Објављено од стране: ИстиноЉубље | 1. априла 2015.

ШТА ЈЕ САВЕТОВАО СТАРАЦ ИЛАРИОН ГРУЗИЈАЦ СА СВЕТЕ ГОРЕ У ВРЕМЕ РУСКО-ТУРСКОГ РАТА НА КРИМУ

Вести са Грачаничке страже: Среда, 1.4.2015.г… Код Грачанице и даље неизвесно мирно, а на брану Ровни пристижу камиони и тешке машине за избацивање преостале одране земље и корења…

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

СВЕТИ СИМЕОН ДАЈБАБСКИ, који се данас слави

СВЕТИ СИМЕОН ДАЈБАБСКИ, који се данас слави

О ДОГАЂАЈИМА ЗА ВРЕМЕ СЕВАСТОПОЉСКОГ РАТА

 Писмо оца Саве руском пантелејмонском монаху Денасију:

„… Године 1853, при благочестивом Императору Николају, кога да упокоји Господ у Царству Небеском са свима светима, тамо где сија светлост лица Господа нашег Исуса Христа, и где је обитавалиште свих који се радују – те године сам ја са блаженим старцем мојим, јеросхимонахом Идарионом, пребивао у тиховању близу манастира Дионисијата, на брду, и вршили смо богослужења у свештеном храму светог апостола Јакова, брата Господњег. Тада се десио страшни рат Русије код Севастопоља, против Турака и њихових савезника, јеретика. Када смо са тугом сазнали за то, наше се срце ражалостило, јер је мој блажени старац веома волео Русе, и често сам га чуо како благодари Бога за то што његов народ није пао у руке Турака и јеретика, него у руке православних хришћана…

 

И тек што смо чули за тај ужасни рат, старац мије рекао: Пази, чедо моје! Пошто се наша браћа, руски хришћани, сада налазе у ватри и крви, ми смо дужни да ватрено и са сузама молимо Бога, како би они могли победити непријатеље и смирити их, да би се кроз то прославило свесвето име Његово. А ти, чедо моје Саво, осим литургије коју служиш свакодневно, и за време које молиш Бога за Руски народ – завештавам ти да прочиташ читав псалтир цара и пророка Давида сваки дан, и да чиниш метаније за помоћ нашој браћи. Одговорио сам: ‘Ради тебе, учинићу све што могу’.

Када смо почели литургију и ја возгласио: Благословено Царство Отца и Сина и Свјатаго Духа … он је тихо рекао: Амин. Почео сам велику јектенију: Миром Господу помолимсја. Старац је одговарао на грузинском: Упало, шегвицкале (Господи, помилуј), доста брзо. 0 свишњем мире … и старац је говорио: Упало, шегвицкале, али сада спорије, забринуто. Даље: 0 благочестивих православних христијанах … – тада је старац веома скрушено и са многим сузама, руку подигнутих небу, полако певао: Упало, шегвицкале, бијући се у груди десном руком и падајући ничице на земљу три пута ударао чедом о под. Даље: 0 благочестивјеишем и богољубивјејшем император је нашем Николаје, и супруге, чадјех, палатје и воинстве јего –старац је одговарао са великом тугом, са рукама и погледом упртим увис: Упало, шегвицкале. Затим: О јеже покорити под нозје јего сјакаго врага и супостата – на шта је старац одговарао бијући се у груди и падајући ничице на земљу, са великим плачем: Упало, шегвицкале. 0 Свјатејшем Синодје и о всеј богохранимој державе Росијској… са многим сузама и болом следило је: Упало, шегвицкале.

Док ово пишем, стеже се срце моје и плачем и не могу да пишем. Исто тако је било и док сам произносио сугубу јектенију.

На овај начин смо служили литургију сваког дана. Када је прошло неко време, старац ми је рекао: ‘Пођимо у манастир и питајмо игумана шта им је познато о рату; да ли побеђују Руси, или непријатељи? Међутим, када смо дошли у манастир, игуман нам је показао документ који је из Цариграда са једним архијерејем послао патријарх, и који је налагао да у свим манастирима, на Великом входу Божанствене литургије, моле Бога да подари победу турском оружју и покори руски народ под ноге Турцима. Била је приложена особена молитва, коју је требало читати наглас.

Када је игуман, старац Евлогије, прочитао ову патријаршијску посланицу, рекао је старцу: Јеси ли разумео то што нам пише наша глава и отац наш?’, а мој старац се ужаснуо и рекао: ‘Он није хришћанин’. Тужно је упитао да ли су у манастиру читали ту молитву, за време литургије, како пише? Одговорили су: ‘Не, таман посла!’ А патријарх је у писму претио да манастир, који не испуни наредбу, има да претрпи веома строгу казну

Идућег дана смо се вратили у келију. Прошла је још једна недеља. Долази нам један монах из манастира Григоријата, ради исповедања помисли, а мој старац га пита: ‘Да ли сте ви читали ону молитву, што је патријарх послао у манастире?’ ‘Да, рече он, прочитали смо је прошле недеље за време литургије.’ Старац је на то казао: ‘Није добро што сте је читали; тиме сте се лишили благодати светог крштења, лишили сте манастир Божије благодати и подвргли се осуди!’

Вратио се тај монах у манастир и испричао свим старцима и игуману да смо, по речима старца Илариона ‘лишили манастир благодати Божије и благодати светог крштења’.

Истог дана је водена бујица однела манастирску воденицу, и оци су почели да ропћу на игумана: Ти си упропастио манастир!’ Игуманје у великој бризи пожурио да учини три метаније пред иконом Спаситеља и помолио се: Тосподе мој, Исусе Христе, идем код духовника Илариона да исповедим то што сам учинио, и какву ми епитимију он наложи, има да је испуним, само да нас не погуби ова невоља.’

Узео је са собом једног јерођакона и једног монаха, и отишли су у келију светог апостола Јакова, где смо тада живели. Када су стигли, старац је био ван келије. Видевши га, игуман и пратиоци су пали ничице, чинећи метаније и говорећи: ‘Благослови, свети духовниче.’ Затим су пришли да му целивају руку. Али је мој старац повикао: ‘Напоље, напоље, даље од мене, ја не примам јеретике! Игуман је почео да моли: ‘Сагрешио сам, дошао сам да ми даш епитимију.’ Старац је и даље викао: Како си се усудио, несрећниче, да поставиш Мухамеда изнад Христа? Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа говори Свом Сину: Седи са моје десне стране док не положим твоје непријатеље под ноге твоје (Пс. 109), а ти се молиш да положи Сина Својега под ноге Његових непријатеља! Губи се од мене, нећу те примити.’ Игуман је у сузама молио старца да прими његово покајање и да му да епитимију. ‘Ја нисам твој духовник, иди, нађи духовника који ће то учинити.’ Оставио их је ван келије да плачу, ушао и за собом затворио врата кључем.

Шта нам је преостало? Ушли смо у моју келију и тамо одслужили бденије, молећи Бога да умилостиви старца, да најзад да канон игуману. Ујутру је старац дошао на литургију, са дошљацима није проговорио ни речи, и после отпуста брзо поново отишао у келију. Пратиоци су се узнемирли, уплашнли су се да игумана не задеси удар. Замолили су мене да одем и погледам неће ли можда мене послушати и изаћи.

Идем, падам ничице пред њим и молим га: ‘Учини милост, дај им епитимију – игуман може да добије срчани удар и да овде умре.’ Тада ме је старац питао: „Какву епитимију да им дам? Бог се на њих разгневио. Какву епитимију може неко да им наложи, како би умилостивио Бога?’

Рекао сам мом старцу: ‘Старче, пошто свакодневно читам цео Псалтир цара-пророка Давида, као што си ми рекао, нашао сам тамо један псадам који је погодан за овај сдучај – 82. псадам: Ко јв као ти Боже, не замери него укроти, Боже … Нареди им да цео овај псалам прочитају ујутру, на литургији, када се пева херувимска песма, при Великом входу; нека јеромонах, који је раније читао молитву патријарха, стане под полијелеј у центру храма, и када се за време Входа скупе сви оци, онда нека јереј изађе из олтара држећи дискос и чашу у рукама, а нека један монах пред њим носи исписан овај псалам, а јеромонах који чека под полијелејем да прочита цео псалам гласно свој братији, а од другог до деветог стиха треба сви много пута да понове Господи, помилуј. Док се читају остали стихови, сви треба да говоре: Амин! И онда ће се благодат поново вратити на њих.’

Старац је примио мој савет и рекао да их позовем. Они су, радосни, ушли у келију и направили метанију, а старац им је рекао:

‘Овај канон испуните, и милост Божја ће вам се вратити.’ Тада су се они узнемирили да о томе случајно не сазна егзарх кога је патријарх послао у светогорску престоницу Кареју, да надгледа како се спроводи патријархов указ, или да за то не ‘сазнају Турци и не причине манастиру велику невољу. Нису знали шта да раде.

Старац је рекао: ‘Ако се ви тако плашите, узећу свог јеромонаха и доћи ћемо у манастир, па ако сазнају егзарх или Турци, реците им да вам је тако саветовао један монах Иларион, Грузин, па је сам и учинио. И бићете мирни.’

Игуман је на то рекао: ‘Духовниче, и за вас бринемо и секирамо се, јер када за све сазнају Турци, доћи ће овамо, свезаће вас у џакове и обојицу утопити у мору’. Старац је само рекао: ‘Ми смо спремни, мој јеромонах и ја, нека само дођу.’ И тако смо сви заједно отишли у Григоријат. Када су нас видели монаси, веома су се обрадовали.

Ујутру су удесили, те је онај јеромонах који је читао молитву патријарха сам служио; запалили су свеће на великом полијелеју за време херувимске песме и када су се окупили сви оци, а свештенослужитељ изашао из олтара носећи у рукама и на глави чашу и дискос, и кадаје возгласио: Всех вас да помјанет Господ Бог во царствији Својем, зауставио се под великим полијелејем, онда је један монах стао пред њега са хартијом у рукама, и свештеник је почео да чита:

Во имја Оца и Сина и Сјватаго Духа! Ко је као ти, Боже… и цео псалам до краја. Оци су се до десетог стиха молили: Кирие, елеисон, а онда су много пута говорили: Амин! И сви су разумели, да се благодат вратила на обитељ; и старци су ме од радости грлили, благодарећи ми за помоћ; и сви су славили и благодарили Бога.“

На овоме се завршава писмо оца Саве.

Све се то десило при патријарху Антиму VI. После завршеног рата он је по други пут био збачен с престола (20. 9. 1855). После тога је дошао на Свету Гору и населио се у манастиру Есфигмену, чији је и био постриженик.

Једном, 1856. године, на неки од празника, онје пожелео да посети манастир светог Пантелејмона, где се у то време налазио отац Иларион. За време службе, патријарх је стајао у Покровској саборној цркви, у архијерејској катедри, Отац Иларион, који је са оцем Савом прошао поред њега, није чак ни погледао на патријарха, на шта је овај одмах обратио пажњу. Патријарху су испричали случај са молитвом у Григоријату. После завршеног богослужења, по обичају, сви гости су били позвани на архондарик. Желећи да се некако извуче из непријатног положаја пред Русима и пред оцам Иларионом, патријарх је започео разговор о прошлим догађајима, и постарао се да приведе мисао како бивају случајеви када старање о Цркви тражи да се примени извесна :икономија“ у потчињавању кекад не баш сасвим законитим захтевима власти, ако то може да послужи на добро Цркве. „Тако смо се и ми молили за вишњу помоћ султану, и тиме смо га расположили да буде милостив према нашој Цркви и њеним чедима – православним хришћанима.“

Прича се да када је патријарх Антим, при коме се десила шизма са Бугарима, ступио на Свету Гору после његовог свргавања, тек што је ступио на обалу затресла се сва Гора од подземног удара. Све су то Светогорци приписали кривици патријарха, и Кинот је разаслао указ по целој Светој Гори, да се усрдно моле Богу, како не би казнио светогорске обитељи праведним гневом својим, него да их помилује по великој својој милости.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: