекрасним ликом, носећи светло оружје и о бедрима својим златан појас, о којем је висила велика сабља у виду тестере, чија се ручица блистала. Кад га видех како улази осмехујући се и са великом благонаклоношћу, ја га дочеках и примих, и подигнувши се, седох у кревет. Младић, пак, подигавши се мало од земље, стаде у ваздуху. У мећувремену, ја обукох свој огртач и опет легох. Тада тај младић, крупног раста но пријатног и кротког изгледа, тихо се приближи и стаде ми лагано једном ногом својом на моја колена а другом на груди и рече ми: „да кажеш твојој мајци да ти обуче најлепшу хаљину … Да ти стави и прстен на руку, зато што треба да те приведем на суд“.

Ово испричах мојој неутешној мајци; она разумеде да је то предзнак моје смрти; одмах уради све то и положи ме у кревет. После тога нареди ми Архангел (тако ми рече да се зове): „Кажи сво|ој мајци да те положи тако, да гледаш на Исток“. Моја мајка прво не хтеде, али кад јрј рекох да тако заповеда Архангел, она пристаде и положи ме тако. Тада Арханђео поново стаде изнад мене, као и први пут, – јер тиме ми показа начин на који узима душе, – па ми рече: „Не бој се јер ти сада нећеш умрети“. Истовремено видех младиће где радосно стоје око мог кревета, а код врата видех човечуљка са црвеном косом, који беше сличан медведу и имаше врло велику главу. Пошто ми он приђе ја се уплаших. Али ме младићи храбрише, говорећи: „Не бој се! Ми нарочито дођосмо да те пратимо“. Тада, Анђео, ставши и опет као пре, узиђе изнад мене .закрсти ме три пута, и рече: „Душо, изиђи из тела“! Истовремено са тим речима осетих неки предмет како излажаше из груди мојих, хотећи да изиђе кроз уста. У томе схватих да изиђох из својих уста у облику голуба, који узлете на руку Арханђелову, а овај ме вешто стави у своје наручје. Окренувши се из наручја видех моје тело мртво, уста полуотворена, а моју мајку и оца где кукају.

Затим Арханђео, изишавши из наше куће, држећи ме као што рекох, уђе у једну велику кућу у истом нашем граду, где видех лево и десно многе велике и лепе собе. Такође видех и младиће одевене у бело и то са радосним лицем, где пролазе широким ходницима у реду и без најмањега шума, и са крајњом тишином излазе и улазе из соба. Ово гледах налазећи се у једној од тих соба, у којој Арханђео, пошто уђе и узе ме из наручја, преобрази ме у мој човечији облик. Видех себе обучену у хитон мој,е духовне хиротоније (пострига). Такође имадох на руци и онај прстен Распетога. Арханђео ми заповеди да останем у тој соби док се он не врати, но, чим он отиде уђоше неки младићи који, пошто ме видеше, а особито кад видеше прстен на руци, намигнуше један на другога и запиташе ме како се зовем, и записаше у књигу моје име „Атина Алахизи“. (Тако беше моје име пре монашења).

Када они отидоше, дође Арханђео и узевши ме за руку, па преобразивши ме опет на чудесан начин у голуба, стави ме у наручје и изиђе из поменуте куће. Онда прелажаше брда и шуме бескрајне, зато што је требало, како ми он рече, да изиђемо на врло виооку гору, и да са ње лествицом изиђемо на небо. Када пак изиђосмо на ту високу гору, видех црнце дивљег изгледа, који дугим и црним конопцима вуцијаху из мрачне провалије једну жену, коју познајем и која и сада живи на острву Калимносу, увезану од главе до ногу трулим и окатрањеним конопцем. Она, рече ми Арханђео, скрива један страшан грех и ако га не исповеди снаћи ће је још горе муке.

На тој гори видех споменуте лествице, чији врх залажаше на небеса, и доњи крај њихов не стајаше на земљи, него беше доста одвојен од земље. Не знам од чега су те лествице, боја им беше сива, а степенице уске и на приличном растојању једна од друге. Мене ухвати велики страх, када Арханђео, ставши на прву степеницу, изазва велики потрес. Али, он ме непрестано храбрише. Затим ми рече да гледам унаоколо. Окренувши се на десно доле видех бескрајно црно море, које прављаше велике и дивље таласе. У мору видех људска тела у ужасном стању, витлана и бацана тамо и амо по води, у тешким мукама. Арханђео ми рече да су то фарисеји-лицемери. Доле испод лествица видех један велики део копна (земље) издуженог облика, на којем стајаху црни и страшни демони са дугим копљима, трудећи се да ме закаче и зграбе. Затим, док Арханђео настављаше да узлази уз лествице, које имађаху четрдесет степеница, видех и друге демоне да нас прате у ваздуху, безбројни по мноштву, вичући и тражећи да ме Арханђео преда њима. Али он, вадећи непрекидно новце из неке торбице, која му висијаше о рамену, раздаваше их и брзо настављаше са узлажењем. А они следујући за нама, показиваху записе мојих грехова.

Затим се окренух на горе да видим да ли стигосмо до жељенога Неба, и видех да се лествица протеже у бескрај, а кроз њу, као кроз завесу видех троја небеса. Прво небо имађаше плаву боју, друго белу са неким ситним облачићима, а треће, узвишеније од прва два, потпуно светло и налик на злато.

На крају када стигосмо, нађосмо се пред великим и веома високим зидом, на којем беше нека велика затворена капија од мермера. Када стигосмо, Арханћео покрену једну велику полугу гурнувши је у једну четвртасту рупу, и отвори капију. Пре него што уђосмо ,видех и другу лествицу али широку. За њу запитах Арханђела, а он ми рече да је то широки пут који води у пропаст. Окренух се надоле да видим земљу, али ништа друго не видех осим велики хаос и то мрачан. И за тај ужасни призор упитах Арханђела, и он ми рече: „Све што створи Бог, беше врло добро, али ти људи потчинивши се греху тј. смрти, подчинише њој заједно са вама и сву природу, која уздишући очекује своје ослобођење“. И то рекавши извади ме из наручја, и опет ме чудесно преобрази у моју људску природу. Но сада ја имадох сиромашну одећу и бејах боса. Пошто пак уђосмо унутра, иђасмо веома лако по густој невенљивој трави. Замолих тада Анђела да ме не враћа на земљу. „То је немогуће, одговори ми он, зато што време твога неповратног боравка у небеском Сиону још није дошло“.

Докле ми он то говораше, окренух се на лево и видех једнога огромног човека и врло озбиљног претећег изгледа који стајаше и имађаше пред собом велику књигу отворену. Ја се уплаших од њега но он храбрећи ме рече ми: „Атина, не бој се!“ Бог ми је са циљем дао овај изглед. (Мислим да ми рече да је он Адам). У овој књизи коју видиш записују се имена и дела оних који улазе у нови Сион“. Утом видех десно од мене и једног младића, познатог ми суграђанина по имену Михаила, који сеђаше на предивноме коњу. Срдачно га поздравих и радујући се запитах га да дознам разлог тако велике части коју има. „Како се не сећаш да сам био жртва за истину бранећи правду“. И стварно овај младић је био убијен зато што је заступао истину и своје ближње.

После тога, пођох са Арханђелом мало напред и стигосмо пред другу капију изванредног сјаја и светлости. Беше она украшена од горе до доле разним драгим камењем. Но међу њима су се разликовали неки каменови далеко већи и драгоценији, и беше их дванаест по броју. Из њих излажаше најживља светлост. У сваком пак углу бејаху крстови неизрециве лепоте. Зид наоколо беше златан и светљаше као сунце. О капије беху обешена три кључа: један златан, други гвоздени и трећи дрвени. Арханђео, отворивши оним златним кључем капију, рече ми: „Овим златним кључем ову капију отварају богати, овим гвозденим праведни, а овим дрвеним сиромашни“.

У први мах, кад уђосмо и видех онај неизрециви призор у свој његовој надприродној лепоти, с једне стране, и с друге стране, моју бедност, стадох у недоумици и не усуђивах се да учиним ни један корак напред. Одбијала сам да газим по бескрајним златним ћилимима неизрециве лепоте и красоте. О, какав сјајан призор! О, какав изванредан изглед чудесне лепоте и новог бескрајног живота. „Немој се снебивати, рече ми Арханђео. Иди сиротице слободно, јер је сва та добра припремио Господ за сва она срца која делатно приморавају себе да љубе Господа и непрекидно га траже. Она ће живети у векове векова. Но гле долази нам у сусрет благородна Марија, која је одређена да те прихвати и приведе да прођеш кроз нови Сион, и видиш вечну славу и блаженства. Препоручујем ти поново да добро урежеш у уму свом све што видиш, јер је потребно да то попричаш онима у свету, да знају да је Христос и данас и јуче исти и довека“.

Видех, браћо моја, светлост толико различиту од светлости, која осветљава нашу жалосну водену земну лопту, колико се разликује светлост дана од мрака дубоке беззвездане ноћи. Чудесно беше то да се очи моје навикоше на то, и не осећах ни најмању сметњу. Напротив, веома сам желела да посматрам ту светлост ненасито. А свуда се ширио неизрециви мир. Видевши све то, осетих се као обухваћена и изнутра и споља живим духом, неизмерљивом радошћу и весељем.

Ово небо о коме је реч, и ова светлост, која је стварно припремљена праведницима, уколико иђасмо ми напред постајаше све живља и умилнија. Ја удисах непрестано и бејах са неизрецивом жељом да захватим онај неизрециви миомир, јер ми беше горка та помисао да ћу мало после бити лишена свега тога, вративши се на многотужну земљу.

Идући тако са Маријом и гледајући са дивљењем будућу и непрестајућу насладу праведних, нађох се пред Часним Крстом, који беше сличан ономе, о којем сам вам рекла у почетку овог мог казивања. Опет видех Христа на њему распетог, не мртвог, него живог. На часној глави Његовој беше трнов венац, а око бедара најчистије, и као снег бело платно. Покрај Крста, који блисташе јаче од сунца, видех лествицу и трску. Пред тим величанственим призором свепобедног противдемонског оружја, мене ухвати страх, јер онога тренутка сматрах себе као једину криву за Његово неправедно распеће на Крсту. Али Марија, која беше сва одушевљена и показиваше живе знаке духовне радости и срдачне устрепталости, рече ми: „Гле, ништавни човече, неисцрпни тајанствени извор, из којег као из преизобилног потока тече сво пребогато вечно уживање новог Сиона! Гле, дрво Живота засађено од почетка усред Раја и предодређено да излечи рану непослушности, рану праоца, који је презрео ово Дрво најсавршеније љубави и пригрлио дрво безумног равнобоштва (тј. изједначења себе с Богом) и сујетног самољубља и егоизма. Тако гледан, Спаситељ не виси, него имајући раширене руке, задржава ваздушну обест демону до времена када ће ђаво, који нас вара, бити бачен у језеро огњено и сумпорно и бити мучен кроз све векове векова. Тако, Спаситељ узима грехе света, и сви који верују у Њега и избављени Њиме од смрти долазе овде и поклањају се Триипостасном Божанству. Јер у овом граду је престо Бога и Сина Његовог. Такође су ту сви који Му служе. Ти, дакле, приђи сада, и поклони се трофеју чулне и духовне природе. Целивај пречисте ноге Његове које сатиру главу змије, такође и то блажено Дрво на коме је уништена смрт“.

Ове пуне живота речи небеске Марије, крајње ме потресоше. И ронећи сузе приђох живототочном Крсту, и начинивши три метанија са љубављу се прострех да целивам ноге Христове. Он пак стиже да пружи руку Своју, коју пољубих са срдачном преданошћу. Позади, иза тог великог Крста, видех и друга два мања.

Затим, идући мало даље, видесмо велики врт са златним земљиштем и златним јабукама, препуним златних, свежих и дивних плодова. У крају врта, поред пута којим ходисмо видех дрво неслично осталим дрветима у врту, које беше слично малој смокви а имађаше лишће зелено и дуго, које висаше на доле. То дрво посматрах радознало, јер беше сродније са дрветима на земљи него са онима у Рају. У том се појави и стаде код тог дрвета прекрасни анђео у белом и рече ми: „Хоћеш да ти узберем да окусиш плод од овог дрвета које се зове Адамово дрво“? Али, пошто назив тог дрвета изазва у мени непријатну успомену ја одбих. Марија пак, схвативши каква је то моја успомена, рече ми: „Не бој се“. И док Марија пође да ми сама узбере, Анђео стиже те ми даде у руке један плод. „Пази сада, рече ми Марија, кад га окусиш видећеш да има способност да да укус било којег плода земаљског, или јела, или пића, које ти хоћеш да преставиш себи у сећању“. И стварно беше тако. Па ипак његов посебни природни укус беше неупоредив.

Мало даље, окренувши се, видех да тече нека блистава златна вода, али неограничена никаквим коритом ,и једну дивну девојку где држи танак штап којим управља водом, која таласајући се тецијаше и чудесно жубораше. И за ово, упитах Марију, која ми рече: „Ова вода коју видиш представља почетак реке Јордана, чији ћеш крај видети кад будеш посетила земаљски Јерусалим“.

Затим, пошавши мало даље, нађосмо се пред изванредно великом зградом са одговарајућим прозорима. Ушавши у њу, видесмо многе редове клупа на којима сеђаше много деце. Сви беху истог узраста до дванаест година и блистаху лицима. Нека од њих читаху, нека разговараху са крајњом безазленошћу и љупкошћу. Заиста оног тренутка схватих јасно смисао искрене љубави. Начин пак њиховог међусобног разговора толико ме очара, да сам пожелела да ненасито гледам ту анђелску децу како разговарају и читају. Но, пошто не могох да разумем којим језиком говоре упитах и за то Марију а она ми рече: „То што чујеш и не разумеш, јесу оне неисказане речи о којима говори апостол Павле, учитељ васионе, у својим посланицама“. Пошто јој рекох да Је не разумем јер никада нисам читала о Павлу, одговори ми: „Када се вратиш на земљу, запитај за њега неког од учитеља у твоме месту и он ће ти објаснити твоју недоумицу. На крају, пошто довољно стојасмо гледајући ненасито оне мале анђеле, ми их поздрависмо и они нам одпоздравише са надприродном благошћу, па одосмо. Идући тим истим путем ми видесмо у реду собе чији зидови имађаху боју неба. Ту запитах Марију да ли ми се дозвољава да уђем и разгледам те собе. „Дозвољава ти се, рече ми она али да запамтиш све што будеш видела“. Отворивши суседну собу ја видох где у средини виси скупоцено кандило које осветљаваше собу благом светлошћу и две монахиње где седе једна наспрам друге. Пошто им главе беху погнуте, видело се да су у молитви. Ја се одмах повукох, затворивши брзо врата, јер ми једна од њих даде знак да изађем. Запитах Марију и она ми рече да су то монахиње које су угодиле Богу подвизавајући се на једноме месту, због чега би угодно Господу да оне молитвено тихују у тој собици обе заједно и моле се, као што видиш, и жању плодове духовног весеља и небеске радости.

После те собе, отворих другу и видех једну жену оденуту у сјајну светлост. Затим отворих трећу, у њој видех мога мужа Андреју, који сеђаше на престолу, а изнад његове главе полијелеј са седам кандила. Чим ме виде он сиђе са престола и поздрави ме благонаклоно. И ја, одпоздравивши га, рекох му да још нисам умрла, и да је моја жеља да останем уз њега. А он ми рече: „Познато ми је да ниси умрла, али да останеш овде за сада је немогуће, јер одређено време твога живљења у свету још није истекло. Постарај се дакле, да у овом остатку твога земаљскога живота покажеш врлински живот и да не ступаш у други брак да би се удостојила обитавати заједно са мном. Ево, припремио сам ти столицу, – при томе показа на једну омању столицу уметнички израђену и блистајући од чистоће. Иначе, ако се удаш, онога дана ћеш ме бацити са мога престола, – при томе ми он истовремено и покретом показа начин пада, и додаде: ти се нећеш удостојити да видиш Рај“! Онда ми строго нареди да се чувам од греха и са срдачношћу подносим искушења, и обећа ми да ће увек бити уза ме, духовно. Он ми то рече, и ја га са поштовањем поздравих, обећавши му да ћу се држати његовог наређења и изиђох.

Затим, отворивши другу собу, нађох се пред мојим познатим суграђанином, који беше умро пре пет година, а звао се Димитрије Христодулу. Пошто се поздрависмо, рекох му о себи. Он ме уведе у једну просторну салу и постави ме пред дванаест младића истог раста, који блистаху већма од сунца и сеђаху на златним престолима. У средини пак те сале беше застрта трпеза савршено спремљена и на њој тањири прекривени, и као да беху постављени за ручак. Ова сала беше осветљена преизобилном светлошћу која улажаше кроз велике прозоре а они, изгледа, беху свагда отворени. Угледавши све то изненада, ја се веома збуних и постидех, и окретох се да изађем. Но Димитрије, чији живот на земљи беше образац врлине, задржа ме; и шта више подстаче ме да приђем и поздравим све њих. Поздравих их и приђох Димитрију, а он ми рече: „То су дванаест Апостола и дошли су да ме посете, и ево, благодарећи даровима моје добре жене, припремио сам им ручак; зато да пренесеш са моје стране благонаклоност и благодарност мојој доброј жени и да јој кажеш да је заборавила да изврши све што је обећала, тог и тог места, тог и тог дана“. Затим ми кроз један балкон показа сјајни пространи врт. У њему видех где се крећу петнаестогодишње девојчице и заливају у њему дрвеће и цвеће. Те девојчице ми рекоше да останом са њима. Објаснивши им да ми је то немогуће, ја се поздравих са њима и са Димитријем, па одох.

Ушавши у другу суседну собу нађох Христодула, Димитријевог брата, који је такође био умро, где седи на неком украшеном престолу и као мало сетан. Пришавши му поздравих га, и испричах му своЈе утиске које сам стекла до овога часа, а особито му рекох за изузетан положај његовога брата. „Брат мој, одговори он, задовољан је из више разлога, а особито што се удостојио да има богобојажљиву жену све што учини за покој душе мога брата, учини то са добром вољом и без гунђања. Док све што за мене чини моја жена, не чини то са добром вољом и захвалношћу. Зато те молим, да јој кажеш да се жалим, јер је потребно: или да ми шаље те дарове са љубављу и без гунђања, па макар били и мање вредности, или да ми не шаље формално много дарова са хладноћом и гунђањем. Обећах му да ћу испунити његову жељу и поздравих га, па изађох и сретох Марију, са којом наставих ход према десној страни.

Видех да ходимо по једном уском бедему, који са сваке стране беше засађен разним мирисним и разно бојним цвећем; као што су: љубичице, каранфили, руже и друго, и све беше неувенљиво. У даљини угледах вртове. На дрвету видех дечија лица неисказане лепоте са крилима. Она, прелетајући по гранама, прослављаху Творца. „Та лица која видиш, рече ми Марија, јесу душе мале деце. И после њиховог одласка из земаљског света држи их Богородица три дана у наручју Своме, док не забораве своју земаљску мајку. После се деца доводе овде“. Утом, прешавши онај уски као што рекох бедем, ми иђасмо, не као пре златним ћилимима, него по простртом зеленилу. Тамо пак мало даље видех једно језеро пуно смрадног муља. У њему се виде нека жена где лежи ничице. Заптиах о њој! Марију, и она ми рече: „То беше монахиња и учини смртни грех а не побрину се да се покаје“. Још у том пределу видех гвоздено дрво. О њему видех о ланцу обешену девојку, а испод ње белога пса, који је стално насртао на њу и страшним уједима задавао јој ране. А она је од бола лудачки јаукала. „Она се мучи тако рече ми Марија, зато што је била монахиња велико схимница, па је то напустила и удала се“.

О таквој монахињи говорио ми је један духовник, када сам први пут чула шта значи монахиња. После тога отворих једну усамљену собу и видех у њој кревет, који уместо душека имађаше пламенове огња који бацаху горе-доле, кревет са човеком и женом, који су на земљи живели у разврату и нису поштовали празнике. Видех даље жену, која лежаше у котлу пуном млаке воде. „Она, рече ми Марија, учини многе грехе и већ је кажњена кључалом водом. Сада се пак умањи њено мучење, јер се удостоји да има сина врло честитог, који поставши свештеник моли се Господу за упокојење своје мајке; и као што видиш услишила се његова молитва“. Видех и другу жену која стајаше на ватри и горећи с ногу запомагаше потресно. „Њен син, рече ми Марија, рђаво од ње васпитан, хоће да се потурчи. Ако дакле он падне у такво зло, овај ће се огањ појачати и гореће цела у пламену.

Видевши све то, ми кренусмо даље по нетрулежној трави и у међувремену видесмо безбројно дрвеће и испред свакога од њих по један шатор. Код врата свакога шатора видесмо човека који седи са ведрим лицем. Нађосмо и једнога усамљенога, где седи на овчијој кожи, и запитасмо га: зашто седи сам и нема ништа као узглавље, за макар мали починак, нити шатор? На то ми он одговори: „Слава Светоме Богу, јер пошто сам грешан, ја ни овога места нисам достојан“. Зна он да ништа друго нема до једино ову кожу, на којој сеђаше , а ње се удостојио зато што је на земљи подарио нешто једном јаднику. „А што се тиче колибе, немам потребе, рече он јер као што видите, небо је близу нас, пуно звезда, и нити има ноћи, нити кише, нити ветра“.

После тога, рече ми Марија, да онде близу има и лествица која низводи ка паклу и кад је нађосмо, пођосмо низ њу да силазимо ка месту вечне осуде. Степеница беше четрнаест, и беху подједнако размакнуте једна од друге. Кад зађосмо у дубоку таму, ја се уплаших и рекох Марији да је требало да узмемо светиљку, но она, држећи ме стално за руку, рече ми: „Ова тама не може бити савладана од пролазне светлости, јер је буквално опипљива рукама“. На крају ми хођасмо по чврстоме тлу. Мени се учини да је доба око вечери ,када Се пале лампе. Она најдоња земља, пустош и страхота, беше неравна и хаотична. Разређена дрвета беху престарела, осушена и готова за горење. Пошто земљиште беше блатно, не налажах места где да станем. Мало пак даље, у једној великој провалији видех да се простире тама гушћа од оне прве и у њој се чујаше вапаји и ужасни јауци. Не усудих се да се приближим провалији, јер се препадох од страха. Овај предео, рече ми Марија назива се ишчезнуће.

Утом видесмо дивље црне демоне, са страховитим лицима и бедном одећом, блатњавом и крвавом. Они удараху у бубњеве веома јако и сулудо. Овај призор ми повећа страх те потрчах да се сакријем иза Марије; она ме мало охрабри, те на демоне гледасмо власно и са презиром. Они нас посматраху мирно и одлажаху у правцу оног ишчезнућа. Затим, пошавши мало напред, нађосмо се у једној удолини, где заставши мало, чусмо шум мора. Продужисмо ка месту тога шума и видесмо, о, страшнога призора! Море од огња, које бучно бацаше валове од пламена на дивљу и окомиту обалу, преплављајући у великој висини ону тмурну атмосферу варничавим димом. На тој обали видесмо војника који нам даде знак и љубазно нас позва да изблиза видимо тај страшни призор. Видесмо да се у кретањима оних огњених таласа преврћу тела људи и жена разнога узраста, и језиво вичу запомажући: „Авај, изгорех!“ И заиста беше страшно то горење.

Тада прекину за мало своје причање монахиња Евпраксија, дубоко уздахнувши, па настави са уздрхталим гласом: „Видех и друге ствари препуне страха у том месту вечите осуде. Али пошто ми сећање на то мучи душу, потребно је да кажем да тада напустисмо ту таму и место вечне, безнадежне осуде, узађосмо уз једне лествице и нађосмо се на ономе путу где претходно видесмо вртове и собе. Како диван беше овај, свуда разливајући се миомир овога напреднога града, новога Сиона! Сада већ чух и Анђеле где певаху крајње савршено са чудесном хармонијом, ону вечну анђелску химну: Свјат, Свјат, Свјат, и остало. Чух само глас, но Анђеле не видех. Учини ми се да беху горе на ономе златном небу, али су се чули као да беху близу нас.

Постле обиђосмо око куле и разгледасмо зидове новога Сиона. Облик града беше четвороугласт и свака његова страна имађаше три капије. На другој страни видех три горе. Једна се зове Изгнанство Адамово, а друга се називаше Гора пророка Илије. Даље ме Марија поведе те се нађосмо пред величанственим двором. Из једног највећег прозора његовог излажаше, као из извора жива и умилна Божанска светлост, која осветљаваше Рај. „Сећаш ли се, рече ми Марија, када смо стајале пред Распетим и када сам ти рекла да Му се поклониш, шта је рекао? У овоме граду је престо Божји и Сина Његовог. Уђимо, дакле, у овај двор, да видиш и поклониш се слави Триипостасног Бога нашег“.

Кад уђосмо, нађосмо се пред једном пространом салом и видех Сведржитеља. Имађаше поглед уздигнут горе, осмехнут, али страшан. Десном ногом Својом стајаше на точку који около имађаше крила. С десне стране Сведржитеља видех Христа, који гледаше Својим кротким и смиреним погледом, са крајњом нежношћу и љубављу. Код леве ноге Сведржитеља видех лава где лежи, са очима из којих севаху варнице, а код десне ноге Спаситељеве другу животињу сличну медведу, која имађаше лице слично човеку. Према левој страни Сведржитеља видех Владичицу Богородицу. Учини ми се сразмерно висока и танка. Ношаше одећу небоплаву са светлећим звездама, а на глави јој беше круна коју држаху Анђели са страхопоштовањем и побожношћу. Видех горе, изнад Оца и Сина и Пресветога Духа у виду голуба, из чијих уста као из неисцрпног извора извираше Божанска светлост, која, као што рекосмо, осветљаваше Рај. Позади, иза Сведржитеља, Спаситеља и Богородице, видех војску Анђела; и то први ред беху са два крила, а други са шест крила. Видевши све ово и много другога што нисам у стању да искажем, ја се укочих од страха и стајах као укопана. Али ме Сведржитељ позва кротким гласом и ја Му приђох. Начиних три земна поклона и целивах Десницу Вишњега, затим сагнувши се на десно да се поклоним Богородици, окретох се и пођох да целивам ноге Спаситеља, али Он ми опет пружи Десницу; и поклонивши се Богородици, повукох се уназад и стадох, чекајући да ми дозволи да изађем. Утом, Анђео донесе једну душу, и за њом иђаше мноштво демона који држаху записе грехова те душе. Видех где се постављају теразије на средину. И на један њихов крај би стављена душа а на други они записи демона; и када требаше да падне одлука, видех Анђеле да се моле са умиљењем да Бог буде милостив, да покрије грехе овој( души којој се суди. На крају, пошто душа би проглашена за невину, видех Анђеле да силазе са горњег неба, и они, помазујући душу са миром које држаху у једној ташни, преобразише је у узраст око тридесет година и одмах је поведоше у горње небо. А демони не пристајући још на ту одлуку удаљише се вичући: „Суд је неправедан“. После, пошто отиде први ред Анђела, опет ме позва Сведржитељ и посаветова да проведем остатак живота по заповестима Његовим.

Пошто, изгледа, истече време мога боравка у новом Сиону, дозва Господ Архангела да ме узме и однесе доле на земљу. Тада запитах Арханђела за Горње небо и да ли би било могуће да изађем горе и видим Славу Божју? Он ми рече да то није могуће, јер се још не удаљих за свагда од земље, али, да би разрешио ту моју недоумицу, Анђео повуче завесу и ја видех светлост још савршенију која излажаше из златних полијелеја. Још видех безбројне хорове Анђела, који удараху у звона веома складно и певаху најхармоничније. Та анђелска хармонична мелодија и хармонично брујање звона одјекиваху после у мојим ушима читаве три године. На крају, пошто, као што рекосмо беше наређено да оставим вечну и неизрециву радост и весеље, ја поздравих небеску Марију и пођох за Арханђелом који крете у правцу златнога града. На путу опет угледасмо велики Крст. Приближивши му се клекох и са сузама целивах пречисте ноге Распетога. Са неизрецивим уздахом испољих бол срца мога, зато што већ остављам светлост и враћам се у сенку смрти. Али срцезналац Сведржитељ, видећи да беше потребно да исцели тај бол душе моје, рече ми: „Немој се жалостити него веруј да ћеш поново доћи у нови Сион, јер име твоје, већ је записано у књигу живота“. И да не бих имала неку сумњу о томе, Он дозва оног огромног човека и он ми стварно показа моје име као живе, записано у поменутој књизи. Због тога, пуна радости, поклоних се Господу и са вољом пођох за Анђелом. Пошто изађосмо из златних врата и пођосмо у правцу мермерних, видех старца обученога у црни огртач, гологлавог са светлим лицем, седе браде, средње висине, крепкога и смелога. Запитах за њега и дознадох да је то Свети Николај, и да је доле на земљи. Јер многи од Светих, а особито Св. Јован Богослов, Свети Григорије и Свети Николај, имају право да по потреби посећују земљу. Други пак Светитељи божанском силом испуњавају благоразумне молбе људи из даљине. Свети Николај ме виде из далека, и осмехну ми се. Ја приђох и целивах му десницу, а он ме благослови и отиде. Пожелех да видим његову собу, но то беше далеко а времена ми не преостајаше. Затим видех и друга два старца боса, око шездесетих година, оденути и они у црне огртаче, и имађаху главе прекривене кукуљама. То су, рече ми Арханђео, Енох и Илија. Њихове собе видех из далека, целивах њихове деснице, и они ме благословише.

Када стигосмо на она врата од мермера и требасмо да изађемо кроз њих, видех Анђела који ношаше једног калуђера и предаде оном огромном човеку, а он га без испитивања ухвати за косу на глави гурнувши га доле, баци га на земљу те ишчезе. Затим са гњевом рече: „Када си неподношљив, иди телесно у пакао“.

После тога Арханђео преобразивши ме обичним начином у голубицу, стави ме у наручје своје. У тренутку се окренух и видех да смо у нашој кући на земљи. Тело пак моје видех да се налази у оном истом стању, у коме сам га оставила пре три дана. А моји су га задржали непогребено, зато што, како ми рече после моја мајка, нека ми вратна жила показиваше знаке живота. У томе ме Арханђео узе из свог наручја и рече ми: душо, уђи у тело. А ја, у знак последње моје захвалности целивах одећу Арханђелову, и кроз уста уђох у тело; и одмах, пробудивши се као из дубоког сна и уздахнувши дубоко, подигох се и седох на постељу.

Када видеше то чудо, мати моја и остали присутни почеше, неки да ме љубе као неког другога Лазара, а неки од њих ми донесоше нешто освежавајуће за пиће. Но ја, пошто бејах гладна, затражих да једем. Када сам потом оздравила, испричала сам многима ово што сам доживела и видела, а тако исто сам испунила и оне поруке браће Христодула.

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: