Објављено од стране: ИстиноЉубље | 25. марта 2015.

Велики молитвеник и тајновидац – Симеон Нови Богослов

Вести са Грачаничке страже: Среда, 25,3.2015.г… Код Грачанице мирно, али радови на брани планираној брани Ровни трау повише манастира на пар км и спуштају се ка манастиру… Колико ће бити неизвесности и када ће банути у порту- не знамо, чекамо, па шаљемо позив у помоћ…

Истинољубље свима Вама!

+++

Из житија Светог Симеона Новог Богослова (кога смо данас прославили):

Велики молитвеник и тајновидац – Симеон Нови Богослов

…Ево свакодневни начин живота овог човека крајње чистоте:
причешћивао се сваки дан животворног Тела и скупоцене Крви Господа
Христа, и јео једиво зеље и семење; тако је радио целе седмице;
недељом пак и празником, пошто би се причестио, он је са осталом
братијом обедовао у трапези, оборених очију и увек пун умилења. Затим
је одлазио у своју келију, закључавао врата, и стајао на молитви.
После тога је читао мало, па се онда кратко одмарао легнувши на земљу;
јер он није имао ни кревета ни покривача нити икакву другу угодност за
тело; сва његова постеља беше – асура, прекривена овчијом кожом. Али
ни ту постељу он није користио сваке ноћи: јер недељом и о већим
празницима његова га келија није видела да спава; од вечера до јутра
он је проводио у бдењу, и чим би грануло сунце он би опет стао на
молитву, купајући се у врелим сузама. Јер он ништа није претпостављао
разговору са Богом. Он се такође много старао да ниједна празна реч не
изађе из уста његових, јер је добро знао да прекршај једне заповести
Христове, чак и најмање наизглед, претставља не малу опасност за душу
у оном свету. Свакога дана он је огњене душе проходио заповести
Христове: сав пажња, сав испуњен топлином Духа Светога он је ревносно
правио у души својој саће врлина и пунио га медом врлина. Окупан
сузама, и сав као пламен од молитве, он је читао катизме, затим Свето
Писмо и Житија светих. После тога лаћао се ручног рада: преписивао
свештене књиге. На звук клепала, одмах је одлазио у цркву, и пажљиво
пратио богослужење; за време свете литургије он је са сузама, сав
горећи божанским огњем, приступао Светим Тајнама и причешћивао се. По
завршетку свете литургије он се враћао у своју келију, и прихватао се
свог мршавог оброка. Затим се молио и изучавао Свето Писмо, све тако
до поноћи; онда би прилегао да се мало одмори; и у један сат после
поноћи он је на звук клепала устајао и одлазио на јутарње
славословљење Бога са осталом братијом. По завршетку јутарњег
богослужења он се враћјао у своју келију, и опет предавао својим
светим подвизима. – Такав је био ток подвижничких борби чудеснога
Симеона преко целог дана и ноћи…

За време Свете Четрдесетнице, он ништа није јео у току сваке седмице,
сем суботом и недељом. У ова два дана он је одлазио за општу трапезу,
и јео нешто семења и куваног зеља. Никада није спавао лежеђи, но када
би осетио велики замор своје природе, он би наслонио главу на руке, и
тако седећи отспавао највише један сат. – Такви беху уводни и средишњи
подвизи блаженог Симеона.

Након две године христочежњиви Симеон постиже толико духовно
савршенство и благодат Светога Духа толико га просвети и обогомудри,
да он стаде произносити дивне говоре у цркви. А његов духовни отац,
видећи да је Симеон достигао „у човека савршена, у меру раста висине
Христове“ (Еф. 4, 13), мудро смисли да га рукоположи за јереја, те
тако свећу постави на светњак, да би светлила свима у Цркви Христовој.
Но утом убрзо умре игуман манастира светог Маманта. Патријарх Никола
Хрисоверг и братија манастирска изабраше блаженог Симеона за игумана.
И он би рукоположен за јереја и постављен за игумана. Али не без
похвалног одупирања са његове стране: смирени Симеон са плачем
одбијаше и свештенички чин и игуманство, искрено сматрајући себе
недостојним и једнога и другога. За време пак рукоположења, када
Симеон клечаше и архијереј читаше молитву над његовом главом,
христољубиви Симеон виде где Дух Свети као огромна светлост, проста и
безоблична, сиђе на њега и покри његову свештену главу. Ту исту
светлост он је виђао сваке свете литургије, у току четрдесет осам
година свога свештениковања, где силази на жртву коју он приноси Богу.
О томе је он сам говорио и писао, приписујући то, из појмљиве свештене
смерности, неком другом лицу.

Стога, често пута питан какав треба да је свештеник, он је скрушено и
са сузама одговарао: „Авај мени, браћо! што ме питате о томе! Страшна
је то ствар, страшна чак и мислити. Ја ни у ком погледу нисам достојан
бити свештеник, када мислим на страхоту свештеничког звања. Но, иако
сам несумњиво ништаван, ипак знам какав треба да је свештеник: он
треба да је прво чист, не само телом него много већма душом. Али то
није доста: он треба да је без икакве сенке греха – πάόης αμαρτίας
αμέτοχος- смирен по понашању, скрушен по срцу. Када служи пред светим
престолом, он треба умом – νοερώς – да гледа Бога а чулима – αισθητώς
– предложене Дарове, и треба у срцу свом да има Онога који је нема
сумње невидљиво присутан у Даровима, да би са поуздањем могао узносити
своје молитве и као пријатељ са пријатељем разговарати са Богом и Оцем
и беспрекорно говорити: „Оче наш који си на небу“…, као онај који
има у себи, помоћу Духа Светог што обитава у Њему, истинитог Бога,
Сина Божјег по природи“.

Говорећи то са много суза, светитељ је молио свакога од присутних да
не желе ово звање недостојни, нити да журе са примањем ове узвишене
тајне, страшне и Анђелима, пре но што стекну потребно савршенство
помоћу многих напорних подвига, него да се сваки дан сресрдно труде да
извршују заповести Христове, да се сваки час кају за своје грехе: јер
ми, као људи, грешимо не само телом него и умом и невидљивим мислима
душе наше. Стога, на такав начин, скрушена духа треба да приносимо
сваки дан жртву Богу за себе и за ближње, молитве, сузе и молбе, што и
јесте наш тајанствени принос, који је мио Богу и који Он прима у Свој
свети и наднебесни и мислени жртвеник, и узвраћа нам за њега благодат
Светога Духа.

Тако је светитељ одговарао, и такве савете давао онима који су га
питали. А кад је служио свету литургију, свети Симеон је сав блистао,
и његово лице добијало је изглед анђелски, те човек није могао да
право гледа у лице његово због блистања које се лило из њега, као што
није у стању да гледа у сунце.

Благодат Светога Духа, сва разливена по целом телу његовом, целог га
преображаваше у огањ, те он беше скоро неприступан за људске очи у
време свете литургије. Симеон Ефески, ученик светитељев, казиваше ово
за свог светог учитеља: „Једном када служах са њим свету литургију,
очи мога духа се отворише и ја га видех обучена у патријарашки омофор
и одежде, и погружена у тајне Божије“. – А Мелетије, постриженик
светог Симеона, тврђаше ово за њега: „Ми смо често виђали где га
светли облак обавија док он стоји у олтару, у време светог Приноса“.

Као игуман, преподобни Симеон обнови из темеља све манастирске зграде,
сем цркве, пошто беху дотрајале. А црква, сазидана још од цара
Маврикија,[2] била је у исто време и гробница у којој су сахрањивани
многи. Преподобни очисти и њу од мртвачких костура, патоса је дивним
мермером, украси је светим иконама и снабде многим другим свештеним
предметима.

Пошто обнови цео манастир, преподобни Симеон приону на духовну обнову
својих ученика: учаше их монашком животу, тој уметности над
уметностима и науци над наукама – την τέχνην τών τεχνών και την
έπιότήμην των. Учаше их нешто својим речима, но много више својим
делима, одушевљавајући их својим. примером на вршење заповести Божјих.
Он установи заједничку трпезу за себе и своје ученике: кувано зеље и
сочива; ученици јеђаху досита, а он се често уздржаваше, и
задовољаваше се са нешто некуваног зеља и мало воде. Радећи тако, и
учећи на такав начин своје ученике, у њему се помоћу прекомерног
смирења умножаваше небески дар умилења. То умилење му целог живота
беше храна и пиће. Ради тога он беше одредио себи да три пута на дан
посвећује себе томе подвигу, узору после јутрења, у време свете
литургије, и увече после повечерја. У та три часа он издвојен стајаше
на молитви и мољаше се Богу са сузама.

Такво беше у тајности свакодневно подвизавање нашег јунака. Једне ноћи
када он узношаше своје молитве Господу, гле, један облак светлости
сишавши с неба кроз отшкринути кров куће стаде на његову чесну главу,
и покриваше га целог неколико часова, испуњавајући га неком топлом и
неисказаном радошћу, миљем и раздраганошћу. Тада он чу један
тајанствени глас који га учаше чудним и сакривеним тајнама. Стога и
када ова светлост ишчезе, он нађе срце своје у мудрости Божјој како
лије из себе потоке благодати Божје. Од тада он не припадаше више
себи, него благодат Божја овладавши целим његовим бнћем начини од
његова језика перо брзописно, а од његовог ума – извор мудрости Божје
= πηγην σοφίας θεοΰ. Стога он учаше и говораше о Богу као љубљени
ученик Христов, свети Јован Богослов, и читаве ноћи посвећиваше
богословљу. И писаше некад поуке, некад тумачење Светога Писма, некад
божанствене химне, некад писма појединим ученицима. Притом, он потпуно
победи сан, и глад, и жеђ, и друге телесне неопходности. Иако је бдео
по читаву ноћ, он није осећао ни замор, ни глад, ни жеђ. Међутим, при
свем том добровољном злопаћењу, он је, благодарећи благодати небеској,
био здрав телом, и у лицу румен и свеж, и ведар као анђео.

Због свега тога свети Симеон постаде чувен код свију, и његово се
стадо увећаваше, али не без тешкоћа и искушења. Да споменемо само
једно такво искушење. Једнога дана после јутрења, када светитељ даваше
поуке монасима, саветујући, осуђујући, претећи, изненада око тридесет
монаха раздреше хаљине своје, као некада Ана и Кајафа (Мт. 26, 65), и
стадоше силно викати на светитеља. А он стајаше непомичан на свом
месту, осмехујући се и озбиљан, погледа уперена на побуњенике. У
тренутку пак када они са страховитом грајом полетеше на њега, они бише
спречени вишњом силом да му приђу: јер благодат која обитаваше у
Симеону задржаваше их подаље од њега и одгураваше их. Не знајући шта
да раде, они трком изиђоше из цркве, сломише пријеворнице на капији
манастирској, па као вансебни одјурише пут патријаршије. Блажени
остаде сам са монасима побожног живота. Дотрчавши пред патријаршију,
побуњеници стадоше грајати. Патријарх Синесије их позва к себи, испита
их, и саслуша њихове бесмислене клевете против светитеља. Сутрадан
патријарх позва код себе светитеља. Овај дође озбиљан и ведар, н
изложи патријарху цео догађај. Патријарх би запрепашћен безумљем
побуњеника и, пун праведнога гњева, осуди их све на прогонство. Али
пастир добри, угледајући се на архипастира Христа, паде пред ноге
патријарху, и са сузама га моли да им опрости. Патријарх једва
пристаде на светитељеву молбу, повуче своју одлуку о прогонству, али
не пристаде на њихов повратак у манастир, и они се разиђоше на разне
стране,

Вративши се у манастир, добри пастир неутешно туговаше и сузе
проливаше за изгубљеним овцама. Желећи да их опет све приведе Богу, он
се распита и сазнаде где се који од њих налази. И свима шиљаше
намирнице за живот, и трућаше се много да омекша тврдоћу срца њихова.
Поред тога, он сам смерно обилажаше свакога од њих посебно, молећи их
да се врате и да му опросте, као да их је он увредио а не они њега.
Његова љубав и речи коснуше се њиховог срца, те се они сви вратише у
манастир.

(ради свечанијег прослављања одређен му је дан ван Великог Поста, 12./25.октобар, али се представио  у Господу 12./25.марта, почетком 11.века)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: