Објављено од стране: ИстиноЉубље | 7. маја 2015.

Дан упокојења Патријарха Гаврила Дожића

 Вести са грачаничке страже: Четвртак, 7.5.2015.г…  Код Грачанице мирно, завршни радови на брани трају…

Скупштина Ваљева заседа за десетак дана са само једном темом- Проблем брана Ровни

Иако на данашњем састанку представника одборничких група са председником скупштине није тачно одрећен датум седнице која ће се искључиво бавити проблематиком бране Ровни а о којој су одборнике Ваљева информисали својим дописомнаучници Рударско геолошког факултета, ипак се зна да ће седница бити око 20-ог овог месеца. Услов је да се скупи већина потписа одборника скупштине, тј. бар 26 потписа. Директору Колубаре Ровни је речено да позове њихове научнике из Енергопројекта и Грађевинског факултета који су директно интересно повезани са браном Ровни, али да позове и ове наше родољубиве научнике са Рударско геолошког факултета који деценијама већ пишу докторате против овакво штетног решења бране Ровни.

Закључено је да се позове представник Епархије ваљевске а одборник Брадић је инсистирао да то буде баш епископ ваљевски г. Милутин. За заказивање седнице изричито је био г. Михаило Јокић, председник скупштине, иначе из СНС, као и Љубомир Брадић из У.Г. Победа. На лицу места су потписали одборници Победе, као и два независна одборника Зоран Ђурић и Војкан Обућина, потом су спискови отишли на даље потписивање јер су обећали потписати СНС и ДС док социјалисти, који и стоје иза бране Ровни, чекају прво састанак своје одборничке групе. Једино је ЛДП, и вајни „борци“ за истину о брани Ровни, у име њих г-ђа Новаковић, био изричито против, са јефтиним образложењем „да то не би била седница скупштине већ научна трибина“. Одборник Љубомир Брадић је на све ово рекао да скупштина мора да ради у интересу народа и да штити од уништења изрорске питке воде Ваљева као и древни манастир Грачаницу чије потапање се не сме дозволити, а такође поновио захтев да се спроведе скупштинска длука о прикључењу исечене струје манастиру. Председник Јокић је то наредио директору бране да уради одмах, док је се овај вајкао да, наводно, не постоје услови за то. Председник Јокић је потом рекао да ће тражити од њега писмено изјашњење зашто се не поштује одлука Града.

Дакле скупштина Града поводом ургентног проблема довршавања проблематичне бране Ровни биће за десетак дана… Надамо се да ће то уразумити све присутне на једино свима повољно решење: Заштитити уски кањон Сушице мањом контра браном, тзв. загатом, чиме би се спречило понирање, отицање, воде из бране, заштитиле подземне изворске воде од мешања са ујезереном, и, наравно, спасио немањићки манастир од унишења… Дај Боже разума свима и смирења да се добро заволи и на делу испуњава…

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Сећање на дан упокојења…

Патријарх_Гаврило_(Дожић)

ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО

Владика Гаврило (Дожић) је рођен 17. маја 1881. године у Врујцима, у Доњој Морачи у близини манастира Мораче. Његово световно име било је Ђорђе Дожић. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а потом школовање наставио у Београду. Био је једно време искушеник у манастиру Липовцу код Алексинца, а затим у манастиру Сићево. Замонашио се 26. фебруара 1900. у манастиру Сићево код Ниша, сутрадан га је епископ нишки Никанор Ружичић рукоположио у чин јерођакона, а после седам дана у чин јеромонаха.

Године 1905. уписао је Богословски факултет Атинског универзитета, као државни питомац Србије. Дипломирао је 1909, а нешто касније и докторирао на овом факултету. После тога постављен је за секретара српског манастира Хиландара на Светој гори, одатле одлази на место српског представника у Цариградској патријаршији. Ту га затиче избор за митрополита рашко-призренског 1. децембра 1911. године. Свечана хиротонија у епископски чин извршена је 4. децембра 1911. године. После завршетка Балканских ратова, преименован је у митрополита и архиепископа пећког.

За време Првог светског рата био је интерниран у Цеглед, у Мађарској где је од страдања и малтретирања оболео, па је 1918. као болесник враћен у Улцињ, где остаје до ослобођења под јаком аустријском стражом. Био је на челу групе од 18 посланика црногорског парламента која је у новембру 1918. однела у Београд своју одлуку о уједињењу са Србијом.

После смрти митрополита црногорско-приморског Митрофана (Бана), изабран је за новог митрополита црногорско-приморског 17. новембра 1920. године. На овом положају остао је до избора за патријарха српског 21. фебруара 1938. (по старом је то 8. фебруар)…

Патријарх

На патријаршијском трону наследио је патријарха Варнаву 1938. године. Био је противник потписивања Тројног пакта и писмено је саветовао југословенској влади да га не потписује. После бомбардовања Београда, 6. априла 1941, патријарх се склонио у манастир Раковицу, потом у манастир Жичу, а онда у манастир Острог где су га немачке власти ухапсиле 25. априла 1941.[1]

Из Острога су га довели у Београд, где је једно време био затворен у затвору Окружног суда. Интервенцијом Милана Аћимовића, шефа квинслишке Комесарске управе, делимично је утицала на ублажавање затворског режима.[1] Страх окупационе управе да би неповољан третман или смрт болесног патријарха у затвору могли да изазову револт у народу, такође је утицао на одлуку да се патријарх пребаци у строги кућни притвор у манастир Раковицу[1], а затим у манастир Војловицу, где је заједно са епископом жичким Николајем био заточен под јаком стражом.

Немачке окупациони власти су покушавали да патријарха Гаврила и владику Николаја искористе за своје циљеве против опасности од партизана, од чега нису одустали до краја рата. Специјални опуномоћеник за Југоисток Херман Нојбахер покушао је у јесен 1943. да издејствује пуштање на слободу Дожића и Велимировића. Добио је сагласност од Рибентропа, али не и од Хитлера, због њихове улоге у државном удару.

Како је расла опасност од партизана и Црвене армије, Немци су 14. септембра 1944. пребацили патријарха Гаврила и владику Николака у концентрациони логор Дахау. Тамо су они затворени у посебном делу за високе официре и свештенство (Ехренбункер), третирани боље од осталих и имали статус посебних заточеника (Ехренхäфтлинг). У Дахауу су остали три месеца, до децембра 1944. године када их Немци ослобађају на интервенцију Нојбахера, као део погодбе са Димитријем Љотићем и Миланом Недићем. Путовали су заједно са Недићем и Нојбахером у Словенију, где се Љотић и Недић са другим српским националистима (Момчилом Ђујићем, Доброславом Јевђевићем) припремали да воде битку против партизана.

По завршетку рата, због нове власти није могао одмах да се врати у земљу, него тек 14. новембра 1946. године. Одмах по доласку сазвао је ванредно заседање Светог архијерејског сабора, да би се размотрила нова ситуација у земљи која је била веома тешка за православну цркву.

Патријарх Гаврило је изненада умро 7. маја 1950. у Београду. Сахрањен је у београдској Саборној цркви, у јужном делу храма, у непосредној близини кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића.

После њега патријарх српски је постао Викентије (Проданов).

Одликовања

  • SRB Orden Belog Orla BAR.svg  Орден Белог орла, Велики крст (Краљевина Југославија).
  • Ordre de la Couronne de Yougoslavie (Royaume).png  Орден Југословенске круне, Велики крст (Краљевина Југославија).
  • Ord.St.Sava-ribbon.jpg  Орден Светог Саве, Велики крст (Краљевина Југославија).
  • ME Order of Danilo I Knight Commander BAR.svg  Орден Данила Првог, Велики официр (Краљевина Црна Гора).

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: